Biblioteka

Prozna putovanja

Naslov originala

Annabel Pitcher

My Sister Lives on the Mantelpiece

© copyright Annabel Pitcher 2011

© za srpski jezik ODISEJA

This project has been funded with

support from the European Com‐

mission. This publication [com ‐

munication] reflects the views only

of the author, and the Commission

cannot be held responsible for any

use which may be made of the in ‐

formation contained therein.

Anabel Pičer

MOJA SESTRA ŽIVI

NA KAMINU

S engleskog prevela

Vesna Kapuran

ODISEJA

Beograd, 2014.

Za mamu i tatu, zahvaljujući kojima sam ovde

Moja sestra Rouz živi na kaminu. Tačnije, jedan deo nje.

Tri prsta, desni lakat i koleno sahranjeni su na groblju u

Londonu. Mama i tata su se mnogo raspravljali kad je poli‐

cija pronašla deset komadića njenog tela. Mama je želela da

Rouz dobije grob koji će moći da posećuje. Tata je želeo da

je kremiraju i da njen pepeo raspe po moru. Tako mi je ba ‐

rem Džasmin ispričala. Ona se bolje seća od mene. Ja sam

imao samo pet godina kada se to dogodilo. Džasmin je imala

deset. Ona i Rouz bile su bliznakinje. I dalje su, barem što

se mame i tate tiče. Već godinama, posle sahrane, oblače

Džas isto – cvetne haljine, džemperi, ravne cipele s kopčom

kakve je Rouz volela. Mislim da je mama zato i pobegla sa

onim čovekom iz grupe za podršku. To je bilo pre sedamde‐

set jedan dan. Kad se Džasmin na svoj petnaesti rođendan

ošišala, ofarbala kosu u roze i stavila pirsing na nos, više nije

ličila na Rouz i moji roditelji to nisu mogli da podnesu.

Oboje su dobili po pet delića, mama je svoje stavila u

fensi beli kovčeg ispod fensi belog nadgrobnog spomenika

na kojem piše Moj anđeo. Tata je spalio ključnu kost, dva

rebra, delić lobanje i mali nožni prst i pepeo stavio u zlatnu

urnu. I tako je svako od njih uradio po svome, ali – gle čuda

– nisu bili ništa srećniji zbog toga. Mama kaže da joj je od‐

7

lazak na groblje depresivan. A na svaku godišnjicu tata se

sprema da prospe pepeo, ali se predomisli u poslednjem

trenutku. Kao da se nešto dogodi baš kad Rouz treba da

izruči u more. Jedne godine su se pojavila jata srebrnih

ribica koje kao da su jedva čekale da pojedu moju sestru.

Druge godine, u Kornvolu, galeb je s prezirom zašištao ta ‐

man kad je tata hteo da otvori urnu. Ja sam počeo da se sme‐

jem ali je Džas bila baš tužna pa sam prestao.

Odselili smo se iz Londona da bismo pobegli od svega.

Tata je poznavao nekoga ko je poznavao nekog drugog ko

ga je pozvao zbog posla na nekoj građevini u Jezerskoj

oblasti1. U Londonu dugo nije imao posao. Bila je recesija,

što znači da država nema para, pa se skoro ništa ne gradi.

Kada je dobio taj posao u Emblsajdu, prodali smo stan i iz‐

najmili kućicu u novom kraju a mamu smo ostavili u Lon‐

donu. Kladio sam se sa Džas u pet funti da će mama doći da

nas isprati. Nije tražila da joj dam pare kad sam izgubio

opkla du. U kolima je Džas predložila da se igramo Na slovo,na slovo ali nije mogla da pogodi nešto na slovo R, iako mi je

Rodžer sedeo u krilu i preo kao da pokušava da joj pomogne

da se seti.

Ovde je sve drugačije. Okružuju nas planine, čiji vrhovi

toliko štrče u nebesa da samo što ne bocnu boga u dupe, ima

drveća koliko hoćeš, i tiho je. Nema ljudi, rekao sam kad smo

stigli do kuće na kraju krivudavog puta, dok sam kroz pro‐

zor osmatrao okolinu pitajući se ima li tu dece s kojom bih

mogao da se igram. Nema muslimana, ispravio me je tata i

nasmešio se po prvi put tog dana. Džas i ja se nismo smešili

dok smo izlazili iz kola.

8

1 Jezerska oblast je najveći nacionalni park u Engleskoj, na severozapadu zemlje,

u grofoviji Kambrija. Glavna atrakcija su jezera i planine. – Prim. prev.

Naša seoska kuća je sušta suprotnost našem stanu u

Fins buri parku. Bela je a ne braon, velika je a ne mala, stara

gradnja a ne novogradnja. Moj omiljeni predmet u školi je

likovno, i kad bih predstavljao zgrade kao ljude, našu kućicu

bih nacrtao kao neku ćaknutu babu s krezubim osmehom.

A stan bi bio ozbiljan vojnik, sav uredan i stešnjen među

uniformisanim muškarcima. Mami bi se to svidelo. Ona je

nastavnica u umetničkoj školi i sigurno bi pokazala moje

crteže svim svojim đacima kad bih joj ih poslao.

Iako je mama ostala u Londonu, radovao sam se što smo

otišli iz stana. Moja soba je bila majušna a nisam smeo da

se preselim u Rouzinu sobu, pošto je ona mrtva i njene stva ‐

ri su svetinja. Uvek sam dobijao isti odgovor kad bih pitao

mogu li da se preselim. Rouzna soba je svetinja, Džejmse. Neulazi unutra, Džejmse. To je sveto mesto. Ja ne vidim ništa

sveto u gomili starih lutaka, smrdljivom roze perjanom

prekrivaču i običnom plišanom medi. Nisam osetio ništa

sveto dok sam jednog dana posle škole skakao po Rouzinom

krevetu. Džas me je naterala da prestanem, ali je obećala da

me neće odati.

Kad smo izašli iz kola, stali smo i pogledali naš novi dom.

Sunce je zalazilo nad zažarenim planinama a ja sam ugledao

naš odraz u prozoru na kući – tata, Džas i ja s Rodžerom u

naručju. U jednoj jedinoj sekundi sam imao nadu, da je ovo

zaista novi početak skroz novog života i da će od sada sve

biti dobro. Tata je uzeo kofer, izvadio ključ iz džepa i krenuo

stazom kroz baštu. Džas mi se nasmešila, pomilovala je

Rodžera, a onda pošla za tatom. Spustio sam mačka. Odmah

je šmugnuo u grmlje, a rep mu je virio dok se provlačio kroz

lišće. Ajde, pozvala me je Džas okrenuvši se prema meni dok

je stajala na tremu ispred ulaznih vrata. Pružila mi je ruku

kad sam potrčao ka njoj. Zajedno smo ušli u kuću.

9

Džas je prva primetila. Osetio sam kako joj se ruka uko ‐

čila. Hoćeš li čaj, pitala je čudno piskavim glasom, očiju pri ‐

ko vanih za nešto u tatinim rukama. On je čučao na podu

dnevne sobe, svuda su bile razbacane stvari kao da je ra ‐

spa kovao kofer na brzinu. Gde je čajnik, pitala je, pokuša ‐

vajući da se ponaša normalno. Tata nije skidao pogled sa

urne. Pljucnuo je i krajem rukava izglancao zlato dok nije

zasijalo. Onda je stavio moju sestru na kamin, koji je bio

bež boje i prekriven prašinom, kao i onaj u londonskom

stanu, i prošaputao Dobro došla u svoj novi dom, dušo.

Džas je izabrala najveću sobu. Imala je stari kamin i ugra ‐

đen plakar koji je napunila svojom novom crnom odećom.

Okačila je o krovnu gredu viseće ukrase koji zveckaju kad

se zaljuljaju. Meni se više dopada moja soba. Prozor gleda

na baštu iza kuće, sa starim jabukovim drvetom i ribnjakom,

a ispred prozora je široki sims na koji je Džas stavila jastuk.

Prvo veče kad smo stigli sedeli smo dugo na njemu i gledali

zvezde. Nikad ih nisam video u Londonu. Sva ona svetla od

zgrada i kola suviše su bleštava da bi se moglo videti bilo

šta na nebu. Ovde su zvezde baš sjajne i Džas mi je ispričala

sve o sazvežđima. Ona se mnogo interesuje za horoskop i

svako ga jutro čita na internetu. Tamo joj piše tačno šta će

joj se dogoditi tog dana. Zar ti to ne kvari iznenađenje, pitao

sam je jednom u Londonu kad se Džas pravila da je bolesna

jer joj je horoskop rekao da će se dogoditi nešto nepredvi ‐

đeno. To ti je što ti je suđeno, odgovorila mi je, vratila se u

krevet i pokrila preko glave.

10

Džas je rođena u znaku Blizanaca, što je čudno, jer više

nije ničija bliznakinja. Ja sam rođen u znaku Lava i simbol

moga znaka je lav. Džas se uspravila klečeći na jastuku i kroz

prozor mi prstom pokazala sazvežđe Lava. Nije baš mnogo

ličilo na životinju, ali Džas mi je rekla da kad god budem

uznemiren treba samo da pomislim na srebrnog lava iznad

glave i sve će biti u redu. Hteo sam da je pitam zašto to priča

kad nam je tata obećao skroz novi početak, ali sam se setio

urne na kaminu i uplašio sam se odgovora. Sledećeg jutra

našao sam praznu flašu od votke u kanti za smeće i znao

sam da će život u Jezerskoj oblasti biti potpuno isti kao u

Londonu.

To je bilo pre dve nedelje. Osim urne, tata je raspakovao

stari album sa fotografijama i nešto svoje odeće. Čovek koji

nam je preselio stvari sklopio je velike komade nameštaja,

krevete i sofu, a Džas i ja smo uradili sve ostalo. Nismo ra ‐

spakovali jedino ogromne kutije na kojima piše „SVETINJA“.

One stoje u podrumu prekrivene plastičnim kesama da bi se

sačuvale od vlage u slučaju poplave ili tako nečeg. Kad smo

zatvorili vrata od podruma, Džasine oči su zasuzile i zamu‐

tile se. Pitala je Zar te nije briga? – a ja sam odgovorio Nije.Onda je ona pitala Kako nije, a ja sam rekao Rouz je mrtva.

