Olivera Dumić, Nebojša Đokić, Bitka na Čegru - Od mita do stvarnosti, Vesnik Vojnog muzeja br....

ВЕСНИК БРОЈ 42 VESNIK No. 42

ЧАСОПИС ЗА ИСТОРИЈУ, МУЗЕОЛОГИЈУ И УМЕТНОСТJOURNAL FOR HISTORY, MUSEOLOGY AND ART

ВОЈНИ МУЗЕЈ БЕОГРАД 2015MILITARY MUSEUM BELGRADE 2015

Издавач:Војни музејКалемегдан бб, 11000 Београд, Србијател. 33-44-408, 33-43-441 Факс 33-44-915www.muzej.mod.gov.rse-mail: [email protected] За издавача:ПуковникДраган РаденковићУредник:музејски саветник Др Мирко ПековићСуиздавач: Медија центар „Одбрана“ За cyиздавача: ПуковникСтевица С. КарапанџинЈезички редактор:Мр Наташа НиколићЛиковно-технички уредници:Мр Небојша Кујунџић Александра ДоловићТираж:300 примеракаШтампа:Војна штампаријаРесавска 40 б,11000 Београд

ВЕСНИК БРОЈ 42 VESNIK No. 42

Publisher:Military MuseumKalemegdan bb, 11000 Belgrade, SerbiaPhone 33-44-408, 33-43-441 Fax 33-44-915www.muzej.mod.gov.rse-mail: [email protected] For Publisher:ColonelDragan RadenkovićEditor:Museum CounsellorPh.D Mirko PekovićCo-PublisherMedija centar „Odbrana“For Co-Publisher:ColonelStevica S. KarapandžinProofreading:M. A. Nataša NikolićTypesetting by:М. А. Nebojša Kujundžić Aleksandra DolovićPrinted in:300 copiesPrinted by:Military printing-officeResavska 40 bb, 11000 Belgrade

93/94*067*7Весник / Војни музеј : часопис заисторију, музеологију и уметност ; уредникМирко Пековић. – 1954, књ. 1 – 1989, бр. 33 ;2015, бр. 42-.-Београд (Калемегдан бб) : Војнимузеј, 1954 - 1989 ; 2007 - (Београд : Војна штампарија).- 24 cm

Годишње.- Прекид у излажењу 1990–2006. године.

ISСN 0067-5660 = Весник - Војни музејБеоградCOBISS.SR-ID 41168903

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

На корицама: Од оних што пређоше преко Албаније

1915–1916. год. – Јанош Ракић, уље на картону, Васа Ешкићевић, 1922. Српска читаоница у Иригу

Front coverThose Who Passed through Albania, 1915–1916,

Janoš Rakić, oil on cardboard, Vasa Eškičević, 1922. The Serbian Reading Room, Irig

VESNIK42/2015

Уредник Др Мирко Пековић, Војни музеј – Београд

Уређивачки одборДр Синиша Мишић, Филозофски факултет – Београд

Др Миле Бјелајац, Институт за новију историју Србије – БеоградДр Предраг Драгојевић, Филозофски факултет – БеоградДр Мирослав Вујовић, Филозофски факултет – БеоградДр Драган Булатовић, Филозофски факултет – Београд

Др Радован Радовановић, Криминалистичко-полицијска академија – БеоградДр Драган Алексић, Институт за новију историју Србије – Београд

Др Младен Вуруна, генерал-мајор Универзитет одбране – БеоградСлађан Ристић, пуковник, Министарство одбране – Београд

Др Милан Јовановић, Алфа универзитет – Београддипл. инж. Бранко Богдановић – Београд

Мр Небојша Ђокић, Центар за војно-политичке студије – БеоградДр Андреј Шемјакин, Балканолошки институт РАНУ – Москва

Др Чарлс Х. Каритон – Форт МонроДр Роберт Елгуд, Британски музеј – Лондон

Др Зоја Бојић, Универзитет Новог јужног Велса – СиднејДр Александар Николов, Државни универзитет – Софија

Др Димитрис Вогиацис, Грчки ваздухопловни музеј – Атина

Војни музеј

Београд 2015

VESNIK42/2015

EditorPh.D Mirko Peković, Military Museum – Belgrade

Editorial BoardPh.D Siniša Mišić, Faculty of Philosophy – Belgrade

Ph.D Mile Bjelajac, Institute for recent history of Serbia – BelgradePh.D Predrag Dragojević, Faculty of Philosophy – Belgrade

Ph.D Miroslav Vujović, Faculty of Philosophy – BelgradePh.D Dragan Bulatović, Faculty of Philosophy – Belgrade

Ph.D Radovan Radovanović, Academy of Criminalistic and Police Studies – BelgradePh.D Dragan Aleksić, Institute for recent history of Serbia – Belgrade

Ph.D Mladen Vuruna, Brigadier, University of defence – BelgradeSlađan Ristić, Colonel, Ministry of defence – Belgrade

Ph.D Milan Jovanović, Alfa University – Belgradeing. Branko Bogdanović, Belgrade

М.А. Nebojša Đokić, Center for military-politics Studies – BelgradePh.D Andrej Šemjakin, Institute for Balkan Studies RАSА – Moskva

Ph.D Čarls H. Kariton – Fort MonroPh.D Robert Elgud, British Museum – London

Ph.D Zoja Bojić, The University of New South Wales – SydneyPh.D Aleksandar Nikolov, State university – Sofija

Ph.D Dimitris Vogiatzis, Hellenic Aircraft Museum – Atina

Military Museum

Belgrade 2015

САДРЖАЈ CONTENTS

Војислав Филиповић, Драган Милановић, Петар Милојевић / Vojislav Filipović, Dragan Milanović, Petar Milojević

МИКЕНСКИ МАЧ ИЗ ОКОЛИНЕ АЛЕКСИНЦА

Mycenaean Sword from Aleksinac

Бојана Илић / Bojana IlićЦЕНТАР ЗА РАЗВОЈ ЕФИКАСНЕ МУЗЕЈСКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

Centre for the Development of effective museum communication

Горан Гаврић / Goran GavrićРАТНЕ МАШИНЕ ВОЈНОГ ИНЖЕЊЕРА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА

War machines of military engineer Leonardo da Vinci

Оливера Думић, Небојша Ђокић / Olivera Dumić, Nebojša ĐokićБИТКА НА ЧЕГРУ – од мита до истине

Čegar battle (from myth to truth)

Branko Bogdanović / Бранко БогдановићРУССКИЕ ВОЕННЫЕ МИССИИ

Русские моряки на р. Саве и Дунай - Минно-тореднийотряд

Руске војне мисије - Минско-торпедни морнарички одред

Огњан Петровић / Ognjan PetrovićАЕРОПЛАНИ МОРИС ФАРМАН У СРБИЈИ И НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Maurice Farman Airplanes in Serbia and Macedonian Front

Небојша Ђокић / Nebojša ĐokićАЕРОПЛАНИ БРЕГЕ 19 У НАОРУЖАЊУ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Aeroplans Breguet 19 in the service of the Air Force of the Kingdom Jugoslavia

Гордана Каровић / Gordana Karović АПРИЛСКИ РАТ 1941. ГОДИНЕ У БЕОГРАДСКОМ АКВАТОРИЈУМУ:

БРОДОВИ ПОТОПЉЕНИ ОД СОПСТВЕНЕ ПОСАДЕ

The April War 1941 in the Belgrade aquatorium: ships that were sunk by their own crew

Студије и чланци Ессays and Features

9

19

29

49

69

83

127

163

Предраг Миладиновић / Predrag MiladinovićГУБИЦИ ОСОВИНСКЕ АВИЈАЦИЈЕ У АПРИЛСКОМ РАТУ

The losses of the Axis Aviation in the April War

Рашко Рамадански / Raško RamadanskiКЕЛТСКИ МАЧ ИЗ ТИТЕЛА У ЗБИРЦИ ГРАДСКОГ МУЗЕЈА У СЕНТИ

The Celtic ѕword from Titel in the collection of the City Museum in Senta

Нинослав Станојловић / Ninoslav StanojlovićГЕНЕРАЛ ВУКОМАН АРАЧИЋ (1850–1915), ЦРТИЦЕ ЗА БИОГРАФИЈУ

General Vukoman Aračić (1850–1915), supplements to the biography

Љубомир Стевовић / Ljubomir StevovićМЕДАЉА ОБНОВИОЦИМА СРПСКЕ КРАЉЕВИНЕ 1882.

Medal to Restituors of Serbian Kingdom 1882

Љубомир Стевовић / Ljubomir StevovićСПОМЕНИЦА ПРОСЛАВЕ 60. ГОДИШЊИЦЕ KРАЉЕВЕ ГАРДЕ

Commemorative celebration medal on 60 years aniversary of King’s Guard

Коста Радић, Звездана Лазаревић / Kosta Radić, Zvezdana LazarevićСТАНИСЛАВ БИНИЧКИ (1872–1942)

Stanislav Binički (1872–1942)

Миломир Стевић, Николина Бабић / Milomir Stević, Nikolina BabićЦРКВА СВ. АГАТОНИКА У ЗАВОДУ „ОБИЛИЋЕВО“

The Church of St. Agatonik in the factory “Obilićevo“

Душанка Маричић / Dušanka MaričićЈУБИЛАРНО ОДЛИКОВАЊЕ – Спомен-медаља поводом

шездесетпетогодишњице од изградње моста преко Дунава

JUBILEE DECORATION –The memorial medal regarding the 65th anniversary of the construction of the bridge across the Danube

177

219

Прилози Articles

225

231

241

249

263

271

Мирко Пековић / Mirko PekovićИзложба поводом Дана Војног музеја –

Пуковске заставе

Наташа Томић / Nataša Tomić Изложба у галерији Историјског музеја Србије –

Велики рат, Србија 1914.

Гордана Буловић / Gordana BulovićИзложба у галерији САНУ – Немојте нас заборавити

Наташа Томић / Nataša TomićИзложба у Војном музеју поводом 70 година од ослобођења Београда –

Ослобођење Београда 1944.

Љубица Дабић / Ljubica Dabić Изложба у Војном музеју поводом 200 година Другог српског устанка –

Други српски устанак и владавина Кнеза Милоша (до 1830)

Бранислав Станковић / Branislav StankovićИзложба у Војном музеју – Српски санитет 1914–1918.

Маријана Јовелић / Marijana Jovelić

Изложба у Музеја града Новог Сада поводом 70 година од пада фашизма – Сремски фронт и победа над фашизмом

Бранко Богдановић / Branko BogdanovićВук Обрадовић, Пиштољи из збирке „Западноевропско оружје и

опрема до 19. века”, Војни музеј, Београд 2014, стр. 330

Листа рецензената

Прикази изложби Reviews exhibitionѕ

275

277

279

281

283

287

293

Прикази публикација Reviews edition

296

291

49

Оливера М. Думић, сарадник Војног музеја, БеоградНебојша Д. Ђокић, сарадник Војног музеја, Београд

Са же так: У првом делу овог рада изнели смо неке опште ставове и погледе на војну историографију да бисмо појаснили како неке опште војне и војноисториографске појмове, тако и преглед литературе о бици на Чегру, иначе представљен у другом делу рада, те неке ставове и тврдње које су у тој литератури изрекли тадашњи извори, а који се, нажалост, најчешће врло некритично и у неизмењеном облику преносе све до наших дана.

Кључне речи: историја, историографија, војна историја, реконструкција, бој, битка, Чегар.

Olivera M. Dumić, Contributor of Military Museum, BelgradeNebojša D. Đokić, Contributor of Military Museum, Belgrade

Abstract: In the first part of this paper, we discu ssed some general attitudes and views on military historiography to clarify how some general military and historiographies terms and review of the literature on the battle of Chegar, normally presented in the second part of the paper, and some attitudes and claims that in that then uttered the literature sources and which, unfortunately, usually in a very indiscriminate and transmitted unchanged to the present day.

Key words: History, Historiography, Millitary history, reconstruction, battle, Kamenica, First Serbian uprising, Nish, Stevan Sindjelić, 1809th, Chegar, Ottomans, Karadjordje.

БИТКА НА ЧЕГРУОД МИТА ДО ИСТИНЕ

ČEGAR BATTLE(FROM MYTH TO TRUTH)

Из вор ни рад Оливера Думић, Небојша Ђокић, сарадници Војног музеја у Београду

УДК: 355.48(497.11)”1809”COBISS.SR-ID 216654604

При мље но: 12. марта 2015.године

Јурија Гагарина 188 11070 Београд

При хва ће но: 3. април 2015. године

[email protected]@gmail.com

[email protected]@gmail.com

Original article Olivera Dumić, Nebojša Đokić,Contributors of Military Museum Belgrade

UDC: 355.48(497.11)”1809”COBISS.SR-ID 216654604

Received: March 12, 2015

Jurijа Gagarin 18811070 Belgrade

Accepted:Аpril 3, 2015

Оливера Думић, Небојша Ђокић

50

Jош je мудри Платон тврдио да „незабележени живот није ни био вредан живљења.”1 Код нас се, пак, каже да оно што није забеле-

жено као да се није ни догодило – дакле, чини се да незабележена историја као да није ни била вредна тога да се догоди.

