7/21/2019 Beethoven - Aktivno Slusanje Muzike

1/2

aktivno sluanje muzike

MUZIKAFORMA Poetak

O autoru

Pisamca!KLASINA SONATA

Ludvig van Betoven

U stvaralatvu L. van Betovena (Ludvig van Beethoven, 1750-1827) su porasle

stilske protivrenosti klasicizma, koji se, kao odjek racionalizma u evropskoj filozofiji, nauci i umetnosti,

zalagao za ravnoteu forme i sadrine, za promiljenu proporcionalnost oblika i za emocionalnu

uzdranost u izrazu. Sva tri velika klasiara prevazili su te konvencionalne okvire klasicistike estetike, ali

je Betoven u tome bio najradikalniji i najsmeliji, te je svojom snanom dramatikom, katkada i tragikom, kao

i svojom suptilnom lirikom i irinom svoga humanizma i dubinom svoje misaonosti, nagovestio jedno novo

doba u muzici, kojoj e uzbuena emotivnost, tanana lirinost, dramatika koja see do tragike, pa ak i do

mistike, biti osnovno sadrajno obeleje.

Betovenova individualnost se zapaa od prvog njegovog opusa, oliena u dramatinoj motivskoj obradi

tema, u samoj izgradnji osnovnoh muzikih ideja dela, postavljanju snanih kontrasta dramatinog i

lirskog izraza, u razvijanju silovitih gradacija. Betoven je, poput Mocarta, kao stvaralac bio osobena

linost, koju tradicija nije mogla da pretvori u slepog epigona, ve ga je samo podsticala na originalna

formalna reenja u okviru stila epohe kojoj je pripadao.

On je, u tehnikom pogledu, veoma proirio izraajna sredstva klasicizma, prelazei skoro na svim

linijama ono to je izgledalo neprelazno u jednom tako jasno definisanom stilu kakva je bila umetnost

Hajdna i Mocarta. Njegove forme gube onu odmerenu proporcionalnost, kojima su se odlikovala dela

Hajdna i Mocarta. Neki delovi forme, oni najizraajniji npr. razvojni delovi u sonatnim oblicima

zauzimaju vei prostor od drugih odseka, pa se ak i udvostruavaju (tzv. drugi razvojni deo kao koda

to e se videti u analiziranoj sonati). Prelazni delovi izmeu tema prerastaju u vodee faktore forme,

https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/o-autoru/https://muzickaforma.wordpress.com/pisamca/https://muzickaforma.wordpress.com/2011/12/14/klasicna-sonata/https://muzickaforma.wordpress.com/https://muzickaforma.wordpress.com/o-autoru/https://muzickaforma.wordpress.com/pisamca/https://muzickaforma.wordpress.com/2011/12/14/klasicna-sonata/https://muzickaforma.wordpress.com/

7/21/2019 Beethoven - Aktivno Slusanje Muzike

2/2

harmonski tokovi se dramatino sukobljavaju na nain nezamisliv u harmonskoj logici njegovih

prethodnika, ime je razvio ekspresivnost, za koju se s razlogom smatra, da je nagovestila sledeu epohu

razvoja muzike muziki romantizam.

Dvostruki znaaj Betovenovog opusa, koji oznaava vrhunac klasine i u isti mah poetak epoheromantizma za klasiku ga vezuje snana formalna arhitektonika, a za romantiku intenzitet subjektivne

ekspresije.

Betovenov harmonski stil je, iako ukorenjen u tradiciji, mnogim svojim sredstvima i postupcima okrenut, u

stvari, budunosti, pre svega epohi romantizma. Na tonalnom planu koristi disonantne akorde razne

vrste, produavanje harmonske tenzije kao zametak poznoromantiarske harmonije napetosti i

odlaganje razreenja, ili neoekivani pokreti u njemu to nam ukazuje na budue vreme. Konstruktivna

(strukturalna) funkcija harmonije najjasnije dolazi do izraaja u modulacionim planovima sonatnih

razvojnih delova, gde se vrlo esto sree ono to se kod Mocarta samo sporadino nalazi: smiljeni

raspored tonaliteta po nizovima uzlaznih ili silaznih kvinti (ka svetlosti odnosno ka tami), prekinutim

odmoritima, tj. povremenim duim zastancima u pojedinom tonalitetu. Pored tonalnog skoka, esto

ostaje jedna tonska nit, koja povezuje granine akorde, dok eliminisana harmonska podloga stvara

mogunost da zadrani ton latentno promeni smisao i tako prevede muziki tok u novi, udaljeni tonalitet.

Ovakva modulacija preko unisona dosta je tipian Betovenov manir, koji e, takoe, ostati u naslee

romantiarima (F-dur, Op. 24, I stav t. 28).

Osnovni akordski fond ukljuuje sve vantonalne dominante i njihove zamenike, ponegde ak i vantonalnu

SS, zatim alterovane akorde hromatskog tipa u funkciji DD, napolitanski akord, esto vrlo eksponiran. Tu

je i prekomerna dominanta, kao i oba umanjena etvorozvuka nedominantne funkcije. Primena ovih

akorada je u Betovenovoj muzici sve slobodnija to podrazumeva potpunu emancipaciju napolitanskog

akorda, kao i nefigurativnu upotrebu akorada hromatskog tipa.

Ekspresivna uloga harmonije u Betovenovom stilu se ostvaruje pre svega samom dinamikom sazvuja, tj.

korienjem i isticanjem disonantnih naboja u pojedinim akordima, na razne naine. Tu su zatim

iznenaujui preokreti u razreenju takvih sazvuja, sa prelomnim psiholokim dejstvom, kao i gradnja

irokih povrina u kojima se razreenje odlae i iekuje, to je praeno rastom psiholoke tenzije.