Don Zerzan U POETKU BEE VARALICA

Dodatakanarhija/ blok 45 RADNA VERZIJA Beograd 2011 aleksa.golijanin@gmail.com http://anarhija-blok45.net1zen.com

PRIE O VARALICI NARODA INU I VRANEanarhija/ blok 45

Don Zerzan

U POETKU BEE VARALICA

John Zerzan, Origins and the Trickster, jun 2011 (neobjavljen tekst) Prevod: Aleksa Golijanin, 2011. Coming To Light: Contemporary Translations of the Native Literatures of North America, edited by Brian Swann, Vintage Books, New York 1996. American Idian Myths and Legends, Richard Erdoes & Alfonso Ortiz, Pantheon Books, New York 1984. Prevod: AG, 19962011 Ilustracije: bata Nea (Zerzan), Brush Wolf (deravac), Richard Erdoes (Kojot) aleksa.golijanin@gmail.com http://anarhija-blok45.net1zen.com

Ve due vreme, naa kultura ili tehnokultura, to postaje u sve veoj meri, sumorno negira oblast svrhe ili ciljeva. Erozija nade u bolje sutra, u neku sudbinu drugaiju od ove projektovane, zabranila je i pitanje izvora. Brisanje ciljeva je nain da se oduzme legitimitet potrazi za poecima. Da je oduvek postojalo, da jeste i da moe postojati samo ovo oteeno stanje, glavna je teza jo uvek dominantnog postmodernistikog etosa. Teorija eka od odnekud dobije masivnu kvalitativnu infuziju. Zar treba da nas iznenauje to to mesto odakle je poelo nae putovanje i iskustva koja smo stekli usput imaju za nas neki znaaj i danas? Potreba za promiljanjem ciljeva i njihovim razotuenjem moe imati veze s razumevanjem uzroka naeg sadanjeg stanja. Nie je, verovatno vie nego bilo koja druga moderna figura, doprineo odbacivanju pitanja polazita. U Zori je pisao: to vie uvida stiemo o izvorima, utoliko oni izgledaju beznaajnije.1 Ta presuda je bila pogrena. Neto u nama se opire odbacivanju naih poetaka, ak i danas, kada modernitet snano namee oseanje da smo sve to odavno ostavili za sobom. Postmodernizam je svesno potiskivanje svake svesti o izvorima, svakog traka nade u smisao razmiljanja o njima. Izvor je poetak, mesto iz kojeg potie i neto drugo. Zaboravljanje i poricanje izvora je fenomen koji svakako ima neki znaaj, istorijski proces za sebe.

6 Svi mitovi govore o poreklu neega. Da li smo ikada iveli bez mitova? Anarhija je, u osnovi, pria o prvobitnoj nevinosti iskvarenoj institucijama. U slinom duhu, eling je pisao da sve to nas okruuje pokazuje unazad, na prolost neverovatne raskoi.2 U Mitu i stvarnosti, Mire Elijade je pisao o nadi u ponovno roenje, kao delu povratka izvorima. Taj povratak, po njegovom miljenju, nije toliko pitanje obnove koliko novog stvaranja.3 Ali, u dobu bez smisla, niko i ne pokuava da obnovi prvobitni smisao. Kao da nam je i zvanino zabranjena ideja da bi nam istraivanja izvora i prie o poreklu mogli rei kako se svet promenio, da li je postao bogatiji ili siromaniji. Marks, Nie i Hajdeger su, svako na svoj nain, razotkrili kako je izvorno stanje bilo uniteno progresivnom dominacijom kapitala, hrianskim moralom ili tehnologijom. Marks je projektovao klasnu borbu i proizvodnju na celokupnu prethodnu istoriju i pobrkao osloboenje proizvodnih snaga sa osloboenjem ljudi. U njegovom tumaenju, izvor je bio obeleen nedostatkom: u poetku nam nije uspevalo da zadovoljimo svoje osnovne potrebe. Nie je posmatrao nasilne i krvave poetke hrianskog morala i smatrao ih neprihvatljivim. Hajdeger je predlagao da se okrenemo ka pitanju izvora, da bismo bolje sagledali kako je tehnoloki nihilizam likvidirao metafiziku. Ali, misao se odvraa od te teme. Tokom poslednjih sto godina, postali smo sve podozriviji prema izvetajima o poecima, primeuje Dejms Hans.4 Isto vai i za mnogo radikalniju drutvenu teoriju. Na primer, u kontekstu francuske insurekcionistike politike, lik Tiqqunovog Bluma postoji samo u sadanjosti, bez aljenja zbog gubitka autentinosti ili autonomije.5 Ako imamo u vidu koliko smo osiromaeni u ovakvom ovde-i-sada, ta orijentacija zaista deluje udno. Glavni razlog zato mnogi u tome ipak ne vide nita udno jeste neuspeh dugoronih predvianja zasnovanih na teoriji, na primer, na marksizmu. Destruktivni ishod marksizma u praksi bio je perverzno nagoveten jo u Hegelovom stanovitu da e iz prvobitnog, primal-

7 nog jedinstva nii neko vie, usavreno stanje sveta. Nepotrebno je rei da od svega toga nismo videli nita. Neto je krenulo pogreno iz temelja i to ne samo u teoriji. Adornov uvid je duboko relevantan i danas: Ono to vie odgovara predstojeoj katastrofi jeste pretpostavka o nekoj iracionalnoj katastrofi koja se dogodila na samom poetku.6 U poetku, to jest, s poetkom pripitomljavanja i civilizacije. Ali, kao to kae Hilari Loson, izgubljeni smo. Izgubljeni u svetu bez mape.7 Kada samopouzdanje podlegne oseanju neuspeha, mapa se vie i ne trai. Tada ne gubimo samo svoj put; gubimo i oseaj za bliskost i neposrednost izvora. Teret tog gubitka se samo uveava. Potiskivanje ili poricanje svesti o izvorima podie nivo strepnje i straha. Pritisci postaju nepodnoljivi, kae nemaki sociolog Urlih Bek.8 Postaje sve tee mirno se sloiti s Kantom da je raj poetak koji je bolje zaboraviti, utopija izgubljena jednom za svagda. Mora postojati neka primordijalna ideja koja, na nekom nivou, budi u nama svest o gubitku, duboku nostalgiju za osporenim sjedinjavanjem, al za smislenim dobom, za ijim je povratkom mladi Luka toliko udeo9 I koja nas vodi ka stanju u kojem, kako je to divno rekao Kevin Taker, drevna tela poinju da se seaju.10 * Pre i izvan dimenzije kalendara, pripitomljavanja, monoteizma, pisma, itd., granice prolosti, sadanjosti i budunosti bile su mnogo propusnije, kao i granice izmeu ljudi i drugih ivotinja. Neto od toga je ostalo sauvano meu savremenim uroenikim narodima, iz raznih delova sveta, prenoeno uglavnom preko bezbrojnih pria o postanku. Te prie, koje se pripovedaju na izvoran nain, umesto da se samo prepriavaju, ine da se prolost ukae kao iva sadanjost koja traje. Postanak je privilegovani trenutak u kojem izvor otkriva sutinu. Kosmologije mogu govoriti o dogaajima pre pojave ljudi, kada je ivotinje i boanstva bilo nemogue razlikovati. Kasnija pojava ljudskih bia, koja su upravljala svetom po zamisli bogova, moda govori dosta

8 toga o promenama kroz koje je drutvo u meuvremenu prolo. Adaptivni identiteti savremene uroenike Amerike esto pronalaze snagu u autentinim prolostima, koje ostaju ive u izvorima kao to su prie o poecima, ali i u savremenoj uroenikoj knjievnosti. Luis Ovens, izmeu ostalih, izraava povezanost sa venim i nepromenljivim vrednostima i uvidima, u pruanju otpora fragmentaciji koju donosi sadanjost.11 Izvor moe ukazati i na neke osnovne paradigme, koje bacaju svetlo na na sadanji poloaj, na njegova negativna uporita. Prie o postanku veoma esto govore o poretku koji se pomalja iz primordijalnog haosa, o tome kako je bezoblinu pometnju (na primer, voda i nita drugo) nadvladala struktura, to jest civilizacija. Temeljni vavilonski mit govori o Mardukovoj pobedi nad Tijamatom i uspostavljanju Mardukovog kraljevskog autoriteta. Rg Veda, zvirka svetih tekstova iz vremena vedske Indije, slavi Indrinu pobedu nad Vritrom, primordijalnim haosom. Vritra je opet veoma slian egipatskim figurama Apepa ili Apofisa: tame, nedostatka reda. Uroenici sa Andamanskih ostrva, lovci-sakupljai iz istone Indije, ne upranjavaju nikakve kultove, ritualna rtvovanja ili molitve zahvalnosti.12 Ali, vedski Indijci su prinosili rtve, a njihove ritualne prakse su obeleene dubokim brazdama kultivacije, koje treba da odvrate sile haosa. Prirodni poredak se predstavlja kao suprotnost odravanju onog civilizovanog, politikog. Uvek je tu neki poetak pre onog zvaninog. Kananitski bog Bal je potinio neposlune kosmike vode, kao i izraelitski Jahve, koji je doslovno podelio Crveno More i tako omoguio beg iz Egipta. Ovladavanje prirodom i napredovanje pripitomljenog monoteizma. Pria o stvaranju je zavrena i sada poinje istorija. Doba u kojem nije bilo ni dana, niti godina, zabranjeno je. Kosmiko jaje zauzima sredinje mesto u priama o postanku iz Afrike, Polinezije, Japana i drugih delova sveta. To je arhetipski simbol poljoprivrede i plodnosti, koji najavljuje dolazak novog reima. Voda je predstavljena ne samo kao simbol preljudskog postojanja ve i destrukcije: prie o potopu sreu se u mnogim kulturama, u isti mah kao obeanje o dolasku novog poretka i pretnja onima koji mu se opiru. Jedan od zajednikih

