International Criminal Tribunal for the former...

K036-4783-K036-4921-BCSDT/Radna verzija prevodaOriginal: engleski

KR[ENJA HUMANITARNOG PRAVA NA KOSOVU

Human Rights WatchNjujork – Va{ington – London – Brisel

document.doc/DSU, vb, ts 1


Autorska prava © Oktobar 1998., autor Human Rights WatchSva prava zadr‘ana.[tampano u Sjedinjenim Ameri~kim Dr‘avama

ISBN: 1-56432-194-0Broj kartice kataloga Kongresne biblioteke: 98-88735Fotografija na naslovnoj strani © Peter Bouckaert/ Human Rights Watch

Adrese Human Rights Watcha:350 Fifth Avenue, 34th floor, New York, NY 10118-3299Tel: (212) 290-4700, Fax: (212) 736-1300, E-mail: hrwnyc @ hrw.org

1522 K Street, NW, #910, Washington, DC 20005-1202Tel: (202) 371-6592, Fax: (202) 371-0124, E-mail: hrwdc @ hrw.org

33 Islington High Street, N1 9LH London, UKTel: (171) 713-1995, Fax: (171) 713-1800, E-mail: hrwatchuk @ gn.apc.org

15 Rue Van Campenhout, 1000 Bruxelles, BelgiqueTel: (2) 732-2009, Fax: (2) 732-0471, E-mail: hrwatcheu @ gn.apc.org

Adresa internet stranice: http://www.hrw.orgAdresa Gopher: //gopher.humanrights.org:5000/11/iny/Human Rights WatchAdresa Listserv: Da biste se pretplatili na listu po{aljite elektronsku poruku na majordomo @igc. apc.org sa re~ima “subscribe Human Rights Watch –news” /”pretplata na novosti Human Rights Watcha”/ u tekstu poruke (ostavite praznu rubriku predmet /subject/ poruke).


mailto:[email protected]

http://www.hrw.org/






HUMAN RIGHTS WATCH

Human Rights Watch vr{i redovne, sistematske istrage o zloupotrebi ljudskih prava u sedamdesetak zemalja {irom sveta. Zahvaljuju}i na{oj reputaciji da pravovremeno i pouzdano razotkrivamo situaciju postali smo neophodan izvor informacija za sve one koji se bave ljudskim pravima. Mi se brinemo o tome kako se ljudska prava provode od strane vlada svih politi~kih usmerenja, svih geopoliti~kih svrstavanja i svih etni~kih i verskih ube|enja. Human Rights Watch brani slobodu mi{ljenja i izra‘avanja, zakonita su|enja i ravnopravnu zakonsku za{titu, kao i sna‘no civilno dru{tvo; mi skupljamo dokaze i obznanjujemo ubistva, nestanke, mu~enja, nezakonito zato~eni{tvo, diskriminaciju i ostale zloupotrebe me|unarodno priznatih ljudskih prava. Na{ cilj je da pozovemo na odgovornost vlade ukoliko one prekr{e prava svojih naroda.

Human Rights Watch je pokrenut 1978. godine kada su osnovana njegovo evropsko i centralno azijsko odelenje (u to vreme je bio poznat kao Helsinki Watch). Danas su u njegovom sastavu tako|e i odelenja koja pokrivaju Afriku, Ameriku, Aziju i Srednji istok. Osim toga, on obuhvata i tri tematska odelenja koja se bave naoru‘anjem, pravima dece i pravima ‘ena. Poseduje kancelarije u Njujorku, Va{ingtonu, Los An|elesu, Londonu, Briselu, Moskvi, Du{anbeu, Rio de @aneiru i Hong Kongu. Human Rights Watch je



nezavisna, nevladina organizacija, koju potpoma‘u sredstva iz privatnih izvora i fondacija {irom sveta.

U osoblje spadaju Kenneth Roth, izvr{ni direktor; Michele Alexander, direktor za razvoj; Reed Brody, direktor za zastupni{tvo; Carroll Bogert, direktor komunikacija; Cynthia Brown, direktor programa; Barbara Guglielmo, direktor finansija i administracije; Jeri Laber, specijalni savetnik; Lotte Leicht, direktor kancelarije u Briselu; Patrick Minges, direktor publikacija; Susan Osnos, zamenik direktora; Jemera Rone, odvetnik; Wilder Tayler, glavni odvetnik; i Joanna Weschler, predstavnik pri Ujedinjenim nacijama. Jonathan Fanton je predsednik upravnog odbora. Robert L. Bernstein je osniva~ki predsednik.

Regionalni direktori Human Rights Watcha su: Peter Takirambudde, Afrika; José Miguel Vivanco, Amerika; Sidney Jones, Azija; Holly Cartner, Evropa i Centralna Azija; i Hanny Megally, Bliski istok i Severna Afrika. Direktori tematskih odelenja su: Joost R. Hiltermann, za oru‘je; Lois Whitman, za decu; i Regan Ralph, za ‘ene.

^lanovi upravnog odbora su: Jonathan Fanton, predsednik; Lisa Anderson, Robert L. Bernstein, William Carmichael, Dorothy Cullman, Gina Despres, Irene Diamond, Adrian W. DeWind, Fiona Druckenmiller, Edith Everett, James C. Goodale, Vertran Gregorian, Alice H. Henkin, Stephen L. Kass, Marina Pinto Kaufman, Bruce Klatsky, Harold Hongju Koh, Alexander MacGregor, Josh Mailman, Samuel K. Murumba, Andrew Nathan, Jane Olson, Peter Osnos, Kathleen Peratis, Bruce Rabb, Sigrid Rausing, Anita Roddick, Orville Schell, Sid Sheinberg, Gary G. Sick, Malcolm Smith, Domna Stanton i Mary Wiley. Robert L. Bernstein je osniva~ki predsednik Human Rights Watcha.



ZAHVALE I PRIZNANJA

Ovaj izve{taj se zasniva na istra‘ivanjima provedenim na Kosovu, u Crnoj Gori i Albaniji izme|u maja i septembra 1998. godine. Izve{taj je napisao Fred Abrahams, istra‘iva~, Human Rights Watch, a redigovali su ga Mike McMlintock, zamenik direktora programa Human Rights Watcha, i Holly Cartner, izvr{ni direktor odela za Evropu i Centralnu Aziju Human Rights Watcha. Neke delove je napisala Elizabeth Andersen, direktor zastupni{tva. Dodatna istra‘ivanja su sproveli Peter Bouckaert, Sahr MuhammedAlly, Suzanne Nossel i Meghan Redmond. Neprocenjivu



pomo} u produkciji pru‘ili su Alex Frangos, Alexandra Perina i Emily Shaw, saradnici Human Rights Watcha.

Human Rights Watch bi ‘eleo da oda priznanje i da se zahvali mnogim pojedincima ~iji su doprinosi omogu}ili stvaranje ovog izve{taja, a posebno organizacijama za ljudska prava koje rade u Jugoslaviji pod te{kim uslovima. Posebnu zahvalu upu}ujemo ‘rtvama i svedocima zlostavljanja na Kosovu koji su nam dali svedo~anstva i informacije u nadi da }e po~initelji ratnih zlo~ina biti izvedeni pred lice pravde.

/stranica s oznakom K0364791/mapa: Jugoslavija



/stranica s oznakom: K0364792/

mapa: Kosovo



1. KRATKI SADR@AJ

U ovom izve{taju se iznose dokumentovani dokazi o ozbiljnim kr{enjima me|unarodnog humanitarnog prava, pravila rata, po~injenim na Kosovu od februara do po~etka septembra 1998. godine. Budu}i izve{taji Human Rights Watcha }e da iznesu dokaze o u‘asnim zlo~inima po~injenim u selima kao {to su Donje Obrinje, Golubovac i Vrani}, ~ije su pojedinosti po~ele da izlaze da videlo kada je ovaj izve{taj ve} bio oti{ao u {tampu. (Vidi dodatke A, B i C). Te zloupotrebe su najve}im delom po~inile vladine snage srpske specijalne policije (MUP /Ministarstva unutarnjih poslova/) ili jugoslovenske armije (VJ /Vojske Jugoslavije/). Pod komandom jugoslovenskog predsednika Slobodana Milo{evi}a, vladine trupe su vr{ile vansudske egzekucije i ostale vrste protivzakonitog ubijanja, sistematski uni{tavale posede gra|ana i napadale humanitarne radnike, {to sve spada pod kr{enja pravila rata.

Albanski pobunjenici, poznati pod imenom Ushtria Çlirimtare e Kosovës (OVK, ili Oslobodila~ka vojska Kosova (OVK)) tako|e su kr{ili pravila rata u akcijama kao {to su otimanje civilnih talaca i pogubljenja po kratkom postupku. Iako u manjem obimu nego zloupotrebe po~injene od strane vlade, i ova dela predstavljaju kr{enja me|unarodnih normi i treba da budu osu|ena.

Prevashodnu odgovornost za grube zloupotrebe od strane vlade snosi Slobodan Milo{evi}, koji se domogao vlasti krajem osamdesetih godina tako {to je potpirivao srpski nacionalizam i {ovinizam u vezi sa kosovskim problemom. On se sada, nakon



ratova u Bosni i Hrvatskoj, vratio na mesto gde je zapo~ela njegova post-komunisti~ka karijera.

Unato~ stalnim obe}anjima da “se Bosna ne}e ponoviti”, me|unarodna zajednica nije uspela da spre~i Milo{evi}evu zlo~ina~ku vojnu akciju. Neki dokazi ~ak navode na zaklju~ak da je me|unarodna zajednica, koja je bila protiv nezavisnog Kosova i bojala se brzog razvoja OVK, namerno zatvorila o~i pred ozbiljnim zloupotrebama od strane vlasti.

Prvi zverski zlo~ini po~injeni su krajem februara i po~etkom marta u oblasti Drenice na centralnom Kosovu, jednom od upori{ta OVK. Specijalne policijske snage su napale tri sela iz artiljerijskog oru‘ja, helikoptera i oklopnih vozila i ubile najmanje osamdeset i tri lica, od kojih su dvadeset i ~etiri bila ‘ene i deca. Premda nije jasno do koje mere je OVK pru‘ala otpor, dokazi ~vrsto ukazuju na to da je barem sedamnaest ljudi likvidirano nakon {to su bili uhap{eni ili nakon {to su se predali.

Napad policije na Drenicu bio je prekretnica u kosovskom sukobu; na hiljade razjarenih Albanaca koji su se do tada priklanjali politici nenasilja njihovog politi~kog vo|e Ibrahima Rugove odlu~ili su da se pridru‘e OVK-i. Tokom meseci koji su usledili, OVK, koju su mnogi etni~ki Albanci nazivali “pokretom za oslobo|enje”, a jugoslovenska vlada “teroristi~kom organizacijom”, je preuzela kontrolu nad otprilike 40 posto teritorije Kosova.

Prva velika vladina ofanziva je zapo~ela sredinom maja, nekoliko dana nakon {to je Milo{evi} pristao na zahteve SAD da se sastane sa Rugovom. Specijalna policija je zajedno s Vojskom Jugoslavije napala niz gradova i sela uz granicu s Albanijom na zapadu, s posebnom namerom da raseli stanovni{tvo s tog



podru~ja. Do tada je OVK dobivala oru‘je i nove regrute s druge strane granice.

Mnoga sela, po~ev{i od Pe}i na severu do \akovice na jugu, su bila granatirana dok se u njima jo{ nalazilo civilno stanovni{tvo. Snajperisti su ga|ali ljude koji nisu bili borci i koji su be‘ali pred napadima, i jo{ uvek neutvr|en broj ljudi je odveden u zato~eni{tvo. U tri slu~aja su helikopteri s oznakama Crvenog krsta navodno pucali po civilima. Nagazne mine su postavljene na strate{kim mestima du‘ granice, kao i uz ju‘nu granicu s Makedonijom. Ve}ina sela u tom podru~ju je bila oplja~kana i sistematski uni{tena, a stoka koje je pripadala zemljoradnicima je bila pobijena da bi bili sigurni da se tu niko ne}e uskoro vratiti. Petnaest hiljada ljudi je pobeglo u Albaniju, a procenjuje se da ih je 30.000 oti{lo na sever u Crnu Goru.

Prva velika ofanziva OVK je zapo~ela 19. jula, kada su poku{ali da zauzmu grad Orahovac. Ta ofanziva je propala jer je policija ponovo osvojila grad dva dana kasnije. U borbama je poginulo najmanje ~etrdeset i dvoje ljudi. O~evici su naveli da je policija vr{ila streljanja po kratkom postupku i koristila ljude kao ‘ive {titove. Strani novinari su izve{tavali o masovnim grobnicama, premda ti izve{taji nisu bili potvr|eni. Obim zlostavljanja koja su se dogodila u Orahovcu }e mo‘da da ostane nepoznat sve dok vlada ne dozvoli da neki me|unarodni forenzi~ki tim istra‘i mesto doga|aja.

Vladine snage su poja~ale ofanzivu tokom jula, augusta i septembra, unato~ Milo{evi}em obe}anjima da }e prestati. Do sredine augusta vlada je ponovo zauzela ve}inu teritorije pod kontrolom OVK, uklju~uju}i i njihovo upori{te Mali{evo. U nemogu}nosti da za{titi civilno stanovni{tvo, OVK se povukla u Drenicu i neke enklave na zapadu i jugu.



Vladina ofanziva je bila o~igledan poku{aj da se suzbije potpora koju su civili pru‘ali pobunjenicima. Vladine snage su napadale civile, sistematski uni{tavale gradove i prisilile hiljade ljudi da napuste svoje domove. U jednom napadu poginulo je sedamnaest civila koji su se krili u {umi, a u drugom su poginula tri humanitarna radnika koji su poku{avali da dostave hranu. Policija je vi|ana kako plja~ka ku}e, uni{tava ve} napu{tena sela, pali useve i ubija doma}e ‘ivotinje. Policija je mnoge ljude tukla ili hapsila nakon {to bi se vratili svojim domovima.

Ve}ina ubijenih ili ranjenih ljudi su bili civili. Najmanje 250.000 lica je trenutno raseljeno, a mnoga od njih su ‘ene i deca koji sada ‘ive kod svoje rodbine ili bez skrovi{ta po planinama i {umama. Njima prete grozni uslovi kako se pribli‘ava zima. Mnogi od njih su isuvi{e prepla{eni da bi se vratili svojim ku}ama, ili pak ni nemaju ku}e u koje bi mogli da se vrate.

Unato~ nekim pobolj{anjima u septembru, vlada je ~esto spre~avala humanitarne organizacije da uka‘u pomo} interno raseljenim licima. U raznim prilikama vlada bi ograni~ila pristup ugro‘enom stanovni{tvu, konfiskovala robu, uznemiravala ili ~ak napadala humanitarne radnike i lekare. Vlada je opravdavala to spre~avanje pristupa tako {to je tvrdila da su neke humanitarne organizacije OVK-i dostavljale robu, uklju~uju}i i oru‘je.

Jugoslovenska vlada je tako|e ograni~avala rad doma}ih i stranih novinara koji su hteli da izve{tavaju o po~injenim zlodelima. Policija je nekim novinarima etni~kim Albancima pretila, hapsila ih ili ih premla}ivala. Nezavisne radio i televizijske stanice na albanskom jeziku nisu dobivale dozvole za emitovanje ili su, kao u jednom slu~aju, bivale zatvorene.



Ni nezavisni mediji na srpskom jeziku nisu po{te|eni pritiska od strane dr‘ave. Novinske depe{e, novine i radio stanice koje objektivno izve{tavaju sa Kosova nazivaju se “izdajnicima” i preti im se zakonom. U oktobru su ukinute tri novine zato {to su prekr{ile specijalni dekret vlade kojim se cenzurisala {tampa u vezi sa tuma~enjima pretnji NATO. U trenutku kada je ovaj izve{taj odlazio na {tampanje, srpska vlada je upravo donela veoma strog Zakon o informisanju kojim se zabranjuje emitovanje stranih programa “politi~ko-propagandne prirode” i odre|uju izuzetno visoke kazne za prekr{itelje tog zakona. Jedne novine su ka‘njene sumom od 230.000$ jer su prekr{ile taj zakon time {to su objavile jedno otvoreno pismo u kojem se kritikovala vlada. Kao {to je bio slu~aj za vreme rata u Bosni i u Hrvatskoj, dr‘avni radio i televizija su namenski {irili dezinformacije o Kosovu i stvarali sliku o “neprijatelju” koji ima nameru da razbukta sukob.

Me|unarodni mediji koji izve{tavaju sa Kosova tako|e se susre}u s nizom ograni~enja u svom radu, po~ev{i od odbijanja da se izdaju vize kriti~ki nastrojenim novinarima za koje dr‘ava smatra da su “protiv Srba”. Jedan novinar je progla{en nepo‘eljnom li~no{}u. Policija je izvestan broj stranih novinara premlatila ili je na njih pucala.

Najmanje stotinu etni~kih Albanaca je “nestalo” na Kosovu od februara 1998. godine, od kojih je polovica poslednji put vi|ena u pritvoru u policiji. Nemogu}e je da se utvrdi njihov precizan broj budu}i da jugoslovenske vlasti javno ne objavljuju broj lica koje dr‘e u zatvoru. Neki od “nestalih” su mo‘da u zatvoru, a neki su mo‘da mrtvi. Drugi kojima se u sukobu zameo trag se mo‘da skrivaju, a mo‘da su pobegli s Kosova ili stupili u redove OVK.



Prema vladinim izvorima, do dana 4. oktobra 1.242 etni~kih Albanaca je bilo optu‘eno za po~injavanje “teroristi~kih dela”, iako se samo 648 od njih nalazilo u zatvoru. Me|u osobama u zatvoru nalazili su se aktivisti za ljudska prava, humanitarni radnici, ~lanovi politi~kih partija, doktori i pravnici, od kojih su mnogi bili fizi~ki zlostavljani. Praksa da se zatvorenici mu~e je jako rasprostranjena i zna se da je pet ljudi umrlo od zlostavljanja u zatvoru.

OVK je tako|e po~inila ozbiljna kr{enja me|unarodnog humanitarnog prava, uklju~uju}i hvatanje talaca i vansudske egzekucije. Procenjuje se da je 138 etni~kih Srba i izvestan broj etni~kih Albanaca i Roma nestalo pod okolnostima koje navode na sumnju da je OVK bila u to ume{ana: najmanje trideset devet od njih je poslednji put vi|eno u pritvoru OVK. U nekim selima OVK je poku{ala da izbaci etni~ke Srbe iz njihovih domova. U nekim slu~ajevima, stariji Srbi su ostajali, ili zato {to su bili prestari da be‘e ili zbog toga {to nisu hteli da napuste svoja ognji{ta. Neki od tih ljudi se jo{ uvek vode kao nestali i postoji bojazan da su mrtvi.

Dana 9. septembra policija je objavila da je prona{la tela trideset ~etiri osobe koje je OVK navodno ubila u blizini Glo|ana. Do 16. septembra identifikovano je jedanaest le{eva, me|u kojima je bilo i etni~kih Albanaca. Do tada je najozbiljnija tvrdnja o zlostavljanjima od strane OVK bilo navodno ubijanje dvadeset i dva srpska civila u selu Kle~ka, gde je policija tvrdila da je prona{la posmrtne ostatke i pe} upotrebljenu za kremiranje le{eva. Me|utim, na~in na koji su iznesene te optu‘be je pokrenuo ozbiljna pitanja i potvrdio neophodnost istrage koju bi proveo neki nepristrani tim forenzi~kih stru~njaka da bi se ispitala Kle~ka, kao i druge oblasti u kojima su prijavljena ubijanja po kratkom postupku.



Unato~ te‘ini tih zlostavljanja na Kosovu, me|unarodna zajednica nije uspela da poduzme adekvatne mere da bi spre~ila ubijanje. Vlada SAD, Evropska unija, Ujedinjene nacije i NATO su svi izdali stroge opomene, ali nisu ostvarili svoje pretnje, i pored porasta zlostavljanja. Kaznene mere su bile spore i slabe i bile bi brzo opozvane ~im bi Milo{evi} ponudio i najmanji ustupak.

Ozbiljna pretnja da }e NATO intervenisati izdata je tek u oktobru, nakon {to je Milo{evi} ostvario svoje vojne ciljeve i zastra{io albansko stanovni{tvo. U trenutku kada je ovaj izve{taj oti{ao u {tampu, Milo{evi} je pristao na prestanak neprijateljstava, delimi~no povla~enje svojih snaga bezbednosti i po~etak diskusije o politi~kom statusu Kosova. Dovr{avali su se planovi kako da se po{alje 2.000 ljudi u misiju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) koji bi nadgledali Milo{evi}evo izvr{avanje dogovora. Me|utim, ostala su ozbiljna pitanja o bezbednosti ~lanova misije OSCE, snazi njihovog mandata i spremnosti i sposobnosti me|unarodne zajednice da odreaguje u slu~aju da vlada FRJ ne ispo{tuje uslove sporazuma. (Vidi Dodatak D).

Tolerisanje zloupotrebe ljudskih prava i ratnih zlo~ina na Kosovu }e biti katastrofalno, i to ne samo za Albance i Srbe na Kosovu. Nastavljeni sukob }e imati direktan i destabiliziraju}i uticaj na susednu republiku Crnu Goru i na pograni~ne dr‘ave Bosnu i Albaniju, koje su i same ve} osetljive, kao i na Makedoniju, gde bi eventualne borbe u sukob mogle da uvuku Gr~ku, Bugarsku i Tursku. To je tako|e garancija da }e Milo{evi} ostati na ~elu korumpirane i autoritarne Jugoslavije koja }e i dalje predstavljati opasnost za stabilnost regije.



2. PREPORUKE

Jugoslovenskoj vladi: 1

Po{tivanje humanitarnog prava

1 Slu‘benici vlade odgovorni za reakciju na pobunu na Kosovu na federalnom, republi~kom i lokalnom nivou su izme|u ostalih slede}i:

• Slobodan Milo{evi}, predsednik Savezne Republike Jugoslavije;• Zoran Sokolovi}, ministar unutra{njih poslova Savezne Republike Jugoslavije;• Vlajko Stojkovi}, ministar unutra{njih poslova Republike Srbije;• Vlastimir \or|evi}, na~elnik odela za javnu bezbednost Ministarstva za unutra{nje

poslove Republike Srbije;• Dragi{a Ristivojevi}, zamenik na~elnika odela za javnu bezbednost Ministarstva za

unutra{nje poslove Republike Srbije;• Obrad Stevanovi}, pomo}nik ministra za unutra{nje poslove Republike Srbije;• Jovica Stanisi}, pomo}nik ministra za unutra{nje poslove i {ef Srpske dr‘avne

bezbednosti Republike Srbije (Stanisi}a je zamenio general Radomir Markovi} 27. oktobra 1998. godine).

• Radomir Markovi}, pomo}nik ministra za unutra{nje poslove, zamenik {efa dr‘avne bezbednosti Republike Srbije;

• Frenki Simatovi}, {ef specijalnih snaga dr‘avne bezbednosti Republike Srbije;• David Gaji}, {ef bezbednosti na Kosovu, Republika Srbija;• Lubinko Cveti}, zamenik {efa bezbednosti na Kosovu, Republika Srbija;• Veljko Odalovi}, zamenik {efa Oblasti Kosovo, Republika Srbija;



prestati s preteranom upotrebom sile protiv civilnog stanovni{tva i namernim ciljanjem civila tokom vojnih operacija;

zaustaviti sva artiljerijska granatiranja velikog dometa i ostale vojne operacije kojima se ciljaju ili se nasumično ga|aju civili;

prestati sa sistematskim uni{tavanjem svojine civila. To podrazumeva paljenje i ru{enja ku}a, paljenje useva i ubijanje stoke;

stati na kraj pogubljenjima po kratkom postupku i optu‘iti svako lice za koje se utvrdi da je likvidiralo ljude u zatvoru;

preduzeti sve potrebne mere da se civilno stanovni{tvo za{titi od posledica vojnih operacija;

odmah povu}i iz regije sve snage srpske specijalne policije i sva paravojne jedinice koje su prekr{ile ili se sumnja da su prekr{ile ljudska prava ili humanitarne zakone;

provesti istragu i pozvati na odgovornost one pripadnike policije i snaga bezbednosti za koje je utvr|eno da su odgovorni za kr{enja ljudskih prava i me|unarodnog humanitarnog prava;

sara|ivati s Me|unarodnim krivi~nim sudom za biv{u Jugoslaviju (MKSJ) u njegovom zalaganju da provede istragu o navodnim kr{enjima me|unarodnog humanitarnog prava po~injenim s obe strane na Kosovu.

Pristup organizacijama koje {tite ljudska prava i humanitarnim organizacijama



garantovati bezbedan prolaz i slobodan pristup za dostavljanje i delenje humanitarne pomo}i;

obezbediti neograni~eni pristup specijalnom izve{ta~u Ujedinjenih nacija o biv{oj Jugoslaviji da bi proveo istragu o kr{enjima humanitarnog prava po~injenih s obe strane u kriznom regionu, kao i o kr{enjima ljudskih prava;

omogu}iti da nezavisni posmatra~i ljudskih prava imaju potpuni i neometani pristup kriznom regionu kako bi proveli istragu o navodnim kr{enjima humanitarnih i ljudskih prava;

ponovo prihvatiti dugoro~nu posmatra~ku misiju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

smesta dozvoliti pristup timovima nezavisnih forenzi~kih stru~njaka da bi proveli istragu o navodnim masovnim grobnicama i ostalim zlodelima po~injenim u regionu, uklju~uju}i Kle~ku, Orahovac, Glo|ane i Prekaz.

omogu}iti potpuni i neometani pristup novinarima koji izve{tavaju o sukobu na Kosovu.

Postupanje prema zatvorenicima i njihova dostupnost

potpuno obelodaniti imena onih koji se trenutno nalaze u zatvoru, a zarobljeni su za vreme sukoba, njihovu starosnu dob, gde su uhap{eni, gde su zato~eni i ostale relevante pojedinosti;

dozvoliti Me|unarodnom komitetu Crvenog krsta (MKCK) neometan i stalni pristup svim zarobljenicima, uklju~uju}i i one koji su trenutno pod istragom, ali nisu osu|eni za zlo~in;



garantovati da zarobljenici imaju redovan pristup svojim advokatima i ~lanovima porodice, da mogu da se sastanu sa svojim advokatima u ~etiri oka i da imaju dovoljno sredstava i vremena da pripreme svoju odbranu;

provesti istragu o tvrdnjama da su zarobljenici masovno podvrgnuti mu~enjima i maltretiranjima, posebno uklju~uju}i i tvrdnje da je barem pet lica umrlo od posledica mu~enja. One osobe za koje se utvrdi da su odgovorne za takva zlostavljanja treba da odgovaraju pred zakonom.

ulo‘iti napor da se garantuju pravedna su|enja svima onima koji se trenutno nalaze u zatvoru.

Postupanje prema interno raseljenim licima

Interno raseljena lica imaju osnovna, neotu|iva prava na ‘ivot, kao i da budu slobodna od torture i ostalih vrsta maltretiranja; prava koja se moraju po{tovati i osigurati od strane bilo koje vlade na ~ijoj teritoriji bi ta lica eventualno mogla da potra‘e skloni{te. Human Rights Watch stoga poziva odgovorne vladine slu‘benike u podru~jima gde IDP /interno raseljena lica/ tra‘e uto~i{te da:

prime i osiguraju bezbednost i dobrobit kosovskih Albanaca koji tra‘e da se sklone na njihovoj teritoriji. Svi kosovski Albanci imaju pravo da ostanu na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije ako to sami izaberu, i ne mogu da budu deportovani u druge zemlje protiv svoje volje;

dr‘e otvorene sve unutra{nje granice i obezbede skloni{te kosovskim Albancima koji su raseljeni zbog konflikta. Raseljena lica sa Kosova treba da se vrate svojim ku}ama



samo ako to sami dobrovoljno odlu~e bez ikakve prinude od strane vlasti.

Oslobodila~koj vojsci Kosova (Ushtria Çlirimtare e Kosovës - OVK):

Budu}i da je borba na Kosovu unutra{nji oru‘ani sukob koji spada pod me|unarodno humanitarno pravo, i vladine snage i snage OVK su obavezne da po{tuju, kao minimum, odredbe zajedni~kog ~lana broj 3 @enevske konvencije, po kojem se zahteva da se prema civilima i ostalim za{ti}enim licima postupa humano, s izri~itim zabranama ubistva, mu~enja ili okrutnog, poni‘avaju}eg ili sramotnog postupanja. Human Rights Watch stoga poziva OVK da:

po{tuje svoje obaveze u skladu s me|unarodnim zakonima. To se posebno odnosi na to da OVK treba da oslobodi sve civile koji su u zatvoru, da ne napada pripadnike civilnog stanovni{tva i da ne koristi zarobljenike ili civile kao taoce, te da se humano pona{a prema srpskim vojnicima ili policajcima u pritvoru;

osudi uzimanje talaca i maltretiranje civila ili drugih lica koja nisu ume{ana u sukob i da odbaci primenu tih taktika;

nametne zakone vojni~kog pona{anja po kojima se ka‘njava hvatanje talaca od strane OVK, kori{}enje ljudi kao ‘ivih {titova i ostali postupci zabranjeni me|unarodnim humanitarnim pravom; poduzme korake da informi{e trupe o obaveznim pravilima i da im stavi do znanja da }e oni vojnici OVK koji su se ogre{ili o njih biti pozvani na odgovornost;



izvesti pred sud komandante i vojnike koji su okrivljeni za te prekr{aje u skladu sa me|unarodnim standardima pravednog su|enja;

omogu}iti humanitarnim organizacijama potpuni i stalni pristup zoni konflikta pod kontrolom OVK, kao i ljudima koje je OVK zarobila.

Me|unarodnoj zajednici

Me|unarodna zajednica je dala o{tre izjave, ali nije uspela da izvr{i dovoljan pritisak da bi ubedila predsednika Slobodana Milo{evi}a da prestane sa nasilnom vojnom akcijom. Neophodno je da Sjedinjene Dr‘ave, Evropska unija i ostali pripadnici me|unarodne zajednice vr{e sna‘an i uporan pritisak na jugoslovensko vo|stvo. Konkretno govore}i, Human Rights Watch hitno poziva me|unarodnu zajednicu da:

poduzme odlu~nu akciju da se zaustave zlo~ini koji se vr{e nad civilima i da osigura da jugoslovenska vlada smesta usvoji uslove navedene u izjavi Kontaktne grupe od 9. marta, uklju~uju}i izme|u ostalog i povla~enje specijalne policije i prestanak akcije snaga bezbednosti usmerene protiv civilnog stanovni{tva;

podr‘i osnivanje me|unarodne posmatra~ke misije za ljudska prava na Kosovu pod pokroviteljstvom viskokog komesara za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama i da insistira da joj se smesta omogu}i bezuslovni pristup u regiju;

insistira da se smesta dozvoli pristup me|unarodnim forenzi~kim stru~njacima da bi poduzeli istragu o



navodnim masovnim grobnicama i drugim po~injenim zlodelima na Kosovu;

garantuje stalnu finansijsku i politi~ku pomo} kako bi osigurala da MKSJ mo‘e smesta da poduzme takvu istragu. [tavi{e, sve vlade koje izvode obave{tajne operacije na Kosovu i u okolini treba da MKSJ dostave sve dokaze koje dobiju u vezi s po~injavanjem ratnih zlo~ina.

upotrebi satelitske obave{tajne metode za posmatranje regije i MKSJ prosledni bitne informacije;

osigura da vojni ata{ei, koji su po~ev{i od ranog prole}a svakodnevno izri~ito u tu svrhu dovodili posmatra~ke misije na Kosovo iz Beograda, proslede bitne informacije MKSJ;

pove‘e stru~njake za humanitarno pravo i ljudska prava sa Diplomatskom posmatra~kom misijom na Kosovu (KDOM), tako da se njihove istrage mogu uskladiti s potrebama MKSJ;

osigura da se svi dokazi i informacije u vezi sa odgovorno{}u Slobodana Milo{evi}a za ratne zlo~ine u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu dostave na istragu MKSJ;

po{alje jasnu poruku da se ratni zlo~ini, zlo~ini protiv ~ove~anstva i dela genocida ne}e tolerisati tako {to }e uhapsiti osobe koje su ve} optu‘ene od strane MKSJ za zlo~ine po~injene tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni;



obezbedi svu potrebnu finansijsku i politi~ku pomo} da bi MKSJ mogao da ulo‘i intenzivniji napor za istragu ratnih zlo~ina na Kosovu. I to posebno da insistira da se predstavnicima MKSJ dozvoli da vode istrage, uklju~uju}i i forenzi~ke istrage, na Kosovu s neometanim pristupom svim mestima i svedocima;

podi‘e svest o mandatu MKSJ i obavezama stvorenim u skladu sa me|unarodnim humanitarnim pravom, na primer, slu‘e}i se reklamnim kampanjama na srpskom, kao i na albanskom jeziku;

obezbedi svu potrebnu finansijsku i politi~ku pomo} da bi Kancelarija visokog komesara za ljudska prava pro{irila svoje prisustvo na terenu;

insistira da se MKCK smesta dozvoli potpuni pristup teritoriji i svim zarobljenicima, te da se pobrine da vlada FRJ ne stvara ve{ta~ke prepreke da bi omela njihova nastojanja da obezbede medicinsku i ostalu pomo} stanovni{tvu;

insistira da se MKCK i drugim humanitarnim organizacijama obezbedi dozvola za radio veze, te da im se dopusti da bez ograni~enja uvoze svoje potrep{tine;

vr{i pritisak na sukobljene stane da priznaju obaveze koje name}e me|unarodno humanitarno pravo i da pristanu da se shodno njima i pona{aju;

nametne moratorijum na povratak izbeglica, odbijenih potra‘ilaca azila i ostalih lica na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije;



obezbedi adekvatnu me|unarodnu pomo} da bi se izbeglice i raseljena lica mogli prihvatiti u Bosni, Albaniji, Crnoj Gori i drugim zemljama u koje su eventualno pobegli; i

pove}a finansijsku potporu organizacijama koje obezbe|uju humanitarnu pomo} na Kosovu.

Uz preporuke me|unarodnoj zajednici u {irem smislu, Human Rights Watch tako|e poziva i slede}e sudionike na internacionalnoj sceni da upotrebe autoritet svojih institucija ili vlada u re{avanju ozbiljne krize ljudskih prava na Kosovu. To se posebno odnosi na:

Ujedinjene nacije

Sukob koji se nastavlja na Kosovu – sa sve ve}im brojem dokaza o zlo~inima i popratnim raseljavanjem stanovni{tva – predstavlja opasnu pretnju regionalnoj stabilnosti i bezbednosti. Human Rights Watch stoga poziva Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da primeni gorenavedene preporuke upu}ene me|unarodnoj zajednici u {irem smislu, i da:

osigura provo|enje svojih vlastitih rezolucija 1160 i 1199 izdatih u martu i u septembru 1998. godine, koje su, izme|u ostalog, pozivale da se smesta prestane sa neprijateljstvima i da predsednik FRJ izvr{i svoja vlastita obe}anja koja je dao 16. juna u zajedni~koj izjavi sa predsednikom Ruske Federacije da ne}e provoditi nikakve represivne akcije protiv mirnog stanovni{tva, da }e pomo}i da se vrate izbeglice i da }e sara|ivati sa MKSJ;



prilikom slede}eg izve{taja generalnog sekretara o situaciji na Kosovu odr‘i otvorenu debatu u Savetu bezbednosti da bi se prodiskutovao sadr‘aj tog izve{taja i mere koje treba poduzeti da bi se stalo u kraj zlo~inima koji se navode u njemu;

zatra‘i od vlade Slobodana Milo{evi}a da pozove specijalnog izve{ta~a UN o vansudskim, prekim i nasumi~nim egzekucijama i radnu grupu UN za nasumi~na hap{enja, te radnu grupu za nestala lica da hitno provedu istragu na Kosovu i podnesu izve{taj Savetu bezbednosti;

olak{a i podr‘ava rad MKSJ na istrazi navodnih kr{enja me|unarodnog humanitarnog prava na Kosovu i da garantuje stalnu finansijsku i politi~ku pomo} kako bi omogu}io Sudu da smesta mo‘e da poduzme tu istragu;

natera vladu FRJ da sara|uje sa MKSJ tako {to }e usvojiti mere koje su po jugoslovenskom zakonu neophodne da bi se primenile odredbe rezolucije Saveta bezbednosti 827 i statute Suda, prepu{taju}i Sudu nadzor nad optu‘enim licima na jugoslovenskoj teritoriji, te da olak{a nezavisnu istragu o navodnim ratnim zlo~inima po~injenim u nedavnom konfliktu na Kosovu.

Generalnoj skup{tini:

Human Rights Watch poziva Generalnu skup{tinu Ujedinjenih nacija, koja }e kasnije ove jeseni razmatrati izve{taj specijalnog izve{ta~a o biv{oj Jugoslaviji, da:



osudi po~injavanje zlo~ina koje u toku i da se pozabavi nere{enim pitanjima vezanim za ljudska prava i humanitarne probleme na Kosovu;

poziva jugoslovensku vladu da prihvati, a Ujedinjene nacije da obezbede sredstva, za osnivanje posmatra~ke kancelarije bazirane u Pri{tini pod pokroviteljstvom Visokog komesara za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama.

Visokom komesaru za ljudska prava

Human Rights Watch hitno tra‘i od Visokog komesara za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama, Mary Robinson, da:

zatra‘i osnivanje kancelarije na Kosovu koja bi pratila kr{enja ljudskih prava i me|unarodnog humanitarnog prava;

upotrebi svoj autoritet da podstakne pregovara~ka tela i mehanizme UN da se zauzmu na Kosovu i da im olak{a pristup u regiju.

Me|unarodnom krivi~nom sudu za biv{u Jugoslaviju:

da hitno po{alje delegaciju na visokom nivou, uklju~uju}i i vrhovnog sudiju Arbour, u Beograd i Pri{tinu da obe strane obavesti o nadle‘nosti Suda i o mogu}im reperkusijama zbog kr{enja me|unarodnog humanitarnog prava;

da poja~a napore u istrazi zlodela po~injenih na Kosovu, uklju~uju}i i hitno slanje timova istra‘itelja na Kosovo, kao i u podru~ja koja primaju izbeglice, kao {to su Crna Gora,



Makedonija i Albanija, da uzmu izjave ‘rtava i o~evidaca po~injenjih zlo~ina;

da osigura da svedoci, posebno oni koji su jo{ bazirani na Kosovu, dobiju adekvatnu za{titu;

Vladi Sjedinjenih Dr‘ava:

da zajedno sa saveznicima radi na provo|enju sankcija koje poga|aju vladaju}u elitu i da se ~vrsto pridr‘ava uslova postavljenih za ukidanje sankcija;

da nastavi i poja~a podr{ku MKSJ;

osigura da napori za obezbe|enje humanitarne pomo}i podrazumevaju i adekvatne mere bezbednosti za raseljena lica;

Evropskoj uniji:

da se dogovori o moratorijumu na povratak izbeglica, odbijenih potra‘itelja azila i raseljenih lica u Saveznu Republiku Jugoslaviju;

da obezbedi pomo} kako bi se omogu}ila adekvatna za{tita u regiji tako da izbeglice i raseljena lica mogu biti prihva}eni u Bosni, Crnoj Gori, Albaniji i drugim zemljama u koje bi eventualno pobegli;

da poduzme korake za pospe{enje sankcija koje poga|aju vladaju}u elitu, uklju~uju}i i brzo i nepokolebljivo nametanje svih budu}ih sankcija koje usvoje Kontaktna grupa, Savet bezbednosti i ostali multilateralni forumi;



Ruskoj Federaciji:

da prestane spre~avati me|unarodna nastojanja da sankcioni{e i osudi nasilje na Kosovu;

da iskoristi svoj privilegovani odnos sa Saveznom Republikom Jugoslavijom kako bi vlastima saop{tila da se kr{enja me|unarodnog humanitarnog prava i kr{enja ljudskih prava na Kosovu ne mogu tolerisati i kako bi od vlade Savezne Republike Jugoslavije dobila saglasnost o gorenavedenim merama.

Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju:

da insistira da Kosovo bude prevashodni fokus specijalnog predstavnika OEBS, Felipea Gonzaleza;

da osigura da posmatra~i OEBS stacionirani u severnoj Albaniji i Makedoniji Sudu prenesu bitne informacije, uklju~uju}i, na primer, sve dokaze koje poseduju o primeni vazdu{ne sile na civile u begu;

Ve}u Evrope:

da po{alje jasnu poruku vladi Savezne Republike Jugoslavije da se njena kandidatura za prijem u Ve}e Evrope ne}e uzeti u obzir dok ne prestane sa po~injavanjem zlo~ina na Kosovu i iskreno se ne obave‘e da }e upra‘njavati norme Ve}a o ljudskim pravima na svojoj celokupnoj teritoriji.



3. KR[ENJA PRAVA U PODRU^JU DRENICE

Drenica je brdovita regija u sredi{tu Kosova gotovo isklju~ivo naseljena etni~kim Albancima. Ta regija poseduje tradiciju pru‘anja jakog otpora prema vanjskim silama, koja datira jo{ od doba turske vladavine na Balkanu. Krajem 1997. godine Abanci su po~eli da navode Drenicu kao “oslobo|eni teritorij” zbog prisustva lokalne OVK, {to je nateralo srpske policajce da po no}i napuste svoje kontrolne punktove. Vlada je smatrala Drenicu leglom “albanskog terorizma”.

U centru pa‘nje policije u Drenici bilo je selo Donji Prekaz, i naro~ito porodi~na skupina ku}a Adema Jasharija, koji je 1997. godine po~eo da sti~e reputaciju lokalnog vo|e OVK. U januaru, a zatim ponovo u martu 1998. godine policija je izvela napade na tu skupinu ku}a, a u drugom od tih napada u~estvovale su zna~ajne snage bazirane u obli‘njoj fabrici municije. Cela Jasharijeva porodica, osim jedne jedanaestogodi{nje devoj~ice, je bila ubijena u tom napadu. Od pedeset i osam le{eva koji su kasnije sahranjeni, osamnaest su bile ‘ene, a deset deca, stara najvi{e {esnaest godina.

Dana 28. februara i 1. marta policija je izvr{ila veliki napad na dva druga sela u Drenici: ]irez i Liko{ane. U oba slu~aja policijske snage su izvele napad bez prethodnog upozorenja, pucaju}i bez razlike na ‘ene, decu i ostale neborce. Helikopteri i vojna vozila su zasula krovove ku}a mitraljeskom vatrom, pre nego {to je policija u{la u selo pe{ice, pucaju}i po privatnim ku}ama. Jedna trudna ‘ena, Rukia Nebihi, bila je pogo|ena u lice, a ~etiri brata iz jedne porodice su ubijena dok su se po svoj prilici nalazili u policijskom



pritvoru. Deset ~lanova porodice Ahmeti policija je usmrtila po kratkom postupku (vidi dalje).

Srpska policija je porekla da su ikakva zlodela po~injena u napadu i tvrdila je da su hvatali “teroriste” koji su napali policiju. Glasnogovornik policije je opvrgnuo “la‘i i izmi{ljotine” o mu~enjima koje su preneli neki lokalni i strani mediji i rekao da “policija nikada nije pribegavala takvim metodama i da nikada ni ne}e”.2

Ti doga|aji u Drenici, u kojima su poginule osamdeset i tri osobe, od kojih su najmanje dvadeset i ~etiri bile ‘ene i deca, bili su prekretnica u kosovskoj krizi. Iako do tog momenta nije bilo poznato koliko je OVK velika i kakva joj je struktura, nema sumnje da su ti brutalni i nasumični napadi na ‘ene i decu uveliko doprineli radikalizaciji etni~kog albanskog stanovni{tva i zgusnuli redove naoru‘anih pobunjenika. Da li je Milo{evi} mislio da }e mo}i da uni{ti OVK u Drenici ili mu je namera bila da OVK postane ve}a i agresivnija ostaje otvoreno pitanje.