Džasino lice se iskrivilo. Nemoj da izgovaraš tu reč, Džejmi.Ne shvatam zašto. Mrtva. Mrtva. Mrtva, mrtva, mrtva. Pre -

minula, govorila je mama. Otišla je na bolje mesto – izraz je

koji koristi tata. On nikada ne ide u crkvu, pa mi nije jasno

zašto to govori. Osim ako to bolje mesto o kojem govori nije

Raj nego kovčeg ili zlatna urna.

Moja terapeutkinja u Londonu kaže da ja sve poričem ida sam još u šoku. Kaže mi: To će te pogoditi jednog dana ionda ćeš plakati. Očito nisam plakao još od 9. septembra,

11

pre skoro pet godina, kad se to dogodilo. Prošle godine su

me mama i tata poslali kod te žene, jer su mislili da je ne ‐

pri rodno što ne plačem zbog Rouz. Hteo sam da ih pitam da

li bi oni plakali zbog nekoga koga ne mogu da se sete, ali

sam se ugrizao za jezik.

To je ono što, izgleda, niko ne kapira. Ja se ne sećam Rouz.

Ne baš. Sećam se dve devojčice kako se na raspustu igraju i

preskaču talase, ali ne znam gde smo to bili, niti šta je Rouz

rekla, niti da li je uživala u toj igri. I znam da su moje sestre

bile deveruše na svadbi naše komšinice, ali mogu da se

setim samo kutije smartis bombona koju mi je mama dala

za vreme venčanja u crkvi. I tada sam najviše voleo crvene

i držao sam ih u ruci dok mi nisu obojile dlan u roze. Ali ne

mogu da se setim šta je Rouz imala na sebi, niti kako je izgle ‐

dala dok je koračala između klupa, niti bilo čega sličnog.

Posle sahrane, kad sam pitao Džas gde je Rouz, ona je po ‐

kazala prstom prema urni na kaminu. Kako devojčica možeda stane u nešto tako malo, pitao sam, a Džas je zaplakala.

To je otprilike bio njen odgovor. Ne sećam se baš tačno.

Jednog dana je za domaći trebalo da opišem nekog po ‐

sebnog i ja sam petnaest minuta pisao o Vejnu Runiju2.

Mama me je naterala da iscepam taj list i da umesto toga

pišem o Rouz. Nisam znao šta da pišem, pa je mama sela

preko puta mene, sva crvena u licu i uplakana govorila mi

šta tačno da napišem. Smešeći se kroz suze rekla je Kad si seti rodio, Rouz je prstom pokazala na tvoju pišu i pitala „Je l’ tocrvić?“ a ja sam rekao Neću to da napišem. Smešak sa

maminog lica je nestao. Suze su joj se slivale s nosa na bradu,

a meni je bilo žao pa sam to zapisao. Nekoliko dana kasnije

učiteljica je pročitala moj domaći pred celim odeljenjem i

dobio sam zlatnu zvezdu, ali su me posle svi u razredu za ‐

vitlavali. Pro zvali su me Crvić.

12

2 Popularni fudbaler Mančester Junajteda. – Prim. prev.

Sutra mi je rođendan a za nedelju dana polazim u novu

školu, u osnovnu školu pri crkvi u Emblsajdu. Od naše kuće

do škole ima skoro tri kilometra pa će tata morati da me

vozi. Ovde nije kao u Londonu. Nema autobusa i tramvaja,

pa ne mogu da idem prevozom ako se tata napije i ne može

da izađe. Džas kaže da će ona ići sa mnom ako ne budemo

mogli da nađemo nekoga da nas poveze, pošto je njena škola

još kilometar dalje od moje. Ona kaže da ćemo barem smr ‐

ša ti, a kad pogledam svoje ruke ja joj kažem da za dečake to

baš i nije dobro. Džas ne bi trebalo uopšte da oslabi ali ona

jede kao miš i satima čita na poleđini pakovanja hrane koli ‐

ko šta ima kalorija. Danas mi je napravila tortu za rođendan.

Kaže da je zdrava jer je umesto putera stavila margarin i

samo malo šećera, pa će sigurno imati čudan ukus. Mada

dobro izgleda. Ješćemo je sutra i ja ću je iseći jer je to moj dan.

Malopre sam proverio poštu i nije bilo ničega osim rekla ‐

me za azijski restoran koju sam sakrio da se tata ne bi ljutio.

Nikakav rođendanski poklon od mame. Ni čestitka. Ali ima

još vremena do sutra. Neće ona zaboraviti. Pre nego što smo

otišli iz Londona kupio sam kartu na kojoj je pisalo „Selimo

se“ i poslao sam joj je. Napisao sam novu adresu i svoje ime.

Nisam znao šta bih još napisao. Ona živi u Hempstedu s tim

čovekom iz grupe za podršku. On se zove Najdžel, sreo sam

13

ga na jednom od onih memorijalnih skupova u centru Lon‐

dona. Duga neuredna brada. Kriv nos. Puši lulu. Piše knjige

o drugim ljudima koji su pisali knjige, što mi se čini besmi ‐

slenim. Njegova žena je takođe poginula 9. septembra.

Možda će se mama udati za njega. Možda će dobiti bebu i

dati joj ime Rouz i onda će zaboraviti mene i Džas i Naj ‐

dželovu prvu ženu. Baš me interesuje da li je on našao neki

njen delić. Možda i na njegovom kaminu stoji urna i možda

kupuje cveće za njihovu godišnjicu braka. Mami se to uopšte

ne bi svidelo.

Rodžer je ušao u moju sobu. Voli da se noću sklupča

pored radijatora gde je toplo. Rodžeru se ovde sviđa. U Lon‐

donu je stalno bio zatvoren zbog saobraćaja. Ovde slobodno

tumara naokolo, a u bašti može da lovi razne životinje. Tre ‐

ćeg jutra od našeg dolaska, našao sam na pragu nešto malo,

sivo i mrtvo. Mislim da je to bio miš. Nisam mogao da ga

uhva tim prstima pa sam uzeo parče papira i štapićem ga

gurnuo na papir a onda sve bacio u kantu za đubre. Posle

mi je bilo žao pa sam ga izvadio i položio ispod žive ograde

i pokrio ga travom. Rodžer je mjaukao kao da ne može da

veruje šta radim sa njegovim ulovom. Rekao sam mu da mi

je muka od mrtvih stvari a on je očešao svoje na ran džasto

telo o moj desni list, tako da sam znao da je razumeo. Istina

je. Mnogo se uznemirim od prizora mrtvih tela. Znam da

grozno zvuči, ali ako je Rouz već morala da umre, drago mi

je što je nađena u delovima. Bilo bi mnogo gore da je ispod

zemlje, ukočena i hladna, baš kao ona devojčica na slikama.

Izgleda da je moja porodica nekad bila srećna. Na foto ‐

grafijama ima mnogo širokih osmeha i sitnih očiju, skuplje ‐

nih kao kad se smejete dobrom vicu. Tata je provodio sate i

sate u Londonu gledajući te fotografije. Imali smo ih na sto‐

tine, sve snimljene pre 9. septembra, i čuvali smo ih na go ‐

mili u pet kutija. Četiri godine posle Rouzine smrti, tata je

14

odlučio da ih sredi i složio je najstarije na kraj a najnovije

na početak. Kupio je deset fensi albuma od prave kože sa

zlatnim slovima, i mesecima je svako veče provodio ne pri ‐

čajući ni sa kim, samo je pio i pio, i lepio slike, svaku na svoje

mesto. Međutim, što je više pio, teže je uspevao da zalepi

slike pravo pa bi sledećeg dana više od pola popravljao.

Mama je verovatno u to vreme našla ljubavnika. Tu reč sam

čuo u Istendersima3 i nisam očekivao da ću je čuti iz usta

mog tate kako je izvikuje. To je bio šok. Nisam mogao ni da

pret po stavim, čak ni kad je mama počela da ide na sastanke

grupe za podršku dva puta nedeljno, pa tri puta nedeljno, a

onda kad god je imala vremena.

Ponekad kad se probudim zaboravim da je otišla a kad se

toga setim srce mi se stegne kao kad promašiš stepenik ili

se sapleteš o ivičnjak. Sve mi se odjednom vrati i sasvim

jasno vidim šta se dogodilo za Džasin rođendan, kao da mi

je mozak HD televizor za koji je mama rekla da je bačena

para kad sam joj tražio da mi kupi prošlog Božića. Džas je

zakasnila ceo sat na svoju proslavu. Mama i tata su se sva ‐

đali. Kristina mi je rekla da nisi bila sa njom rekao je tata kad

sam ulazio u kuhinju. Telefonirao sam da proverim. Mama se

spustila u stolicu odmah pored sendviča, što joj je bilo pa ‐

metno, jer odatle može da bira. Bilo je sendviča s gove di nom

i piletinom i žutih za koje sam se nadao da su sa kačka valjem

a ne s majonezom. Mama je na glavi imala rođen danski šešir

ali usta su joj bila oklembešena kao onim tužnim cirkuskim

klovnovima. Tata je otvorio frižider, izvadio pivo i zalupio

vrata. Na kuhinjskom stolu su već bile četiri prazne kon ‐

zerve. I gde si onda, dođavola, bila, pitao je. Mama je zaustila

da nešto kaže ali su meni glasno zakrčala creva. Ona je sko ‐

15

3 Engleska televizijska serija. – Prim. prev.

čila i oboje su se okrenuli prema meni. Mogu li da dobijemrolnicu s kobasicom, pitao sam.

Tata je gunđajući zgrabio tanjir. Iako je bio ljut, polako je

isekao komad torte, okolo je poređao rolnice sa kobasicom

i sendviče i grickalice. Sipao mi je sok. Gust kao što volim.

Kad je završio, ja sam pružio ruke, ali je on prošao pored

mene i otišao do kamina u dnevnoj sobi. Malo sam se nalju‐

tio. Svako zna da mrtva sestra ne može da ogladni. Taman

kad sam pomislio da ću umreti od gladi, otvorila su se ula ‐

z na vrata. Kasniš, viknuo je tata ali je onda mama uzdahnula.

Džas se nervozno nasmešila, na nosu joj je blistao dijamant

a kosa joj je bila skroz roze, kao žvakaća guma. Ja sam joj se

nasmešio ali se onda začulo TRAS, kao eksplozija pošto je

tata ispustio tanjir a mama prošaputala Šta si to uradila.

Džas je ofarbala kosu u svetlocrveno. Tata je vikao nešto

u vezi sa Rouz i pokazivao je prstom ka urni, prosuo je sok

po tepihu. Mama je i dalje sedela, očiju punih suza priko‐

vanih za Džasino lice. Ja sam strpao dve rolnice sa kobasi‐

cama u usta i sakrio sam zemičku pod majicu.