9 motiva je i figura ronioca, ivotinje koja zaranja duboko u vodu da bi na povrinu iznela prve, temeljne komadie zemlje. arls H. Long je povezao dualizam mitova o roniocu s tenzijom izmeu lovako-sakupljake i agrikulturne orijentacije u Severnoj Americi.13 U centralnoj prii o postanku naroda Dine (Navaho), Prvi ovek poinje da kroti i organizuje prirodu uz pomo Crveno-Belog kamena. Ali, tu se postavlja pitanje: Zato sveti kamen, koji donosi toliko eljeni napredak, u isti mah i tako silovito uznemirava ljude i ispunjava ih strahom 14 U meuvremenu, napredovanje i rast ne i ravnotea nastavljaju se. A rast je osiguran tako to je posaeno jedanaest biljaka.15 Patrijarhat i pripitomljavanje se izgleda razvijaju u paru, ali, opet, ne i bez podozrenja i drugih oblika otpora. Kako je vreme odmicalo, poljoprivreda mukaraca je napredovala, zajedno sa obredima, dok su se ene igrale i bile promiskuitetne s raznim niim oblicima ivota.16 Promiskuitetne pre svega s Kojotom, varalicom. Prie uroenika sa jugozapada Amerike, ukljuujui i one Navahoa, ukazuju na momenat udaljavanja lovakih amana od lovako-sakupljakog etosa, kao i na vei naglasak na obrednom znanju. U isto vreme, znaaj egalitarnog impulsa opada.17 * Temeljna pria Navahoa ima mnogo poetaka i zavretaka, tako da je mogunost egalitarnih odnosa ostala sauvana. Prvi demijurzi su iveli kao boanske varalice, nimalo zastraeni haosom. U trenutku kada kosmos poinje da poprima stalniji poredak, pojavljuje se neko ko se suprotstavlja takvom pristupu: Onda je doao Kojot i rekao, ta je sad ovo? Zgrabio je vreu sa zvezdama i rasuo ih svuda po nebu.18 Varalica, u obliju Kojota i drugih stvorenja, najstarija je figura iz pria amerikih uroenika i zapravo u svim mitologijama. Skandinavskog Votana krasi senzibilitet Varalice; tu je i Pauk naroda Anansi iz zapadne Afrike; i Polinezija ima svoje Varalice. I ta je liscem Renarom iz srednjovekovne francuske legende ili Kalibanom iz ekspirove Bure, koji stalno podriva tekovine civilizacije?

10 Prie o Varalici seu unazad do sveta koji je nekada bio celovit, ali koji je do prvih pokuaja da se te prie zabelee ve poeo da se raspada. Prie o varalici nisu imale za cilj pridiku, ve da objasne i omogue uee u postanku univerzuma. Na primer, Kojot se bavio postankom na odreenom lokalitetu i tako navodio ljude da istrauju svoje poreklo i upoznaju svoje okruenje. Prema Matijasu Guenteru, Varalica je doslovno univerzalna figura u svetskoj mitologiji, posebno meu lovcima-sakupljaima, u ijem mitolokom pejzau zauzima centralno mesto.19 Kojot je lutalica, onaj koji zapravo ne pripada nigde posebno ne pripitomljenom drutvu. A poto niko ne pripada civilizaciji u potpunosti, neobini lik Varalice je nadiveo lovako-sakupljaki nain ivota i nastavio da privlai panju danas moda vie nego ikad. amanov roak, Varalica e se vratiti da bi svet uinio srenim, kao to je nekada i bio.20 Varaliina elementarna, amoralna energija ne priznaje nikakve granice. U tom pogledu, nije uvek lako utvrditi ni sam njegov lik, koji esto pokazuje kontradiktorne crte. Ni u predanju ne postoji uvek formalna podela na prie o Varalici i druga kazivanja; na primer, narod Eve (Gana) ne deli svoje prie na taj nain. Kojot je oigledno suvie ivahan i nemiran da bi se mogao zatvoriti u akademske sisteme. Ture je Varalica naroda Zande, iz zapadne Afrike. Roditelji upozoravaju decu da se uvaju tog pokvarenog stvorenja. On pravi sprdnju od svake konvencije, ali je i nepobedivi junak koji pomae svom narodu samo to njegovo nesputano ponaanje moe biti i udovino.21 Drugi afriki Varalica je lupe naroda Joruba, Adapa, kornjaa. U priama koje uglavnom priaju ene, Adapa je neko ko mrzi rad, lenj i bezbrian. Iako je daleko od savrenog, on pomae ljudima; na primer, u prii o Prepunoj kutlai, on radi u korist izgladnelih stvorenja.22 Ma koliko bio divalj i zaokupljen sopstvenim apetitima, Varalica moe zbijati ale i iz istog uivanja. Varalica moe biti ivotinja, ovek, ovek-ivotinja, ak i amanov dragoceni pomonik. On po pravilu naruava i podriva drutvene i kulturne norme, ali esto sa saoseanjem i humorom, pokazujui

11 kako smeh moe otvoriti vrata i omoguiti nam da stvarnost sagledamo novim oima. Kao to je zakljuio Majkl Dekson, Sve prie o Varalici izgleda podrazumevaju da uklapanje u date, uvreene vrednosti i konvencije drutvenog poretka mora imati protivteu u slobodnoj igri, eksperimentisanju i distanciranju.23 Do-En Aribald (Qum Qum Xiiem), naunica iz naroda Stolo (St:l), podgrupe primorskih Salia (Kanada, Britanska Kolumbija), ide jo dalje i govori o oslabljenim i fragmentiranim ivotnim uslovima mnogih uroenikih zajednica, u kojima prie o Varalici mogu pomoi ljudima da preive uprkos tekim okolnostima.24 U osvrtu na ciklus o Zecu, naroda Eve iz Toga, Marsel KolardelDiarasuba kae da je tu pre svega re o ouvanju predake tradicije.25 Tomson Hajvej, iz naroda Kri (Kanada), tvrdi da bi bez Varalice jezgro indijanske kulutre zauvek nestalo i dodaje da je uloga Varalice da nas podui o prirodi i smislu postojanja na planeti zemlji.26 Kojot moe prei iz mitskog u moderno doba. Komani iz junih prerija priaju kako je znao da nasamari bele vojnike i svetenike.27 Kojot iz naroda Probueni Nosevi moe smeniti poglavicu ako se ovaj ne ponaa kako dolikuje.28 Iz naroda Viram inuk, sa reke Kolumbije, stie nam i sledea izjava: Kojot je rekao: Losos je poglavica, Orao je poglavica i ljudi e biti poglavice. Ja sam Kojot. Ja nisam nikakav poglavica.29 Kao to kae Bar Tolken, Kojot je eksponent svih mogunosti.30 Mnogi ameriki Indijanci danas ive u gradovima. Kojot, Canis latrans, poznat po svojim adaptivnim sposobnostima, takoe ivi tamo. Obe grupe tih gradskih itelja pokazuju zapanjujuu sposobnost preivljavanja, uprkos veoma tekim uslovima. Kao i Varalica naroda Zande, pauk Ture, stvorenje koje iz sebe ispreda mreu, kojot-varalica i kojot-ivotinja su pametni, ilavi i neuhvatljivi. I jedan i drugi mogu iveti u procepima na marginama i van granica izmiui tako negativnim strukturama drutva, da bi preiveli i nastavili dalje. Kao to nas podsea Barbara Babkok-Abrahams, Varalica dri otvorenom mogunost prevazilaenja drutvenih ogranienja, s koji-

12 ma se redovno sreemo.31 On to radi u stilu lovca: svaki lovac mora biti varalica, da bi bio uspean. Pol Radin je pisao da se Varalica naroda Vinebago jo uvek nalazi u bliskom kontaktu s prirodom.32 Pre vek i po, Danijel Brinton se osvrnuo na savet Tonkaveja, divljeg naroda iz Teksasa: Budite kao vukovi nikada ne obraujte zemlju.33 Robert Pelton je smatrao da su lovci svoje varalice verovatno zamiljali drugaije nego poljoprivrednici.34 Ako je Varalica bio glavna mitoloka figura paleolitskog sveta, kao to kae Dozef Kembel,35 on se pojavljuje i kasnije, u ulozi mnogo obuzdanijeg kulturnog junaka. ak je i primalna vitalnost tog ponekad opscenog aljivdije popustila pod pritiskom represije, kako je lovako-sakupljaki nain ivota uzmicao pred sedelakim, poljoprivrednim drutvima. Uloga Varalice sve vie gubi na znaaju, sa sve veim uticajem pripitomljenog naina ivota.36 Vilijam Brajt ukazuje da je u Kaliforniji i Velikom Basenu, gde su veina uroenikih naroda bili lovci-sakupljai, Kojot najee prototipski mitski Varalica. Na preteno sedelakom i poljoprivrednom uroenikom jugozapadu, on je obino gubitnik ili eprtlja.37 Ali, Varalica je ipak preiveo i zadrao veliku privlanost. U nekim inkarnacijama on zavrava pripitomljen, poput nas. I obino se ispravno izgovara kao on, iako ima i nekoliko enskih oblija (kao kod Hopija i Teva).38 Taj duh koji se odluno opire pripitomljavanju ne prestaje da izaziva divljenje. Njegov otpor nastavlja da proganja ovaj sve pitomiji i nesreniji svet. Mogue je da opseg pria o Varalici stoji u direktnoj vezi sa stepenom drutvenog ograniavanja. Varalica moe praviti sprdnju od idealnog obrednog ponaanja, ismevati sve to se smatra predmetom najveeg oboavanja ili potovanja. Takav je, na primer, Vadunkago, varalica naroda Vinebago.39 On divljaki ismeva ak i ratne obiaje, taj kamen temeljac civilizacije.40 Naravno, u tom stalnom suprotstavljanju svemu to je zabranjeno, Varalica nije uvek pobednik. U kominoj verziji zvanine prie, on