Napad na Liko{ane

Prvi policijski napadi velikog razmera u Drenici bili su izvedeni 28. februara i 1. marta na Liko{ane i ]irez, mala sela koja su otprilike dva kilometra udaljena jedno od drugog. Prema izjavama ‘rtava, o~evidaca i onih koji su do{li u ta sela neposredno nakon napada, jasno je da su specijalne policijske snage u napadu upotrebile barem jedan napada~ki helikopter, borbene oklopne transportere (BOT), topove i automatske mitraljeze.

U tom napadu je poginulo dvadeset i pet etni~kih Albanaca. Iako nije poznato koliko otpora su pru‘ili stanovnici sela i OVK, bilo je 2 “Glasnogovornik Ministarstva za unutra{nje poslove odr‘ao konferenciju za {tampu”, Tanjug, 7. mart 1998.



o~igledno da ve}ina poginulih Albanaca nije pru‘ala nikakav otpor u trenutku smrti. Dokazi ~vrsto ukazuju na to da je policija po kratkom postupku pogubila najmanje ~etrnaest ljudi.

Jo{ uvek nije jasno kako i za{to je napad zapo~eo. Po izjavi glasnogovornika policije, naoru‘ani Albanci su 28. februara napali policijsku patrolu u blizini Liko{ana; ~etiri policajca su poginula, a dva te{ko ranjena. Tokom slede}a dva dana usledila je borba u kojoj je poginulo {esnaest “terorista” i dva policajca.3 U izve{taju provladinog Medija centra u Pri{tini re~eno je da su 28. februara izvr{ena tri istovremena napada na policiju u blizini Liko{ana. Poginuli su policajci Miroslav Vujkovi} i Goran Radoj~i}, dok su policajci Pavle Damjanovi} i Slavi{a Mateji} bili ranjeni i kasnije podlegli ranama. Tako|e je poginulo {esnaest Albanaca.4

Albanci iz Liko{ana i ]ireza su rekli Human Rights Watchu da su 28. februara oko 11:00 ~asova ~uli pucnjavu u blizini Liko{ana, na mestu zvanom “[est hrastova”, a neki su ranije bili ~uli da je policija tamo postavila zasedu. Bilo je tako|e neproverenih izve{taja da su naoru‘ani Albanci napali fabriku municije u blizini Donjeg Prekaza gde je policija bila bazirana 27. februara. Kada je policija oterala Albance, oni su postavili zasedu u blizini Liko{ana.

Bez obzira na to {ta je bio povod incidenta, nema sumnje da su policijske snage delovale na brz i dobro organizovan na~in, {to navodi na pretpostavku da je policija mo‘da planirala napad. Tako|e nema sumnje da je policija primenila nasumi~nu i preteranu silu protiv stanovnika sela dugo nakon {to je otpor prestao.

3 “Glasnogovornik Ministarstva za unutra{nje poslove odr‘ao konferenciju za {tampu”, Tanjug, 7. mart 1998.4 « Dijalog, a ne separatizam i terorizam », Media Centar, Pri{tina, Jugoslavija, maj 1998.



U nekim ~lancima iz zapadne {tampe navodi se anonimni izvor srpske policije koji je rekao da, iako Albanci jesu prvi zapucali, situacija se potom “izmakla kontroli”.5 U jednom ~lanku se citira neki srpski policajac ~ije se ime ne navodi koji je rekao da je samo intervencija jednog komandira iz Beograda zaustavila pokolj stanovnika sela.6

Prema izjavama onih koji su bili prisutni u Liko{anima policija je stigla u selo izme|u 11:30 i 12:00 ~asova, otprilike pola sata nakon {to se ~ula pucnjava blizu [est hrastova. Jedan napada~ki helikopter je otvorio vatru iznad glava, dok su borbeni oklopni transporteri i brojni naoru‘ani pripadnici specijalne policije opkolili selo. Seljani su rekli Human Rights Watchu da OVK nije tu bila prisutna, ali da je mogu}e da je neko pucao na policiju.

Dva susedna doma}instva su bila meta policijskog napada: porodice Gjeli i Ahmeti. Dva ~oveka iz prve porodice su ubijena mecima, dok ih je iz druge porodice ubijeno jedanaest, i to po svoj prilici dok su se se nalazili u policijskom zatvoru.

Oko 15:30 ~asova policija je upala u skupinu ku}a porodice Ahmeti, koja je bila najbogatija porodica u Liko{anima. Postoje neka naga|anja da je jedan pripadnik OVK mo‘da u{ao u ku}u, a zatim iz nje iza{ao, ali ostaje nejasno za{to je ku}a porodice Ahmeti bila na meti. Razgovori koje su vodili Human Rights Watch, Fond za humanitarno pravo, Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda, jedna organizacija etni~kih Albanaca za ljudska prava i inozemni novinari potkrepili su pri~u o premla}ivanju i kona~nom vansudskom likvidiranju deset mu{karaca iz porodice Ahmeti, starih izme|u

5 Reuters, 2. mart 1998.6 Guy Dinmore : « Srpske snage optu‘ene za pokolj », Financial Times, 3. mart 1998.



{esnaest i pedeset godina, kao i jednog gosta porodice, Bajrama Fazliuja.

Prema iskazima dve ‘ene iz porodice Ahmeti s kojima je razgovarao Fond za humanitarno pravo, policajci obu~eni u maskirne uniforme zelene i plave boje su oklopnim vozilom sru{ili kapiju porodi~ng poseda i zatim provalili u ku}u. Policija je naredila da svi legnu na pod, a onda su mu{karce izveli izvan poseda i tu ih premlatili. Dva suseda porodice Ahmeti, Ilir Islami i Haxhi Hasani, su rekli Savetu za odbranu ljudskih prava i sloboda da su ~uli krike mu{karaca iz porodice Ahmeti koji su dolazili iz prednjeg dvori{ta sve do ve~eri.

Jedna ‘ena iz te ku}e, Merci Ahmeti, ispri~ala je novinaru Timesa:

Svi na{i mu{karci su iza{li napolje da bi za{titili nas ostale. Policija ih je mlatila dok nisu izgubili svest. Onda su nama rekli da legnemo na pod i ostavili neke policajaca da nas nadgledaju slede}a ~etiri sata. ^uli smo krike i pucnjeve koji su dolazili izvana. Ne znamo {ta se dogodilo, ali sam znala da vi{e nisu ‘ivi.7

Jedini brat koji je pre‘iveo napad, Xhevdet Ahmeti, slu~ajno se 28. februara zatekao u Pri{tini. Slede}eg dana, ~uv{i za incident, vratio se u Liko{ane i s jednog brda s kojeg se vidi selo gledao kako policija nastavlja napad. On je Human Rights Watchu ispri~ao slede}e:

Stigao sam 1. marta oko 08:00 ~asova. Unutar na{eg poseda bio je jedan borbeni oklopni transporter, a drugi se nalazio

7 Tom Walker : “Masakr napravili ’etni~ki ~ista~i’”, Times (London), 4. mart 1998.



izvan. Tre}i je bio pozadi. Artiljerija se nalazila posvuda i policija je pucala na sve strane.8

Prema iskazu Xhevdeta Ahmetija policija se povukla oko 03:30 ~asova. On je odmah oti{ao svojoj ku}i i tu su mu rekli da je policija odvela u zatvor deset mu{karaca iz njegove porodice i Bajrama Fazliua. On je Human Rights Watchu rekao da su vrata i name{taj u ku}i bili uni{teni, te da je policija odnela ve}inu njihovih vrednih stvari, kao {to su satelitska antena, ode}a i cipele koje im je stric upravo doneo iz [vajcarske, kao i ne{to zlata i 50.000 {vajcarskih franaka.

Xhevdet i ostali ~lanovi porodice Ahmeti nisu saznali da je jedanaest ljudi u pritvoru ubijeno sve do 2. marta kada je njihove le{eve u mrtva~nici u Pri{tini slu~ajno video jedan drugi stanovnik Liko{ana, Kadri Gjeli, koji je tu do{ao da preuzme tela dva ~lana svoje porodice koji su bili ubijeni (vidi ni‘e). Jedan ro|ak porodice Ahmeti je onda li~no oti{ao u mrtva~nicu da preuzme le{eve. Na povratku ga je blokirala policija u Komoranu, pa je bio prisiljen da ide zaobilaznim, neasfaltiranim putevima.

Jedanaest mu{karaca je sahranjeno 3. marta, zajedno sa jo{ petnaest ‘rtava iz Liko{ana i ]ireza. Jedan novinar iz Sjedinjenih Dr‘ava koji je 2. maja video le{eve mu{karaca iz porodice Ahmeti rekao je Human Rights Watchu da su se na telima videli jasni tragovi mu~enja, izme|u ostalog iskopane o~i i rane od bi~evanja.9 Nisu izvr{ene autopsije nijedne ‘rtve, iako se po zakonu 252 Jugoslovenskog krivi~nog zakonika nala‘u autopsije u slu~ajevima kada je smrt mogla biti u vezi s krivi~nim delom. Dana 3. aprila 8 Razgovor Human Rights Watcha sa Xhevdetom Ahmetijem, Liko{ane, 24. maj 1998.9 Telefonski razgovor Human Rights Watcha sa Chrisom Hedgesom, 16. juni 1998. Vidi Chris Hedges: “Albanci sahranili 24 seljana koje su ubili Srbi”, New York Times, 3. mart 1998.



advokati porodice Ahmeti su zatra‘ili od lokalnog tu‘itelja i istra‘nog sudije da ispitaju za{to nikada nisu izvr{ene autopsije, ali do septembra 1998. nisu dobili nikakav odgovor. Do septembra 1998. porodica Ahmeti jo{ uvek nije bila dobila potvrde o smrti od lokalnih vlasti, uprkos ponovljenim zahtevima njihovih advokata.

Nije jasno da li su mu{karci iz porodice Ahmeti i Bajram Fazliu ubijeni u Liko{anima ispred ku}a porodice Ahmeti ili nakon {to ih je policija odvela. Jedan istra‘itelj Fonda za humanitarno pravo koji je bio u Liko{anima 2. marta, video je krv, zube i ne{to {to je izgledalo kao mo‘dano tkivo u blizini grmlja ispred ulazne kapije, {to sugeri{e na to da su neki, ili pak svi mu{karci bili ubijeni ili te{ko premla}eni ispred poseda. Human Rights Watch je nasamo razgovarao sa dva novinara, jednim etni~kim Albancem i jednim Amerikancem, koji su obojica 2. marta videli istu krv i ostatke ljudskih tela ispred kapije porodice Ahmeti, kao i natpis na srpskom jeziku na jednom zidu imanja koji je glasio: “Ovo }e se i drugi put dogoditi”.10

Drugo ku}anstvo u Liko{anima koje je bilo meta policije pripadalo je sedamdesetogodi{njem Muhametu Gjeliju koji je, kako su preneli mediji na albanskom jeziku, bio deportovan iz Nema~ke 7. decembra 1997. godine.11 Muhamet i njegov sin Naser su po svoj prilici poginuli od metaka, Muhamet u maloj mlekari uz ku}u, a Naser unutar ku}e pred svojom ‘enom i dvoje dece, stare dve i ~etiri godine. Nije poznato da li su ta dva ~oveka pucala na policiju niti da li ih je policija pozvala da se predaju pre nego je pucala.

10 Fond za humanitarno pravo, Aktuelni izve{taj broj 26, « Kosovo : ljudska prava u doba oru‘anog sukoba », maj 1998.. vidi tako|e Philip Smucker, “Rastu dokazi da su jedinice srpske policije izvr{ili egzekucije po kratkom postupku”, The Daily Telegraph, 4. mart 1998.11 « Viktima e Likoshanit ishte debuar nga Gjermania gjate dhjetori te vjetme », Koha Ditore, maj 1998.



Naserova supruga, Ganimete Islami, ispri~ala je Savetu za odbranu ljudskih prava i sloboda da je ona najpre ~ula pucnjavu iz [est hrastova oko 12:00 ~asova, pa je povela decu u kupaonicu dok im se njen suprug pridru‘io s lova~kom pu{kom i stavio je madrac preko prozora. Rekla je:

U jednom trenutku meci su pro{li kroz prozor i ubili mog supruga. Meci su dolazili i kroz vrata. Pucnjava je prestala i prostorija je bila puna dima i pra{ine...

Izgleda da je Muhamet ubijen u maloj mlekari pokraj ku}e. Novinari koji su posetili popri{te doga|aja videli su jednu sekiru, kapu i trag krvi koji je ukazivao na to da je telo bilo izvu~eno iz mlekare.12 Prema iskazu Ganimete Islami policija je odnela tela Nasera i Muhameta, i uzela 6.500 DM iz ku}e. Tako|e su uni{tili traktor i automobil marke Zastava koji su pripadali porodici.

Napad na ]irez

Prema iskazima onih koji su bili tu prisutni 28. februara, policija je stigla u ]irez oko 12:30 ~asova nakon pucnjave u blizini [est hrastova. Tri o~evica su nezavisno jedan od drugog rekla Human Rights Watchu da je bilo prisutno najmanje sedam oklopnih borbenih transportera, kao i helikopter koji je pucao po krovovima.13 O{te}enja gra|evina koja je Human Rights Watch video u ]irezu odgovarala su tim izjavama.

Najbrutalniji incident bio je ubistvo Rukije Nebihu, dvedeset sedmogodi{nje ‘ene koja je bila sedam meseci trudna. Njen svekar 12 Vidi, na primer, Guy Dinmore, « Srpske snage optu‘ene za pokolj”, Financial Times, 3. mart 1998.13 Na konferenciji za {tampu 7. marta glasnogovornik Ministarstva za unutra{nje poslove, Ljubinko Cveti}, je rekao novinarima da se helikopteri koriste samo u humanitarne svrhe, kao {to je evakuisanje ranjenika.



Sefer Nebihu je tu bio prisutan sa svojom ‘enom, s najstarijim sinom, Xhemsilom, i s petoro dece kada je policija pogodila Rukiju u lice i na mestu je usmrtila. Xhemil je tako|e bio ubijen. Sefer Nebihu je rekao Human Rights Watchu:

Policija je sa dva tenka uni{tila moju ulaznu kapiju i do{la do prozora moje ku}e. Oko sedamnaest policajaca je iza{lo iz tenkova. Nosili su maskirne uniforme zelene i ‘ute boje, s oznakama policije na grudima. Nisu imali maske. Tenk je do{ao do prozora. Jedan policajac je razbio prozor kundakom svoje pu{ke i po~eo da vi~e. Rekli su: “Ustani”, a ja sam rekao “Ne pucajte jer su ovde samo ‘ene i deca”. Opsovali su me i onda je jedan od njih zapucao na mene.14

[efer Nebihu je pogo|en tri puta u desnu i jedan put u levu nogu. Human Rights Watch je video o‘iljke od metaka koji su odgovarali vatri iz automatske pu{ke zasutoj otprilike na nivou bedra. Svi o‘iljci od metaka nalazili su se izme|u kolena i prepona. Prema Seferovim reima, on je pao na le|a, a Rukia mu je zgrabila nogu dok je on le‘ao na zemlji. Rekao je:

Rukia me je zgrabila za nogu da vidi {ta se dogodilo i u tom trenutku oni su provalili kroz bo~na vrata. U momentu kada su vrata provaljena, Rukia je dr‘ala moju nogu. Pucali su u nju i pogodili je u lice...Nakon {to su pogodili Rukiju, rekli su: “[ta ovaj ovde radi?”, i pucali su u Xhemsila. Mislim da je imao petnaest do sedamnaest rupa od metaka u stomaku. On ₣policajacğ nije prestao da puca dok nije ispraznio magazin. Onda su oni ₣policajaciğ uni{li u sve sobe i sve pretresli. Unutra je bilo sedemnaest policajaca, a jedan je ostao napolju sa Motorolom ₣radijomğ. ^uo sam ga da ka‘e: “Gde sada?”.

14 Razgovor Human Rights Watcha sa Seferom Nebihuom, 24. maj 1998.



Nakon pucnjave, policija je odvela Sefera do susedne ku}e gde se krio njegov drugi sin, dvadeset jednogodi{nji Zahir. Rekli su Seferu da pozove sina, {to je on i u~inio. Ispri~ao je slede}e:

Jedan ₣policajacğ je poku{ao da ga ₣Zahirağ udari kundakom u glavu, ali se on izmakao pa ga je pogodio u prsa. Rekli su mu da legne. Naterali su me da otvorim sve sobe u ku}i i sve su pretra‘ili.

Odveli su me do ku}e moga brata i pitali me ko tu ‘ivi. U ku}i su se nalazili dvadeset~etvoro ‘ena i dece. Rekao sam im da iza|u napolje. Iza{li su i re~eno im je da legnu na travu. Pritr~ao je jedan policajac i rekao: “Sve ih poubijajte.” Po~eli su da se me|usobno raspravljaju i neki od njih su rekli: “Ne mo‘emo pucati u njih.”

Seferov drugi sin, Ilir, koji je bio Rukijin suprug, tako|e je bio uhva}en od policije negde u selu tokom napada na ]irez. Njegov le{ je vra}en u ]irez 2. marta zajedno sa ostale dvadest ~etiri ‘rtve iz Liko{ana i ]ireza. Nije poznato kada i gde je umro.

Ostale ~etiri ‘rtve iz ]iraza bili su sinovi porodice Sejdiu, Bekim, Nazmi, Bedri i Beqir, koje je policija po svoj prilici pogubila ispred njihove ku}e. Prema iskazu Adibe Sejdiu, majke porodice, njeni sinovi su se vratili s rada u polju kada su oko 12:00 ~asova ~uli pucnjavu u blizini Liko{ana. Oko 15:30 ~asova oklopni borbeni transporteri su provalili kroz ulaznu kapiju porodi~ne ku}e. Vidno potresena, ona je Human ights Watchu ispri~ala slede}e:

Oni ₣njeni sinoviğ su do{li iz polja i sedeli smo u jednoj prostoriji. Moja snaha, dvoje dece i moji sinovi. Oni ₣policajaciğ su opkolili ku}u. ^uli smo borbu u Liko{anima oko podne. Moji sinovi su ubijeni oko 16:00 ~asova. Tenkovi su



u{li u ba{tu, sru{ili su kapiju i dva tenka su ostala ispred poseda, a dva iza. Dva helikoptera su neprestano oda{iljala vatru. Nekih sedam do deset policajaca je provalilo u na{u ku}u i u{lo u na{u prostoriju. Ja sam stala ispred policije i ra{irila ruke ispred mojih sinova. Sve su nas izveli u ba{tu. Rekli su nam da legnemo na zemlju. Udarili su Bekima i ja sam povikala:”Zar vi nemate sinova?” Udarili su me po glavi krajem pu{ke. Odveli su sve moje sinove, a ja sam uvela decu u ku}u...15

Nakon toga gospo|a Sejdiu nije vi{e mogla ni{ta da ka‘e i napustila je prostoriju. Njen suprug, Sheremet, je rekao da je ona videla kako joj ubijaju sinove. Po njegovim re~ima, policija je prvo ubila Nazmija. Zatim su napolje izveli Bekima i ubili ga u ba{ti, a potom su usledili Bedri i Beqir. On je rekao Human Rights Watchu da je Beqir imao sedamnaest metaka u grudima. Policija nije odnela le{eve. Human Rights Watch je video fotografije dvojice bra}e iz porodice Sejdiu, obojice s ranama od metaka, iako na osnovu toga nije bilo mogu}e da se utvrde okolnosti pod kojima su umrli.

U ]irezu su 1. marta pod nepoznatim okolnostima tako|e poginuli Ibi{ Rama, Smail Bajrami, Rexhep Rexhepi, Beqir Rexhepi i Shaban Muja. Ibi{ Rama i Smail Bajrami su poslednji put vi|eni u policijskom pritvoru.

Prema iskazu Limana Ademija, lokalnog seljana, on, Ibish Rama i Smail Bajrami su se sa jo{ trojicom ljudi skrivali u nekom skladi{tu u centru ]ireza kada je oko 12:30 ~asova zapo~eo napad policije. Nakon jednog sata mitraljeske paljbe i pucnjave iz jednog helikopetra iznad njihovih glava, trojica njih su odlu~ila da napuste

15 Razgovor Human Rights Watcha s Abidom Sejdiu, ]irez, 24. maj 1998.



skladi{te i sakriju se u selu. Liman Ademi je ispri~ao Human Rights Watchu {ta se zatim dogodilo:

Trojica nas smo po{li u jednom pravcu. Ja i Ibish smo krenuli prema na{im ku}ama. Smail je po{ao s nama jer mu sestra ‘ivi u istom selu. No nas trojica smo se na{li ispred jednog oklopnog transportera. Oni ₣policajaciğ su nam rekli da polegnemo na zemlju i jedan policajac je iza{ao iz oklopnog transportera. Zavezali su nas lisicama jedne za druge i uperili pu{ke u nas. Uveli su nas u oklopni transporter i odvezli smo se do glavne ceste. Jedan policajac je iza{ao iz oklopnog transportera i pozvao neke druge policajce. Ja sam bio najbli‘i vratima. Odvezali su me i iza{ao sam s jednim policajcem koji mi je rekao da tu sa~ekam, ali je jedan drugi dr‘ao pu{ku uperenu u mene. Onda je oklopni transporter po~eo da se polagano kre}e ₣jer je negde drugde bio neki izgredğ. Drugi policajac je po~eo da se polako udaljava od mene. U tom momentu, onaj policajac koji je dr‘ao pu{ku uperenu u mene se okrenuo na drugu stranu. Iskoristio sam priliku i pobegao. Moja dva prijatelja su ostala u oklopnom transporteru. Tri dana kasnije sam saznao da su moja dva prijatelja masakrirana zajedno sa jo{ dvanaestoricom drugih.16

Dana 3. marta svih dvadeset {est ljudi ubijenih u Liko{anima i ]irezu je sahranjeno u polju u blizini ta dva sela. Procenjuje se da je 30.000 ljudi prisustvovalo sahrani. Policijski kontrolni punktovi na glavnim putovima iz Komorana su spre~ili jo{ mnoge druge da do|u na sprovod. Posetioci koji su dolazili izvan tog podru~ja i novinari su morali da zaobi|u policiju koriste}i se sporednim cestama i hodaju}i kroz polja. 16 Razgovor Human Rights Watcha s Limanom Ademijem, ]irez, 24. maj 1998.



Napadi na Donji Prekaz

Usled nastavljenih borbi Human Rights Watch nije bio u mogu}nosti da poseti Donji Prekaz, selo u kojem je pre rata ‘ivelo oko 1.000 stanovnika. Zbog toga je to slu~aj iz Drenice o kojem je Human Rights Watch uspeo da prikupi najmanje direktnih svedo~anstava. Unato~ tome Human Rights Watch je zaklju~io da je srpska specijalna policija po~inila te{ke prekr{aje me|unarodnog humanitarnog prava: i to posebno nasumične napade na neborce, sistematsko uni{tavanje privatnog vlasni{tva civila, kao i egzekucije po kratkom postupku i nasumi~na pogubljenja zarobljenih lica.17

Iako izgleda da su neki albanski seljani u Donjem Prekazu bili naoru‘ani i branili se od policije, postoje mnogobrojni dokazi da je policija upotrebila prekomernu i nasumičnu silu, te da je pogubila najmanje troje ljudi nakon {to su bili zarobljeni ili se sami predali.

Prvi napad na Donji Prekaz se odigrao 22. januara 1998. i bio je usmeren na imanje Shabana Jasharija, ~iji je sin Adem bio poznat kao lokalni vo|a OVK. Sud u Pri{tini je 11. jula 1997. godine u odsustvu osudio Adema Jasharija za “teroristi~ka dela” i zajedno s njim jo{ ~etrnaest etni~kih Albanaca, u procesu koji se o~igledno nije povinjavao me|unarodnim normama.18

17 Ti zaklju~ci su zasnovani na razgovorima koje je Human Rights Watch obavio s novinarima i istra‘iteljima ljudskih prava, na izve{tajima drugih organizacija za ljudska prava, posebno Amnesty International i Fond za humanitarno pravo, kao i na novinskim izve{tajima i analizi fotografija. Vidi Amnesty International: “Kriza ljudskih prava u pokrajini Kosovo, Serija dokumenata A: Nasilje u Drenici, februar-april 1998.”, London, juni 1998. i Fond za humanitarno pravo, Aktuelni izve{taj broj 2618 Vidi izve{taj iz {tampe : « Human Rights Watch/Helsinki osu|uje politi~ko su|enje na Kosovu”, 15. juli 1997. Tri optu‘enika koja su bila prisutna na su|enju, Besim Rama, Idriz Asllani i Avni Nura, su svi izjavili da su “priznali krivicu” nakon mu~enja. Svi optu‘enici su bili osu|eni na kazne zatvorom od ~etiri do dvadeset godina.



Prema tvrdnji srpskog Ministarstva za unutra{nje poslove, incident koji se dogodio 22. januara je bio obra~un izme|u lokalnih bandi. Me|utim, prema re~ima Shabana Jasharija, s kojim je Fond za ljudsko pravo razgovarao nekoliko dana nakon prvog incidenta i koji je bio ubijen u drugom napadu policije, policajci su napali njegovu ku}u oko 05:30 ~asova, ali su bili potisnuti kada su Ademovi prijatelji “iz {ume” prisko~ili u pomo}. 19

Bilo je i drugih ‘rtava koje su po svoj prilici pogubljene po principu streljanja po kratkom postupku nakon {to su bile zarobljene ili pod nepoznatim okolnostima. Hysen Manxholli, pedeset dvogodi{nji etni~ki Albanac iz obli‘njeg grada Srbica ubijen je 22. januara pod nepoznatim okolnostima. Njegovo telo je prona|eno tog istog dana u blizini fabrike municije. Prema podacima Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda i Fonda za humanitarno pravo, Idriza Idrizija je policija uhvatila 23. januara u blizini fabrike municije i do septembra 1998. se jo{ uvek nije pojavio.20

Policija je ponovo napala Prekaz i ku}e porodice Jashari 5. marta 1998. godine, ovog puta na bolje pripremljen i odlu~niji na~in. Svi dokazi ukazuju na to da cilj napada nije bio da se pohvataju naoru‘ani Albanci, koje je vlada smatrala “teroristima”, nego, kao {to je Amnesty International zaklju~io u svom izve{taju o nasilju u Drenici, “da se elemini{u sumnjiva lica i njihove porodice”.21 Svedo~anstva koja su sakupile organizacije za ljudska prava i novinari ukazuju na nekoliko slu~ajeva vansudskih pogubljenja i nezakonitog ubijanja preteranom silom.

19 Fond za humanitarno pravo, Aktuelni izve{taj broj 26, Kosovo.

20 « Nasilni nestanci na Kosovu, januar-maj 1998. », Fond za humanitarno pravo. 21 Amnesty International: “Kriza ljudskih prava u pokrajini Kosovo, Serija dokumenata A: Nasilje u Drenici, februar-april 1998.”, London, juni 1998.



Procenjuje se da je u napadu ubijeno pedeset osam etni~kih Albanaca, me|u kojima i osamnaest ‘ena i desetoro dece ispod {esnaest godina, koje je policija zatim brzo pokopala pre nego {to su mogle da se izvr{e autopsije. Ta~an broj i identitet poginulih neznatno varira zavisno od izvora informacija, {to je posledica na~ina na koji je izvr{eno pokopavanje le{eva (vidi dole) i zato {to su neka tela do te mere izgorela da su bila neprepoznatljiva.22 Me|u tim sahranjenim osobama bilo je najmanje {est Albanaca koji su poginuli pod nejasnim okolnostima u obli‘njem selu Lau{a i koji su pokopani zajedno s mrtvima iz Donjeg Prekaza.

Prema tvrdnji srpske policije napad na Donji Prekaz je bio odgovor na napade OVK na obli‘nje policijske patrole. Prema iskazima svedoka, me|utim, taj napad je bio dobro organizovan i izveden je uz oklopne borbene transportere, artiljerijsko granatiranje iz obli‘nje fabrike municije i specijalne snage policije u maskirnim uniformama i s bojom na licima. Prva meta su bile ku}e porodice Ljushtaku, koje se nalaze izme|u ku}a Jasharijeve porodice i fabrike municije. ^lanovi porodice Ljushtaku su pobegli iz ku}e kada se policija skoncentrisala na napad poseda Shabana Jasharija.

Na osnovu razgovora sa svedocima, Fond za humanitarno pravo je potvrdio da su se u ku}i nalazila barem slede}a lica: Shaban Jashari (74), njegova supruga Zaha (72), i njihovi sinovi

22 Prema podacima Amnesty International, 11. marta je pokopano ~etrdeset {est tela, od kojih je ~etrdeset jedno bilo identifikovano. Me|u njima je bilo dvanaest ‘ena, jedanaestoro dece ispod {esnaest godina starosti, i najmanje dve osobe su bile iz Lau{e. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo pokopano je najmanje pedeset pet ljudi, od kojih je trideset sedam bilo identifikovano, a osamnaest nije. U dnevnim novinama na albanskom jeziku, “Koha Ditore”, je 9. marta pisalo da je samo u Donjem Prekazu poginulo ~estredeset {est osoba, od kojih jedanaestoro dece, jedanaest ‘ena i pet starijih osoba (iznad sedamdeset godina). Izve{taj lokalnog Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda je najdetaljniji i on je citiran dalje u tekstu.



Rifat, Hamza (47), i Adem (42) sa svojim porodicama, a tu su bile i ~etiri devoj~ice: Blerina (7), Fatime (8), Besarte (11) i Lirije (14) i ~etiri de~aka: Blerim (12), Besim (16), Afete (17) i Selvete (20). Svi ti ljudi su umrli, izuzev Besarte, koja se za vreme napada sakrila ispod mramorne plo~e za me{anje testa. Kasnije je Bearte uhvatila policija i odvela je u obli‘nju fabriku municije, pa je zatim pustila na slobodu. Jedna strana novinarka ju je posle intervjuisala i Besarte joj je ispri~ala o vi{esatnom granatiranju koje je u ku}i ubilo njenih sedmoro bra}e i sestara, njenu majku i strica Adema. “Poku{ala sam da se pretvaram da sam mrtva”, rekla je novinarki “Sunday Timesa”. “Ali jedan vojnik mi je stavio ruku na grudi i osetio je da sam ‘iva.”23

U napadu su tako|e bili ubijeni, i to verovatno u ku}i Shabana Jasharija, supruga Adema Jasharija, Adilje, njihov sin Kushtrim (13), supruga Rifata Jasharija, Zafire Batir, i njihova k}erka Igballe (11) i supruga Hamze Jasharija, Feride Ramadan i njihovo dete Fatusha (8).

Policija je tako|e napala domove drugih ~lanova porodice Jashari u selu, izme|u ostalih ku}e Sherifa, Zuka, Qazima, Fejzija i Beqira Jasharija (43). K}erka Sherifa Jasharija, koja se krila u ku}i Beqira Jasharija zajedno sa dvadeset ~etvoro dece, pet ‘ena i {est mu{karaca, rekla je Fondu za humanitarno pravo da je policija opkolila ku}u borbenim oklopnim transporterima, granatirala krov i onda u ku}u ispalila suzavac. Rekla je Fondu slede}e:

Vojnici su nam doviknuli da iza|emo iz ku}e jedno po jedno ili da }e nas ubiti. Kada je moj ro|ak Qazim (47) iza{ao s podignutim rukama, ubili su ga na stepenicama. Ja sam bila na sredini dvori{ta kada se to dogodilo. Potr~ali smo i tek {to

23 Marie Colvin : « Kosovska tiha ku}a mrtvih », « Sunday Times », 15 mart 1998.



smo pro{li kroz prvi kordon kada su vojnici uhvatili mog ro|aka Nazima (27) koji je pomagao svojoj majci Bahtiji da ide. [~epali su ga, potrgali s njega ‘ensku haljinu koju smo mu mi dali da obu~e, naredili mu da legne na zemlju i zatim da ustane. Morao je to da u~ini mnogo puta. Pucali su mu u potiljak i u le|a i videla sam kako mu se telo trza od metaka.24

Bahtije Jashari, koja je tako|e bila o~evidac pogibije Qazima Jasharija, osoblju Fonda je ispri~ala slede}e o smrti svoga sina:

Moj sin Nazim je uzeo jedno dete od godinu i po da bi ga sakrio od policije i poku{avao je da meni pomogne da hodam jer nisam imala {taku. Policija ga je zgrabila za obe ruke i spre~ila ga da mi pomogne. Preklinjala sam ih da ga puste. Naredili su mom sinu da legne na zemlju i onda ga pretresli da vide ima li oru‘je. Zatim su mu naredili da ustane s rukama podignutim u vazduh. To je trajalo samo nekoliko sekundi. Ja sam se uhvatila za glavu i po~ela da vri{tim. Odjednom je policija naredila Nazimu da ponovo legne na zemlju i ispraznila ~itav magazin u njegova le|a. Nisu mi dozvolili da ga okrenem licem nagore. Jedan policajac mi je rekao da odem odatle, ali ja nisam oti{la. Pogledala sam svog sina po poslednji put i rekla mu zbogom.25

Fond za humanitarno pravo je razgovarao sa tri osobe koje su bile o~evici Qazimovog i Nazimovog streljanja. Sudski patolog koji je za Amnesty International pregledao fotografiju le{a Nazima Jasharija utvrdio je da se rane “veoma podudaraju s iskazima da je on bio vansudski pogubljen.”26

24 Fond za humanitarno pravo, Aktuelni izve{taj broj 26, Kosovo25 Ibidem



Amnesty International je tako|e razgovarao s ve}inom porodi~nih grupa koje su se krile u ku}i Beqira Jasharija i utvrdio da njihova svedo~anstva uveliko potkrepljuju pojedinosti napada i vansudska pogubljenja trojice od {est mu{karaca koji su bili s njima, kao i ranjavanje ~etvrtog mu{karca.

Prisilna sahrana

Dana 8. marta 1998. godine policija je kontaktirala lokalni Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda u Srbici i rekla im da pokupe le{eve ljudi poginulih u Donjem Prekazu. Savet je zatra‘io spisak poginulih osoba i odgovaraju}u dokumentaciju, ali nije dobio ni{ta. Prema podacima Saveta, policija je 7. marta prebacila ~etrdeset {est le{eva u mrtva~nicu bolnice u Pri{tini, a onda ih slede}eg dana donela nazad u Srbicu, gde su na kraju bili sme{teni u neko skladi{te bez zidova na periferiji grada.27 Me|u tih pedeset osam le{eva nalazilo se osmoro dece stare od sedam do {esnaest godina, i trinaest ‘ena, kao i izvestan broj starijih osoba. Deset tela je ostalo neidentifikovano.28

Na fotografijama le{eva koje su napravljene u to vreme vide se jako unaka‘ena tela i duboke opekotine, verovatno nastale od eksplozija. Shaban Jashari je imao veliku rupu na prsima s tragovima opekotina i nije imao desnu {aku. Tu se nalazio i izvestan broj mrtve dece, me|u kojima i jedna beba, a neka od njih su bila tako sagorena

26 Amnesty International: “Kriza ljudskih prava u pokrajini Kosovo, Serija dokumenata A: Nasilje u Drenici, februar-april 1998.”, London, juni 1998.

27 Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda : « @alba na poslednje doga|aje u Skenderaju », Pri{tina, 9. mart 1998.28 Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda : «Tromese~ni izve{taj, januar-mart 1998 », Pri{tina, 17.april 1998.



da se nisu mogla prepoznati. Adem Jashari je imao ranu od metka na vratu.

Dana 9. marta policija je javno upozorila da }e oni sami pokopati ‘rtve ukoliko ih ~lanovi njihovih porodica brzo ne sahrane. ^lanovi porodica su ~ekali u nadi da }e se izvr{iti autopsije, tako da je policija 10. marta buldo‘erom iskopala veliku grobnicu u blizini Donjeg Prekaza i sahranila pedeset {est ljudi od kojih je deset jo{ uvek bilo neidentifikovano.

Tog istog dana policija nije dozvolila pristup u Drenicu rodbini preminulih, jednoj grupi albanskih doktora iz Pri{tine, verskim vo|ama iz islamske zajednice i katoli~ke crkve i me|unarodnim organizacijama za pomo}, kao {to je MKCK /Me|unarodni komitet Crvenog krsta/. MKCK je tako|e poku{ao da igra ulogu posrednika izme|u policije i porodica, ali ih je policija odbila. 29 Glasnogovornik policije, Ljubinko Cveti}, je na konferenciji za {tampu u Pri{tini rekao izve{ta~ima da su organizacije za pomo} odbijene zato {to su u pro{losti bile uhva}ene s oru‘jem. Sekretar za informisanje Kosova, Bo{ko Drobnjak, je kasnije ispri~ao tu istu pri~u Human Rights Watchu.30

Slede}eg dana, 11. marta, rodbina je otkopala tela poginulih i ponovo ih sahranila u skladu s islamskim obi~ajima, s glavama okrenutim prema Meki. Ni na jednom telu se nisu videli tragovi autopsije, premda jugoslovenski zakon nala‘e da se izvr{e autopsije kada postoji razlog da se veruje da je smrt povezana s nekim krivi~nim delom.31

29 Associated Press, 10. mart 1998. 30 Razgovor Human Rights Watcha s Bo{kom Drobnjakom, Pri{tina, 11. juni 1998.31 Jugoslovenski zakonik o krivi~nom postupku, ~lan 252



Dana 13. marta, jedna grupa za za{titu ljudskih prava sa sedi{tem u Sjedinjenim Dr‘avama, Lekari za ljudska prava, koja je vr{ila autopsije u Bosni, zatra‘ila je od jugoslovenskih vlasti da izda dvanaest viza za jedan me|unarodni tim forenzi~kih stru~njaka koji je bio oformljen da bi proveo istragu o poginulim osobama u Donjem Prekazu, Liko{anima i ]irezu. Povrh toga, tu‘ilac MKSJ je zahtevao da se izdaju vize Lekarima za ljudska prava i zatra‘io da osoblje Suda prati taj tim na Kosovo.32 Sredinom aprila jugoslovenska vlada je preko Ministarstva vanjskih poslova SAD odgovorila Lekarima za ljudska prava da tri gra|ana SAD mogu da putuju u regiju pod uslovom da ih prate “stru~njaci” koje naimenuje vlada Jugoslavije - ponuda koju Lekari za ljudska prava nisu prihvatili.33

Savet sa odbranu ljudskih prava i sloboda je kasnije sastavio spisak onih koji su bili identifikovani kao poginuli u Donjem Prekazu od 5. do 7. marta, kao i nekih Albanaca poginulih pod nejasnim okolnostima u obli‘njem selu Lau{a. To su slede}e osobe:

Iz Donjeg Prekaza

Shaban Murat Jashari (74)Zahide Jashari (72)Hamëz Shaban Jashari (47)Adem Shaban Jashari (42)Zarife Bahtir Jashari (49)Feride Jashari (43)Adile Bahtir Jashari (40)Hidajete Rifat Jashari (18)Igballe Rifat Jashari (13)32 Prema Dejtonskom sporazumu, koji je potpisala Savezna Republika Jugoslavija, Jugoslovenska vlada se obavezala da u potpunosti sara|uje sa MKSJ i da udovolji zahtevima za provo|enje istraga o navodnim ratnim zlo~inima

33 Izve{taj za {tampu Lekara za ljudska prava, 28. april 1998.



Igballe Rifat Jashari (11)Valdete Rifat Jashari (14)Selvete Hamëz Jashari (20)Besim Hamëz Jashari (16)Afete Hamëz Jashari (17)Blerim Hamëz Jashari (12)Fatime Hamëz Jashari (8)Blerina Hamëz Jashari (7)Lirije Hamëz Jashari (14)Fitim Adem Jashari (17)Kushtrim Adem Jashari (13)Elheme Jashari (57)Blerim Zenë Jashari (16)Bujar Zenë Jashari (12)Abdullah Zenë Jashari Hajzer Zymer Jashari (20)Halit Imer Jashari (65)Qazim Osman Jashari (47)Nazmi Zukë Jashari (26)Sinan Ramadan Jashari (66)Ali Ramadan Jashari (68)Feride Ramadan Jashari (43)Beqir Bajram Jashari (43)Halil Bajram Jashari (35)Sherif Bajram Jashari (47)Bahtije Muharrem Jashari (45)Murtez Zymber Jashari (22)Faik Tahir Jashari (30)Qerim Husë Jashari (54)Salë Hajzer Jashari (60)Kajtaz Jashari (44)Hamit H. Jashari (65)Isak Halili (35)



Iz Lau{eOsman Shaban Geci (?)Sadik Miran Kaçkini (38)Miftar Rreci (43)Fatime Gashi (46)Gazmend Bajram Gashi (16)Makfirete Bajram Gashi (13)

Napad na Novi Poklek

Dana 31. maja procenjuje se da je oko 300 pripadnika specijalne policije napalo Novi Poklek, relativno bogato selo u blizini malog grada Glogovca. Za vreme napada policija je uhvatila deset mu{karaca; jedan od njih je prona|en mrtav kasnije istog tog dana, a devetorica se jo{ vode kao nestali i pretpostavlja se da su mrtvi. Jedan o~evidac tvrdi da je video kako je policija streljala petoricu od tih ljudi, ali to nije moglo da se potvrdi.

Ostaje nejasno kako je taj napad zapo~eo. Prema iskazu etni~kih Albanaca iz Novog Pokleka koji su razgovarali sa Human Rights Watchom, jedan automobil sa dva policajca je do‘iveo saobra}ajnu nesre}u nedaleko od sela. Dva seljana, Ajet Gashi i Sheqit Bytyci su oti{li da uka‘u pomo} policajcima u civilu. Jedan od njih je navodno ~uo kako policajac u vozilu tra‘i pomo} preko radio veze, govore}i da su napadnuti. Premda Human Rights Watch nije bio u mogu}nosti da potvrdi tu pri~u, te prema tome ostaje nejasno za{to su policajci napali Novi Poklek, nema sumnje da su bila zlodela koja su usledila zaista bila po~injena.

Prema iskazima tri razli~ita o~evica, policijski napad je trajao od 12:15 do 20:00 ~asova i u njemu je u~estvovalo oko dvadeset dva vozila, kako oklopnih transportera tako i d‘ipova, koji su krenuli iz baze u obli‘njoj fabrici feronikla. O~evici su Human Rights Watchu ispri~ali da je policija i{la po selu od ku}e do ku}e i skupljala



mu{karce i ‘ene. Oko {ezdesetoro ‘ena i dece i deset mu{karaca su zatim uterani u ku}u Sahita Qorrija. @ene i decu su kasnije oslobodili i rekli im da be‘e u susedno selo Vasiljevo. Jedan od te desetorice mu{karaca, sedamnaestogodi{nji Ardian Deliu, je prona|en mrtav te ve~eri nakon {to je policija oti{la, dok se ostala devetorica jo{ uvek vode kao nestali.

Jedan ~ovek iz Novog Pokleka je tvrdio da je gledao najve}i deo napada sakriven iza kamenog zida oko 200 metara udaljenog od centra sela. On je posvedo~io da je video kako policija ubija petoricu mu{karaca s le|a, ali Human Rights Watch nije bio u stanju da potvrdi tu pri~u. Rekao je slede}e:

Selo je opkolilo oko tri stotine policajaca s artiljerijom. Video sam to svojim o~ima, u selu je bilo oko dvadeset dva vozila. ^etiri do pet policajaca je u{lo u svaku ku}u i video sam kako policija tera ljude napolje iz njihovih domova. Onda su ih sve skupili ispred jedne ku}e ₣Sahita Qorrijağ na ulazu u selo i naterali ih da u|u u tu ku}u. Deset mu{karaca i ne znam koliko ‘ena i dece, verovatno izme|u {ezdeset i sedamdeset.

Spalili su jednu ku}u u centru sela. Ne znam ~ija je to ku}a bila jer sam samo video plamen. Nakon jednog sata izveli su ‘ene i decu iz sela i poterali ih u Vasiljevo. Zatim su spalili jo{ dve ili tri ku}e. A onda je zapo~ela pucnjava iz svih pravaca. Bilo je to u oko 16:00 ili 16:30 ~asova...

