vladimir stojnić

vreme se završilo

jurodiva knjižara 2010

1

vladimir stojnić

vreme se završilo

2. izdanje jurodiva knjižara, 2010

2

There is no ultimate reference point- no place in the universe one can stand

and give the final word on how fast everything is moving

in relation to everything else

Albert Einstein

3

s e v e r n i z i d

4

Između prekida

(8 dojava tišine) *** glavobolja. kako pada u vrhovima prstiju. miriše prerija. daljina. tamjan. crveno. sa meseca. cvili kiša. po grobljima. *** ledolomilica. kora od meda. koža kaplje u vazduhu. belih butina. oliži. zvekir u uvetu. punoćom izliveno. *** zemlja navire. kroz vlažna usta. mekanu dojku. blatom. pod prstenom mahovine. šolja katrana. puši se. dim. *** uljanica. sipljiva. kriškom sunca. bledi. ugarak. po vetru srča. okršten. četiri pakla.

5

*** uragan. za korakom. usoljenom. vodom sa javljanja. zrnom nokta. u rani. sekač crnog tela. klicom mesa. u plodu. *** mozgomatom. uklijavanje. oluja među ušima. raste prst. tinja perspektiva. ulazi mast. golih leđa. mrlja. mrlja. *** krečnjak. vrijućim klokotom. puteva katodnih. kruži. vertikalni horizont. ulazi grumen. kaplje staklo. *** venskim. hodnikom tobogani kičme. mrvicu. saća paučinu pičke. svetlo u svetlu. blizu daljine. sjaji se. zub donje usne.

6

z v u k o v i

7

Gost

Nepozvan je ušao u kuću Držeći moju nekadašnju glavu U desnoj ruci kao putnu torbu Ispravio je nakrivljene slike Okačene po zidovima I seo u fotelju pre mnogo godina Iščezli su glasovi dece U zajedničkim dvorištima Ali gost ne odlazi Siva je svetlost u prozorima

Kuca njegov sat Tačan kao Vreme

8

Stari zidni sat od trešnjinog drveta

Kada ga skineš Na sivom i prljavom zidu Otvori se prozor svetlosti Srebrno klatno opisuje Kriške meseca Na našim tanjirima Kada je mrak u sobi Kucanje podseća Da nešto živi na svetu I izlazi pakleni miris Svežeg ploda trešnje Sa nekadašnjeg drveta

9

Negativ Vremena

(pod prigušenom uličnom svetiljkom)

Ništa strašno... Samo vetar razvejava senke Kestenovih krošnji Tu na zemlji Ništa strašno... Samo prazan negativ noći Na zemlji... tu, Pod kostima tvojih nogu

10

Tišina na grobu Edgar Allan Poe-a

Tri ruže i jedna poluprazna boca konjaka na tvom zelenom grobu gde trava ne raste. Zato što nema Vremena koje će dole da se spusti dok puževi bauljaju i beže zaboravljajući svoje školjke. Znaš da ako sada izgovoriš jednu jedinu reč svet će se srušiti i više se neće vratiti.

11

Poezija

oslobođena krv bez granica u prostoru kako lebdi? sumrak jesenjeg podneva u koji bi ponovo ušao ali je samo u tebi i nigde više? mrlja od ulja na benzinskoj pumpi negde u pustari? vreme gluvo i bučno koje protičući stoji stojeći protiče? sloboda koja proždire slobodu koja proždire slobodu koja proždire ... zvezda od kostiju rođena u zemlji nečijem nebu? vertikalno napisane reči u beloj tiraniji.

12

Sloboda

Čujem tvoj glas izvučen iz prašnjavih kataloga. Iz mrtve tišine radio emisija snimanih po podrumima. Čujem tvoj glas: Sloboda počinje iza zatvorenih kapaka s one strane haosa straha ljubavi i smrti. Čuvam tvoj glas pod sklopljenim kapcima. Ponor me doziva dok hodam. Znam nestaću uskoro- između dva koraka.

13

Uspavanka za Dijamanta

za Syd-a Raspuklo jato vrana na letnjem nebu: tačke za rečenice koje nismo izgovorili Sedimo i ćutimo Sedimo u Vremenu Ćutimo na ulicama pustih gradova Ili hodamo po bezbroj belih i izbečenih očiju u bremenu noći: Kotrljaju se zgužvani papirići oduvani iz pora zidova na gradskim trgovima Razvijamo ih: Ne kažu ništa Vetar cvili u cevima Duboko Pod zemljom

14

Jedno prustovsko osećanje

Miris pečenih paprika u prašnjavim gradskim haustorima Vreme koje se ne kreće a sunce gmiže po staklu i ostavlja znojav trag Isti zalogaj vazduha nikada do kraja progutan

15

Notre Dame du Montreal

Notre Dame crkva u Montrealu. Staklena zimska noć. Konopci su povučeni, delić je vremena u kome se iščekuje zvuk zvona koji bi mogao slomiti staklo tišine. Na pustom platou ispred crkve, negde među prvim pahuljama, promiče čovek u crnom, u pola koraka prema Place d’Armes. Slegnutih ramena da istisne hladnoću među ušima ili odgovori na neko pitanje. Notre Dame crkva u Montrealu. Staklena zimska noć. Kuda odlazi taj naježeni crni kaput večno napuštajući stakleni ram grafike?