Kakva porodica, tata je pljunuo, gledajući ka Džas i mami,

lica izobličenog od tuge koju nisam razumeo. To je samo

frizura, a nisam razumeo šta je mama pogrešila. Rodžer je

lizao rođendansku tortu s tepiha. Zašištao je kad ga je tata

zgrabio za vrat i izbacio u hodnik. Džas je odjurila i zalupila

vrata svoje sobe. Ja sam uspeo da pojedem sendvič i tri ze ‐

mičke dok je tata raspremao lom i drhtavim rukama sku ‐

pljao ostatke Rouzinog rođendanskog posluženja. Mama je

zurila u tortu na tepihu. Ja sam kriva za sve, mrmljala je.

Odmahnuo sam glavom. On je prosuo, nisi ti, prošaputao

sam, pokazujući na mrlju od soka.

Tata je bacio hranu u kantu s takvom silinom da je sve

zvečalo. Opet je počeo da viče. Uši su me bolele, pa sam

istrčao iz kuhinje u Džasinu sobu. Ona je sedela ispred ogle ‐

dala i nervozno se poigravala svojom roze kosom. Pružio

16

sam joj zemičku koju sam krio ispod majice. Baš lepo izgle -daš, rekao sam a ona se na to rasplakala. Devojčice su čudne.

Mama je sve priznala posle rođendana. Džas i ja smo

sedeli na njenom krevetu i slušali. Nije bilo teško. Mama je

plakala. Tata je vikao. Džas je ridala, a meni su oči bile suve.

LJUBAVNIK, ponavljao je tata iznova i iznova, kao da će ako

to ponovi dovoljan broj puta konačno shvatiti. Mama je

rekla Ti ne razumeš, a tata je odgovorio Pretpostavljam daNajdžel razume, a onda opet mama Bolje nego ti. Mi razgo-varamo. On me sluša. On me… ali ju je tata prekinuo glasno

opsovavši.

Trajalo je unedogled. Levo stopalo mi je utrnulo. Tata je

postavljao bezbroj pitanja. Mama je sve jače jecala. On ju je

nazvao varalicom i lažljivicom i rekao je Ovo je šlag na krva -voj torti, od čega sam dobio želju za još jednom zemičkom.

Mama je pokušala da se usprotivi. Tata ju je nadglasao. Zarova porodica nije doživela dovoljno toga, urlao je.

Plač je iznenada prestao. Mama je rekla nešto što nismo

mogli da čujemo. Šta, pitao je tata u šoku. Šta si rekla?Koraci u hodniku. Opet mamin glas, tih, tik ispred vrata

Džasine sobe. Ne mogu više ovako, ponovila je, a zvučala je

kao da ima hiljadu godina. Džas me je zgrabila za ruku. Mi -slim da je bolje da odem. Prsti su me zaboleli jer ih je Džas

stezala. Za koga je bolje, pitao je tata. Bolje je za sve, odgo ‐

vorila je mama.

Sad je tata plakao. Molio je mamu da ostane. Izvinjavao

se. Stao je na ulazna vrata ali je mama rekla Skloni mi se sputa. Tata je tražio da mu pruži još jednu šansu. Obećao je

da će se više truditi, da će skloniti fotografije, da će naći po ‐

sao. Rekao je Izgubio sam Rouz, ne mogu sad i tebe da iz -gubim, a mama je izašla na ulicu. Tata je vikao Trebaš nam,a mama je odgovorila Ne onoliko koliko meni treba Najdžel.Onda je otišla a tata je iz sve snage udario rukom u zid i

slomio prst. Morao je da nosi gips četiri nedelje i tri dana.

17

Pošta nije stigla. Sad je deset i trinaest minuta, a ja već

sto devedeset sedam minuta imam dvocifren broj godina.

Pre sekund sam čuo nešto na vratima ali je to bio mlekar. U

Londonu smo sami kupovali mleko. Večito smo ostajali bez

mleka jer je samoposluga udaljena petnaest minuta vožnje

a tata je odbijao da kupuje u radnji u blizini koju su držali

muslimani. Već sam navikao da jedem žitarice bez ičega ali

je mama kukala kad nije imala mleko za čaj.

Do sada i nisam dobio bogzna kakve poklone. Tata mi je

poklonio patike za fudbal koje su mi broj i po manje. Nosim

ih al’ su mi prsti kao u mišolovci. Kad sam ih obuo, tata se

nasmešio posle sto godina. Nisam hteo da mu kažem da mi

treba veći broj jer je račun verovatno bacio. Pravio sam se

da su mi taman. Ionako nikad nisam bio u fudbalskom timu,

tako da ih sigurno i neću često nositi. U školi u Londonu

pokušavao sam svake godine ali me nikad nisu primili u tim,

osim jednom kad se golman razboleo i kad me je trener

Džekson stavio da branim. Molio sam tatu da dođe a on me

je potapšao po glavi kao da je ponosan na mene. Izgubili

smo sa trinaest prema nula, ali sam ja bio kriv samo za šest

golova. Kad je utakmica počela bio sam očajan što tata nije

došao, ali mi je na kraju laknulo što me nije gledao.

Rouz mi je kupila knjigu. Kao i uvek, njen poklon je bio

pored urne kada sam ušao u dnevnu sobu. Došlo mi je da se

18

nasmejem kad sam je video tamo i kad sam zamislio urnu

sa nogama i rukama i glavom kako ide u prodavnicu da kupi

poklon. Ali, tata me je posmatrao ozbiljnim pogledom pa

sam pocepao papir i potrudio se da ne delujem razočarano

kad sam shvatio da sam tu knjigu već pročitao. Ja mnogo

čitam. U Londonu sam u vreme ručka išao u školsku biblio ‐

teku. Knjige su bolji prijatelji od ljudi, govorila je biblio ‐

tekarka. Ja ne mislim da je to tačno. Luk Brenston je bio moj

drug četiri dana kad se posvađao sa Dilonom Sajksom jer

mu je slomio lenjir sa znakom Arsenala. Sedeo je sa mnom

za vreme ručka i igrali smo top tramps4 na igralištu i niko

me skoro celu nedelju nije zvao Crvić.

Džas me čeka dole. Idemo u park da igramo fudbal. Po ‐

zvala je i tatu. Dođi da gledaš Džejmija u novim patikama,rekla je, ali je tata samo nešto promrmljao i upalio televizor.

Delovao je mamurno. Nema sumnje, našao sam praznu flašu

votke u kanti za đubre kad sam otišao da proverim. Džas je

šapnula Ionako nam on ne treba, a onda je viknula Idemo dase igramo, kao da je to najuzbudljivija stvar na svetu.

Džas se prodrala da vidi da li sam spreman. Ja sam do ‐

viknuo Skoro, ali se nisam odmakao od prozora. Hoću da

sačekam poštara. Obično dolazi između deset i jedanaest.

Ne verujem da će mama zaboraviti. Važni rođendani u mom

mozgu kao da su upisani onim neizbrisivim mastilom kojim

nastavnici ponekad greškom pišu po beloj tabli. Možda se

mama promenila od kad živi sa Najdželom, ko zna? Možda

Najdžel ima svoju decu i mama sad, umesto naših, pamti nji‐

hove rođendane.

19

4 Top Trumps – igra s kartama koja se pojavila 1968. godine i bila veoma popu‐

larna u Engleskoj i među decom i odraslima. Karte su bile tematske (npr. pre‐

vozna sredstva, slavne ličnosti, nauka, sport, životinje, TV serije) i sadržale su

slike i numeričke podatke, a cilj igre je da se uporede podaci na kartama igrača.

Pobeđuje onaj koji ima adut u rukama, tj. kartu sa najboljim karakteristikama.

– Prim. prev.

Od bake ću sigurno nešto dobiti, čak i ako ne dobijem ni ‐

šta od mame. Baka živi u Škotskoj, odakle je i tata, i ona ni ‐

kad ništa ne zaboravlja iako ima osamdeset jednu godinu.

Voleo bih da je češće viđam jer je ona jedina osoba koje se

tata plaši i nešto mi se čini da bi ona jedina mogla da ga na ‐

tera da prestane da pije. Tata nas nikada ne vodi kod nje u

posetu, a ona je suviše stara da bi vozila pa ne može da dođe

kod nas. Mislim da mnogo ličim na baku. Ona je riđokosa i

pegava, a i ja imam riđu kosu i pegice, i ona je jaka kao ja.

Na Rouzinoj sahrani, ona je bila jedina osoba u celoj crkvi

koja nije plakala. Uzgred, to mi je Džas rekla.

Park je udaljen nešto više od kilometar i trčali smo do

tamo. Džas je valjda htela da sagori kalorije. Nekad, dok

gledamo televiziju, ona diže i spušta noge bez ikakvog ra‐

zloga i radi stotine čučnjeva svaki dan posle škole. Izgledala

je smešno u dugačkom, tamnom kaputu sa onako svetlom

roze kosom, dok je ubrzavala prolazeći pored gomile ovaca

koje su blejale beeee. Ja sam i dalje pogledom tražio poštara,

jer je bilo skoro jedanaest sati a nije došao dok smo bili kod

kuće.

Kad smo stigli u park, tri devojčice su se ljuljale na lju ‐

ljaškama i buljile u nas. Oči su im bile ljutite, kao da su imale

žaoke u njima, a ja sam pocrveneo i zastao pored kapije.

Džas se nije obazirala. Ona im je pritrčala i popela se na

jednu ljuljašku, stajala je na sedištu u svojim crnim čizma ‐

ma. Devojčice su je gledale kao da je nenormalna, ali se Džas

ljuljala i visoko i brzo, i smejala se gledajući u nebo kao da

je ama baš ništa ne može uplašiti.

Džas je više talentovana za muziku, pa sam je lako pobe‐

dio sa sedam‐dva. Najbolji gol sam dao iz voleja levom

nogom. Džas misli da ću ove godine ući u tim. Kaže da su mi

20

patike čarobne i da će od mene napraviti Vejna Runija. Prsti

na nogama me peckaju kao da je na njih bačena neka

čarolija, i za trenutak sam poverovao da je Džas u pravu, sve

dok nisam video da mi je prekinuta cirkulacija i da su mi

stopala pomodrela. Džas je pitala Jesu li ti patike male, a ja

sam rekao Nisu, taman su mi.Bio sam uzbuđen kad smo se vraćali kući. Džas je stalno

pričala kakve će nove pirsinge staviti a ja sam samo zami ‐

šljao prostirku u hodniku naše kuće. U glavi sam video pa ‐

ket. Veliki paket sa fudbalskom čestitkom prikačenom za

sjajni ukrasni papir. Najdžel se nije potpisao ali je mama

poslala mnogo poljubaca.