Potom su iz ku}e izveli dvojicu mu{karaca, Ahmeta Berishu i Hajriza Hajdinija. Naredili su im da krenu u suprotnom pravcu od ‘ena i dece. Kad su odmakli {ezdeset ili sedamdeset metara, po~eli su da pucaju. Samo sam video da su pali i



mogao sam da im vidim le|a, i nisu se podigli. Deset minuta kasnije drugom kom{iji ₣Seferu Qorrijuğ su naredili da napusti ku}u, te su i njemu rekli da hoda u istom pravcu, pa su na otprilike istom mestu i njega pogodili.

Nakon toga spaljene su jo{ mnoge ku}e. Podigao se dim i od njega nisam mogao da vidim, ali sam ipak video obrise jo{ dva ~oveka kako hodaju i padaju, ali nisam video ko su oni bili.34

Prema iskazu ovog svedoka spaljeno je dvadeset osam ku}a, a mnoge su bile oplja~kane. Taj broj je Savetu za odbranu ljudskih prava i sloboda potvrdila i Zahride Podrimçaku, aktivistkinja iz Glogovca, koja je gledala napad sa svog balkona, oko 500 metara odatle. Prema njenom iskazu spaljeno je dvadeset devet ku}a, a videla je i kako policija odnosi televizijske aparate i video-rekordere.35

Jedna ‘ena iz Novog Pokleka, koja je bila me|u ‘enama i decom odvedenim u ku}u Sefera Qorrija, u velikoj meri je potvrdila pri~u drugog svedoka. Prema njenom iskazu, policajci, koji su poznavali albanske obi~aje, i{li su od ku}e do ku}e i nare|ivali mu{karcima u svakom doma}instvu da predaju oru‘je. Ona je rekla:

Jedan ₣policajacğ nam se pribli‘io i rekao da glava ku}a treba da iza|e napolje. Rekao je: “Predaj mi svoju pu{ku.” Moj suprug je rekao da on nema pu{ku i da samo radi za svoju porodicu. On je rekao: “Samo je predaj.” “Ima{ dobru ku}u, bogat si, pa nije mogu}e da nema{ pu{ku.” Imao je zelene

34 Razgovor sa Human Rights Watchom, Vasiljevo, 7. juni 1998.35 Razgovor Human Rights Watcha sa Zahride Podrimçaku, Pri{tina, 9. juni 1998.



o~i i tanki zlatni lanac. Nije bio visok i imao je tamnoplavu kosu. Nosio je crne rukavice i bio je u policijskoj uniformi. Rekli su mom suprugu da ode i donese oru‘je, a decu i ‘ene su naterali da iza|u napolje i legnu na zemlju.

Po re~ima ove ‘ene, njen suprug je iza{ao iz ku}e s policajcima dr‘e}i krpu na glavi koja mu je krvarila. Jedan policajac je navodno rekao: “Kako to da nema{ oru‘je kad ima{ ovo?” – ma{u}i albanskom dr‘avnom zastavom. Onda je do{ao drugi policajac i uperio njenom suprugu pu{ku u usta narediv{i mu da legne na tlo. Onda su svima njima rekli da idu do ku}e Safita Qorrija. Rekla je slede}e:

Svima nama je re~eno da u|emo u ku}u i odveli su nas do jedne prostorije. Kada smo uni{li, tu se nalazio neki ~ovek koji nas je nadgledao i koji je govorio srpski i albanski. Bilo je tu deset mu{karaca i pedeset ili {ezdeset ‘ena. Upitali su mu{karce gde su im sinovi. Jedan starac nije razumeo srpski, pa su ga udarili. Jedan policajac je izvukao no‘ i zapretio mu govore}i: ”Sad }u ja tebi da poka‘em.” Moj suprug je rekao policiji: “Za ime bo‘ije, nemojte to da radite.” Policajac je prestao i rekao: “Ja }u vas ostaviti na miru, ali }ete videti {ta }e da bude kada Lutka36 do|e.”

Onda je do{ao jo{ jedan ~ovek u zelenoj uniformi. Nosio je crne rukavice i crni prsluk i imao je prore|enu kratku plavu kosu. Rekao je ostalim policajcima da odvoje mu{karce od ‘ena. Upitao je moga supruga odakle je. Mu{karci su bili u

36 Lutka na srpskom jeziku zna~i « doll » na engleskom



drugoj prostoriji, ali sam ga ~ula kada je rekao da je iz Vasiljeva, tako da je ovaj odlu~io da nas ₣‘ene i decuğ po{alje u tom pravcu. Iza{li smo napolje i naredili su nam da hodamo i da se ne zaustavljamo. Kada smo po~eli da hodamo, za~uli smo pucnavu. Tr~ali smo, a meci su proletali na sve strane, ~ak i do nas, pa smo nastavili da idemo. Mu{karci su jo{ bili u ku}i.37

Zahride Podrimçaku je 1. juna bila u Novom Pokleku i videla je telo Ardiana Deliua s jednom ranom od metka na levom obrazu i jo{ jednom s leve strane vrata. Rekla je Human Rights Watchu da je videla devet mrlja od krvi, te cipele, pojas i dugmad kaputa pored tragova od krvi.38 Human Rights Watch je razgovarao sa dva strana novinara koji su te nedelje bili u Novom Pokleku. Carsten Ingemann, danski fotograf, je rekao:

Video sam nekoliko mrlja od krvi na zemlji. Izgledale su sli~no. Na nekim mestima se moglo videti da se tu pucalo zato {to je bilo rupa u zemlji. Video sam tri ili ~etiri packe od krvi. Jedna je bila od iste osobe. Mogli ste videti mrlju od krvi, a zatim trag krvi, kao da su telo vukli, pa onda drugu mrlju od krvi s rupom od metka u zemlji.39

Jedan ameri~ki novinar, Philip Smucker je tako|e bio u Novom Pokleku te nedelje. On je rekao Human Rights Watchu da je video

37 Razgovor sa Human Rights Watchom, Vasiljevo, 7. juni 1998.38 Razgovor Human Rights Watcha sa Zahride Podrimçaku, Pri{tina, 9. juni 1998.

39 Razgovor Human Rights Watcha sa Carstenom Ingemannom, Pri{tina, 7. juni 1998



krv na osam mesta na povr{ini gde su seljani rekli da su ti ljudi ga|ani, kao i ~aure od metaka pokraj mrlja od krvi. 40

Ono {to ostaje nejasno vezano za napad na Novi Poklek jeste to da li je policija nai{la na otpor od strane Albanaca pre nego {to je skupila seljane u ku}i Safita Quorrija. Jedna ‘ena iz sela je tvrdila da je videla jednog poginulog policajca i da je ~ula kako policija govori preko voki-tokija da je jedan policajac ubijen. Ali ona je, kao i svi ostali seljani s kojima je razgovarao Human Rights Watch, uporno tvrdila da “nije bilo otpora”.

Svi dokazi navode na to da se, nakon {to je policija skupila seljane iz Novog Pokleka, dogodilo najmanje jedno streljanje po kratkom postupku, i to streljanje Ardiana Deliua, i hap{enje, te mogu}e pogubljenje jo{ devetorice drugih ljudi. Do septembra 1998. godine policija nije bila dala nikakve informacije o devet mu{karaca poslednji put vi|enih kako ih odvodi policija, unato~ zahtevima porodica i njihovih advokata.41 Devetorica nestalih su slede}i: Ahmet Berisha (40), Hajriz Hajdini (48), Muhamet Hajdini (45), Sahit Qorri (60), Sefer Qorri (55), Ferat Hoti (39), Rama Asllani (60), Fidel Berisha (17) i Blerim Shishani (15).

Seljani su rekli Human Rights Watchu da je akciju predvodio jedan ~ovek iz vojske u vojnoj maskirnoj uniformi, dok su ostali bili u policijskim uniformama. Jedan stanovnik sela je rekao da je vo|a bio visok otprilike 165 cm, dobro gra|en, i da je imao kratku plavu kosu i bio crven u licu. Navodni zamenik komandira policijske stanice u

40 Razgovor Human Rights Watcha sa Philipom Smuckerom, Pri{tina, 7. juni 1998. Vidi tako|e Philip Smucker: “Seljani govore o proterivanjima, masovnim streljanjima”, “The Washington Times”, 5. juni 1998., i Tim Butcher: “Otkriven je zata{kani masakr u kosovskom selu”, “Sunday Telegraph”, 28. juni 1998.

41 Pismo upu}eno okru‘nom sudu u Pri{tini od strane advokata Fazlija Balaja, Bajrama Kelmendija, Destana Rukiqija, Lirije Osmani i Nekibe Kelmendi, 11. juni 1998.



Glogovcu po imenu Lutka je tako|e spomenut vi{e puta kao neko ko je bio nazo~an. Neki seljani tako|e tvrde da su videli Peru Damjarca, {efa policije u Glogovcu, kako za vreme akcije ulazi u selo u belom Folksvagenu.

Zahriju Podrimçaku, aktivistkinju Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda koja se bavila istragom tog incidenta, policija je uhapsila u Pri{tini 9. juna 1998. godine, otprilike sat vremena nakon {to je Human Rights Watchu ispri~ala {ta je otkrila u Novom Pokleku. Dana 13. juna ona je optu‘ena za “teroristi~ka dela” po ~lanovima 125 i 136 Jugoslovenskog krivi~nog zakonika, i trenutno se nalazi u zatvoru u Lipljanima. Po re~ima njenog advokata, Lirije Osmani, Podrimçaku je u zatvoru bila podvrgnuta izvesnom fizi~kom nasilju.42 (Vidi deo o Pritvorima i hap{enjima.)

42 Razgovor Human Rights Watcha s Lirijom Osmani, Pri{tina, 1. oktobar 1998.



4. KR[ENJA PRAVA U GRANI^NOM PODRU^JUIZME\U JUGOSLAVIJE I ALBANIJE

Nakon razdoblja intenzivne šatl diplomatije američkog diplomate Richarda Holbrookea, jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević susreo se 15. maja 1998. po prvi put u gotovo deset godina s vođom etničkih Albanaca Ibrahimom Rugovom. Vlade zapadnih zemalja najavile su ovaj susret kao “pozitivni prvi korak” koji bi mogao da dovede do rešenja sukoba pregovorima. Dana 25. maja države članice Evropske unije nagradile su Miloševića time što su odlučile da ne sprovedu prethodno najavljenu odluku o uvođenju zabrane investiranja u Srbiju. (Vidi deo o reakcijama međunarodne zajednice)

Te nedelje srpska policija zajedno sa snagama Vojske Jugoslavije započela je dosad najveću ofanzivu usmerenu na niz kosovskih sela na granici s Albanijom. Cilj ofanzive je naoko bio stvaranje sanitarnog kordona duž granice kako bi se presekli putevi za snabdevanje OVK. Dotad su lično naoružanje i novi regruti u velikom broju stizali iz severne Albanije, oblasti koja je najvećim delom van kontrole albanske vlade.

Mada su trupe OVK zaista bile u tom području, povremeno napadajući policiju i vojsku, mnoga sela između Peći /Pejë/ na severu i Đakovice /Gjakovë/ na jugu bila su bombardovana i kad su u njima boravili civili. Na osobe koje nisu učestvovale u borbama i koje su bežale pred napadima ponekad se pucalo iz snajpera, a još uvek neutvrđen broj osoba odveden je u zatočeništvo. Kasnije je većina sela u tom području sistematski uništena, a seljacima je pobijena stoka kako bi se osiguralo da u skorije vreme niko ne može da se vrati. Predstavnici Human Rights Watcha su u septembru



sproveli istragu u tom području i pronašli jasne tragove da su kuće paljene i tamo gde nije bilo dokaza o tome da su se vodile borbe.

Očigledni cilj ofanzive bio je raseljavanje stanovništva iz tog područja. Oko 15.000 osoba pobeglo je preko planina u Albaniju, ponekad pod vatrom policije i vojske, a njih 30.000 je prema procenama pobeglo na sever u Crnu Goru. Nepoznat broj otišao je na istok prema Drenici, teritoriji koja je tada bila pod kontrolom OVK.

Predstavnici Human Rights Watcha su krajem juna četiri dana proveli u razgovoru s izbeglicama u severnoj Albaniji i u albanskom glavnom gradu Tirani, a u septembru dve nedelje u razgovoru s izbeglicama u Crnoj Gori. Na videlo je izašao jasan sistem zatočavanja, premlaćivanja, neselektivnog granatiranja, preterane upotrebe sile i sistematskog uništavanja sela. Jedan izbeglica je izjavio da je bio očevidac silovanja šestoro osoba od kojih su dve bile trinaestogodišnje devojčice. Izbeglice su rekle da je u tri navrata helikopter označen crvenim krstom otvorio vatru na izbeglice koje su išle prema granici.43

U razgovorima s izbeglicama u Albaniji predstavnici Human Rights Watcha saznali su za granatiranje sledećih sela i gradova: Dečani /Deçan/, Junik /Junik/, Bakaji /Bakaji/, /?Bokež/, /?Crnobreg /Carrabreg//, Prilep /Prejlep/, /?Loćane /Lloqan//, Vokša /Voksh/, Drenovac /Drenoc/, Slup /Sllup/, Dobroš /Dobrosh/, Rastavica /Rastavicë/, Ljubuša /Lëbushë/, Nivokaz /Nivokaz/, Ponoševac /Ponoshec/, Pobrđe /Pobërxhë/, Smocica /Smolicë/, Jasić /Jasiq/, Istinić /Isniq/, Streoc /Strellc/, /?Polać/ i Poluža /Polluzhë/.

Nasumična upotreba sile i napadi na civile43 Vidi i izveštaj organizacije Lekari za ljudska prava, nastao u okviru misije u severnoj Albaniji u junu. Izveštaj beleži “teška kršenja ljudskih prava, uključujući zatočavanja, proizvoljna hapšenja, nasilna premlaćivanja i silovanje, po celom Kosovu u proteklih šest meseci”. Lekari za ljudska prava, “Grupa lekara prenosi pojedinačne iskaze o kršenju ljudskih prava na Kosovu”, 24. jun 1998.



Izbeglice s kojima su predstavnici Human Rights Watcha razgovarali u Albaniji i Crnoj Gori ispričale su upadljivo slične priče o granatiranju svojih sela. Napadi su najčešće počinjali u rano jutro, oko 5:00 časova, bez upozorenja. Stanovnici sela bi pobegli u šumu ili u planine dok granatiranje ne prestane. Mnogi civili su, kako je izvešteno, ubijeni tokom granatiranja i dok su pokušavali da pobegnu iz sela.

Civili, pretežno žene, deca i starci, putovali bi od sela do sela, ponekad u pratnji naoružanih muških članova porodice ili OVK. Kada više ne bi imali gde da odu, prešli bi preko planina u Albaniju. Za vreme puta, policija ili vojska bi ponekad zapucale u njihovom smeru, a povremeno i direktno na njih.

Shkurta Bacaj iz Drenovca izjavila je da je 25. maja zbog granatiranja napustila svoje selo i otišla kod strica/ujaka u Junik:

U 7:00 časova su počeli ₣da granatirajuğ što se nastavilo ceo dan. Uveče smo napustili selo. Dok su granatirali, svako iz sela je otišao u neko drugo selo gde je imao rođake. Mi nismo imali druge mogućnosti nego da odemo u planine. Mesto iz kojega granatiraju je Huljaj /Hulaj/, selo u kojem policija ima bazu. Oni odande granatiraju. Morali smo da budemo oprezni jer je policija gađala i nas. Među nama je bilo mnogo dece, starica i staraca.44

Ona i njena porodica su ostali četitri dana u Juniku dok i tamo 30. maja nije počelo granatiranje.

Prema rečima gđe Bacaj, Junik su napustili svi: ukupno oko 7.000 stanovnika Junika i 5.000 osoba koje su došle u Junik iz okolnih sela. Gđa Bacaj je otišla u Dobroš. Na putu su pucnjima iz snajpera ranjeni njena baba, Time Gazheraj, i šest drugih osoba,

44 Razgovor Human Rights Watcha sa Shkurtom Bacaj, Bajram Curri, Albanija, 16. jun 1998.



uključujući i Hate Shalaj, koja je kasnije umrla, te Causha Cestaja, Osmana Gazheraja i Shkelzena Kukaja. Nakon toga je ranjena i sama gđa Bacaj. Predstavnicima Human Rights Watcha rekla je:

Dok sam hodala, videli su nas i pucali su na nas da bi nas ubili. Policija nas je gađala i pogodila me u nogu. Legli smo na zemlju, a oni su nastavili da pucaju. Metak me pogodio u levu nogu i desnu ruku. Bilo nas je osmoro u grupi ₣njen otac, dve sestre, nećaka, mlađi brat i dva strica/ujakağ. Samo ja sam bila pogođena. Ostali smo tamo ₣u jarku u mestu zvanom Škoza /Shkozë/ğ 15 sati i nismo se usudili da se pomerimo jer su pucali. Od 7:00 do 22:00 časa nismo se usudili da se pomerimo. Vratili smo se u Junik kad se smračilo. Onda su me odvezli kolima u Dobroš gde sam ostala deset dana.

Gđa Bacaj je 9. juna 12 sati hodala kroz planine u Albaniju a da se nije desio ikakav incident. Predstavnici Human Rights Watcha su je posetili u bolnici u Bajram Curriju i videli dva ožiljka od metaka. Jedan metak je izgleda ušao u donjem delu leve cevanice, a izašao iznad kolena; drugi metak je okrznuo desno rame.

Druge izbeglice rekle su da se na njih pucalo kada su pokušale da pređu preko granice. Predstavnici Human Rights Watcha razgovarali su s porodicom Selmanaj neposredno nakon njihovog silaska s planine u Bajram Curri. Dve žene i jedan muškarac pratili su desetoro dece u starosti od odojčeta do dvanaest godina. I deca i odrasli su izgledali iscrpljeno i ošamućeno, pošto su upravo dve noći i dva dana hodali kroz planine. Jedna od žena je rekla:

Napustili smo moje selo ₣Rastavicağ pre tri meseca kad je bio napad na Glođane /Gllogjan/. Već tri meseca smo u pokretu.



Krenuli smo pre dve noći i putujemo već dva dana i dve noći. Noću su pokušali da nas pogode. Granatirali su nas u šumi. Usmerili su svetla na nas i pucali. Blizu granice su nas gađali iz helikopterâ.45

Jedna žena iz sela Slupa rekla je:

U 6:00 časova krenuli smo iz Jasića prema granici. Imali smo sreće da na nas niko nije pucao. Dok smo dolazili, doleteo je avion i zapucao. Avion nas je pratio i bombardovao nas. Bilo nas je 300, svi smo se raspršili. Gađali su automatskim oružjem i bombama. Pucali su dva časa blizu granice. Sakrili smo se u neke pećine. Ne znam da li je bilo ranjenih jer smo se svi sakrili u pećine. 46

Dana 21. juna predstavnici Human Rights Watcha razgovarali su s dr. Imrom Vishijem, lekarom s Kosova koji je radio u bolnici u Bajram Curriju. On je rekao da je, otkako su početkom juna počele da stižu izbeglice, hirurško odeljenje bolnice lečilo 22 izbeglica od povreda nanesenih vatrenim oru`jem i šrapnelom, te od sličnih povreda. U to vreme je u bolnici bilo osam osoba s ranama nanesenim vatrenim oružjem; jedan od njih je bio dvadesettrogodišnji muškarac s višestrukim povredama za koje se verovalo da su nanesene jednim projektilom ispaljenim na Smolić 8. juna.47 Prema rečima dr. Vishija, nakon 1. juna većini od dvadeset i dvojice ranjenika povrede su nanesene u toku granatiranja sela, ali, 45 Razgovor Human Rights Watcha sa članovima porodice Selmanaj, Bajram Curri, Albanija, 19. jun 1998.46 Razgovor Human Rights Watcha s muškarcem iz Slupa, Bajram Curri, Albanija, 21. jun 1998.47 Po izjavi dr. Vishija, pacijent je tvrdio da je bio pogođen samo jednim metkom iako je imao osam rana koje su izgledale kao da su bile nanesene šrapnelom.



kako je rekao, neki ljudi su ranjeni u borbi. Dve osobe su ranjene bombama dok su pokušavale da pređu granicu. Predstavnici Human Rights Watcha razgovarali su u bolnici sa sedamdesetogodišnjom staricom Time Maserekaj iz Vokše /Voksh/, koja je na desnoj podlaktici i levom ručnom zglobu imala ožiljke od povrede nanesene, kako je tvrdila, snajperskom vatrom.48

Neki od ranjenika s kojima se razgovaralo su najverovatnije bili ranjeni u toku borbe s policijom i vojskom; oni, kao borci, nisu zaštićeni međunarodnim humanitarnim pravom sem ako su van borbenog stroja. Međutim, i osobe koje nisu učestvovale u borbama bile su u toku neselektivnog bombardovanja sistematski napadane u svojim selima ili namerno ga|ane kada su bežale. Zajedni~ki ~lan 3 @enevskih konvencija jasno propisuje da su, pri unutrašnjim oružanim sukobima, civili i oni koji više nisu u borbenom stroju zaštićene osobe prema kojima mora da se postupa humano, te izričito zabranjuje ubistvo, mučenje ili okrutno, ponižavajuće ili degradirajuće postupanje. Sem toga, postoje jasni dokazi da je stoka ubijana i da su sela uništavana bez ikakve vojne nu`de, što je takođe kršenje pravila ratovanja (vidi deo o pravnim standardima i kosovskom sukobu).

Naposletku, izbeglice su prijavile tri incidenta u kojima se iz helikoptera sa znakom Crvenog krsta pucalo na civile. O dva ovakva slučaja izvestio je novinar Roy Gutman u članku objavljenom 22. juna 1998. u Newsdayu. Gospodin Gutman je rekao predstavnicima Human Rights Watcha da je razgovarao s četiri osobe koje su opisale da su videle helikopter Crvenog krsta iz kojeg je 13. i 14. juna u blizini mesta Rrasa e Zogut (na albanskom) otvorena vatra na

48 Razgovor Human Rights Watcha s dr. Imrom Vishijem, Bajram Curri, Albanija, 21. jun 1998.



ljude. Razgovarao je takođe s jednim svedokom koji je 11. juna to isto video u Babaj Boksu /Babaj Bokës/.49

Predstavnici Human Rights Watcha razgovarali su s jednim svedokom koji je izjavio da je video kako je helikopter Crvenog krsta bio ume{an u vojne aktivnosti. On je, međutim, bio vojnik OVK koji je rekao da je helikopter pucao na civile u Smoliću otprilike 2. juna 1998.50

Pogubljenja po kratkom postupku u Ljubeni}uJoš uvek ne postoji jasna slika o tome šta se 25. maja 1998.

desilo u Ljubeniću /Lybeniq/. Međutim, razgovori koje je šest različitih organizacija vodilo sa šest svedoka ukazuju na to da je srpska specijalna policija pogubila najmanje osmoro etničkih Albanaca.

Prvi izveštaj o pogubljenjima je sačinio Kosovski informativni centar (KIC), servis vesti blizak Demokratskom savezu Kosova Ibrahima Rugove. U svom biltenu od 26. maja, KIC je izvestio da je policija u Ljubeniću ubila devetoro osoba, kako sledi: Zeqe Hamzaj (68), Brahim Hamzaj (64), Dervish Hamzaj (51), Ymer Hamzaj (53), Gani Hamzaj (25), Rifat Hamzaj (24), Bashkim Hamzaj (23), Hysen Alimehaj (40) i Haxhi Goga (24). KIC izveštava da je jedan očevidac, Mehmet Gogaj, rekao sledeće:

Oko 13:15 časova, srpska vojska je počela da bombarduje albanske kuće. Nešto kasnije, mnoštvo policajaca u autobusima i oklopnim transporterima opkolilo je Ljubenić. Srpske snage su upadale u kuće lokalnih Albanaca, ubijajući i masakrirajući ljude. Muškarce su prisiljavali da izađu na

49 Razgovor Human Rights Watcha s Royem Gutmanom, Bajram Curri, Albanija, 21. jun 1998.50 Razgovor Human Rights Watcha s vojnikom OVK, Tirana, Albanija, 23. jun 1998.



dvorište i ubijali ih pred članovima njihovih porodica. Srbi su takođe uzeli moja tri sina i nećaka. Prisilili su ih da stanu uz spoljni zid kuće. Zatim su se Srbi udaljili par koraka i počeli da na njih ispaljuju rafale iz automatskog oružja. Četiri momka su pala na zemlju. Ja ništa nisam mogao da uradim.51

Dve organizacije za zaštitu ljudskih prava, Fond za humanitarno pravo i Amnesty International, kasnije su ispitivale svedoke čije su se priče donekle razlikovale, ali su potvrdile neka pogubljenja. Prema izveštaju Amnesty Internationala o ovom incidentu, 25. maja ujutro na putu između Dečana i Peći u blizini Ljubenića na civilno vozilo koje je mogućno prevozilo rezervne policajce otvorena je vatra. Navodno za odmazdu, policija s oklopnim vozilima je artiljerijom 30 minuta iz udaljenosti napadala Ljubenić, a potom ušla u selo oko 13:30 časova. Grupa policajaca je navodno ušla u kuću gde se bilo sklonilo 14 osoba i razdvojila muškarce od žena i dece. Ženama i deci je rečeno da se udalje, a muškarci su tučeni. Zatim je i muškarcima naređeno da odu i, dok su bežali, pucano im je u leđa. Ymer Hamzaj, Brahim Hamzaj i Bashkim Hamzaj su ubijeni; jedan drugi muškarac je ranjen, ali je preživeo.

Prema tvrdnjama Amnesty Internationala, grupa policajaca je takođe ušla u kuću Zeqea Hamzaja, te odvela njega i njegove sinove, Ganija i Rifata. Njima trojici i njihovom gostu Haxhiju Gogi (24) naređeno je da se skinu u donje rublje, a zatim su ih tukli i ubili.52

Predstavnici Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji razgovarali su s jednim svedokom iz Ljubenića, označenim kao N. N.,

51 KIC, 26. maj 1998.52 Amnesty International, “Kriza ljudskih prava u pokrajini Kosovo, Serija dokumenata A: Događaji do juna 1998., br. 5: Ljubenić i Poklek: Šema se ponavlja ”, jul 1998.



koji je 3. juna 1998. sa šestoricom drugih muškaraca stigao u Plav u Crnu Goru. On je predstavnicima Helsinškog odbora rekao da je video kako je policija ubila devetoro njegovih suseda, starosti od 23 do 65 godina, pred sopstvenom kućom; imena, međutim, nisu pomenuta.53

Naposletku, predstavnici Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda razgovarali su s Ardeshirom Gogajem kojeg je u Ljubeniću ranila policija. On je izjavio:

Oko 12:30 časova, nakon nekoliko pucnjeva, videli smo srpsku policiju i vojsku kako se iz Peći kreću u pravcu Dečana. Ušli su u selo Ljubenić i tukli žene, decu, starce i odrasle. Onda su ušli u kuću Shabana Huskua, gde se bilo sakrilo desetoro građana iz Dečana. Uzeli su žene i decu i poređali ih u red za pogubljenje. Mi smo mogli da vidimo šta im radi srpska vojska. Došli su i izveli nas u dvorište. Poređali su nas da nas pogube i otvorili vatru na nas. Moj brat Haxhi Mehmet Goga je ubijen, a ja sam ranjen. Kasnije sam otišao do mesta zvanog “Zagerlla”, gde sam video mnogo ubijenih, oko 29. Na putu prema džamiji video sam mnogo ubijenih i ranjenih blizu kuće Ramea Huskaja. Video sam da su Zeqe Misini i njegova dva sina ubijeni. Pošto sam bio ranjen, nisam mogao dalje pa sam se vratio kući gde je bio leš mog brata. Onda sam se onesvestio i ne znam šta se kasnije desilo. Još jednom naglašavam da sam video desetine ubijenih i ranjenih koji su ostali u poljima, kao i desetine uništenih i spaljenih kuća. Naše selo je pretvoreno u ruševine.54

53 Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, “Izveštaj o izbeglicama sa Kosova smeštenim u Crnoj Gori”, Beograd, 18. jun 1998.54 Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda, “Kršenja ljudskih prava u toku juna i jula 1998.”



U severnoj Albaniji predstavnici Human Rights Watcha razgovarali su s izbeglom ženom T. H. iz sela Slupa koja je stigla u Ljubenić četiri dana pre jutra kada je izvršen napad. Njen iskaz o napadu je ponešto različit. Ona je izjavila da su oko 4:00 časa u Ljubenić stigli policajci s maskama, odeveni u plave uniforme. Rekla je predstavnicima Human Rights Watcha šta je sa dvadesetak metara udaljenosti videla iz kuće u koju se smestila sa svoje troje dece:

Oko 4:00 časa izjutra došla su četiri policajca. Nosili su maske. Mi smo bili u podrumu kuće M. D.-a... Gledala sam s prozora. Policija je iz kuće odvela devetnaest ljudi. Reč je o tri muškarca, četiri žene i dvanaestero dece. Odveli su starca s ćerkama bliznakinjama starim trinaest godina. Starca su priterali uz baštenski zid. Devojčicama su svukli odeću i četvorica policajaca su silovali dve ćerke... Sve ovo dešavalo se između 4:00 i 6:00 časova izjutra.55

T.H. je ustvrdila da je videla kako je policija ustrelila one koji su bili u dvorištu, ali organizacija Human Rights Watch nije bila u mogućnosti da potvrdi verodostojnost njenog iskaza. No, uzmu li se u obzir i svedočanstva koja su sakupile druge organizacije za zaštitu ljudskih prava, postoje veoma jaki dokazi da se dogodilo barem devet pogubljenja po kratkom postupku. Predstavnici Human Rights Watcha videli su i fotografiju, navodno porodice Hamzaj, koja je prikazivala mrtva tela četiri starija muškarca, u dobi između četrdeset i šezdeset godina, kako, obučena u donji veš, leže na zemlji. Na telima su se videle rane nanesene mecima.

55 Razgovor koji su predstavnici Human Rights Watcha vodili sa ženom iz Slopa, Markaj, Albanija, 19. juna 1998.



5. KORIŠĆENJE NAGAZNIH MINA

Savezna Republika Jugoslavija nije potpisala Konvenciju o zabrani korišćenja, stvaranja zaliha, proizvodnji i prenošenju protiv-pešadijskih mina i njihovom uništenju, poznatu kao Pakt o zabrani korišćenja mina iz 1997. Na regionalnoj konferenciji o tom paktu, održanoj u martu 1998., jugoslovensko Ministarstvo odbrane branilo je ovakvu odluku obrazlažući kako je, bez ikakve sopstvene krivice, Jugoslavija isključena iz rada brojnih međunarodnih organizacija, i izložena dodatnom političkom, ekonomskom i psihološkom pritisku.56

56 Glavne tačke izjave predstavnika Savezne Republike Jugoslavije na međunarodnom seminaru o protiv-pešadijskim minama, održanom u Budimpešti od 26. do 28. marta 1998. Razloge kojima je jugoslavenska vlada pravdala svoju odluku da ne potpiše ugovor o nagaznim minama vredi zabeležiti. Na seminaru održanom u regionu, jugoslovenski delegat je kazao:

(1) Bez ikakve sopstvene krivice, Savezna Republika Jugoslavija već je duže vreme u veoma specifičnoj međunarodnoj situaciji, isključena iz rada brojnih međunarodnih organizacija, i izložena dodatnom političkom, ekonomskom i psihološkom pritisku, (II) Očevidno je i to da, zbog gore pomenutog, Savezna Republika Jugoslavija nije učestvovala u ovom procesu od samog početka, te stoga u pregovorima vođenim s ciljem razrade teksta Konvencije nije mogla da učestvuje na ravnoj nozi s ostalim državama, (III) Tokom drugog polugođa lanjske godine, u periodu ubrzanog rada na pripremi Konvencije za potpisivanje, Savezna Republika Jugoslavija bila je zaokupljena drugim prioritetima, napose stremljenjima da, u skladu sa Daytonskim sporazumom, doprinese jačanju stabilnosti u regionu, potom time da uspešno izvrši svoje obaveze koje proizilaze iz pomenutog Sporazuma, a odnose se na kontrolu naoružanja u pod-regionu, kao i time da se integriše u institucije međunarodne zajednice, i poslednje, ali ne i najmanje važno, da reši humanitarne i socijalne probleme izbeglica i ublaži posledice rata vođenog u njezinom susedstvu, (IV) Iskustva koja smo stekli tokom izvršenja obaveza koje proizilaze iz Sporazuma o kontroli naoružanja u pod-regionu, pokazuju da – uprkos određenih poteškoća i bez ikakve pomoći izvana - Savezna Republika Jugoslavija može podneti troškove povezane s uništavanjem mina, te poštovati i druge finansijske obaveze koje proizilaze iz ove Konvencije, (V) Zadržavanjem svojih zaliha protiv-pešadijskih mina kroz određeno vreme, Savezna Republika Jugoslavija nikome ne preti, mine ne koristi, ne razvija ih, ne opskrbljuje njima druge zemlje, niti ih u te zemlje izvozi, već ih koristi u obrazovne svrhe i to na veoma ograničen način, prevashodno za poduku o razminiranju tehnike.



Delegat koji je na ovom seminaru predstavljao SFRJ ostalim je delegatima kazao da je Jugoslavija zadržala svoju zalihu nagaznih mina samo za svrhe obuke. Kazao je :

Zadržavanjem svojih zaliha protiv-pešadijskih mina kroz određeno vreme, Savezna Republika Jugoslavija nikome ne preti, mine ne koristi, ne razvija ih, ne opskrbljuje njima druge zemlje, niti ih u te zemlje izvozi, već ih koristi u obrazovne svrhe i to na veoma ograničen način, prevashodno za poduku o razminiranju.57

Uprkos tome, Ujedinjene Nacije su, putem obaveštenja dobivenih od Diplomatske misije posmatrača na Kosovu (KDOM; od engleskog Kosovo Diplomatic Observer Mission), potvrdile da je ili srbijanska milicija, ili Vojska Jugoslavije, postavila protiv-pešadijske i protiv-tenkovske mine na jugoslovenske granice s Albanijom na zapadu i Makedonijom na jugu, kao i na neka mesta u centralnom Kosovu.

U pozivu na pripravnost iz razloga bezbednosti, koji je 25. avgusta 1998. izdao UNICEF, stoji:

Mada visoki zastupnik Ujedinjenih Nacija zadužen za izbeglice (UNHCR; od engleskog United Nations High Comissioner for Refuges) ne može da potvrdi verodostojnost različitih izveštaja o minama na Kosovu, potvrđeno je da su mine položene duž albanske i makedonske granice s Kosovom, te u predelu Lapusnika, Iglareva, Rakovine i ceste između Rakovine i Kline. Postojanje nagaznih mina potvrđeno je u predelu:

57 Ibidem (na tom mestu u tekstu).



Junika i okoline, napose na poljskom putu koji od sela Junik vodi ka severu

jugoslovensko-albanske granice južno od Grevnika (južno od kontrolne tačke Dolac u opštini

Klina) jugozapadno od Komorana.58

Prema navodima odbora Pristaša zabrane korišćenja mina/Shoqata Anti-Mina, albanskog ogranka međunarodne kampanje kojoj je cilj ishoditi zabranu korišćenja nagaznih mina, oko 18. jula 1998. u bolnicu u Tirani, Albanija, stiglo je dvadesetak izbeglica, uključujući i nekoliko boraca OVK, ozleđenih nagaznim minama. Većina ih je pobegla s Kosova nakon što je policija opustošila pogranični grad Junik, koji je bio uporište OVK. Oni koji su se 1.avgusta još uvek nalazili u bolnici, kazali su članu odbora Pristaša zabrane korišćenja mina da im je poznato da je u selima Ponashec, Mulliq i Rrasa e Zogut (sva imena na albanskom jeziku) od nagaznih mina život izgubilo jedanaest lica, ali Human Rights Watch nije mogao da potvrdi verodostojnost njihovih iskaza.59

Dana 20. avgusta 1998., zvanični govornik američkog State Departmenta James Rubin optužio je srbijanske trupe za polaganje nagaznih mina oko grada Junika:

Izveštaji upućuju na to da su Srbi minirali staze oko sela te da izbeglice iz predela Junika ulaze u Albaniju i da ih se leči zbog povreda koje odgovaraju onima kakve nanose protiv-pešadijske nagazne mine.60

58 UNICEF, Poziv na pripravnost iz razloga bezbednosti: Obaveštenja o nagaznim minama na Kosovu, 25. avgust 1998.59 Prepiska s Dhimiterom Haxhimihalijem, 1. avgust 1998.60 Izjava za štampu američkog State Departmenta, Washington D.C., 22. avgust 1998.



Prema navodima preventivno raspoređenih trupa Ujedinjenih Nacija (UNPREDEP; od engleskog United Nations Preventive Deployment Force), UN-ove misije stacionirane u Makedoniji, kao i makedonskog Ministarstva odbrane, nagazne mine položene su i duž jugoslovenske granice s Makedonijom, naoko da se omete priliv oružja na Kosovo, a možda i da se spreči odliv izbeglica u Makedoniju.61 Dana 5. avgusta, zvanični govornik UNPREDEP kazao je da su snage UN duž granice locirale mine i da je makedonsko Ministarstvo odbrane obznanilo da su mine postavljene u blizini graničnih prelaza Jazince i Blaće.62 S obzirom na to da se makedonska i jugoslovenska vlada još nisu dogovorile o tačnoj lokaciji njihove međusobne granice, koja je do 1991., kad je Makedonija stekla nezavisnost, bila neobeležena unutarnja granica, makedonski mediji su nagađali jesu li mine postavljene unutar makedonske teritorije.

Dana 5. avgusta, albanski odbor Pristaša zabrane korišćenja mina citirao je svedoke koji su videli mine u blizini sela smeštenih duž jugoslovensko-makedonske granice: Goranca, Krivenika, Secishta, Dimca i Dermje (sva imena na albanskom jeziku). Prema navodima te organizacije, u ovim su predelima postavljeni znakovi kojima se obeležavaju nagazna minska polja, a Vojska Jugoslavije je od lokalnih verskih organizacija zatražila da lokalno stanovništvo obaveste o njihovom postoja-nju 63.

Prvi javni incident izazvan nagaznom minom, čiju je verodostojnost moglo da se proveri, desio se 14. septembra, kad je 61 Milošević je do sada pazio da ne destabilizuje Makedoniju, koja je zapadu od strateškog interesa.62 Jugoslavija minira svoju granicu s Makedonijom, Associated Press, 5. avgust 1998. i Minska polja pored Jazinca i Blaće, Makedonski obaveštajni centar, 5. avgust 1998.63 Pismo Besnika Alibalija, čelnog čoveka Odbora pristaša zabrane korišćenja mina/Shoqata Anti-mina, 5. avgust 1998.



oklopni automobil u kom su se nalazili tim Kanađana- pripadnika KDOM i prevodilac Albanac, naleteo na protiv-tenkovsku minu na cesti odmah južno od Likovca, u regionu Drenica. Automobil se prevrnuo, no niko nije ozbiljno povređen. Dana 25. septembra, pet srbijanskih policajaca poginulo je kada je njihov automobil naleteo na nagaznu minu u istom predelu. Pet dana kasnije, vozilo međunarodnog odbora Crvenog Krsta (ICRC; od engleskog International Committee of the Red Cross), koje nije bilo oklopljeno, u tom je predelu takođe naletelo na nagaznu minu, koja je ubila jednog lekara albanske nacionalnosti, Shpetima Robaja, i ranila druga tri lica. Likovac je pre bio baza OVK te se sumnja, ali nije dokazano,

da su mine podmetnuli albanski pobunjenici.



6. PRINUDNI NESTANCI

Dobrano preko stotinu lica albanske nacionalnosti nestalo je na Kosovu od

februara 1998. naovamo, a po prilici polovina njih zadnji je put viđena u policijskom

pritvoru. Precizan broj takvih lica, međutim, nemoguće je utvrditi, jer jugoslovenske

vlasti, uprkos zahtevima Human Rights Watcha i drugih organizacija, uključujući i

ICRC, javno ne obznanjuju broj lica zadržanih u pritvoru64. Moguće je da su neka od

nestalih lica u zatvoru, dok se drugi kriju, ili su pobegli na Kosovo, ili su pristupili

OVK; drugi su možda potajno pogubljeni.

Najobimniji izveštaj o nestalim licima, kako Albancima, tako i Srbima,

objavio je u avgustu 1998. Centar za humanitarno pravo.65 Prema navodima Centra, u

sukobu na Kosovu nestalo je 119 lica albanske nacionalnosti. Od ovih nestanaka,

policiji se direktno pripisuje njih četrdeset i četiri, dok se njih sedamdeset i dva desilo

pod nerazjašnjenim okolnostima. Centar za humanitarno pravo dokumentovao je tri

slučaja u kojima su lica albanske nacionalnosti uhapšena i zadržana u pritvoru, a da

OVK o tome nije imao nikakvih saznanja; veruje se da je stvarni broj takvih slučajeva

mnogo veći. Centar je takođe dokumentovao i 112 slučajeva nestanaka lica srbijanske

nacionalnosti za kojima se i dalje traga, i koji su možda pali šaka– ili su ih ubili-

pripadnici OVK (Vidi odsečak u kom se govori o Nasilju koje je provodio OVK.)

Niže su opisani neki slučajevi nestanaka lica albanske nacionalnosti za koje se veruje da su ih izvele vladine snage:

dr. Hafir Shala Dana 10. aprila 1998., dr. Hafira Shalu, lekara zaposlenog u

Medicinskom centru u Glogovcu, policija je, zajedno s dvojicom prijatelja, Hetemom Sinanijem i Shabanom Nezirijem, odvela u

64 Pisma Human Rights Watcha jugoslovenskom ministru unutarnjih poslova Zoranu Sikoloviću i jugoslovenskom ministru pravosuđa Zoranu Kneževiću, od 20. jula 1998.65 Centar za humanitarno pravo, Nestanci u vremenima oružanog sukoba, Izveštaj podnesen u nameri da se skrene pažnja na problem, broj 27, od 5. avgusta 1998.



pritvor. Poslednja dvojica su ispitana i puštena, no gospodin Shala je zadržan. Od onda nije viđen, niti se za njega čulo.

Tri muškarca putovala su automobilom Shabana Nezirija u Prištinu kada je, negde oko 8:00 časova izjutra, u blizini sela Slatina, automobil zaustavila prometna policija. Dok je policija proveravala njihov identitet, iz crnog džipa, parkiranog u blizini, izišla su tri muškarca u civilu i kazala dr. Shali da pođe s njima u Prištinu, dok je gospodinu Sinaniju i gospodinu Neziriju naloženo da ih slede u svom automobilu. Sva trojica muškaraca odvedena su u policijsku stanicu u Prištini i ispitivana u odvojenim sobama, sve do 2:00 časa posle podne. Gospodin Sinani i gospodin Neziri su tada pušteni na slobodu. Svom advokatu, Destanu Rukiqiju, kazali su da su na odlasku čuli kako dr. Shala jauče od bola u nekoj od soba u policijskoj stanici.66 Gospodin Rukiqi je Human Rights Watchu kazao da je preduzeo ozbiljne mere da pronađe dr. Shalu, no bez ikakvog uspeha. Dana 16. aprila pisao je srbijanskom Ministarstvu pravosuđa, Uredu srbijanskog državnog tužioca, i oblasnom tužiocu u Prištini. Drugog dana, prištinski tužilac Slavko Stevanović kazao je da Ured državne bezbednosti u Prištini nema nikakvih obaveštenja o Shalinom prebivalištu. Pisma koja je Human Rights Watch 20. jula 1998. uputio srbijanskom i jugoslovenskom Ministarstvu unutarnjih poslova i Ministarstvu pravosuđa, a u kojima traži obaveštenja o slučaju dr. Shale, ostala su bez odgovora.

Četrnaest članova porodice Jashari Nakon što je milicija 5. marta napala njihovo imanje u Donjem

Pekazu, za četrnaest članova porodice Jashari i nadalje se traga (vidi odsečak o Delima nasilja u Drenici). Dana 10. marta, policija je, bez

66 Razgovor koji su pripadnici Human Rights Watcha 3. juna 1998. u Prištini vodili s Destanom Rukiqijem.



da ih je pravo identifikovala, sahranila deset lica, pa je moguće da se među njima nalaze i nestali članovi porodice Jashari.