16

Oluci

Zaboravljeni oluci u zarđalim dvorištima. Zvuci koji su padali kroz njih i umirali u ulubljenom limu. Čuješ li njihove odjeke po ivicama sluha? Odjeke iznad oljuštenih fasada kroz isečak neba boje sipine utrobe. Kao nagomilano Vreme unošeno lopatama da oteža disanje. U dvorištu. U olucima. U unutrašnjosti oluka gde sijaju kapljice sunca. Zatočene u danima kada je ovo bilo mesto iz koga će se podići grad.

17

Kap po kap

Krv prokišnjava iz hrskave tavanice. Krv vri na ringli u džezvi. Mi krvlju zalivamo cveće dok narodi pustinje umiru od žeđi. Globalni problemi zagrevanja: otapaju se sante krvavog leda. Okeani krvi će nabujati do nivoa naših otvorenih rana.

18

Nešto što ne možeš poneti sa sobom

(noć bez krova) Noć ulazi kroz ključaonicu. Ima neke sreće u nedovršenim stvarima U stvarima koje putuju ka drugim čulima. Mi smo pratioci između dve stanice. Napravili smo duvan od požutelih knjiga Od reči mrtvih ljudi s kojima smo se davno pomirili. Gledamo u zvezde i pušimo U našoj kući bez krova. Znamo da su te daleke svetlosti Avioni u kojima letimo iznad ljudi. Koji puše i gledaju u zvezde.

19

Buđenje

Osećaš li sigurnost u noći? I njenim zvukovima guma na vlažnom asfaltu. Osećaš li kako san ulazi kroz zaključana vrata? U zatamnjenost sobe i odnosi taloge dana. Osećaš li ga na reljefu lica? Kako ti u dubini sobe telo polako nestaje. A zatim se pojavljuje kao izvesnost perspektive U padu bez padobrana.

20

Tišina u stanu br. 14

Prođoše već četiri godine od kako sam poslednji put izašla iz stana i skoro tri od kako sedim u ovoj fotelji boje dehidrirane maline. Miševi mi pretrčavaju noge. Kukci otvaraju škrge na mom vratu. Kada se okupe raspravljaju o uticaju mahovine i kristala na noćna ludila. Kroz razređenu roletnu dopiru zvuci previranja, bat gorštaka što se kotrljaju vlažnim ulicama. A legenda kaže da se sve ovo jednom već dogodilo, da smo pobedili i da ne treba brinuti.

21

U ušima gluvih

U ušima gluvih Zvukovi tonu duboko I vrisci... I škripa... I staklo... I zvuk mesa... I podnevni mir na ulici Kao da ništa nije bilo Kuda odlaze ti zvukovi U ušima gluvih Nema dna I mrtav je vazduh U tami što prethodi

22

o d j e c i

23

Stavljanje maske (vizija sudnjeg dana)

Noć se zatvara. Oni koji prođu dobiće maske Sašivene od svojih lica. Tamo dole, Svedoci su zaćutali I hodaju u kolonama. Tišina postaje vazduh Zašiven na mestima Odjeka iščezlih glasova. Ljudska so vri u kamenu. Za nove predstave.

24

Ispred ogledala

Oko od mrtvog lišća hladno goveđe Oko Preko su Kapci trulog tepiha jeseni Bulje i namiguju namiguju i bulje Na mestu pod kojim je korenje

25

Podrumi Damaska

Vatrene kocke prostora Koje će me začeti U dalekoj budućnosti Beskrvni odrazi ogledala Koji će me odvući U podrume Damaska Plesnjive Od snova demona Stišane posle prve Eksplozije Vremena Odatle ću videti zvezde Neće biti oči Odatle ću videti nebo Uramljeno kostima

26

U tri koraka do Dijamona

(devet vidljivih i jedna nevidljiva strofa) Nešto što ima ukus jabuke Ali nije jabuka Nešto što ima ukus čoveka Ali nije čovek Nešto što ima ukus daljine Ali je jako blizu... Nešto što ima ukus jabuke Ali nije čovek Nešto što ima ukus čoveka Ali je jako blizu... Nešto što ima ukus daljine Ali nije jabuka Nešto što ima ukus jabuke Ali je jako blizu... Nešto što ima ukus čoveka Ali nije jabuka Nešto što ima ukus daljine Ali nije čovek

27

Čari letnjeg pljuska

Prazne ruke padaju kao nepogoda iz praznog neba leti perje kaplje med Zateturani ljudi od stakla Njišu se plitke senke ... pod prozorima o da

28

Ostaci

Zvuk žica umočenih u katran. Anđeli greju ruke nad zapaljenim kantama. U slepoj ulici. Pucketanje. Kao ostaci vazduha u uglovima usana.

29

Tekstura

(popodne u parku)

Znaci Inka u naborima vetra. Jesen je ušla u park. Pod težinom opalog lišća cakle se krvavi zubi veverica.