13 dekonstruie drutvene granice. Kao i Nanabozho iz tradicije Odibva, on je naizmenino spasitelj svog naroda, lakrdija i seksualni napasnik.41 Opet, treba rei da neke prie ne govore nita o naruavanju tabua ili unoenju pometnje. Pokojna knjievnica iz naroda Mikmak, Patria Klark Smit, upozoravala je da neuroeniki pokuaji da se shvati smisao Kojota mogu lako upasti u klopke.42 Neuroeniki istraiva Bar Tolken je trideset godina istraivao prie o Kojotu naroda Navaho, ali je usvojio primerenu skromnost i oseaj za ogranienja. to je najvanije, shvatio je da se te prie mogu koristiti u isceliteljskim obredima i da se zato ne mogu naruavati.43 * Ovaj mali pregled ne moe ni priblino doarati obim i dubinu svog predmeta. Kada sam bio u Turskoj, rekli su mi da moda potiem iz kurdskog plemena Zerza. Ali, ja nemam nikakvu ivu vezu s tim narodom. Ove rei nudim svestan svog poloaja neuroenikog posmatraa, u nadi da e moda biti od neke male koristi. Kao anarhoprimitivista, potujem uroeniku dimenziju i duboko sam nadahnut njome, kako onom prolom, tako i savremenom. Postmodernizam, kao takav, ali i kao mnogo optiji kulturni sentiment, uanio se naspram ideje i utemeljenih realnosti pria o postanku i Varalici. Kao glas cinizma, izolacije i tehnoloke neutemeljenosti, postmodernizam insistira na brisanju istorijskih poetaka i ciljeva.44 Time to prihvata fragmentiranu i plitku stvarnost masovnog drutva, postmodernizam se okree od tradicija i poetaka, ka besteinskoj zoni povrnosti i igre reima. ak Derida, postmodernistiki dekonstrukcionista par excellence, naglaavao je kako ne moe biti nikakvog stabilnog znaenja, zato to se njegov smisao neprekidno pomera (diffrence). Dekonstrukcija je glavni aspekt onoga to je Stefan Moravski nazvao optom teorijom o nemogunosti teorije. Oslabljujui pristup koji odraava oslabljene kulturne uslove, one koje stvara pobedniki pritisak moderne civilizacije.45

14 Nasuprot mogunosti znaenja koju Varalica slavi, kako to kae En Doneihi,46 postmodernizam porie i tu mogunost i njegovu moguu vezu s nekom nezavisnom stvarnou. Nema nieg izvan teksta, glasi uvena Deridina proklamacija, emu je kasnije dodao kako nema nieg ni unutra.47 Naime, unutar simbolikog ne moe biti nieg osim igre bezbrojnih znaenja, bez stvarnog dodira s bilo ime drugim. To je tako, to je oduvek bilo i moe biti samo tako, govore nam postmodernisti. Bilo koji stvarni izvor mora, po definiciji, biti osporen; naime, oni su oigledno vanjeziki. Mit o nekoj izgubljenoj postojbini misli mora se napustiti. ak se i originalni i sauvani izraz svake takve misli mora odbaciti. Usmena tradicija? Deridino apsurdno pridavanje prvenstva pismu u odnosu na govor jedini je odgovor na taj duboko smisleni izvor. Videti svet kao mnotvo znakova na papiru ili na ekranu, ije se znaenje moe samo proizvoljno utvrditi, znai odbiti aktivan, ivi proces. Posledice tog svoenja svega na lingvistiko bile su, naravno, duboke. Pol de Man nas uverava kako Etika nema nita s voljom (osujeenom ili slobodnom) subjekta, niti, a fortiori, sa odnosom izmeu subjekata.48 Sam jezik, koji definie sve, na kraju polae raune samo samom sebi. Prema tome, govoriti o etici meu ljudima koji stvarno postoje, nema smisla. Nemogunost jasne diskurzivne pozicije nuno vodi ka ukidanju odgovornosti. Savreno za ovaj korumpirani, opadajui drutveni poredak, iz kojeg je ispario svaki trag zajednice. Postmodernizam jasno podstie osipanje svesti o znaaju ljudskog inioca, lienog porekla ili ciljeva. On svedoi o fatalistikom pesimizmu, a njegov oblik je digitalno doba, potinjeno funkcionisanju masivnih tehnolokih sistema. To je dominantni pogled na svet, suvie teko ogranien da bi bio sposoban za racionalnu kritiku postojeih, zlokobnih uslova u kojima se nalaze drutvo i biosfera. Postmodernizam je ono to dobijate kada se proces modernizacije dovri, a priroda protera jednom za svagda, glasi saetak Frederika Dejmsona.49 Na drugi jezivi aspekt podsea nas Dejvid Vud, naime, da se vrednost prirode danas ne moe razdvojiti od aljenja. Vud dodaje da

15 nije re o alu nad izgubljenom istotom, nekim privilegovanim identitetom, ve nad izgubljenim bogatstvom razliitih mogunosti.50 To je mogunost naspram koje postmodernizam definie sebe. Ali, moj utisak je da su vrata te riznice koju neki toliko nipodatavaju zakljuana iznutra. Sa Adornom idemo jo dalje, kada kae kako nada ne lei u vrstom dranju za pamenje, ve u povratku onoga to je bilo zaboravljeno.51 * Postindijanska svest je juri udaljenih senki i trag prirodnog razuma na klupama od kamenja; senke ljudskog utanja i senke koji promiu nad sadanjou. Senka je taj oseaj neprelaznog kretanja ka referentnom; utanje u seanjima. Senke nisu ni odsustvo entiteta, niti teret konceptualnih referenci. Senke su prenarativna tiina preneta u rei; senke su pokreti koji znae tiinu, ali ne i prisustvo ili odsustvo entiteta. Zvuci rei, a ne kriterijumi senki i prirodnog razuma, ogranieni su ljudskom sveu i udaljenou diskursa.52 Moda ete se upitati koji li je francuski postmodernista napisao ove redove? Niko drugi nego Derald Vajznor, iz naroda Aniinabe, jedan od najnadarenijih i najprovokativnijih amerikih uroenikih pisaca iz proteklih nekoliko decenija. Ovaj neprozirni odlomak nije najbolja ilustracija pravog opsega Vajznorovih generalno razigranih, originalnih i podsticajnih pria, romana, eseja i poezije,53 ali dobro pokazuje zato je naiao na osudu i kod uroenikih i neuroenikih komentatora. Vajznorovo esto pozivanje na postrukturalistike/ postmodernistike teoretiare, kao to su Derida i Rolan Bart, zajedno s neitljivim odlomcima kao to je ovaj navedeni, nedvosmisleno ga identifikuju kao pisca nezainteresovanog za jasnu prozu uroenikih pria. Tanije, prema Robertu Breneru, tradicionalna plemenska kazivanja (za njega) su samo neminovno tragini ostaci umiruih kultura.54 To ne znai da je Vajznor ravnoduan prema nedaama uroenikih naroda. Opstanak i nada su kljune teme njegovih pria o pesama o Varalici, kao to su Aniinabe pramajke, a njegovi glavni likovi su esto

16 Aniinabiji. Ali, kao postmodernista, kao to primeuje kritiar Robert Vorior, iz naroda Osejd, Vajznor insistira na zakljucima i praksama francuske teorije na tetu uroenikih tenji.55 Nigonvedom Dejms Sinkler (takoe Aniinabe) slae se sa uobiajenim vienjem Vajznora kao kulturnog relativiste, posveenog procesu podrivanja, ruenja i razaranja skoro svih aspekata uroenikog identiteta.56 S druge strane Debora Madsen pozdravlja njegov dekonstruktivni hermenautiki diskurs opstanka (kao) monu strategiju za obaranje monolokih kolonijalnih struktura opresije SAD.57 Neki akademici brane Vajznora upravo kao postmodernistu; drugi misle da je jedna tako svesno evrocentrina i zamagljujua teorija i sama kolonizatorska ili da je, u najmanju ruku, daleko od oslobodilake. (U jednom intervjuu iz 1999, Vajznor je slavio ustavnu demokratiju SAD kao sistem koji najbolje slui interesima amerikih uroenika. Zapanujua izjava, bez ironije!) Na konferenciji o Prevoenju uroenikih kultura, odranoj 1998. na Jejlu, knjievnica Elizabet Kuk-Lin, iz naroda Santi/ Jankton Su, odbacila je akademske postindijanske ideje kao konfuzne i besmislene.58 Vajznorov prvi i najpoznatiji roman, Bearheart (Medvee srce), otkriva, meu drugim kvalitetima, majstorski dar za komediju. U poglavlju pod naslovom Ratovi rei u zatvorima rei (Word Wars in the Word Wards), on ismeva represivne sociologe rei iz Bioprodrljive Bolnice Rei, koji zahtevaju jasnou (neprijatelja postmoderne).59 Jo uoptenije i esto u stilu Varalice, on tvrdi da rei isceljuju ako odbiju da sebe shvate ozbiljno i da postmodernistki tekstovi nisu mesto gde treba traiti smisao ili istinu. Na pitanje koja je njegova definicija postmodernizma, Vajznor je jezgrovito odgovorio, Svest da su rei divlje, naravno.60 Problem je u tome to rei, naravno, nisu divlje, uprkos neizmernom oboavanju koje uivaju kod postmodernista. Za Vajznora je sama jezika igra vrhunski Varalica. Za tog nadarenog pripovedaa, slobodna igra rei je ta koja podriva ustaljena znaenja i konana uverenja. Vajznor je kasnije poeo