Jakup Qerimi Prema navodima Veća za odbranu humanitarnih prava i

sloboda, milicija je 20. juna u Uroševcu pritvorila Jakupa Qerimija, mentalno hendikepiranog dvadeset sedmogodišnjaka albanske nacionalnosti, koji otad nije viđen. Njegovoj je majci policija navodno kazala da svog sina nikada više neće videti.

Idriz Idrizi Prema navodima Veća za odbranu humanitarnih prava i

sloboda, te Centra za humanitarno pravo, Idriza Idrizija iz Srbice policija je 23. januara odvela iz okolice fabrike municije, smeštene van Donjeg Pekaza. Od septembra 1998., za njim se i dalje traga.67 (Vidi odsečak o Delima nasilja u Drenici).

Devet muškaraca iz Novog PoklekaDana 31. maja, trupe srbijanske specijalne policije napale su

selo Novi Poklek pored Glogovca. Policija je odvela deset muškaraca: mrtvo telo jednog od njih, Ardiana Deliua, pronađeno je sledećeg dana. Preostalih devet muškaraca još uvek se vode među nestalima.

Svedok je Human Rights Watchu kazao da je video kako je policija ustrelila pet muškaraca, od kojih je identifikovao trojicu: Sefera Qorrija, Hajriza Hajdinija i Ahmeta Berishu, iako verodostojnost njegovog navoda Human Rights Watch nije mogao da potvrdi (Vidi odsečak oDelima nasilja u Drenici). Devetorica nestalih muškaraca iz Pokleka su: Ahmet Berisha (40), Hajriz Hajdini 67 Izveštaj podnesen u nameri da se skrene pažnja na problem, broj 27, Nestanci u vremenima oružanog sukoba, Centar za humanitarno pravo, 5. avgust 1998.



(48), Muhamet Hajdini (45), Sahit Qorri (60), Sefer Qorri (55), Ferat Hoti (39), Rama Asllani (60), Fidel Berisha (17) i Blerim Shishani (15).

8. ZADRŽAVANJA U PRITVORU I HAPŠENJA

Tokom 1998., proizvoljna zadržavanja u pritvoru i hapšenja lica albanske nacionalnosti rapidno su eskalirala. Do kraja septembra meseca, precizan broj lica koja se nalaze u pritvoru ni u kom momentu nije moglo da se odredi, jer su jugoslovenske vlasti, uprkos izričitih zahteva Human Rights Watcha, odbile da daju detaljna obaveštenja.68 Dana 4. oktobra, srbijansko Ministarstvo pravosuđa ustvrdilo je da su na pet lokalnih kosovskih sudova i sudu u Prokupju, pokrenute kriminalističke istrage protiv 1246 lica, koje se listom teretilo za terorističko delovanje ili protu-državne radnje neprijateljskog karaktera. Prema navodima Ministarstva, od pomenutih je u pritvoru zadržano 648 lica.69

U julu i avgustu mesecu, među licima zadržanim u pritvoru našao se sve veći broj aktivista u borbi za ljudska prava, delatnika organizacija koje pružaju humanitarnu pomoć, članova političkih partija, lekara, advokata, od kojih su mnogi u pritvoru fizički maltretirani. Human Rights Watch poseduje znatne i pouzdane dokaze koje su im pružili advokati i članovi porodica lica u pritvoru, o tome da su mučenja i maltretiranja hapšenika uobičajena pojava, posebno prvih dana pritvora u policijskim stanicama. Zna se da je od

68 Pisma Human Rights Watcha jugoslovenskom ministru unutarnjih poslova Zoranu Sikoloviću i jugoslovenskom ministru pravosuđa Zoranu Kneževiću od 20. jula 1998.69 Beta, 4. oktobra 1998.



marta do avgusta meseca 1998., mučenju u policijskom pritvoru podleglo pet lica; stotine drugih su pretučene. Agencije za ljudska prava i humanitarne agencije, uključujući i međunarodni odbor Crvenog Krsta, izveštava da im je pristup licima u pritvoru ograničen.70

Prema navodima jugoslovenske vlade, prva tura suđenja započeće u oktobru, a, kako bi se pozabavili s velikim brojem slučajeva kojima su sudovi zatrpani, na Kosovo će biti poslano osam sudija.71 U prošlosti su suđenja licima optuženim za terorističko delovanje bila povezana s ozbiljnim proceduralnim nepravilnostima, kao i s primenom mučenja u cilju iznude priznanja.72

Hapšenja Što se hapšenja tiče, Human Rights Watch je dobio sledeća

opšta obaveštenja:

Prema navodima Adema Bajrija, uglednog advokata u Peći, na dan 21. septembra u zatvoru u Peći nalazilo se 251 lice albanske nacionalnosti, optuženo za terorističko delovanje. Optužnice za zločinačku delatnost podignute su za

70 Stav ICRC prema krizi na Kosovu, Međunarodni odbor Crvenog Krsta, septembar 1998.71 NT Plus, 18. septembar 1998.72 Vidi Human Rights Watch/Helsinki, Proganjanje traje i dalje: kršenja ljudskih prava na Kosovu iz decembra 1996., i Human Rights Watch/Helsinki osuđuje političko suđenje na Kosovu, saopštenje za štampu od 15. jula 1997. Jugoslovenski zakoni svim optuženicima garantuju pravo na primereni proces. Član 23 Saveznog ustava zabranjuje proizvoljno pritvaranje i vlasti obavezuje da lice zadržano u pritvoru smesta obavesti o razlogu pritvaranja te da tom licu garantuje pristup advokatu. Član 24 vlasti obavezuje da lice zadržano u pritvoru u roku od dvadeset i četiri časa pismenim putem obaveste o razlogu njegova/ njezina hapšenja. Zadržavanje u pritvoru koje je odredio niži sud ne sme da traje duže od tri meseca, ako ga viši sud nije produžio na najviše šest meseci. Član 25 kaže da je mučenje lica u pritvoru protu-zakonito, kao što je protu-zakonita i bilo kakva prisilna iznuda priznanja ili izjava. Primena sile nad licem u pritvoru takođe je protu-zakonita radnja.



još 510 lica, koja su još na slobodi. Gospodin Bajri je Human Rights Watchu kazao da on lično ima dvadeset i četiri klijenta koji su uhapšeni pod optužbom za terorističku delatnost. Gospodinu Bajriju je dopušteno da posećuje svoje klijente a, prema njegovim rečima, na svima njima vidljivi su znakovi mučenja, uključujući povrede kakve su masnice na telu i polomljene kosti.73

Dana 20. jula policija je u blizini Podujeva zaustavila autobus koji je putovao iz Slovenije na Kosovo. U početku su uhapšena pedeset i četiri lica albanske nacionalnosti koja rade u Sloveniji. Dana 17. avgusta, njih trideset i devet pušteno je na slobodu. Bajram Krasniqi, advokat koji ih je 29. jula posetio u zatvoru u Prokuplju, kazao je Human Rights Watchu da je na hapšenicima video jasne znakove da su bili pretučeni.74 Ostalih petnaest lica i nadalje je u zatvoru pod optužbom da su počinili teroristička kaznena dela, a optužnice su podignute s osnova člana 125 i 136 srbijanskih kaznenih propisa.75 U vreme hapšenja, milicija je optuženima oduzela sumu od ukupno 352 018 DM.

Dana 23. maja, osam studenata prizrenske Visoke pedagoške škole Xhevdet Doda i jedan student prištinskog univerziteta, svi članovi Nezavisnog sindikata studenata, uhapšeni su u Prizrenu. Dana 8. juna optuženi su da su članovi OVK te da su počinili teroristička dela. Dana 24. avgusta osuđeni su zbog neprijateljskog delovanja protiv države,

73 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio s Ademom Bajrijem u Peći, 21. septembra 1998. 74 75 Ured državnog tužioca Republike Srbije, Kt. Br. 55/98 od 23. jula 1998., Prokuplje, potpisao oblasni tužilac Miroslav Nikolić.



zato što su u Prizrenu organizovali kurseve prve pomoći, i osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od jedne do sedam i po godina. Četvoro studenata optuženo je i da su stupili u vezu sa OVK. Advokat koji je zastupao neke od ovih studenata, Hazër

Susuri, kazao je Human Rights Watchu da su dva njegova klijenta, Bylbyl

Duraku i Sejdi Bullanica, pre suđenja pretučeni u pritvoru. Prema rečima

gospodina Susurija i međunarodnog posmatrača koji je nadgledao suđenje,

cela procedura za svih devet studenata trajala je četiri i po časa. Njihove

presude u celosti su se osnivale na priznanjima koja su dali dok su boravili u

zatvoru. Osuđeni su kako sledi:76

Nijazi Kryeziu (21) na sedam i po godina zatvora

Aqif Iljazi (21) na šest i po godina zatvoraBylbyl Duraku (21) na pet i po godina zatvora Sejdi Bellanica (23) na tri i po godine zatvoraDefrim Rifaj (22) na dve i po godine zatvoraBehare Tafallari (22) na dve godine zatvoraJehona Krasniqi (22) na dve godine zatvoraLeonora Morina (21) na dve godine zatvoraSherif Iljazi (20) na jednu godinu zatvora

Prema iskazu srbijanske policije, nakon žestoke borbe s OVK u Orahovcu, policija je uhapsila 223 lica albanske nacionalnosti pod sumnjom na terorističku delatnost. Nakon ispitivanja, na slobodu su pušteni svi sem dvadeset i šest Albanaca koji su i nadalje zadržani u pritvoru i optuženi za zločinačku delatnost.77

76 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio s Hazerom Susurijem u Prizrenu, 21. septembra 1998.77 Ured visokog zastupnika Ujedinjenih Nacija zaduženog za ljudska prava, Izveštaj o terenskoj operaciji zauzimanja za ljudska prava u Bosni i Hercegovini, Republici Hrvatskoj i Saveznoj Republici Jugoslaviji, od 7. avgusta 1998.



Dana 4. i 5. septembra, srbijanska policija pritvorila je više od 600 lica albanske nacionalnosti iz okolice sela Ponorac, Ratkovac i Drenovac, koja su zbog borbi raseljena unutar državne teritorije.78 Prema obaveštenjima iz diplomatskih izvora koji su razgovarali sa svedocima, deca i žene su pušteni, a muškarci odvedeni u zgradu škole u Ponorcu, gde ih je srbijanska državna televizija snimila kao uhvaćene teroriste. Prema izveštajima, većina muškaraca je 5. septembra puštena na slobodu, ali se procenjuje da je trideset i jedno lice ostalo u policijskom pritvoru, od kojih je nekolicina puštena nekoliko dana docnije. Human Rights Watch je video fotografije navodnih terorista, koje su prikazivale veliku grupu muškaraca koji kleče na kolenima s rukama iza glave, a čuvaju ih naoružani milicajci.

Dana 24. septembra, Medijski centar u Prištini izvestio je da su, prema rečima policije, 22. i 23. septembra, za vreme policijske akcije u planinama Čičavice, severozapadno od Prištine, uhapšena 194 lica albanske nacionalnosti. Suprotno od toga, albanske dnevne novine Koha Ditore citirale su zvaničnog govornika Ministarstva unutarnjih poslova, Božidara Filića, koji je kazao da je uhapšeno 325 Albanaca.79

Niže je opisano nekoliko pojedinačnih slučajeva:

Destan Rukiqi

78 Ljubomir Milašin, Stotine stanovnika Kosova zadržano u pritvoru, UNHCR upozorava na svoju slutnju vezanu uz sudbinu Bosne, AFP, 8. septembar 1998., i Tanjug, 6. septembar 1998.79 Koha Ditore, PB e Serbise: Ka perfunduar aksioni ne Qyqavice, jane arrestuar 325 shqiptare, od 26. septembra, 1998.



Destan Rukiqi, advokat u Prištini, koji je poslednjih godina na Kosovu branio tuceta i tuceta političkih zatvorenika albanske nacionalnosti, uhapšen je 23. jula 1998., i istog dana, po kratkom postupku (s osnova člana 6, paragraf 3 srbijanskog Zakona o javnom redu) osuđen na maksimalnih šezdeset dana zatvora zbog narušavanja javnog reda. Hapšenje je bilo povezano s incidentom koji se desio tog jutra, kad je Rukiqi podigao glas na oblasnu sudiju u Prištini, gospođu Danicu Marinković,80 kazavši joj, nakon što je odbila da Rukiqiju dozvoli da, dok pregledava dosje svog klijenta Cena Dugollija, pravi beleške, Ja sam u sudnici, ali vi se ponašate kao policija, (vidi niže).

Trećeg dana njegova pritvora, policajci u prištinskom zatvoru teško su pretukli gospodina Rukiqija. Human Rights Watchu je kazao da je bio primoran da leži na tlu te da su ga po rukama, stopalima i bubrezima tukli dugim gumenim trokrakim pendrekom. U naredne dve nedelje, jedanaest je puta podvrgnut dijalizi.81 Srbijanski Vrhovni sud smanjio je gospodinu Rukiqiju kaznu na trideset dana zatvora, te je 22. avgusta pušten na slobodu.

Rukiqi se angažovao u brojnim slučajevima koji su se ticali ljudskih prava, i Haškom sudu za ratne zločine dao obaveštenja o ratnim zločinima koje su na Kosovu izvršile snage srbijanske specijalne policije.

Zahride PodrimçakuGospođa Zahrida Podrimçaku, aktivistkinja Veća za odbranu

ljudskih prava i sloboda u Glogovcu, 8. je juna 1998. zadržana u 80 Sudija Marinković predsedavala je brojnim političkim suđenjima protiv lica albanske nacionalnosti, održanim na Kosovu, na kojima su optuženici mučeni. Vidi Human Rights Watch/Helsinki, Proganjanje traje i dalje: kršenja ljudskih prava na Kosovu iz decembra 1996., str. 22. 81 Telefonski razgovor Human Rights Watcha s Destanom Rukiqijem, vođen 23. avgusta 1998.



policijskom pritvoru u Prištini, zajedno sa Ibrahimom Makollijem, koji radi u kancelarijama Veća u Prištini.82 Nakon nekoliko sati ispitivanja, gospodin Makolli je pušten na slobodu, no gospođa Podrimçaku je zadržana u pritvoru, pri čemu joj je nekoliko dana bilo zabranjeno da stupi u vezi s advokatkinjom svoje porodice. Dana 8. septembra, optužena je da je počinila teroristička dela (član 125 i 136 srbijanskih kaznenih propisa), jer je navodno prevozila vojnu opremu, uključujući i automatsko oružje, komandantu OVK u Drenici. Advokatkinja gospođe Podrimçaku, Liria Osmani, kazala je Human Rights Watchu da je prilikom svoje prve posete zatvoru u Lipljanu, 19. juna, a potom i prilikom posete 12. avgusta, na gospođi Podrimçaku videla znakove fizičkog nasilja.83 Gospođa Podrimçaku iščekuje suđenje, no s 1. oktobra datum suđenja još nije zakazan.

Gospođa Podrimçaku istraživala je šta se 31. maja 1998. desilo u selu Novi Poklek, kad je policija koja je napala selo, u pritvoru zadržala deset muškaraca albanske nacionalnosti. Mrtvo telo jednog od njih, Ardiana Deliua, pronađeno je sledećeg dana, dok se ostalih devet muškaraca i nadalje vode kao nestali, a pretpostavlja se da su mrtvi. (Vidi odsečak o Delima nasilja u Drenici.)

Besa ArllatiGospođa Besa Arllati, predsednica obaveštajnog komiteta LDK

u Đakovici, uhapšena je 26. maja i dovedena u policijsku stanicu u Đakovici, gdje ju je ispitivao i tukao šef policije Sreten Ćamatović.84 Kako je izvešteno, policija je htela da sazna gde su dva srpska policajca, Nikola Jovanović i Rade Popadić, za koje su verovali da su

82 Hapšenje gospođe Podrimçaku desilo se po prilici jedan čas nakon što je s istraživačem Human Rights Watcha razgovarala o istragama koje je vodila u Novom Pokleku.83 Razgovor Human Rights Watcha s Liriom Osmani, vođen u Prištini, 1. oktobra 1998.84 Centar za humanitarno pravo, Kosovo - nestanci u vremenima oružanog sukoba, Izveštaj podnesen u nameri da se skrene pažnja na problem, broj 27, 5. avgust 1998.



pali šaka pripadnicima OVK. Narednih nekoliko dana, sve do 1. juna, gospođa

Arllati je zadržana u pritvoru i iz dana u dan ispitivana o delovanju OVK i Albanaca

nastanjenih u tom predelu.

Dr. Fehmi Vula

Dr. Fehmi Vula, hirurg zaposlen u bolnici u Đakovici, član predsedništva

LDK i član kosovskog parlamenta u senci, uhapšen je 29. maja 1998. Dana 3. juna,

sud u Prizrenu produžio je njegov pritvor na trideset dana, kako bi istražio njegova

teroristička dela, definisana s osnova člana 136 srbijanskih kaznenih propisa. Sa 1.

septembrom, dr.Vula je još uvek u pritvoru, iščekujući suđenje.

Mevlude Sarragi

Gospođa Mevlude Sarragi, članica predsedništva LDK, koja se nalazi na čelu

Foruma žena LDK, a članica je i kosovskog parlamenta, uhapšena je 1. juna u

Đakovici i, s osnova članka 136 srbijanskih kaznenih propisa, optužena za

udruživanje s ciljem neprijateljskog delovanja. Njezino hapšenje prethodilo je

pobuni koju je organizovao Forum žena kako bi protestvovao protiv pritvaranja

aktivista LDK, kakvi su dr. Vula i Besa Arllati. Prema rečima njene advokatkinje

Lirie Osmani, gospođu Sarraqi su četiri dana držali u zgradi državne bezbednosti u Đakovici, gde su je ispitivali i tukli. Sa 1. oktobrom još uvek se nalazila u ženskom zatvoru u Lipljanu, iščekujući suđenje.85

Smrti u pritvoru

Cen Dugolli Cen Dugolli, aktivist Demokratske lige Kosova u Uroševcu,

umro je 17. avgusta u prištinskoj bolnici, od batina koje je pretrpeo u pritvoru. Prema navodima njegove porodice, policija je Cena i njegovog komšiju, Haxhija Byryqija, uhapsila 21. juna 1998. u 8:00 časova izjutra, u njihovim domovima u Uroševcu. Nekoliko dana 85 Razgovor Human Rights Watcha s Liriom Osmani, vođen u Prištini, 1. oktobra 1998.



kasnije, Cen je odveden u zatvor u Gnjilanama, a zatim prebačen u zatvor u Prištini. Dana 16. avgusta policija ga je dovela u prištinsku bolnicu, gde je prema autopsijskom izveštaju koji je Human Rights Watch video, umro od unutarnjih povreda.

Dugollijeva porodica kazala je Human Rights Watchu da su Cena prvi put posetili 1.jula u prištinskom zatvoru i da su se na njemu videli znakovi fizičkog nasilja, kao što su masnice na licu. Porodica je trebalo da poseti Cena 17. avgusta, ali ih zatvorski stražari nisu pustili da uđu. Iz vesti koje su se te noći emitovale na albanskoj satelitskoj televiziji, saznali su da je Cen umro.86 Human Rights Watch je video fotografije gospodina Dugollija, koje su pokazivale znakove teškog mučenja, uključujući duboke masnice koje su prekrivale velike delove njegova tela.

Dugollijev advokat, Destan Rukiqi, uhapšen je 23. jula zbog vređanja sudije Danice Marinković, dok je hteo da pregleda Dugollijev dosje. Rukiqi je i sam proveo trideset dana u zatvoru i, dok je boravio u zatvoru u Lipljanu, bio teško pretučen po buburezima (vidi gore).

Rexhep Bislimi Rexhep Bislimi, aktivist Veća za odbranu ljudskih prava i

sloboda u Uroševcu, uhapšen je 6. jula 1998. na ulici u Uroševcu, i umro 22. jula od batina koje je pretrpeo u pritvoru. Prema rečima porodice Bislimi, policija je 7. jula Rexhepa dovela natrag kući i naterala ga da kopa neke rupe u bašti kako bi potražili oružje za koje su mislili da ga je tamo skrio, ali ništa nisu našli. Članovi porodice kazali su Human Rights Watchu da je Rexhep imao masnice na licu, a takođe i krvi.87 Tri dana kasnije, porodica je saznala da se Rexhep nalazi u zatvoru u Gnjilanama, ali im nikad 86 Razgovor Human Rights Watcha s porodicom Dugolli, vođen u Uroševcu, 25. septembra 1998.



nije dopušteno da ga vide. Dana 19. jula, porodica je saznala da je Rexhep odveden u bolnicu u Prištini, ali opet nisu mogli da ga vide, jer su dva policajca čuvala stražu pred njegovom bolesničkom sobom. Rexhep je umro 21 jula od, kako se navodi u zvaničnom autopsijskom izveštaju, contusio capitis et corporis (u prevodu s latinskog, od udaraca u glavu i telo). Human Rights Watch je video fotografiju gospodina Bislimija koja je pokazivala teške masnice na velikim odsečcima nogu i trupa, koje su odgovarale navodima o mučenju.

Adem BerishaPrema izveštaju Veća za odbranu ljudskih prava i sloboda,

Adem Berisha iz sela Bruć umro je u bolnici u Prizrenu od povreda koje mu je, dok je u Prizrenu bio u pritvoru, nanela policija. Uhapšen je 16. avgusta na cesti između Dragaša i Prizrena.

Bilall Shala Prema izveštajima albanskih medija, u policijskom pritvoru je

29. avgusta oko 11:00 časova pre podne umro četrdeset sedmogodišnji Bilall Shala iz Uroševca. Shala je uhapšen u Uroševcu 28. avgusta, zajedno sa svojim sinom Agronom, koji je kasnije toga dana pušten na slobodu, nakon što ga je, prema izveštajima, policija pretukla. Bilallov brat, Zenel Shala, kazao je albanskim medijima da je uveče 28. avgusta obavešten da mu je brat umro, i da je bio u prištinskoj gradskoj mrtvačnici.88

Maksut Qafleshi 87 Razgovor Human Rights Watcha s porodicom Bislimi, vođen u Uroševcu 25. septembra 1998.88 Još jedan Albanac umro od posledica mučenja u zatvoru, Arta, 30. avgust 1998., i Još jedan uhapšeni Albanac umro od posledica mučenja koje je pretrpeo od policije, KIC, 30. avgust 1998.



Prema navodima Veća za odbranu ljudskih prava i sloboda, Maksut Qafleshi iz Belobrade umro je dana 23. avgusta od posledica mučenja koje je pretrpeo u Uroševcu.89 Maksutov brat kazao je Veću da je Maksut uhapšen na cesti između Prizrena i Uroševca i da ga je policija tukla, te da je odveden u policijsku stanicu u Uroševcu, gde mu je uskraćena lekarska pomoć. Posle je prebačen u bolnicu u Prištini, gde je umro.

8. NAPADI NA MEDICINSKI I DRUGI PERSONAL KOJI PRUŽA POMOĆ TE OGRANIČENJA KOJA SU MU NAMETNUTA

Do septembra 1998., na Kosovu je raseljeno barem 300 000 lica, od kojih velika većina albanske nacionalnosti. Prema rečima visokog zastupnika Ujedinjenih Nacija zaduženog za izbeglice (UNHCR), na dan 31. avgusta 40 000 lica s Kosova albanske nacionalnosti nalazilo se u Crnoj Gori, 15 000 u Albaniji, a 20 000 u Makedoniji. Procenjeno je da je 7 000 Albanaca s Kosova utočište potražilo čak u Bosni.

Uprkos nekim povratnicima, sredinom oktobra je najmanje 35 000 raseljenih lica smatrano izloženim, čime hoće da se kaže da su boravili na otvorenom, u planinama ili šumama, i nisu imali gde da se sklone. Agencije za humanitarnu pomoć i najviši vladini činovnici upozoravali su da će, ne pronađe li se ovim ljudima sklonište, jednom kad zazimi doći do ljudske katastrofe. Pomoćnica američkog državnog sekretara zadužena za stanovništvo, izbeglice i migraciju, Julia Taft, koja je krajem avgusta posetila Kosovo, o svom je putu kazala: 89 U srbijanskim zatvorima u dva meseca umrlo pet Albanaca, Veće za odbranu ljudskih prava i sloboda, septembar 1998.



Bilo je to jedno od osećajno najbolnijih iskustava u mojih dvadeset i pet godina rada na pružanju humanitarne pomoći. Nazire se katastrofa, a imamo samo šest nedelja da kao svetska humanitarna zajednica pomognemo srbijanskoj vladi da suzbije ovu krizu.90 Koliko sam razumela, u ovom delu sveta sneg počinje rano da pada. S prvim snegom mogu da umru mnoga od preko 300 000 lica koja su zbog sukoba na Kosovu raseljena iz svojih kuća.91

Uprkos tome, jugoslovenska vlada na brojne načine preprečava dostavljanje pomoći licima raseljenim unutar državne teritorije (IDPs; od engleskog Internally Displaced Persons), ne osvrćući se na svoja obećanja da će humanitarnim organizacijama dozvoliti neometan pristup.92 Štaviše, ista je provela vojnu ofenzivu koja je rezultovala daljnjim raseljavanjem i stvaranjem okruženja koje povratnicima ne garantuje bezbednost. Humanitarnim agencijama koje rade van Prištine, mnoga od raseljenih lica, raštrkana po dolovima i šumama, nisu dostupna. Uz to, direktna

90 Reči pomoćnice državnog sekretara Taft odnosile su se na predlog jugoslovenske vlade da otvori jedanaest humanitarnih centara diljem Kosova, kako bi se raseljenim licima razdelila pomoć. Dana 4. septembra, pomoćnik rukovodioca Američke agencije za međunarodni razvoj zadužen za humanitarnu pomoć, Hugh Parmer, kazao je da američka vlada podupire ideju jugoslovenske vlade i da će, uz 11 miliona američkih dolara koje je već dostavila, darovati još 1,8 miliona američkih dolara da se raseljenim licima pomogne. Novac će, kazao je Parmer, biti iskorišćen za nabavku paketa hrane kakvi se dele u nuždi, a koje treba razdeliti putem jedanaest centara čije je otvaranje najavila jugoslovenska vlada, no nije razjašnjeno koje će se mere bezbednosti preduzeti da bi se licima albanske nacionalnosti koja po tu pomoć dođu, tu bezbednost garantovalo.91 Konferencija za štampu pomoćnice državnog sekretara Julije Taft, održana u Beogradu 28. avgusta 1998.92 Posle sastanka predsednika Miloševića i predsednika Borisa Jeljcina, održanog u Moskvi 16. juna 1998., jugoslovenska vlada se, među ostalim, složila da diplomatima i humanitarnim agencijama svuda na Kosovu dozvoli potpun pristup.



ograničenja nametnuta agencijama koje pružaju humanitarnu pomoć, pa čak i napadi na njih, u značajnoj meri sprečavaju da se dopre do onih kojima je pomoć potrebna.

U svojim pokušajima da licima raseljenim unutar državne teritorije dostave hranu, albanski i strani državljani koji rade na pružanju humanitarne pomoći sučeljavaju se s nizom prepreka koje im postavlja vlada, uključujući ograničen pristup stanovništvu u nuždi, zaplenu pošiljki, maltretiranje a, u slučaju društva Majka Tereza, najveće i najvažnije mesne humanitarne organizacije, i povremena hapšenja i prepade.

Najteži napad na delatnike koji pružaju humanitarnu pomoć, kako lokalne, tako i međunarodne, bio je onaj koji je srbijanska policija 24. avgusta izvršila na konvoj humanitarne pomoći. U tom su napadu poginula tri lica albanske nacionalnosti koja su delovala u okviru društva Majka Tereza. Prema pisanju New York Timesa, napad izvršen 24. avgusta desio se sredinom popodneva na otvorenom polju u selu Vlaški Drenovac u blizini Kijeva, kad je policija na humanitarni konvoj sastavljen od četiri traktora, s udaljenosti od oko pola milje otvorila topovsku paljbu. Prema izveštajima, kola su bila napunjena kutijama na kojima je bilo jasno označeno Lekari sveta, što je naziv agencije za humanitarnu pomoć koja je pošiljku hrane darovala. Prema iskazu društva Majka Tereza, direktni je pogodak usmrtio Sadrija Ramadana Gashija (65), Adema Isufa Morinu (40) i Hajriza Haxhija Morinu (25). Pogodak u treći traktor ozledio je Mustafu i Habiba Krasniqija. Lokalna i međunarodna štampa, kao i društvo Majka Tereza, izvestili su da je konvoju prethodno bilo dopušteno da prođe kroz kontrolnu tačku koju kontrolišu Srbi.93 Prema pisanju New York Timesa, vlada je ovu baražnu vatru objasnila time da policija u oklopnom vozilu nije videla šta je u kolima, te je postala sumnjičava i otvorila vatru. 93 Arta, Priština, Kosovo, 24. avgust 1998., i The Guardian, London, 26. avgust 1998.



Zvanični govornik američkog State Departmenta suprotstavio se tome kazavši da dokazi upućuju na to da je srbijansko oklopno vozilo namerno ciljalo vozilo delatnika humanitarne organizacije, od njega udaljeno manje od kilometra, i to u po bela dana94 Diplomate u Beogradu kazali su Human Rights Watchu da su ubeđeni da je srbijanska policija s obližnjeg brda otvorila vatru direktno na konvoj.95

Na konferenciji za štampu, koju je održala u Prištini nakon kratke posete Kosovu, pomoćnica američkog državnog sekretara Julia Taft kazala je da je u razgovoru s jugoslovenskim vlastima pokrenula pitanje napada na konvoj društva Majka Tereza. Moram da kažem da su me žaljenje i isprika vlasti iznova učvrstili u ubeđenju da su ovi ljudi ubijeni, kazala je. I biti će poslana inspekcija.96

Ovaj incident ujedno je i drugi put da se izvešćuje o napadu na aktiviste Majke Tereze. Dana 11. jula, ljudi za koje se veruje da su pripadnici policijskih snaga, otvorili su vatru na tri muškarca koji su se vraćali iz sela Sibovca pored Obilića, kamo su pošli da dostave pošiljku humanitarne pomoći. Xhevdeta Stulçakua, do-predsednika društva Majka Tereza u Obiliću, metak je pogodio u glavu te mu je desna strana tela sada paralizovana.97 Selatin Hashani, sekretar društva u Obiliću, takođe je ranjen.

Tog istog 11. jula, dvoje aktivista društva Majka Tereza u Đakovici, Fatime Boshnjaku i Uran Luxha, uhapšeni su dok su dostavljali pošiljke humanitarne pomoći u obližnja sela; gospođa 94 Saopštenje za štampu koje je 27. avgusta 1998. izdao američki State Department, Washington D.C.,95 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio u Beogradu, 1. septembra 1998. 96 Konferencija za štampu koju je pomoćnica američkog državnog sekretara Julia Taft održala u Prištini, 28. avgusta 1998. 97 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio sa Xhevdetom Stulçakuom u Obiliću, 22. septembra 1998.



Boshnjaku sada se nalazi u ženskom zatvoru u Lipljanu, gdje iščekuje suđenje pod optužbom da je pomagala teroristima. Velik broj drugih aktivista Majke Tereze takođe je izvestio o maltretiranju od strane policije i ispitivanjima kojima su bili podvrgnuti.

Dana 31. avgusta, više od 200 žena srbijanske nacionalnosti protestvovalo je ispred prištinske kancelarije Obaveštajne agencije Ujedinjenih Nacija protiv pogubljenja civila srpske nacionalnosti koje je, prema izveštajima, počinio OVK u Klečkoj (vidi odsečak o Nasilju koje je provodio OVK). Bacale su se kamenicama na zgradu izvikujući Fašisti! i Ubice!, dok je policija sve to posmatrala s izvesne udaljenosti.98 Svetina se potom zaputila do kancelarije ICRC, gde se na zgradu nabacivala kamenicama i prebila stražara albanske nacionalnosti, istovremeno optužujući ICRC da donosi humanitarnu pomoć teroristima. Prema jednom novinskom izveštaju, žene su potom ušle u dva autobusa koje je za njih dovela srbijanska policija.99

Osnovni, koreniti problem svih organizacija za pružanje humanitarne pomoći koje rade Kosovu, predstavlja ograničavanje pristupa onima kojima je pomoć potrebna. U brojnim prilikama, srbijanska je policija blokirala konvoje humanitarne pomoći na mnogim cestama. Neke pošiljke lekova i sanitetskog materijala, te pošiljke hrane, policija je zaplenila s osnova optužbe da su bile namenjene albanskim teroristima.

Human Rights Watch je pitanje slobode pristupa pokrenuo u razgovoru s Boškom Drobnjakom, šefom Obaveštajnog sekretarijata na Kosovu. Isti je kazao da je policija povremeno blokirala konvoje humanitarne pomoći zato jer neke humanitarne organizacije

98 Srpkinje u znak protesta kamenicama gađale američku zgradu; Jugoslavija odbija da američkom izaslaniku izda vizu,, AP, 31. avgust 1998. 99 Srpkinje kamenicama gađale američki centar, ICRC na Kosovu, AFP, 31. avgust 1998.



pomažu teroristima. Ne neophodno dostavljajući im oružje, ali dostavljajući im vojnu opremu.100

Pripadnici Agencija za pružanje humanitarne pomoći koje rade na Kosovu, saopštili su Human Rights Watchu da im se često onemogućava pristup predelima u kojima se vode borbe. Od 20. maja pa do, po prilici, 21. juna, naprimer, ICRC je zabranjen pristup predelu Dečana, gde je bila preduzeta velika policijska i vojna ofenziva. U saopštenju ICRC za štampu stajalo je da im je pristup zabranjen uprkos brojnih prethodnih uveravanja koja su primili od strane najviših vlasti u Beogradu, da će ICRC na Kosovu moći neometano da radi.101

Početkom jula, policija je humanitarni konvoj Medecins Sans Frontieres (MSF) prisilila da svoje pošiljke dostavi u sabirni centar za izbeglice srpske nacionalnosti u Đakovici, umesto da ga preda društvu Majka Tereza da bi ih oni razdelili, kako je to MSF imao nameru.102 Dana 27. avgusta, policajci su sa srbijanske kontrolne tačke u Slatini vratili konvoj visokog zastupnika Ujedinjenih Nacija zaduženog za izbeglice (UNHCR), sastavljen od osam kamiona, u kom se nalazila mesečna zaliha hrane za više od 30 000 porodica.103

Policija je dostavu humanitarne pomoći blokirala i za vreme napada njihovih snaga u predelu Drenice, izvršenih u periodu od 28. februara do 1. marta. Ni lekarima nije bilo dozvoljeno da uđu u drenička sela Likošane, Ćirez i Prekaz da bi izvršili autopsije tela

100 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio s Boškom Drobnjakom u Prištini, 11. juna 1998.101 Kosovo: ICRC hitno zahteva pristup predelima zahvaćenim oružanim sukobom, saopštenje za štampu ICRC 98/21, od 3. juna 1998.102 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio sa Francoisom Filleom u Prištini, 10. juna 1998.103 Konvoju humanitarne pomoći UNHCR u blizini kosovskog glavnog grada Prištine odbijena dozvola prolaza, AFP, 27. avgust 1998. i Podaci o Kosovu koji su međusobno ažurirale agencije UN, od 28. avgusta 1998.



poginulih, iako su postojali čvrsti dokazi koji su sugerisali da se radilo o pogubljenjima po kratkom postupku (vidi deo o delima nasilja u Drenici). Policijski pukovnik Ljubinko Cvetić kazao je da je humanitarnim organizacijama pristup u taj predeo zabranjen zato što su neke od njih teroriste opskrbljivale oružjem i vojnom opremom.104

U avgustu mesecu, međunarodne organizacije koje pružaju humanitarnu pomoć i nadalje su izveštavale o tome kako vlada preči njihov rad, naprimer time što odbija da personalu stranog porekla izda vize, odugovlači s carinskim procedurama kada su u pitanju uvozne pošiljke humanitarne pomoći, te sporo izdaje dozvole za ručne radio-prijemnike kojima se organizacije humanitarne pomoći služe da bi uspostavile komunikaciju sa svojim timovima na terenu.

Prema izveštajima, neke od konvoja humanitarne pomoći blokirao je i OVK (vidi deo o nasilju koje je provodila OVK).

9. OGRANIČENJA KOJA JE VLADA NAMETNULA MEDIJIMA

Od kako je u februaru 1998. započeo oružani sukob, jugoslovenska vlada na brojne ozbiljne načine ograničava rad lokalnih novinara, u što spadaju i pretnje, pritvaranja i batine od strane policije. Nezavisnim radio i televizijskim stanicama koje svoj program emituju na albanskom jeziku, ukinuta je dozvola za emitovanje, ili su, kako je to slučaj sa jednom od njih, zatvorene.

Od pritiska državnih vlasti nisu izuzeti niti nezavisni mediji srbijanskog govornog područja. Pristup Internet-stranicama agencija koje objektivno izveštavaju o Kosovu, kao i novine i radio stanice koje to čine, obeležene su kao izdajničke i preti im se preduzimanjem zakonskih mera. U septembru mesecu obustavljeno 104 Zvanični govornik Ministarstva unutarnjih poslova drži konferenciju za štampu, Tanjug, 7. marta 1998.



je izdavanje triju novina, jer su prekršile specijalni dekret vlade koji se odnosi na štampu, a donesen je u odgovor na ono što se razumelo kao pretnje NATO. U vreme kada je ovaj izveštaj bio spreman za štampu, srbijanska vlada donela je veoma restriktivan Zakon o javnom informisanju, kojim se zabranjuje emitovanje stranih emisija koje imaju prirodu političke propagande i koji za prekršitelje predviđa vanredno visoke globe. Kao što je to bio slučaj i u vreme rata u Bosni i Hrvatskoj, državni radio i televizija svesno su i namerno širili dezinformacije o Kosovu i poturali slike neprijatelja, sve s namerom da potpire sukob.

Međunarodnim medijima koji su izveštavali s Kosova rad je takođe ograničavan na brojne načine, počevši od odbijanja da se novinarima čije stavove država smatra opasnim izdaju vize. Brojne strane novinare policija je u vreme demonstracija pretukla, i na njih pucala.

Ograničenja nametnuta medijima albanskog govornog područja

Za vreme uličnih demonstracija u Prištini u martu 1998., prebijeno je najmanje pet novinara albanske nacionalnosti. Dana 2. marta, milicija je prebila Vetona Surroija, glavnog urednika dnevnih novina Koha Ditore, Ibrahima Osmanija, novinara agencije France Press i Glasa Amerike (Voice of America), Avnia Spahiu, glavnog urednika dnevnih novina Bujku, Agrona Bajramija, novinara lista Koha Ditore, i Sherifa Kunjufcu, novinara albanske televizije. Policija je takođe provalila u kancelarije lista Koha Ditore i prebila ljude koji su izbegli unutra; fotograf, Fatos Berisha, skočio je s drugog sprata i slomio nogu. Policija je provalila i u kancelarije lista Bujku.105

105 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio s Agronom Bajramijem i Vetonom Surroi jem u Prištini, 22. maja 1998.



Otad je policija pretukla barem dva novinara albanske nacionalnosti. Prema navodima uredništva lista Koha Ditore u Prištini, dana 19 avgusta, u dom njihovog dopisnika Muse Kurhaskua u Đakovici upalo je pet milicajaca, i zaplenilo članke, dokumenta, notes s telefonskim brojevima i telefaks. Kako je izvešteno, Kurhasku je priveden u policijsku stanicu, gde mu je policija navodno rekla da ode u drugi grad, Orahovac, kako bi pregovarao o puštanju lica srbijanske nacionalnosti koje su zarobili pripadnici OVK. Prema izveštaju, gospodin Kurhasku je to odbio, kazavši da nije do novinara da radi kao trgovinski posrednik, ili da obavlja posao Crvenog Krsta, pa je pretučen.106 Sada se skriva, kao što to čini još jedan dopisnik lista Koha Ditore, Adem Metaj iz Srbice.

Dana 4. avgusta, urednika lista Bujku, Zeku Gecaja, policija je zaustavila pored centra Prištine. Oko 11:00 časova izjutra, policija je gospodina Gecaja odvela u mesnu policijsku stanicu, gde je ispitivan i gde mu je rečeno da se ponovo javi sledećeg jutra. Dana 5. avgusta ispitivan je četiri časa i navodno mu se pretilo.107

Mediji koji emituju s Kosova Jugoslovenska vlada ne dozvoljava bilo kojoj domaćoj

nezavisnoj radio ili televizijskoj stanici da emituje na Kosovu. Dvema stanicama koje su trebale da započnu s radom, Radio Koha i Radio 21, na javnom su natečaju, objavljenom u februaru 1998., uskraćene dozvole da emituju s bilo koje frekvencije. Radio 21 trenutno emituje

106 Iako Human Rights Watch nije mogao da potvrdi verodostojnost njegova iskaza, on se podudara s drugim izveštajima o tome da srbijanska policija naređuje civilima albanske nacionalnosti da pregovaraju s OVK, kao što je to bilo u slučaju Bese Arllati i dr. Fehmia Vule, takođe iz Đakovice.107 IFJ osuđuje napade na novinare na Kosovu, Saopštenje za štampu Međunarodne federacije novinara, izdano 5. avgusta 1998., i Urednik lista Bujku u utorak i sredu u srpskom pritvoru,, KIC, 4. avgust 1998.



putem Interneta, na albanskom i engleskom jeziku (http://www.radio21.net).

Lica albanske nacionalnosti, nastanjena na Kosovu, mogu da slušaju radio programe na albanskom jeziku koje emituju BBC, Deutsche Welle i Voice of America. Satelitski televizijski program iz Tirane, Albanija, takođe se emituje svakog dana po nekoliko časova.

Dana 1. jula 1998., vlada je zatvorila Radio Kontakt, nezavisnu, više-nacionalnu radio stanicu na Kosovu koja je, prema vlastitim rečima, time što donosi objektivne vesti i na albanskom i na srpskom jeziku stremila da bude radio dobre volje i pomirenja. Inspektor jugoslovenskog Ministarstva telekomunikacija, u pratnji naoružanih policajaca koji su stigli u četiri policijska automobila, upao je u kancelarije stanice u Prištini i zaplenio deo odašiljača.108

Na konferenciji za štampu održanoj 3. jula u Beogradu, jugoslovenski sekretar za informisanje Goran Matić kazao je da je Radio Kontakt zatvoren zato što se nije prijavio na natečaj za dodeljivanje frekvencije emitovanja... ovo je tehničko, a ne političko pitanje.109 No Radio Kontakt je dostavio svu potrebnu dokumentaciju za drugu turu natečaja za dodeljivanje te frekvencije, a iz Ministarstva telekomunikacija im je potvrđeno da će dozvola uskoro da im se izda. U eksperimentalnom periodu, koji je započeo 19.juna 1998., ova je radio stanica emitovala samo muziku. Zaplena odašiljača usledila je dva dana nakon što je stanica iznova započela da emituje program Radija B92, BBC i VOA.

Ograničenja nametnuta medijima srbijanskog govornog područja

108 Poziv IFEX na dejstvovanje, upućen 7. jula 1998.109 ANEM Alert, 3. juli 1998.


http://www.radio21.net/


Jugoslovenska vlada direktno kontroliše državni radio i televiziju, Radio –televiziju Srbija (RTS), čije vesti prati većinski deo stanovništva. Državni programi razmetljivo hvale vladina postignuća (stvarna ili izmišljena), prikrivaju njezine neuspehe i, što je najvažnije, manipulišu strahom stanovništva srbijanske nacionalnosti. Za vreme sukoba u Bosni i Hrvatskoj, a sada rata na Kosovu, državni radio i televizija svesno su i namerno širili dezinformacije i potpirivali atmosferu nacionalne histerije koja podstiče sukob.

S ovim je spregnut i aktualni pokušaj da se omete ili nezakonitim proglasi rad privatnih, nezavisnih medija koji se bore da probiju medijsku blokadu. Svesna pretnje što ju objektivne vesti predstavljaju za njezinu moć, jugoslovenska vlada nameće jugoslovenskim nezavisnim novinama, magazinima, televizijskim i radio stanicama, razna ograničenja. Cenzura nije razmetljiva i bučna, ali se efikasno primenjuje kroz finansijske kontrole, manipulacije zakonom, i policijsko maltretiranje.