30

Drugačiji

Putevi su zatvoreni u ožiljcima geografskih atlasa. Drugačiji hodaju Zemljom. Bivakuju pored vatre. Raspituju se šištanjem i navlače kapuljače u gradovima. Dok putuju po svojim tragovima okrznuće zidove naše kuće i projuriti tražeći prolaze kroz Vreme. Naši životi će postati Skice.

31

***

Živim u prostoru na dnu police iza naslaganih knjiga. Ispod tankog tepiha neobrisane prašine. Pričam s ljudima zatvorenih očiju zatvorenih usta. Kada ih zgazim miriše cveće kao na groblju mačaka u starom Egiptu. Jednom nedeljno pravim izlete do prozora u sobi. I gledam: Napolju se lome stakleni prsti kiše. Vetar donosi zvukove ukradenih glasova. Škripanje zaboravljenih ždrela.

32

***

Moja kičma je ukrućena zmija Koja ujeda oblake I smeje se Ustima punim munja Moje srce je uredno zapakovano u zamašćeni mesarski papir I kuca na pultu bakalnice Tika - taka, tika - taka Moje kosti su od soli Iz utrobe praznog mora Koje se vrti oko sebe I ponavlja svoje tragove Od moje uštavljene kože Krpe rupe na poderanoj odeći Kitnjaste aplikacije Na Mebijusovoj traci Bez vrata, prozora I crvenih čipkanih zavesa U praznoj sobi Belih i večnih zidova

33

Kostima sanskrita solim vazduh

Pogledaj: kostima sanskrita solim vazduh Krljušt raste na pločnicima Naopako su navukli svoje kože A dan se ne uvlači u pukotine Oslušni: otvorio sam prašnjava usta Pod jezikom mi upaljena sveća Čuje se rika izumrlih životinja Siv je grad sa druge strane neba

34

Pesma sa daleke Zemlje

Beskrajna crvena linija koja napušta domašaj naših pogleda naslonjen na granice prošlih putovanja i gubi se u prezreloj daljini prerije. Miris prašine u vazduhu. Ušli smo u taj pravac i probušili horizont. Videli poglavare istorije kako prosipaju Vreme po toplom kamenju u predvečerje. Nastaju isparenja i smole halapljiva jedinjenja zvezdanih karavana. Lavež čopora ponavlja isti ton koji je sve dalje. Naše uši ga ne mogu preneti preko prvih kristalnih litica. One se već naziru u vazduhu punom šuštanja kose koja izrasta.

35

Halomantija

Odvezani dani u sećanju riba kao jesenje razlistavanje naših starih vrata sa mirisom truleži uz jutarnju kafu. Kroz prozor će ući otkosi halogene svetlosti otkriti kolekcije Borhesove prašine zaspale po uglovima sobe. Odvezani dani u sećanju riba. One će se iskoprcati iz zelenog mulja izaći u šumu. Krenućemo u susret sa pljuštanjem kiše u plućima. Između očiju i kapaka spuštaju se rešetke. Vezujemo dane u sećanju riba.

36

Večernji koncert

U šarama i naborima jelenske jetre i jelenskog srca video si tačne znakove plavih budućnosti. Inje mramornih gradova sipa ti po licu. Ispečeni kristali u očima smrtnika. Izlaziš napolje. Da predahneš u prašini ... i čuješ šum sunca u zalasku krvi.

37

Kucanje mrtvog srca

Negde daleko neko izdiše poslednji močvarni dah tih i hladan, zelen i buđav Od toga nastaje paučina Negde daleko krt je malter među trulim ciglama boje trule višnje - labavije se diše u zidovima Od toga padaju kuće Negde daleko su ruke koje se perutaju od pogleda i čuje se kuckanje čekića - podzemni tepih stalnih ritmova Od toga se živi O da

38

***

Kap smole iz ugaženih listova nane.

Krvotok zemlje i kosti od uglja. Brevijarijum je sačuvao laži - zagrebi noktom kvrgavu zemlju pod tabanima i pogledaj: Seobe vetrova i magle, države žaba i insekata, mape providnih svemira i ko zna šta još. A snovi tinjaju posejani u naslednike. Ali da li će stići do gradskih potkrovlja? Ući u prašnjave dane herbarijuma gde mirišu ostaci ruže i crvotočina u dubokom sumraku sobe? Da li će izaći iz očiju pre kapaka?

39

Dečak na slici Claude Monet-a Un Coin d’appartement iz 1875.

Stojiš kao na granici između rađanja reči i umiranja predmeta. Stojiš nem kao slika kroz koju gledaš i koja te vezuje sa svetom i odvaja od njega u isto vreme. Stojiš u polumraku sobe na parketu koji pucketa i gledaš bujanje vrta kroz otvorena vrata. Ne znaš da isto tako pucketaju kosti i zarđalo gvožđe negde dole, duboko u tresetu. Sakupljaš tišinu sa starog stola kitnjastog lustera sa sivih zavesa i draperija. Granje i lišće se nagnulo u sobu. Zeleno ulazi u sivo. A ti, ti si zaključao tišinu duboko u sebi. Držaćeš je tamo dok joj ne izrastu krila.