17 da napada svaku temeljnu orijentaciju, to postmodernizam kategoriki odbacuje (temeljna strateka igra za sebe). U tom duhu, Vajznor optuuje Skota Momadeja da eli da ostane u prohujalom indijanskom zlatnom dobu.61 To je rasistika greka, tvrdi on. Uroeniki narodi su danas postindijanski, s gradovima, a ne rezervatima kao glavnim ivotom-svetom. Na primer, u romanu Bearheart, Beladona Darvin ili Ona Koja Hvata Zimu, umire zbog sklonosti prema savrenoj prolosti, umesto da preivi u sadanjosti.62 Rad na odbijanju ustaljenih znaenja za neke ljude predstavlja poetak odbacivanja svakog temelja na kojem bi se mogle artikulisati uroenike drutvene i politike tenje. Krejg Vomak se pita kako bilo kakav znaajni politiki pokret moe postojati bez stabilnog oslonca.63 Denifer Nec Denetdejl, iz naroda Navaho, u svojim meditacijama Seanje na nae pramajke, izraava oseanje da drevno pamenje i oblici koje ono poprima u usmenom predanju pruaju jedan od najmonijih resursa kojima uroeniki narodi raspolau u odbrani svog uroenikog statusa.64 * Opti postmodernistiki, tehnopotroaki etos odseca nas od izvora, od ciljeva i od nas samih. Decentrirani, fragmentirani subjekt je uzdignut na presto, u isti mah kao injenica i kao ideal. A opet, zar nam zaista nije potrebno stabilno, posveeno oseanje ivota? Intuicija da ljudsko postojanje ne bi trebalo da bude tako bolno, kao to ga veina ljudi doivljava, lei u srcu mnogih drevnih pria. Uvek iznova i praktino svuda, pripovedaju se prie koje pokuavaju da objasne zato stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. A tu je uvek i opcija (zapravo iznuena) prilagoavanja optem opadanju, koje duboko oseaju ljudi iz najrazliitijih sredina. Tod Mej ukazuje na prihvatanje gubitka zajednice, na predaju koja je ukljuena u sam pokuaj redefinisanja tog gubitka, u lanku Izostanak zajednice kod Liotara, Nansija i Laku-Labarta.65 Marijana Torgovnik nas podsea na svetionik jedinstva i povezanosti, koji se moe videti u primitivnim kulturama, na svetlost koja nije zamrla, kao to su se neki nadali.66

18 Ono temeljno je svakako veza koju svaka osoba ima s prirodom. Uroenika aktivistkinja Denet Maklaud kae: Tvoje srce uvek kuca i tvoj dah stalno ulazi i izlazi iz tebe, zar ne? Zakoni prirode su uvek s tobom, gde god da krene Tvoje telo je priroda. U sebi nosi i reku i sunce i mesec. Sve to je napolju, nalazi se i unutra.67 Veza s poecima nije odvojena od veze s pravilnostima prirodnog sveta, u sukobu s Mainom koja neumorno pokuava da ih rastavi. Uz pomo svojih postmodernistikih sauesnika, tehnosfera nam poruuje da se pokorimo. Nije sluajno to to je glavna i izriita namena figure kiborga, kod postmodernistike kraljice-majke Done Haravej, da apmutira zanimanje za poetke.68 Gorka ironija je i naziv CyberLifeove bioloke simulacione maine: Origin. Ako elimo da shvatimo pretee stanje u kojem smo zateeni, potreban je uvid u to kako smo u njega uopte dospeli. Sagledavanje celine teko da je ikada bilo toliko potrebno. Iako nikada ne treba gubiti iz vida njihovu jedinstvenost, uroenike glasove i tradicije treba posluati, opstanka radi. Ne smemo podlei slepoj poslunosti, dopustiti da nas ponite sile koje su uvek radile protiv Prvobitnih ludi i jo mnogo toga dragocenog. Na pokuaj se nastavlja. Kao to je rekao Benjamin, Samo osloboeno oveanstvo moe stei punou svoje prolosti.69 to se mene tie, drim se Celanovih rei: Usledie povratak, veliki povratak, daleko preko granica koje su nam zacrtali.70 Don Zerzan, jun 2011.

194. James S. Hans, The Origin of the Gods (Albany: State University of New York Press, 1991), p. 1. 5. Branden W. Joseph, Dark Energy, in ArtForum, February 2011, p. 197. 6. Theodor Adorno, Negative Dialectics (New York: Continuum, 2007), p. 323. 7. Hilary Lawson, Closure: A Story of Everything (New York: Routledge, 2001), p. ix. 8. Quoted in David Simpson, Situatedness, or Why We Keep Saying Where Were Coming From (Durham: Duke University Press, 2002), p. 233. 9. Adorno, Negative Dialectics, p. 191. 10. Kevin Tucker, When the Lights Go Out, on The Agrarian Curse [CD] (Milwaukee: FC Records, 2008). 11. Louis Owens, Mixedblood Messages: Literature, Film, Family, Place (Norman: University of Oklahoma Press, 1998), pp 25-26. 12. Mircea Eliade, The Sacred and the Profane (New York: Harper & Row, 1961), p. 123. 13. Charles Long, Alpha: The Myths of Creation (Chico, CA: Scholars Press, 1963), p. 192. 14. Sheila Moon, A Magic Dwells (Middletown: Wesleyan University Press, 1970), p. 67. 15. Ibid., p. 140. 16. Emergence Myth According to the Hanelthnayhe or Upward-Reaching Rite, recorded by Berard Haile, O.F.M. (Santa Fe: Museum of Navajo Ceremonial Art, 1949), p. 129. 17. Karl W. Luckert, The Navajo Hunter Tradition (Tucson: The University of Arizona Press, 1975), p. 188. 18. Moon, op.cit, p. 161. Also J. Frank Dobie, Mody C. Boatwright and Harry H. Ransom, eds., Coyote Wisdom (Dallas: Southern Methodist University Press, 1965), p. 72. 19. Mathias Guenther, The Trickster, in Bron Taylor et al, eds., Encyclopedia of Religion and Nature, vol. II (New York: Thoennes Continuum, 2005), p. 1663. 20. Weston La Barre, The Ghost Dance: Origins of Religion (New York: Dell Publishing, 1972), p. 216. 21. E.E. Evans-Pritchard, The Zande Trickster (Oxford: The Clarendon Press, 1967), pp 32, 28. 22. Oyekan Owomoyela, Yoruba Trickster Tales (Lincoln: University of Nebraska Press, 1997), p. x111. 23. Michael Jackson, Allegories of the Wilderness: Ethics and Ambiguity in Kuranko Narratives (Bloomington: Indiana University Press, 1982), p. 296. 24. Joann Archibald (QUM QUM XIIEM), Indigenous Storywork: Educating the Heart, Mind, Body, and Spirit (Vancouver: University of British Columbia Press, 2008), p. 129.

NAPOMENE 1. Friedrich Nietzsche, Daybreak, translated by R.J. Hollingdale (New York: Cambridge University Press, 1982), Thesis 44, p. 46. 2. F.W.J. von Schelling, The Abyss of Freedom/Ages of the World (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1997 [1813]), p. 121. 3. Mircea Eliade, Myth and Reality (New York: Harper & Row, 1963), p. 30.

2025. Marcelle Colardelle-Diarrassouba, navedeno u Zinta Konrad, Ewe Comic Heroes: Trickster Tales in Togo (New York: Garland Publishing, 1994), p. 19. 26. Navedeno u Archibald, op.cit., p. 7. 27. William Bright, A Coyote Reader, Berkeley: University of California Press, 1993, p. 19. 28. Deward E. Walker, Jr., Blood of the Monster: the Nez Perce Coyote Cycle (Worland, WY: High Plains Publishing, 1994), p. 224. 29. Dell Hymes, Now I Know Only So Far, Lincoln: University of Nebraska Press, 2003, p. 279. 30. Cited in Bright, op.cit., p. 21. 31. Barbara Babcock-Abrahams, A Tolerated Margin of Mess: A Trickster and his Tales Reconsidered, in Journal of the Folklore Institute 11 (1974), p. 147. 32. Paul Radin, The Trickster (Westport, CT: Greenwood Press, 1969), p. 133. 33. Daniel G. Brinton, Myths of the New World, New York: Leypoldt & Holt, 1868, p. 231. 34. Robert D. Pelton, The Trickster in West Africa (Berkeley: University of California Press, 1980), p. 271. 35. Cited in David Leeming and Jake Page, The Mythology of Native North America (Norman: University of Oklahoma Press, 1998), pp 46, 48. 36. Marc Linscott Rickett, The North American Trickster, History of Religions 5 (1965), P. 328. 37. Bright, op.cit., p. 367. 38. Ellen Datlow and Terri Windling, The Coyote Road: Trickster Tales (New York: Viking, 2007), pp 11-12. 39. Babcock-Abrahams, op.cit., p. 178. 40. Radin, op.cit., p. 154. 41. John A. Grim, The Shaman: Patterns of Siberian and Ojibway Healing (Norman: University of Oklahoma Press, 1983), p. 85. 42. Patricia Clark Smith, Coyote Ortiz: Canis Latrans in the poetry of Simon Ortiz, in Studies in American Indian Literature, Paula Gunn Allen, ed. (New York: Modern Language Association of America, 1983), p. 194. 43. Barre Toelken, Life and Death in Navajo Coyote Tales, in Recovering the Word, Brian Swann and Arnold Krupat, eds. (Berkeley: University of California Press, 1987), pp 388-401. 44. Christopher Nash, The Unravelling of the Postmodern Mind (Edinburgh: Edinburgh University Press, 2001), p. 124.

