VICINITIES KRUŽENJEbalkanfund.org/wp-content/uploads/2014/01/okruzenje2013_bchs.pdf · Vlatko...

KRUŽENJE – PRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II

VICI

NITIE

S – FIR

ST RE

GION

AL NE

WS T

ALK S

HOW

– II

KRUŽENJEPRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II SEZONA

VICINITIES FIRST REGIONAL NEWS TALK SHOW – 2ND SEASON

CENTER FOR DEMOCRACY AND RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE

CENTER FOR DEMOCRACY AND RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE

Prvi regionalni informativni TV šou

OKRUŽENJE

UREDNIK ZVEZDANA KOVAČ

OKRUŽENJE

Prvi regionalni informativni TV šou

Urednik

ZVEZDANA KOVAČ

Izdavači

CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI

EVROPSKI FOND ZA BALKAN

Za izdavače

HEDVIG MORVAI i NENAD ŠEBEK

Copyright © 2013. CDRSEE & EFB

Lektura

DANIJELA ĐOKIĆ

Korektura

NEVENKA ANTOVIĆ

Oblikovanje i slog

IVAN HRAŠOVEC

Fotografija

DUŠKO FILIPOVIĆ

Štampa

GAMA DIGITAL CENTER, Beograd

CIP zapis je dostupan u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije

ISBN 978-86-6371-002-3

COBISS.SR-ID 202971916

Predsjednik upravnog odbora

ERHARD BUSEK

Izvršni direktor

NENAD ŠEBEK

Projektni tim

KORINA NOAK AETOPULOS,

ANTONIS HADZIJANAKIS, SUZAN NADO,

FLORIAN SPAHIU, DANE KORUGA,

MIHAELA ZERVIDU, ELENA FARINI

Krispou 9 Ano Poli, 54634 Solun, Grčka

tel: +30-2310-960-820,

fax: +30-2310-960-822

e-mail: [email protected]

www.cdsee.org

Upravni odbor

ATJE DREXLER– Robert Bosch Stiftung;

GERRIT RAUWS, FABRICE DE KERCHOVE –

King Baudouin Foundation; KNUT NEUMAYER,

FRANZ KARL PRÜLLER – ERSTE Stiftung

Izvršna direktorka

HEDVIG MORVAI

Projektni tim

IGOR BANDOVIĆ, BRANKA PANIĆ,

ELENA PETKOVSKA-GJORGJEVSKA,

NATAŠA SMILJANIĆ

Resavska 35, Beograd, Srbija

tel. +381-11-3033-662

www.balkanfund.org

mailto:[email protected]

SADRŽAJ

UVOD 4

PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM 9

PRVO POGLAVLJE

S ONE STRANE IDENTITETA 12

DRUGO POGLAVLJE

EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE 22

TREĆE POGLAVLJE

OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU 31

ČETVRTO POGAVLJE

NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA 38

PETO POGLAVLJE

NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA 48

ŠESTO POGLAVLJE

SPORTSKI O SPORTU 57

SEDMO POGLAVLJE

LGBT POPULACIJA 67

OSMO POGLAVLJE

CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA 76

DEVETO POGLAVLJE

RATNI ZLOČINI 86

DESETO POGLAVLJE

CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE 97

JEDANAESTO POGLAVLJE

DRŽAVNA UPRAVA 106

DVANAESTO POGLAVLJE

ETNO MUZIKA 116

ZA KRAJ

UTISCI UČESNIKA 124

O SAJTU 130

MEDIJSKA PODRŠKA 132

POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA 137

O PLANOVIMA ZA NAREDNU GODINU 140

4 : UVOD

UVOD

Televizijski program koji se gotovo istovremeno emituje u svim zemlja-ma okruženja, skrenuo je pažnju publike još prošle godine kada je emitovano probnih pet epizoda. U ovu godinu smo zakoračili nešto ambicioznije pripre-mivši dvanaest epizoda, a televizijama koje su nas emitovale, pridružile su se i Top TV iz Ljubljane i TV Kosovo iz Prištine. U publikaciji koja je pred vama, naći ćete sve informacije o ovoj jedinstvenoj televizijskoj emisiji: od toga ko je iza i ispred kamera i gdje ste nas sve mogli gledati, preko najzanimljivijih di-jelova emisije do izjava učesnika, glodura televizija i medijskih sponzora.

Zato ću u nastavku ovog uvoda reći ponešto o ličnim utiscima. Uzbuđenje s kojim sam kao zaposlena u CDRSEE posmatrala pripremu i realizaciju prve serije Okruženja, preraslo je u pravi kreativni izazov i radost kada mi je CDRSEE povjerio da vodim ovaj projekat. Rad na 12 epizoda u kojima smo razgovarali o mnogim bolnim temama, bio je ispunjen zadovoljstvom, jer su prije svega na jednom mjestu razgovarali ljudi iz različitih zemalja. Naravno da, kao i svi misleći ljudi, moj kolega u studiju Nenad Šebek i ja imamo stav na svaku temu o kojoj smo govorili. No, nikako nam nije bila namjera da ga dokažemo ili usmjerimo sagovornike u željenom pravcu. Mogućnost da ču-jemo ljude iz susjedstva koji iz poznatih razloga dugo nijesu bili u prilici da pričaju u zemljama u kojima se njihov jezik savršeno razumije, privilegija je koju smo mogli da im pružimo i da ih, zauzvrat, zajedno sa gledaocima ši-rom okruženja, pažljivo i s uživanjem slušamo. To je ta osobenost Okruženja kojoj nisam mogla odoljeti.