40

***

Stegnuti prsti

Oko živog srca Postali su rešetke Proviri I pazi da ti ne odseku pogled Kuke i opruge Veje perje Jedno - po - jedno Sleću krila Tika - taka Tika - taka

41

Nova religija

Zgrušava se krv noći u venama ulica. Vetar što nanosi snove duva kroz zatvorena vrata. Vreme je da u meni nacrtaš hiljadu malih krstova koji će postati makaze za prekrajanje teritorija na mapi moje kože. Granica će biti povučena u koritu, na dnu ulica.

42

Svrab

(popodne na plaži)

Dunuo je vetar... i pesak je ušao pod kožu pod zavoje srasle crnim rođenjem stečene kao da je našao svoj kosmički put tražen od kvazara do kvazara... Dunuo je vetar... i pesak je ušao pod kožu

Pretvoreni u velike šmirgle jurimo se obezglavljeni zahtevamo spas u znakovima na površini u reljefu na vrhovima prstiju Skrivene glave dozivaju imena

43

Kutija

(kap krvi koja se uvukla u čist san)

Miris lavande, cimeta i morske soli u potpuno praznoj beloj sobi bez vrata, prozora, zidova, poda i plafona. Bela beskonačnost. Samo se blizu jednog zamišljenog ugla iz crvene keramičke šolje puši kafa. U tom dimu mi je nestalo telo.

44

Krvna slika

tragovi praha od slomljenog firentinskog stakla tragovi dimova iz zapaljenih navaho lula tragovi rose nahvatane na krznu zveri tragovi baruta sa podova španskih puškarnica tragovi zabačenog kamenja sa jupiterovih satelita tragovi hlorofila iz listova kestena tragovi vode kojom je pilat oprao ruke tragovi cevastih zglobova osušenih insekata tragovi plina iz komora

koncentracionih logora tragovi fotona iz neonskih reklama kozmetičkih salona tragovi u uzorku krvi uzete na ispitivanje pre doručka i jutarnje kafe

45

Simetrija i proročanstvo

Sklapaš oči iguane. Znaš šta će biti. U tvojoj jazbini je tišina. Jednak si sebi osećaš blizinu sumpora miris ljudskog peciva. Napolju boje otopljavaju i postaju tamnije. U gomilama i buci ljudi imaju bele oči ugruvani i zreli kao trule kruške. Signali su treptaji nečijih krila u predviđenim razmacima. Reči proroka sijaju na neonskim reklamama u podzemnim prolazima. Reči proroka su ispisane na etiketama praznih flaša piva.

46

Drevna noć

Zalogaj hleba je umočen u supu i čeka gladna usta onoga koji mora otići sa svojim mislima I na koga se obrušavaju zaboravljene kuće u svetoj noći Pashe okupanoj u jagnjećoj krvi i svetlosti meseca

47

Razbijeni izlozi

Razbijeni su izlozi. Spuštena oštrica vazduha. Pozorišna zavesa. Rampa što je amputirala nepotrebne delove. Prvi hladan dan u godini. Vreme je ta magma ostavljena na kiši. Premalo vremena da utisneš znak. Ličnu kartu. Dokaz. Krvnu sliku. Crno na belo. Sakupljač krhotina. Ali izlozi su stvarno razbijeni. Ne preskačući mrvice stakla. Bosonogi su ugazili. U beton grada. Vise im cene i deklaracije. Uputstva o pranju. U očima zaključani lavirinti. Zaključane kapije grada. Dobro utabanim putevima. U presecima. Tamo gde je istorija prolivala mleko. Bežimo. Hodnicima šupljih kostiju. Bez putokaza. Napamet.

48

Istorija Velikog praska

Mrlje od vina na izbeljenom pergamentu Pisari odmaraju napolju pored fontane; Kaplje mastilo iz vrata kokoške okrenute naopačke Glava je u snegu Nasmejana kresta u belini Vremena I to je jedan trenutak Čovek s lavorom grubih ruku; Veliki prasak samo što nije Posle dolaze druge stvari: Vrtlozi prašine Nalepljeni listovi neba Siluete među oblacima

49

Beskraj

Mrak pada na krovove kuća. Na moja ramena. Mrak pada duboko pod zemljom. Na prošlost zvezda. Spušta se na dno u mom rođenom telu. Izjednačava me.

50

Smrt

Sklopljene ruke na grudima. Ispod tinja crveno sunce. Ispod pucketaju zglobovi dana. Tu, iz otvorenih grudi niče cveće. Miriše soba. Miriše svet.

51

Kraj poznanstva

(posle smrti) Istopljene čeljusti Od ledenih ugriza. Iskrivljene i bezopasne. Gornja tupa vilica Udara o donju tupu vilicu. Od odjeka zvečanja i škrguta Stvoreni su baloni šupljine u vazduhu. Možeš se okačiti Nadletati predeo I garež. Sva poznanstva su završena. Zvuci mašina U praznim fabrikama. Tamo su se nekada Kidale ruke Na masnim strojevima. Tamo su se nekada Crnili đavoli Po paučini uglova. Siđi sa svog balona I pogledaj tragove: Podmazivanja i kikota. Sutra ih neće biti. Siđi sa balona i stani tu

52

Gde ti je mesto.