2145. Stefan Morawski, My Troubles with Postmodernism, in The Philosophical Forum XXVII no. 1 (Fall 1995), p. 78. 46. Anne Doueihi, Inhabiting the Space Between Discourse and Theory in Trickster Narratives, in William J. Hynes and William B. Doty, eds., Mythical Trickster Figures (Tuscaloosa: University of Alabama Press, 1993), p. 201. 47. Cited in David Wood, The Step Back: Ethics and Politics after Deconstruction (Albany: State University of New York Press, 2005), p. 223. 48. Paul de Man, Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979), p. 206. 49. Frederic Jameson, Postmodernism, Or the Cultural Logic of Late Capitalism (London: Verso, 1993), p. ix. 50. Wood, op.cit., p. 185. 51. Theodor Adorno, On the Final Scene of Faust, in Notes to Literature (New York: Columbia University Press, 1991), vol. 1, p. 120. 52. Gerald Vizenor, Shadow Survivance, Manifest Manners: Postindian Warriors of Survivance (Hanover, NH: University Press of New England, 1994), p. 64. 53. One of my favorites is Manifest Manners: The Long Gaze of Christopher Columbus, in American Indian Persistence and Resurgence, Karl Kroeber, ed. (Durham: Duke University Press, 1994), pp 224-236. 54. Robert L. Berner, Defining American Indian Literature (Lewiston, NY: The Edwin Mellen Press, 1999), p. 54. 55. Cited in A Sovereignty of Transmotion, by Niigonwedom James Sinclair, in North American Indian Writing, Storytelling and Critique, Henry et al., eds. (East Lansing: Michigan State University Press, 2006), p. 132. 56. Ibid., p. 129. 57. Deborah L. Madsen, ed., Native Authenticity: Transnational Perspectives on Native American Literary Studies (Albany: State University of New York Press, 2010), p. 14. Madsenova nastavlja tako to ukazuje na Vazjnorov naglasak na ironiji, a da pri tom ne uvia ironiju u naslovu sopstvene knjige. Autentinost je koncept koji je postmodernizam odluno odbacio kao iluziju. Bodrijar, Delez, Gatari i drugi takvi teoretiari, s kojima je Vajznor uvek povezivao svoj pristup, zasnivaju svoju glavnu orijentaciju upravo na toj taki. Videti Arnold Krupat, The Turn to the Native (Lincoln: University of Nebraska Press, 1996), p. 67. 58. Elizabeth Cook-Lynn, American Indian Studies: An Overview. Keynote address at the Native Studies Conference, Yale University, February 5, 1998, in Wicazo Sa Review 14:2 (Autumn 1999), pp 14-24.

2259. Gerald Vizenor, Bearheart: The Heirship Chronicles (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1990). See Elizabeth Blair, Text as Trickster: Postmodern Language Games in Gerald Vizenors Bearheart, MELUS 20, No. 4 (Winter 1995), p. 88. 60. Gerald Vizenor and A. Robert Lee, Postindian Conversations (Lincoln: University of Nebraska Press, 1999), p.21. 61. Chadwick Allen, Indigenous Identity in American Indian and Maori Literature and Activist Texts (Durham: Duke University Press, 2002), p. 191. 62. Blair, op.cit., p. 79. 63. Henry et al., op.cit., pp 227, 229. 64. Jennifer Nez Denetdale, Remembering our Grandmothers: Navajo Women and the Power of Oral Tradition, in Julian E. Kunnie and Nomalungelo I. Goduka, eds., Indigenous Peoples Wisdom and Power (Burlington, VT: Ashgate, 2006), p. 82. Hartwig Isernhagen, Momaday, Vizenor, Armstrong: Conversations on American Indian Writing (Norman: University of Oklahoma Press, 1999), p. 94. 65. Todd May, The Communitys Absence in Lyotard, Nancy, and Lacone-Labarthe, in Philosophy Today 37 (Fall 1993), especially p. 280. 66. Marianna Torgovnick, Gone Primitive (Chicago: University of Chicago Press, 1990) and Primitive Passions (New York: Alfred A. Knopf, 1997) 67. Janet McCloud, On the Trail, in Jonathan White, Talking on the Water (San Francisco: Sierra Club Books, 1994), p. 253. 68. Jane Bennett, The Enchantment of Modern Life (Princeton: Princeton University Press, 2001), p. 177. 69. Walter Benjamin, Theses on the Philosophy of History, in Illuminations (New York: Harcourt, Brace & World, 1968), thesis III, p. 256. 70. Paul Celan, A Boat full of Brain, in Last Poems, translated by Katherine Washburn and Margret Buillemin (San Francisco: North Point Press, 1986), p. 187.

Dodatak PRIE O VARALICI NARODA INU I VRANE

KWAKWADJEC Prie o deravcu (19)Narod: Innu (Naskapi); Labrador, Quebec (Canada). Izvor. Coming To Light: Contemporary Translations of the Native Literatures of North America, edited by Brian Swann, Vintage Books, New York 1996, str. 211221.

KAKO JE DERAVAC STVORIO ZEMLJU Nekada davno, u vreme velikog potopa, skoro ceo svet bio je pod vodom. deravac je uspevao da ostane suv samo tako to je skakutao s kamena na kamen. Jednog dana ree on samom sebi: Ako ovaj potop potraje, ak i ovo kamenje po kojem skakuem prekrie voda i to e biti kraj mojim lutanjima. A moda i kraj mog ivota. Zato je reio da pozove na sastanak sve vodene ivotinje. Traio je od njih da mu pomognu da spase svet od potpunog potapanja. Prvo se obratio Vidri: Zaroni dole, Vidro, ree deravac, i donesi mi malo zemlje. I Vidra zaroni, ali nije nala zemlju. Rekla je da tamo dole nije videla nita osim trave i po neku ribu. Onda se obratio Dabru. Rekao mu je: Ako mi donese malo zemlje, nai u jednu finu enicu za tebe. I Dabar zaroni, ali ni on nije naao zemlju. Ne mogu da ronim toliko duboko, do samog dna, ree zadihano, a to se ene tie, radije u iveti sam nego da se udavim. Onda je deravac rekao Muskratu da donese malo zemlje. Pokuau, ree Muskrat, ali samo ako mi privee ue za nogu.

26 Onda mu svezao jedno ue za nogu i Muskrat skoi u vodu. Dugo ga nije bilo. Nadam se da se nije udavio, mislio je deravac. Na kraju povue ue i ono izlete iz vode, ali...bez Muskrata. Ba teta, pomisli deravac. To je znailo da na svetu postoji samo voda, voda i samo voda, od sada pa u budue. I taman kada je pomislio da digne ruke od svega Muskrat izroni iz vode. Usta su mu bila puna zemlje, tako da nije mogao ni da govori, niti da die. deravac odmah namesti usta na Muskratovo dupe i dunu to je jae mogao. Iz Muskratovih usta poe da kulja zemlja, hrpe i hrpe zemlje, izgledalo je bez kraja. Bila je to ista ova zemlja po kojoj i danas hodamo.

27 Iznenada deravac se saplete i Oblutak se navali na njega. Hej, silazi! Lomi mi kosti!, vikao je deravac. Ali, Oblutak se nije pomerao. Samo je sedeo i lagano mu krckao kosti. Onda deravac poe da doziva svoju brau u pomo. Vue, oslobodi me ovog oblutka! Lie, oslobodi me ovog oblutka! Ali ni Vuk, ni Lisac mu nisu pomogli. Rekoe da je tako poteno: rugao se Oblutku i ovaj mu se zato navalio na lea. abo, doi ovamo i oslobodi me ovog oblutka! aba je pokuala da odgurne Oblutak, ali poto su njene ruke klizave, nije uspela ni da ga pomeri. Miu, moe li mi ti pomoi? ao mi je brate, ree Mi, ali ja sam suvie mali. Na kraju deravac pozva svog brata Olujnu Grmljavinu. Ovaj ga pogleda i poe da se smeje: ta radi pod tim Oblutkom, brate? Opet sam pravio gluposti, priznade deravac. Hoe li mi sada pomoi da ustanem? Olujna Grmljavina pozva Munju koja zapara nebo i udari u Oblutak Buum! I tako ga razbi u mnotvo kamenia. Eto, tako je nastalo kamenje. Od tada deravac govori kameniima samo lepe stvari, jer ne eli da mu ovi vie ikada polome kosti.

KAKO JE NASTALO KAMENJE Nekada nije bilo kamenja. Postojao je samo jedan dinovski Oblutak. Jednog dana deravac mu prie i ree: Prijatelju, kladim se da trim bre od tebe!, na ta Oblutak odgovori: Ne sumnjam u to, poto ja ne mogu da trim. Sedim ovde od kada znam za sebe. Ne moe da tri?! ak i leminzi tre! I mravi. Onda si ti, prijatelju, ba neki jadniak. I samo to je to izgovorio, deravac ga snano utnu. Oblutku se to nije ni malo dopalo, ba kao ni one uvrede, te poe da se kotrlja za njim. Eto, izgleda da makar moe da mrda, smejao se deravac trei niz brdo, dok se Oblutak kotrljao za njim. Da li si sada zadovoljan?, upita Oblutak. Jesam, ali vie bih voleo kada bi malo usporio. Ve me udara u pete! Ali ja sam mislio da hoe da me vidi kako trim...

KAKO SE DERAVAC ZAGLAVIO U MEDVEOJ LOBANJI Dugo vremena deravac je jeo samo leminge i krtice. I tako se gojio i postajao sve deblji i deblji, pun sala. Jednog dana je ugledao meku kako se unja okolo i odmah napravio plan kako da je namami u svoj lonac. Kako ide sestro?, pozdravi je on.