5 : UVOD

Pokazali smo da je na teme poput identiteta, ratnih zločina, uloge crkve, isto-rije itd. moguće razgovarati čak i onda kada su naši gosti imali potpuno su-protne stavove. Stavovi o univerzalnim vrijednostima, međutim, svima su bili isti, pa civilizovani dijalog nije niti jednog momenta bio u opasnosti.

Ovogodišnji ciklus, završili smo vedrom pričom iz okruženja. Govorili smo o etno muzici. Vlatko Stefanovski, Bilja Krstić, Amira Medunjanin i Tamara Obrovac, zajedno su u studiju otpjevali „ Jovano, Jovanke” čiji vam snimak, zajedno sa kratkim pregledom najmarkantnijih izjava poklanjamo u dodatku ove knjige.

„ Nakon svega, Okruženje je neka vrsta antičkog trga kome se iznova vraća-mo, da razgovaramo i da se čujemo”, pročitaćete ovdje da je uz ostalo i ostale rekao Balša Brković, jedan od četiri novinara i pisaca kojima je bila povjerena uvodna riječ. Zaista se nadam da ćemo se još dugo godina iznova vraćati na male ekrane vaših omiljenih televizija. To će zavisti koliko od nas, toliko i od vas. Do gledanja.

Zvezdana Kovač

Glavna i odgovorna urednica Okruženja

6 : UVOD

U ovo vreme prošle godine pozdravio sam samu činjenicu da je pri-vedena kraju prva sezona „Okruženja”. Bilo je nedoumica oko toga može li televizijski tok-šou da se bavi složenim problemima pomirenja i može li da se takmiči i bude prihvaćen kao alternativa u veoma prestižnim, udarnim termi-nima. Veoma sam ponosan na rad i uloženi napor urednika, gostiju, pa i gle-dalaca koji su bili voljni da pruže šansu toleranciji i razumevanju.

Ove godine to opet posmatram sa hvalom, ponosom i divljenjem, ali je ovoga puta moj pogled čvrsto usmeren ka budućnosti. Vidim uticaj koji ovaj televizij-ski program ima i važno mesto koje je zauzeo u regionu. „Okruženje”, čija je druga sezona uspešno na progamu, postoji, i tu je da ostane. U toku su plano-vi za treću sezonu, pošto ljudi zapadnog Balkana računaju na ovaj program. I dok ova knjiga odlazi u štampu, pet članova Evropskog parlamenta organizuju prezentaciju našeg televizijskog programa u Evropskom parlamentu. Ne samo Balkan, već i Evropa je primetila „Okruženje”.

„Okruženje” je pokazalo ljudima, na svoj živahan i neuobičajen način, kako slušati, čuti, razgovarati, debatovati, pa i uživati u tome. Spremni smo za dalje!

Dr Erhard Busek,

Predsjedavajući Borda direktora CDRSEE

7 : UVOD

Posle dve uspešne sezone, “Okruženje” pokazuje kako različitost i iskrena komunikacija mogu da predstavljaju pokretačku snagu za regionalnu saradnju i uzajamno razumevanje. Prvi regionalni televizijski tok-šou koji se odnosi na probleme čitavog regiona nema skrivene namere, niti upada u zam-ku Jugonostalgije. Na svoj dinamičan i kreativan način, ovaj program uspeva da ponovo uspostavi veze između susednih zemalja, ne samo na osnovu i da-lje zajedničkog jezika, već i na osnovu zajedničkih nevolja koje se tiču život-nog standarda, ekonomske krize ili novih generacija. Postoji nada da će takav otvoren dijalog, van uobičajenih političkih tokova, doprineti stvaranju osećaja zajedništva i ohrabriti ljude na Balkanu da učestvuju u oblikovanju vlastite budućnosti.

Upravni odbor Evropskog fonda za Balkan ponosan je na ovu jedinstvenu pre-kograničnu inicijativu koja unosi nov, osvežavajući dah u televizijske progra-me. Želeli bismo da čestitamo timovima Evropskog fonda za Balkan i Centru za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi na veoma inspirativnim dve-ma sezonama, sa nadom da će se serija nastaviti i da će postati otvoren forum za javnu debatu u zemljama zapadnog Balkana.

Fabris de Keršov

Predsedavajući Upravnog odbora Evropskog fonda za Balkan

8 : UVOD

U našem Okruženju razgovarali smo o ratnim zločinima, o muzici, o pravima homoseksualaca, o Evropskoj uniji, o identitetima, o civilnom druš-tvu, o odnosu crkve i države, o sportu, o dalekoj i bližoj istoriji, o nasilju među mladima, o državnoj upravi..... i kroz karikature smo posmatrali realnost ovog regiona.