U hladnu utrobu zemlje Tonu nevidljivi zidovi. Klasifikacije i poznanstva.

Vidiš li kako implodiraju? Ubrzano i van vremena. Kao istorijski pregled. Skraćeni snimak. Vekovi u sekundama. A inače kamen po kamen Krak po krak Ukočenog jezika. U vremenu U kome stojiš.

53

Vreme se završilo

Simboli su potrošeni. Boje izbledele do kosti. Kretnje se rastvaraju U odjecima sklopljenog oka. Rupe od zvučnih fijuka Izravnava daljina. Spušta se olovna Ruka tišine. Večna kao večnost.

54

j u ž n i z i d

55

Prekidi

(4 odlazeća signala) *** prečkama udvojen. od slanog. bola u praznom. vetru. izlaženje. iz svojih usta. posvuda. *** hiljadama naoštreni. rasklimatanih. nogu zarđalih. eksera od. očiju kompot. okliznut na senku. kroz vrata. vazduha. *** po sećanju. žutog. srca. cimet u kapisli. kad opali. uvo. daljinom čujemo. stvarno. *** zelenih puteva. brada šume. od pet. dana. znojiš se. krvavo. po čelu leteće glave. klimajuće.

56

Vreme se završilo vremenom

(Vladimir Stojnić, Vreme se završilo, Čačak, 2008)

Zar glas jezika nije uvek glas poslednjeg čoveka?

Derida

Već naslov zbirke Vreme se završilo postavlja pred čitaoca dalekosežnu eshatološku ideju o kraju vremena, a to će reći i kraju (i)storije, i ova događajnost nečega nedogodivog najširi je horizont paradoksa koje u svetu detektuje i tekstualno uobličava prva zbirka Vladimira Stojnića. Iz perspektive osnovnih antropoloških iskustava o vremenu i prostoru, radi se o nemogućem (poetskom) činu: poruka o kraju vremena i sveta kao događaju načelno ne može imati ni pošiljaoca ni primaoca, a ni pravi predmet poruke. Totalni kraj se uvek najavljuje ili nadahnuto objavljuje, okupirajući i obavezujući prezent budućnošću, u šta mogu prodreti kako implicitne taktike zastrašivanja tako i taktike suptilnog ideološkog zavođenja. „U kojoj namjeri i sa kojim ciljem? Da bi odveo gdje, u istom trenutku ili ubrzo?“, pitaće se Derida u svom predavanju o apokaliptičkom tonu u filozofiji. Slično pitanje može se postaviti povodom ovog „uvođenja apokaliptičnog tona“ u poeziju jednog od predstavnika najmlađe generacije u srpskoj poeziji.

Naslovom oglašen kraj vremena, sasvim precizno određuje osnovni tematski opseg zbirke kao i njen, već naznačen, apokaliptičko-eshatološki ton. Tradicionalni apokaliptički „žanr“, međutim, bitno je uzdrman i pomeren. Remeti ga već činjenica da se u zbirci Kraj ne objavljuje profetski, per inspirationem, pozom i patosom mistagoga, niti kao nešto što tek treba da se dogodi, već se – stišano popisuje, nakon što se kraj dogodio, ali ipak i iz pozicije u kojoj će se dogođeni Kraj tek dogoditi. Ovak ključni (vremenski) paradoks i nesvakidašnja tačka „bdenja“ istovremeno nakon i pre svršteka, osvojena je i legitimisana aktiviranjem estetskih potencijala same strukture zbirke i (prostornim) rasporedom njenih ciklusa.

Tako, okvir zbirke čine ciklusi Severni zid i Južni zid koji, fragmentima koji stilsko-retorički sasvim odudaraju od pesama centralnih ciklusa, Kraj pevaju i slikaju u čistom prezentu katastrofe kao eksplozije. ledolomilica. kora od meda. koža kaplje u vazduhu. belih butina. oliži. zvekir u uvetu. punoćom izliveno. *** zemlja navire. kroz vlažna usta. mekanu dojku. blatom.

57

pod prstenom mahovine. šolja katrana. puši se. dim.

Uokvireni ovim telegrafskim diskursom, kao neka vrsta upada u njegov dramatični brzojavni stil, centralni deo zbirke čine ciklusi Zvuci i Odjeci, pesme u kojima „Veliki prasak / samo što nije“. Ali svest koja tu ponovo peva o svetu pre Velikog praska, svest je sa iskustvom Kraja, kojoj se zato svet ukazuje kao pre svega onaj i onakav u kojem je kraj bilo moguće naslutiti. Apokalipsa koju ova svest uvodi, u inače stišanom i od ljudske moći i volje očišćenom svetu, već nije apokalipsa u uobičajenom značenju „strašne katastrofe“, već apokalipsa u izvornijem, etimološkom značenju „podizanja velova sa stvari“, otkrovenja, otkrivanja, razgolićenja. Kada velove skine sa stvari, ta svest će ih videti kao stvari načete zlom, paradoksom i smrću. Pod težinom opalog lišća cakle se krvavi zubi veverica (Tekstura (popodne u parku)) Izlaziš napolje. Da predahneš u prašini ... i čuješ šum sunca u zalasku krvi. (Večernji koncert) Reči proroka sijaju na neonskim reklamama u podzemnim prolazima. Reči proroka su ispisane na etiketama praznih flaša piva (Simetrija i proročanstvo)