Kad sam otvorio ulazna vrata, znao sam da nešto nije u

redu. Lako su se otvorila. Nisam se usudio da odmah po ‐

gledam dole i naterao sam sebe da se prisetim šta baka uvek

kaže. Dobre stvari stižu u malom pakovanju. Pokušao sam

da zamislim šta je sve malo mama mogla da mi pošalje kao

poklon a da ipak bude lepo iako nije tako veliko da ne može

da prođe kroz vrata. Iz nekog razloga jedino malo čega sam

mogao da se setim bio je Rodžerov mrtvi miš, a od toga mi

je pripala muka pa sam prestao da razmišljam.

Pogledao sam u prostirku. Na njoj je ležalo pismo. Pre‐

poznao sam na koverti bakin kitnjasti rukopis. Iako sam

odmah video da ispod njega nema ništa, ipak sam gurkao

koverat nogom za slučaj da je mamin poklon baš malecki,

kao bedž Mančester Junajteda, ili gumica za brisanje, ili bilo

šta drugo.

Osećao sam da me Džas posmatra. Podigao sam pogled

ka njoj. Jednom sam video psa kako pretrčava prometnu

ulicu i ramena su mi se u tom trenutku tako naglo podigla,

čak do ušiju, a obrve su mi se spojile dok sam iščekivao

sudar. Tako je Džas gledala mene dok sam pretraživao pod.

Brzo sam otvorio bakinu čestitku i glasno se nasmejao kad

je novčanica od dvadeset funti ispala na tepih. Zamisli samo

21

šta sve super možeš da kupiš tim parama, rekla je Džas, i

dobro je da me nije ništa pitala jer mi je u grlu bila knedla

veličine zemaljske kugle.

Iz dnevne sobe smo čuli zvuk otvaranja konzerve i Džas

se zakašljala da bi prikrila činjenicu da tata pije na moj

rođendan. Ajde da uzmemo malo torte, rekla je vukući me u

kuhinju. Nije bilo svećica, pa je zabola nekoliko mirišljavih

štapića u sunđer. Zažmurio sam čvrsto i poželeo da poklon

od mame brzo stigne. Poželeo sam najveći paket na svetu,

toliko veliki da će poštaru otpasti leđa dok ga bude nosio.

Onda sam otvorio oči i video da mi se Džas smeši. Osetio

sam se malo sebično pa sam, pre nego što sam uzeo vazduh,

dodao i želju Molim te da Džas uradi pirsing na pupku. Dim

se širio na sve strane ali nije bilo moguće oduvati štapiće pa

se ni moje želje neće ostvariti.

Isekao sam tortu što sam pažljivije mogao jer nisam hteo

da je pokvarim. Imala je ukus kao hleb. Baš je super, rekao

sam a Džas se nasmejala. Znala je da lažem. Viknula je Tata,hoćeš li parče torte, ali nije bilo odgovora. Onda je pitala Dali se osećaš starije, a ja sam odgovorio Ne, jer se ništa nije

promenilo. Iako sad imam dvocifren broj godina, osećam se

isto kao kad sam imao devet godina. Isti sam kakav sam bio

u Londonu. Džas je ista. I tata je isti. Nije išao na gradilište

iako mu je čovek na telefonskoj sekretarici ostavio pet po ‐

ruka za dve nedelje.

Džas je gricnula samo ćoškić jednog parčeta torte i pitala

me da li želim svoj poklon. Viseći ukrasi su zazveckali kad

smo otvorili vrata njene sobe. Rekla je Nisam ga umotala i

pre dala mi je malu plastičnu kesu. U njoj je bio blok za crta ‐

nje i neke fensi olovke, najlepše koje sam ikada video. Prvoću tebe da nacrtam, rekao sam. Isplazila je jezik i ukrstila

oči. Samo ako ćeš da me nacrtaš ovakvu.

Posle ručka smo gledali Spajdermena. To je najbolji film

svih vremena. Sedeli smo na podu njene sobe sa navučenim

22

zavesama i umotani u jorgan, iako je bilo rano popodne.

Rodžer se sklupčao u mom krilu. On je stvarno moj mačak.

Jedino ja brinem o njemu. Nekada je bio Rouzin. Kad je ima ‐

la sedam godina ona je molila i molila da joj nabave kućnog

ljubimca. Mama je pristala. Stavila je mačku u kutiju i vezala

mašnicu a kad je Rouz otvorila poklon vriskala je od sreće.

Mama mi je ispričala tu priču najmanje sto puta. Ne znam da

li zaboravi da mi je već pričala, ili jednostavno voli da je priča

ponovo, ali uvek se smeška, pa se ja samo ugrizem za jezik i

pustim je da završi. Voleo bih kad bi mi mama posla la neku

životinju za rođendan. Pauk bi bio najbolji, jer bi mogao da

me ugrize i dobio bih specijalne moći kao Spajdermen.

Kad sam sišao posle filma, skoro cela torta je nestala.

Ostao je samo jedan zalogaj na tanjiru, ali to parče nije bilo

lepo kao ono što sam ja isekao. Bilo je raskomadano. Ušao

sam u dnevnu sobu i zatekao tatu kako hrče na sofi s mrvi‐

cama na podvaljku. Na podu su bile tri prazne konzerve piva

a flaša votke je podupirala jastuk. Sigurno je bio mnogo pijan

kad nije primetio da torta nije baš ukusna. Kad sam ponovo

krenuo gore, pogledao sam prema mojoj sestri na kaminu.

Pored urne je bio komad torte i, iz nekog razloga, to me je

baš razljutilo. Prišao sam Rouz pa sam, iako sam znao da je

mrtva i da ne može da čuje ni jednu jedinu reč, šapnuo Danasje moj rođendan, a ne tvoj, i strpao sam kolač u usta.

Dva dana kasnije, bio sam u bašti iza kuće i crtao sam

zlatnu ribicu u ribnjaku trudeći se da ne osluškujem dolazi

li poštar. Stalno sam sebi iznova govorio da poklon neće stići

ali sam, čim sam čuo korake na stazi, utrčao u kuću. Nekoliko

pisama je palo na pod. Ništa od mame. Ali onda se začulo ku‐

canje na vratima i tako sam brzo otvorio da je po štar po ‐

skočio. Rekao je Paket za Džejmsa Metjuza, a meni su ruke

23

drhtale dok sam ga uzimao. Poštar je rekao Potpiši ovde s to‐

liko dosade u glasu kao da nije znao da se događa nešto ne ‐

verovatno. Kao da sam pravi Vejn Runi, naškrabao sam svoje

ime kao autogram. Onda se poštar okrenuo i oti šao, što je

bilo pravo olakšanje. Za trenutak sam se zabrinuo da su mu

možda stvarno pucala leđa, ako se želje zaista ostva ruju.

Poneo sam poklon na sprat, ali ga nisam otvarao deset

minuta. Adresa je bila ispisana urednim velikim slovima.

Prstom sam prevlačio po slovima na braon papiru, zami ‐

šljajući mamu kako ispisuje moje ime što lepše ume. Onda

odjednom više nisam mogao da čekam, pocepao sam ukra ‐

sni papir, zgužvao ga u lopticu i bacio je na pod. Kutija je bila

sasvim obična i nije odavala ništa. Rouz je volela kutije, tata

mi je jednom rekao da je od njih pravila svemirske brodove,

zamkove i tunele. On kaže da je, kad je bila mala, volela ku‐

tije više i od samih poklona.

Ja nisam Rouz, pa mi je laknulo kad sam čuo da nešto

zvecka kad sam prodrmao kutiju. Otvorio sam je. Srce mi je

tuklo kao divljem zecu kad se iznenada nađe ispred farova

automobila na seoskom putu. U prvom trenu se zaledi, su‐

više uplašen da bi se pomerio. Ali onda eksplodira i brzo

skoči. U kutiji je bio nekakav crveno‐plavi materijal. Izručio

sam ga na krevet uz kez od uva do uva, kao viseća ležaljka

obešena između dve palme. Materijal je bio mek a pauk

prišiven s prednje strane bio je veliki, crn i opasan. Obukao

sam majicu sa Spajdermenom i pogledao se u ogledalo. Džej ‐

mi Metjuz je nestao. Na njegovom mestu je stajao super‐

heroj. Na njegovom mestu je stajao Spajdermen.

Da sam imao na sebi novu majicu kad sam išao u park ne

bih se plašio onih devojčica. Potrčao bih za Džas i skočio na

ljuljašku, na jednu nogu, i ne bih klecnuo. Ljuljao bih se više

i brže nego iko ikada, a onda bih u skoku poleteo kroz va ‐

zduh i one devojčice bi samo viknule Vau. Ja bih se glasno

smejao HAHAHAHAHAHA a možda bih čak i opsovao. Si ‐

24

gurno ne bih stajao na deset metara od njih sav crven i

drhtao kao kukavica.

Na čestitki je bio fudbaler u dresu Arsenala. Mama je si ‐

gurno mislila da je Mančester Junajted jer i jedni i drugi

imaju crvene dresove. Pisalo je Mom velikom dečaku za de-seti rođendan. Želim ti divan rođendan. Voli te mama, i tri

crve na poljupca ispod. Mislio sam da ne mogu biti srećniji

pre nego što sam video šta piše pod P.S., na dnu: Jedva čekamda te uskoro vidim u majici.

Ponavljao sam tu rečenicu sto puta i još mi se i sad mota

po glavi, kao kad pas juri svoj rep ukrug. Sedim na jastuku

pored prozora a Rodžer prede. On zna da je danas bio dobar

dan. Zvezde sijaju jače nego ikada pre i izgledaju mi kao sto‐

tine upaljenih svećica na crnom rođendanskom kolaču. I

kad bih mogao da ih ugasim, ne bih poželeo ništa drugo.