28 Zato me naziva sestrom?, odvrati meka. Ja sam medved, a ti deravac, a to su dve potpuno razliite vrste. Ja deravac?! Mora da ti neto nije u redu sa vidom, sestro. Ja sam medved, kao i ti. Ja sam zaista tvoj brat. Noge su ti suvie kratke za jednog medveda. Priznaj, sestro, vid ti je sasvim oslabio. Mogu da se kladim da ne vidi onu livadu tamo, punu zrelih bobica. I pokaza na jednu golu padinu. Vidim samo mahovinu i kamenje... Onda deravac jednom arolijom posu bobice svuda po padini brega. Njih dvoje se uputie tamo. Meka uzviknu: Kako to da ima tako dobar vid? deravac joj ree: Moj otac je imao obiaj da mi cedi sok tih bobica u oi. A taj sok, kao to je svima poznato, poboljava vid. Da li bi mogao da nacedi malo i u moje oi? Bie mi drago, sestro. Ali, prvo e morati da legne. I meka se namesti kako je ovaj traio. Zatim treba da zna sledee: pre nego to ti se pobolja, vid e ti prvo biti jo gori. Upamtiu to, brate. I deravac poe da cedi bobice u mekine oi. Njihov sok ju je potpuno zaslepio. Dobro ti ide sestro, ba dobro, govorio je on. A onda dograbi koplje i probode je pravo kroz srce. Ovo je bilo suvie lako, ree on samom sebi. Kada je odrao kou, deravac je poeleo da odmah pojede mozak. Obino bi mozak jeo kao poslasticu, ali sada je hteo da odmah smrska lobanju i da ga pojede. Meutim, nikako nije mogao da slomi lobanju. Nije se slomila ak ni kada ju je bacio o jednu stenu. Pa dobro, ree, treba samo da se pretvorim u crva.

29 To je i uradio. Onda se uunjao pravo u onu duplju i poeo da sre mozak. I onda je srkao i srkao...i srkao. I postajao sve vei i vei...i vei. Na kraju se pretvorio u toliko velikog crva da nije mogao da se izvue iz one duplje. U pomo!, povikao je. Zaglavio sam se u medveoj lobanji! Ali niko mu nije pohitao u pomo. Najzad, ko je ikada poeleo da pomogne nekom crvu? Sada u sigurno umreti od gladi, mislio je deravac. Ali, nije umro od gladi. Umesto toga, postajao je sve tanji i tanji, sve dok nije bio dovoljno tanak da se izvue iz one duplje. im je dospeo napolje, vratio se u svoj stari oblik. A poto nita nije jeo jo od kada je posrkao onaj mozak, bio je strano gladan. Dobro da jo imam svo ono meso, ree on samome sebi. Ali gde nestade meso? Nigde nije mogao da ga pronae. Prevrtao je ak i kamenje, da vidi da ga neko nije tamo sakrio, ali ni tamo ga nije bilo. A nije ga bilo zato to ga je jedan vuk bio pronaao i pokupio, dok je ovaj bio zaglavljen u lobanji. I tako je deravac ponovo poeo da lovi leminge i krtice. I vie mu nikada nije palo na pamet da se pretvori u crva.

DINOVSKI TVOR Jednog dana, u nekom logoru pojavio se dinovski Tvor i prdnuo na dve babe. Jedna od njih ree: Bio je to zaista moan prde, sestro. Nisam prdnula, sestro. Ali je zato ovaj tvoj prde pravi ubica... I obe padoe mrtve od smrada. Onda se Tvor ustremio ka jednom oveku koji je topio medveu mast. Ova mast gadno smrdi, ree on u sebi, Fuj!, izgleda da i ja smrdim... I malo posle toga, i on pade mrtav.

30 Tvor se onda stutio kroz logor i prskao sve redom: ene i decu, bebe i starce, ak i pse. Koga god da je poprskao ovaj bi odmah pao mrtav. Na kraju ostadoe samo poglavica i njegova dva sina. Poglavica ree: Moramo otii do naeg brata deravca i zamoliti ga da nam pomogne. Inae emo i mi uskoro biti mrtvi. I tako krenue do jazbine u kojoj je iveo deravac. Ubijao sam vukove, medvede, ak i ljude, rekao je deravac, valjda u moi da izaem na kraj sa jednim obinim Tvorom. Ali kada je video sve one mrtve, deravac se odmah predomislio. Prekasno! Dinovski Tvor je ve iao ka njemu. Onda se odjednom okrenu, natri i uperi svoje dupe pravo deravcu u lice. Ali deravac odmah razjapi eljusti, zgrabi ovoga za dupe i stegnu ga to je jae mogao. Znao je da e ako i malo popusti Tvor ispustiti svoj smrad i ubiti ga na licu mesta. Onda poglavica i njegovi sinovi izjurie iz svog skrovita. Sjajan potez, derave, prijatelju stari!, uzviknue oni i poee da udaraju Tvora svojim toljagama. Udarali su ga u glavu sve dok ga nisu oborili na zemlju. I deravac opusti eljusti. I samo to je to uradio, umirui Tvor ga poprska svuda po licu. Pogodio me je! Pogodio me je!, vritao je deravac. Odjurio je pravo na obalu i skoio u more. Tamo se prao sve dok sav smrad sa njega nije skliznuo... u more. I od tog doba, od kada se deravac okupao tamo, morska voda smrdi, ima gadan ukus i, uopte, nije od nikakve koristi.

31 ini ti se. Neko me je omaijao i zato izgledam ovako. Ako si muko, ree deravac, daj da vidim kako piki. I ona unu. Kao to sam i mislio..., ree deravac i produi svojim putem. Ali, dok je tako lutao, nigde nije sreo nekog oveka s kim bi lovio. Zaista, nigde nije mogao da nae oveka nekog mukarca nigde na celom svetu. Moda jo nisu izmiljeni. To je neto ime u morati da se pozabavim ovih dana, razmiljao je. Ali i dalje mu je bio potreban neko ko bi mu pomagao u lovu. Zato se vratio u logor onih ena i rekao im: Spakujte svoje stvari i poite sa mnom. Prve noi deravac je ponudio enama za veeru glave karibua. Devojka uze jednu glavu i pokua da joj rastavi vilice. Rastezala je i rastezala i onda potegnu tako jako da se sruila na lea. Aha!, uskliknu deravac, sada vidim da nisi muko!, i odmah je zaskoi. Ne daj mu da ti to radi, ree njena majka, Dobie bebu, a onda nee moi da lovi. Ali, devojka je ve bila ugurala njegov kurac izmeu nogu. Meutim, majka joj ga ote: Ja sam ti majka, ree i tutnu ga sebi izmeu nogu, Valjda je prvo na mene red. Kada se zadovoljila, kerka se ponovo nasadi na deravev kurac. A kada je i ona svrila, majka ga opet zgrabi i ugura sebi izmeu nogu. Sledeeg jutra deravac je rano ustao i krenuo u lov. Poto su ene jo uvek spavale krenuo je sam. Ali, bio je toliko umoran od prole noi da je samo malo pronjukao okolo, a onda prilegao na mahovinu i zaspao. U neko doba tuda naioe pauk, gusenica i mrav. Ugledae deravca i njegov ukrueni kurac. Pauk ga omirisa i ree: Ima neto ensko u blizini! ensko! ensko!, povikae ostali. I onda krenue u potragu.

ZATO NEKA STVORENJA IVE U TRULIM PANJEVIMA deravac je lutao u potrazi za nekim s kim bi lovio. Tako je doao do mesta na gde su dve ene, majka i kerka, podigle logor. Kerka ree da e ona loviti s njim. Ali ti si ensko.

32 Posle nekog vremena deravac se probudio. ta radi moje ebe tamo gore, u vazduhu?, pitao se on. Onda vide da to je to njegov kurac podigao ebe. Mali brate, ree on svom kurcu, izgleda da si se ueleo posla... kao da ti nije bilo dosta onoga od prole noi. I odmah se uputio ka atoru. ene su i dalje spavale. deravac poe da ih budi, a onda primeti pauka, gusenicu i mrava kako ulaze i izlaze iz njihovih vagina. Dok su se tako migoljili, pevuili su: Kakav sladak ukus! Kakva divota! Od ovoga se nikad ne moe zasititi! deravac se sagnu i pokupi svu trojicu. Hej, Kratkonogi! Zato nam to radi?, povikae oni. Zato to spodobama kao to ste vi nije sueno da se muvaju po enskim vaginama, eto zato, ree deravac i nastavi: Hteli biste da se migoljite, a? Dobro, imam jedno zgodno mesto za vas. I onda ih je ugurao u rupu na jednom trulom panju. Eto tako, prijatelji, tu ete od sada iveti. I tako, pauk, gusenica i mrav i dan danas ive tamo.

33 A deravac im ree: Nikada se nisam plaio ljudi, pa neu ni sada. I odlete. I leteo je tako sve dok nije doao iznad jednog logora. Tamo dole ugledao je neku staricu. Ah, ree, to je jedno od onih glupih ljudskih bia. I poe da vie: Glupo ljudsko bie, hej ti, glupo ljudsko bie! Na to starica dograbi svoj luk i odape jednu strelu, koja pogodi deravca u krilo. Dok je pokuavao da se oslobodi strele, ona odape jo jednu koja ga pogodi u drugo krilo. I on se stropota dole na zemlju, ba tamo gde je stajala starica. Ova odmah smae gae, unu iznad njega i ree: Oduvek sam elela da se poserem na nekog deravca! Ne seri po meni, bako!, preklinjao je deravac, Uloviu ti za veeru jarebicu ili zeca, ta god hoe, samo ne seri po meni! A ova se isprazni svuda po njemu. I tako se deravac manuo letenja. Tako je to bilo, jednom davno, kau.