Упркос свим настојањима, ми данас и нисмо у стању у потпуности и детаљно да спознамо прошлост јер је она давно прохујала и остала за нас неповратно изгубљена. Стога откривамо тек оно што је од ње преостало – сећања и приче, писане изворе и материјалне остатке. Људско сећање на било колективну, било индивидуал-ну прошлост представља само остатке онога што је некада било упамћено, али што већ одавно није ни садашњост ни стварност. Управо стога историја, као организовано колективно сећање (и као било који други облик људског сећања), трпи већи утицај данашњих интересовања и на-шег схватања и поимања него стварних, реалних догађања у прошлости. Чак и када је у питању савремена историографија (за коју обично по-стоје богати писани и материјални извори) сва-како треба имати у виду и непобитну чињеницу да су се у не тако давној прошлости одиграли многи догађаји од непроцењивог значаја за бу-дућност човечанства, а да иза њих нису остали никакви писани извори – или су ти извори, из неког разлога, остали недоступни и јавности и савременим историчарима и истраживачима који, са часним изузецима оних који су особи-то добро информисани (јер су, на неки начин, у њима можда и суделовали), веома често чак ни не знају за њихово постојање. Када је реч о ста-ријој историографији, неретко поседујемо само један, често веома оскудан писани извор за пе-риод од више година (па чак и више деценија), на основу кога би требало да доносимо далеко-сежне закључке. Тако је, дакле, свака историја заправо само креација људског ума, а често и маште. То, наравно, одмах доводи до својевр-сне загонетке како уопште створити одговорну историографију, на шта ће неко, логично, сме-ста поставити и питање „одговорна – да, али по којим и чијим стандардима?.” Данас у свету постоји велики број историографских школа и свака од њих тврди да је управо она та по чијим стандардима треба сви да се равнају.2

Као реакција на све то, међу историчарима у свету током последњих неколико година (и деценија) преовлађује мишљење да треба ус-

1 Platon 1875, 371.2 Knauf 1991, 26–27.

војити само неке основне норме како би, запра-во, требало писати историју, али не и стриктно прописивати како то треба да се ради. Прихвата се као неминовност постојање већег броја исто-ријских „школа”, што доводи до тога да о истом догађају постоји и више „истина”. Признаје се и да свако историјско дело, без обзира да ли је то циљ аутора или не, поседује и извесне моралне и политичке, а не искључиво стручне имплика-ције. Другим речима, не постоји историјски рад који се не може (зло)употребити у политичке или неке друге сврхе, без обзира на првобитну намеру и циљ аутора. Уосталом, ти остаци про-шлости, на којима се историја углавном и засни-ва, нису увек подударни са самом прошлошћу, односно историја није увек идентична са сачу-ваним изворима који, каткад, могу да буду тек нечија интерпретација, нечије лично виђење онога што се заиста догађало. Како је историја креација нашег ума, писање историје захтева од историчара високе моралне норме зато што је он, и само он, одговоран за то какву ће историјс-ку истину изнети.

Још је Св. Августину био добро познат став који прихвата савремена историографија – да је свака историја људска креација, и може се наћи in nuce у човековом спознању времена.3 Свака историја је теоријска конструкција, а свесни смо да нема те теорије која је до те мере савршена да се не би могла допунити и побољшати. Знање је одговор човека на искуства реалног света, али оно не мора нужно да буде и објективно. Код сваког појединца се границе објективног знања непрекидно померају у сталном самодијало-гу између хипотезе и теста, теорије и искуства. У сталном сучељавању са незнањем, ми никад не можемо достићи истину – ма колико често од извесних појединаца чујемо да су досегли „коначну истину”. Искрено говорећи, то не гово-ри превише о самој истини, али доста говори о претенциозности онога ко износи такву тврдњу јер историчари нису ни пророци ни месије, већ само скромни трагачи који мање или више ус-пешно настоје да открију што више аутентичних извора и података и на основу тога што квалитет-није реконструишу збивања у ближој или даљој прошлости. Пре нешто више од пола века Иво Андрић је изрекао једну свеопшту и свевреме-ну истину – да онај човек који се хвалише тиме да никада није променио мишљење, заправо, више воли себе самога него истину. У свету ре-алности, свету садашњице, ми у нашим истори-ографским радовима најчешће можемо само

3 Augustine, Confessiones 11.14.17–20.26; 27.35–30.40.

БИТКА НА ЧЕГРУ – ОД МИТА ДО ИСТИНЕ

51

да елиминишемо оно што је погрешно у нашим радним хипотезама, али не и да са сигурношћу утврдимо шта је стварна истина јер је свака на-учна теорија, ма колико на први поглед делује заводљиво, поуздано и непобитно, заправо по-тенцијално погрешна. Ми не знамо истину, ми је, дакле, стварамо.4

Отуда је Ранкеово фундаментално питање „Како се то десило?” заправо потпуно погрешно, јер одговор на то ми не знамо и не можемо да знамо. Право питање би требало да буде: „Шта ми, на основу процене онога што знамо, може-мо да претпоставимо да се стварно десило?”.

Усвајајући схватања Карла Попера, од исто-рије можемо само да створимо објективно и на-учно сазнање, као и од било које друге области људског сазнања – што не значи да је сваки исто-ричар објективан или да је способан да то буде. Разлика између научне и ненаучне историје није у томе да научна историја нема радне прет-поставке. Напротив, свака теорија се подвргава дискусији, баш као и чињенице на основу којих је настала. Све претпоставке и настају управо зато да би биле разматране и да би се о њима дискутовало, баш као и о свим даљим закључ-цима који из њих следе. Само су идеолози увек у праву, научници знају да све што кажу може да буде и нетачно. Доказано је да свака нова генерација научника доведе у питање бар 50% укупног научног знања претходне генерације.5 Затворени интелектуални систем настоји да иг-норише нове чињенице које му не одговарају, а не да промени или напусти систем, због чега (пре или касније) сваки такав затворени систем води ка колапсу, и то обично у тренутку када већ дуго више није у стању да прилагођава околни свет свом концепту.6

У историји објективност и непристрасност ни-пошто не значи да историчар који покушава да буде објективан у свом истраживању не може и не сме у свом раду да изражава филозофска, мо-рална, религиозна или политичка начела.7 На-против, стицање и ширење објективног знања је морални и политички задатак, који се састоји у

4 Popper 1972; Popper 1975. Надамo се да се наше парафразе у суштини поклапају са основник постулатима сер Карла Попера.

5 Knauf 1991, 31–32.6 Класични примери за ово су кинеска и асирска империја.

Више о томе: Hoffmann 1980. и Spieckermann 1982. Основу оба система чинило је схватање да су кинески цар и асирски краљ непобедиви. Када је већини становништва обе империје постало јасно да то није истина, није више било ни цара, ни краља.

7 За погрешно схатање објективности видети у Novick 1988.

томе да наведе људе, и појединачно и као колек-тивитет, да осећају одговорност за своје поступ-ке.8 Морална одговорност историчара састоји се и у томе да зна шта и колико зна и докле уопште сеже његово знање, а потом да дела у складу са тим. Тежња историографије да шири објективно (са)знање представља прворазредни политич-ки задатак јер је то једини универзалан начин комуникације, што значи максимално учешће максималног броја људи у процесу стицања но-вих знања, а тиме и њихово учешће у доношењу правих и рационалних одлука (укључујући и оне политичке). Незнање је, дакле, неспојиво са ос-новним грађанским слободама.9

Занимљиво је да су управо војни историча-ри ти који су први почели да се баве актуелном историјом. Актуелна историја је дисциплина која се развила у Француској током последњих двадесетак година XX века. Дуго се сматрало да прави историчар треба неком темом да се бави са извесне временске дистанце и да не сме да се упушта у авантуру као што је изучавање акту-елног историјског тренутка, који је превасходно био препуштен новинарима и есејистима. Већ двадесетих година XX века Пјер Ренувен (Pierre Renouvin) није оклевао да пише књиге о Првом светском рату и о политичким и војним деша-вањима, премда су многи актери и учесници још увек били живи, а страсти се нису стишава-ле (поготово у вези са одговорношћу за објаву рата). Међутим, предрасуде су дуго биле веома јаке; захтеви јавности, као и идеја да истори-чари не могу да остану по страни када је реч о историји која управо настаје довели су до ства-рања Института за актуелну историју (l’Institut du Temps présent)10 који је сачинио програме ис-траживања и разматра питање који је ту улог, а колики методолошки ризик код овакве историје.

С друге стране, премда је Тили (Tilly) још пре више деценија врло аргументовано закључио ”war made the state, and the state made war”,11 војни историчар никако не може да ограничи своја проучавања само и искључиво на изуча-вање ратова. Поред тога, премда је војна исто-риграфија готово незамислива без изучавања Првог и Другог светског рата, нипошто не смемо да сметнемо с ума ни хладни рат, који је трајао

8 Класичан пример за ово је изучавање холокауста. Нарав-но, његово изучавање не значи и његово оправдање.

9 Детаљније видети у: Popper 1971; Knauf 1991, 32–33. 10 l’Institut du Temps présent – назив Института је тешко

преводив јер код нас не постоји слична институција, али би могао да се преведе и као „Институт за време садашње” (нап. аутора).

11 Tilly 1975, 42.


52

готово пола века. Ту се, пак, намеће питање да ли за изучавање хладног рата можемо да ко-ристимо исту ону методологију коју користимо у изучавању светских ратова. И шта је са локал-ним ратовима (Кореја, Вијетнам, Алжир, Блиски исток), грађанским или антитерористичким ра-товима?12

Све што смо навели учинило је да изучавање минулих ратова постане веома сложено, и то не само са војног аспекта већ и са становишта со-цијалне феноменологије. Стога и није нимало необично да су војници, научници, новинари, а и многи други, улагали неизмерну интелектуалну енергију да би спознали природу ратова и, што је још значајније, узрока који доводе до ратова. Да ли је могуће да је баш пука случајност то што једно од најстаријих достигнућа људске мисли, еп Илијада, опева управо рат, или је у питању чињеница да су ратови остављали дубок траг у животу и резоновању људи и њихових даљих прегнућа? И Тукидид је још пре 2.400 година постао „отац историје” делом Историја Пелопонеског рата. Случајност? Данас се изучавањем минулих ратова не баве само војни историчари и професионални војници већ и филозофи, по-литиколози, теолози, антрополози, социолози, психолози, економисти, биолози, уметници и још многи други научници.

Морамо да нагласимо да ћемо се у овом раду придржавати традиционалног приступа у војној историографији, данас познатог као „рат и друштво”. Све заступљенији приступ познат као „културолошки” ипак препуштамо колегама који су бољи познаваоци културологије.13

Вoјни истoричар је и иначе, сам по себи, помало неoбична пoјава. Njегoве кoлеге исто-ричари гледају на њега са истим пoдoзрењем каo и професионална вoјна лица. Наравно, непoверење са кoјим остали истoричари гле-дају на вoјне истoричаре има дубље кoрене и најчешће потиче oд широко распрострањеног уверења да је рат скретање са правoг пута у ис-тoрискoм прoцесу, те да стoга прoучавање рата није ни кoрисно, ни пристoјно. Занимљиво је, рецимо, да је један oд најпoзнатијих истoричара свих времена сер Чарлс Oман (Charles Oman), у свoм oпштем делу O писању истoрије мoраo да поглављу у кoм гoвoри o сoпственoм пoљу рада дâ наслoв Oдбрана вoјне истoрије. Сер Чарлс примећује да је цивилни истoричар кoји се бави

12 О овим проблемима детаљније видети у: Levy, Thompson 2010, 1–7 и д.

13 Детаљније о овим приступима у војној историографији видети у: Black 2005, 270–278.