Danas je sve bilo savršeno. Pitam se da li je mama već re ‐

zervisala karte za voz. A možda Najdžel ima kola, možda će

joj ih dati, mada mislim da mama ne bi volela da vozi toliki

put. Ona mrzi gužvu u saobraćaju i svuda po Londonu ide

peške. Stići će ona već nekako ovamo, jer želi da me vidi pre

početka školske godine i da mi poželi Srećno i Budi dobar, i

sve ono što mame obično kažu deci. A svakako želi i da me

vidi u novoj majici. Neću je skidati dok se ona ne pojavi, za

svaki slučaj. I spavaću u njoj jer superheroji uvek dežuraju

a ona može da stigne kasno uveče, ako voz kasni ili ako uleti

u saobraćajnu gužvu. Možda neće doći večeras ili sutra, a ni

prekosutra, ali mama je rekla Vrlo skoro i tako je i mislila –

Vrlo skoro, a ja ću je dočekati spreman.

25

Učiteljica me je stavila da sedim pored jedinog musli‐

mana u celoj školi. Rekla je Ovo je Sanija i buljila u mene

pošto ja nisam seo. Oči gospođe Farmers nemaju boju. Bleđe

su od sive boje. Izgledaju kao televizor koji nema prijem

slike i sve je na ekranu sivo. Ima mladež na bradi i dve dlake

koje se uvrću iz sredine. Ne bi ih bilo teško iščupati. Ona

možda i ne zna da ih ima. A možda joj se sviđaju. Je l’ postojineki problem, pitala je gospođa Farmers i svi u razredu su

se okrenuli i gledali. Hteo sam da viknem Muslimani su miubili sestru, ali to nije nešto što čovek kaže pre nego što kaže

Zdravo, ja sam Džejmi ili Imam deset godina. I tako sam samo

seo uz samu ivicu klupe i trudio se da ne gledam prema

Saniji.

Tata bi poludeo da sazna. On je i otišao iz Londona naj ‐

više da bi pobegao od muslimana. U Jezerskoj oblasti nematih stranih uljeza govorio je. Samo pravi Britanci koji gledajusvoja posla. U Finsburi parku ih je bilo na hiljade. Žene u

dugačkim ogrtačima, pokrivenih glava, kao da su se preru ‐

šile u duhove za Noć veštica. Džamija je bila nešto dalje, u

našoj ulici, i viđali smo ih kako odlaze na molitvu. Baš sam

želeo da zavirim unutra ali mi je tata rekao da se držim po‐

dalje.

26

Moja nova škola je mala. Okružena je planinama i šu ‐

mom, a potok protiče ispred kapije, tako da se na igralištu

čuje žubor vode kao kad voda klokoće u sudoperi. U Lon‐

donu se moja škola nalazila u glavnoj ulici i sve što se moglo

videti, čuti ili namirisati bio je saobraćaj.

Pošto sam izvadio pernicu, gospođa Farmers je rekla

Dobrodošao u našu školu i svi su pljeskali. Pitala je Kako sezoveš, a ja sam odgovorio Džejmi. Onda je ona pitala Odaklesi došao, a neko je šapnuo Iz Zemlje luzera, ali sam ja rekao

Iz Londona. Gospođa Farmers je rekla da bi ona volela da

vidi London ali je rekla da je daleko da vozi a meni se odmah

nešto steglo u stomaku jer mi je mama odjednom izgledala

hiljadama kilometara daleko. Rekla je Tvoj dosije još nije sti-gao iz stare škole, pa nam najbolje sam ispričaj nešto o sebi.Nije mi padalo na pamet baš ništa. Onda je gospođa Farmers

pitala Koliko braće i sestara imaš, a ja nisam mogao da

odgovorim čak ni na to, jer nisam znao da li se Rouz računa

ili ne. Svi su počeli da se kikoću a gospođa Farmers ih je

ućutkivala Pst, deco, a onda je ponovo pitala Imaš li kućneljubimce. Rekao sam Imam mačka Rodžera. Učiteljica se na ‐

smešila i odgovorila Hrčka Rodžera, to je baš lepo.

Prvi zadatak je bio da napišemo rad na dve strane pod

naslovom „Moj divni letnji raspust“, i da obratimo posebnu

pažnju na tačke i velika slova. To je bilo prilično lako ali je

mnogo teže bilo smisliti nešto divno sa letnjeg raspusta. Je‐

dine lepe stvari koje su mi se dogodile za vreme ovog ra ‐

spusta bile su gledanje filma Spajdermen i pokloni koji sam

dobio od mame i Džas. To sam i napisao i stalo je na jednu

stranu jer sam pisao baš krupnim slovima. Onda sam sedeo

i zurio u svesku, bilo mi je krivo što nisam pisao o sladoledu

ili zabavnim parkovima ili plivanju u moru.

27

Ostalo je još pet minuta, rekla je gospođa Farmers dok je

ispijala kafu i gledala na sat. Svako može da napiše dve stra ‐

ne, a neko čak i tri. Jedan dečak je pogledao uvis. Gospođa

Farmers mu je namignula a dečak se sav zarumeneo. Uneo

se tako da je skoro nabio nos u klupu i počeo da piše brzo

kao da mu hiljade reči izleću iz olovke dok je opisivao svoj

divni letnji raspust.

Još tri minuta, rekla je gospođa Farmers. Olovka mi je

napravila fleku jer se zaglavila na početku druge strane i

sedam minuta je nisam pomerio.

Izmisli nešto. Te reči su prošaputane tako tiho da sam

pomislio da mi se samo učinilo. Pogledao sam u Saniju a

njene oči su blistale kao barica na suncu. Bile su tamno ‐

smeđe, skoro crne, na glavi je imala belo platno koje joj je

skroz prekivalo kosu, osim jednog pramena. Taj pramen je

padao pored obraza i bio je crn, prav i sjajan kao negro bom‐

bona. Bila je levoruka, na ruci joj je zveckalo šest narukvica

dok je pisala. Izmisli nešto, ponovila je i nasmešila mi se.

Zubi su joj se još više beleli zbog braon kože.

Nisam znao šta da radim. Muslimani su ubili moju sestru

ali nisam hteo da upadnem u nevolje već prvog dana u školi.

Zakolutao sam očima kao da mislim kako je Sanijin savet

glupost, ali je tada gospođa Farmers viknula Imate još dvaminuta. I onda sam počeo da pišem što sam brže mogao,

izmišljajući brzo tobogane i putovanje na more i prona la ‐

ženje rakova u vodi između stena. Opisao sam mamu kako

se smeje od srca dok galeb pokušava da joj pojede ribu i

pomfrit iz ruke i tatu kako mi pravi najveći peščani zamak

na svetu. Napisao sam da je bio tako veliki da je cela moja

porodica mogla da uđe unutra ali je to zvučalo preterano pa

sam precrtao. Napisao sam kako je Džas izgorela na suncu,

dok je Rouz lepo pocrnela. Zastao sam za milisekund dok

sam pisao to poslednje jer, iako sam sve slagao, to je bila

28

najveća laž. Ali tada je gospođa Farmers viknula Šezdesetsekundi – a moja olovka je jurcala preko papira i pre nego

što sam se osvestio, napisao sam ceo pasus o Rouz.

Gospođa Farmers je viknula: Vreme je isteklo. Pitala je Koželi da nam ispriča o svom raspustu, a Sanijina ruka se po ‐

digla i njene narukvice su zazveckale kao zvončići na vra‐

tima neke prodavnice. Gospođa Farmers je pokazala prstom

ka njoj, zatim ka onom rumenom dečaku, a onda je pokazala

na dve devojčice i zatim ka meni, iako ja nisam digao ruku.

Hteo sam da kažem Ne hvala, ali su mi reči zastale u grlu

negde kod krajnika. Pošto se nisam ni pomerio, ona je po‐

malo ljutito rekla Hajde, Džejmse, pa sam ustao i krenuo ka

tabli. Noge su mi bile teže nego obično a neko je pokazao

prstom na mrlju na mojoj majici sa Spajdermenom. Čoko ‐

ladne pahuljice se rastope u mleku i mogu da se piju, al’

naprave fleku kad se prospu.

Dečak je prvi čitao i to je trajalo sto godina, a gospođa

Farmers je pitala Koliko strana si napisao, Danijele, a Danijel

je odgovorio Tri i po, a oči samo što mu nisu iskočile, toliko

se naduo od ponosa. Onda je čitala devojčica po imenu Alek‐

sandra, pa je devojčica Mejsi opisala svoj raspust koji je bio

ispunjen zabavama i novim lutkama i putovanjem u Pariz.

Onda je došao red na Saniju.

Nakašljala se. Oči su joj se suzile na dva iskričava proreza.

Trebalo je da bude divan raspust, čitala je. Napravila je dram‐

sku pauzu i pogledala po odeljenju. Napolju je protutnjao

kamion. Hotel je lepo izgledao na internetu. I šuma je biladivna, bez kuća u okolini. Pravo mesto za odmor, rekla jemama. Nije mogla više da pogreši. Danijel je zakolutao oči ‐

ma. Prve noći nisam mogla da spavam zbog oluje. Nešto jeudaralo o prozor i ja sam mislila da je grana na vetru. Ali

29

lu pnjava nije prestala ni kad se vetar umirio, pa sam ustalaiz kreveta i razmakla zavese. Sanija je iznenada vrisnula iz

sve snage a gospođa Farmers samo što nije pala sa stolice.

Onda je Sanija brzo nastavila da čita: Umesto grane, mrtvaruka je kucala na moj prozor a zatim se pojavilo lice bez zubai raščupane kose, Pusti me unutra, devojčice, pusti me unutra,reklo je. I tako sam ja…

Gospođa Farmers je ustala držeći se za srce. Vrlo za bavno,kao i uvek, Sanija. Mnogo ti hvala. Sanija se izgleda iz ner ‐

virala što joj nije dozvolila da pročita do kraja. Onda je došao

red na mene. Pročitao sam što sam brže mogao, mrmljajući

one delove o Rouz. Grizla me savest što sam svi ma ispričao

kako se zabavljala na plaži, dok je ona u stvari bila u urni na

kaminu. Koliko godina imaju tvoje sestre, pitala je gospođa

Farmers. Petnaest, odgovorio sam. Aha, one su bliznakinje,rekla je, kao da je to nešto najlepše na svetu. Klimnuo sam

glavom a ona je dodala: To je baš lepo. Pocrveneo sam kao

roze marker. Sanija me je dugo i uporno gledala. Znam da je

pokušavala da odgonetne koji je deo moje priče izmišljen i

to me je nerviralo, pa ni ja nisam skidao pogled s nje. Umesto

da joj bude neprijatno ona se nasmešila onim svojim belim

zubima i namignula mi je kao da imamo zajedničku tajnu.

Odlično, rekla je gospođa Farmers. Za korak ste bliži Raju.