Nezavisne novine i magazini suočeni su sa sijaset problema, konkretno s ograničenjima vezanim uz štampanje i rasturanje novina, pri čemu obe ove industrije kontroliše država. Urednici novina i novinari ponekad su podvrgnuti maltretiranju, a tu i tamo od policije pretrpe i fizičko nasilje.

Dana 6. marta 1998., urednici pet nezavisnih novina optuženi su da šire lažne informacije zato jer su pisali o Kosovu. Tužilac grada Beograda, Mjedrak Tmušić, optužio je urednike listova Danas, Blic, Dnevni telegraf, Demokratiya i Naša borba zato što su objavili članke, uvodnike i naslove, i emitovali programe koji podstiču delovanje terorističkih bandi na Kosovu, i lažno prikazali mere koje



je srbijansko Ministarstvo unutarnjih poslova preduzelo protiv terorista na Kosovu i Metohiji.110 Docnije su optužbe odbačene.

Nezavisne radio i televizijske stanice suočene su s još brojnijim ograničenjima, uključujući zaplenu radio opreme i proizvoljne zabrane rada. Najmanje očevidno, ali zato najefikasnije ograničenje, je namerno izbegavanje da se uspostavi pravni okvir za osnivanje privatnih radio i televizijskih stanica, nedostatak kojeg vlada koristi da bi opravdala uskraćivanje dozvola za emitovanje. 111

110 Zbog članaka o sukobima, tužitelj preduzima mere protiv medija , Tanjug, 6. mart 1998.111 Rad medija koji emituju u Srbiji regulišu sledeći zakoni: (a) Federativni zakoni

1. Zakon o telekomunikacijama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ)

2. Zakon SFRJ o masovnim medijima(b) Zakoni Republike Srbije

1. Zakon o sistemu komunikacije 2. Zakon o masovnim medijima3. Zakon o radiju i televiziji U regulisanje rada medija uključena su brojna druga državna tela, uključujući

Ministarstvo prometa i telekomunikacija, Ministarstvo informisanja i trgovačke sudove. U zakone koji su od važnosti za ovo područje spadaju Zakon o preduzećima, Zakon o postupku ulaska u sudski registar, Zakon o jednoobraznom klasifikovanju operacija i jedinicama klasifikovanja, kao i niz propisa koji se odnose na izvršavanje tih zakona.

Sagledani u celini, ovi zakoni i propisi stvaraju nepremostiv lavirint zakonskih prepreka privatnim medijskim distributerima. Naprimer, prema sadašnjim propisima, jugoslovensko Ministarstvo prometa i telekomunikacija od onih koji se prijavljuju za dobijanje dozvole za emitovanje, zahteva da dokažu da je stanica u Ministarstvu informisanja i na odgovarajućem trgovačkom sudu registrovana kao medijska kompanija. No, ova se dokumenta ne mogu dobiti ako se prvo ne dobije dozvola od Ministarstva prometa i telekomunikacija.

Čak i kad ih se sagleda pojedinačno, srbijanski i jugoslovenski zakon i propisi kojima se reguliše rad medija ne garantuju da će dozvole za emitovanje biti dodeljene na ravnopravnoj osnovi. Naprimer, član 5 srbijanskog Zakona o radiju i televiziji vladi daje veoma široko pravo da odobri dobivanje dozvole, dok članak 10 (6) istog zakona vladi omogućava da dozvole poništi pod veoma neprecizno i maglovito definisanim okolnostima.



Složen i protivrečan skup zakona o medijima, donesen u Srbiji na republičkom i federativnom nivou, nezavisnim radio ili televizijskim stanicama sve više otežava, ako ne i posve onemogućava, dobijanje dozvole za emitovanje na određenoj frekvenciji. U isto vreme, stanice koje bilo da bučno i izravno podupiru Miloševića, bilo da su, u najmanju ruku, strogo komercijalne i posve nekritične, redovno dobiju dozvole za emitovanje u velikim delovima zemlje. Uprkos brojnih obećanja, vlada nije uspostavila zakonodavstvo koje bi privatnim stanicama na pravičan i apolitičan način omogućilo da dobiju dozvole za emitovanje, satelitske veze ili veze s Internetom.

Svih 400 privatnih radio i televizijskih stanica, koliko se procenjuje da ih ima, dobilo je dozvolu za emitovanje, ali postoji sklonost da ih vlada redom zatvori, kao što se to sredinom 1997. desilo sa sedamdeset i sedam stanica, a 1998. sa njih četiri. Država ovakvo zatvaranje najčešće opravdava tvrdnjom da stanica o kojoj je reč nema ispravnu dozvolu za emitovanje. Ovo je obično istina, ali je to što stanica ne poseduje dozvolu rezultat vladinog upornog odbijanja da takvu dozvolu izda bilo kojoj stanici koja emituje nezavisne, odnosno kritične vesti.

Dana 7. februara 1998. , vlada je neočekivano obznanila da će se održati javni natečaj, kako bi radio i televizijske stanice dobile privremene dozvole za emitovanje. Prema saopštenju vlade, namera je bila uvesti reda u vazdušne talase, jer je došlo do povećanja broja i širenja piratskih stanica. No upitna zakonitost natečaja, i tajnovit i zavaravajući način na koji je proveden, upućivali su na to da vlada izmišlja novu zakonsku smicalicu da onemogući slobodu štampe. Rezultati ovog natečaja, obznanjeni 16. maja 1998., dokazali su da su strahovanja bila na mestu: velikoj većini nezavisnih radio i televizijskih stanica koje su se na njega prijavile,



dozvola za emitovanje je odbijena, dok su brojne stanice koje su bile u tesnim poslovnim ili političkim vezama s vladajućom elitom tu dozvolu dobile, uključujući tu i radio stanicu u posedu Miloševićeva sina Marka, i televizijsku stanicu povezanu s njegovom ćerkom Marijom.

Stanicama koje su dozvole dobile, vlada je za posedovanje takvih dozvola nametnula neumereno visoke dažbine, tako da je, ako je reč o televizijskoj stanici u Beogradu, trebalo da se plaća čak 40 000 američkih dolara mesečno. Te su dažbine kasnije smanjene, ali su za mnoge stanice, posebno u Crnoj Gori, i dalje bile previsoke, čime im je onemogućen rad. Zakonitost ovakvih dažbina pred jugoslovenskim je Ustavnim sudom u pitanje dovelo šest jugoslovenskih nevladinih organizacija.

Druga faza natečajnog postupka službeno je još uvek otvorena, jer je stanicama odobrena mogućnost da prijave podnesu iznova. No ponašanje vlade sugeriše da će većini nezavisnih stanica dozvole ponovno biti uskraćene. Neke stanice nisu bile informisane o rezultatima prve ture natečaja. Drugim stanicama, koje frekvenciju na kojoj bi emitovale nisu dobile jer su se zagubila dokumenta, ta su dokumenta (građevinske dozvole, naprimer) odbile da izdaju njihove mesne vlasti.

Natečaj za dodelu frekvencije, i sudski procesi protiv urednika novina, u skladu su sa medijskom politikom koju jugoslovenska vlada vodi u zadnjoj deceniji.

U vreme sukoba, kakav je sada na Kosovu, Milošević redovito vrši pritisak na nezavisne medije.

Kada je NATO u oktobru mesecu zapretio vazdušnim napadima, napadi na medije postali su još intenzivniji. Zamenik



srbijanskog premijera, Vojislav Šešelj, vođa Srpske radikalne partije, izravno je pretio nezavisnim medijima, posebno Srbima koji rade za strane medije. Na konferenciji za štampu, održanoj 1. oktobra u Beogradu, on je objavio:

Ovo ide onih za koje dokažemo da su učestvovali u služenju stranoj propagandi – a ovde mislim na Voice of America, Deutsche Welle, Radio Free Europe, Radio France International i radio službu BBC, te druge. –pronađemo li ih u momentu agresije, ne treba da očekuju ništa dobra.112

Dana 8. oktobra, srbijanska je vlada izdala Dekret o specijalnim merama, kojim se dozvoljava direktna cenzura lokalnih i stranih medija. Tim se dekretom zabranjuje emitovanje stranih programa koji donose vesti, kakvi su BBC, RFE i VOA, a lokalnim medijima naređuje da ne rasturaju materijal usmeren protiv teritorijalne celovitosti, suvereniteta i nezavisnosti zemlje. Na osnovi ovog dekreta, policija je 13. oktobra zatvorila dva lista, Danas i Dnevni telegraf, te im zaplenila kompjutore. Sledećeg dana zatvorene su i nezavisne dnevne novine Naša borba. Dve radio stanice, Radio Index i Radio Senta, takođe su zatvorene.

Dana 20. oktobra, srbijanski je parlament usvojio novi Zakon o javnom informisanju, koji je u sebi sadržavao brojna ograničenja iz specijalnog dekreta, a prvenstveno zabranu emitovanja stranog radio i televizijskog programa političko-propagandne prirode. Zakon je za prekršitelje predvideo neumereno visoke globe, do visine od čak 100 000 američkih dolara. Dana 23. oktobra, vlasnik lista Dnevni telegraf i magazina Evropljanin, Slavko Ćuruvija, optužen je da je objavio informaciju koja ugrožava teritorijalni integritet i nezavisnost Republike Srbije i Savezne Republike 112 Danas, 2. oktobra 1998.



Jugoslavije, i to zato što je 19. oktobra u njegovom magazinu objavljeno otvoreno pismo Miloševiću, u kom se oštro kritikuje vladu.113 Dana 24. oktobra, Ćuruvija, glavni urednik Dragan Bujošević i urednik za štampu Ivan Tadić, proglašeni su krivima i osuđeni da plate globu od 230 000 američkih dolara.

Ograničenja nametnuta stranim medijima Prvi problem s kojim se sučeljavaju novinari koji izvešćuju s

Kosova jest dobivanje vize za ulazak u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Mnogi novinari trebali su dugo da čekaju vizu, ili je njihov zahtev za njezino izdavanje odmah odbijen, posebno ako su bili na glasu zbog svog kritičnog izveštavanja, pa ih se zbog toga, u očima srbijanske vlade, smatra anti-srpski nastrojenim.114 Neki strani novinari napadani su u državnim medijima i optuživani za pristrano i anti-srpsko izveštavanje.115

Vlada se ponavljano žalila na jednostrano izveštavanje stranih medija o krizi na Kosovu. U pismu koje je 31. avgusta uputio međunarodnoj štampi, srbijanski sekretar za informisanje Aleksandar Vučić je kazao:

Nakon poplave senzacionalističkih i lažnih izveštaja u kojima se za sve šta se desilo u bivšoj Jugoslaviji optužuje samo jednu stranu – srbijanski narod – mnogi izvestioci i mediji direktno su

113 Otvoreno pismo, pod naslovom Šta dalje, Miloševiću?, u kom se vladu optužuje da Srbiju vodi u bezakonje, strah, teror i diktaturu. 114 Prema rečima Freimuta Duve, predstavnika za medije OSCE, Miladi Jedrysik i Jerzyju Gumowskom, novinarima poljskog lista Gazeta Wyborcza, austrijskom kamermanu Friedrichu Wedanu i nemačkom televizijskom izvestiocu Hasimu Hosnyju, odbijen je zahtev za izdavanje vize. Duve kritikuje srpsku vlast, Die Tageszeitung, 28. avgust 1998.115 Vidi Politiku od 4. avgusta 1998., u kojoj je štampan članak u kom se napada novinara Hasima Hosnyja, novinara nemačke televizijske stanice ZDF i Roya Gutmana, izvestioca američkog lista Newsday.



odgovorni za političke poteze svojih vlada, a indirektno za smrti, progon i bitisanje Srba na ivici života i smrti.116

Dana 12. avgusta, jugoslovenska vlada proglasila je novinara nemačkog lista Die Tageszeitung nepoželjnim licem (lat. persona non grata), zato jer je konstruisao i širio zle laži. Erich Rathfelder, koji je s Kosova izveštavao od 1987., preneo je izjave svedoka o postojanju masovnih grobnica u kojima su sahranjeni Albanci koje je ubila policija u Orahovcu, verodostojnost kojih nije potvrđena.117 Rathfelder takođe tvrdi da mu je za vreme njegova zadnjeg puta na Kosovo, 2. avgusta, pretila policija. U komentaru koji je štampan u njegovom listu, kazao je:

Zaustavilo me pet policajaca koji su, nakon primedbe, Ipak ste na kraju bili u Drenici, u mene uperili oružje. Pretili su da će mi zapleniti automobil i uhapsiti me. Intervencija holandskog novinara koji je u svom automobilu vozio za mnom, rezultovala je time da su se strasti smirile.118

Dana 14. avgusta, Friedhelm Brebeck i njegova dva kamermana koji rade na nemačkoj televizijskoj stanici ARD, proterani su iz Savezne Republike Jugoslavije te im je u daljnje tri godine zabranjen ulaz u zemlju. Vlada je Brebecka optužila da je poticao Albance da zapale kuću u Juniku – što je bila optužba koju je Brebeck kategorički poricao.119 Prema Brebeckovim rečima, Vojska Jugoslavije je proverila njegove snimke Junika i vratila mu ih, čime

116 Srbijanski ministar informisanja žali se na pristrasnost izveštaja, Reuters, 31. avgust 1998. 117 “Dopisniku Taza zabranjen ulazak u Jugoslaviju, Die Tageszeitung, 13. avgust 1998.118 “Hteli su da me se reše, Die Tageszeitung, 17. avgust 1998.119 IFEX-ov poziv na dejstvovanje, upućen 18. avgusta 1998.



ga je navela da poveruje da su one prihvatljive. No, 14. avgusta izjutra, u Grand hotel Priština stigla je policija, zahtevajući od Brebecka i njegova dva kolege pasoš, i kazala im da će biti ispraćeni do granice s Makedonijom.120

Strani novinari takođe izvešćuju o sve težem dobivanju akreditiva od Sekretarijata za informisanje u Prištini, neophodnog da bi se prošlo kroz kontrolne tačke diljem Kosova. U avgustu mesecu, ured Sekretarijata za informisanje skratio je radno vreme na dva časa dnevno, i na dokument akreditiva prestao da stavlja imena prevodilaca, što je stranim novinarima još više otežalo prolaz kroz policijske kontrolne tačke.

Neke strane novinare policija je fizički napala ili je na njih pucala. Dana 22. juna 1998., srbijanska policija je pored Glogovca pucala na dva novinara danske televizije TV2, Neilsa Brincha i Heinrika Grama, i njihovog prevodioca albanske nacionalnosti.121 Niko nije ranjen.

Dana 6. marta, televizijski snimatelj BBC i prevodilac albanske nacionalnosti, tajno su snimali kako policija demolira kuće u Prekazu, dan nakon velikog policijskog napada na selo (vidi odsečak o Delima nasilja u Drenici). Kad su pokušali da odu odatle, policija je na njih pucala iz automatskog oružja. Obojica muškaraca su legla na zemlju i ostala da leže oko pet minuta, ali kada su ustali da pobegnu, na njih je ponovno otvorena vatra. Metak je pogodio mobilni telefon koji je novinar držao okačen o prsluk i prouzročio veliku masnicu na njegovom telu. Prevodilac albanske nacionalnosti, koji je hteo da ostane anoniman, pogođen je u rame, ali metak nije uspeo da prodre kroz njegov pancirni prsluk. Nakon nekog vremena, bezbedno su uspeli da pobegnu.122

Tarasa Protsyuka, ukrajinskog televizijskog snimatelja koji radi za Reuters TV, s leđa su udarili i oborili na zemlju policajci u civilu 120 “Srbi osvojili napušteni grad na Kosovu, Die Tageszeitung, 17. avgust 1998. i Jugoslavija proterala novinare ARD , Die Tageszeitung, 15. avgust 1998.121 IFEX-ov poziv na dejstvovanje, upućen 23. juna 1998.122 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio u Prištini, 22. maja 1998.



dok je 19. marta 1998. u Prištini snimao uličnu demonstraciju. Istog dana, belgijskog televizijskog snimatelja koji radi za RTBF u Belgiji, Michela Rousveza, policija je pretukla pored univerziteta.123

Dana 6. jula 1998., dvojicu dopisnika koji su putovali s konvojem stranih diplomata, napali su muškarci za koje se veruje da su policajci u civilu. Prema izveštaju, Kurt Schork, dopisnik Reutersa, izdrao se na šofera automobila za kog je smatrao da vozi nemarno i bezobzirno. Šofer je Schorka udario u lice i zafrljačio mu naočare. Anthony Lloyd, dopisnik londonskog Timesa, pritekao je Schorku u pomoć i bio udaren u rebra.124

10. KRŠENJA PRAVILA RATOVANJA OD STRANE OVK

Pravila unutarnjeg oružanog sukoba, navedena u Zajedničkom članu 3 i Protokolu II Ženevskih konvencija, obavezuju vlade i naoružane pobunjeničke snage obeju strana. Sledom toga, OVK ima zakonsku obavezu da poštuje odredbe međunarodnog humanitarnog prava, kakve su zaštita civila i zabrana uzimanja taoca. (Vidi odsečak o Zakonom propisanim standardima ponašanja i sukobu na Kosovu).

Uprkos tih obaveza, OVK je prekršio međunarodno humanitarno pravo, između ostalog i time što je uzimao taoce i, prema vlastitom zakonitom priznanju, vršio pogubljenja po kratkom postupku (vidi dole). Strahuje se da je OVK oteo najmanje 138 lica, većinom srbijanske nacionalnosti (ali i izvestan broj lica albanske nacionalnosti, i izvestan broj Roma).

Neke od operacija koje je proveo OVK, očevidno su bile namenjene

tome da se lica srbijanske nacionalnosti istera iz njihovih sela. Human Rights Watch

123 Pismo koje je predsedniku Miloševiću 20. marta 1998. uputio Odbor za zaštitu novinara124 Odbor za zaštitu novinara, Britanski dopisnici prostački tretirani na Kosovu,New York, 8. jula 1998.



je saslušao verodostojne izveštaje lica srbijanske nacionalnosti koja su bila primorana

da napuste sela Jelovac, Kijevo, Leočinu, Gornji Ratiš, Maznik, Dašinovac, Veliki

Đurđevak, Mlečane, Dubravu, Bokšić i Lugođiju. U brojnim slučajevima, vremešni

Srbi odbili su da odu, bilo zato što su bili prestari da beže, bilo zato što nisu hteli da

napuste svoje domove. Neki od tih ljudi momentalno se vode kao nestali, a strepi se

da su mrtvi (vidi dole).

OVK je napao i uhvatio neka lica albanske nacionalnosti i neke Rome koje

smatra kolaboracionistima jugoslovenske vlade. Prema navodima srbijanskog

Ministarstva unutarnjih poslova, u periodu od januara do maja 1998. OVK je napao

dvadeset i osam lica albanske nacionalnosti, pri čemu je četvoro ubio, a dvoje ranio.125

Iako verodostojnost tog navoda još uvek nije potvrđena, neki diplomate, deo

personala koji pruža humanitarnu pomoć, i deo novinara koji izveštavaju s Kosova,

veruju da je OVK postavio bombe južno od Likovca, koji mu je pre bio baza (vidi

poglavlje o Korišćenju nagaznih mina).

Zvanični govornik OVK ponavljano naglašava spremnost OVK da poštuje

pravila ratovanja, iako njegove izjave pobuđuju sumnju u to kako OVK tumači ove

norme. Čini se da se normu o zabrani pogubljenja po kratkom postupku

pogrešno razumelo, napose kada su u pitanju lica albanske nacionalnosti za koje se

sumnja da sarađuju s vladinim trupama, i srbijanski civili, u kom slučaju se ovakva

pogubljenja izgleda smatraju delom mesnog aparata bezbednosti.

U intervjuu koji je 11. jula 1998. dao listu Koha Ditore, koji izlazi na

albanskom jeziku, zvanični govornik OVK Jakup Krasniqi je kazao:

OVK nikada nije dirao civile, odnosno samo onda ako su služili vojsci ili

policiji i naneli ozbiljnu štetu narodu i albanskoj nacionalnoj stvari.

Kidnapovanja civila ima, ali ih se u tom slučaju preda međunarodnim

organizacijama, naravno, ako su nevini.

125 Terorizam na Kosmetu u ciframa i slikama, skinuto s Internet –stranice srbijanskog Sekretarijata za

informisanje (www.serbia-info.com).


http://www.serbia-info.com/


Kao prvo, sve srbijanske snage, bilo da je reč o policiji, vojsci ili naoružanim

civilima, naši su neprijatelji. Od samog početka imali smo svoja interna

pravila vođenja operacija. Ovo jasno podrazumeva da OVK priznaje Ženevske

konvencije i konvencije kojima se propisuju pravila ratovanja i ponašanja u

ratnim uslovima, iako nam nikada nije data šansa da te konvencije potpišemo,

kako je to trebalo da se uradi. Mi ne idemo za tim da kidnapujemo ljude. Čak i

ako su neki ljudi od nas nešto pretrpeli, to su pre bili albanski kolaboracionisti,

negoli srbijanski civili. Mi ne diramo u civile, i vraćamo one koje uzmemo kao

ratne zarobljenike. Pre nekoliko dana smo međunarodnom Crvenom Krstu

predali dva Srbina poreklom iz Hrvatske. Oni koje smo kidnapovali su ili

stavljani na listu pogubljenih, ili je izvešteno da su pogubljeni, no mi se ne

ponašamo tako bedno i nisko kao Srbija.126

Shaban Shala, komandant OVK koji je pre bio aktivist Veća za odbranu

ljudskih prava i sloboda u Glogovcu, kazao je da glavni štab OVK ne bi naredio

kršenja ljudskih prava , ali da je moguće da neki borci pogreše:

Ovo govorim s punom odgovornošću – OVK se tako zove zato jer se uistinu

radi o oslobodilačkoj vojsci. Ona se nije upustila u ovaj sukob zato da bi

naudila drugima. Nikada nije pokušala da bespravno prisvoji nečije vlasništvo,

da uništi imovinu koja pripada drugima; nije otimala niti masakrirala nevinu

decu, žene, i vremešne. Mi ratujemo sa srbijanskim policijskim i vojnim

trupama, te s drugim srbijanskim para-vojnim formacijama. Nismo zaratili sa

civilima, nevinim ljudima, decom i hendikepiranima.

U ovom kontekstu mogu da dodam da glavni štab OVK nije i neće izdati

naređenje da se progoni, ubija ili masakrira nevine ljude, niti da se pljačka i

uništava srpska imovina. No, u vreme rata se sve ne može kontrolisati. Ima

126 Zvanični govornik objašnjava strukturu pobunjeničke vojske, BBC-jev sažetak emisija koje emituju svetske

televizijske kuće, iz lista Koha Ditore od 12. jula 1998., koji izlazi na albanskom jeziku, i Razgovor koji je Koha

Ditore vodio s Jakupom Krasniqijem, zvaničnim govornikom OVK – Deo II,, Arta, 12. juli 1998.



slučajeva kad pojedinci greše, no OVK u takvim slučajevima kažnjava one

koji su ta dela počinili, čak i ako se radi o njenim sopstvenim vojnicima.127

Pre još kraćeg vremena, novo-imenovani politički predstavnik OVK, Adem

Demaçi, za beogradski je Radio B92 kazao:

Kad sam razgovarao s izvesnim ljudima iz štaba, video sam da postoji

jedinstveno gledište u jednoj stvari : mi ne kidnapujemo. Ako to neke grupe

učine na svoju ruku, a mi možemo na njih da utičemo, uvek intervenišemo i

kidnapovana lica budu oslobođena.128

Dana 9. septembra, policija je obznanila da je pored Glođana, u kanalu pored jezera Radonjić, pronašla mrtva tela lica za koje je ustvrdila da ih je ubio OVK. Do 16. septembra prikupili su trideset i četiri tela, od kojih je jedanaest identifikovano, među njima i nekoliko lica albanske nacionalnosti. Sa 23. septembrom, proces identifikovanja još uvek je bio u toku.129

Pre proglasa od 9. septembra, najozbiljnija optužba protiv OVK bila je ona jugoslovenske vlade da je OVK u selu Klečka pogubila dvadeset i dva civila, uključujući tu i žene i decu, i njihova tela spalila. Policija je ustvrdila da je, kad je Klečku ponovno osvojila iz ruku OVK, pronašla ljudske posmrtne ostatke i peć za sušenje koja je korištena za kremaciju tela. Detalje o ubojstvima izvedenim u stilu pogubljenja, dala su dva lica albanske nacionalnosti za koje je jugoslovenska vlada ustvrdila da su borci OVK. Jedan od njih, Bekim Mazreku, za trajanja policijskog pritvora pokazan je stranim izvestiocima, a potom ga je ispitivala Danica Marinković, istražna

127 “Razgovor koji je Koha Ditore vodio s komandantom OVK, Arta, 25. juli 1998.128 “Demaçi će stupiti u kontakt s glavnim štabom OVK, Radio B92, 26. avgust 1998.

129 Među identifikovanima su bili: Ilire Frakaj, Jusuf Hoxha, Miloš Radunović i Slobodan Radošević.



sudija iz Prištine uključena u brojna politička suđenja u kojima su lica albanske nacionalnosti mučena.130 Mazrekuu nije bilo dozvoljeno da nezavisno razgovara s novinarima.131 Prema pisanju New York Timesa, jedan muškarac, čije ispitivanje snimljeno na video-traci je danas stavljeno na raspolaganje New York Timesu, dao je besmislene iskaze za koje policija kaže da ne može da ih potvrdi.132

Zvanični govornik OVK odbacio je optužbe, kazavši da OVK nije ubio ni jednog jedinog Srbina civila.133 Dva muškarca albanske nacionalnosti koje je policija pokazala novinarima i s kojima je razgovarala Danica Marinković, nisu pripadnici OVK, ustvrdili su.

S 1. septembrom 1998., Human Rights Watch nije mogao da potvrdi verodostojnost optužbi u vezi s Klečkom. Način na koji su optužbe iznesene nameće ozbiljna pitanja o njihovoj verodostojnosti, i potcrtava važnost pokretanja istrage koju bi proveo nepristrasan forenzički tim.

Otmice lica srbijanske nacionalnosti Precizan broj ljudi koje OVK drži u zarobljeništvu teško je

ustanoviti, jer OVK ne daje javna obaveštenja o onima koje pritvara, a i brojna su lica zadržana kao taoci, a posle puštena. Procene organizacija koje se zauzimaju za ljudska prava, i humanitarnih organizacija koje rade na tom terenu, kreću se od stotinu do 140. Prema navodima Međunarodnog odbora Crvenog Krsta, veruje se da je, sa septembrom mesecom, OVK odveo ukupno 138 lica srbijanske nacionalnosti. 130 Vidi, naprimer, slučaj Destana Rukiqija u odsečku Zadržavanja u pritvoru i hapšenja, i Progon se nastavlja: Kršenja ljudskih prava na Kosovu, izveštaj Human Rights Watcha/Helsinki , podnesen u decembru 1996.131 Reuters, 29. August 1998.132 Michael O'Connor, Teror pobunjenika primorava srbijansku manjinu da ode s Kosova, New YorkTimes, 30. avgust 1998.133 Agence France Presse, 30. avgust 1998.



Centar za humanitarno pravo, koji nadzire pritvaranja i otmice koje su počinili policija i OVK, dokumentovala je da se, zaključno s avgustom 1998., traga za 103 lica srbijanske nacionalnosti, od kojih je trideset i devet zadnji put viđeno u pritvoru OVK. Centar je takođe dokumentovao slučajeve triju lica albanske nacionalnosti koje je oteo OVK, kobajagi zato jer ih se smatralo kolaboracionistima jugoslovenske vlade, a za koje se sada ne zna gde su.134

Prema izjavi iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova, datoj 31. avgusta 1998., albanski teroristi su na Kosovu oteli 178 lica, uključujući 128 lica srbijanske i crnogorske nacionalnosti, četrdeset i dva lica albanske nacionalnosti i šest lica romske nacionalnosti. Od ove grupe, trideset i devet lica je pušteno, sedam je pobeglo, a šesnaest je ubijeno, što znači da je 114 lica još uvek u pritvoru OVK.135

Prema izjavi iz srbijanskog Ministarstva unutarnjih poslova, od 1. januara do 13. septembra kidnapovana su 233 civila (157 Srba i Crnogoraca, 67 Albanaca, 6 Roma, 1 Makedonac, 1 Musliman i 1 Bugarin), te deset policajaca.136

Niže je navedeno nekoliko pojedinačnih slučajeva:

Otmice u Orahovcu Dana 19. jula OVK je započeo svoj prvi veliki napad na jedan

veći grad: Orahovac. Procenjuje se da je OVK u pritvoru zadržao osamdeset i pet lica srbijanske nacionalnosti, iako ih je trideset i pet naknadno pušteno. S mesecom avgustom 1998., traga se za još barem četrdeset ljudi.

134 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba, Izveštaj podnesen u nameri da se skrene pažnja na problem, broj 27, 5. avgust 1998.135 Izjava iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova, Beograd, 31. avgust 1998.136 Ko krši ljudska prava na Kosovu i Metohiji, Republika Srbija, Ministarstvo unutarnjih poslova, septembar 1998.



Za vreme napada, po prilici trideset vremešnih Srba sklonilo se, zajedno sa sedam kaluđera i jednom kaluđericom, u manastir Svetog Kozme i Damjana u selu Zočiste. Prema navodima srbijanske pravoslavne crkve, manastir je napadnut te je četrdeset i pet minuta bio izložen paljbi iz lakog artiljerijskog oružja i mitraljeza, a gostinsku kuću oštetile su dve granate.137 Lokalno srbijansko stanovništvo, međutim, kazalo je Centru za humanitarno pravo da su se kaluđeri, pre no što su shvatili da je otpor uzaludan i predali se, dva časa opirali uzvraćajući paljbom iz četiri puške.138 Svi koji su se nalazili u manastiru odvedeni su u školu pored Semetišta.

Prema navodima ICRC i brojnih medijskih izvora, OVK je trideset i pet ljudi, uključujući sedam pravoslavnih kaluđera, jednu kaluđericu i dvadeset i pet vremešnih ljudi, 22. jula neozleđene predao ICRC.139 Prema navodima Centra za humanitarno pravo, u noći s 29. na 30 juli pušteno je još deset ljudi pritvorenih u Orahovcu, uključujući tu i Slavku, Snežanu i Ninoslava Baljoševića.140

No sudbina preostalih lica odvedenih iz predela Orahovca, čiji se broj procenjuje na četrdeset, i nadalje je nepoznata. Među njima su: Tomislav Baljošević i njegov sin Saša, Duško Dolasević, Srđan i Srećko Vitošević, Đorđe Đorić, Duško Đonović, Siniša Lukić, Veselin Lazić, Duško Patranogić, Predrag Đurđić, Jovan Vasić i Rajko Nikolić, te pet članova porodice Bozanić: Mladen, Nemanja, Tihomir, Novica i Boško, i osam članova porodice Kostić: Lazar, Todor, Saška, Miroljub, Vekoslav, Srećko, Svetomir i Vitko. Postoje i izveštaji u kojima se

137 Saopštenje za štampu srbijanske pravoslavne dijeceze Raske i Prizrena, dato 22. jula 1998.138 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba, Izveštaj podnesen u nameri da se skrene pažnja na problem, broj 27, 5. avgust 1998.139 Savezna Republika Jugoslavija/Kosovo: Pomoć ICRC žrtvama sukoba, Novosti ICRC 98/30, 29 juli 1998., i Kidnapovani Srbi pušteni, AFP, 22. juli 1998.140 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba.



navodi da je OVK iz sela Retimlje pored Orahovca otela još sedamnaest ljudi.

Jovan Lukić Prema navodima Tanjuga i Centra za humanitarno pravo,

Jovana Lukića je u pritvoru zadržala grupa naoružanih Albanaca, koja ga je presrela dok je, vozeći se u svom automobilu, prolazio pored Orahovca. Tanjug je izvestio da je Lukić 19. jula zadržan u pritvoru zajedno sa Veselinom Lazićem, ali centar pominje samo Lukićevo pritvaranje dana 17.jula.141

Lukić je centru saopštio da je, zajedno s grupom hapšenika među kojima su bili i Srđan i Srećko Vitošević, Rom po imenu Azem i njegova žena i ćerka, muškarac po imenu Duško iz Orahovca, muškarac po imenu Toma i njegov sin, dvojica lekara iz Orahovca i jedan lekar iz Velike Hoče, držan u Mališevu. Muški hapšenici odvođeni su kombijem u malim grupama, a kombi se vraćao prazan. Lukić je naposletku, s još nekima, vezanih ruku odveden u kombi, a njime na neko mesto u šumi. No, uspeo je da oslobodi ruke, te je nakon borbe s jednim od naoružanih Albanaca, uspeo da pobegne. Centru je saopštio da ne zna šta se desilo s drugim hapšenicima.

Ratko i Branko Staletić Prema navodima Centra za humanitarno pravo, policija je 30.

jula pored sela Orlate, smeštenog na cesti između Prištine i Peći, pronašla mrtva tela Ratka Staletića i njegovog sina Branka. Prema izveštaju, ova dva meštana sela Mlečane 20. su juna 1998. odvela lica albanske nacionalnosti u vojnim uniformama.142

141 “Teroristi oteli dva Srbina, Tanjug, 20. jula 1998., i Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba. 142 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba.



Vojko i Ivan BakraćDana 29. juna, naoružana lica albanske nacionalnosti izvela su

iz autobusa na cesti Prizren-Štimlje Vojka i Ivana Bakraća, dvojicu Srba- izbeglica iz Hrvatske, te još dva lica srbijanske nacionalnosti. Vojko i Ivan Bakrać zaputili su se u kancelarije UNHCR u Prištini, jer su ocenjeni podobnim za uključivanje u program ponovnog naseljavanja izbeglica srpske nacionalnosti na Kosovo, koji su provodile Sjedinjene Države.143 Prema navodima Centra za humanitarno pravo, na slobodu su pušteni 8. ili 9. jula, iako se za druga dva Srbina, čiji identitet nije poznat, još uvek traga.144

Deset zaposlenika rudnika Belaćevac Dana 22. juna, OVK je preuzela kontrolu nad rudnikom

Belaćevac, velikim rudnikom uglja smeštenim pored grada Obilića. Nekoliko dana kasnije, policija je iznova osvojila rudnik. Prema izveštajima, OVK je 22. jula u Obiliću zarobila devet lica srbijanske nacionalnosti, koja su se zaputila na rad u rudniku; bili su to Dušan Andjančić, Pero Andjančić, Zoran Andjančić, Mirko Buha, Filip Gojković, Božidar Lemnić, Srboljub Savić, Mirko Trifunović i Dragan Vukmirović. Od tada se nije čulo ni za jednog od njih. Londonski Times citira srbijanskog policajca višeg ranga koji je kazao da su pregovori između policije i OVK prekinuti pre negoli je policija povratila kontrolu nad rudnikom. Prema izveštajima, lokalnom rudaru Nebojši Jankoviću rečeno je da je njegovih devet kolega pogubljeno, ali verodostojnost ovog iskaza nije moglo da se potvrdi.145

Oliver Zalić

143 Razgovor Human Rights Watcha s UNHCR, Brisel, 15. juna 1998.144 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba. 145 Tom Walker, Gerilci na Kosovu ubili rudare-taoce, , Times (London), 2. jula 1998.



Dana 22. juna, New York Times izvestio je o smrti Olivera Zalića, lica srbijanske nacionalnosti iz sela Bica, kog su, prema rečima njegove porodice, ispred njegove kuće ubila lica albanske nacionalnosti dok je branio svoju sestru i majku.146

Milosav, Sultana, Radomir, Aleksandra i Dostana ŠmigićDo maja 1998., većina lica srbijanske nacionalnosti koja

nastanjuje Leočinu je, nakon pretnji lokalnog albanskog stanovništva, napustila svoje domove. No, pet članova porodice Šmigić, od kojih četiri starija od sedamdeset godina, rešilo je da ne napušta svoje selo. Jedan od njih, Krstiva Šmigić, kazala je Centru za humanitarno pravo da su 9. jula, oko 10:00 časova izjutra, u njihovo dvorište ušla lica albanske nacionalnosti u vojnim uniformama. Uspela je da pobegne, ali za Milosava (75), Sultanu (72), Radomira (54), Aleksandru (c. 75) i Dostanu (42) od tada se nije čulo:

Nas tri žene [Sultana, Aleksandra i Dostana] izašle smo iz kuće i pošle u polja. Nakon nekog vremena, Sultana i Lenka kazale su da hoće da se vrate. Sultana je pošla svome mužu, a ja i Lenka smo se vratile njezinoj kući, Radomiru. No njih tridesetak [lica albanske nacionalnosti] išlo je u dvorište i, kad su nas

videli, prišli su nam. Bili su naoružani, neki u uniformi, a neki u civilu. Njih

desetorica ušli su u Radomirovu kuću. Našli su ga na spratu. Čuli smo krikove

i Lenka je požurila uza stepenice. Ja sam ostala u prizemlju. Odozgo sam čula stravične krike i kuknjavu. Nisam to više mogla da podnesem, pa sam ponovno izišla napolje. Pre negoli sam zašla u visoku travu, čula sam tri puščana hica.147

146 Michael O'Connor, Nova taktika kosovskih pobunjenika: napasti srpske civile, New York Times, 24. juna 1998.147 Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba.



Krstiva je kazala da je iz svog skrovišta videla kako Milosavu gori kuća. Dva dana docnije, uspela je da se domogne grada Rudnika, gde je incident prijavila policiji. Dana 19. maja, Dostana, ćerka Krstive Šmigić, vratila se nazad u Leočinu da pokupi majku i tri rođaka. Potom je, prema izveštaju, oteta u Ozrimu, i od onda se za nju nije čulo.148

Živorad Spasić Živorad Spasić, šofer zaposlen u elektrani u Mitrovici, zadnji je put viđen 10. maja 1998. Njegov otac, meštanin sela pored Obilića, od Veća za odbranu ljudskih prava i Demokratske lige Kosova zatražio je da mu pomognu da pronađe sina.

Slobodan, Milica i Miloš Radošević Slobodan (64), Milica (59) i Miloš (60) Radošević jedina su lica

srbijanske nacionalnosti koja su ostala da žive u selu Dašinovac kad je nad njim kontrolu preuzeo OVK. Dana 16. septembra, policija je obznanila da su mrtva tela Miloša i Slobodana Radoševića nađena u kanalu koji se pored Glođana uliva u jezero Radonić.

Prema navodima Centra za humanitarno pravo i organizacije Amnesty International, Rosa Radošević je sa svojim sinom Stanišom drugog dana pokušala da se vrati u Dašinovac, da potraži svog muža Slobodana. Zaustavljeni su na kontrolnoj tački OVK u selu Požar i odvedeni u glavni štab OVK u Glođanima, gde je Siniša, prema izveštajima, prebijen.149

Dara i Vukosava Vujošević, Milka i Milovan Vlahović

148 Vidi Michael O'Connor, Teror pobunjenika primorava srbijansku manjinu da ode s Kosova, New YorkTimes, 30. avgust 1998. i list Blic od 21. maja 1998.149 Amnesty International, Kršenja ljudskih prava spram žena u pokrajini Kosovo, i Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba.



Prema navodima i Centra za humanitarno pravo, i Amnesty Internationala, većina lica srbijanske nacionalnosti nastanjena u Gornjem Ratišu, pobegla je iz svojih domova 21. aprila, kad je kontrolu nad selom preuzeo OVK. Dara (69) i Vukosava (65) Vujošević, te Milka (62) i Milovan (60) Vlahović, rešili su da ostanu, a sada se ne zna gde su.150

Otmice Roma Prema navodima Centra za humanitarno pravo i lista Blic,

Gurim Bejta i Agron Beriša, oba Romi, te Ivan Zarić, po nacionalnosti Srbin, 20. su maja napustili Dolac i zaputili se u selo Grabanicu. S mesecom avgustom 1998., još uvek se ne zna gde su.151

Human Rights Watch čuo je nepotvrđene izveštaje da su krajem marta 1998. četiri naoružana lica albanske nacionalnosti izvukla Ramadana Uku i njegovu ženu, oboje romske nacionalnosti, iz njihovog doma u Budisavcima pored Peći. Prema istraživaču centra, koji je razgovarao s gospodinom Ukom, Albanci koje je Ramadan poznavao prebili su ga i silovali mu ženu, no verodostojnost njegove priče nije moglo da se potvrdi.152

Otmice lica albanske nacionalnosti Od 1996. godine, kada je njezino delovanje postalo

intenzivnije, OVK se okomio na lica albanske nacionalnosti koje smatra kolaboracionistima jugoslovenske vlade.

150 Kršenja ljudskih prava spram žena u pokrajini Kosovo, Kriza vezana uz kršenja humanitarnih prava u pokrajini Kosovo, Serija dokumenata B#1, Amnesty International, avgust 1998., i Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba. 151 List Blic, od 21. maja 1991., i Centar za humanitarno pravo, Kosovo – Nestanci u vremenima oružanog sukoba. 152 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio s istraživačem Centra za humanitarno pravo, Priština, 21. maj 1998.



Prema saopštenju srbijanskog pravoslavnog manastira u Visokim Dečanima pored Dečana, dva vremešna lica albanske nacionalnosti, Hajdar Kuci i Beki Cacaj, ubijeni su 7. maja pored reke Bistrice van Dečana. Sledećeg dana, nepoznata naoružana lica pored elektrane su napala kombi. Ubijeno je lice albanske nacionalnosti, Vehbi Mustafa (65), dok su četiri lica srbijanske nacionalnosti, Boško Vlahović, Esad Muminović, Mišo Mijović i Dragan Đurišić, ranjeni.153

Prema navodima pro-vladinog Medijskog centra, OVK je 26. juna iz Donjeg Godanca otela tri lica albanske nacionalnosti: Agima Ademija, Veselog Ahmetija i Shucriju Zymerija.

Sa 16. septembrom, stručnjaci za forenziku još uvek provode istragu na trideset i dva tela nađena pored jezera Radonjić. Među njima su identifikovana dva lica albanske nacionalnosti: Ilire Frakaj i Jusuf Hoxha. Ograničenja nametnuta medijima

OVK je povremeno ograničavao rad domaćih i međunarodnih medija, time što

je zabranio pristup pojedinim predelima, pritvarajući i, u nekoliko navrata, fizički

napadajući novinare. Dana 21. avgusta 1998., novinar srbijanske nacionalnosti,

zaposlenik državnog Radija Priština, Đuro Slavuj, i njegov šofer, Ranko Perinić,

nestali su pored Orahovca, te se strepi da ih je oteo OVK. Prema navodima ureda

Radio Prištine, pomenuta dvojica Orahovac su napustila u blizini grada Mališeva, u

plavom automobilu marke Zastava, ali nikada nisu stigli na odredište.154 Sa 25.

oktobrom 1998., još uvek se ne zna gde su.

153 Saopštenje za štampu bratstva srbijanskog pravoslavnog manastira u Visokim Dečanima, izdano 9. maja 1998. Veće za odbranu ljudskih prava i sloboda takođe je izvestilo o Mustafinoj smrti, ali je nagovestilo da ga je ubila policija ili vojska. U Dečanu ubijen još jedan Albanac, Saopštenje za štampu koje je 9. maja 1998. izdalo Veće za odbranu ljudskih prava i sloboda. 154 Telefonski razgovor Human Rights Watcha s urednikom na Radio Prištini, vođen 26. avgusta 1998.