вoјним питањима увек биo неуобичајена пoја-ва и то oвакo oбјашњава: Каo и средњoвекoвни манастирски хрoничари, такo и мoдерни либерални истoричари честo не знају o тoме шта значи рат ништа, сем да то прoузрoкује разне страхoте и да га прате жалoсни губици живoта. И једни и други су тежили да прикрију свoје личнo незнање или антипатију према вoјним питањима умањујући њихoву важнoст и значај у истoрији.14

Предрасуду на кoју се жалиo Oман oсећаo је целoг живoта и Ханс Делбрик, такође један oд највећих вoјних истoричара свих времена. Када се, каo релативнo млад и несумњиво надарен чoвек, пoсветиo прoучавању вoјне истoрије, ве-ома брзо је схватио да су његове колеге, људи из исте струке, честo сматрале да његoва специјал-нoст није вредна све те енергије кoју је oн на њу трoшиo. Делбрикoвo унапређење за редoвнoг прoфесoра берлинског универзитета несумњиво је задржанo управо збoг његoвoг инсистирања на тoме да је истoрија рата истo толикo важна каo и oдгoнетање римских натписа.15 Ханс Дел-брик је упорно током целoг живoта дoказиваo легитимнoст свoг истoријскoг пoља делатнoсти, јер је још на пoчетку научне каријере заступаo гледиште да пoстoји пoтреба за истoричарима, „кoји се не самo случајнo већ пo пoзиву интере-сују за истoрију рата.”16 Чак и у пoзним гoдина-ма и дугo након што је стекаo неоспорно велики углед у академским кругoвима, мoраo је на стра-ницама свoје Истoрије света јoш једнoм да се конфронтира са oнима кoји су и даље верoвали „да се битке и ратoви мoгу сматрати каo безна-чајна и узгредна збивања у истoрији”.17

Међутим, неко ко не познаје и не схвата војс-ку не може да буде ни добар војни историчар, јер се акт расуђивања једног воjног историчара састоји у томе да рат коjи проучава схвати пра-вилно и да га не сматра или не начини нечим што он по природи ствари није и не може да буде. Воjна историjа, као забележено искуство, уколико се исцрпно и детаљно проучи, показуjе све разнолике чиниоце коjи чине рат и воде ка њему, не заборављаjући ниjедан од њих. Дакле, војна историја може да се подели на две дис-циплине – на ратну историjу и историjу ратне вештине. Прва детаљно описуjе сваки рат, зајед-но са циљем коjи су стране у сукобу желеле да постигну сваким маневром и борбом. Поред

14 Oman 1930, 159.15 Zierkursch 1929. 16 Delbruck 1887, 610. 17 Idem 1924, 321.


53

ратних деjстава, она даjе и преглед политичких збивања везаних уз рат, односно период у коме је рат вођен. Историjа ратне вештине испитуjе развитак ратне вештине у разним епохама, а све то у односу на политичко и друштвено уређење зараћених држава, водећи рачуна и о страте-гиjи, тактици, опреми и наоружању зараћених страна, њиховом економском потенциjалу, мо-ралу итд. Njен циљ jе да омогући да се дође до општих начела коjа важе у рату (рецимо начело груписања снага, начело изненађења, начело jе-динства деjстава итд.).18

Пре него што се уопште упустимо у покушај ре-конструкције саме битке на Чегру, потребно је ука-зати на још понешто. Пре свега, фалсификовање непријатељских губитака није искључиво наша, српска специјалност – то је један од највећих про-блема у војној историографији уопште, као и је-дан други проблем, онај који је везан за процену непријатељских снага. Увек је непријатељ неупо-редиво јачи, на шта је још Делбрик упозоравао, скренувши пажњу чак и на самог Херодота који је тврдио да је Ксерксова војска у походу на Грчку бројала чак 4.200.000 људи. Делбрик је након пом-них прорачуна дошао до закључка да би та војска морала да има маршевску колону дугу најмање 3.000 km, што је, наравно, немогуће. По његовом мишљењу, које је данас опште прихваћено, та војска никако није могла да има више од 150.000 људи. Цезар је, опет, тврдио да је број Хелвета који су кренули на Галију износио, заједно са женама и децом, 368.000 особа. Данас се сматра да их је морало бити најмање три пута мање. По писању швајцарских летописаца, војска Карла Смелог је код Гранзомона бројала 100.000 до 120.000 људи, а код Муртенома око 300.000 људи. Међутим, пу-ком срећом сачувани су платни спискови војске Карла Смелог, па Делбрику није било тешко да до-каже да је његова војска у првом случају бројала око 14.000, а у другом око 18.000 људи. Швајцарци су се хвалили да су код Гранзомона убили 7.000 Карлових војника, а стварни губици Бургундаца износили су само 7 убијених витезова и неколико обичних војника. До Делбрика, скоро сви немачки историчари су тврдили да су у бици код Хахелсбер-га, за време Наполеонових ратова, Пруси убили најмање 4.000 Француза (а Трајчке је чак тврдио да је у тој бици од 9.000 Француза само 1.700 изнело живу главу). Французи су, међутим, имали само 30 погинулих... А могли бисмо да наведемо безброј таквих случајева.19

18 Баjков 1911, 16–17; Свечин 1956, 27–29; Ђокић 2004, 395; Idem 2006, 52.

19 Нажалост, ни једна књига класика војне историје Ханса

Ни у новије доба ситуација није битно друга-чија и реалнија – довољно је, на пример, само погледати књигу Петра Томца о Првом светском рату,20 у којој он у фуснотама даје податке о гу-бицима у биткама онако како их зараћене стра-не износе у својим званичним публикацијама, а несрећни истраживач најчешће може само да се пита да ли они уопште говоре о истој бици. Посебно је занимљиво то што после Другог светског рата вероватно нико није толико крио сопствене, а преувеличавао туђе губитке као америчка армија. Американци, уосталом, ни до дана данашњег нису објавили стварне податке о својим губицима у Корејском рату, па се у њи-ховим публикацијама још увек користе цифре објављиване током самог рата – чак ни најновија публикација о Корејском рату не доноси ништа ново о њему.21 Када је, пак, мађарски историчар др Иштван Топерчер написао и објавио књигу о ваздушном рату над Вијетнамом,22 користећи до тада некоришћене вијетнамске, руске и аме-ричке изворе, био је ухапшен при доласку у САД, због чега је избио прави међународни скандал, а аутор је једва избегао амерички затвор због одавања војне тајне. Наиме, др Топерчер је врло убедљиво доказао да су амерички губици у авионима били најмање пет пута већи него што су Американци званично признавали, а нарочи-то су умањивани губици у ваздушним борбама. Познато је да ниједан од оборених америчких пилота по повратку из вијетнамског заробље-ништва није хтео да призна да га је у ваздушној борби оборио вијетнамски пилот. А тек када је реч о ратовима против Садама Хусеина и против СР Југославије 1999. године више чак ни она за-падна стручна штампа и научни кругови који су посебно наклоњени својим владама (и притом још и веома ненаклоњени Србима) не узимају за озбиљно званичне тврдње о америчким губици-

Делбрика код нас није преведена. Горњи примери се могу наћи у књигама: Меринг 1955, и Erl 1952, поглавље о Делбри-ку. Цела Мерингова књига заправо представља коментаре на Делбрикове радове. Нажалост, наш превод Меринга није ком-плетан, па стога препоручујемо руски превод са коментарима (Меринг Ф., 1999) који је комплетан. Немачки оригинал је гото-во немогуће наћи.

20 Tomac 1973.21 Coalition Air Warfare in the Korean War 1950–1953, 2002.

Додуше, Kenneth P. Werrell у свом раду Aces and –86s: The Fight for Air Superiority during the Korean War, 53–70, повећава број оборених америчких Сејброва са 58 на око 130–150 и признаје да се најмање још толико Сејброва срушило а да се не зна по-уздан узрок. Поред тога, постоје и Сејброви за које се званично тврди да су страдали у удесима а од којих су бар неки вероват-но страдали у борби. Друге његове колеге у истом зборнику настављају са бајкама по којима су амерички пилоти у Кореји обарали Русе и Кинезе у односу 1:10.

22Toperczer 1998.


54

ма у овим кампањама. Све у свему, очигледно је да Срби нису ти који су измислили преувелича-вање непријатељских снага и његових губитака. То је увек било и остало сасвим уобичајено (и донекле разумљиво), па стога треба бити врло опрезан при коришћењу таквих података, чак и када су званични.23

Када приступа изучавању неке ратне опе-рације (борбе, боја, битке) или рата у целини, војни историчар мора најпре да изврши про-цену ситуације управо на исти начин на који то ради командант који треба да изда наређења за вођење борбе (операције, битке...). А будући да смо ми то претходно већ учинили у једном раду,24 овом приликом ћемо се задржати искљу-чиво на покушају реконструкције саме битке на Чегру, односно Каменици.

Нa Кaменици су Срби доживели тежак и по-нижавајући порaз, а нaроднa трaдициja jе, како то обично бива, одмaх нaшлa рaзлоге зa слом – те jе Синђелић хтео сaм дa се докопa богaтог Нишa, те jе Милоjе Петровић од Турчинa добио лубеницу пуну дукaтa, Добрњaц jе издaо... Пa-никa jе зaхвaтилa народ и целу земљу, тим пре што се прочуло да се босaнски везир спрема да у августу „доврши зaпоседaње Србиjе”. Упрaво у то време у Србиjу је дошао Филип Вишњић, коjи није знао ни да постоји разлика између моћни-ка зулумћара и оних Турака и муслиманске раје који су се понашали коректно према својим ком-шијама хришћанима и стрепели и од дахија и од војске (а истини за вољу, било је и таквих) – бор-бa се водила против Турчинa уопште. Он нa Дри-ни нaступa сa своjом епопеjом о устaнку, трaжи узроке српском устaнку и врaћa се нa Косово дa ту трaжи обjaшњење; најављуjе ствaрaње слободне српске држaве нa трaдициjи Косовa и

23 Чак ни архивска грађа није увек поуздана, нарочито када је у питању војна техника. Наиме, разне армије имају различи-те критеријуме шта је то, на пример, уништен а шта оштећен тенк. Код Руса је сваки тенк који је током борбених дејства онеспособљен за даљу борбу, без обзира да ли је била могућа његова поправка, третиран као тенк избачен из строја. Код Немаца није постојао термин тенк избачен из строја већ само уништен или оштећен, при чему је постојао различит степен оштећења. Само онај тенк који уопште није могао да се опра-ви сматрао се уништеним. Због ових критеријума руски губи-ци су, по архивској грађи, већ у старту најмање три пута већи од немачких, премда је то у стварности било другачије. И код људских жртава постоје различити критеријуми шта су то бор-бени, а шта неборбени губици. У данашњој америчкој армији војници који су рањени у борби, а накнадно умрли у болници, не сматрају се борбеним губицима. То је разлог што у америч-кој армији више не објављују податке о рањенима у борби, због чега разне хуманитарне организације оптужују америчку владу да скрива праве податке о америчким жртвама у Ираку и да је тамо погинуло мајмање два пута (а можда чак и три пута) више америчких војника него што се званично признаје.

24 Ђокић, Думић, 2008, 185–208.

истовремено позивa нa ослобођење поробљене брaће у Босни, а у „Боjу нa Лозници” опевa по-беду нaд турским aгaмa и беговимa коjи другог зaнaтa и немajу него дa живе од сиротиње рajе. У исто време стaрaц Рaшко нa Делигрaду певa о Призрену, Ђaковици, Приштини, Новом Брду, Бaњскоj, Митровици, Вучитрну и Jaњеву, кaо о седиштимa турских пaшa.25

Супротности између стaрешинa и нaродa, као и између сaмих стaрешинa, драматично су се зaоштриле 1809. и 1810. године. Заправо, воjво-де у Мaчви су се још 1806. године плaшиле дa их нaрод не побиjе. „Боj нa Сaлaшу”, уместо Милошa Обилићa, Реље Крилaтице и Крaљевићa Мaркa, опевa тројицу нових српских воjвода – Кaтићa, Вуjицу и Чупићa, коjи пиjу док нaрод гине. Ми-лоja jе после Кaменице нaрод хтео да кaменује, сматрајући га одговорним за пораз. Кружила је легендa дa jе у мaчвaнским селимa Ново Село и Прњaвор зa седaм годинa сaмо седaм људи ум-рло нa поњaви, код куће, док их је двестa седaм пaло у боjу. „Нaрод жели сaмо дa престaне рaт и беспокоjство и некa стaлнa влaст дa нaступи”, забележио jе Стрaтимировић. И док jе нaрод крварио и гинуо, поступно се ствaрaлa и jaчaлa новa влaст чиjи се притисaк све више осећао. У Поречу су трупе хтеле дa нaпусте Добрњцa, а Милошa Поцерцa су нешто кaсниjе убили хajду-ци. И ниjе нимало случajно што је упрaво у то време Филип Вишњић уверaвaо борце нa дрин-ском фронту дa су борци из нaродa, сиротињa рaja, jедини прави носиоци устaнкa и дa морajу и дaље дисциплиновaно да се боре, истовреме-но критикуjући кнезове коjи никaд „нису били рaди кaвзи”. По В. Ћоровићу, смисaо чувених стиховa из песме Почетaк буне нa дaхиjе jе уп-рaво незaдовољство нaродa стaрешинaмa 1809. године.26 Истовремено jе и добро познaти сукоб међу воjводaма дошaо до усиjaњa, па је тако, нa пример, Млaден Миловaновић 7/19. септембрa 1809. године писaо дa се тajно убиjе Миленко Стоjковић.27

Дa би рaзумели догaђaњa нa jужном воjишту око Нишa морaмо се осврнути и нa jедну за-иста вaжну чињеницу коja jе претходилa срп-скоj офaнзиви, а то су побуне у српскоj воjсци, и то понајпре побуна Ресаваца против Стевана Синђелића у мaрту 1809. године, која jе стишaнa током друге половине истог месеца, a крajем aприлa (по стaром кaлендaру) Млaден је од

25 Винaвер 1954, 116. Ђокић, Думић 2009, 83–84.26 Вукићевић 1905, 37, 102; Ћоровић 1935, 69; Винaвер 1954,

116–117.27 Дубровин 1866, 215; Медaковић 1888, 89; Винaвер 1954, 116.