Danijel je blistao ali meni je to bilo glupo. Naši sastavi su bili

dobri ali ne verujem da bi baš ostavili takav utisak na Isusa.

Ali kada se gospođa Farmers nagnula preko katedre po prvi

put sam pogledao u pano. Na njemu je bilo petnaest pa ‐

perjastih oblačića koji su se dijagonalno kretali naviše. U

gor njem desnom uglu bila je ispisana reč RAJ slovima od

zlatnog kartona. U donjem levom uglu nalazilo se trideset

anđelčića a svaki je imao velika srebrna krila. Na svakom

desnom krilu anđelčića pisalo je ime učenika iz razreda.

Anđeli bi izgledali baš svetački da nisu imali čiode zabodene

30

u glavu. Svojom punačkom rukom gospođa Farmers je pre‐

mestila mog anđelčića na prvi oblak. Onda je to isto uradila

i sa Aleksandrinim i Mejsinim anđelčićima, ali je onda Da ‐

nijelov anđelčić proleteo pored prvog oblačića u nizu i pri ‐

kačila ga je na drugi oblak.

U vreme ručka sam pokušao da nađem drugove. Ne želim

da i ovde bude kao u Londonu. U staroj školi svi su me zvali

Seka-persa jer volim umetnost, Štreber jer sam pametan i

Čudak jer mi je teško da pričam s nekim koga ne poznajem.

Džas mi je jutros rekla Važno je da nađeš drugove ovog puta,i bilo mi je neprijatno jer je to rekla kao da je znala da sam

u Londonu pauzu za ručak radije provodio u biblioteci nego

u dvorištu.

Šetao sam okolo tražeći nekoga s kim bih mogao da pri ‐

čam. Sanija je jedina bila sama. Svi ostali iz mog odeljenja

se deli su na travi i bili okruženi društvom. Devojčice su pra ‐

vile venčiće od belih rada a dečaci su šutirali loptu. Iz sveg

srca sam želeo da se igram s njima, ali se nisam usuđivao da

ih pitam da li mogu da im se pridružim. Umesto toga, legao

sam blizu njih i pravio se kao da se sunčam, nadajući se da

će me neki dečak pozvati. Zažmurio sam i slušao žuborenje

potoka i smeh dečaka i ciku devojčica kad bi lopta pala blizu

njih.

Pomislio sam da je neki oblak prekrio sunce jer sam se

odjednom našao u senci. Pogledao sam uvis i ugledao dva

sjajna oka, tamnu kožu i jedan pramen kose koji je lepršao

na vetru. Rekao sam Skloni se, a Sanija je rekla Šarmantno, i

pružila se pored mene uz smešak. Ja sam pitao Šta hoćeš, a

ona je odgovorila Da pričam sa Spajdermenom, a onda je

otvorila dlan koji je, začudo, bio rozikast, a na njemu je bio

prsten napravljen od glinamola.

I ja sam isto, šapnula je, gledajući okolo da se uveri da

niko ne sluša. Hteo sam da je ignorišem, ali me je kopkalo

31

na šta misli pa sam pitao Šta si ti isto, a onda sam namerno

zevnuo da bi izgledalo kao da me njen odgovor uopšte ne

in teresuje. Zar nije očigledno, rekla je, pokazujući na ma ‐

ramu omotanu oko svoje glave i ramena. Naglo sam se pri ‐

digao. Izgleda da su mi usta bila širom otvorena jer mi je

uletela muva i zaustavila se na jeziku. Zakašljao sam se i

isplju nuo je a Sanija se nasmejala. Mi smo isti rekla je, a ja

sam povikao Nismo. Sedeći s društvom, Danijel nas je po ‐

smatrao. Uzmi, nasmešila se pružajući mi prsten. Kleknuo

sam i odmahnuo glavom. To je sigurno bio neki musliman‐

ski običaj, iako kad smo učili o Ramadanu u školi nikad ni ‐

sam čuo za davanje i primanje prstena od glinamola. Hajde,rekla je, mrdajući srednjim prstom desne ruke. Na prstu joj

je bio tanak prsten na čijem vrhu je bio utisnut braon kamen

kao dijamant. Rekla je: Magija neće delovati ako i ti ne nosišisti, a ja sam rekao Moju sestru je raznela bomba, uspravio

sam se i otrčao.

Srećom, debela servirka je tad dunula u pištaljku i ja sam

se dao u trk do učionice. Kad sam seo na svoje mesto, u glavi

mi je bubnjalo i morao sam nešto da popijem. Znojave ruke

su ostavile trag na klupi. U hodniku se čuo smeh dok se

društvo sa travnjaka vraćalo u učionicu. Svako od njih je

imao venčić od belih rada oko ruke. I dečaci. Iako su izgle ‐

dali smešno, želeo sam da i ja imam narukvicu od cveća.

Sanija je ušla poslednja. Ni na njenoj ruci nije bilo ničega.

Nasmešila se kad me je ugledala i mahnula mi je ispred lica,

s prstenom od glinamola na srednjem prstu.

Prvo smo malo radili matiš, pa smo završili sa geografi‐

jom. Nijednom nisam pogledao u Saniju. Bio sam zbunjen i

uznemiren, kao da sam izneverio tatu. Iako je moja koža

bela i moj engleski bez akcenta, iako mislim da ne treba ba‐

cati bombe ni na čije sestre, sigurno sam uradio nešto čime

sam naveo Saniju da pomisli kako želim muslimanski nakit.

32

Učiteljica je rekla Pakujte se, i ja sam požurio da stavim

knjigu iz geografije u svoju novu fioku. Na njoj je pisalo

Džejms Metjuz, a pored mog imena bila je i slika lava, pa sam

se setio srebrnog lava na nebu. Otvorio sam fioku i ugledao

nešto malo belo ispod knjige iz engleskog. Latice. Podigao

sam pogled i ugledao Danijela koji mi se smešio. Klimnuo

mi je i pokazao glavom da pogledam bolje. Pomerio sam

knji gu iz engleskog u stranu i srce je htelo da mi iskoči iz

grudi. Venčić od belih rada. Danijel je podigao palčeve uvis.

Ruke su mi drhtale dok sam mu uzvraćao i odjednom sam

jedva čekao da stignem kući da ispričam Džas kako mi je

prošao dan. Sanija se pojavila pored mene, razgledajući

narukvicu s čudnim izrazom lica. Ljubomora. Pažljivo sam

je uzeo, nestrpljiv da je stavim oko ruke, ali se ona raspala.

Danijel je počeo da se smeje. Srce mi je udaralo kao ludo a

u grudima mi se stvorila velika crna rupa iz koje je sreća

iscurila i razlila se po podu učionice. To nije narukvica. Nije

nikada ni bila narukvica – samo gomila cvetova. A Sanija

nije bila ljubomorna. Bila je ljuta. Oči su joj sevale dok je

gledala u Danijela, pogleda oštrog kao razbijeno staklo.

Danijel je potapšao po ramenu dečaka po imenu Rajan.

Nešto mu je šapnuo na uvo. Cerili su se gledajući u mene i

podigli su palčeve uvis. Onda su se zacerekali i izašli iz učio ‐

nice. Poželeo sam da srebrni lav s neba može da se stušti na

Zemlju i odgrize im glave.

Prsten će te štititi, šapnula je Sanija a ja sam odskočio mi ‐

lion metara od poda. Samo smo nas dvoje ostali u učionici.

To je deo njegove čarolije. Rekao sam Ne treba mi zaštita, a

Sanija se nasmejala. Čak i Spajdermenu je ponekad potrebnapomoć. Sunčevi zraci su se probijali kroz prozor i odbijali se

o maramu na Sanijinoj glavi, i u deliću sekunde pomislio

sam na nešto čisto kao što su anđeli i oreoli i Isus i bela še ‐

ćerna pena. Ali onda mi se u glavi pojavila slika tatinog lica

33

i odagnala sve druge misli. Video sam njegove tanke usne i

oči skupljene dok izgovara Muslimani su zarazili ovu zemlju,kao bolest, što nije baš tačno. Oni nisu zarazni i od njih se

ne dobijaju crvene fleke kao kod malih boginja i, koliko ja

znam, od njih se ne dobija čak ni temperatura.

Ustuknuo sam od nje, pa još jedan korak unazad dok

nisam udario u stolicu jer su mi oči bile prikovane za Sani‐

jino lice. Kad sam stigao do vrata, ona je rekla Kako nerazumeš, a ja sam rekao Ne. Ona je ćutala a ja sam se bojao

da je razgovor završen. Uzdahnuo sam kao da je ona naj‐

dosadnija osoba na svetu i okrenuo sam joj leđa kao da ću

da krenem. Onda je ona rekla Pa, trebalo bi da razumeš jersmo nas dvoje isti. Zastao sam i rekao jasno Ja nisam musli-man. Sanijin smeh je bio zvonak kao zveckanje njenih

narukvica. Nisi, rekla je, ali jesi superheroj. Brzo sam se

povratio. Oči su mi se iskolačile kao loptice za bilijar. Po ‐

kazala je braon prstom na tkaninu omotanu oko njene glave

koja joj je padala niz leđa. Spajdermenu, ja sam Super Em.

Onda mi je prišla i dotakla mi ruku, i pre nego što sam

mogao da se otrgnem, otišla je. Suvih usta, očiju velikih kao

planete, gledao sam za Sanijom koja je trčala niz hodnik, i

po prvi put sam primetio da šal koji joj leprša oko tela iz‐

gleda kao plašt superheroja.

34

To se dogodilo na današnji dan pre pet godina. Na tele‐

viziji prikazuju emisiju za emisijom posvećenu 9. septem‐

bru. Petak je, pa ne možemo da idemo na plažu, jer moramo

u školu. Mislim da ćemo ići sutra. Tata ništa nije rekao ali

sam video da na internetu traži Sent Biz, najbližu plažu u

okolini, a sinoć je milovao urnu kô da se oprašta od nje.

Verovatno opet neće ništa uraditi, pa se ja još ne opra ‐

štam. Ja ću se oprostiti ako stvarno bude rešio da se odvoji

od Rouzinog pepela i prospe ga po moru. Pre dve godine

me je naterao da dodirnem urnu i da joj šapatom uputim

poslednje reči a ja sam se osećao kao budala jer sam znao

da ona ne može da me čuje. Osećao sam se još gluplje kad

se već sutradan ponovo pojavila na kaminu i moje oprašta ‐

nje nije imalo nikakvog smisla.