DERAVAC JEDE SOPSTVENO DUPE DERAVAC LETI Jednog dana deravac je ugledao jato divljih gusaka kako leti visoko u nebu. Ako guske mogu da lete, pomisli on, onda sigurno mogu i ja. Poeo je da mae prednjim apama, ali nita se nije dogodilo. Pokuao je opet i opet i opet se nita nije dogodilo. Onda je krenuo u posetu divljim guskama, ne bi li ga one nauile da leti. Guske su ga obukle u perje i dale mu par krila koja niko nije koristio. I uskoro, deravac je leteo okolo, ba kao neka guska. Mora biti na oprezu, brate, rekoe mu one, ako te ljudi opaze mogli bi da te ubiju. Jednom se desilo da deravac nikako nije mogao da prestane da prdi. Njegov prde je rasterivao svu divlja. Umukni ve jednom, vikao je on na svoje dupe. Ti umukni, odgovori mu dupe, ili prestani da jede toliko mahovine. Zato i prdi toliko. A ne, prijatelju, ti si taj koji prdi bez prestanka i zato ima da te kaznim. Onda je zaario jedan veliki kamen i seo na njega. Sedeo je tako sve dok mu dupe nije postalo jedna velika crvena rana. Pa ti me ubija!, urlikalo je dupe. Moda e te to nauiti da ne prdi dok ja pokuavam da ulovim neto, ree deravac.

34 Posle nekoliko dana rana je poela da zarasta i sa nje otpade jedna krasta. Oho, pomisli deravac, pare suenog mesa! Ba imam sree da ga je neko ispustio. I onda pokupi krastu i pojede je, mrmljajui, Mmm, ovo uopte nije loe... Malo kasnije jo jedna krasta otpade i on je pojede. I jo jedna. I jo jedna. I tako je celu zimu deravac proveo jedui svoje sopstveno dupe.

35 Dobro je, ree deravac, ali ja sam se nadao da e biti malo hladnije. Sledeeg dana poeo je da pada jo gui sneg. Onda je sneg prestao da pada, ali je zato udario takav mraz da su grane poele da pucaju i otpadaju sa drvea. deravac je sedeo pored vatre i dodavao malo loja u nju. Gospodar Zime mu je ponovo doao u posetu. Kako ti se sada svia vreme? Ali deravac nije hteo da popusti. Umesto da kuka, poeo je da pria svom gostu sve traeve koje je uo tokom godine: ko je ukrao najvie ena i sline stvari. Dok je priao, stalno je dodavao malo loja u vatru. I Gospodar Zime poe da se topi. A deravac je nastavio da melje i melje, ak i kada se njegov gost ve bio potpuno istopio. Na kraju Gospodar Zime ree: Ti si moniji od mene, prijatelju. Pobedio si me mojim sopstvenim orujem. Ne mogu vie nita da uradim, osim da ti kaem zbogom. I on izae iz atora. I im je izaao, zima postade manje strana. I tako, od tog doba, zima je zima, ni previe hladna, niti previe topla, nego taman kako treba.

GOSPODAR ZIME Jedne zime bila je velika bljuzgavica. deravac je tumarao okolo, utonuvi u tu bljuzgavicu sve do bedara. Nije mogao da prelazi preko reka jer na njima nije bilo dovoljno leda. A nije mogao da ide ni preko jezera, jer je tamo opet na ledu bilo previe vode. Na kraju ree: ta se to dogaa sa Gospodarom Zime? Ako stvarno misli da se pokae kao pravo muko, neka onda poalje pravu zimu! Neto kasnije deravac naie na nekog ogromnog oveka obuenog u belo, od glave do pete. ovek ree: Ja sam Gospodar Zime. ujem da neto nisi zadovoljan vremenom. deravac ponovi sve to je rekao o vremenu i kako zima nije dovoljno jaka. Gospodar Zime se nasmeja i ree: Videu ta mogu da uradim. Naredno leto je bilo veoma vrelo. I jesen je bila pretopla. A kada je dola zima, izgledalo je da e i ona biti topla. Gospodar Zime je ensko..., zakljuio je deravac. A onda je odjednom zahladnelo i poeo je da pada gust sneg, koji je potpuno zatrpao deravev ator. Jednog dana Gospodar Zime je navratio da obie deravca. Ovaj je drhtao, zubi su mu cvokotali, stopala su mu se bila skoro smrzla, ali nije hteo da prizna da mu je hladno. Kako ti se svia ovo vreme, prijatelju? upita Gospodar Zime.

KAKO JE DERAVAC POKUAO DA UNITI SVET I tako je deravac stvorio svet. Ali, jednog dana poeleo je da ga se otarasi. Evo kako je to bilo. Bila je jaka zima. deravac vie nije imao drveta za ogrev. Onda je poeo da loi masne kosti, ali uskoro i njih nestade. Pa dobro, ree, moda bi trebalo da naem neto ensko da me zagreje. Posle nekog vremena, jedna lepa devojka pojavi se u blizini njegovog logora. Zavui u se pod njenu haljinu veeras, ree deravac u sebi. Onda je pozva i ponudi srcima od karibua. Jeu samo ako ih skuva, ree ona.

36 Ali nemam vie nita za ogrev, ni drveta, a ni masnih kostiju, odgovori deravac. Ako ih ne skuva, ja ih neu jesti, ree ona. Onda je nazula svoje krplje i otila. Posle toga deravac je bio toliko besan da je poeo da kida zemlju oko sebe i da je baca visoko u nebesa. Najvei deo te zemlje je ponovo pao dole...i to su dananje planine. Ali, neto je ostalo gore...da se vie nikad ne vrati... ostalo je tamo zauvek. To je Mleni Put. Zar nije udesno kako se neke stvari deavaju?

KAKO JE STARI KOJOT NAPRAVIO SVET Prie o Kojotu (15)Narod: Vrane (Absaroke, Crow); dolina reke Yellowstone, Montana (SAD). Izvor: American Idian Myths and Legends, Richard Erdoes & Alfonso Ortiz, Pantheon Books, New York 1984, str. 8893.

1 Kako je nastala voda, to niko ne zna. Odakle je doao Stari Kojot, ni to niko ne zna. Ali, on je zaista postojao. Jednog dana Stari Kojot ree: Ne valja biti sam. Voleo bih da mogu da popriam s nekim. Ne valja to to na ovom svetu nema nieg osim vode. Stari Kojot je lutao okolo, sve dok nije ugledao neto ivo: dva patka crvenih oiju. Hej, mlaa brao!, obrati im se on, ima li na ovom svetu jo neeg osim vode? Da li ste razmiljali o tome? Mi mislimo da duboko dole, ispod povrine vode, mora biti jo neeg, odgovorie oni. Naa srca nam govore tako. Ako je tako, mlaa brao, onda zaronite dole i donesite to neto. Krenite!, ree Stari Kojot. Jedan patak odmah zaroni. Ostao je pod vodom dugo, dugo vremena. Kako je to tuno, ree Stari Kojot. Na mlai brat se sigurno udavio. To je nemogue, ree drugi patak. Mi moemo dugo da ostanemo pod vodom. Samo budi strpljiv. Najzad, patak izroni iz vode. Naa srca su govorila istinu, ree patak. Dole stvarno ima neeg. Ronio sam i ronio, sve dok nisam lupio glavom u neto tvrdo.

38 Ako je tako, mlai brate, onda zaroni opet dole i donesi to neto, ta god da je, ree Stari Kojot. I patak ponovo zaroni. Dugo je ostao pod vodom. Kada je najzad izronio, videlo se da nosi neto u kljunu. ta li je to?, pitao se Stari Kojot. Onda je malo bolje pogledao i uzviknuo: O, pa to je koren! A tamo gde ima korenja mora biti i zemlje! Mlai brate, morae jos jednom da zaroni. Ako naie na neto meko, uzmi malo toga i donesi ga gore. I po trei put patak zaroni u vodu. Ovog puta doneo je u kljunu malu grudvu zemlje. Stari Kojot ju je paljivo osmotrio i onda rekao: To je ono to sam traio! Uiniu da ova grudva zemlja postane mnogo vea. Onda u je rairiti svuda okolo. Ova grudvica blata uskoro e postati na dom! Onda je Stari Kojot dunuo u grudvu, koja je poela da raste i da se iri na sve strane. Kakvo udo, stariji bate!, uzviknue ona dva patka. Pravo udo! Ovo nas ini veoma srenim! Stari Kojot je onda uzeo onaj koren i zasadio ga u zemlju. Iz korena odmah poee da niu svakojake biljke: trava, drvee i sve vrste hrane. Zar to nije lepo?, upitao je Stari Kojot. Kako se vama sve ovo ini? Stariji brate, zaista je lepo. Ali, sve je tako ravno. Mogao da tu i tamo udubi i izdigne neka mesta i tako napravi brda i planine. Zar to ne bi bilo lepo?, primetie oni. Da, mlaa brao, u pravu ste. Uiniu kako kaete. Ali, kad smo ve kod toga, onda u napraviti i reke, jezera i potoke, tako da kuda god da poemo imamo hladnu, sveu vodu za pie. Ah, to je ba dobro, stariji brate, rekoe oni kada je Stari Kojot napravio sve te stvari. Kako si samo pametan. Hm, da, ali neto i dalje nedostaje. ta vam govore vaa srca? Sve je tako lepo, stariji brate. ta bi jo moglo da nam nedostaje?