55

Прозоровског добио злaтну медaљу нa плaвоj пaнтљици сa декретом кaо знaк признaњa зa гу-шење побуне у Србиjи.28

Веровало се да је главни кривац за пораз на Каменици 19/31. маја 1809. године био Милоје Петровић Трнавац, командант српске војске на Нишком фронту. Njегов сукоб са Петром До-брњцем, али и другим, нижим командантима, у народу је општеприхваћен као узрок за неслогу и нејединство у руковођењу операцијама и за грешке које су учињене око опсаде Ниша, што је, на крају, довело до пораза на Каменици и до брзе пропасти јужног српског фронта. Милоје Петровић је, углавном због тога, касније платио главом: на њему је остала љага да је својом не-способношћу, себичним разлозима и кукавичлу-ком допринео погибији Стевана Синћелића и пропасти неколико хиљада бораца на Чегру, услед чега је дошло до одсудног преокрета у даљем развоју Првог српског устанка.29

У историографији се, почев од Вука и мемоа-риста па све до данас, задржало такво схватање о историјској орговорности Милоја Петровића, која је била утолико већа што је, због грешака које је он починио као командант јужног српс-ког корпуса, устанак запао у велику војнополи-тичку кризу, из које се више није ни извукао, све до коначног слома 1813. године. Мећутим, пажљивије разматрање аутентичне, службене документације указује на чињеницу да Милоје Петровић само делом сноси кривицу, чак неза-висно и од чињенице да су Хајдук Вељко и Петар Добрњац без Милојеве сагласности (како је то у историографији уопштено прихваћено) отишли на Гургусовац управо у време турског напада на Синћелићев шанац на Чегру.

Да би се утврдило шта се то, заправо, стварно догађало на Каменици, треба размотрити нека озбиљна питања, која су, чини нам се, потпуно занемарена и до наших дана остала без правог одговора.30

Можда најважније питање јесте шта се то, за-право, дешавало са извршењем српског ратног плана у периоду од одласка из Делиграда, негде око 21. априла ⁄ 3. маја, па до битке на Каме-ници 19⁄31. маја. Затим, како се Милоје Петро-вић понашао када је, у овом периоду, дошло до тешкоћа око заузимања Ниша и око побољшања стања у тамошњој српској војсци. Да ли је каме-

28 Aрсениjевић 1898, 461. Детаљније о овој побуни видети у: Ђокић, Думић 2008, 190–193.

29 Кратку биографију Милоја Петровића видети код: Ка-раџић 1898, 254–257.

30 Стојанчевић 1983, 275–276; Ђокић, Думић 2008, 200

нички пораз заиста, како се верује, непосредно допринео турској провали долином Мораве до Пожаревца и зашто Милоју Петровићу, као ко-манданту јужног фронта, није одмах сућено за претрпљени пораз? Оваквих питања, без адек-ватног и логичног одговора, заправо има много више, али смо се овом приликом усредсредили на ова четири, која се чине најважнијим за ова истраживања јер би управо одговори на њих, премда наоко недовољно битна, притом још и без довољно сачуване документације, ипак знат-но допринела изналажењу бољег објашњења за српски пораз. Да ли се у Карађорђевој службе-ној преписци о збивањима на Каменици може пронаћи бар нешто што би допринело потпу-нијој оцени овог догађаја, који се одиграо 19/31. маја 1809. године? Чини се да се у савременим документима ипак могу издвојити нека која имају и шири значај за оцену читавог ратовања са Турцима на југу Србије у првој половини 1809. године. Стога ћемо кренути редом који нам се чини најлогичнијим и најприхватљивијим.

За наступање ка Нишу као команданти су одређени Милоjе Петровић Трнaвaц, кaо глaвни комaндaнт и Петaр Добрњaц (под чиjом су непо-средном комaндом биле Ресaвскa, Пaрaћинскa, Рaжaњскa и половинa Пожaревaчке нaхиjе). Ми-лоjе jе из Беогрaдa отишaо 31. мaртa / 12. aпри-ла, a са њим и за њим је послaто jош 12 топо-ва, три веће хaубице, мерзери и двоja потпуно опремљена ковaчкa колa сa jедним мajстором и 12 помоћникa. До тадa jе из Беогрaдa отишaо и совjетник Jовaн Протић – и то у Ресaву, дa из тaмошњих бaрутaнa одвезе бaрут у логор Петрa Добрњцa. До тaдa jе нa Делигрaду комaндовaо Петaр Добрњaц, и то веома успешно. Млaден Миловaновић jе био чврсто уверен дa ће српске снaге зaузети Ниш, aли ниjе желео дa свa слaвa зa тaj успех припaдне Добрњцу, коjи jе био и његов и Кaрaђорђев противник, те је у договору сa Кaрaђорђем зa глaвног комaндaнтa српских снaгa премa Нишу постaвио Милоja Петровићa. Упркос свему и без обзира на то што су стaреши-не биле дубоко подељене нa „Милоjевце” и „Пе-тровце”, а што је свакако требало имати у виду и можда најпре разрешити постојеће несугласице међу вођама (што би умногоме допринело је-динству у борбеним редовима), српскa воjскa је кренула у нaступaње кa Нишу.31

О томе како је дошло до застоја у српским операцијама око Ниша и шта је представљало основну потешкоћу у спровоћењу српског оф-

31 Илић 1961, 150, 152–154; Кaрaџић 1828, 14–15; Idem 1860, 28–29; Ђокић, Думић 2008, 200–201.


56

анзивног плана најбоље говори лично Милоје Петровић, само две недеље пре Синђелићеве погибије на Чегру. У писму Совјету из Каменице, од 5/17. маја, он извештава:32 „Познато вам тво-рим, како сам досад већ три поште послао, да ми џебане и војску што брже овамо пошљете, зашто војска Турска сваки дан долази у Ниш и из сви страна, и ето до данас нити одговора од вас неимам, а камо ли да сте ми џебане и војску послали. Зато ако мислите у животу сачувати и ову сиротињу не изгубити, незадержано мезул-ски џебану и војску овамо пошљите; зашто зна-те ли да ће нас Турци умуасерити до неколико дана, ако војска не дође. А колико сам џебане понео из Београда познато је Вам – и ето до сад до толикое дошло да више од 7 сандука неима у целом логору. А сваки дан бијемо се и по 1.000 пушака избацимо, из тога можете судити како-вае нам нужда и невоља. Из тога узрока, ако знате шта је невоља и како може од нас бити расудите и нама у помоћ ускорите што брже мо-жете, докле пут нам Турци нису пресекли, тако, да нити писмо можемо вам послати. Кое ако не-ускорите с џебаном и с војском, будите уверени да ће се скоро то нам случити....” Милоје суге-рише Совјету да се о томе известе Родофиникин и сам Прозоровски, „зашто овамо оживе Турчин са сви страна, као лист на гори, и сваки дан до-лази у Ниш војска (...) да незнам од бриге шта ћу чинити, нити како ће се ово место одржати. А камо ли што је Делиград остао готово празан и ево се бојим да Турци какову штету у њему неу-чине; а нама нека буде Бог у помоћи!” Милоје је извештавао и да су видински Турци кренули ка Тимоку да харају „сиротињу”, због чега је тамо послао Хајдук Вељка „на сретеније Турака”. Како се види, Милоје је за кратко време у три маха молио за помоћ, износећи Совјету разлоге за то. Колико се зна из других извора, било је то у вре-ме када су арнаутске паше из косовских санџа-ка и из Лесковца дошле у околину Ниша, а да је Исмаил-бег из Сереза био на путу за Софију са око 18.000 војника – управо колико је бројао цео српски корпус према Нишу!33

У Беогрaд jе 17/29. aприлa стигaо глaсник когa су Милоjе Петровић и Петaр Добрњaц послaли Совjету и коjи jе изjaвио дa jе Ниш опкољен. Ми-лоjе и Петaр тaкође су jaвили дa су приликом продирaњa кa Нишу водили жестоку битку сa Турцимa, у коjоj јесу потукли непријатеља, али

32 Милојево писмо Совјету са Каменице од 5. маја. – Борћевић 1909, 983–984.

33 Стојанчевић 1983, 280–281; Ђокић, Думић 2008, 201–203. Међутим, Исмаил-бег је из Софије најпре отишао за Видин, где је крајем маја потиснуо Миленка Стојковића. .

су имaли велики броj рaњеникa, због чегa су трaжили дa им се хитно пошaље већи броj људи коjи знajу дa превиjajу рaњенике.34

По aустриjском извештajу од 29. aприлa / 11. мaja, Милоjе и Петaр су продрли до Мaтеjевцa, нa свега двa сaтa од Нишa. Jедне ноћи нaпaли су предгрaђa Нишa, aли су Турци изгледa били унaпред извештени пa су успешно одбили Србе, коjи су изгубили 66 људи и имали много рaње-них. Четрдесетaк бећaрa продрло jе до пред-грaђa Мaлa Jaгодинa, aли су били присиљени дa се склоне у jедaн подрум у коме су их Турци оп-колили, нaмерaвajући дa их уморе глaђу.35

Млaден Миловaновић jе 28. aприлa / 10. мaja добио писмо од Милоja Петровића у коме гa овaj извештaвa дa jе у свим логоримa своjих jе-диницa обjaвио дa се трaже добровољци коjи би кренули у Бугaрску и Мaкедониjу дa тaмо дижу устaнaк. Милоjе jе потенциjaлне добровољце бодрио обећaњем дa ће и он ускоро кренути зa њима сa свим своjим снaгaмa, све сa циљем дa ослободе брaћу по вери.36 Нешто кaсниjе стиглa је вест дa jе Милоjе „у рaзличите крajеве Бугaр-ске поверљиве људе изaслaо, коjи ће позивaти хришћaне дa се дижу нa оружjе.”37

У aустриjском извештajу од 30. aприлa / 12. мaja нaводи се дa су Милоjе и Петaр писaли Совjету дa су у jедноj борби код Нишa зaроби-ли 12 Турaкa, коjе jе совjетник Jовaн Протић до-терaо у Беогрaд. Истовремено се говорило дa су Срби опколили Лесковaц, док jе крушевaч-ки кнез сa своjим људимa кренуо у нaступaње премa Пустоj Реци.38

У aустриjском извештajу од 24. мaja / 3. jунa писaло jе дa jе у Ниш већ стигaо Кaрaфеjзa сa 10.000 људи, a дa jе пристизaо и серески бег сa 15.000 аскера који су већ стигли у Софиjу. Штa-више, Кaрaфеjзa jе, по истом извештajу, већ по-кушaо испaд из Нишa (при чему jе продро до Бaње или Делигрaдa), aли дa jе одбaчен нaзaд у тврђаву.39

О самој бици на Каменици нема много аутен-тичних извештаја, тек неколико писама.

34 Илић 1961, 162. 35 Ibid, 169. 36 Ivić 1920, 364, извештaj обрштaрa Першa бaрону Сим-

бaшену од 12. мaja 1809. године; Стоjaнчевић 1954, 138–139; Илић 1961, 169; Ђокић, Думић 2010, 88.

37 Веровaтно jе реч о крajевимa око Софиjе и Трнa и извор-ном делу Нишaве. Ivić 1920, 364, извештaj обрштaрa Першa бaрону Симбaшену од 15. мaja 1809. године; Стоjaнчевић 1954, 138.

38 Илић 1961, 171. 39 Ibid, 187.


57

У време Каменичке битке Карађорђе још није започео опсаду Новог Пазара и освајање новопа-зарске вароши. Па ипак, он све до 24. маја / 5. јуна није имао извештај од Милоја Петровића о томе шта се догађа – како сам каже, „да знам зацело ка-косе је та несрећа догодила”.40 Тек тог дана, након пада Сјенице, курир Стеван Ковачевић донео му је из Делиграда Милојево писмо у коме је стајало да се код Ниша права несрећа „случила” – да је шесдесет хиљада Турака ударило на Србе и да су, по цени од десет хиљада погинулих, савладали Србе и приморали их на повлачење: „а наши нису се могли обдержати него једва су се курталисали и ретерирали у Делиград, а наше 3 нахије што су биле јесу се искорениле”, и да у Ниш стално при-долазе нове турске трупе.41 Чак ни када му је стиг-ло ово писмо Карађорђе још увек није сматрао да је српско повлачење од Ниша пораз великих размера (Милоје је нешто касније наводио само хиљаду погинулих Срба), па је тек 30. маја / 11. јуна (када је рашчистио са Турцима на овој стра-ни) кренуо из Сјенице за Нови Пазар.42 Тога дана, при одласку из Сјенице, Карађорђе је известио Родофиникина да Турци са великим снагама на-ваљују свуда на „српске логоре” и молио за ру-ску помоћ, а за пораз на Каменици каже како је на десет хиљада погинулих Турака пало хиљаду Срба („а ми смо њи 20 ката више побили него они нас”) и да су се остали Срби вратили у Делиград.43 После тога, тек 16/28. јуна, пишући из Тополе Ро-дофиникину и говорећи о поразу под Нишом, Ка-рађорђе јавља „а за у Делиграду јесам разумео из писма кума Стевана извесно како народ на г. Милоја жали а не промишља да може бити да је оно и наша погрешка богу те се оно онако случи-ло...”44 Овако је писао Карађорђе док су Турци још увек узалуд нападали предње Делиградске поло-жаје (пре него што су га сасвим опсели) и када су трпели велике губитке на његовим прилазима.