Džas neće ići u školu pošto je mnogo uznemirena. Po ‐

nekad zaboravim da je Rouz bila njena sestra bliznakinja i

da su deset godina provele zajedno, tačnije deset godina i

devet meseci, ako se računa i vreme provedeno u maminom

stomaku. Baš me interesuje da li su se gledale dok su bile

tamo unutra. Kladim se da je Džas virila, bar malo. Ona je

mnogo radoznala. Pre neki dan sam je zatekao u mojoj sobi

kako mi pretura po školskoj torbi. Samo proveravam da l’ siuradio domaći, rekla je. To je nekada bio mamin posao.

35

Mora da im je bilo tesno, dve bebe u mami. Verovatno

zato nisu bile baš bliske. Džas mi je rekla da je Rouz volela

da komanduje, da je uvek morala da bude u centru pažnje i

da je plakala kad god nije bilo po njenom. Drago mi je što jeona umrla a ne ti, rekao sam, smeškajući se nežno. Džas se

namrštila. Mislim, ako je jedna od vas dve baš morala daumre. Donja usna joj je zadrhtala. Zar nije bar malčice lepobez nje, pitao sam, a bio sam ljut. Džas je govorila za Rouz

da je bila nezgodna, a ne za mene. Zamisli senku bez čoveka,odgovorila je. Pomislio sam na Petra Pana. Njegova senka

se mnogo bolje zabavljala u Vendinoj sobi kad Petar Pan nije

bio tamo. Hteo sam to da objasnim Džas, ali se ona raspla ‐

kala pa sam joj samo pružio maramicu i uključio televizor.

Kad sam tog jutra jeo svoje čokopops cerealije, Džas me

je pitala hoću li i ja da ostanem kod kuće. Odmahnuo sam

glavom. Siguran si, pitala je zagledana u svoj horoskop na

laptopu. Ne moraš da ideš ako si uznemiren. Zgrabio sam sa

kredenca sendviče koje mi je napravila za ručak. Petkomimamo likovno a to mi je omiljeni predmet, objasnio sam.

Danas je red na šesti razred da ide u školsku prodavnicu.Potrčao sam uz stepenice da uzmem 20 funti od bake.

Na Zboru je učiteljica izgovorila molitvu za sve porodice

koje su bile pogođene tragedijom 9. septembra, a meni se

činilo kao da je reflektor uperen u moju glavu. U Londonu

sam mrzeo 9. septembar, jer su svi u školi znali šta se do‐

godilo. Niko sa mnom nije razgovarao cele godine i onda su

na taj dan svi hteli da mi budu prijatelji. Govorili su Sigurnoti nedostaje Rouz, ili Kladim se da ti Rouz nedostaje, a ja sam

morao da potvrdim i da tužno klimam glavom. Ovde, me ‐

đutim, niko nije znao ništa i nisam morao da se pretvaram

i želeo sam da tako i ostane.

Kad smo svi rekli Amin, digao sam pogled s molitvenika.

U deliću sekunde sam pomislio da ću se izvući ali sam onda

36

ugledao dva oka koja su se caklila. Sanija je sedela pre kršte ‐

nih nogu, brada joj je bila oslonjena na levu ruku a ona je

gri ckala vrh malog prsta i zurila u mene. Iznenada sam se

prisetio svojih reči Moju sestru je raznela bomba i iz Sani‐

jinog pogleda sam shvatio da se i ona toga setila.

Nisam razgovarao s njom otkad sam saznao da je super‐

heroina. Voleo bih da je pitam za Super Em, ali kad god

otvorim usta pomislim na tatu pa se ugrizem za usnu i reči

ostanu zarobljene. Kad bi znao da želim da razgovaram sa

muslimankom, izbacio bi me iz kuće, a ja nemam gde da

odem pošto mama živi s Najdželom. Ima već dve nedelje

otkako je poslala poklon a još nije došla u posetu. Iako se

majica sa Spajdermenom isprljala, ja je ne skidam da je ne

bih izneverio. Ionako nije mama kriva što je ostala u Lon‐

donu. Kriv je gospodin Voker. On je njen šef u umetničkoj

školi i zlobniji je od najveće zloće za koju znam, a to je Zeleni

Goblin iz Spajdermena. Jednom nije pustio mamu da ide na

venčanje svoje prijateljice iako ga je baš lepo zamolila. Drugi

put nije hteo da joj dâ slobodan dan za sahranu gospođe

Bist. Mama kaže da joj nije toliko žao što nije išla na sa ‐

hranu, jer je gospođa Bist bila ćaknuta i volela je svuda da

zabada nos, ali je kupila crnu haljinu kod Neksta i ne može

da je vrati jer je Rodžer pojeo etiketu.

U jednom dokumentarcu na televiziji neko je pričao kako

je izgubio nećaku 9. septembra i nisu bili u stanju da izgo ‐

vore više od četiri reči a da ne briznu u plač. Jedan reporter

je stalno zivkao mamu i tatu telefonom. Oni nikada nisu dali

intervju. Ja ne bih imao ništa protiv kad bi neko hteo da

snimi mene i da mi postavi pitanja, ali ja se ne sećam ničega

u vezi s tim danom osim velike eksplozije i mnogo plakanja.

Mislim da je tata krivio mamu i da su zato počeli da se

mrze. Njih dvoje skoro nikad nisu razgovarali. Nisam mislio

da je to čudno sve dok jednom nisam otišao na četiri dana

37

kod Luka Brenstona, dok smo se družili. Njegovi roditelji su

se držali za ruke i smejali su se i pričali. Moji mama i tata su

razgovarali samo o praktičnim stvarima tipa Dodaj mi so, ili

Jesi li nahranio Rodžera, ili Skini te proklete cipele, samo štosam oprala tepih.

Džas se seća kako je nekad bilo, pa je njihovo ćutanje

uznemirava. Mene ne uznemirava, jer ih ne znam drugačije.

Jednom smo se za Božić žestoko posvađali dok smo igrali

Skrebl5 i ja sam je zveknuo tablom po glavi a ona je pokušala

da mi ubaci slova u džemper. Mama i tata nas nisu čak ni iz‐

grdili. Samo su sedeli u dnevnoj sobi i gledali svako na svoju

stranu kad im je Džas pokazala čvorugu iznad nosa. Mi smonevidljivi, rekla mi je kasnije, vadeći slovo R iz moje kragne.

Ja sam i želeo da bude tako. Kad bih mogao da biram neku

natprirodnu moć, više od svega želeo bih da mogu da bu ‐

dem nevidljiv, čak i više nego da mogu da letim. Kao da smoi mi mrtvi, nastavila je Džas dok je izvlačila slovo T iz mog

rukava.

Bili smo na trgu Trafalgar skveru kad se to dogodilo. To

je bila mamina ideja. Tata je hteo da idemo na izlet u park,

ali je mama htela da vidi izložbu u gradu. Tata voli prirodu

jer je odrastao u brdima Škotske, a u London se preselio tek

kad je upoznao mamu. Vredi živeti jedino u prestonici, jed‐

nom je rekla, pa sam je zamišljao kako sedi u na velikom

prestolu na kojem piše „London“.

Džas mi je rekla da je dan lepo počeo, bilo je sunčano ali

hladno pa se mogao videti dah kao dim cigarete. Ja sam ba ‐

cao mrvice hleba na zemlju i smejao se kad bi golub po ‐

kušao da ih uzme. Džas i Rouz su trčale i rasterivale ptice

i mama se smejala. Tata je rekao Prekinite s tim, devojke.

38

5 Ukrštene reči, igra za 2 do 4 igrača, u kojoj je cilj da se od nasumično izvučenih

slova sastave reči koje se slažu na tablu. (Duže i neobične reči donose veći broj

poena.) – Prim. prev.

Mama je rekla Ne rade ništa loše, ali je Džas potrčala ka tati

jer je mrzela da upada u nevolje. Rouz nije bila tako dobra.

U stvari, ona je bila baš nevaljala i, prema Džasinim rečima,

bila je neposlušna i u školi, ali se toga sada niko ne seća kad

je mrtva i savršena. Džas je uhvatila tatu za ruku i doviknula

Rouz, vrati se, ali je mama rekla Oh, pusti je, i kikotala se dok

se Rouz vrtela ukrug zabačene glave i raširenih ruku. Ptice

su letele oko nje, mama je vikala Vrti se brže, a onda se začuo

prasak i Rouz je razneta u komadiće.

Džas kaže da se sve zacrnelo jer je bilo mnogo dima, uši

su nam se zaglušile jer je eksplozija bila strašno jaka. Iako

joj je pukla bubna opna, čula je tatu kako vrišti Rouz, Rouz,Rouz.

Posle se saznalo da je to bio teroristički napad. Bombe

su bile raspoređene u petnaest kanti za đubre svuda po Lon‐

donu i sve su bile tempirane da eksplodiraju u isto vre me,

tog devetog septembra. Tri nisu bile ispravne pa je tako

eksplo diralo samo dvanaest bombi, ali je i to bilo dovoljno

da ubije šezdeset dvoje ljudi. Rouz je bila najmlađa osoba

koja je poginula. Niko nije znao ko je to uradio sve dok

grupa muslimana nije postavila nešto na internetu gde su

priznali da su to uradili u ime Alaha, a to je muslimanska

reč za Boga i rimuje se s nečim što sam često izgovarao kad

sam imao sedam i po godina i želeo da postanem mađio ‐

ničar. Voilà6.

Televizija je snimila film o tome. Napravili su rekonstruk ‐

ciju bombaškog napada 9. septembra. Rouz nije bilo u tom

filmu jer mama i tata nisu dali dozvolu, ali je bilo zanimljivo

videti šta se dešavalo za vreme drugih eksplozija po gradu.

Jedan čovek koji je poginuo nije trebalo da bude u gradu.

39

6 Reč Alah se izgovara Ala’, isto kao i francuska reč voilà (evo!). Koriste je

mađioničari širom sveta kad prikazuju rezultat trika. – Prim. prev.

Njegov voz, koji je išao od stanice Justen do stanice Man ‐

čester Pikadili, otkazan je zbog kvara na signalnom uređaju.

Da ne bi čekao drugi voz on je odlučio da malo razgleda

Kovent Garden. Bio je gladan pa je kupio sendvič a papir je

bacio u kantu za đubre i bio je mrtav. Da se signalni uređaj

nije pokvario ili da nije kupio sendvič, ili čak da je jeo malo

sporije ili nekoliko sekundi brže, možda ne bi bacio papir

baš u trenutku kad je bomba eksplodirala. I tako sam nešto

shvatio. Da nismo bili na Trafalgar skveru, ili da nije bilo go ‐

lubova, ili da je Rouz bila poslušna a ne nestašna devojčica,

bila bi još živa a moja bi porodica bila srećna.