39 Nedostaje nam drutvo, ree Stari Kojot. Sami smo. Osim nas na ovom svetu nema vie nikog. A to je tako dosadno. Onda je u uzeo malo blata u ruku i od njega napravio ljude. Kako mu je to uspelo, to niko nije u stanju ni da zamisli. I ljudi poee da hodaju okolo. Stari Kojot je bio veoma zadovoljan onim to je napravio, ali ona dva patka nisu bila toliko oduevljena. Stariji brate, napravio si sebi drutvo. A ta je s nama? Uh, to je istina, potpuno sam zaboravio na vas. Onda je odmah napraviuo sve mogue vrste patki. Evo, mili moji, sada i vi moete da uivate. Malo kasnije Stari Kojot je primetio: Ovde neto nije u redu. Ali sve je dobro. Vie nam nije dosadno. ta sad nije u redu? Pa kako ne vidite: napravio sam samo mukarce i muke patke. Kako onda moete biti sreni? Kako ete se razmnoavati? I tako je Stari Kojot napravio enu. Onda je napravio i patke, enke. Bilo je to prava milina. Uivalo se na sve strane. Tako su ljudi i patke poeli da se razmnoavaju. 2 Stari Kojot je hodao po zemlji koju je stvorio. Iznenada, naie na Cirapea, Kojota. Hej, mlai brate, kakvo divno iznenaenje! Odakle dolazi? Pravo da ti kaem, stariji brate, nemam pojma. Znam samo da postojim. To je sve. I evo, tu sam. Ja, Cirape, Kojot. Tako se zovem. A kako se ti zove?, upita ga Kojot. Stari Kojot, to je moje ime. Sve ovo to vidi je moje delo, ree Stari Kojot pokazujui rukom na predeo oko sebe. Nema ta, dobro si to uradio. Ali, mogao si da napravi jo neke ivotinje, a ne samo patke, primetio je Kojot. Da, vidi, u pravu si. Hajde da malo razmislimo o tome, ree Stari Kojot. Evo, ja u sada izgovoriti imena nekih ivotinja. Kako koje

40 budem izgovorio, tako e se ta ivotinja pojaviti. I tako je Stari Kojot izgovorio imena Bizona, Jelena, Losa, Antilope i Medveda. I jedna za drugom, sve te ivotinje stupie na svet. 3 Posle nekog vremena Medved je doao kod Starog Kojota da mu se poali: Zato si me stvorio? Nemam ta da radim. Svima nam je tako dosadno. Ali kako? Napravio sam vam i ene. To bi trebalo da vas ini prilino zauzetim. Eh, stariji brate, ni to ne moe da radi svo vreme. Da, u pravu si. To je iva istina. ekaj da malo razmislim o tome. Evo, znam ta u: napraviu pticu! I to kakvu pticu! Od jedne medvedove ape napravio je krila. Od guseniinih dlaka napravio je noge. Od delia bizonove ile napravio je kljun. Od lia je napravio rep. Onda je sve to malo doveo u red i napravio prerijsku kokoku. Trebalo je jo samo da joj da njena ivotna uputstva: Na ovom svetu ima mnogo lepih ptica. Tebe nisam napravio tako lepom, ali sam te zato obdario jednom posebnom moi. Svakog jutra, kada Sunce pone da se die iznad prerije, ti e igrati. Kokodakae, klimati glavom gore-dole, podizae rep i tresti njime. Onda e rairiti krila i igrati. Evo ovako! I prerijska kokoka poe da igra. Ostale ivotinje su je posmatrale, a onda i one poee da igraju. Sada su imale ime da se zabavljaju. Ali medvedu i dalje neto nije bilo pravo. Dao sam ti apu da bi od nje napravio jedan deo ove kokoke. Zato onda i meni ne dodeli neki ples? Ne elim da igram kao neka kokoka. U redu, roae. Dau ti ples. Evo kako e plesati, ree Stari Kojot i pokaza medvedu njegov ples. Ali, kako da igram? Neto nedostaje?, alio se i dalje medved.

41 ta sad nedostaje? Pa sve sam napravio! Da bi lepo plesali treba nam zvuk. U pravu si. Treba nam zvuk! Onda je Stari Kojot napravio jednog malog tetreba i obdario ga pesmom. Onda je napravio i bubanj. Ali, kako ga je napravio, to niko ne zna. Mali tetreb je pevao i udarao u bubanj i sada su svi mogli da pleu. Zato bi ova glupa kokoka uopte plesala?, i dalje je gunao medved. I sve te male, beznaajne ivotinje? Samo ja, medved, treba da imam tu mo! Kako zato? Slatke bobice su sazrele, sunce sija i ko ne bi plesao? Zato bi ti bio jedini? Zato to sam tako veliki i moan! Eto zato. O, sluajte ga kako govori! Bolje pokai malo potovanja prema onome ko to je stvorio! Ha! Nisi me ti stvorio. Ja sam stvorio samog sebe! Kakva nepristojnost!, ree Stari Kojot. Pored toga, on plai manje ivotinje svojim velikim kandama. Onda je rekao medvedu: Ti ne zasluuje da ivi meu nama. Zato e iveti sam u svojoj jazbini i jesti ubre i trule. A tokom cele zime e spavati, jer to te manje budemo viali, to bolje za sve nas! Tako je i bilo. 4 Jednog dana Stari Kojot i Cirape su krenuli u etnju i razgovarali o svemu i svaemu. Neto si zaboravio, ree Cirape Starom Kojotu. Kako bih ja mogao da zaboravim neto? Pogledaj malo te ljude koje si napravio. Nemaju nita. Trebalo bi im dati neka orua, tipije u kojima e iveti i na vatru na kojoj e kuvati hranu i koja e ih grejati.

42 U pravu si. Kako sam samo mogao da zaboravim tako neto! Onda je odmah, uz pomo groma, napravio vatru, to je silno obradovalo ljude. Evo, sada je valjda sve u redu. ta ti misli? Ah, stariji brate, ljudi bi trebalo da imaju i lukove, strele i koplja, da bi bili uspeniji u lovu. Ovako goloruki esto gladuju. Tako je! Odmah u im napraviti oruje. Stariji brate, napravi oruje, ali ga podari samo ljudima. ivotinje treba da ostanu bez oruja. Zato i ivotinje ne bi imale lukove i strele? Pa zar ne vidi? ivotinje su brze. One ve imaju velike kande, snane eljusti i mone rogove. Ljudi su spori, a njihovi zubi i kande nisu tako jaki. Kada bi i ivotinje imale oruje ljudi ne bi preiveli. O, mlai brate, ti stvarno na sve misli!, ree Stari Kojot. Onda je napravio lukove, strele i koplja i dodelio ih ljudima. Da li si sada zadovoljan? Daleko od toga! Napravio si samo jedan jezik, a ne moe se boriti sa nekim ko govori istim jezikom. Izmeu ljudi treba da postoji i neprijateljstvo. Treba nam rat. Ali, kakva korist od rata? Potovani stariji brate, izvini, ali ti ponekad nita ne shvata. Rat je dobra stvar. Zamisli sebe kao mladog ratnika. Zamisli kako boji lice u crveno, kako oblai lepu, ratnu koulju, uzjahuje konja i peva svoju ratnu pesmu. Ve ima mnogo ratnih zasluga. Dok prolazi logorom baca pogled na lepe devojke i ene iji se muevi nisu toliko istakli u ratu. I one gledaju tebe. Onda kree u pohod, otima neprijatelju konje, njihove devojke i ene. Osvaja mnoge trofeje i ini hrabra dela. Postaje bogat, tako da svima moe da deli poklone. Ima mnogo ljubavnica, o tebi poinju da se pevaju pesme, sve dok jednog dana ne postane poglavica. Ah, Cirape, moj mlaani brate, mislim da si rekao pravu stvar! I tako je Stari Kojot podelio ljude na razliita plemena i svakome dode-

43 lio poseban jezik. Onda su ljudi poeli da ratuju izmeu sebe, da kradu jedni drugima konje i ene, da osvajaju trofeje i smiljaju pesme o svojim junakim delima. 5 Od tada je prolo mnogo vremena. Onda su jednog dana Stari Kojot i Cirape ponovo krenuli u etnju. Ti si veoma pametan, mlai brate, ali neto ipak ne zna. Posluaj me: zar nije lepo to kada oenimo neku mladu enu, pa onda sa njom, na nekom skrovitom mestu, vodimo ljubav. Kakvo uivanje! Da, stariji brate, u pravu si. I ja tako mislim. ree Cirape. Ali, posle nekoliko godina uivanja polako poinje da gubi interesovanje za svoju enu. Poinje da trai novu i tako ukrade neiju enu. Da li je u toj meusobnoj krai, koja se upranjava u naem plemenu, neki mladi, ponosni ratnik i tebi pokuao da otme enu?, upita ga Stari Kojot. Avaj, stariji brate, da zna da jeste. Jedan takav mi je bez ikakvog okolianja oteo enu. Bilo bi mi lake da je to bio ratnik iz nekog drugog plemena. Makar bi bili daleko od mene, pa ne bih morao da ih svaki dan gledam kako ive zajedno. Dobro, mlai brate, a ako bi ona poelela da ti se vrati, da li bi je prihvatio nazad? ta, da je primim nazad?! Nikada! Imam svoj ponos, ja potujem sebe! Kako bih mogao da uinim tako neto? Ah, Cirape, ba si lud. Nema ti pojma., ree Stari Kojot. Moja ena je tri puta beala od mene i tri puta mi se vraala. Sada, kada joj kaem doi, ona doe. Kada joj kaem idi, ona ode. Svaki put kada joj kaem da uradi neto, ona se seti da je bila tri puta otimana. Ne moram da je podseam. Uvek je spremna da mi ugodi i ispuni svaku elju. Pod ebetom je prava vatra: imala je kad da naui kako se rade te stvari. Kaem ti, nema bolje ene, niti bolje vrste braka!

44 To samo ti tako misli. Ljudi ti se smeju i rugaju. Govore da si uzeo neto to je drugi bacio. Ali, ta me briga to mi se oni smeju, kada se ispod naeg toplog, krznenog pokrivaa ja smejem od zadovoljstva. Kaem ti, nema nita bolje od ene koja je bila ukradena jednom ili dvaput. Uostalom, evo, kai ti meni: da li se kradu rune i stare ene ili mlade i zgodne? I zato, zahvaljujui ovom mudrom savetu Starog Kojota, Vrane od davnina upranjavaju krau ena, a mukarci rado prihvataju nazad ene koje su im bile otete. Uopte, sve na onom svetu je tako kako jeste zahvaljujui naem pretku, Starom Kojotu.

anarhija/ blok 45 RADNA VERZIJA Beograd 2011 aleksa.golijanin@gmail.com http://anarhija-blok45.net1zen.com