Dana 26. avgusta, novo-imenovani politički predstavnik OVK,Adem Demaçi, kazao je da će pokušati osigurati da se novinare pusti na slobodu, iako ne zna je li grupa koja ih je otela pod kontrolom štaba OVK.155 Šest dana docnije, zvanični govornik Jakup Krasniqi kazao je da OVK o otmici novinara ne zna ništa. U intervjuu koji je dao za list Koha Ditore, koji izlazi na albanskom jeziku, kazao je:

Ne znamo ništa o hapšenju ili kidnapovanju bilo kojeg stanovnika ili novinara srbijanske nacionalnosti. OVK se nije digao na oružje da bi se borio sa civilnim stanovništvom ili novinarima srbijanske nacionalnosti, nego da bi se suprotstavio srbijanskim teroristima i vojnicima, koji su Kosovo pretvorili u spaljenu zemlju. Nakon sveg ovog terora i razaranja koji se viđaju na Kosovu, nemoguće je kontrolisati osećaje mržnje i želje za osvetom koju je posejao sam neprijatelj, uprkos našeg insistiranja da rat koji vode Albanci ne poprimi obeležja barbarskog rata kakav vodi naš neprijatelj.156

Dana 18. oktobra, OVK je, prema izveštajima, zarobila još dva

srbijanska novinara. Nebojša Radošević, novinar Tanjuga, novinske agencije koju vodi država, i fotograf Tanjuga, Vladimir Dobričić, nestali su pored sela Magura. Do 23. oktobra, Međunarodni odbor Crvenog Krsta (ICRC) potvrdio je da ovu dvojicu drži OVK. Prema navodima ICRC, OVK je saopštio da su dvojica novinara zdravi, ali da su pod istragom zbog špijunaže. Ukoliko su nevini, kazao je OVK ICRC-u, bit će pušteni na slobodu.157

155 “Demaçi će stupiti u kontakt s glavnim štabom OVK, Radio B92, 26. avgust 1998.

156 Koha Ditore , od 1. septembra 1998.157 Telefonski razgovor Human Rights Watcha s ICRC, vođen 22. oktobra 1998.



U julu mesecu, pripadnici OVK navodno su pritvorili tri ruska novinara. Prema navodima Reporters Sans Frontieres, Sergeja Mitima, novinara lista Izvestia, 18. su jula pritvorili i, kako je izvešteno, prebili pripadnici OVK koji su patrolirali na cesti Glogovac - Srbica. Pušten je nakon nekoliko časova, ali su mu oduzeti film i unajmljeni automobil.158 Prema izveštajima, OVK je 20. jula nekoliko časova ispitivala Olega Safiulina i Olega Galanova, novinare TV programa Vesti, a potom ih pustio.159

Dana 14. avgusta, nezavisna novinarka Stacy Sullivan nalazila se u Glođanima i u pratnji dvojice pripadnika OVK intervjuisala civile albanske nacionalnosti. Prema njenim rečima, uto se dovezao još jedan pripadnik OVK i zahtevao od nje da prekine razgovor. Zgrabio joj je svesku i zapalio neke stranice na kojima su se nalazili intervjui koje je u poslednja tri dana prikupljala od izbeglica albanske nacionalnosti. Posle su se pomenuti pripadnik OVK i njezina dva pratioca odvezli u štab regionalne komande, smešten pored Vranoča. Komandant zadužen za ovaj region izvinuo se Sullivan zbog vojnikova ponašanja i kazao da je vojniku oduzeo oružje, iako nije moglo da se potvrdi da li se to stvarno desilo.160

Ograničenja nametnuta delatnicima organizacija humanitarne pomoći

Dana 23. jula 1998., borci OVK su na kontrolnoj tački Lođa pored Peći zaplenili vozilo koje pripada Medecins Sans Frontieres, ali je ono nekoliko dana docnije vraćeno.161

158 IFEX, Poziv na dejstvovanje, izdan 21. jula 1998.159 Dva ruska novinara zadržana kao taoci albanskih militanata , Itar-Tass, od 21. jula 1998. 160 Razgovor koji je Human Rights Watch vodio sa Stacy Sullivan, New York, 3. septembra 1998.161 Pobunjenici na Kosovu zaplenili vozilo MSF,, Agence France Presse, 24. jula 1998.



Početkom septembra 1998., po prvi je put s kontrolne tačke koju je držala OVK vraćen konvoj UNHCR. Prema navodima UNHCR, prolaz konvoju u kom je bilo pet tona gotove hrane, blokiran je kad je konvoj išao prema selu Golubovac. Zvanični govornik UNHCR, Kris Janowski, saopštio je da su vojnici OVK konvoj blokirali zbog bombardovanja, koje je moglo da se čuje nedaleko odatle. No, pobunjenici su nagovestili i da sumnjaju da su vođa konvoja UNHCR i šofer špijuni.162

Prema diplomatskim izvorima, OVK je 7. septembra 1998. s lokacije koju nisu hteli da obelodane, vratila kamion u kom se nalazilo pet tona hrane dodeljene iz World Health Programa, i to zato što je šofer kamiona po nacionalnosti bio Srbin.

11. ZAKONSKI STANDARDI I SUKOB NA KOSOVU

Međunarodni zakon Do 1998. godine, povrede ljudskih prava na Kosovu,

dokumentovane brojnim izveštajima organizacija koje se zauzimaju za ljudska prava,163 ocenjivane su u odnosu na norme međunarodnog zakona o ljudskim pravima. Maltretiranja od strane policije, proizvoljna hapšenja i kršenja prava na primeren zakonski postupak, predstavljaju kršenja, među ostalim zakonskim instrumentima, Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i

162 Wendy Lubetkin, Apeli UN za prikupljanje sredstava kojima bi se sprečilo da na Kosovu ove zime nastupi katastrofu , 8. septembar 1998., dopisnik USIA za Evropu.163 Izveštaji Human Rights Watcha uključuju: Rastući nemiri: ljudska prava u Jugoslaviji,

oktobar 1989.; Jugoslavija: kriza na Kosovu, s Međunarodnom federacijom u Helsinkiju, mart 1990.; Jugoslavija : Povrede ljudskih prava na Kosovu u periodu od 1990.-1992., oktobar 1992; Otvorene rane: povrede ljudskih prava na Kosovu, mart 1993.; Progon se nastavlja: Kršenja ljudskih prava na Kosovu, decembar 1996.



Međunarodne odredbe o građanskim i političkim pravima, za koje jugoslovenska vlada jemči da ih poštuje.164

No, rastući oružani otpor OVK, i sve intenzivnije borbe između vladinih trupa i ovih pobunjeničkih snaga, promenili su prirodu sukoba na Kosovu. Od februara meseca, intenzivne borbe rezultovale su, kako se procenjuje, gubitkom šest stotina života i raseljavanjem 300 000 lica, dok su stotine sela uništene. Dokumentovane povrede ljudskih prava uključuju vansudska pogubljenja, primenu nesrazmerne sile, napade na civile koji se ni po čemu ne razlikuju od napada na neprijateljske vojnike, te sistematsko uništavanje civilne imovine od strane srbijanske specijalne policije i Vojske Jugoslavije, kao i povrede ljudskih prava, uzimanje taoca i pogubljenja po kratkom postupku koja je nad srpskim i albanskim civilima počinila OVK.

Prema svim procenama, jugoslovenska vlada bori se protiv naoružanih pobunjenika koji i dalje napadaju kako srbijansku policiju, tako i Vojsku Jugoslavije, i kontrolišu, iako privremeno, velike delove Kosova. U smislu međunarodnog prava, ovakav sukob smatra se oružanim sukobom.

I ponašanje vladinih i ponašanje pobunjeničkih trupa regulisano je međunarodnim humanitarnim pravom, poznatim kao pravila ratovanja, a napose članom 3 četiri Ženevske konvencije, koje su donesene 1949. godine, te Protokolom II ovih konvencija i običajnim zakonima ratovanja.165. Kao i zakon o ljudskim pravima, tako i humanitarno pravo zabranjuje pogubljenja po kratkom postupku, mučenje i drugo neljudsko tretiranje, kao i retroaktivno zadovoljenje pravde (primenu zakona ex post facto). Osnovna

164 Jugoslavija je 2. juna 1971. usvojila Međunarodnu odredbu o civilnim i političkim pravima.165 Jugoslavija je 21. aprila 1950. pristupila u sve četiri Ženevske konvencije, a 11. juna 1979. Protokolima I i II.



razlika je da odredbe humanitarnog prava nije moguće osporiti, niti ustegnuti njihovu primenu.

Posebna važnost situacije na Kosovu, koja je prevazišla prag oružanog sukoba, jest ta da ona zahteva da se njome pozabavi Međunarodni kazneni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije, koji je ovlašćen da krivično goni one koji su, među ostalim, na teritoriji bivše Jugoslavije počinili zločine protiv čovečanstva i prekršili zakone, odnosno običajna prava ratovanja.166 Kosovo sagledano kao unutarnji oružani sukob

Međunarodno humanitarno pravo pravi suštinsku razliku između međunarodnih i ne-međunarodnih (unutarnjih) oružanih sukoba, te je primereno obeležavanje prirode sukoba važno za određivanje aspekata međunarodnog humanitarnog prava koje treba primeniti. U članu 2, zajedničkom za sve četiri Ženevske konvencije donesene 1949. godine, navodi se da međunarodni oružani sukob mora da uključi objavu rata ili bilo kakav drugi oružani sukob koji može nastati između dve ili više ugovornih strana koje su konvenciji pristupile. 166 Dana 7. jula 1998., Sud je javno obznanio da su neprijateljstva na Kosovu dosegla nivo oružanog sukoba, iako dan od kog je taj sukob obeležen kao takav nije naveden. U pismu članovima Kontaktne grupe koja se bavi krizom na Kosovu, sudija Louise Arbour je obznanila:

[P]riroda i obim borbi ukazuju na to da na Kosovu, u smislu međunarodnog prava, postoji oružani sukob. Sledom toga, ona namerava da podigne optužnice za zločine protiv čovečanstva, odnosno ratne zločine, ukoliko se dokaže da su takvi počinjeni.

Slično stajalište ima i američka vlada. Dana 31. avgusta, pomoćnik američkog državnog sekretara

zadužen za pitanja ratnih zločina, ambasador David Scheffer, kazao je da nije uopšte upitno da na Kosovu postoji

oružani sukob. Isto tako nije uopšte upitno da je, sledom rezolucije Veća bezbednosti i UN 827 (donesene 1993.)

koja se odnosi na bivšu Jugoslaviju, Sud za ratne zločine nadležan da istraži i krivično goni one koji su na Kosovu

počinili ratne zločine i zločine protiv čovečanstva.



U službenom tumačenju Ženevskih konvencija donesenih 1949., oružani sukob se široko definiše kao bilo koja razlika između dveju država koja dovede do intervencije oružanih snaga.167

Unutarnji oružani sukob teže je definisati, zato što je ponekad diskutabilno jesu li netrpeljivosti unutar države dosegle nivo oružanog sukoba, ili se radi o napetostima, nemiru, neredima ili izolovanim delima nasilja. U službenom tumačenju Zajedničkog člana 3 Ženevskih konvencija, koji reguliše pitanje unutarnjih oružanih sukoba, nabraja se niz uslova koji moraju biti ispunjeni da bi se govorilo o unutarnjem oružanom sukobu, a koji, iako ne neizostavno, daju neke korisne smernice. Prvi i prevashodni uslov je da strana koja se buni protiv službene vlade, dakle u ovom slučaju OVK, poseduje organizovanu vojnu silu i vlast odgovornu za njezina dela, te da ta vojna sila deluje na utvrđenoj teritoriji i ima načina da poštuje, i osigurava da se poštuje, konvenciju.168

Drugi uslovi navedeni u tumačenju konvencije govore o odgovoru vlade na dejstvo pobunjenika. Još jedna naznaka da se radi o unutarnjem oružanom sukobu jest ta da vlada shvata da je primorana da protiv pobunjenika upotrebi regularne vojne snage.169

Unutarnji oružani sukobi koji dosegnu viši nivo netrpeljivosti regulisani su

Protokolom II Ženevskih konvencija, donesenim 1977., u kom su odredbe koje se tiču

zaštite civila još brojnije i određenije negoli u Zajedničkom članu 3 (vidi dole). Na

Protokol II poziva se kada se oružani sukobi:

[D]ešavaju na teritoriji neke ugovorne strane, između njenih oružanih snaga i

oružanih snaga odmetnika ili drugih organizovanih naoružanih grupa koje,

167 Međunarodni odbor Crvenog Krsta, Tumačenja, III Ženevska konvencija (Međunarodni Odbor Crvenog Krsta:

Ženeva 1960.), str.23168 Međunarodni odbor Crvenog Krsta, Tumačenja, IV Ženevska konvencija (Međunarodni Odbor Crvenog krsta:

Ženeva 1958.), str. 35.169 Ibidem (na tom mestu).



predvođene komandom koja je za njih odgovorna, do te mere kontrolišu deo

teritorije ugovorne strane da im to omogućava da kroz dulje vreme provode

vremenski usklađene vojne operacije, kao i to da se pridržavaju ovog

protokola.170

Naposletku, unutarnji oružani sukobi regulisani su i običajnim pravom, kakvo

je ono koje je rezolucijom 2444 proklamovala Generalna skupština Ujedinjenih

Nacija.171 Ova rezolucija, jednodušno usvojena 19. decembra 1969., izričito priznaje

princip običajnog prava kojim se jemči imunitet civila, te njemu komplementaran

princip koji od zaraćenih strana zahteva da u svako doba i u svemu razlikuju civile od

boraca. U preambuli ove rezolucije navodi se da se pomenuti temeljni principi

humanitarnog prava primenjuju u svim oružanim sukobima, što znači i u

međunarodnim i u unutarnjim.172 Tumačeći svoju nadležnost nad prekršajima

običajnog prava koje vredi u ratnim uslovima, počinjenim na teritoriji bivše

Jugoslavije, MKSJ je naveo da smatra da takva nadležnost uključuje povrede odredbi

Zajedničkog člana 3 i drugih običajnih pravila kojih se treba pridržavati u vreme

unutarnjeg sukoba, kao i povrede sporazuma koji obavezuju zaraćene strane, a

zakonski se tretiraju kao ugovorni odnos, tj. povrede sporazuma koji nisu prerasli u

međunarodno običajno pravo (npr. Protokol II Ženevske konvencije).173

170 Tumačenje Protokola II koje je dao Međunarodni odbor Crvenog Krsta, str. 90.171 Generalna skupština UN, Uvažavanje ljudskih prava u vreme oružanih sukoba, Rezolucija Ujedinjenih Nacija

244, G.A. Res.2444, 23 U.N. GAOR Supp. (No. 18), U.N. Doc. A/7433 (New York: U.N., 1968.), str. 164.172 Rezolucija 2444 Generalne skupštine UN potvrđuje:

.....sledeće principe kojih se trebaju pridržavati sve vlade i vlasti odgovorne za dejstvo u vreme oružanih sukoba:

(a) Da pravo sukobljenih strana na sukobljavanje s ciljem da se naudi neprijatelju nije neograničeno;

(b) Da je zabranjeno vršiti napade na civilno stanovništvo kao takvo;

Da u svako doba i u svim situacijama treba napraviti razliku između lica koja učestvuju u neprijateljskim

dejstvima i pripadnika civilnog stanovništva, i to na način da se ove poslednje poštedi koliko god je to moguće.173 Tužilaštvo protiv Duška Tadića, odluka Ureda za podnošenje priziva, donesena u odgovor na žalbu koju je u

međusobnom dijalogu uložila odbrana optuženika, paragraf 89 (2. oktobar 1995.)



Podobnost primene Zajedničkog člana 3 i Protokola II na sukob na Kosovu

Do 28. februara 1998., netrpeljivosti između OVK i vladinih snaga dosegle su

nivo sukoba na koji se primenjuju obavezujuće odredbe Zajedničkog člana 3. S

obzirom na intenzitet sukoba koji je usledio od marta do septembra meseca, Human

Rights Watch i ponašanje OVK i ponašanje vladinih trupa ocenjuje na bazi standarda

za koje se zalaže Protokol II Ženevske konvencije.174

Dana 28. februara, snage srbijanske specijalne policije izvršile su svoj prvi

vojnički napad velikih razmera na sela - Likošane i Ćirez – za koja se sumnjalo da

kriju i štite pripadnike OVK. Od tog datuma, između OVK i vlade vladale su trajne

netrpeljivosti, koje su uključile vojne ofenzive, otvaranje frontova i napade iz

helikoptera i teške artiljerije (većinom ih je koristila vlada). OVK poseduje lako

naoružanje i laku artiljeriju.

Iako je OVK prevashodno gerilska vojska bez čvrste hijerarhijske strukture, u

kojoj postoje izdvojene frakcije, u periodu koji pokriva ovaj izveštaj (od februara do

septembra), OVK je s gledišta humanitarnog prava bila organizovana vojna sila.

Prema navodima lica bliskih OVK, s kojima je razgovarao Human Rights Watch,

veruje se da je OVK, u najmanju ruku sve do letnje ofenzive srbijanske specijalne

policije i Vojske Jugoslavije, imala pet do šest operativnih zona, od kojih je u

svakoj bio komandant i nekolicina njegovih zamenika. Ne svi, ali većina komandanata

regiona, bili su i članovi Vrhovne komande, tela unutar strukture OVK koje odlučuje

za celu OVK. Ova struktura donosila je odluke i izdavala zapovesti šta treba da se

prenese borcima.

Ratni dopisnici sviknuti na ovdašnje prilike, kao i istraživači Human Rights

Watcha koji su naišli na pripadnike OVK, primetili su da kod boraca OVK koji

opslužuju kontrolne tačke postoji svojevrsna disciplina i sklonost pridržavanju sličnih

pravila i procedura (naprimer, u vezi sa odobravanjem pristupa novinara u predele pod

kontrolom OVK). Ovakva disciplina sugeriše da je borcima naređeno kojih pravila da

se drže i da su za izvršenje komandi odgovarali, u najmanju ruku, komandantu

174 Human Rights Watch koristi i neke koncepte navedene u Protokolu I, zato što isti daju korisne smernice o

pravilima ratovanja.



regiona. No, bilo je i slučajeva kada je primećen jasan nedostatak discipline, što

upućuje na izvesne slabosti u strukturi OVK. Uprkos tome, jasno je da je vodstvo

OVK bilo u stanju da organizuje sistematske napade diljem velikih delova Kosova.

Ono je, isto tako, koordinisalo i logističku i finansijsku podršku koja je stizala iz

albanske dijaspore u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Sve dok Vojska

Jugoslavije nije zatvorila granicu s Albanijom, sa severa Albanije redovno je stizalo

oružje.

Od aprila do sredine jula 1998., OVK je držala čak 40 procenata kosovske

teritorije, iako su u avgustu 1998. veći deo te teritorije iznova osvojile vladine trupe.

No, OVK je sve do tada držala brojne strateški važne gradove i sela, i opsluživala

kontrolne tačke duž nekih važnih cesta na Kosovu; danas je, posebno noću, predeo

koji drži pod kontrolom smanjen na neke delove Drenice i nekoliko raštrkanih

pobunjeničkih gnezda na zapadu.

Čini se da je, kao rezultat ofenzive, njihova komandna struktura pretrpela

štetu, iako se veruje da jezgro organizacije i dalje postoji. Stvar komplikuje nedavni

ustanak izdvojene albanske oružane organizacije poznate kao FARK (Forcat

Armatosur e Republikes se Kosoves – Oružane snage Republike Kosovo), koja ima

zasebnu bazu u severnoj Albaniji i uglavnom je prisutna u regionu Kosova zvanom

Metohija (na albanskom Dukagjin). Do septembra 1998., postalo je jasno da se ova

alternativna grupa, sastavljena uglavnom od lica albanske nacionalnosti s prethodnim

iskustvom stečenim u Vojsci Jugoslavije i policiji, nije slagala s vojnom strategijom

OVK, kritikujući njezin nedostatak profesionalizma. No, do avgusta 1998. FARK

očevidno nije postojao kao organizovana vojna sila.175

175 Tumačenje člana 1 Protokola II, koje je dao ICRC, govori o zahtevima koji se tiču kontrole teritorije. U

paragrafu 3.3 navodi se: U mnogim je sukobima veoma dinamično u teatru netrpeljivosti; često se događa da

kontrola nad teritorijom brzo prelazi iz ruke u ruku. Ponekad će dominacija nad teritorijom biti relativna, naprimer,

kad urbani centri ostanu i nadalje u rukama vlade, a seoski predeli izmaknu njezinoj kontroli. U praktičnom smislu

reči, ako su naoružane grupe pobunjenika organizovane u skladu sa zahtevima Protokola, teritorija za koju tvrde da

je drže pod kontrolom povećati će se za one delove koji izmaknu kontroli vladinih oružanih snaga. No, da bi

pobunjeničke grupe mogle efektivno da primenjuju pravila propisana Protokolom, u toj kontroli, makar i skromnog

predela zemlje, mora da bude izvesne stabilnosti.



U intervjuima i saopštenjima za javnost, zvanični govornik OVK ponavljano

je izražavao spremnost organizacije da poštuje pravila ratovanja, što je jedan od

faktora koje treba uzeti u obzir pri utvrđivanju postojanja unutarnjeg oružanog

sukoba.176 U intervjuu koji je u julu 1998. dao za Koha Ditore, list koji izlazi na

albanskom jeziku, zvanični govornik OVK Jakup Krasniqi je kazao:

Od samog početka imali smo svoja interna pravila vođenja operacija. Ovo

jasno podrazumeva da OVK priznaje Ženevske konvencije i konvencije

kojima se propisuju pravila ratovanja i ponašanja u ratnim uslovima.177

U komunikeu OVK broj 51, koji je 26. avgusta izdao generalštab OVK,

tvrdi se da je OVK institucionalizovana i organizovana vojska, čiji profesionalizam

raste i koja je spremna da se bori do pobede.178

Postoje izveštaji u kojima se navode slučajevi kada su vojnike OVK

disciplinski kaznili njihovi vlastiti komandanti, zato što su maltretirali strane novinare

i pucali na njih, iako se ne zna je li ijedan borac OVK kažnjen što se okomio na civile

srbijanske nacionalnosti, maltretirao one zadržane u pritvoru, ili prekršio bilo koju

drugu odredbu Zajedničkog člana 3 ili Protokola II. Veruje se da je OVK u pritvoru

zadržao preko 100 ljudi, većinom srbijanske nacionalnosti.

Naposletku, jugoslovenska je vlada svojim rečima i delima jasno prepoznala i

priznala OVK kao organizovanu oružanu silu. Uz snage specijalne policije, koja

dejstvuje na način sličan onome vojne organizacije, vlada je bila primorana da protiv

pobunjenika upotrebi regularne vojne snage, Vojsku Jugoslavije.

Ofenziva velikih razmera, koju je vlada započela u julu mesecu, nanela je

veliku štetu poziciji i borbenoj moći OVK, te bi, s aspekta zakona ratovanja, u

konačnici mogla da utiče na pravni status sukoba. No, u periodu na koji se odnosi ovaj

izveštaj (februar-avgust 1998.), uslovi propisani članom 3 i Protokolom II bili su

176 Tumačenje paragrafa 1 Zajedničkog člana 3, koje je dao ICRC, kaže da unutarnji oružani sukob postoji kada

se pobunjenička civilna vlast saglasi da je obavezna poštovati odredbe konvencije.177 Koha Ditore od 12. jula 1998. 178 Komunike OVK br. 51, kako je objavljen u listu Koha Ditore od 26. avgusta 1998.



zadovoljeni. Iz tog razloga, Human Rights Watch ocenjuje ponašanje i vlade i OVK, i

to na temelju principa navedenih u Zajedničkom članu 3 i Protokolu II.

Zajednički član 3 i zaštita neboraca

Član 3, zajednički za sve četiri Ženevske konvencije, nazvan je konvencijom

unutar konvencije. To je jedina odredba ženevskih konvencija koja se direktno odnosi

na unutarnje (u suprotnosti sa međunarodnim) oružane sukobe.

Zajednički član 3, odsečak 1, kaže:

U slučaju oružanog sukoba koji nije međunarodnog karaktera, a dešava se na

teritoriji jedne od ugovornih strana, svaka ugovorna strana koja učestvuje u sukobu

biti će obavezna da, u najmanju ruku, primenjuje sledeće odredbe:

1. Lica koja ni na koji način aktivno ne učestvuju u netrpeljivostima,

uključujući pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje i predali

se, kao i one izbačene iz stroja (franc. hors de combat) zbog bolesti,

ranjavanja, zadržavanja u pritvoru ili bilo kojeg drugog razloga, biti će

bezuslovno tretirana humano, bez bilo kakve negativno nastrojene

diskriminacije utemeljene na rasi, boji kože, veri, polu, poreklu ili

imovinskom stanju, odnosno nekim drugim sličnim kriterijumima.

U cilju navedenog, u svako su doba i na svakom mestu, bez razlike,

zabranjeni, i nadalje će biti zabranjeni, sledeći postupci spram gore

pomenutih lica:

a) nasilje kojim se ugrožava život i ličnost, napose ubistvo svih vrsta,

osakaćivanje, surovo postupanje i mučenje;

b) uzimanje taoca;



c) nasilje i sramno postupanje spram ličnog dostojanstva, napose

ponižavanje i ponižavajuće postupanje;

d) donošenje presuda i vršenje pogubljenja bez prethodne sudske

odluke koju je obznanio regularno ustrojen sud, pri čemu tuženiku

treba da budu osigurana sva sudska jemstva koja civilizovan svet

prepoznaje kao neophodna.

Na taj način, a da bi se osiguralo humano tretiranje lica koja nisu, ili više nisu,

aktivno angažovana u netrpeljivostima, Zajednički član 3 nameće stranama

sukobljenim u unutarnjem oružanom sukobu fiksne pravne obaveze.

Zajednički član 3 primenjuje se kada na teritoriji države – potpisnice

konvencije objektivno postoji situacija unutarnjeg oružanog sukoba; on izričito

obavezuje sve strane uključene u unutarnji oružani sukob, uključujući i pobunjenike,

iako oni nemaju pravnih ovlasti da potpišu pristupanje Ženevskim konvencijama. U

Jugoslaviji su zaraćene strane vladine trupe i trupe OVK, te ih stoga obe obavezuju

odredbe Zajedničkog člana 3.

Obaveza primenjivanja člana 3 potpuna je i bespogovorna za sve strane

angažovane u sukobu, i nezavisna od obaveze drugih strana. To znači da se

jugoslovenska vlada ne može izgovarati da ne treba da se pridržava odredbi člana 3

zato što iste krši OVK, i obrnuto.

Primena člana 3 od strane vlade, pravno ne može da se tumači kao izraz

prepoznavanja pobunjeničke strane kao zaraćene, iz kojeg bi proisteklo poimanje

dopunskih zakonskih obaveza koje prevazilaze okvir Zajedničkog člana 3. Isto tako,

za primenu člana 3 nije neophodno da bilo koja vlada pojmi status OVK kao zaraćene

strane.

Za razliku od međunarodnih sukoba, zakon koji propisuje pravila unutarnjih

oružanih sukoba ne uvažava povlasticu borca179 i stoga borcima ne omogućava 179 “Povlastica borca je dozvola da se ubije ili zarobi neprijateljske vojnike, uništi vojne objekte i prouzroče

neizbežne civilne žrtve. Ova povlastica borcima osigurava imunitet, te ih oni koji su ih zarobili ne mogu krivično

goniti zbog dela nasilja koja ne predstavljaju kršenje zakona ratovanja, ali bi prema domaćem zakonu bila tretirana



nikakav poseban status, čak i kad padnu u zarobljeništvo. Stoga jugoslovenska vlada

nije obavezna da zarobljenim pripadnicima OVK jemči status ratnih zarobljenika. Na

sličan način, borcima vladine vojske koji padnu u zarobljeništvo,OVK ne mora da

dodeli ovaj status. No, bilo koja od zaraćenih strana može se složiti da svoje

zarobljenike tretira kao ratne.

Kako pripadnici snaga OVK nisu povlašćeni borci, jugoslovenski sudovi im, u

skladu sa domaćim zakonima, mogu suditi i osuditi ih za izdaju, pobunu ili druge

zločine.

Protokol II i zaštita neboraca

Protokol II nadopunjava Zajednički član 3 i daje širi i detaljniji spisak

aspekata zaštite civila za vreme unutarnjih oružanih sukoba. Iako taj spisak nije

sveobuhvatan, zabranjeni su sledeći postupci, komande i dejstvovanja :

Komande u kojima se kaže da preživelih neće biti, kakve su pretnje borcima,

ili uputstvo da se s osnova zapovedi počine neprijateljska dela.

Dela nasilja nad svim licima, uključujući borce koji su pali u zarobljeništvo,

predali se ili su van stroja (hors de combat).

Mučenje, bilo kakav oblik telesnog kažnjavanja, ili drugo surovo postupanje

lica u bilo kojim uslovima.

Pljačkanje i uništavanje civilne imovine. Ova zabrana namenjena je tome da se

civile poštedi patnji koje proizilaze iz uništavanja njihovih nekretnina i lične

imovine : kuća, nameštaja, odeće, životnih namirnica, alata i tako dalje.

Pljačka uključuje organizovana dejstva, kao i individualna dejstva preduzeta

bez pristanka vojnih vlasti.180

Držanje taoca.181

kao zločini. Status ratnog zarobljenika zavisi od, i proističe iz, ove povlastice. Vidi Solf, Status boraca u ne-

međunarodnim oružanim sukobima prema domaćem zakonu i van-nacionalnoj praksi, , Pregled zakona

američkog univerziteta, No.33 (1953.), str. 59. 180 Međunarodni odbor Crvenog Krsta (ICRC), Tumačenje, IV Ženevska konvencija (Ženeva: ICRC, 1958.), str.

226.181 Tumačenje dopunskih protokola koje je izdao ICRC, na str. 874 taoce definiše kao

lica koja se bilo voljno, bilo bez svoje volje, nalaze u vlasti neprijatelja i svojim životom ili slobodom

odgovaraju za izvršenje zapovedi ovog poslednjeg, podržavajući na taj način bezbednosti njegovih oružanih



Skrnavljenje mrtvih tela.182 Osakaćivanje mrtvaca nije dozvoljeno ni pod

kojim uslovima i predstavlja kršenje pravila ratovanja.

U Protokolu II stoji i to da deci po potrebi treba osigurati negu i pomoć. U članu 4,

paragraf 3, stoji da oružane snage ili grupe neće da regrutuju decu mlađu od

petnaest godina.

Zaštita civilnog stanovništva

Govoreći uopšteno, u situacijama kada se vodi unutarnji oružani sukob civil je

svak onaj ko nije pripadnik oružanih snaga ili organizovane oružane grupe neke od

sukobljenih strana. Shodno tome, pojam civilno stanovništvo obuhvata sva lica koja

aktivno ne učestvuju u neprijateljskim dejstvima.183

Civile se ne sme namerno ponaosob napadati, jer oni ne predstavljaju

neposrednu opasnost za protivnika.184

Naziv civil uključuje i deo nameštenika vojne strukture koji ne pripadaju

oružanim snagama, ali im pomažu.185 Mada oni kao civili ne smeju da budu mete

napada, ovi civilni nameštenici vojnih struktura, ili oni koji indirektno pomažu

borcima, preuzimaju rizik da slučajno poginu ili budu ozleđeni tokom napada na

zakonite vojne mete, i to stoga što se tog časa nalaze na samim lokacijama vojnih

meta, ili u njihovoj neposrednoj blizini.

snaga.182 U Protokolu II, član 8, navodi se:

Kadgod to uslovi dozvoljavaju, a napose nakon izvršenog napada, smesta će se preduzeti sve moguće mere....da se

pronađu mrtvi, spreči njihovo pljačkanje i dostojno ih se sahrani.183 R. Goldamn, Međunarodno humanitarno pravo i oružani sukobi u El Salvadoru i Nikaragvi, Časopis

američkog univerziteta koji objavljuje članke s područja međunarodnog prava i politike, Vol. 2 (1987.), str. 553.184 M.Bothe, K. Partsch, & W. Solf. Nova pravila koja vrede za žrtve oružanih sukoba: Tumačenje dvaju

protokola, donesenih 1977. godine kao dodatak Ženevskim konvencijama iz 1949. godine (Hag: Martinus Nijhoff,

1982), str.303.185 U civile spadaju lica koja su direktno povezana s oružanim snagama, uključujući ona koja ih prate, a da im

pritom ne pripadaju, kakva su civili-pripadnici vazduhoplovnih posada, ugovorni dobavljači, članovi sindikata ili

službi odgovornih za blagostanje oružanih snaga, članovi posade trgovačke mornarice i posada civilnih

vazduhoplova zaposleni na prevozu vojnog personala, materijala ili zaliha...Civili zaposleni u proizvodnji,

dostavljanju i uskladištenju ratne municije..... Ibidem (na istom mestu), pp. 293-94.



Uz to, obe strane kao borce mogu da koriste lica čija su zanimanja inače

civilne prirode. Tako dugo dok izravno učestvuju u neprijateljskim dejstvima, ova lica

gube imunitet civila koje se ne sme napadati.186 [D]irektno učestvovanje [u

neprijateljskim dejstvima] podrazumeva ratna dejstva koja će po svojoj prirodi i svrsi

pripadnicima i opremi neprijateljskih oružanih snaga verovatno prouzročiti štetu, a

uključuje i odbrambena dejstva.187

Izraz neprijateljsko dejstvo ne pokriva samo situaciju i momenat u kom civil

faktično koristi oružje, nego i situaciju i vreme u kom ga nosi uza se, kao i situacije u

kojima preduzima neprijateljski nastrojene radnje bez da upotrebi oružje.188 Primeri se

nalaze u terenskom priručniku vojske Sjedinjenih Država, u kom su nabrojana neka

neprijateljska dejstva, uključujući:

sabotažu, razaranje komunikacijskih objekata, namerno pogrešno usmeravanje

trupa od strane vodiča, oslobađanje ratnih zarobljenika .....Ovo vredi i za lice

koje dejstvuje kao član oružanog tima, kao i ono koje oružanim timovima

dostavlja ciljana obaveštenja, namenjena tome da ih se momentalno upotrebi

protiv neprijatelja, Ovamo spadaju artiljerijski radaristi ili članovi kopnenih

osmatračkih timova. [Ovo] bi uključilo i direktnu logističku podršku

jedinicama direktno uključenim u borbena dejstva, kakva je dostava municije

na mesto s kog se otvara vatra. S druge strane, civili koji oružanim snagama

pružaju tek indirektnu podršku, kakvi su radnici u odbrambenim pogonima ili

oni angažovani na dostavi ili uskladištenju vojnih zaliha u pozadinskim

predelima, protivniku ne predstavljaju neposrednu pretnju te ih se stoga

ponaosob neće namerno napadati.189

186 Ibidem (na istom mestu), str. 303187 ICRC, Tumačenje dodatnih protokola, str. 619.188 ICRC, Tumačenje dodatnih protokola, str. 618-19. Ova je definicija šira negoli ona napada i uključuje, u

najmanju ruku, pripremu za borbu i povratak iz nje. Bothe, Nova pravila koja vrede za žrtve oružanih sukoba,

str.303.189 Ibidem ( na istom mestu), str. 303 (fusnota izostavljena).



U osobe koje štiti Zajednički član 3 spadaju pripadnici i vladinih snaga i snaga

OVK, koji se predaju, budu ranjeni, razbole se ili su nenaoružani, odnosno padnu u

zarobljeništvo. Oni su hors de combat, odnosno, u doslovnom prevodu, van stroja.

Postavljenje (označavanje) vojnih ciljeva

Prema zakonima ratovanja, vojni ciljevi definisani su samo u odnosu na

objekte ili mete, a ne i na pripadnika oružanih snaga. Da bi se uspostavilo zakonit

vojni cilj, objekat ili meta, izabrani s obzirom na svoju prirodu, lokaciju, svrhu ili

namenu, moraju efektivno da doprinose borbenoj moći ili borbenom dejstvu

neprijateljske vojske, a njihovo potpuno ili delimično uništenje ili neutralizovanje u

danim uslovima mora da predstavlja neospornu vojnu prednost.190

Zakoniti vojni ciljevi su oružje boraca, konvoji, instalacije i opskrba. Uz to:

objekat koji se načelno koristi u civilne svrhe, kao što je boravišni objekat,

autobus, taksi-stajalište ili civilno uzletište, odnosno železnički kolosek, može

da postane vojni cilj ukoliko njegova lokacija ili namena udovoljava

[kriterijumima navedenim u Protokolu 1, čl.52(2)].191

Pripadnici oružanih snaga jugoslovenske vlade stalno namešteni u vojsci, i

borci OVK, zakonite su vojne mete i može ih se napasti, ponaosob ili kolektivno, sve

do momenta kada postanu hors de combat, što će reći dok se ne predaju ili dok ih se

ne rani ili zarobi.192

Policajci koji nemaju borbenih dužnosti u principu nisu zakonite vojne mete,

kao što to nisu niti izvesne druge kategorije vladinih nameštenika koji poseduju

dozvolu za nošenje oružja, kakvi su carinici.193 No, policajci kojima su dodeljene

190 Protokol I, čl. 52 (2)191 Bothe, Nova pravila koja vrede za žrtve oružanih sukoba, pp.306-07.192 Ranjeni ili zarobljeni borac nalazi se van borbenog stroja, te mora da bude zaštićen.193 Izveštaj radne grupe B, Odbor I, od 18. marta 1975. (CDDH/I/238/rev.1; X, 93), u Howard S. Levie, ur., Zakon

koji vredi za ne-međunarodni oružani sukob, (Dordrecht, Holandija: Martinus Nijhoff , 1987.), str.67. Vidi Rosario

Conde, Policajci kojima nisu dodeljene borbene dužnosti: prema odredbama humanitarnog prava nezakonite mete

direktnog napada, studentski seminar (New York: Pravni fakultet Univerziteta Columbia, 12. maj 1989.).



borbene dužnosti bili bi primerene vojne mete, koje sme izravno ponaosob da se

napadne.

Zabrana napada koji ne prave razliku između boraca i civila: princip srazmera

Govoreći uopšteno, civilno stanovništvo i civilna lica treba da budu pošteđena napada.

Kako je gore navedeno, da bi se uspostavilo zakonit vojni cilj, meta treba da 1)

efektivno doprinosi vojnoj moći ili borbenom dejstvu neprijatelja, i 2) njezino

potpuno ili delimično uništenje ili neutralizovanje u datim uslovima mora da

predstavlja nespornu vojnu prednost.

Tako dugo dok se ne zadovolji ovaj dvostruki test, zakoni ratovanja sve

objekte obeležavaju kao civilne. Polazi se od pretpostavke da objekti koji u

mirnodopskim uslovima imaju civilnu namenu, kakvi su crkve, kuće ili škole, nisu

vojni ciljevi. Ukoliko oni zapravo pomažu pri neprijateljskom borbenom dejstvu,

mogu da izgube imunitet i sme direktno da ih se napadne. No, ova pretpostavka

odnosi se samo na objekte koji u mirnodopskim uslovima nemaju značajnu vojnu

namenu ili svrhu. Naprimer, ova pretpostavka neće obuhvatati ciljeve kakvi su

transportni ili komunikacijski sistemi, koji su prema primenjivim kriterijumima vojni

ciljevi.

Napadač takođe mora da učini sve što je provedivo da verodostojno utvrdi

da ciljevi koje će se napasti nisu civilni. Provedivo znači ono što je realno ili

praktično moguće, uzevši u datom momentu u obzir sve okolnosti, uključujući i one

važne za uspeh vojnih operacija.194

Međutim, čak i napadi na zakonite vojne mete ograničeni su principom

srazmera. Ovaj princip borcima nameće dužnost da izaberu način izvršenja napada

kojim će izbeći, ili na najmanju moguću meru svesti, nanošenje štete civilima.

Napadač napose mora da se suzdrži od napada ako su očekivane civilne žrtve veće

negoli je važnost vojne mete za njegove strateške ciljeve. Princip srazmera ozakonjen

je u Protokolu I, član 51 (5):

194 Bothe, Nova pravila koja vrede za žrtve oružanog sukoba, str.362 (fusnota izostavljena).



Među ostalim, napadima koji ne razlikuju civile od boraca treba smatrati

sledeće tipove napada:...

b) napad za koji se može očekivati da će prouzročiti uzgredan gubitak

života civilnog lica, ranjavanje civila, oštetiti civilne objekte, ili

dovesti do kombinacije navedenog, razmera prekomernog u odnosu na

konkretnu i direktnu pretpostavljenu vojnu prednost.

Ako može da se očekuje da će napad prouzročiti uzgredne civilne žrtve ili

naneti štetu civilima, prije negoli se takav napad izvrši treba da budu zadovoljena dva

zahteva. Prvo, treba da postoji pretpostavljena konkretna i direktna vojna

prednost.Direktna znači bez uplitanja uslova posredovanja...Daleka prednost koju

će se steći u nekom nedefinisanom budućem momentu ne bi mogla da bude primeren

polazni osnov koji bi prevagnuo nad civilnim gubicima195.

Stvaranje uslova koji doprinose predaji na način da se vrše napadi koji

uzgredno nanose štetu civilnom stanovništvu196 previše je dalek i premalo vojnički

cilj da bi ga se okvalifikovalo kao konkretnu i direktnu vojnu prednost. Vojna

prednost može da se sastoji samo u tome da se osvoji teritorija i unište, odnosno

oslabe neprijateljske oružane snage.197

Drugi zahtev principa srazmera jest taj da predvidivo ranjavanje civila i šteta

koja će biti naneta civilnim objektima neće biti nesrazmerni, što hoće reći,

prekomerni u poređenju sa očekivanom konkretnom i nespornom vojnom

prednošću.

Prekomerna šteta relativan je koncept. Naprimer, prisustvo vojnika na

odsustvu ne može da bude opravdanje za uništenje celog sela. Ukoliko je uništenje

mosta od vanredne važnosti za zauzimanje strateške zone, podrazumeva se da može

195 Ibidem., str.365.196 ICRC, Tumačenje dodatnih protokola, str. 685.197 Ibidem, str. 685. Kako je napred izneseno, da bi se uspostavilo zakonit vojni cilj, objekt izabran na osnovi

svoje prirode, lokacije, svrhe ili namene, mora efektivno da doprinosi borbenoj moći ili borbenom dejstvu

neprijatelja, a njegovo potpuno ili delimično uništenje ili neutralizovanje u datim uslovima mora da predstavlja

nespornu vojnu prednost. Vidi Protokol I, čl. 52 (2), u kom je ova definicija ozakonjena.



da bude pogođena i koja kuća, ali ne i to da će ceo urbani predeo da se sravni sa

zemljom.198 Bez obzira na to koliko vredna vojna meta bila, opravdanje za

prekomerne civilne žrtve nikad ne postoji.199

Napadi koji ne razlikuju civile od boraca definisani su u Protokolu I, član 51

(4) kao:

a) oni koji nisu usmereni na tačno označene vojne ciljeve;

b) oni u kojima se primenjuje metod ili način borbe koji se ne može usmeriti

na tačno označen vojni cilj; ili

c) oni u kojima se primenjuje metod ili način borbe čiji efekti ne mogu da se

ograniče na način kako to zahteva ovaj Protokol; te im je, sledom toga, priroda takva

da bez razlike pogađaju i vojne ciljeve i civile, odnosno civilne objekte.

Zaštita civila od raseljavanja

Postoje samo dva izuzeća od zabrane raseljavanja civila zbog razloga

povezanih sa ratnim stanjem: njihova bezbednost ili imperativni vojni razlozi. Član 17

Protokola II kaže:

1. raseljavanje civilnog stanovništva neće se zapovediti iz razloga vezanih uz

sukob, sem ako je u pitanju bezbednost civila ili to zahtevaju imperativni

vojni razlozi. Ako su takva raseljavanja neophodna, preduzeti će se sve

moguće mere da bi se civilnom stanovništvu osiguralo zadovoljavajuće

uslove u pogledu zaklona, higijene, zdravstvenog stanja, bezbednosti i

ishrane.

Pojam imperativni vojni razloziobično se odnosi na evakuisanje zbog predstojećih

vojnih operacija. Privremena mera evakuisanja primerena je ukoliko je predeo

ugrožen zbog vojnih operacija, ili postoji sklonost da ga se intenzivno bombarduje.

198 ICRC, Tumačenje dodatnih protokola, str. 684.199 Ibidem, str.626.



Evakuisanje se može dozvoliti i kada prisustvo zaštićenih lica u jednom predelu

sputava vojne operacije. Čim se u rečenom predelu obustave neprijateljska borbena

dejstva, zahteva se da se evakuisana lica smesta vrate svojim domovima. Vlast koja je

naredila evakuisanje snosi teret odgovornosti da dokaže da su razlozi za ovo prisilno

preseljenje u skladu s ovde izrečenim uslovima.