Dakle, oštrim funkcionalnim kontrastiranjem okvirnih i centralnih ciklusa, rešen je problem naknadnog predviđanja katastrofe, ali i pojačan osećaj njene izvesnosti. To će uticati i na Glas kojim se lirski subjekt oglašava: to je glas svedoka, naknadnog šetača, nostalgičnog i zabrinutog „skupljača krhotina“, „poslednjeg čoveka“ u svetu kojeg već nema, i posebno: svetu koji to o sebi još ne zna. Njegovu poziciju i zadatak možda najbolje dočarava autopoetička pesma Kraj poznanstva s kraja zbirke, jednog od poetički neuralgičnih mesta gde se značajnije koncentriše autorefleksivna energija: Siđi sa balona i stani tu

58

Gde ti je mesto U hladnu utrobu zemlje Tonu nevidljivi zidovi. Klasifikacije i poznanstva. Vidiš li kako implodiraju? Ubrzano i van vremena. Kao istorijski pregled. Skraćeni snimak. Vekovi u sekundama.

Sa dužnošću da svet naknadno arhivira, popiše i sačuva, ovaj Glas stoji „gde mu je mesto“: na sredini između milosti i suđenja, kritike i ljubavi, „u deliću vremena u kome se iščekuje zvuk zvona“, u melanholočnom naletu „skraćenog snimka“ poetsko-istorijskog sećanja.

Poseban vid koherencije zbirke ostvaren je postupkom njenog premrežavanja lajtmotivskim leksemama. Kao ključne lekseme i imaginativne matrice nametnuću se Vreme, Zvuk i Odjek, kao nosioci tematski odnosno ciklusno naglašenih i povlašćena značenja. Ali opsesivne slike kostiju i soli, kao i uzvici-onomatopeje o da, tika taka – dosledno se ponavljajući u različitim i sasvim nezavisnim kontekstima posebno doprinose utisku gustine i premreženosti zbirke, koja se u svom krugu zatvorenom zidovima neprestano vraća na samu sebe, poput mora iz stihova: Moje kosti su od soli Iz utrobe praznog mora koje se vrti oko sebe i ponavlja svoje tragove

Zbirka je tako nastanjena autoreferencama, sopstvenim odjecima, od doslovnih ponavljanja pa do suptilnijih vidova koincidiranja eksplicitne poetske slike Raspuklo jato vrana na letnjem nebu: tačke za rečenice koje nismo izgovorili (Uspavanka za Dijamanta, posvećena Sydu Barrettu) i stilsko-strukturnih osobina telegrafskog diskursa okvira (motiv tačke), pri čemu se pesnička slika javlja i kao oblik (ne)svesnog sećanja na proživljenu eksploziju sa strukturnog ruba zbirke.

Struktura zbirke, dakle, najsuptilnije se osnažuje ovim leksemskim premrežavanjem, a najočigldnije kontrastiranjem stila i smisaone i vremenske pozicije

59

pesničkog glasa u okvirnim i centralnim ciklusima. Srednje valentan element strukture u kojem je moguće videti intervenciju autorske uređivačke ruke jeste stroga numerička sistematizacija ciklusa: osam fragmenata Severnog zida stoji naspram upola manje Južnog zida, i petnaest pesama Zvukova naspram duplo više Odjeka. Ako sami brojevi ni po čemu nisu simbolični, simboličan je njihov svestan i promišljen odnos, a estetsko dejstvo ovde je u prostoj činjenici izgradnje i naglašavanja stroge, mada asimetrične arhitekture zbirke. Stroga arhitektura (mir, sistem, kontola, moć, svest) u tenziji je sa prikazanim svetom „izlomljenih izloga“, paklenih mirisa odsutnog, ukratko sveta koji se svojim smisaonim ishodištem – raspada (nemir, urušavanje, načetost sistema, nekontrola, demonsko). Ta arhitektura u susretu sa ovakvim posmatranjem sveta trpi, i možda u tome treba videti korene njene asimetričnosti. Srodan je estetski efekat naslovljavanja ciklusa kroz očit antagonizam imenovanja i sadržaja/saopštenja. Jer, mada Zidovi treba da uobruče i nametnu okvire, asocirajući na stabilnost, čvrstinu i nosivost, oni su iznutra podriveni činjenicom da ih čine pesme date u dramatičnom registru prezentskog telegrafisanja toka svesti o eksploziji u toku. Slično, centralni ciklusi naslovljeni su odrednicama koje asociraju na auditivno-vremenske pojmove – zvuci, odjeci – a čine ih pesme ostvarene sasvim u znaku vizelno-prostorne poetske slike. Ukinuće vremena o kome se peva tako je osnaženo i formalnim svojstvima: slabljenjem vremenskih potencijala jezika i estetskim ulogom u jezički prostor pesničke slike. Ovakva svojstva poeziju Vladimira Stojnića svakako priključuju onom toku generacijske poezije koja istražuje i neguje izražajni modus (uže shvaćene) pesničke slike, nasuprot retoričkim, eksklamativnim potencijalima jezičkog izraza.