Sve mi je to bilo čudno pa sam promenio kanal. Nije bilo

ničega osim reklama. Džas je ušla vukući se i rekla Tata jezaspao, što je zvučala kao veliko olakšanje za nju a ja sam

se osećao loše. Nisam joj nimalo pomogao. Samo sam poja ‐

čao ton na televizoru što sam glasnije mogao da ne bih

morao da slušam povraćanje iz kupatila. Džas je rekla Bićemu bolje sutra. Pitao sam Hoćeš da se igramo ‘pogađanjareklama’, igru koju sam ja izmislio i u kojoj treba pogoditi

šta se reklamira pre nego što to kažu na televiziji. Ona je

klimnula glavom ali se pojavila reklama koju nikada ranije

nismo videli pa nismo mogli da se igramo. Na ekranu se po‐

javilo veliko pozorište a glas je najavio Najveći britanski ta -lenat – šou koji ostvaruje vaše snove. Pozovite ovaj broj dabiste promenili svoj život, a ja sam pomislio kako bi bilo lepo

da podignem slušalicu kao odrastao čovek i da naručim

drugačiji život od onog koji imam, kao da naručujem picu

ili tako nešto. Tražio bih tatu koji ne pije i mamu koja nije

otišla, ali Džas ne bih menjao ni za šta na svetu. Ne možeš tosutra da obučeš, rekla je Džas, pokazujući na moju majicu.

Idemo da prospemo Rouzin pepeo i tata hoće da budemo ucrnom. Ja sam uzviknuo Čokopops pošto se u tom trenutku

pojavila reklama na televiziji.

40

Izgleda da sam porastao od kad smo se preselili. Sva

odeća mi je mala. Nosim crne pantalone i crni džemper pre ‐

ko Spajdermen majice ali se ipak nazire malo plave i crvene

boje oko vrata. Kad me je Džas videla, samo je prevrnula

očima, ali tata nije primetio. On je samo zurio u urnu, koju

je spustio na kuhinjski sto dok smo doručkovali. Izgledala

je kao ogroman slanik ali ne verujem da bi Rouz bila tako

ukusna na krompirićima.

Trebalo nam je dva sata da stignemo do Sent Biza. Slušali

smo istu kasetu koju uvek slušamo na godišnjicu. Iznova i

iznova i iznova. Pusti. Zaustavi. Premotaj. Pusti. Zaustavi.

Premotaj. Traka je već iskrzana ali se ipak čuje mama kako

svira klavir i moje sestre koje pevaju „Hrabrost da poletim”.

Tvoj osmeh mi uzdiže dušu do neba. Tvoja snaga daje mihrabrost da poletim. Pustio sam zmaja da uzleti, vezan zazemlju a opet slobodan. Tvoja ljubav budi najbolje u meni.

Snimili su to za tatin rođendan otprilike tri meseca pre

Rouzine pogibije. Savršeno, rekao je tata kad je Rouz otpe‐

vala mali solo deo, a zvučao je kao da će tog trenutka zapla ‐

kati. Glas anđela. Svako ko ima uši može da čuje da Džas

bolje peva pa sam joj to i rekao kad smo bili u kolima. Nije

bilo teško. Nas dvoje smo se gurali na zadnjem sedištu. Rouz

je bila na prednjem. Tata je čak stavio i pojas oko urne ali je

zaboravio mene da opomene da se vežem.

Skrenuli smo s auto‐puta i pošli putem niz brdo. Izne‐

nada se ukazalo more, plava linija skroz ravna i svetlucava

kao da ju je neko iscrtao sjanim flomasterom i lenjirom. Li ‐

ni ja je postajala sve deblja kako smo joj se približavali, a

tatin pojas je izgleda bio jako stegnut jer je on počeo da ga

odvlači od grudi kao da ne može da diše od njega. Kad smo

stigli do parkirališta, tata je trzajem razlabavio kragnu,

41

dugme je otpalo i palo tačno posred volana. Ja sam uzviknuo

Pravo u centar, ali nikome nije bilo smešno. Tatino tapkanje

prstom po komandnoj ploči zvučalo je kao konjski galop.

Kad je Džas otvorila vrata pitao sam se da li će na plaži

biti magaraca. Tata je izašao. Džas je otišla do aparata za

parking karte i ubacila nekoliko novčića. Kad se karta poja ‐

vila, tata je stajao na parkingu i stiskao urnu na grudi. Požu-rite, rekao je i ja sam otkopčao pojas i izašao. Sent Biz je

mirisao na ribu i pomfrit, a meni je krčao stomak.

Dok smo koračali šljunkovitom stazom ka moru, ugledao

sam pet dobrih kamenčića za žabice. Kamen mora da bude

ravan i ako ga baciš kako treba on odskoči od vodene po ‐

vršine. To me je Džas jednom naučila. Hteo sam da uzmem

te kamenčiće i da se igram, ali sam se bojao da ne naljutim

tatu. Okliznuo se na neku morsku travu i zamalo da urna za‐

vrši na plaži, što bi baš bilo užasno. Rouzin pepeo je sitan

kao pesak pa bi se sve pomešalo. Ne bih to znao da nisam

jednom, kad sam imao osam godina, zavirio unutra. Nije

bilo baš uzbudljivo. Zamišljao sam da je pepeo u raznim bo‐

jama, bež od boje kože i beo kao kosti. Nisam mislio da je

tako jednoličan.

Duvao je vetar i talasi su snažno udarali o obalu nestajući

u peni, kao promućkana koka‐kola. Hteo sam da skinem

cipele i da idem na pedalinu, ali izgleda da nije bio pravi

trenutak ni za to. Tata je počeo da se oprašta. Izgovorio je

iste reči kao prošle godine i ranijih godina. Nešto o tome

kako je nikad neće zaboraviti. Kako će je osloboditi. Kra ‐

jičkom oka ugledao sam nešto narandžasto i zeleno kako

kidiše iz vazduha. Podigao sam pogled, žmirkajući zbog

sunca, i ugledao zmaja koji je prozujao pored oblaka, pre ‐

tvarajući vetar u nešto divno.

Reci nešto rekla je Džas, a ja sam spustio glavu. Tata je zu ‐

rio u mene. Ne znam koliko dugo je čekao da progovorim.

42

Stavio sam ruku na urnu, skroz sam se uozbiljio i izgovorio

Zbogom, Rouz i Bila si dobra sestra, što je laž, i Nedostajaćešmi, što je još veća laž. Jedva sam čekao da je se oslobodimo.

Tata je stvarno otvorio urnu. Ni za jednu godišnjicu koje

se sećam nismo stigli tako daleko. Džas je progutala knedlu.

Ja sam prestao da dišem. Sve je nestalo osim tatinih prstiju,

Rouzinog pepela i savršenog romboida koji proleće preko

neba. Primetio sam duboku posekotinu na tatinom sred‐

njem prstu i pitao sam se kako se posekao i da li ga boli.

Pokušao je da ugura prste u urnu ali su bili suviše veliki.

Trepnuo je nekoliko puta i stisnuo vilicu. Šaka mu se tresla

kad ju je izvukao napolje. Bila je sasušena, kao ruka starca.

Nagnuo je urnu, a onda se predomislio. Nagnuo je po drugi

put, više nego pre. Vrh urne mu je skoro dotakao dlan. Ne ‐

koliko sivih čestica je ispalo. Odmah je, teško dišući, po novo

uspravio urnu. Zurio sam u pepeo na njegovom dlanu, pi ‐

tajući se koji li je to Rouzin deo. Lobanja. Prst na nozi. Rebra.

Moglo je biti bilo šta. Tata je palcem nežno dotakao zrnca

pepela, šapućući nešto što nisam mogao da čujem.

Tatini prsti su se zgrčili oko pepela. Zglobovi su mu po‐

beleli koliko ih je stezao. Pogledao je u nebo. Pogledao je niz

plažu. Okrenuo se ka meni a onda se zagledao u Džas. Iz‐

gledalo je kao da želi da neko vikne NE ČINI TO, ali mi smo

ćutali. Mislio sam da će otvoriti ruku i pustiti pepeo da od ‐

leprša sa povetarcem, ali je on pružio urnu Džasmini i ko‐

raknuo napred. Morska voda mu se kovitlala oko cipela.

Osećao sam da mi je krv jurnula u obraze. Tata je izgledao

kao da je pošandrcao. Čak se i Džas zbunjeno nakašljala. Ta‐

lasi su se odbijali o njegove cevanice. Slana voda se penušala

oko njegovih kolena. Polako, podigao je ruku u vazduh i

držao čvrsto stisnutu pesnicu. Negde iza nas neka devojčica

se radovala zmaju koji se uzdizao.

43

Baš kad je tata otvorio prste, usledio je jak nalet vetra.

Skinuo je zmaja s neba i dunuo pepeo tati u lice. Kad je iski‐

jao Rouz, jedna devojčica je vrisnula a čovek sa snažnim

akcen tom je povikao Pašće na zemlju. Tata se naglo okrenuo

ka plaži. Pratio sam njegov pogled i ugledao krupnu braon

šaku kako pokušava da drži konopac zmaja pod kontrolom.

Tata je glasno opsovao odmahujući glavom. Zmaj je pao na

zemlju i čovek se nasmejao. Zagrlio je devojčicu koja se

kiko tala. Tata se skljokao na pesak i zgrabio urnu od Džas.

Iako je ona vratila poklopac na mesto, on ga je pritisnuo

snažno, prodornim pogledom gledajući čoveka kao da je on

kriv za vetar.

Jesi li dobro, promrmljala je Džas. Oči su mu se napunile

suzama a ja sam pomislio na kapi koje dobijamo u apoteci

kad imamo infekciju ili alergiju ili ako nismo jeli dovoljno

šargarepe.

Je l’ hoćeš da ja… mislim, Mogu ja, ako hoćeš. Mogu daprospem… Ali pre nego što je Džas završila rečenicu, tata se

okrenuo. Bez reči je otišao do kola, čvrsto stežući urnu u

levoj ruci. Na brzinu sam zgrabio ravni kamenčić za žabice

i bacio ga u more. Odbio se pet puta, što je za mene pravi

rekord.

44