Raseljavanje ili zarobljavanje civila samo zato da bi se neprijatelju poreklo

društveni temelj, nema nikakve veze sa bezbednošću civila. Isto tako, ne može ih se

opravdati niti imperativnim vojnim razlozima, koji zahtevaju potpuno preciznu

procenu okolnosti200, i to stoga što je ovim razlozima tako lako manipulisati. Kako se

navodi u tumačenju Protokola II:

Očevidno, imperativne vojne razloge ne može se pravdati političkim

motivima. Naprimer, bilo bi zabranjeno seliti stanovništvo zato da bi se

uspostavila efikasnija kontrola nad odmetničkom grupom određene

nacionalnosti.201

Masovno preseljenje ili raseljavanje civila, preduzeto sa svrhom da bi se protivničkim

snagama poreklo željenu društvenu bazu, zabranjeno je stoga što je u potpunosti

politički motivisano.

Čak i ako bi vlade imale argumenata da pokažu da su raseljavanja bila

neophodna, one i dalje imaju obavezu preduzeti sve moguće mere da civilnom

stanovništvu osiguraju zadovoljavajuće uslove u pogledu zaklona, higijene,

zdravstvenog stanja, bezbednosti i ishrane.

Izgladnjavanje civila kao borbeni metod

Izgladnjavanje civila kao borbeni metod postalo je nezakonito na temelju

međunarodnog običajnog prava, kako to odražava Protokol II:

Član 14 – Zaštita objekata neophodnih za preživljavanje civilnog stanovništva

200 Ibidem, str. 1472.201 Ibidem.



Izgladnjavanje civila kao borbeni metod je zabranjeno. Iz istog razloga, s tom

je svrhom zabranjeno napadati, uništavati, sklanjati ili onesposobljavati

objekte neophodne za preživljavanje civilnog stanovništva, kakvi su životne

namirnice, poljoprivredni predeli u kojima se životne namirnice proizvode,

usevi, stoka, instalacije i dovodi pitke vode te sistemi za navodnjavanje.

Izgladnjavanje je zabranjeno koristiti kao oružje uništenja ili slabljenja

stanovništva. Ovo ne znači da bi dokazivanje kršenja ove odredbe i primene

izgladnjavanja kao metoda ratovanja, zahtevalo da stanovništvo dosegne tačku u kojoj

umire od gladi. Zabranjeno je namerno dovesti do toga da stanovništvo gladuje,

posebno na način da mu se oduzmu izvori hrane ili životnih namirnica.

Ova zabrana izgladnjavanja civila je pravilo koje se ne može osporiti.202

Nikakva izuzeća u, naprimer, slučajevima imperativne vojne potrebe, nisu dopuštena.

U članu 14 nabrojani su najčešći načini na koje može da se provodi

izgladnjavanje. Specifična zaštita proširena je na objekte neophodne za

preživljavanje civilnog stanovništva, čiji, ne baš iscrpan spisak, sledi: životne

namirnice, poljoprivredna područja u kojima se te namirnice proizvode, usevi, stoka,

instalacije i dovodi pitke vode te sistemi za navodnjavanje. Tim se članom

zabranjuje preduzimanje izvesnih destruktivnih radnji usmerenih na ove po život

važne elemente opskrbe, a takve radnje opisuju se glagolima kojima je cilj da pokriju

sve moguće scenarije: napasti, uništiti, ukloniti i onesposobiti.

U delu teksta u kom se pominju objekti neophodni za preživljavanje civilnog

stanovništva, nije napravljena razlika između objekata namenjenih oružanim

snagama i objekata namenjenim civilima. Sem u slučaju kada je izvesno da su

životne namirnice namenjene opskrbi boraca, zabranjeno je uništavati ili napadati

objekte neophodne za preživljavanje, čak i ako protivnik od toga može da ima koristi.

Zabrana bi bila bespredmetna kada bi neko mogao da potegne argument da su se

202 Ibidem, str. 1456.



pripadnici vladinih oružanih snaga, ili naoružani pripadnici opozicije, mogli okoristiti

objektima o kojima je reč.203

No, napadi na objekte koji se koriste da bi se direktno pripomoglo vojno

dejstvo mogu da se dozvole, čak i ako su ti objekti životne namirnice civila i drugi

objekti zaštićeni odredbama člana 14. Ovo izuzeće ograničeno je na neposrednu zonu

aktualnih vojnih sukoba, kako je očevidno iz primera vojnih objekata koji se koriste

kao direktna potpora vojnom dejstvu: bombardovanje predela u kom se proizvodi

hrana da bi se vojsku sprečilo da kroz njega napreduje, ili napadanje ambara s

uskladištenom hranom koji neprijatelj koristi kao paravan ili vojni magacin, itd.204

Odredbe člana 54 Protokola I korisne su i kao smernice za sužavanje definicije

dopustivih načina i metoda napada na životne namirnice.205 Kao i član 14 Protokola II,

član 54 Protokola I dozvoljava napade na vojne zalihe životnih namirnica. Ovaj član

takve napade izričito ograničava na one usmerene na životne namirnice namenjene

isključivo potrebama neprijateljskih oružanih snaga. Ovime se misli na zalihe koje su

već u posedu oružanih snaga protivničke strane, jer je jedino u toj tački izvesno da su

namenjene isključivo pripadnicima neprijateljskih oružanih snaga.206

Čak i tada, napadač ne može da uništi životne namirnice u vojnom sistemu nabave

koje su namenjene ishrani ratnih zarobljenika, civilnog stanovništva okupirane

teritorije ili lica klasifikovanih kao civili koji služe u oružanim snagama, ili te snage

prate.207

Dokaz namere da se izgladni civile

Prema odredbama člana 14, zabranjena su dejstva preduzeta s namerom da se

izgladnjavanje upotrebi kao metod ili oružje napada na civilno stanovništvo. Takvu

203 Ibidem, str. 1458-59.204 Ibidem, str.657. U novim pravilima dat je sledeći primer direktne potpore: kanal za navodnjavanje koji se

koristi kao deo odbrambene pozicije, vodonosni toranj koji se koristi kao osmatračnica, ili polje kukuruza koje se

koristi kao paravan za infiltriranje oružanih snaga koje vrše napad. Bothe, Nova pravila koja vrede za žrtve

oružanih sukoba, str. 341.205 Član 54 Protokola I je standard paralelan članu 14 Protokola II, a odnosi se na zabranu izgladnjavanja civila

kao borbenog metoda u međunarodnim oružanim sukobima.206 Bothe, Nova pravila koja vrede za žrtve oružanih sukoba, str. 340.207 Ibidem, pp. 340-41.



nameru može biti teško dokazati, a većina armija ne želi da ju prizna. Međutim, dokaz

se ne svodi samo na vlastite izjave napadača. Zaključak o tome s kojom je namerom

nešto urađeno, može da se izvede iz celine okolnosti pod kojima se vojni poduhvat

dešavao.

Za procenu namere napose je važno koliki je trud napadač uložio u to da

ispuni svoje dužnosti u pogledu razlikovanja civilnih i vojnih meta, i izbegne

nanošenje štete civilima i civilnoj ekonomiji.208 Ne ispuni li napadač ove dužnosti, te

zbog toga dođe do nestašica hrane, može da se izvede zaključak da je namera napada

bila izgladniti civile.

Što su mere koje su rezultovale nestašicama hrane bile drastičnije, i što je

manja razlika koja je učinjena između civila i boraca, i to u uslovima kada su na

raspolaganju stajali drugi, ne toliko restriktivni načini borbe, to je veća verovatnost da

je stvarna namera napada bila civilima oduzeti hranu. Naprimer, može se oceniti da

napadač koji na neprijateljskoj teritoriji provodi taktiku spaljene zemlje ne bi li

neprijatelju oduzeo hranu, ustvari ima nameru da izgladni civilno stanovništvo koje na

toj teritoriji živi. Na preteće nestašice hrane, koje se javljaju za trajanja sukoba,

obično napose upozoravaju organizacije koje pružaju humanitarnu pomoć, i to kako

domaće, tako i međunarodne, ne bi li na sukobljene strane izvršile pritisak da dozvole

pristup dostavljačima hrane i ne bi li prikupile novac za svoje složene i skupe

operacije.

O stvarnim namerama napadača treba suditi i po trudu koji je uložio da smesta

preduzme protu-mere, kakve su dopuštenje da humanitarni konvoji stignu do lica

kojima je potrebna pomoć, ili samoinicijativno dostavljanje hrane, ne bi li se rešio

problem gladi. Može se smatrati da napadač koji pogođenom civilnom stanovništvu

ne osigura odgovarajuću ishranu, i koji blokira pristup onima koji bi to uradili,

odnosno odbija da dozvoli evakuisanje civila u vremenima nestašice hrane, ima

nameru da izgladni civilno stanovništvo.

Domaći zakon 208 Civili nisu zakonite vojne mete; ovo je pre svega izričito ozakonjeno rezolucijom 2444, koju je donela

Generalna skupština UN. Dužnost da se u svakom momentu razlikuje civile od boraca, kao i civilne u odnosu na

vojne objekte, uključuje i dužnost da se vojne operacije usmere samo na vojne ciljeve.



Savezni Ustav Jugoslavije, proglašen 1992., uspostavio je Jugoslaviju kao

demokratsku državu zasnovanu na vladavini zakona. Četrdeset i devet članova

odsečka u kom se govori o ljudskim pravima i slobodama, svim građanima

Jugoslavije jemče temeljna civilna i politička prava, kakva su sloboda govora, sloboda

udruživanja, i pravo na pravično suđenje.

Jugoslovenski zakoni svim optuženicima garantuju pravo na zakonski

primeren proces. Član 23 saveznog zakona zabranjuje proizvoljno pritvaranje i

obavezuje vlasti da zatočeno lice bez odlaganja obaveste o razlogu njegova/njezina

pritvaranja i odobre mu/joj da se posavetuje s advokatom. Član 24 obavezuje vlasti da

zatočenika u roku od dvadeset i četiri časa pismeno obaveste o razloga njegova,

odnosno njezina hapšenja. Zadržavanje u pritvoru koje je odredio niži sud, ne sme da

traje dulje od tri meseca, sem ako ga viši sud nije produžio na najviše šest meseci.

Član 25 stavlja van zakona mučenje, kao i bilo kakvu iznudu priznanja ili izjava.

Primena sile u postupanju sa zatočenikom takođe je krivično delo.

Ustav manjinama jemči prava da u skladu sa međunarodnim pravom čuvaju,

neguju i izražavaju svoja etnička, kulturološka, jezična i druga obeležja, kao i da

koriste nacionalne simbole.209 U članu 20 se navodi:

Građani će biti jednaki bez obzira na nacionalnost, rasu, pol, jezik, veru,

politička ili druga uverenja, društveno poreklo, imovinski ili drugi lični status.

Članom 46 i 47 manjinama se garantuje pravo na izobrazbu i medije na

njihovom materinskom jeziku, kao i pravo da osnuju obrazovna i kulturna udruženja.

Međutim, član 48 manjinama donekle ograničava slobodu udruživanja. U njemu se

navodi:

Pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da uspostave i neguju nesmetane

odnose sa svojim sunarodnicima u Republici Jugoslaviji i van njenih granica,

dakle sa sunarodnicima nastanjenim u drugim državama, kao i da učestvuju u

radu međunarodnih nevladinih organizacija, pod uslovom da ovi odnosi nisu

209 Ustav Savezne Republike Jugoslavije, član 11.



štetni za Saveznu Republiku Jugoslaviju ili republiku-članicu. [Naglasak

dodat].

Jugoslovenski Ustav isto tako jemči da će vlada poštovati međunarodno pravo.

U članu 10 se navodi:

Savezna Republika Jugoslavija će priznati i jemčiti prava i slobode čoveka i

građanina, propisana i priznata međunarodnim pravom.

U članu 16 se dodaje:

Savezna Republika Jugoslavija će pošteno ispuniti obaveze navedene u

međunarodnim ugovorima u kojima je jedna od ugovornih strana.

Međunarodni ugovori, usvojeni i proglašeni u skladu sa postojećim Ustavom i

opšte-priznatim međunarodnim zakonskim normama, biti će ugrađeni u

unutarnju pravnu regulativu.



12. MEĐUNARODNI KAZNENI SUD ZA RATNE ZLOČINE POČINJENE NA TERITORIJI BIVŠE JUGOSLAVIJE

Međunarodni kazneni sud za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše

Jugoslavije osnovan je u maju 1993., kako bi krivično gonio one koji su, počevši od

1991., na teritoriji bivše Jugoslavije počinili ratne zločine. Sa septembrom 1998., u

vezi sa zločinima počinjenim za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni, javno je optuženo

osamdeset lica, dok su ostalima uručene zapečaćene optužnice. U pritvoru je zadržano

dvadeset i osam lica a, dok ovo pišemo, dva su osuđena kao zločinci.

U članu 1 Statuta Suda navodi se da je Sud ovlašten da krivično goni lica koja

su na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. naovamo prekršila međunarodno

humanitarno pravo. U članu 8 nadalje se specifikuje da će se privremena nadležnost

Suda proširiti na vremenski period koji započinje od 1. januara 1991. Ova

nadležnost nije vremenski ograničena. Na osnovi ovog ovlašćenja, Sud može da

istražuje i krivično goni lica koja su na Kosovu prekršila odredbe međunarodnog

humanitarnog prava.

U saopštenju za štampu, izdatom 10. marta 1998., tužilaštvo Suda javno

navodi da je Sud opunomoćen da krivično goni lica odgovorna za teška kršenja

međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991.

godine naovamo. Ova nadležnost traje i dalje, i pokriva i nedavno nasilje na

Kosovu.210 Dana 7. jula 1998., glavna tužiteljica Suda, sudija Louise Arbour,

napisala je pismo Kontaktnoj grupi, u kom iznova potvrđuje ovlašćenje Suda i

njegove namere u pogledu Kosova:

Tužiteljica veruje da priroda i obim borbi ukazuju na to da na Kosovu, u smislu međunarodnog prava, postoji oružani sukob. Sledom toga, ona namerava da podigne optužnice za zločine

210 Međunarodni kazneni sud za krivično gonjenje osoba odgovornih za ratne zločine na teritoriji bivše

Jugoslavije, Izjava tužiteljice u vezi sa nadležnošću Suda nad Kosovom, Hag, 10. marta 1998.



protiv čovečanstva, odnosno ratne zločine, ukoliko se dokaže da su takvi počinjeni.211

Nadležnost Suda uključuje i zločine koje su počinili naoružani pobunjenici. U

svom pismu Kontaktnoj grupi, sudija Arbour naglasila je da borce uključene u

oružani sukob međunarodno pravo obavezuje da se drže zakona ratovanja, te da svako

kršenje ovakvih zakona može da bude kažnjeno.

Krivična odgovornost obuhvata i lica na vodećim pozicijama, ukoliko su iz

nekog razloga imala saznanje o tome da njihov podređeni ima nameru da počini, ili je

već počinio krivična dela, a kao nadređeni nisu preduzeli neophodne i razumne mere

da takva dela spreče, ili kazne one koji su ih počinili.

Početkom meseca jula, Sud je u vezi sa sukobom na Kosovu u Saveznu

Republiku Jugoslaviju poslao svoju prvu delegaciju. Druga misija Jugoslaviju je

posetila u septembru, a buduća putovanja, uključujući i delegaciju na visokom nivou u

kojoj će biti i glavna sudija Arbour, zakazane su za kasniji period iste godine. Na

poziv vlade, u zemlju je sredinom oktobra stigao tim finskih forenzičara, kako bi

proveo istrage na Kosovu ali, u vreme kada je ovaj izveštaj išao u štampu, nije bilo

jasno koju slobodu pristupa će taj tim imati, i kako bi mogao da sarađuje sa MKSJ.

Dana 13. marta 1998., američka vlada obznanila je da je osigurala 1 075

miliona američkih dolara kao podršku Sudu u istragama koje provodi na Kosovu. Od

tada su rad Suda na Kosovu javno podržali brojni vodeći političari i politička tela.

Dana 31. avgusta 1998., pomoćnik američkog državnog sekretara zadužen za pitanja

ratnih zločina, ambasador David Scheffer, saopštio je da nije bio u mogućnosti da

poseti Beograd i Kosovo, jer mu Jugoslavija nije odobrila vizu. Na konferenciji za

štampu, održanoj u Zagrebu, Hrvatska, novinarima je kazao sledeće:

Budući da Sud istražuje sukob na Kosovu, Sjedinjene Države s njim sarađuju

u celosti. Mi osiguravamo da važna obaveštenja Sudu budu dostavljena

pravovremeno, kako bi njegove istrage mogle delotvorno da se nastave.

211 Prepiska tužiteljice s članovima Kontaktne grupe, Hag, 7. juli 1998.



Podstičemo druge vlade da sarađuju sa Sudom za ratne zločine i da mu dostave

obaveštenja koja se tiču sukoba na Kosovu...

Svesrdno podržavamo namere Suda za ratne zločine da u celosti istraži dejstva

na Kosovu. Uzdamo se da će narednih nedelja istražitelji Suda uspostaviti

redovno prisustvo na Kosovu, tako dugo dok se neophodne istrage ne završe.

Prisustvo Suda na teritoriji Kosova može pripomoći da se spreče daljnje

zločinačke radnje, te omogućiti da se provede detaljan pregled lokacija

navodnih masovnih grobnica i drugih ciljeva istrage. U cilju transparentnosti,

nužno je osigurati i pristup nevladine organizacije koja, usmerena od strane

Suda, može da pomogne u ovom procesu.212

13. ULOGA MEĐUNARODNE ZAJEDNICE

Unatoč stalnim obećanjima da se Bosna neće ponoviti , međunarodna

zajednica nije preduzela odgovarajuće korake da zaustavi napade na civile na Kosovu,

koji se ni po čemu ne razlikuju od napada na borce, kao ni da zaustavi bezobzirno

uništavanje njihove imovine. Štaviše, dokazi upućuju na to da je međunarodna

zajednica, koja se protivi stvaranju nezavisnog Kosova i boji brzog rasta OVK,

odlučila prevideti teška nasilja vlade.

U zadnjih osam meseci, međunarodna zajednica u više navrata nije uspela da

zauzme jednodušno stanovište o tome da ovaj sukob treba razrešiti. Slobodan

Milošević je ovu nejedinstvenost okrenuo u svoju korist, time što se pretvarao da se

dogovara čas s jednom, čas s drugom državom, kupujući u međuvremenu vreme u

kom je nastavio svoj pohod na Kosovu. Članice međunarodne zajednice ovu su

nedoslednost takođe okrenule u svoju korist : upirući prstom jedna na drugu, u

izgovor zbog svoje pasivnosti.

212 Konferencija za štampu koju je ambasador David Scheffer održao u Zagrebu, Hrvatska, 31. avgusta 1998.



U prilikama u kojima je međunarodna zajednica sukobljenim stranama

odašiljala oštru poruku osude, reči i simbolička dela pokazala su se besmislenima,

rokovi su odgađani, uveti odbacivani, a sankcije, i pored stalnog nasilja, ili maltene

nisu provođene, ili su posve povučene.

Potpuna paraliza međunarodne zajednice rezultat je dvaju istodobnih strahova,

straha od odobravanja nezavisnosti Kosova, i straha od ulaganja međunarodnih

sredstava u očuvanje mirnog Kosova unutar SFRJ. Međunarodnoj zajednici preostala

je politika osude – kojom se postiže jedino očuvanje sukoba unutar državnih granica i

sprečavanje njegova širenja u susednu Makedoniju, Albaniju i Bosnu. Kršenja

ljudskih prava na Kosovu tolerišu se zbog održanja celovitosti teritorije.

U vreme kada je ovaj izveštaj išao u štampu, sporazum sa Miloševićem, u

sklapanju kog je posredovao američki izaslanik Richard Holbrooke, tek se

kristalizovao. Najviše brige zadavalo je to što je međunarodna zajednica ovu naoko

čvrstu odluku donela tek kad je Milošević postigao svoje vojne ciljeve i terorisao

albansko stanovništvo. I nadalje se nameću ozbiljna pitanja u pogledu bezbednosti

misije OSCE koja broji 2000 lica, a na Kosovo je poslana da proveri ispunjava li

SFRJ zahteve postavljene u rezolucijama Veća bezbednosti. U ovakvim se uslovima

nameću ozbiljna pitanja u pogledu snage ovlašćenja članova te misije, kao i u pogledu

odgovora međunarodne zajednice za slučaj da SFRJ ne ispuni zahteve postavljene u

rezolucijama 1160 i 1199 Veća bezbednosti.213 (Vidi Dodatak D).

Nejedinstvenost unutar međunarodne zajednice

Međunarodni odgovor na krizu značajno slabi stalna nejedinstvenost unutar

međunarodne zajednice. Kina i Rusija, obe stalne članice Veća bezbednosti s pravom

veta, stalno zagovaraju stanovište da je ovaj sukob unutarnja stvar koju treba da reši

jugoslovenska vlada. Ovakvo stanovište efektivno je blokiralo Veće bezbednosti da

snažno odgovori na sukob. Pre septembra meseca, jedina mera koju je Veće

bezbednosti usvojilo, a imala je nekakvog efekta, bila je rezolucija od 31. marta kojom

213 Ključni zahtevi Rezolucija 1160 i 1199 Veća bezbednosti i su: obustavljanje neprijateljskih dejstava, delimično

povlačenje snaga bezbednosti s Kosova, neometan pristup agencijama koje pružaju humanitarnu pomoć, saradnja

sa Sudom za ratne zločine, te početak smislenog dijaloga između vlade i vodstva albanske nacije o političkom

statusu Kosova.



se SFRJ stavlja embargo na uvoz oružja. Na ovo stanovište stalo se bez pristanka Kine,

koja se uzdržala od glasanja, i tek nakon ponavljanih, a pre toga ignorisanih upozorenja

Kontaktne grupe.214 U rezoluciji 1199, donetoj 23. septembra (pri čemu se Kina

ponovno uzdržala od glasanja), osuđena su dela nasilja počinjena na Kosovu, iznova

potvrđen embargo na uvoz oružja i, sledom ovlasti navedenih u Poglavlju VII Povelje

UN, postavljen zahtev za momentalnim prekidom neprijateljskih dejstava. Njome se na

SFRJ i albansko vodstvo apelovalo da započnu neodložan i smislen dijalog i zahtevalo

da SFRJ momentalno preduzme mere navedene u izjavi Kontaktne grupe datoj 12. juna.

Rezolucijom se predsednika SFRJ pozvalo da ispuni svoja vlastita obećanja, sadržana u

izjavi koju je, zajedno sa predsednikom Ruske Federacije, dao 16. juna 1998., između

ostalih i obećanje da neće preduzimati nikakve represivne radnje protiv miroljubivog

stanovništva, da će olakšati povratak izbeglica te da će ICRC i UNHCR osigurati

potpun pristup. Rezolucijom se na vladu SFRJ, vodstvo kosovskih Albanaca i sve

druge, apelovalo da u potpunosti sarađuju s tužiteljicom MKSJ, te podvukla potreba da

vlasti SFRJ izvedu pripadnike snaga bezbednosti, umešane u neprimereno postupanje s

civilima i namerno uništavanje njihove imovine, pred lice pravde. U rezoluciji se

navodi da će, ne preduzmu li se mere koje se zahtevaju u njegove dve rezolucije, Veće

razmotriti preduzimanje daljnje akcije i dopunskih mera. Slaba granična kontrola, i

dobro ustrojeno balkansko tržište oružjem, sprečili su da embargo ima ikakav značajniji

upliv na stanje na terenu.

Nejedinstvenost sličnog stepena bila je prisutna i u Kontaktnoj grupi država

koje su se bavile balkanskim pitanjima – Sjedinjenih Država, Ujedinjenog

Kraljevstva, Francuske, Nemačke, Italije i Rusije – gde je napose Rusija opet igrala

ulogu onoga koji sve kvari, iako su zapadne države (posebno one koje su u SFRJ

imale poslovnih interesa) otpor Rusije povremeno koristile kao izgovor za vlastitu

pasivnost. U svojoj prvoj izjavi, datoj nakon eskalacije sukoba 28. februara,

Kontaktna grupa je 9. marta pozvala Veće bezbednosti da razmotri mogućnost da

SFRJ stavi sveobuhvatan embargo na uvoz oružja; da odbije da u SFRJ isporuči

opremu koja bi mogla da se upotrebi za unutarnju represiju ili terorizam; da odbije

izdavanje viza višim predstavnicima SFRJ i Srbije, odgovornim za represiju; te da

214 Rezolucija 1160 Veća bezbednosti i UN (1998.)



proglasi moratorijum na kreditovanje izvoza koji finansira vlada, a podržava trgovinu

i ulaganja u Srbiji. Rusija je poslednje dve mere odbila da podrži, ali je obećala da će,

ne učini li SFRJ napredak prema ispunjenju uslova koje je postavila Kontaktna grupa,

raspraviti mogućnost uvođenja dopunskih mera. Kada se Kontaktna grupa 29. aprila

ponovno sastala, primećeno je da se nasilje nastavlja i da je napredak prema

ispunjenju prethodno postavljenih uslova ograničen, te je, u odgovor na to, rešila da

zamrzne sredstva koja su vlade SFRJ i Srbije držale u inostranstvu; ujedno je Beograd

upozorila da će, nastavi li blokirati dijalog, Grupa sa 9. majem da zabrani bilo kakva

ulaganja u Srbiju. Rusija je odbila da odobri ove sankcije. Na sastanku grupe G-8,

održanom 9. maja (Sjedinjene Države, Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska,

Nemačka, Italija, Japan i Rusija), okupljene države složile su se da zamrznu imovinu

SFRJ i zabrane ulaganja u nju, pri čemu se Rusija ponovno izjasnila da se ona ne

priklanja uvođenju ovih sankcija.

Prazne pretnje da će se preduzeti međunarodna akcija

Nejedinstvenost unutar međunarodne zajednice podrazumeva da su njezine

izjave i akcije slabe, svedene na najmanji mogući zajednički imenitelj. Kao što to

Slobodan Milošević zna i iskorišćuje, to isto tako znači da su međunarodne osude,

sankcije i pretnje, često prazne. Rokovi mogu da se prekrše, uvete se može delimično,

cinički ispuniti, a posledice će biti tek ograničene.

Na sastanku Kontaktne grupe, održanom 25. marta, američka državna

sekretarica Madeleine Albright upozorila je svoje kolege:

Za vreme rata u Bosni, koliko puta se desilo da se jedna ili druga zaraćena

strana pretvara da prihvata naše predloge, samo da bi se izvukla? Možemo da

kažemo da u bivšoj Jugoslaviji obećanja malo vrede, sve dok ih se ne izvršava

uz zaštitnu klauzulu. Poticajna sredstva najčešće završavaju u nečijem džepu;

upozorenjima se ne veruje. Vođe ne reaguju na naznaku daleke pretnje ili

sankcija, već na stvarne sankcije.



Uprkos reči upozorenja koje je uputila sekretarica Albright, a s kojima bi se složila

većina aktera međunarodne scene, međunarodna je zajednica, time što daleku pretnju

sankcijama nije pretvorila u stvarnost, vladi SFRJ dozvolila da od njenih ultimatuma

napravi predmet podsmeha.

Dana 9. marta, Kontaktna grupa je vladi SFRJ dala deset dana da: povuče

jedinice specijalne policije i obustavi dejstva snaga bezbednosti koje pogađaju civile;

ICRC i drugim humanitarnim organizacijama, kao i predstavnicima Kontaktne grupe i

drugih ambasada, dozvoli pristup na Kosovo; se javno obaveže da će započeti proces

dijaloga s vodstvom zajednice kosovskih Albanaca; te da s Kontaktnom grupom

sarađuje na konstruktivan način. Grupa je obznanila da će, ne preduzme li predsednik

Milošević ove korake, iznova razmotriti nametnute sankcije; ne ispune li se zahtevi,

preći će se na druge međunarodne mere, uključujući zamrzavanje sredstava vlada

SFRJ i Srbije, pohranjena van zemlje. Kontaktna grupa ponovno se sastala 25. marta,

dopuštajući time da se prvobitnih deset dana protegne na šesnaest. U danima pre

sastanka održanog 25. marta, Miloševićeva je vlada nakratko smanjila broj policijskih

napada i pristala da ispuni sporazum o pravima Albanaca na izobrazbu, sklopljen pre

18 meseci, što je bio zahtev koji je međunarodna zajednica odavno postavila, a koji je

u izjavi Kontaktne grupe, datoj 9. marta, pomenut kao jedna od brojnih mera

potrebnih da se izgradi poverenje. Iako ovi potezi vlade SFRJ nisu bili dovoljni da

Kontaktnu grupu navedu na ukidanje postojećih sankcija, sprečile su je da uvede

nove, i Miloševiću kupile nešto vremena. Kontaktna grupa usaglasila se da se sastane

za četiri nedelje i iznova proceni situaciju. Milošević dan-danas odbija da povuče

svoju specijalnu policiju, a sporazum o izobrazbi, prošlog marta uvelike najavljivan

kao prvi pozitivni korak, i nadalje je neispunjen.

Sastanak Kontaktne grupe održan 29. aprila, pokrenuo je novu rundu

manevrisanja između međunarodne zajednice i vlade SFRJ. Utvrdivši da su uslovi

postavljeni 9. marta ostali neispunjeni, Kontaktna grupa je odlučila da preduzme

korake potrebne za zamrzavanje imovine. Zamrzavanje imovine, isprva obećano

ukoliko Beograd do 19. marta ne ispuni njene uslove, Kontaktna je grupa konačno

odobrila, i to mesec i po dana kasnije negoli je bilo predviđeno, što je jugoslovenskim

vlastima dalo dovoljno vremena da sredstva koja bi se inače zamrznula sklone na



bezbedno mesto. Kontaktna grupa je takođe obećala da će, ne ispuni li Milošević nove

uslove do 9. maja, njezin sledeći potez biti zabrana ulaganja u SFRJ. Pri tom je

značajno da su ovi novi uslovi bili blaži od onih postavljenih u ultimatumima od 9.

marta, pa je tako raniji zahtev za povlačenjem jedinica specijalne policije zamenjen

uopštenim pozivom na obustavu represije, a zahtev da se omogući pristup ICRC i

humanitarnim organizacijama posve je izostavljen. U momentu kada se nasilje koje je

Milošević provodio još više razmahalo, međunarodna zajednica snizila mu je prag

koji je trebalo da pređe da bi ponovno bio međunarodno prihvaćen.

U momentu kada je odobreno zamrzavanje sredstava, i kad je predstojala i zabrana ulaganja u SFRJ,215 Milošević je konačno pristao da se 15. maja sastane s albanskim političkim vođom Ibrahimom Rugovom. Sastanak dug devedeset minuta održan je nakon petodnevnog intenzivnog diplomatskog posredovanja specijalnog američkog izaslanika Richarda Holbrooka. Kao velik ustupak Miloševiću, sastanak je održan bez prisustva stranih posrednika, što je bio uslov koji su odavno postavili i međunarodna zajednica i kosovski Albanci. Iako je ovakvom sastanku uvelike nedostajao okvir za dijalog i provođenje mera stabilizovanja, uslovljen u izjavi Kontaktne grupe datoj 29. aprila, međunarodna zajednica je zbog njega opet jednom smanjila pritisak. Na sastanku Veća Evropske Unije koje raspravlja o opštim pitanjima, održanom 25. maja, ministri spoljnih poslova zemalja-članica E.U. zaključili su da, u svetlu sastanka Milošević-Rugova, održanom u Beogradu , predložene mere obustave novih ulaganja u Srbiju ne bi trebalo da 215 Evropska Unija stala je na zajedničko stanovište da se 7. maja 1998. zamrznu sredstva vlada SFRJ i Srbije.

Zajedničko stanovište na dan 7. maja 1998. Odredba E. U. da se službeno nametne zamrzavanje sredstava nije

usvojena sve do 22. juna 1998. Na sastanku ministara spoljnih poslova grupe G-8, održanom od 8. do 9. maja,

Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Države i Evropska komisija složile su

se da provedu odluku članova Kontaktne grupe da se zamrznu sredstva koja vlade SFRJ i Srbije drže u

inostranstvu, te da se obustave nova ulaganja u Srbiju. Iako se nije pridružio ovoj akciji, Japan je izrazio svoju

podršku i spremnost da prouči mogućnosti akcije. Rusija je ove nove sankcije odbila da podrži. Zaključci ministara

spoljnih poslova grupe G-8, London, 8.-9. maja 1998.



se preduzmu. Te je nedelje Beograd započeo novu veliku ofenzivu, kako bi duž svoje granice s Albanijom stvorio sanitarni kordon, za trajanja koje je došlo do teških kršenja međunarodnog prava. (Vidi poglavlje o Kršenju ljudskih prava u jugoslovensko-albanskom pograničnom regionu ). Milošević je preduzeo i neke tiranske mere koje su pogodile i lica srbijanske nacionalnosti, kakva je uvođenje veoma restriktivnog univerzitetskog zakona, i odbijanje da se nekim nezavisnim medijima srbijanskog govornog područja izda dozvola za rad. Njegov politički saveznik, Momir Bulatović, imenovan je i jugoslovenskim premijerom. Ofenziva vlade, izvršena tako brzo posle sastanka, naštetila je Rugovinoj popularnosti među Albancima, no da bi se zaštitilo i podržalo sliku koju javnost o njemu ima, ubrzo je pozvan u Washington na sastanak s predsednikom Clintonom.

Vladinu ofenzivu, izvršenu taktikom spaljene zemlje koja je uključivala

napade na civile koji se ni po čemu nisu razlikovali od napada na borce, kao i

sistematsko uništavanje civilne imovine, međunarodna je zajednica dočekala s teškim

rečima, ali malo dela. Neki diplomate na Kosovu kazali su novinarima da

međunarodna zajednica toleriše nasilja zato da bi OVK prisilila da sedne za

pregovarački sto, odnosno da bi, kako je to kazao jedan diplomata, OVK vezala

ruke.216 Špekulisalo se da je Zapad, zabrinut zbog izjava OVK da će osloboditi

Prištinu i ustrojiti veću i jaču Albaniju, Miloševiću dao zeleno svetlo da nastavi s

ofenzivom, tako dugo dok sukob ne prelazi granice Kosova.

Do sastanka ministara spoljnih poslova država-članica E.U., održanog 9. juna,

obrazac je već pomalo zastarevao. Ministri su konačno usvojili zabranu ulaganja u

Srbiju, zajedno sa deklaracijom u kojoj se navodi:

Kao čelni čovek vlade SFRJ, predsednik Milošević snosi posebnu odgovornost

za zagovaranje miroljubivog rešenja problema na Kosovu. On ne sme da živi u

uverenju da će međunarodnu zajednicu prevariti pričom o miru, u vreme dok

je represija na terenu sve veća i veća... Ukoliko tamošnje vlasti ne prestanu sa

216 New York Times, 29. jula 1998.



prekomernom primenom sile i ne preduzmu korake potrebne za istinski

politički napredak, Evropska Unija i nadalje je spremna provesti i druge mere

protiv Beograda. Nastavno, E.U. podržava i potiče međunarodne organizacije

za bezbednost da i dalje ulažu napore u ovom smislu i da razmotre sve opcije,

uključujući i one koje bi, u skladu s Poglavljem VII, zahtevale odobrenje

[Veća bezbednosti Ujedinjenih Nacija].217

Dana 11. juna, ministri odbrane NATO naredili su vojnim vlastima NATO da

razrade izvestan broj opcija mogućeg vojnog dejstva. Takođe su se složili da, kao

demonstraciju vojne moći, iznad susedne Albanije i Makedonije održe vežbe u zraku.

Ove vežbe, poznate kao Operacija Čvrsto rešen soko, održane su 15. juna i

najavljene kao ozbiljna poruka Beogradu. Avioni su preletali Tiranu, albanski

glavni grad, ali ne preko severne Albanije, gde su srbijanske snage i pripadnici OVK

mogli da ih vide.

Na sastanku Kontaktne grupe, održanom 12. juna, iznova su potvrđeni

zamrzavanje vladinih sredstava i zabrana ulaganja u Srbiju (Rusija ovo nije podržala)

te, ukoliko se bez odlaganja ne učine izvesni koraci, obećane dopunske mere. Ovi

koraci u osnovi su bili isti oni koje je trebalo provesti unutar deset dana od sastanka

održanog 9. marta, sem što je ono što je svojevremeno bio međunarodno posredovani

dijalog, a potom okvir za dijalog i mere stabilizovanja postalo tek brz napredak u

dijalogu s vodstvom kosovskih Albanaca.

Sučeljena s mogućnošću intervencije NATO, vlada SFRJ ponovno je potražila

kost koju će dobaciti međunarodnoj zajednici. Koristeći podeljenost između

stanovišta Rusije i drugih članica Kontaktne grupe, Milošević se saglasio da se 16.

juna sastane s ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom. Sastanak između Miloševića

i Jeljcina urodio je obećanjima jugoslovenske strane da će nastaviti razgovore s

kosovskim Albancima, da neće preduzimati nikakve represivne radnje nad

miroljubivim stanovništvom, da će na celoj teritoriji Kosova zajemčiti potpunu

slobodu kretanja, te da će omogućiti nesmetan pristup humanitarnim organizacijama.

Milošević se takođe složio da dozvoli da diplomatski posmatrači iz Sjedinjenih

217 Deklaracija Evropske Unije o Kosovu, Brisel, 9. juna 1998.



Država, Evropske Unije i Rusije, poznati kao Posmatračka diplomatska misija na

Kosovu (KDOM), vrše nadzor diljem Kosova.

Zajednička izjava Miloševića i Jeljcina najavljivana je kao prelomna, ali je

Miloševiću kupila vreme, i to u kritičnom momentu kada se intervencija NATO činila

nešto verovatnijom nego ikada pre.

Ovakav obrazac međunarodnog angažovanja u kosovskoj krizi primenjuje se i

danas, sa brojnim simboličkim misijama poslanim u taj region i deklaracijama koje

oštro i odlučno zvuče, ali iza njih sledi tek neznatna, ili nikakva akcija. Kadgod je

međunarodna zajednica nešto i preduzela, mere ili nije provela brzo i efikasno, ili ih je

opozvala već i na najmanji Miloševićev ustupak.

U srži nesposobnosti međunarodne zajednice da se efikasno pozabavi

sukobom na Kosovu, nalazi se protivljenje ideji nezavisnog Kosova, koje nadilazi sve

druge razloge. Međunarodna zajednica ne želi da podstiče promenu položaja

jugoslovenskih granica, zbog podstreka koje bi takvo delovanje moglo da ima na

secesionističke pokrete diljem sveta, kao i zbog mogućih destabilizujućih efekata koje

bi nezavisno Kosovo moglo da ima na Bosnu i Makedoniju. Ova bojazan nije

trivijalna. No, interes međunarodne zajednice da sačuva međunarodne granice ne bi

smeo da se pretpostavi imperativu zaustavljanja zverstava koja dovode do gubitka

života hiljada ljudi, i raseljavanja njih još mnogo više. Ako međunarodna zajednica

želi da zagovara teritorijalnu celovitost na Balkanu, tada bi njezin pritisak trebalo da

bude usmeren na postizanje nacionalnog jedinstva koje proizilazi iz uvažavanja prava

svih građana – uvažavanja kojeg, što je žalosno, na Kosovu nema, kao što ga nema ni

među njegovim susedima. Ali tražiti načina da se jugoslovenske granice očuvaju tako

što će se pred mogućom smrću hiljada lica zatvarati oči, jednako je besmisleno koliko

i neoprostivo, a moglo bi da izazove nestabilnost u regionu, koju međunarodna

zajednica pokušava da izbegne.




Za detaljnija obaveštenja stupiti u kontakt sa:Holly Cartner 1(212) 216-1277

HUMAN RIGHTS WATCH350 Fifth Avenue, 34th FloorNew York, NY 10118-3299Telefon:(212) 290-4700Faksimil:(212) 736-1300E-mail:[email protected]:http://www.hrw.orgODELJENJE ZA EVROPU I CENTRALNU AZIJUHolly CartnerIzvršni direktorRachel DenberZamenik direktoraElizabeth AndersenAdvocacy DirectorDiederik LohmannDirektor moskovskog uredaPamela GomezDirektor kavkaskog uredaFred AbrahamsJulia HallMalcolm HawkesAndreas LommenChristopher PanicoDiane PaulMarie StruthersSaradnici u istraživanjuAlexander PetrovPomoćnik direktora moskovskog ureda Acacia ShieldsKoordinatorKavkaz/Centralna AzijaLiudmila BelovaAlex FrangosJoshua SherwinSaradnici NADZORNI ODBOR Peter Osnos, predsedavajućirAlice H. Henkin, do-predsedavajućiMorton AbramowitzBarbara FinbergFrederica FriedmanFelice GaerMichael GellertPaul GobleBill GreenStanley HoffmannRobert JamesKati MartonPrema Mathai-DavisJack MatlockKarl MeyerJoel MotleyHerbert OkunJane OlsonBarnett RubinLeon SigalMalcolm SmithGeorge SorosDonald J. SutherlandRuti TeitelMark WaltonWiliam D. ZabelWarren ZimmermannHUMAN RIGHTS WATCHKenneth RothIzvršni direktorMichele AlexanderDirektor razvojnog odeljenjaCarrol BogertDirektor službe komunikacijaReed BrodyDirektor pravne službeCynthia BrownProgramski director Barbara GuglielmoDirektor fibabsijsko-administrativnog odeljenje Susan OsnosDirektor-saradnik Wilder TaylerSavetodavac za opšta pitanja Lotte LeichtDirektor briselskog ureda Joanna WeschlerPredstavnik pri Ujedinjenim Nacijama

DODATAK A

MOMENTALNO POSLATI 29. septembar 1998.6:00 časova izjutra po evropskom

U ŠUMI NA KOSOVU MASAKRIRANO OSAMNAEST CIVILA

Veruje se da je pogubljeno još njih trinaest

( New York, 29. septembra 1998.) Human Rights Watch izvestio je danas da su srbijanske snage 19. septembra u šumi u regionu Drenica na Kosovu masakrirale širu porodicu od osamnaest civila albanske nacionalnosti, uključujući i petoro dece. Istraživači Human Rights Watcha, prisutni na mestu zločina, videli su sedam tela, listom ustreljenih u glavu iz neposredne blizine. Nekoliko tela je osakaćeno.

Ovaj masakr očevidan je napad na bespomoćne civile koji su se krili u šumi, kazala je Holly Cartner, izvršna direktorica odeljenja Human Rights Watcha za Evropu i centralnu Aziju. Vojska Jugoslavije i srbijanska policija vode rat protiv civila, a ovo je još jedan žalosan primer neizrecivih zverstava koja su nad tim civilima počinjena.

Region Drenica na Kosovu smatran je uporištem Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a sličan masakr tamo se desio i u februaru i martu 1998. Human Rights Watch video je verodostojne dokaze sličnih zverstava, uključujući i one nedavnog pogubljenja po kratkom postupku trinaest muškaraca, počinjenog u obližnjim selima.

Kao i hiljade drugih lica albanske nacionalnosti nastanjenih na Kosovu, porodica Deliaj izbegla je u šumu nakon što je njihovo selo, Donja Obrinja, tokom nedavne srbijanske ofenzive gađano granatama. Human Rights Watch video je sedam tela koja su se nalazila u šumovitom predelu, po prilici 1 kilometar udaljenom od Donje Obrinje; drugih jedanaest tela odnešeno je s mesta masakra i upravo sahranjivano. Sahranjivali su ih mesni seljani i drugi članovi porodice. Tela pet žena i dvoje dece, stare pet i sedam godina, ležala su u uskoj jaruzi pored privremenog šatora u koji je, prema rečima seljana, porodica Deliaj izbegla da bi se zaštitila od granata. Sve su žrtve ustreljene u glavu iz neposredne blizine, očevidno kad su pokušale da pobegnu napadačima. Na telima sedam žrtava bili su vidljivi jasni znakovi sakaćenja.