S obzirom da čini najdublju tematsku osnovu celokupne zbirke, odnos vreme-prostor u ovoj poeziji dodatno je istaknut i izložen. Kao autopetičke zato će uvek zazvučati pesme koje tematizuju odnos pesništva i slikarstva – poput pesme Dečak na slici Claude Monet-a Un Coin d’appartement iz 1875, u kojoj, slikajući na platnu zatečenog dečaka, pesnik nesumnjivo zatiče i sebe kako: Stojiš na granici između rađanja reči i umiranja predmeta Stojiš nem kao slika kroz koju gledaš i koja te vezuje sa svetom i odvaja od njega u isto vreme

Derida bi primetio – apokalipsa je u krajnjem ishodu kontemplacija, nadahnuće pri pogledu.

Vraćajući se problemu apokaliptičkog tona u ovoj zbirci, možda mu treba priključiti i jedno od smisaonih zračenja motoa zbirke, Ajnštanove rečenice: There is no ultimate reference point – no place in the universe one can stand give the final word on how fast everything is moving in relation to everything else. Nije li Kraj ona uporišna tačka koja za ljudsko iskustvo znači tačku sa koje se smislotvorno samerava, i nije li u ovoj zbirci Kraj ponuđen i proizveden kao poželjno stanje samorefleksije, kao oslonac za misao i „any word“, ukoliko ta reč treba da prebrodi sve inhibicije pri usvajanju

60

legitimiteta govora u jednom sasvim inflatorno relativističkom post-metafizičkom svetu. I ako je „misao u suštini eshatološka“ (Hajdeger), nije li apokalipsa uvek pravo mesto poezije, a gest „skidanja vela sa stvari“ fundamentalno poetski. Poezija je doduše uvek jedna „apokalipsa bez apokalipse“, pa joj možda još vredi uputiti pitanje: „U kojoj namjeri i sa kojim ciljem? Da bi odveo gdje, u istom trenutku ili ubrzo?“ Derida aludira na političko-etičke implikacije preuzimanja profetskog tona, ali odgovor na pitanje koje postavlja, možda on sam, za potrebe razmevanja ove zbirke adekvatnije, nudi na drugom mestu, kad (ajnštajnovsko) „atomsko doba“ kao doba definisano radikalnom mogućnošću nestanka svih arhiva i tragova, vidi upravo kao doba povlašćeno za literaturu koja bi, sastavljena samo od tekstova, atomskom katastrofom bila najviše, jedina totalno pogođena. Atomski rat kao „totalno uništenje svih arhiva“ taj je „aposlutni referent“ koji Ajnštajn početkom dvadesetog veka ne pronalazi u svom revolucionarnom promišljanju kosmičko-fizičkog sveta, ali ga zahvaljujući upotrebi njegovog izuma kraj istog veka mora pronaći u svesti o svojoj realnoj ugroženosti mogućnošću da samo-proizvede totalni, od svega čist, neizbrisiv trag. Tako je upravo literatura pozvana na ekskluzivno-etičku epohalnu delatnost – odašiljanje upozoravajućih signala, kao i ometanje suprotnih, destruktivno-civilizacijskih poruka. „Telegrafska retorika“ ove misli možda je najadekvatnija za sumarni pogled na apokaliptički ton Stojnićeve zbirke. U koje svrhe ili sa kakvim ishodom se u njega upustilo? Apokaliptički ton je u ovoj zbirci, čini se, odabran da bi se svet istovremeno otrženjeno kritikovao sa proizvedene panoramske tačke Kraja ali i da bi se ukazalo na nostalgiju za njegovim gotovo materijalnim postojanjem, datošću, za njegovom prašinom, za samim vremenom. Promeniti svet ovde znači otkriti ga, vratiti se prisutnom. Nema profetskog novog sveta, profetsko je otkriće buduće nostalgije za postojećim svetom. Ali ako je ovaj svet onaj kojeg treba otkriti, onda se mora biti odgovoran pred njegovom – datošću kao ugroženošću.

Ruke pesnika su te u koje pada rasparčan svet, i koje uvek iznova odlažu kraj koji je oduvek tu, kao zlo neizbrisivo iz potpisa Tvorca.

Jer, ko još može poverovati kad: legenda kaže da se sve ovo jednom već dogodilo, da smo pobedili i da ne treba brinuti. Biljana Andonovska

61

beleška o pesniku Vladimir Stojnić je rođen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. godine. Poeziju, kratke priče i književne prikaze objavljivao je u brojnim domaćim književnim časopisima, dnevnim listovima i zbornicima. Pesme su mu prevedene na poljski, francuski i engleski jezik. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis u 2008. godini. Objavio je zbirku pesama Vreme se završilo (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2008). Prevodi poeziju sa engleskog jezika i jedan je od urednika poetskog bloga Jurodivi i elektronskog časopisa za savremenu poeziju Agon. Živi u Zemunu.