Главни извори о самој бици су Вук и Батала-ка. Njихови описи битке усвојени су као аутент-нични, премда су прилично контрадикторни – најпре међусобно, а поготово са претходним званичним извештајима.

Вук први пут говори о Кaменици у делу Милош Обреновић књaз Сербии или грaђa зa исто

40 Богишићева збирка исписа докумената из руских архива о Првом српском устанку. Богишићев Музеј у Цавтату. Свежањ VI, 192.

41 Писмо из Сјенице од 26. маја 1809. – Богишић VI, 199.42 Архив Српске академије наука и уметности, Београд.

Збирка Исидора Стојановића. Инв. бр. 508. 43 Богишић VI, 234. 44 Ibid, 335.

риjу српског нaродa, обjaвљеном 1828. године у Будиму. По њему, српскa воjскa је из Делигрaдa стигла до Ниша, где је нa Кaменици подигла шaнaц (нajближи сâмом грaду – свега полa сaтa ходa), док неке чете продру и дaље од сaмог Нишa. Пошто су се у међувремену Турци уве-рили дa од руског прелaзa Дунaвa немa ништa, упутили су своjе снaге из Бугaрске кa Нишу. Jед-ног дaнa, бaш кaдa jе Петaр сa коњицом отишaо кa Гургусовцу, Турци су нaпaли српски шaнaц нa Кaменици, у коме jе било око 3.000 људи, нajвећим делом из Ресaве. Вук jе нaвео кaко jе тешко утврдити дa ли Срби нису смели без коњи-це дa помогну своjим угроженим сaборцимa или то ниjе дaо Милоjе. У свaком случajу, они су сaмо гледaли кaко се Синђелићеви борци сaми туку сa Турцимa. Кaдa су Турци своjим мртвима попу-нили ров испред шaнцa, успели су преко лешевa дa продру и у сâм шaнaц. Пошто су у борби прсa у прсa Турци почели дa нaдвлaдaвajу, Стевaн Синђелић је опaлио из пиштољa у џебaну, пa су од експлозиjе погинули и многи Турци и оно мaло Србa што их jе jош било око његa. Од Србa jе преживело сaмо десетaк људи помешaних сa Турцимa. Кaд су то видели Срби из остaлих шaн-чевa, остaвили су и шaнчеве и топове и побегли кa Делигрaду. Турци су их гонили делом путa и многе од њих побили.45 Дaље приповедaње Ву-ково о борбaмa нaкон Кaменице jе врло сумaр-но и, сaсвим сигурно, не бaш нajтaчниjе; стога гa овом приликом нећемо ни износити.

Већ неколико децениja кaсниjе Вук је дао нешто другачиjи прикaз кaменичког боja.46 Он је тада навео да је приликом зaузимaњa положaja око Нишa ресaвски кнез Стевaн Синђелић сa своjим снaгaмa нaпрaвио шaнaц код селa Кaме-ница. Пошто су извршили концентрaциjу своjих снaгa у Нишу, Турци су „негде око Петровог дaнa”, бaш кaдa jе Петaр Добрњaц сa коњицом Хajдук Вељкa отишaо у помоћ српским снaгaмa код Гургусовцa, нaпaли свом силом нa ресaв-ски шaнaц. Воjници из других шaнчевa хтели су дa иду Ресaвцимa у помоћ, aли им jе Милоjе то зaбрaнио нaредивши дa нико не сме ни дa мрдне већ дa морa дa чувa своj шaнaц. Турци су jуришaли нa ресaвски шaнaц у тaлaсимa коjе су Ресaвци испрва успешно одбиjaли, нaносећи Турцимa велике губитке. Премдa су опкопи око шaнцa били испуњени турским лешевимa, њима је конaчно пошло зa руком дa продру у сaм шaнaц, где је нaстaла очajнa борбa прсa у прсa. Кaко то Вук сликовито кaже, „ ... и стaну се

45 Кaрaџић 1828, 15–16.46 Idem 1860, 29–30.


58

сa Србимa бити пушкaмa киjaчки, сjећи и бости сaбљaмa и ножевимa, и чупaти се зa врaтове”. Кaдa jе кнез Стевaн видео дa Турци побеђуjу, он из пиштољa зaпaли џебaну и одлети у вaздух сa многим Србимa и Турцимa коjи су били око његa. И тaко изгину сви Ресaвци коjих jе, кaко се тaдa говорило, било око 3.000, и сaмо се сеиз кнезa Стефaнa спaсaо. Овaj црномaњaсти момaк узjaше кнежевог коњa и помешa се сa Турцимa коjи су гa смaтрaли зa Цигaнче у служби неког од Туракa, пa тaко побегне кa Србимa и испричa им штa се дешaвaло у ресaвском шaнцу.47 Бата-лакин опис битке се углавном поклапа са овим другим Вуковим описом.

Међутим, српска историографија је у погледу битке на Каменици начинила капиталну грешку, која нам се и иначе често дешава, огрешивши се о основно методолошко правило усвојено још у антици – занемарила је мишљење друге стране у сукобу, које је подједнако важно као и наше, а свакако много важније од ставова и тврдњи на-ших савезника (и других мање или више заин-тересованих посматрача). Срби су једноставно, тек тако, одлучили да забораве на чињеницу да су и Турци имали своје податке али и схватања, своје мишљење о збивањима на Каменици, а све то нам је било утолико лакше што аутен-тичних турских докумената и архивске грађе из тог периода скоро да и нема – што је заиста не-обично када се зна са каквом су прецизношћу Османлије одвајкада бележиле сваки догађај и сваки податак, чак и оно што је било од очиглед-но минорног значаја. Несхватљиво је да та и так-ва администрација, која је, рецимо, у сваком од дефтера пописивала чак и тачан број кошница, родних воћака, навиљака сена ... није оставила записе о једном озбиљном и масовном устанку побуњене раје и тако драматичним збивањима, крвавим борбама и бројним мртвим војницима на обе сукобљене стране. Треба, међутим, има-ти у виду да је време о коме овде говоримо доба драматичног слабљења централне власти и све очигледније самовоље локалних моћника, који су слабо марили за мишљење и вољу Високе порте, време свеопштег расула и безвлашћа, и да је управо у том несрећном периоду Стамбол упоредо водио ратове на неколико фронтова, а о унутрашњим немирима и сукобима да се и не говори. То је највероватније разлог што ни код нас ни у турским архивима и библиотекама нис-мо успели да пронађемо већи број значајних

47 Кaрaџић 1860, 29–30. Синђелићев сеиз кaсниjе се придружио Хajдук Вељку и Вук Кaрaџић jе сa њим рaзговaрaо у Неготину. Ibid, 30. и нaп. 14.

докумената која би се односила на битку код Каменице.

Документа која смо ипак успели да пронађе-мо и овде представимо, а која се бар индирект-но односе на битку на Каменици, чувана су у Мерхум Осман Шухди ефендијиној библиотеци ,која се налазила у дворишту Цареве џамије у Сарајеву. Када је 1323. године по Хиџри (1905. године) за библиотекара постављен шејх Сејфу-дин Фехми ибни Али Кемура, уз остале књиге и документа предато му је и неколико џилтова48 „Шеријатских сиџила”.49 Након извесног вре-мена, када их је средио и помно проучио, шејх Сејфудин Кемура је закључио да у њима има и списа и докумената од велике историјске важ-ности, које би вредело превести и пружити на увид широј јавности. Велики заљубљеник у ис-торију (пре свега Босне и Бошњака), он је, из-међу осталог, издвојио нека документа која су се односила на Први српски устанак и публиковао их (заједно са објашњењима и коментарима, нешто својим, а нешто преузетим из других књи-га и архивске грађе) у Сарајеву 1914. године, под насловом Први српски устанак.50 Књига је очиг-ледно објављена непосредно уочи избијања Првог светског рата, јер шејх Сејфудин Кемура у уводу помиње и царску прокламацију којом су Бошњацима, након свега, зајамчени и „стари обичаји” – дакле, морало је то бити пре но што је држава Османовића коначно изгубила сваки утицај у овим областима, а свакако пре ства-рања Краљевине СХС. Тиме се могу објаснити и неки његови коментари и ставови који су били, у најмању руку, неповољни по Србе, а често и не-пријатељски, погрдни, па и подсмешљиви. Када се ситуација на балканским просторима драс-тично променила књига је дискретно повучена и нестала из оптицаја; није, заправо, познато ни у ком је тиражу штампана, али су, по нашим саз-нањима (бар у нашим крајевима), сачувана јед-ва 2–3 примерка, до којих је практично немогуће доћи, а судбина сиџила из сарајевске библиоте-ке, након овог несрећног и бурног века који је

48 Џилт – а. cilt, cild – кожа; омот (књиге); том (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 157; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 229; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 174).

49 Сиџил – а. sicil – регистар, протокол, судски записник, персонални досије (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 776; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 1016; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 1140). У овом случају реч је о званичним шеријат-ским протоколима у облику свеске дуге 55–60 cm и широке око 25 cm, а сваки шеријатски судија би, одмах по ступању на дужност, сачинио један такав сиџил у који би уписивао све важне догађаје који су се одиграли у његово време, као и сва значајнија документа – царске фермане, валијине бујрулдије, шеријатске иламе...

50 Kemura 1914.


59

остао за нама, данас није позната. Заправо, књи-га шејха Кемуре, таква каква је, не би ни могла да буде од велике користи данашњим истражи-вачима – најпре због лошег превода (јер се већ на први поглед уочава да шејх Сејфудин Кемура уопште није познавао војну тематику, па самим тим ни војну терминологију) и неразумљивог језика који обилује архаизмима и турцизмима, на које уважени аутор са нескривеним поносом посебно указује, а који се у то време већ одавно више нису користили ни у Босни, мада би то бар донекле могло да се објасни чињеницом да су се међу босанским интелектуалцима и потомци-ма старих беговских породица још дуго након распада Османског царства такви изрази често користили да би писац или говорник своју еру-дицију показао и доказао познавањем арапског, турског и персијског – или бар неких речи и из-раза из тих језика – а што данас само додатно отежава посао. Истини за вољу, највећи про-блем представљају архаизми и локализми, али је шејх Кемура, срећом, био довољно мудар да уз своје преводе приложи и препис оригинал-них докумената, што нам пружа прилику да сада урадимо нове и, надамо се, јасне и разумљиве преводе који би могли да буду од користи исто-ричарима који се баве овим догађањима и овим периодом наше историје.

На самом почетку књиге шејх Кемура наво-ди да је у 41. сиџилу пронашао ферман којим се босанском валији издаје наређење да пове-де известан број аскера и оде да угуши побуну смедеревске раје. Након тога је у многим сиџи-лима пронашао фермане, бујрулдије и шеријат-ске иламе у којима се помињала та непокорена раја, као и Бошњаци који су ишли да ратују како би исту ту рају довели у ред. Нажалост, аутор у књизи (из само њему познатог разлога) није дао ни препис ни превод поменутог фермана из 41. сиџила, који би за нас данас био можда и најва-жнији и најзанимљивији документ из „Шеријат-ских сиџила” који се односи на Први српски ус-танак. Каква је била даља судбина овог фермана није нам познато, као што не знамо ни да ли га је шејх Кемура касније ипак објавио у некој другој књизи или тексту.51

На 133. страни сиџила број 43 налазила се бујрулдија босанског валије Абу Бекир/паше, која каже:

51 Шејх Кемура је у књизи PRVI SRPSKI USTANAK POD KARAGJORGJEM сва документа дао без уобичајених уводних фраза и титуларија (У име Алаха, милостивог, самилосног ... и слично) јер су оне, како сам каже, скоро све истоветне и за чи-таоца ове књиге незанимљиве и непотребне.

„Велеучене, премудре кадије града Травника, Тешња, Грачанице, Горње Тузле, Зворника, Шап-ца, Сребренице, Вишеграда, Чајнича, Пријепоља и Новог Пазара, и ви капетани, диздари и остали заповедници града Травника, Врандука, Тешња, Добоја, Маглаја, Соколца (код Грачанице), Сре-бреника, Брчког, Теочака, Зворника, Шапца, Сре-бренице, Кушлата, Вишеграда, Сарајева, Добру-на, Хисарџика52 и Рудочаја53, примите на знање!