BRISEL HONG KONG LONDON LOS ANGELES MOSKVA NEW JORK RIO DE JANEIRO WASHINGTON


Prema rečima članova porodice, Luljeta Deliaj, stara dvadeset i osam godina, bila je trudna dva meseca; stomak joj je bio rasporen. Prema rečima novinara koji su se nalazili na mestu zločina, Pajazit Deliaj, star šezdeset i pet godina, nađen je u privremenom šatoru presečenog grkljana, a izvađen mu je i deo mozga i ostavljen pored njega. Human Rights Watch je posle video fotografije leša Pajazita Deliaja, koje su jasno pokazivale da mu je grkljan presečen, a mozak osakaćen. Prema rečima jednog očevidca s kojim je razgovarao Human Rights Watch, porodica Deliaj živi u šumi od 25. septembra. Prema rečima svedoka, koji je čuo pucnje i krike koji su dopirali iz predela na kom je počinjen masakr, pripadnici srbijanskih oružanih snaga pešice su ušli u šumu 26. septembra, u 10: 00 časova izjutra.

Prema navodima lokalnih seljana koji su sahranjivali tela, i broju grobova koje je prebrojao Human Rights Watch, u šumi je ubijeno ukupno šesnaest civila. U obližnjem selu Donja Obrinja ubijena su još najmanje dva civila. Nekolicina drugih, uključujući i dve tinejđerke, i nadalje se vodi među nestalima.

U drugom selu, Gornjoj Obrinji, Human Rights Watch je pronašao tela tri vremešna civila, uključujući ženu i muškarca invalida, listom ustreljenih iz neposredne blizine, što po svemu sudeći nije bilo ni u kakvoj vezi s napadom na porodicu Deliaj. U drugim selima u tom predelu moglo se videti sveže iskopane grobove. U selu Golubovac, smeštenom po prilici pet kilometara južno od Donje Obrinje, Human Rights Watch posetio je lokaciju za koju se čini da je bila mesto pogubljenja četrnaest mladića, za koje seljani kažu da ih je srbijanska policija prebila i pogubila. Na lokaciji je bilo razasuto po prilici osamdeset čahura ispaljenih metaka, a Human Rights Watch je duž ograde koja se nalazila na mestu koje su seljani označili kao mesto pogubljenja, opazio sveže fleke od krvi. Jedan je muškarac navodno preživeo pogubljenje, i razgovarao sa diplomatima iz zapadnih zemalja, koji su danas obilazili ovaj region.

Prema rečima očevidaca, policija je otprilike dvesta seljana, koji su se krili u obližnjoj šumi da bi pobegli od granata koje su padale na njihova sela, prisilila da se 26. septembra vrate u Golubovac. Očevici tvrde da je policija grupu od dvesta civila zatočila u velikoj kući, a onda izabrala četrnaest muškaraca koje će da smakne. Jedan verodostojan svedok kazao je Human Rights Watchu da su muškarci pre pogubljenja teško pretučeni i maltretirani.



Jugozapadni deo Drenice predstavlja lokaciju na kojoj su jugoslovenska vojska i srbijanska policija tokom prošle nedelje izvršile veliku ofenzivu. Srbijanske policijske snage sistematski su spaljivale cela sela u tom regionu. Zalihe hrane sistematski su uništavane. Očevici s kojima je razgovarao Human Rights Watch opisali su kako su bili prisiljeni da pobegnu iz svojih sela kada bi se primakla specijalna policija, a na povratku bi nalazili spaljene domove i uništene zalihe hrane. Domovi i sela koja je posetio Human Rights Watch često nisu pokazivala nikakvog znaka oštećenja od artiljerijskog ili lakog oružja, tako da dokazi upućuju na to da su sistematski spaljivani za vreme dok su sela bila posve napuštena.

U doba rata, napadi na civile, pogubljenja po kratkom postupku i uništavanje civilne imovine na velikoj teritoriji predstavljaju ratne zločine. Od kad je u februaru 1998. započeo rat, jugoslovenska vojska i srbijanska policija bile su umešane u brojne teške incidente, u kojima je vršeno nasilje nad većinskim stanovništvom Kosova albanske nacionalnosti, što sugeriše nepoštovanje najosnovnijih principa zakona ratovanja i međunarodnog humanitarnog prava, i to širokih razmera.

Human Rights Watch poziva jugoslovenske vlasti da poštuju svoje međunarodne obaveze i obustave sve napade na civile, kao i praksu uništavanja civilnih objekata koju tako široko primenjuju. Nadalje, Human Rights Watch poziva jugoslovenske vlasti da nezavisnim forenzičkim timovima smesta omogući pristup ovom predelu, kako bi se provele istrage. Međunarodna zajednica mora da preduzme neodložne korake da okonča nasilje nad civilima na Kosovu, i poradi na tome da se one koji su počinili ratne zločine na Kosovu izvede pred lice pravde.

Imena mrtvih kod Donje Obrinje su:

1) Ali Deliaj, star šezdeset i tri godine; 2) Adem Deliaj, star trideset i tri godine;3) Mejhare Deliaj, stara dvadeset i sedam godina, žena Adema Deliaja; 4) Valmir Deliaj, star osamnaest meseci, sin Adema i Mejhare Deliaj;5) Hamide Deliaj, stara šezdeset godina, majka Adema Deliaja;6) Have Deliaj, stara šezdeset četiri ili šezdeset i tri godine, tetka Adema

Deliaja;7) Lumnije Deliaj, stara trideset godina; 8) Jeton Deliaj, star osam godina, sin Lumnije Deliaj;



9) Menduhije Deliaj, stara četiri godine, ćerka Lumnije Deliaj;10) Luljeta Deliaj, stara dvadeset i osam godina; 11) Pajazit Deliaj, star šezdeset i pet godina; 12) Zeqir Deliaj, star četrdeset i četiri godine; 13) Habib Deliaj, star pedeset i tri godine; 14) Hysen Deliaj, star pedeset i jednu godinu; 15) Fazli Deliaj, star devedeset i četiri godine, invalid nađen mrtav u kući; 16) Zahide Deliaj, stara dvadeset i sedam godina; 17) Gentiona Deliaj, stara sedam godina, ćerka Zahide Deliaj;18) Donietta Deliaj, stara pet godina, ćerka Zahide Deliaj.

Među onima koji su navodno pogubljeni u Golubovcu nalaze se:

1) Remzi Veselaj, star trideset i pet godina, iz Iglareva;2) Fazli Hoxhaj, star četrdeset i dve godine, iz Golubovca;3) Selmon Gashi, star trideset i jednu godinu, iz Pločica;4) Rrustem Maloku, star četrdeset i dve godine, iz Pločica;5) Rasim Maloku, star trideset i osam godina, iz Pločica;6) Halim Maloku, star trideset i sedam godina, iz Pločica;7) Muhamet Maloku, star trideset i pet godina, iz Pločica;8) Ahmet Maloku, star između četrdeset i pedeset godina, iz Pločica;9) Zeqir Berisha, star četrdeset godina, iz Đurđevika; 10) Aziz Maloku, star četrdeset i pet godina, iz Pločica.

Ostala lica, navodno pogubljena u Golubovcu, nisu identifikovana.

Ubijeni u Donjoj Obrinji identifikovani su kao:

1) Rrustem Hysenaj, star sedamdeset i tri godine; 2) Ali Koludra, star šezdeset i dve godine, iz Gremnika;3) Hyra Koludra, stara pedeset godina, iz Gremnika, žena Alia.




Za detaljnija obaveštenja stupiti u kontakt sa: :Holly Cartner 1(212) 216-1277 u New YorkuJean Paul Marthozom (322) 736-7838 u Briselu

HUMAN RIGHTS WATCH350 Fifth Avenue, 34th FloorNew York, NY 10118-3299Telefon:(212) 290-4700Faksimil:(212) 736-1300E-mail:[email protected]:http://www.hrw.orgODELJENJE ZA EVROPU I CENTRALNU AZIJUHolly CartnerIzvršni direktorRachel DenberZamenik direktoraElizabeth AndersenAdvocacy DirectorDiederik LohmannDirektor moskovskog uredaPamela GomezDirektor kavkaskog uredaFred AbrahamsJulia HallMalcolm HawkesAndreas LommenChristopher PanicoDiane PaulMarie StruthersSaradnici u istraživanjuAlexander PetrovPomoćnik direktora moskovskog ureda Acacia ShieldsKoordinatorKavkaz/Centralna AzijaLiudmila BelovaAlex FrangosJoshua SherwinSaradnici NADZORNI ODBOR Peter Osnos, predsedavajućirAlice H. Henkin, do-predsedavajućiMorton AbramowitzBarbara FinbergFrederica FriedmanFelice GaerMichael GellertPaul GobleBill GreenStanley HoffmannRobert JamesKati MartonPrema Mathai-DavisJack MatlockKarl MeyerJoel MotleyHerbert OkunJane OlsonBarnett RubinLeon SigalMalcolm SmithGeorge SorosDonald J. SutherlandRuti TeitelMark WaltonWiliam D. ZabelWarren ZimmermannHUMAN RIGHTS WATCHKenneth RothIzvršni direktorMichele AlexanderDirektor razvojnog odeljenjaCarrol BogertDirektor službe komunikacijaReed BrodyDirektor pravne službeCynthia BrownProgramski director Barbara GuglielmoDirektor fibabsijsko-administrativnog odeljenje Susan OsnosDirektor-saradnik Wilder TaylerSavetodavac za opšta pitanja Lotte LeichtDirektor briselskog ureda Joanna WeschlerPredstavnik pri Ujedinjenim Nacijama

DODATAK B

MOMENTALNO POSLATI

Srbijanska policija napala konvoj od 250 vozilaČetiri čoveka ubijena, stotine muškaraca zadržane u pritvoru

i maltretirane

(New York, sreda, 30. septembra 1998.) –Human Rights Watch izvestio je danas da su snage srbijanske policije u utorak napale konvoj civilnih vozila i traktora, a nakon toga u pritvoru zadržale civile koji su izbegli iz svog sela. Istraživač Human Rights Watcha video je tela četiri muškarca albanske nacionalnosti koji su ubijeni izvan Vranica, sela pored Uroševca, u jugozapadnom delu Kosova, uključujući jedno lice koje je očevidno pogubljeno iz neposredne blizine, i drugo kom je lice bilo osakaćeno.

Za vreme napada na vranicki konvoj, srbijanska policija u pritvoru je zadržala nekoliko stotina muškaraca. Muškarci su potom prebačeni u Prizren, gde se, prema navodima nekolicine njih koji su posle pušteni, s njima loše postupalo. U međuvremenu je policija spalila velike delove sela Vranic, a gađanje granatama i spaljivanje sela oko Uroševca nastavilo se i danas, saopštio je Human Rights Watch.

Jugoslovenske vlasti provode neobuzdan teroristički pohod na civilno stanovništvo, saopštila je Holly Cartner, izvršna direktorica odeljenja Human Rights Watcha za Evropu i centralnu Aziju. Zverstva koja su počinile srbijanska policija i jugoslovenska vojska čine srž humanitarne krize na Kosovu, i mora ih se smesta zaustaviti.

DDvojica od četvorice ubijenih muškaraca nađena su mrtva na brdu s kog puca pogled na lokaciju Vranica na kojoj se nalazio konvoj.



U Vranicu je Human Rights Watch video ono što je ostalo od konvoja dugačkog po prilici tri kilometra. Automobili, traktori i kamioni bili su natovareni ličnom imovinom civila. Očevidac Human Rights Watcha u selu je prebrojao trideset i četiri potpuno uništena vozila, te još pedeset i pet manje oštećenih. U rečnoj dolini pored Vranica, Human Rights Watch video je još 145 vozila, od kojih je oko polovina bila uništena ili teško oštećena. Lična imovina civila bila je rasuta posvuda. Mnoga su vozila spaljena.

Prema rečima očevidaca, stanovnici Vranica su u nedelju izjutra, 27. septembra, odlučili da evakuišu svoje selo, nakon što su vladine snage počele da tuku granatama susedna sela Bukoši i Budakovo i potom da se približavaju Vranicu, u koji su u poslednja dva meseca izbegla brojna lica iz tog regiona. Civili su pobegli u obližnju šumu ponad Vranica, gde su proveli nedeljnu noć.

Očevici su Human Rights Watchu kazali da je u ponedeljak izjutra konvoju prišao stariji muškarac koji im je preneo poruku policije da mogu bezbedno da se vrate kućama. Konvoj je počeo da se vraća u Vranic, ali je njegov prvi deo u centru sela zaustavila policija. Policija je tada počela da pregledava sve civile u konvoju. Svedoci su Human Rights Watchu kazali da su žene i deca bili zatočeni u dvorištu škole, dok su muškarci izdvojeni u dve grupe, jednu koja je zadržana u pritvoru u velikoj kući u Vranicu, i drugu koja je odvedena u školu u blizini Bukoša. Dok su civili držani u pritvoru, policija je u Vranicu počela da pali kuće i uništava mnoge automobile koji su činili deo konvoja.

Prema rečima očevidaca, muškarci pritvoreni u kući u Vranicu, kojih je prema procenama bilo 250 do 300, prebačeni su u ponedeljak posle podne, ili u utorak izjutra, u vatrogasnu stanicu u Prizrenu, koja se nalazi tik do policijske stanice. Danas oko 3:00 časa posle podne, dok se tamo nalazio Human Rights Watch, policija je većinu hapšenika vratila u Vranic. Muškarci zadržani u Bukošima takođe su pušteni.

Muškarci koji su se vratili iz pritvora u Prizrenu kazali su Human Rights Watchu da ih je policija tukla pesnicama i gumenim pendrecima. Pokazali su ozlede koje su odgovarale njihovim navodima, uključujući otekle ruke i masnice na telu. Izvestili su i o tome da za celo vreme trajanja pritvora nisu dobili ni hrane ni vode. Prema navodima lica puštenih na slobodu, u pritvoru u Prizrenu ostalo je pedesetak ljudi iz vranickog konvoja.



Dok se približavao Vranicu, Human Rights Watch je video kako u pozadini gori selo Budakovo. Prema rečima lokalnih seljana i međunarodnih posmatrača s kojima je razgovarao Human Rights Watch, pre negoli je policija ušla u selo da bi palila domove, Budakovo je izjutra 30. septembra gađano granatama. Takođe 30. septembra, članovi Međunarodnog odbora Crvenog križa (ICRC) su na cesti izvan Libovca naleteli na nagaznu minu, koja je ozledila tri lica iz personala ICRC i ubila lekara albanske nacionalnosti, dr. Shpetima Robaja. Danas je iz tog predela odstranjeno još nekoliko protiv-tenkovskih mina, a na istom su mestu već i pre eksplodirale dve mine, jedna na koju je naleteo tim Kanadske diplomatske posmatračke misije na Kosovu (KDOM), i jedna koja je ubila pet srbijanskih policajaca. Human Rights Watch pozvao je sve sukobljene strane da ne koriste nagazne mine.

Human Rights Watch uporno moli i požuruje vladu Jugoslavije da smesta obustavi sve napade na civile, i svako uništavanje civilne imovine, koje je poprimilo široke razmere. U svetlu posvuda prisutnih i stalnih dokaza o mučenju i fizičkom maltretiranju hapšenika, te o najmanje pet smrtnih slučajeva koji su se zbili za trajanja policijskog pritvora, i to zbog fizičkog maltretiranja, Human Rights Watch je napose zabrinut za to kako se postupa s onim licima iz Vranica koja se momentalno nalaze u Prizrenu, te poziva jugoslovensku vladu da s licima u pritvoru postupa humano. Human Rights Watch takođe poziva jugoslovensku vladu da međunarodnim posmatračima, kakvi su ICRC i grupe koje se zalažu za ljudska prava, dozvoli momentalan i bezuvetan pristup svim hapšenicima, kako bi se nadgledalo kako se s njima postupa u pritvoru.




Za detalnija obaveštenja stupiti u kontakt sa: :Holly Cartner 1(212) 216-1277 u New Yorku

HUMAN RIGHTS WATCH350 Fifth Avenue, 34th FloorNew York, NY 10118-3299Telefon:(212) 290-4700Faksimil:(212) 736-1300E-mail:[email protected]:http://www.hrw.orgODELJENJE ZA EVROPU I CENTRALNU AZIJUHolly CartnerIzvršni direktorRachel DenberZamenik direktoraElizabeth AndersenAdvocacy DirectorDiederik LohmannDirektor moskovskog uredaPamela GomezDirektor kavkaskog uredaFred AbrahamsJulia HallMalcolm HawkesAndreas LommenChristopher PanicoDiane PaulMarie StruthersSaradnici u istraživanjuAlexander PetrovPomoćnik direktora moskovskog ureda Acacia ShieldsKoordinatorKavkaz/Centralna AzijaLiudmila BelovaAlex FrangosJoshua SherwinSaradnici NADZORNI ODBOR Peter Osnos, predsedavajućirAlice H. Henkin, do-predsedavajućiMorton AbramowitzBarbara FinbergFrederica FriedmanFelice GaerMichael GellertPaul GobleBill GreenStanley HoffmannRobert JamesKati MartonPrema Mathai-DavisJack MatlockKarl MeyerJoel MotleyHerbert OkunJane OlsonBarnett RubinLeon SigalMalcolm SmithGeorge SorosDonald J. SutherlandRuti TeitelMark WaltonWiliam D. ZabelWarren ZimmermannHUMAN RIGHTS WATCHKenneth RothIzvršni direktorMichele AlexanderDirektor razvojnog odeljenjaCarrol BogertDirektor službe komunikacijaReed BrodyDirektor pravne službeCynthia BrownProgramski director Barbara GuglielmoDirektor fibabsijsko-administrativnog odeljenje Susan OsnosDirektor-saradnik Wilder TaylerSavetodavac za opšta pitanja Lotte Leicht

DODATAK C

MOMENTALNO POSLATI

Human Rights Watch intervjuiše jedinog preživelog nakon golubovačkog pogubljenja trinaestorice,

izražava zabrinutost za njegovu bezbednost

(New York, četvrtak, 1. oktobra 1998.) Human Rights Watch danas je intervjuisao jedinog preživelog nakon pogubljenja po kratkom postupku trinaestorice muškaraca, koje je počinila srbijanska policija. Svedok je dao doslednu i verodostojnu izjavu o pogubljenju po kratkom postupku, koju su potvrđivali dokazi nađeni na mestu pogubljenja i svedočanstvo drugog svedoka, kojeg je Human Rights Watch intervjuisao 29. septembra.

U svetlu činjenice da je u tom regionu prisutna srbijanska policija, Human Rights Watch danas je izrazio ozbiljnu zabrinutost za bezbednost preživelog, i pozvao međunarodnu zajednicu da preduzme potrebne korake da ovog važnog svedoka premesti na bezbednu lokaciju. Uz to, muškarac je na levoj natkolenici imao tešku i inficiranu strelnu ranu, kao i strelne rane na levoj ruci, te mu je neophodna lekarska pomoć. Preživeli je verodostojan svedok pogubljenja po kratkom postupku, a mogućnost da se one koji su ovaj težak ratni zločin počinili izvede pred lice pravde, zavisi od njegove bezbednosti, kazala je Holly Cartner. Međunarodna zajednica treba da preduzme neodložne korake da ga obezbedi i time sačuva njegovo svedočanstvo.

Za vreme današnjeg intervjua, isti je Human Rights Watchu kazao da su meštani njegova sela Golubovac, smeštenom u kosovskom regionu Drenica, u petak izjutra pobegli u obližnju šumu, nakon što su jugoslovenske snage počele granatama da tuku obližnje selo Cerovik. Seljani su noć proveli u šumi. BRISEL HONG KONG LONDON LOS ANGELES MOSKVA NEW JORK RIO DE JANEIRO

WASHINGTON


su pokušali da se vrate, na polju ih je okupila grupa od trideset ili četrdeset policajaca, nakon čega su muškarci razdvojeni od žena i dece. Prema rečima preživelog, policija je isprva izabrala oko dvadeset i pet muškaraca, ali je potom grupu suzila na četrnaest muškaraca, koje će posle postrojiti i ustreliti.

Preživeli je Human Rights Watchu kazao da su, za vreme dok ih je srbijanska policija ispitivala o njihovim vezama s Kosovskom oslobodilačkom vojskom (OVK), četrnaestorica muškaraca tučeni pesnicama i puškama te udarani čizmama. Postupak odvajanja muškaraca i ispitivanje koje je nakon toga usledilo, trajali su oko dva časa. Muškarci su potom odvedeni na cestu u blizini mesta pogubljenja, gde ih se primoralo da dulje vreme čuče s rukama na leđima. Preživeli je Human Rights Watchu kazao da su muškarci potom odvedeni u baštu gde im je naređeno da se potrbuške ispruže na tlu, licem prema dole i s rukama na leđima. Rečeno im je da će, kažu li ko je iz njihove sredine član OVK, svi biti pušteni na slobodu. Svedok navodi da ga se za to vreme palicama tuklo po leđima i udaralo po celom telu. Human Rights Watchu je pokazao duboke masnice na leđima i zadnjici, koje su odgovarale njegovom navodu. Takođe je detaljno opisao kako su muškarci pogubljeni, govoreći kako je jedan policajac prvo pogubio čoveka koji je ležao odmah pored preživelog, a potom drugu dvojicu muškaraca u neposrednoj blizini. Policajac je išao duž kolone, gore-dole, i u svaku od žrtava ispalio rafal iz automatskog oružja. Nakon toga je nekoliko muškaraca udareno, a u jednog od njih, koji je pokazivao znake života, pucalo se ponovno. Svedok je očevidno preživeo zato što je uspeo da se, dok su ga udarali, pretvara da je mrtav. Gotovo odmah nakon pogubljenja, policija je napustila ovo mesto, a preživelom su u tome pomogli mesni seljani.

Izjava preživelog bila je dosledna i verodostojna, i odgovarala je svedočenju ranijeg svedoka, kojeg je prethodno intervjuisao Human Rights Watch, kao i dokazima uočenim u utorak na mestu pogubljenja. Uz ogradu porodičnog imanja, Human Rights Watch je u utorak uočio lokve sveže krvi, a na mestu za koje je svedok ustvrdio da je ono na kom su policajci pucali, pronašao preko osamdeset čahura metaka. Lokaciju su u utorak posetili i diplomatski posmatrači.

Human Rughts Watch je veoma zabrinut za zdravlje i bezbednost ovog jedinog preživelog, koji ostaje u regionu Drenica koji je pod rigoroznom kontrolom srbijanske policije. Human Rights Watch poziva međunarodnu zajednicu da



Međunarodnom kaznenom sudu za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja

međunarodnog prava počinjena na teritoriju bivše Jugoslavije (ICTY; od engleskog International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia,) pomogne da preživelog otpremi na bezbednu lokaciju, te zahteva da se jugoslovenske vlasti i policija, kao i vojne snage, uzdrže od bilo kakvih akcija koje bi ugrozile bezbednost ovog važnog svedoka.

Kršenja humanitarnog prava počinjena na Kosovu, spadaju u nadležnost MKSJ. Preduzimanjem neodložnih koraka da se prikupe i sačuvaju dokazi i svedočanstva svedoka, Sud će ne samo povećati šanse da se one koji su zločine počinili na kraju izvede pred lice pravde, nego i šanse da se nasilje u budućnosti spreči. No, želi li se da Sud uspe u ostvarenju svog izuzetno velikog potencijala sprečavanja nasilja, vreme je od presudne važnosti. Zverstva koja se nastavljaju iz dana u dan, zahtevaju da se njima pozabavi intenzivnije i pravovremeno.

Da bi MKSJ mogao da odgovori na ovaj izazov, mora da ima dovoljne ovlasti i opremu na licu mesta, kako bi, kad neko ustvrdi da su počinjena zverstva, mogao to smesta istražiti. Nadalje, njegovi istražitelji, uključujući stručnjake za forenziku, moraju imati neometan pristup lokacijama na kojima su se nedavno zbila dela nasilja. U belodanom pokušaju da spreči međunarodno i nezavisno istraživanje dela nasilja koja su počinile njezine snage, jugoslovenska vlada trenutno odbija da forenzičkim timovima, istražiteljima MKSJ i ostalim cenjenim i nepristrasnim međunarodnim organizacijama izda ulazne vize. Human Rights Watch poziva međunarodnu zajednicu da pomogne MKSJ u uspostavljanju takvih hitno potrebnih ovlasti, i apeluje na jugoslovensku vladu da MKSJ i njegovim nezavisnim stručnjacima smesta omogući pristup, kako bi se istražilo tvrdnje o postojanju masovnih grobnica i drugim zverstvima počinjenim u ovom regionu.




20. oktobar 1998.

HUMAN RIGHTS WATCH350 Fifth Avenue, 34th FloorNew York, NY 10118-3299Telefon:(212) 290-4700Faksimil:(212) 736-1300E-mail:[email protected]:http://www.hrw.orgODELJENJE ZA EVROPU I CENTRALNU AZIJUHolly CartnerIzvršni direktorRachel DenberZamenik direktoraElizabeth AndersenAdvocacy DirectorDiederik LohmannDirektor moskovskog uredaPamela GomezDirektor kavkaskog uredaFred AbrahamsJulia HallMalcolm HawkesAndreas LommenChristopher PanicoDiane PaulMarie StruthersSaradnici u istraživanjuAlexander PetrovPomoćnik direktora moskovskog ureda Acacia ShieldsKoordinatorKavkaz/Centralna AzijaLiudmila BelovaAlex FrangosJoshua SherwinSaradnici NADZORNI ODBOR Peter Osnos, predsedavajućirAlice H. Henkin, do-predsedavajućiMorton AbramowitzBarbara FinbergFrederica FriedmanFelice GaerMichael GellertPaul GobleBill GreenStanley HoffmannRobert JamesKati MartonPrema Mathai-DavisJack MatlockKarl MeyerJoel MotleyHerbert OkunJane OlsonBarnett RubinLeon SigalMalcolm SmithGeorge SorosDonald J. SutherlandRuti TeitelMark WaltonWiliam D. ZabelWarren ZimmermannHUMAN RIGHTS WATCHKenneth RothIzvršni direktorMichele AlexanderDirektor razvojnog odeljenjaCarrol BogertDirektor službe komunikacijaReed BrodyDirektor pravne službeCynthia BrownProgramski director Barbara GuglielmoDirektor fibabsijsko-administrativnog odeljenje Susan OsnosDirektor-saradnik Wilder Tayler

DODATAK D

Preporuke Human Rights Watcha u vezi misije OSCE kojoj je zadatak da utvrdi stanje na Kosovu

U svetlu iskustava o slaboj saradnji Savezne Republike

Jugoslavije (FRJ) s međunarodnom zajednicom, Human Rights Watch je zabrinut da bi misija OSCE, zadužena za utvrđivanje stanja na Kosovu i ustrojena da bi nadgledala pridržavanje odredbi Rezolucija 1160 i 1199 Veća bezbednosti, mogla da se suoči s ozbiljnim incidentima u smislu nepoštovanja pomenutih odredbi, kao i sa prečenjem njezina rada.

Stoga je od izuzetne važnosti da, pre negoli se OSCE misiju razmesti po Kosovu, međunarodna zajednica uspostavi jasna merila i ciljeve, u čijem ispunjenju mora da se zabeleži znatan napredak– to troši politički kapital OSCE i dovodi znatan broj nenaoružanih pripadnika civilnog personala u riskantnu situaciju. Takođe je od ključnog značaja da, jednom kad ju se razmesti na Kosovu, misija bude čvrsto orjentisana na aktivnu odbranu ljudskih prava. U ovom kratkom uputstvu detaljno se iznose specifične preporuke u pogledu onoga s čime misija treba da se saobrazi pre negoli bude razmeštena, kao i u pogledu radnji koje treba da provede u cilju odbrane ljudskih prava.

Merila i ciljevi s kojima misija treba da se saobrazi pre negoli ju se razmesti po Kosovu:

Novija istorija mirotvorstva na Balkanu priča je o prekršenim obećanjima. Otkad je prošlog februara na Kosovu izbio sukob, vlada Slobodana Miloševića ponavljano je obećavala da će da udovolji



da bi obrazac mogao da se nastavi. Jednako zabrinjavajući su i dokazi da je KLA obustavila prekid vatre.

Delujući za svog mandata agresivno i javno, predloženi posmatrači OSCE mogu pomoći da se stvori okruženje u kom se civili neće osećati toliko ugroženi. No, kao nenaoružani civili, s nadležnošću koja je u konačnici ograničena na proveru, personal USCE mogao bi se pokazati bespomoćnim da zaustavi dela nasilja, i čak postati njegovim metama.

Pre negoli OSCE odobri mirovni proces i svoj personal dovede u riskantnu situaciju, mora da insistira na nekoliko ključnih pokazatelja da SFRJ iskreno želi da udovolji svojim obavezama. Postojeća diplomatska posmatračka misija na Kosovu (KDOM) na pravom je mestu da ovo u međuvremenu proveri. Human Rights Watch smatra da, pre negoli rasporedi misiju po Kosovu, OSCE treba da, u najmanju ruku, ima jasan pokazatelj da je učinjen znatan napredak u izvršavanju sledećih važnih merila i ciljeva:

Povlačenje celokupnih snaga srbijanske policije, kao i bilo kojih para-vojnih jedinica na koje se sumnjalo ili se sumnja da su na Kosovu prekršile ljudska prava ili humanitarno pravo; te razotkrivanje informacija koje se odnose na komandnu strukturu svih preostalih snaga, uključujući i identitet i boravišta svih komandujućih oficira.

Garantovanje bezbednog prolaza i trajnog pristupa onima koji raseljenim licima diljem Kosova dostavljaju i dele humanitarnu pomoć.

Potpuna saradnja s tužiteljicom Međunarodnog kaznenog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije u njenoj istrazi zverstava navodno počinjenih na Kosovu, uključujući i osiguravanje neograničenog pristupa teritoriji i potpuna istražiteljska prava.

Razotkrivanje svih lokacija na kojima se lica povezana sa sukobom drže u pritvoru; razotkrivanje imena svih lica koja su za



trajanja sukoba zadržana u pritvoru i njihovog trenutnog prebivališta; i osiguranje punog i neograničenog pristupa humanitarnih organizacija svim hapšenicima, uključujući one koji se trenutno nalaze pod istragom, ali još nisu optuženi za zločin.

Tek kad se udovolji ovim minimalnim zahtevima, neophodnim za trajan mir, OSCE misija može da se nada da će njezin razmeštaj biti uspešan.

Mandat misije koja ima zadatak da utvrdi stanje na Kosovu Human Rights Watch smatra da OSCE misija u svom radu stalno treba da bude čvrsto orjentisana na odbranu ljudskih prava. Zaključci UN o lekcijama naučenim tokom boravka UNTAES misije u Hrvatskoj, izneseni nedavno kao neformalan dokumenat (non-paper), veoma su poučna:

U istočnoj Slavoniji je uspostava bezbednog i osiguranog okruženja bila od ključne važnosti za povratak izbeglica i raseljenih lica.

Činjenica da postoji nadzor nad poštovanjem ljudskih prava bila je usko povezana s povratkom izbeglica i raseljenih lica. Kako je nivo uvažavanja ljudskih prava rastao, rasla je i učestalost povratka izbeglica i raseljenih lica.

Stalno prisustvo civilne policije (CIVPOL) u svim policijskim stanicama, lokalnom je stanovništvu iznova ulilo neophodno potrebnu sigurnost da će, za trajanja kriminalističkih istraga i u vreme zadržavanja u policijskom pritvoru, njihova osnovna ljudska prava biti zaštićena.

Zajedno sa CIVPOL, OSCE i ECMM usko su sarađivali u nadzoru nad poštovanjem ljudskih prava, pokazujući time slaganje sa međunarodnom zajednicom o tome da je uvažavanje ljudskih prava veoma važna stavka.

Za budućnost regiona od presudne je važnosti bilo unaprediti profesionalizam i znanje regionalnih TPF iz područja ljudskih prava, i to



organizovanjem terenske obuke, posebnih kurseva o prepoznavanju prekršaja ljudskih prava, i istrazi i izveštavanju u vezi s tim.218

Na sličan način, humanitarna kriza na Kosovu, koja je nedavno pokrenula izvesne mirotvorne inicijative, može da se reši jedino ukoliko se misija koja treba da utvrdi stanje na terenu pozabavi kršenjima ljudskih prava koja su prvobitno i izazvala krizu. Da bi to uradila, misija mora biti ovlašćena i obavezna da istraži i nadzire stalno prisutna kršenja ljudskih prava i humanitarnog prava, prikupi obaveštenja o već učinjenim delima nasilja, sarađuje s međunarodnim organizacijama, uključujući i Međunarodni kazneni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije, te redovno objavljuje podatke o svojim aktivnostima i nalazima. Aktivnosti koje će misija da provodi implicitno su dogovorene na sastanku koji je 16. oktobra održan između jugoslovenskih vlasti i OSCE, i od ključnog su značaja za ispunjenje zadataka misije u okviru njezinog ovlašćenja, među kojima i onog da olakša povratak raseljenih lica, nadzire postupanje policije, i ICRC olakša pristup hapšenicima.

Poučen svojim iskustvom u drugim misijama očuvanja mira i mirotvorstva, provedenim diljem sveta, Human Rughts Watch smatra da bi dužnosti misije u pogledu zaštite ljudskih prava trebala koordinisati specijalizovana jedinica sastavljena od lica koja imaju potrebnu stručnost, a koja bi delovala pod direktnim nadzorom šefa misije. Sve članove OSCE misije trebalo bi obučiti na koji se način nadgleda uvažavanje ljudskih prava, a misija treba da uključi personal koji ima terensko iskustvo u nadgledanju kršenja ljudskih prava i intervjuisanju žrtava i svedoka zverstava, uključujući mučenje, silovanje i seksualno iskorištavanje; forenzičke stručnjake; pravne stručnjake koji poznaju problematiku međunarodnih ljudskih prava i humanitarnog prava; specijaliste za policijsku i vojnu metodologiju; i one koji poznaju problematiku izgradnje civilnog društva i demokratskih institucija. Izveštaji koje će misija podnositi Veću bezbednosti i Stalnom veću moraju sadržavati specifični odsečak posvećen razvoju situacije u

218 Neformalan dokument (non-paper), Lekcije naučene u prelaznom periodu upravne vlasti Ujedinjenih Nacija

nad Istočnom Slavonijom, Baranjom i zapadnim Sremom (UNTAES) i Saradnja Ujedinjenih Nacija i Organizacije

zemalja-članica severno-atlantskog pakta (NATO) te Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi,, str. 30, maj

1998.



pogledu ljudskih prava, a nalazi i preporuke navedeni u tim izveštajima treba da budu dostupni javnosti.

Pre negoli se njezine posmatrače rasporedi po terenu, ovlašćenje misije u pogledu ljudskih prava mora da bude jasno navedeno u tome posvećenoj izjavi OSCE. Konkretno, ovlašćenje misije u pogledu ljudskih prava treba da misiju ovlasti i obaveže da će:

Slobodno nadgledati i istraživati stanje na terenu u pogledu poštovanja ljudskih prava:

Primati pritužbe u pogledu kršenja ljudskih prava od bilo kojeg lica ili grupe na Kosovu.

Slobodno putovati i posetiti bilo koju lokaciju, uključujući one za koje se sumnja ili zna da su mesta gde su ljudi zadržani u pritvoru.

S osobama razgovarati slobodno i u četiri oka, uključujući tu i hapšenike koji još uvek nisu optuženi za zločin.

Nadgledati, izveštavati i objavljivati podatke o delima nasilja koja su počinile snage bezbednosti:

Nadgledati ponašanje srbijanske policije i Vojske Jugoslavije te istražiti incidente koji uključuju maltretiranje ili nasilje nad stanovništvom; slučajeve u kojima su se zbila dela nasilja prijaviti odgovarajućim vlastima; preporučiti akciju kojom će se popraviti postojeće stanje, uključujući otpust ili krivično gonjenje; te objavljivati podatke o delima nasilja, napose u slučajevima kada vlasti ne preduzmu odgovarajuće mere za popravljanje stanja.

Nadgledati, izveštavati i objavljivati podatke o delima nasilja koja je počinila KLA:

Nadgledati i istražiti bilo kakvo maltretiranje ili dela nasilja koja je Oslobodilačka vojska Kosova počinila nad licima albanske nacionalnosti, srbijanske nacionalnosti, i drugima; o ovim delima nasilja izvestiti KLA i jugoslovenske vlasti; preporučiti odgovornost koju počinioci treba da snose, ili neku drugu akciju kojom će se popraviti stanje na terenu, a u



skladu sa međunarodnim standardima; objaviti podatke o delima nasilja, napose onima u pogledu kojih KLA ili jugoslovenske vlasti ne preduzmu odgovarajuće mere popravljanja stanja.

Nadgledati, izveštavati i objavljivati podatke o uslovima koji vladaju u pritvoru:

U saradnji sa ICRC, nadgledati postupak prema onima koji se nalaze u pritvoru i to putem redovitih poseta zatvorima i policijskim stanicama te mestima za koja se sumnja da su lokacije na kojima se lica zadržava u pritvoru,što uključuje i lokacije izvan Kosova na kojima se lica pritvara u vezi sa ovim sukobom; hapšenike intervjuisati slobodno i u četiri oka, uključujući tu i one koji još nisu optuženi za zločin; žaliti se vlastima kada pristup prostorima u kojima se ljude drži u pritvoru nije dozvoljen, ili kada uslovi u tim prostorima odstupaju od međunarodnih standarda; preporučiti mere za popravljanje stanja na terenu, uključujući otpust ili krivično gonjenje; te, u slučajevima kada vlasti ne preduzmu mere potrebne za popravljanje stanja, što uključuje i krivično gonjenje odgovornih službenika, objaviti podatke o tim uslovima.

Nadgledati, izveštavati i objavljivati podatke o vođenju suđenja: Nadzirati suđenja, posebno ona licima albanske nacionalnosti optuženim

za terorizam ili druge zločine vezane uz državnu bezbednost; žaliti se vlastima kada pristup suđenjima nije dozvoljen te kada se uoče proceduralne nepravilnosti; preporučiti mere za popravljanje stanja; i objavljivati podatke o proceduralnim nepravilnostima, napose u slučajevima kada vlasti ne preduzmu odgovarajuće mere za popravljanje stanja.

Nadgledati, izveštavati o i objavljivati podatke o uslovima za povratak raseljenih lica:

Nadgledati i istraživati zapreke koje stoje na putu prava na povratak licima raseljenim po

teritoriji Kosova, kojih prema procenama ima 250 000; na ove prepreke skrenuti pažnju vlasti;

preporučiti mere za popravljanje stanja; te objaviti podatke o ovom problemu, napose u

slučajevima kada vlasti ne preduzmu mere za popravljanje stanja.

Nadgledati, izveštavati i objavljivati podatke o ograničenjima nametnutim medijima:



Nadgledati i istražiti ograničenja slobode štampe u Srbiji, i što se tiče medija albanskog, i što

se tiče medija srbijanskog govornog područja; objaviti podatke o manjkavostima slobode

izražavanja i vlastima preporučiti potrebnu reformu.

Raditi sa lokalnim i međunarodnim organizacijama koje se zalažu za ljudska prava:

Održavati blizak kontakt sa lokalnim i međunarodnim organizacijama koje se zalažu za

ljudska prava, a rade na Kosovu, i razviti procedure sledom kojih će se odvijati redovito

savetovanje i razmena obaveštenja.

Sarađivati sa MKSJ:

U potpunosti sarađivati sa Međunarodnim kaznenim sudom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije, na način da će pronalaziti moguće svedoke i dokaze o kršenjima međunarodnog humanitarnog prava. Da bi se ovu saradnju olakšalo, članove misije treba uputiti u specifične potrebe MKSJ u pogledu prikupljanja dokaza i poučiti kako da proslede važna obaveštenja.

Pridoneti izgradnji institucije ljudskih prava:

Prednjačiti ili učestvovati u naporima da se pomogne razvoj nacionalnih institucija – kako

vladinih, tako i nevladinih – koje nakon prestanka međunarodnog nadzora mogu da zaštite i

unapređuju ljudska prava.

Policijskim snagama zabraniti da u svojim redovima drže one koji su prekršili ljudska prava:

Kao deo razvoja policijskih snaga, predviđen sporazumom, osigurati da se svim policajcima

odgovornim za ratne zločine ili druga teška kršenja ljudskih prava, zabrani služba u snagama

zakona i reda, i to u bilo kojem svojstvu. Da bi ovakvu zabranu rada izvesnih policajaca

mogao da stavi, OSCE od MKSJ i mesnih grupa koje se zalažu za zaštitu ljudskih prava, kao i

od svojih vlastitih posmatrača koji nadgledaju poštovanje ljudskih prava, treba da zatraži

obaveštenja o svakom pojedinom policajcu, koja se tiču tog aspekta njegova rada.

Zaključno, Human Rights Watch daje primedbu da OSCE svoj angažman u SFRJ ne bi smeo da

svede samo na misiju provere stanja na terenu. Prvo, nova misija OSCE upućena na Kosovo ne bi

smela da se shvati kao zamena za dugoročnu OSCE misiju koja je bila prisutna diljem Jugoslavije,

a iz zemlje je isterana 1992. Ovakva misija, koja ima zadatak da diljem Jugoslavije nadgleda

uslove koji se tiču poštovanja ljudskih prava, od ključnog je značaja za bilo koje plodonosno

političko rešenje situacije u SFRJ i treba da i nadalje bude centralni zahtev međunarodne

zajednice. Drugo, imajući na umu ograničenja vlastitih ovlašćenja, Human Rights Watch smatra da



bi visoki zastupnik OSCE zadužen za nacionalne manjine na Kosovu, mogao da odigra važnu

ulogu, na način da osigura mehanizam ranog upozoravanja na moguću obnovu nasilja, proizišlu iz

dela nasilja počinjenih nad Albancima, Srbima ili drugim manjinama koje naseljavaju region.

Naposletku, OSCE treba da podrži napore koje je nedavno uložio njegov predstavnik zadužen za

slobodu medija, u nameri da skrene pažnju na teška kršenja prava na slobodno izražavanje, koja

potkopavaju izglede za bilo kakvo trajno političko rešenje situacije u SFRJ.



Kršenja humanitarnog prava na Kosovu

Ovaj izveštaj dokumentuje teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i

pravila ratovanja, počinjena na Kosovu od februara do početka septembra 1998.

Veliku većinu ovih dela nasilja počinile su snage jugoslovenske i srbijanske vlade,

pod zapovedništvom jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Od februara

meseca, vladine trupe sistematski uništavaju civilnu imovinu, napadaju delatnike koji

pružaju humanitarnu pomoć, i provode vansudska pogubljenja, što sve predstavlja

kršenje pravila ratovanja.

Albanski pobunjenici, poznati kao Ushtria Çlirimtare e Kosovës (OVK),

odnosno Kosovska oslobodilačka vojska (KOV), takođe su prekršili zakone ratovanja,

na način da su civile uzimali za taoce te da su proveli nekoliko pogubljenja po

kratkom postupku. Iako su njihova dela nasilja manjeg obima negoli ona vladinih

trupa, i u ovom se slučaju radi o kršenjima međunarodnih standarda, koja treba

osuditi.

Izveštaj dokumentuje jasan obrazac kolektivnog kažnjavanja stanovništva

albanske nacionalnosti od strane vlade. Policija pljačka i sa zemljom sravnjuje sela;

civile se bije, hapsi, a ponekad i ubija. Više od stotinu lica albanske nacionalnosti vodi

se kao nestalo, a barem 1 000 ljudi je u pritvoru u kom ih se redovno fizički

maltretira.

Uprkos brojnih obećanja, međunarodna zajednica nije preduzela odgovarajuće

korake da zaustavi ubijanje. Kaznene mere bile su spore, slabe i brzo ih se povlačilo

čim je Milošević ponudio i najmanji ustupak.

Posetite našu Internet-stranicu na HUMAN RIGHTS WATCHhttp://www.hrw.org 350 Fifth Avenue 34th Fl.

New York, NY 10118-3299


International Criminal Tribunal for the former...

Documents

Transcript of International Criminal Tribunal for the former...