62

napomena autora uz drugo izdanje

Knjigu pesama Vreme se završilo objavila je Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis iz Čačka, početkom oktobra 2008. godine u simboličnom, nagradnom tiražu od 300 primeraka. Što zbog očekivanog izostanka njene distribucije po knjižarama od strane izdavača, što zbog neopravdanih razloga na mojoj strani, knjiga danas nije dostupna širokom krugu čitalaca, ako je on uopšte moguć u recepciji savremene poezije. Jednostavna dostupnost elektronske verzije knjige potencijalnim čitaocima je stoga jedini razlog njenog ponovnog objavljivanja u okviru Jurodive knjižare. Svestan činjenice da je poezija u ovoj knjizi svedočanstvo mog pesništva u vremenu u kojem je nastajala, odoleo sam ponekad ne malim porivima da pojedine pesme prepravljam. Ovo, drugo izdanje knjige Vreme se završilo, razlikuje se od prvog isključivo u pismu i propratnom tekstu. Pesme koje sačinjavaju knjigu svojevremeno su nastajale u elektronskom obliku na latinici, ali je pismo štampanog izdanja saobraženo ediciji izdavača u kojoj je knjiga objavljena. Zbog toga objavljivanje ovih pesama na latinici posmatram kao njihov povratak pismu u okviru kojeg su i koncipirane po prvi put u elektronskoj formi. Značajnija promena je ona koja se tiče propratnog teksta. Umesto pogovora predsednika žirija za dodelu nagrade Mladi Dis, magistra Đorđa Despića, ovo izdanje je propraćeno tekstom Biljane Andonovske, tekstom koji je objavljen u časopisu Letopis matice Srpske, u izdanju od decembra 2009. godine.

V.S. januar 2010.

63

sadržaj

severni zid

Između prekida ........................................................................................................ 4

zvukovi Gost ....................................................................................................................... 7 Stari zidni sat od trešnjinog drveta ........................................................................ 8 Negativ vremena ................................................................................................... 9 Tišina na grobu Edgara Allana Poe-a .................................................................... 10 Poezija ................................................................................................................... 11 Sloboda .................................................................................................................. 12 Uspavanka za Dijamanta ....................................................................................... 13 Jedno prustovsko osećanje .................................................................................... 14 Notre Dame du Montreal ...................................................................................... 15 Oluci ..................................................................................................................... 16 Kap po kap ............................................................................................................ 17 Nešto što ne možeš poneti sa sobom .................................................................... 18 Buđenje ................................................................................................................. 19 Tišina u stanu br.14 ............................................................................................... 20 U ušima gluvih ...................................................................................................... 21

odjeci Stavljanje maske .................................................................................................... 23 Ispred ogledala ....................................................................................................... 24 Podrumi Damaska .................................................................................................. 25 U tri koraka do Dijamona ...................................................................................... 26 Čari letnjeg pljuska ............................................................................................... 27 Ostaci .................................................................................................................... 28 Tekstura ................................................................................................................ 29 Drugačiji ............................................................................................................... 30 Živim u prostoru .................................................................................................... 31 Moja kičma je ukrućena zmija .............................................................................. 32 Kostima Sanskrita solim vazduh .......................................................................... 33 Pesma sa daleke Zemlje ........................................................................................ 34

64

Halomantija ........................................................................................................... 35 Večernji koncert ................................................................................................... 36 Kucanje mrtvog srca ............................................................................................ 37 Kap smole iz ugaženih listova nane ..................................................................... 38 Dečak na slici Claude Monet-a Un Coin d’apprtement ....................................... 39 Stegnuti prsti ........................................................................................................ 40 Nova religija ........................................................................................................ 41 Svrab .................................................................................................................... 42 Kutija ................................................................................................................... 43 Krvna slika ............................................................................................................ 44 Simetrija i proročanstvo ........................................................................................ 45 Drevna noć ........................................................................................................... 46 Razbijeni izlozi .................................................................................................... 47 Istorija velikog praska ......................................................................................... 48 Beskraj ................................................................................................................. 49 Smrt ..................................................................................................................... 50 Kraj poznanstva ................................................................................................... 51 Vreme se završilo ................................................................................................ 53

južni zid Prekidi ................................................................................................................. 55 Biljana Andonovska: Vreme se završilo vremenom ............................................ 56 Beleška o pesniku ................................................................................................ 61 Napomena autora uz drugo izdanje .................................................................... 62

VLADIMIR STOJNIĆ Vreme se završilo

drugo elektronsko izdanje načinjeno na osnovu autorskog rukopisa

autor pogovora Biljana Andonovska

lektura

Jelena Milinković

dizajn naslovne strane Goran Savić Ostojić

prelom i uređivanje teksta

Vladimir Stojnić

© Vladimir Stojnić, za Jurodivu knjižaru

Na naslovnoj strani : Rene Magrit, Glasovi vetra

Jurodiva knjižara (www.jurodiva-knjizara.yolasite.com)

april 2010.