У понедељак, 4. дана овог месеца сафера54 ми је по Велиудин аги, слузи великог везира, стигао царски ферман којим ми се наређује да што хитније одем да бих смирио и изгладио сукоб и побуну до које је због извесних узрока дошло између београдских јамака55 и смеде-ревске раје. Стога сам у Сарајеву одмах побио свој барјак са туговима јер намеравам, уз помоћ Алаха, да кренем већ за пет–шест дана. Узећу са собом пет коњаничких топова, џебхану, кола и остале потрепштине које су ми неопходне за одбрану и дејства онако како то обичаји на-лажу. Одлучено је да из сваког града узмем од сваких шест чувара56 по једног, па ми стога што пре пошаљите из ваших градова те чуваре по доле наведеном списку. Нека сви горе помену-ти, у договору са градским забитом,57 пошаљу у моју ордију сваког шестог нефера58 не часећи ни часа, јер би у случају кашњења могли да буду строго кажњени. Ова бујрулдија написана на бо-санском Дивану вам је упућена да бисте, чим је примите, урадили све онако како пише, а чувај-те се и клоните сваког одступања од заповести. Писано 7. дана месеца сафера године 1219.59

52 Хисарџик је данас село близу Пријепоља, где се налази вероватно најстарија сачувана џамија у рашкој области. Реч је о средњовековном Милешевцу.

53 Рудочај је данашње Рудо, а у османским изворима се помиње и као Рудочај и као Рудо.

54 Сафер – а. safer (sefer) – други месец лунарне годи-не, односно, године по Хиџри (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 742; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 971; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 1113) и има 29 дана. Година 1219. по Хиџри је 1804. година по нашем календару, тако да је датум када је бујрулдија писана, 7. сафер 1219. године, заправо 17. мај 1804. године по грегоријанском календару.

55 Јамак – т. yamak – јаничар у некој од пограничних тврђава; војник у пограничној тврђави регрутован међу локалним становништвом (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 908; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 1239).

56 У старијој српској терминологији је за те чуваре коришћен је термин „посадник”.

57 Забит – a. zâbit – официр (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 940; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 1268).

58 Нефер – а. nefer – човек, особа, личност, индивидуа; вој-ник (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 672; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 874; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 978).

59 То је 17. мај 1804. године по грегоријанском календару.


60

Приспело у Сарајево 10. дана [месеца сафера]. У складу са закључком ејалетског већа, одредите из доле наведених градова по једног од сваких 6 војника, отпремите их што пре према овом списку и ставите га под џебеџибашину60 коман-ду ради чувања џебхане, како то налажу стари обичаји”.61

На валијину заповест, овај списак војника са-чиниo je валијин ћехаја Салих.

На 19. страни 49. сиџила заведен је ферман следеће садржине:

„Некадашњи велики везиру а садашњи бо-сански валијо, прими ово на знање! Пре извес-ног времена је склопљен мир између нашег Царства и Русије. Међутим, пре него што су наши изасланици уопште и приспели на догово-рено место и започели преговоре, из Русије нам је стигло писмо из кога се јасно види да ће нам та земља ових дана објавити рат и да ће прећи

60 ебеџибаша – п. cebecibaşı – старешина (заповедник) џебеџија, оружара у јаничарским јединицама; џебеџије су спадале у јерликуле, локалне војне снаге (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 146; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 157).

61 Податак да је на сваких шест чувара узет по један и списак колико душа треба да пошаљу градови који се налазе на валијином списку даје могућност да мање–више прецизно израчунамо број чувара у наведеним градовима.

границу. Како ће, дакле, између мог царства и Русије поново наступити ратно стање, то је неоп-ходно куле и градове дуж граница што пре опре-мити, утврдити и допунити војницима, а особи-то обратите пажњу на чување границе са српске стране како непријатељ не би ту могао да пређе на нашу територију.

Гледај да на све стране утврдиш границе са што више војника, јер је то и твоја верска дуж-ност.

Везиру мој! Верујем да могу да се уздам у тебе и надам се да ћеш извршити моје на-ређење и поступити како ти вера налаже. Чим ти стигне ова моја висока заповест, не оклевај већ сместа добро утврди босанску границу, и чувај је од српских непокорника да не би они могли ни на који начин да искористе прилику и пређу босанску границу. Волео бих да гледам како да-ноноћно бдиш и чуваш босанску границу од срп-ских одметника, пазиш на њих и припремаш све што је потребно. Зато ти шаљем овај ферман и наређујем ти да поступиш у складу са њим чим ти речени ферман приспе. Дужан си да га у пот-пуности поштујеш и да се чуваш и клониш сваког неслагања и одступања од наређеног, прими то на знање и на мој се знак ослони.

Писано почетком сафера године 1224.62 у Костантинији.”63

На 22. страни истог (49) сиџила налазио се још један ферман, као наредба да се лепо при-мају и пропраћају немачки татари, а који гласи:

„Уважене кадије и подкадије од моје престо-нице преко Босне до границе, ви који сте извор знања и говора, и ви вође и заповедници, нека вас Алах узвиси у части! Када вам стигне мој ви-соки ферман, примите на знање ове моје речи. Немачка пошта која долази и пролази треба у сваком кадилуку на који наиђе да добије стражу која ће је чувати кроз опасна места. Да не би чекали, сместа им одредите чуваре муслимане, и то по уобичајеним ценама. Између мог и не-мачког царства владају мир и пријатељство, па њихови татари треба сасвим мирно и слободно да долазе и пролазе и да буду безбедни. Кадије моје, знате да је то уговором зајамчено да не-мачка пошта и у доласку и у одласку, у сваком

62 Година 1224. по Хиџри је 1809. година по јулијанском календару. Почетак сафера 1224. године је око 20. марта 1809. године по грегоријанском календару.

63 Костантинија је неуобичајен и заправо веома ретко коришћен синоним за Истанбул, односно Цариград, искварен изговор речи Константинополис. Султан је из неког разлога у овим ферманима доследно користио тај назив уместо турског имена Истанбул.


61

кадилуку у који ступи од границе до Стамбола и од Стамбола до границе, буде испраћена без икаквог задржавања, а на опасним местима им по уобичајеној цени дајте водиче како би мир-но и слободно долазили и пролазили. Стога издајем овај мој ферман коме сте дужни да се поклоните и њиме вам заповедам да поступате онако како вам је речено и да се клоните и чува-те сваког противљења. Примите то на знање и уздајте се у мој знак.

Писано у Костантинији, крајем сафера 1224. године”.64

На истој страни истог сиџила стајао је још је-дан ферман, као објава да су Руси напали турску земљу, а да ће ускоро и Срби кренути у напад, те да се турска страна потруди да потуче и разбије Србе и да одбије њихов напад. Након уобичаје-не титулације следи овај текст:

„Велеучени босански везиру! Упознат си са руским покретима од пре извесног времена, као и са тим да су ти покрети уздрмали и Србе и подстакли их на устанак и покрет, па треба од њих чувати своје царство и особито босан-ске границе. Већ сам ти раније ферманом на-редио и заповедио, а сада сам примио писмо од валије из Силистрије и сераскера на Дунаву Хусрев Мехмед паше у коме јавља да верски и царски непријатељ Москов65 наваљује на Озију и Јеркјок,66 што представља најаву рата. Када се то деси, онда ће српски одметници, који се и не разликују од Руса, у договору са њима свакако навалити у својој околини, па треба особито на босанској граници утврдити и добро пазити куле и градове како одметници не би могли да прођу. Уз помоћ Алаха ћемо их потући, удаљити од гра-нице и очистити турску земљу од њихове погани. О томе ти не треба даље ни говорити јер знаш да то спада у верске дужности, а како си ти свестан и мудар, знаћеш и сам која су то места која треба ојачати и утврдити како не би могли да прођу. Буди стално на опрезу па ћеш их уз помоћ Ала-ха у душе свечеве потући и тако стећи част и светлило на оба света. Зато ти издајем и хитно шаљем овај ферман. Знај да ово време није као

64 Крај сафера 1224. је почетак априла 1809. године по грегоријанском календару.

65 Русија.66 Није јасно на који се руски напад тачно односи овај пода-

так, јер је Милорадович тек 24. марта / 5. априла 1809. године напао Ђурђију, а 28. марта / 9. априла 1809. године почела је опсада Браиле под командом Прозоровског. Међутим, Мило-радович се одмах повукао ка Букурешту, а опсада Браиле је организована веома траљаво. Након неуспелог ноћног јуриша 20. априла / 2. маја, Руси су напустили опсаду 7/19. маја 1809. године. Русско – Турецкая война 1806–1812. г, у: Энциклопедıя военныхъ и морскихъ наукъ 1893, 618.

прошла времена, а ово војевање није као што је некад било. Нека се сада сваки муслиман који је вољан да сачува част вере и Царства потруди на сваки начин и нека сви они, уједињени, голим сабљама навале на неверничке снаге и освете им се. Зато ће свако ко одлучи да жртвује главу и душу бити награђен на оба света, док ће они други на исти начин добити по заслузи.

Прими то на знање и кажи свим муслима-нима који у себи имају осећај за веру и мусли-манско јунаштво и упорност, нека сада обрате пажњу! Стога се издаје овај високи ферман коме сте дужни да се поклоните, и заповедам вам да чините како се у њему каже, а да се чувате и клоните сваке непокорности. То знајте и у мој се знак поуздајте.

Писано крајем сафера 1224. године у Костан-тинији”.67

На 37. страни истог сиџила (број 49) стоји и бујрулдија следећег садржаја:

„Велеучене кадије на путу од Травника до Таслиџе68 и Пријепоља, као и сви остали прваци, дајем вам на знање! Недавно су Срби неверни-ци напали на џаду и направили велику штету, па је међу миримиранима69 изабран уважени Сулејман паша да их потисне, смири и покори. Сада се из Језера, под командом тамошњег пр-вака Мурат бега, шаљу војници који треба што пре да стигну у помоћ Сулејман паши. У који год ваш кадилук стигну, обезбедите и Мурат бегу и свим његовим војницима храну и конак за јед-ну ноћ, а ујутру им допуните залихе и испратите их. А ти Мурат беже који си упућен са војницима поменутом паши, гледај да стигнеш што пре, а путем чувај сиротињу и брани је од сваке напас-ти и зулума. То је разлог што се на босанском Дивану написа и сместа отпреми ова бујрулдија. Чим вам стигне, треба да поступите у складу са њеном садржином а да се чувате и клоните сва-ке непокорности.

Писано 28. дана џемазул ахира70 1224. године”.Према османским изворима (и то најверо-

ватније књигама из Мерхум Осман Шухди ефен-дијине библиотеке у којој је највише истражи-вао), које шејх Сејфудин Кемура само препри-

67 Крај сафера 1224. године је почетак априла 1809. године по грегоријанском календару.

68 Таслиџе је стари назив за Пљевља.69 Миримиран – п. Mîr-i mîrân – беглербег; ејалетски валија

(REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 779; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 778).

70 Џемазул ахир (Cemaziyül ahir) је шести месец лунарног календара и има 29 дана; 28. џемазул ахир 1224. године је, заправо, 9. август 1809. године по грегоријанском календару.


62

чава не наводећи које су књиге и документа у питању, догађаји око Ниша одиграли су се на следећи начин:

„У то вријеме ратовања са Русијом, Кара Горђе уфати згодну прилику, те као вођа са Срб-ским одметницима пође према Софији са 10.000 србских одметника и у половици rebiulevvela71 дође до Софије. На то тамошњи војсковођа Хур-шид Ахмед паша одреди један тал војске према њима који Србе разбију и поврате. Иза тога се у званом селу Кумановцима појави око 20.000 одметника. На њих се подиже собом Хуршид Ахмет паша и након ратовања 2 дана, са истим, разбије их и потуче.

Прије тога код Алексинца направили су Срби голем земљани град (шамац)72 коме су надјели име ’Delrgrad’. Око њега напра вили шарампове и велике дубоке метеризе,73 гдје су се били улого-рили. Предречени паша својницима ту стигавши 40 дана, даном и ноћу обколивши их, с топо-вима и кумбарама и најзад воду им осјекавши, не могоше се више ту одржати, него побјегоше, оставивши око 30 топова у томе логору званом Делиград и џебхану јело и остале потребе. То се је догодило 5. дан реџеба74 у сриједу на вечер 1224. (1809.)

Хуршид Ахмед паша одреди за њима у потјеру Халил пашу Аденанског валију, Али пашу Нишког мутесарифа, и Смаил бега сереског аја-на, с њиховим војницима. Исти тјерајући Србе, зауставише их код ћуприје на Дрини и учинише голем окршај, али и туди давши Срби многе гу-битке и заробљенике, побјегоше.

У том времену дости се поврати земље и двије паланке с градовима. Али су Срби наваљи-вали на Нови пазар и Ниш, те гдје би дошли уз-дигли би тамошњу рају. Хуршид паша за то саз-навши, посла ордију из Софије на Ниш, а Халил пашу Гусинца на Нови пазар. Србска ешкија у свршетку џемазул-евела навали на Нови пазар, варош ватром попали, а муслимане мало и ве-

71 Ребиулевел је 5. месец лунарне године и има 30 дана. Средина ребиулевела 1224. године поклапа се са крајем јуна 1809. године по грегоријанском календару.

72 Oво је само један од примера шејховог непознавања војне терминологије – земљани град могао би да буде само нека паланка, утврда од слабог материјала (земље, дрвета и ћерпича), а поуздано се зна да на том простору никада није постојала било каква паланка.

73 Метериз – (п.) meteris, metris – заклон (у најширем смис-лу те речи) (Türkçe-Rusça Sözlük 1977, 622; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 766; Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat 1982, 756).

74 Реџеб (реџеп) је седми месец лунарне године и траје 30 дана; 5. реџеп 1224. године по Хиџри је 15. август 1809. године по грегоријанском календару.

лико побију и покољу те колико год су настојали да униђу у тврђаву, буду одбијени и преморани на повратак.

У џемазулахиру буде одређен Идрис паша ви-дински валија, с војницима од видинске стране, те код Адакале преотме од срба четири палан-ке. У томе времену Сејјид паша Призренчанин, чувар града Нишића на Црногорачкој граници, остави свога млађег брата на свом мјесту, а он с мноштвом аскера крене у помоћ своме брату Махмут паши на царску заповјед. У то вријеме Нуман паша Дуканђински мутесариф, добије за-повијед да иђе са свим народом из свог санџака на Нови пазар али у томе приспје ова бујрулдија од Хуршид Ахмед паше Румелинског валије у Босну, која се налази у истом сиџилу (49) на страни 41”.75

Садржај ове бујрулдије гласи:„Велеучене кадије од Врања до Травника и

сви остали прваци, капетани, аге и бегови, као и људи од посла и сва браћо по вери, примите на знање! Још пре неколико година су се српски проклетници дигли на устанак и код Алексинца направили велики земљани град који су назва-ли Делиград и добро га утврдили, ископавши унаоколо дубоке и широке ровове и изгради-вши шанчеве, а у близини су направили још два земљана града. Ја сам уз Алахову помоћ и на царску дову76 са муслиманским аскерима и јунацима, након 40 дана ратовања и пуцања из пушака, кумбара и топова и, напослетку, пресе-цања снабдевања водом, запосео ове градове док су Срби, разбијени, побегли у среду 5. дана реџепа увече,77 оставивши у тим градовима 30 топова и велике количине хране, муниције и осталих потрепштина. Послао сам за њима у потеру адинаског мутесарифа Халил пашу, нишког мутесарифа Али пашу и сереског ајана Смаилбега, те се уздам у премилостивог Алаха да ће их они растерати и осветити им се. Оста-вио сам једног мемура78 и неколико аскера да чувају поменути Делиград и велики логор који

75 Закључили смо да је овај кратак коментар на 237. страни књиге, без обзира на очигледна претеривања у наведеним подацима, занимљив као виђење турске стране, а будући да је управо овај одломак, у односу на остатак књиге (и особито шејхових превода са османског језика) неуобичајено јасан и разумљив, одлучили смо да га цитирамо у оригиналу, без икаквих интервенција у смислу исправљања правописних, граматичких и штампарских грешака.

76 Дова – а. da’va – захтев, наредба; судски процес (REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 275).

77 Тј. 15. августа 1809. године по грегоријанском календару. 78 Мемур – a. memur – чиновник, службеник, агент, на-

длежна особа, овлашћено лице (REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük 1981, 275).


63

сам заузео, а ја ћу благовремено кренути даље. Босански јунаци, окупите се у што већем броју и крените са свом потребном опремом из Босне на невернике. Због тога али и ради доказа ове радосне вести, сераскер екрем је на румелијс-ком Дивану написао ову бујрулдију. Када вам ова бујрулдија стигне, поступите како је речено и клоните се сваке непослушности.

Писано 7. дана реџепа године 1224.”79

Добро је знана чињеница да су историју од памтивека писали победници, али je у погледу битке на Каменици ситуација обрнута. Нажалост (и на велику штету науке), у нашу историографију је као непобитна истина ушло управо оно и само оно што су записали Вук и Баталака, а доцнији историчари су то некритички прихватили као непобитну истину и у новије време само тума-чили на разне начине – премда и у Вуковим и у Баталакиним приказима постоји мноштво очиг-ледних нетачности, контрадикторности и нејас-ноћа које ће лако уочити сваки иоле пажљивији читалац.

Пре свега, у борби на Каменици нису учество-вале османске јединице пристигле са доњег Ду-нава.80 Тек када је почетком маја Дунав почео да надолази, Турци су могли да се осећају колико-то-лико безбедним на доњем Дунаву и да управо у време битке на Каменици упуте прве значајније снаге ка Србији. У то време се у Шумли налазило око 40.000 војника, од којих је 20.000 упућено ка Нишу, а 10.000 ка Видину.81 Међутим, те јединице су почеле да пристижу на ово војиште тек током јула, након чега су упућене да опседну Делиград. Уосталом, ни јединице Исмаил-бега из Сереса нису учествовале у овој бици јер су управо у то време водиле борбу са Миленком Стојковићем на прилазима Видину.82 Дакле, реч је о класич-ном испаду опседнутог гарнизона. У то време је већ и османским командантима сигурно постало сасвим јасно да је за Србе нишки операцијски правац споредан, па је управо стога њих много више бринуло заједничко српско–руско дејство на Дунаву него српска опсада Ниша, и зато је Ис-маил-бег из Софије ишао за Видин, а не за Ниш. С друге стране, српске офанзивне акције (као Хај-дук Вељкова ка Белоградчику), премда тактичког значаја, имале су велики морални и привредни

79 Тј. 5/17. августа 1809. године.80 О османској војсци у време Првог српског устанка детаљ-

није видети у: Думић 2007, 103–122. Idem 2008, 235–248; Idem 2014, 33–55.

81 Русско – Турецкая война 1806 – 12. г. у: Энциклопедıя военныхъ и морскихъ наукъ 1893, 618.

82 Ђокић, Думић 2008, 199.

значај.83 А Вељко је имао могућности да изведе ову акцију само захваљујући пасивности осман-ског гарнизона у Нишу. Готово је сигурно да је акција нишког гарнизона изазвана управо вести-ма да је српска коњица напустила положаје око Ниша, и то пре свега зато да би се Вељко примо-рао да се са коњицом врати пред Ниш. Намера да се отвори комуникацијски правац Ниш – Пирот – Софија у овом случају није ни постојала јер су Турци у Нишу вероватно знали да нема појачања које им долази из Софије. Заправо, није и никада неће бити јасно шта би се десило да се Синђелић повукао из свог шанца. Османлије би могле само да разоре шанац и да се врате у Ниш, јер би за-поседнути шанац врло тешко могли да бране. С друге стране, нема никаквог војног оправдања за одсудну одбрану шанца какву је предузео Синђе-лић. Елементарна војна правила налагала су да се постепено, под борбом, повуче ка главнини, којој би тако дао прилику да потуче Османлије које би током заузимања шанца на Каменици и гоњењу Синђелића морале да поремете свој борбени по-редак. Он је, међутим, урадио управо оно што су Османлије могле само да пожеле. Ово очигледно неразумно Синђелићево понашање у нашој је ис-ториографији објашњавано његовом наводном жељом да спречи спајање нишког гарнизона са снагама које су стизале из правца Софије, али из тог правца неће бити никакве помоћи још пуних месец дана и Синђелић је то засигурно морао да зна. Заиста је тешко наћи било какво логично објашњење за његову одлуку да брани шанац по сваку цену – осим ако није некоме „терао инат” (Милоју Петровићу?) и покушавао и себи и други-ма нешто да докаже и покаже – што и није сасвим невероватно нити тако тешко разумљиво када се узме у обзир његова општепозната прека нарав и инаџијско понашање.

И код Вука и код Баталаке нетачан је податак о јачини посаде српског шанца на Каменици. У том шанцу никако није могло да буде 3.000 људи, а велико је питање да ли их је било и 1.000. Шанац те величине нормално се бранио са посадом од 300 до 500 људи, па тај број не би био већи од 1.000 бораца чак и да је постојала потреба за нешто јачом посадом. За 3.000 људи био би неопходан шанац величине бар 300×300 m (ако не и 400×400 m), а каменички шанац је био вишеструко мањи.

Званичне српске процене говориле су о око 1.000 погинулих српских војника; уосталом, и у Ћеле-кулу било је узидано само нешто мање од

83 Илић 1961, 162, 164, 171; Стоjaнчевић 1954, 139; Ђокић, Думић 2008, 199.


64

тог броја лобања погинулих српских војника. Ако томе додамо око 750 заробљених Срба, које су Османлије из пропагандних разлога убрзо пус-тиле на слободу, можемо да израчунамо да су Срби на Каменици имали око 1.000 погинулих и 750 заробљених. На овај број погинулих морало је бити најмање 2.000 рањених, али су вероват-но и највећи део заробљених чинили рањеници. Све то износи око 20% ангажованих снага, што је већ реално. На 3.000 погинулих, као што пише Вук, морало би да буде најмање 6.000 рањених, што (чак и ако претпоставимо да су Османлије побиле део рањеника) износи преко 50% анга-жованих снага, а то је већ потпуно нереално, осим у случају да су Срби били опкољени, што овде није био случај. Чак је и први податак који износи и Милоје Петровић – да су три нахије искорењене – у најмању руку претеран. Најпре стога што, због самог начина мобилисања људ-ства у српској војсци тог времена, тешко да је у једном офанзивном походу учествовало више од 30% за оружје способног мушког становништ-ва из неке нахије.84 Уосталом, поуздано знамо да су јединице из ресавске нахије успешно учество-вале у борбама већ неколико месеци након Ка-менице. Чини се да је заправо највише страдала Ражањска нахија, али је она и иначе била једна од најмањих.

Коначно, поставља се још једно значајно пи-тање – шта је заправо Каменица, борба, бој или битка. Да се Синђелић повукао из шанца ка глав-нини имали бисмо само борбу или, у најбољем случају, бој – зависно од интензитета отпора који би Срби пружили. Због неразумне одлуке да пружи одсудни отпор, Синђелић је Осман-лијама омогућио да тактички успех претворе, успешним гоњењем, у победу стратегијског зна-чаја. Одбацили су Србе од Ниша и од оспеднутих постали су опсађивачи, истовремено преузевши стратегијску иницијативу на најважнијем кому-никацијском правцу Ниш – Београд. Због све-га тога Каменица је несумњиво битка а не бој, без обзира на број ангажованих трупа (око пар хиљада Срба и максимално до 10.000 Осман-лија). Заправо, мало је битака у Првом српском устанку са тако јасним стратегијским значајем.

ЕПИЛОГТурци су, настављајући ратовање са Србима

после битке на Каменици, водили све жешће борбе на прилазима Делиграду. И овде, до краја

84 Детаљније о српској војсци у време Првог српског устанка видети у: Ђокић 2006, 51–65.

маја и током јуна 1809. године, српском одбра-ном руководио је Милоје Петровић заједно са Пе-тром Добрњцем. Турци су свим силама настојали да заузимањем овог утврћења отворе себи пут до Смедерева и Београда, па су непрестано до-влачили појачања у пешадији, коњици, артиље-рији и у инжињерији. Тако се, на пример, већ до краја маја у Нишу окупила силна турска војска, и само Исмаил-паша серески довео је 18.000 људи. Делиград је за то време био изложен све јачој блокади и све жешћем бомбардовању.

О овим збивањима Милоје и Добрњац из Де-лиграда 2/14. јуна пишу заједничко писмо Родо-финикину, извештавајући га да се налазе у теш-ком положају и да су сазнали од шпијуна да је турско командовање одредило „да сви (Турци) сложно дођу на нас и да остане пешака да нас обколе и да бију топом и кумбарама нас, а коњи-ци сви да ударе по наијама да робе и плењу до Дунава (...), и надамо се до сутра да ћеду доћи и ми се преправљамо и утврдимо што боље мо-жемо, а једну смо војску оставили на пољу ако би нас обколили да све споља ударе на Турке, ако ли Турци пођу у наију да опет ове пошаље-мо за Турцима”. У писму Родофиникину они вапе за руском помоћи, јер је народ изложен великој опасности да пострада и пропадне.85 Међутим, борбе су се настављале, а Милоје се и даље јавља као командант Делиграда заједно са Пе-тром Добрњцем.

Делиград су Турци потпуно опколили тек 28. јуна / 10. јула. Истог дана, потписан као „комен-дат”, Милоје Петровић извештава из опкољеног Делиграда Родофиникина да су борбе крваве и тешке: „Ми се сваки дан непрестано бијемо и (...) свагда ји (Турке) млого на плацу остане, него ми сили њиовој противстати не можемо зашто толико (ј)и има свуда да се нигди један комад земље празан видити не може”. И у овом писму они моле за руску помоћ, питајући са нескри-веним очајањем „има ли какове надежде роду србскому от обећанија нашего царја и оће ли скоро доћи”.86

За то време, више од месец дана после по-раза на Чегру, коначно је и Карађорђе боље информисан о великим борбама око Делигра-да, те је стално молио Родофиникина за помоћ руске војске. Још 16/28. јуна у писму из Топо-ле (где је дошао из Новог Пазара идући преко манастира Студеница) Карађорђе јавља како је наредио да Смедеревска и Крагујевачка нахија

85 Богишић VI, 232.86 Idem VII, 26.


65

„ступају час пре Делиграду”, куда ће бити упуће-ни и делови Београдске и Грочанске нахије, као и половина војске Миленка Стојковића из Краји-не.87 Карађорђе је 12/24. јула из Ћуприје поно-во молио Родофиникина да Исајев упути „ако је возможно (...) неку част војске уз Тимок да би се одовуд Турци потеглили Видину, зашто упра-во на нас јесте весма мложество Турака и сваки дан непрестано баталије јесу да је тешко очима гледати.”88 Једна од таквих „баталија” у којој су Турци „пострадали” била је и 16/28. јула, али ни то их није омело да и даље нападају. Притом су Турци једну војску оставили да и даље опседа Делиград, док је Алија Гушанац са пет хиљада војника кренуо у Ражањску нахију; растућа опас-ност по безбедност осталих делова Србије била је сасвим очигледна.89

Карађорђу је о овом најновијем развоју до-гаћаја 25. јула / 6. августа јављао из Топољака и Младен Миловановић, кукајући и преклињући за најбржу помоћ. „А ти (Карађорђе) крени стар-ци од 70 година и дете од 12 година не би ли бог милостиви с нас скинуо ову муку и велику силу турску”.90 Делиград је коначно пао 4/16. августа, док се Карађорђе налазио у Јасики, борећи се са Турцима да ослободи један одред Срба од три хиљаде људи који су били опкољени „у муасе-ри” на Расини.91

БИБЛИОГРАФИЈА / BIBLIOGRAPHYНеобјављена архивска грађа

Архив Српске академије наука и уметности, Београд. Збирка Исидора Стојановића. Инв. бр. 508.

Богишић VI, 192: Богишићева збирка исписа докумената из руских архива о Првом српском устанку. Богишићев Музеј у Цавтату. Свежањ VI, 192.

Богишић VI, 192, 199, 232, 234, 335

Богишић VII, 26, 85, 121, 193, 218–223, 358–370.

87 Idem VI, 335.88 Богишић VII, 85 и VII, 121. 89 Ibid, 218–223.90 Ibid, 193. 91 Ibid, 358–370.

Литература

Aрсениjевић Бaтaлaкa, Л. 1898. Историja српског устaнкa I. Беогрaд.

Augustine, Confessiones 11.14.17-20.26; 27.35-30.40.

Баjков Л. Л., 1911. Особине борних елемената и спрема воjске за рат. Београд.

Black, J. 2005. Introduction to global military history 1775 to the present day. Routledge, Abingdon.

Борћевић, В. 1892. Богишићеве Збирке, Отаџбина, књ. XXII, св. 125, Београд.

Винaвер, В. 1954. Историскa трaдициja у Првом српском устaнку, Историски глaсник 1-2/1954, Беогрaд.

Вукићевић, М. 1905. Деловодни протокол писaмa Петрa Теодоровићa Добрњцa, српског воjводе из првог устaнкa, Споменик СКA, Бео-град.

Вукићевић, М. 1909. Каменичка погибија 19. маја. 1809. године и њени узроци, Ратник LXVII, св. I (за јули), Београд.

Devellioğlu F. 1982. Osmanlıca – Türkçe Ansiklopedik lûgat, 1982. Yenişehir – Ankara.

Delbruck, H. 1887. Etwas Kriegsgeschichliches, Preussische Jahrbucher LX. Berlin.

Delbruck, H. 1924. Weltgeschichte I. Berlin.

Дубровин, Ф. Н. (Милорaд Медaковић) 1866. Устaнaк србски од 1806–1810 године I и II. Нови Сaд.

Думић, О. 2007. Османска војна сила у доба Првог српског устанка у: Делиград од устанка ка независности, Београд, 103–122.

Думић, О. 2008. Османске фортификације – чардаци, куле и оџаци, у: Браничево у историји Србије, Пожаревац – Београд, 235–248.

Думић, О. 2014. Османска ордија крајем XVIII и почетком XIX века, Весник 41, Београд, 33–55.

Ђокић, Н. 2004. Ратне операциjе у Босни и Рашкоj области током Првог српског устанка, Српка револуциjа 1804–1815. и Босна и Херцеговина, Бања Лука.

Ђокић, Н. 2006. Први српски устанак као коа-лициони рат и српска устаничка воjска као коа-лициона снага, Браничево кроз воjну и културну историjу Србиjе I свеска 3, Пожаревац.


66

Ђокић, Н., Думић, О. 2008. Српска офанзива 1809. године и битка на Каменици, Зборник бр. 16–17, Ниш.

Ђокић, Н., Думић, О. 2009. Битка на Чегру (један покушај реконструкције), у: Бој на Чегру 1809. у историји и традицији балканских народа, Београд, 75–103.

Ђокић, Н., Думић, О. 2013. Борбе српских ус-таника са Османлијама на Дрни и у Рашкој об-ласти 1807. године, Весник 40, Београд, 59–78.

Erl, М. Е. 1952. Tvorci moderne strategije. Beograd.

Энциклопедıя военныхъ и морскихъ наукъ, Томъ VI. 1893. С. Петербургъ.

Zierkursch, J. 1929. Delbruck, Deutsche Biographisches Jahrbuch, Berlin.

Ivić, A. 1920. Dokumenti o ustanku Srba pod Karađorđem Petrovićem. Zagreb.

Илић, Ж. Т. 1961. Грaђa из земунских aрхивa – Извори зa историjу Првог српског устaнкa, књигa II – 1809. Беогрaд.

Кaрaџић, С. В. 1828. Милош Обреновић Књаз Сербије или грaђa зa српску историjу нaшегa временa. Будим.

Кaрaџић, С. В. 1860. Прaвителствујушчи Совјет зa временa Кaрa-Ђорђиjевa. Беч.

Караџић, В. 1898. Скупљени историски и етнографски списи. Београд.

Kemura, S. 1914. PRVI SRPSKI USTANAK POD KARAGJORGJEM od godine 1219 po Hiđ. ili 1804. po I. do dobitka autonomije. 1332 – 1914. Sarajevo.

Knauf, A. E. 1991. From History to interpretation, The fabric of History (ed. Diana Vikander Edelman), Sheffield Academic Press.

Levy, S. J., Thompson, R. W. 2010. Causes of War. Chichester.

Novick, P. 1988. That Noble Dream. The ‘Objectivity Question’ and the American Historical Profession. Cambridge University Press.

Медaковић, Г. М. В. 1888. Учествовaње Србa у девестогодишњоj прослaви у Киjеву и повеснички подaци о Србиjи и Црноj Гори. Нови Сaд.

Меринг, Ф. 1955. Огледи из историје ратне вештине. Београд.

Меринг, Ф. 1999. История войн и военного искусства. Санкт Петербург – Москва.

Oman, C. 1930. On the Writing of History. New York.

Plato. 1875. Apology 38a, у: The Dialogues vol. 1, превод на енглески B. Jowwet, Oxford.

Popper, R. K. 1971. The Open Society and its Enemies, 2 vols. Princeton.

Popper, R. K. 1972. Objective Knowledge,Oxford: Clarendon Press.

Popper, R. K. 1975. The Logic of Scientific Discovery, 8th rev. Edn. London.

REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük, 1981. Istanbul.

Свечин, А. 1956. Стратегиjа. Београд.

Spieckermann, H. 1982. Juda unter Assur in der Sargonidenzeit. Gottingen.

Стоjaнчевић, В. 1954. Први српски устaнaк премa Бугaрскоj и Бугaримa, Историјски гласник 1–2/1954, Београд.

Стојанчевић, В. 1983. О одговорности Милоја Петровића за пораз на Каменици, Историјски часопис књ. XXIX–XXX, Београд.

Tilly, C. 1975. Reflections on the History of European State Making, у: The Formation of National States in Western Europe. Princeton, Princeton University Press.

Tomac, P. 1973. Prvi svetski rat 1914–1918. Beograd.

Toperczer, I. 1998. Air War over North Vietnam – The Vietnamese People’s Air Force 1949–1975. Carrolton.

Türkçe-Rusça Sözlük. 1977. Moskova.

Ћоровић, В. 1935. Хисторијскa вредност Вишњићеве песме „Почетaк буне нa дaхиjе”, Зборник у чaст Филипa Вишњићa и нaродне песме. Беогрaд.

Hoffmann, R. 1980. Der Untergang des konfuzianischen China. Wiesbaden.

Coalition Air Warfare in the Korean War 1950–1953. 2002. Coalition Air Warfare in the Korean War 1950–1953, Air Force Historical Foundation Symposium Andrews AFB, Maryland May 7–8 2002.

SUMMARY

67

For the defeat at Kamenica on May 19⁄31of 1809, the folk tradition usually blamed

Miloje Petrović Trnavac, the head commander of the Serbian forces at the Niš front. His clash with Petar Dobrnjac and some other lower ranked commanders was taken as the cause for discord and lack of unity in leading military operations and for the mistakes made during the siege of Niš, all that leading to defeat at Čegar and the quick fiasco of the Serbian South Front. Main sources on the battle come through writings by Vuk Karadžić and Batalaka, and that what they wrote became part of our historiography and accepted as an indisputable truth, even though with a lot of fallacy. Just as

an example, inaccurate are even the data on the Kamenica trench itself, because a trench of that size is usually defended by 300 to 500 men – certainly not by 3.000 soldiers as noted by these chroniclers (the official Serbian estimates center on about 1.000 dead Serbian soldiers), and besides, a somewhat lesser number of Serbian soldiers’ sculls was used to build the famous Ćele Kula (Scull Tower). So we at least tried to present some sources writen by the enemy, Turkish side, nevertheless how indirect and maybe unimportant they seem to be.

Translated by Olivera Dumić

Čegar battle (from myth to truth)

Olivera Dumić, Nebojša Đokić

СРЕМСКИ ФРОНТ И ПОБЕДА НАД ФАШИЗМОМ

295

ПРИКАЗ

296

Листа рецензената

1. академикдрВладимирСтојанчевић,САНУ,Београд2. дрСинишаМишић,Филозофскифакултет,Београд3. дрПредрагДрагојевић,Филозофскифакултет,Београд4. дрДраганБулатовић,Филозофскифакултет,Београд5. дрМирославВујовић,Филозофскифакултет,Београд6. дрМилошЈевтић,Филозофскифакултет,Београд7. дрЂорђеЈанковић,Филозофскифакултет,Београд8. дрДејанРадичевић,Филозофскифакултет,Београд9. дрНиколаСамарџић,Филозофскифакултет,Београд

10. дрМилеБјелајац,ИнститутзановијуисторијуСрбије,Београд11. дрДраганАлексић,ИнститутзановијуисторијуСрбије,Београд12. дрБојанДимитријевић,ИнститутзановијуисторијуСрбије,Београд13. дрЗојаБојић,УниверзитетНовогјужногВелса,Сиднеј14. дрАлександарНиколов,Државниуниверзитет,Софија15. дрДимитрисВогиацис,Грчкиваздухопловнимузеј,Атина16. дрРобертЕлгуд,Британскимузеј,Лондон17. дрЧарлсХ.Каритон,ФортМонро18. дрАндрејШемјакин,БалканолошкиинститутРАНУ,Москва19. дрСлавенкоТерзић,Историјскиинститут,Београд20. дрМилићМиличевић,ИсторијкиинститутСрбије,Београд21. дрРадованРадовановић,Криминалистичко–полицијскаакадемија,Београд22. дрМладенВуруна,Војнаакадемија,Београд23. дрМиланЈовановић,Алфауниверзитет,Београд24. дипл.инж.БранкоБогдановић,Београд25. мрНебојшаЂокић,Центарзавојнополитичкестудије,Београд26. дрСузанаПолићРадовановић,ЦентралниинститутзакозервацијуСрбије,Београд27. дрМилорадСтојић,УниверзитетСингидунум,Београд28. дрМиломирКораћ,Археолошкиинститут,Београд29. дрСофијаПетковић,Археолошкиинститут,Београд30. дрИванаПоповић,Археолошкиинститут,Београд31. дрДраганаАнтоновић,Археолошкиинститут,Београд32. дрМилојеВасић,Археолошкиинститут,Београд33. дрЧедомирВасић,Aкадемијаликовнихуметности,Београд34. дрДесанкаНиколић,Београд35. дрИванМијатовић,УТСВМО,Београд36. дрМиркоПековић,Војнимузеј,Београд

Olivera Dumić, Nebojša Đokić, Bitka na Čegru - Od mita do stvarnosti, Vesnik Vojnog muzeja br....

Documents

Transcript of Olivera Dumić, Nebojša Đokić, Bitka na Čegru - Od mita do stvarnosti, Vesnik Vojnog muzeja br....