Okruženje je jedinstveno po svojoj zamisli, realizaciji, širini prostiranja i nači-nu razmišljanja u našem okruženju. Ono promoviše ciljeve Evropskog fonda za Balkan i Centra za demokratizaciju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi, da se na Balkanu ostvari pomirenje i demokratizacija i da se sve države što više pri-bliže članstvu u Evropskoj uniji.

Protekla godina je donela ozbiljne pomake na putu zapadnog Balkana ka Evropskoj uniji: Hrvatska je postala punopravna članica EU, Crna Gora je stu-pila u pregovore, Srbija je dobila status kandidata, a Albanija je podnela zah-tev za članstvo. Ali mi koji živimo u ovom našem okruženju znamo da uprkos pomacima, posla ima na pretek. I da je glavni zadatak ne samo izmena i uskla-đivanje zakona i propisa sa EU standardima, već nešto daleko više i daleko teže od toga – primena normativnog u praksi, promena načina razmišljanja, podizanje sopstvene svesti o nama kao građanima i o našim obavezama a ne samo pravima. Od toga cilja još uvek smo daleko.

Na medijskom planu, jer Okruženje je medijski projekat, situacija je – usudili bismo se da tvrdimo – gora nego ona 2012. godine. Netransparentnost vlasniš-tva, tabloidizacija, senzacionalizam, poplava „rialiti” programa, siromaštvo kako u pravljenju programa tako i u načinu razmišljanja i izveštavanja... ovo nisu „dečje boginje” medija u našem delu sveta, već su na žalost hronično stanje.

Sa 12 novih epizoda ove godine Okruženje više nije prolazna kometa na medij-skom nebu našeg okruženja već planeta koja se solidno postavila i našla svoju orbitu. Bavili smo se teškim temama i dilemama, u svakoj smo emisiji imali goste iz četiri pa i pet različitih sredina, podelivši sa njima potragu za odgovo-rima. Evropski Fond za Balkan i CDRSEE su odlučni u tome da takva televizij-ska emisija nastavi svoj život i u 2014. a i dalje.

Hedvig Morvai, izvršna direktorka EFB

Nenad Šebek, izvršni direktor CDRSEE

9 : PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM

PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM

Nakon prvog serijala „Okruženja”, koji je bio emitovan tokom 2012. godine i bio veoma gledan u zemljama regiona, Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi i Evropski fond za Balkan uz podršku i pomoć Ministar-stva inostranih poslova Njemačke, krenuli su još ambicioznije u drugu sezo-nu. Gosti su opet bile ugledne i osobene ličnosti u svojim sredinama. Krug zemalja koje su učestvovale ili pratile ovaj program je proširen: Alsat – M (BJR Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska radio-televizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbi-je), RTRS (Televizija Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna Gora).

Voditelji su bili glavna i odgovorna urednica Zvezdana Kovač, dugogodišnji ra-dijski i televizijski novinar, sada zaposlena u CDRSEE i Nenad Šebek, direktor CDRSEE, nekadašnji novinar Radio Beograda i BBC-ja. Umjesto stand – up ko-mičara, emisiju su otvarali i zaključivali vrhunski novinari i satiričari iz država okruženja. Prvih šest epizoda emitovano je od maja do prve polovine juna 2013, a ostalih šest od oktobra do sredine novembra iste godine. U emisijama su aktivno učestvovali alumnisti Evropskog fonda za Balkan. Režija „Okruže-nja” je povjerena Draganu Elčiću, a izvršni producent bio je Predrag Kajganić – Pixi.


CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPIWWW.CDSEE.ORG

CDRSEE je nevladina i neprofitna organizacija sa sjedištem u Solunu, čija je misija podsticanje demokratskog pluralističkog društva evropskih vrijednosti, tržišne privrede po principima vladavine prava i društvene odgo-vornosti i pomirenja među narodima. CDRSEE je dobitnik ovogodišnje nagra-de za ljudska prava koju dodjeljuje njemačka fondacija Fridrih – Ebert Stif-tung. Na kraju ove knjige, možete pročitati govor Martina Šulca, predjsednika Evropskog parlamenta, prilikom uručivanja nagrade CDRSEE-u.

EVROPSKI FOND ZA BALKANEFB je nastao na inicijativu četiri evropske fondacije (Robert Bosch Stiftung, The King Baudouin Foun-dation, Compagnia di San Paolo i ERSTE Foundation), a osnovan je s ciljem da potpomogne priključivanje zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Kao nasljednik Međunarodne komisije na Balkanu, Fond radi na jačanju funkcionisanja dr-žavne uprave.

MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA NJEMAČKEWWW.AUSWAERTIGES-AMT.DE

Značaj ovog projekta prepoznalo je i finansijski podržalo Ministarstvo inostranih poslova Republike Njemačke, kako bi pod-staklo razvoj demokratskog društva u novim državama na Balkanu nastalih nakon rata. Pomogli su realizaciju ovog projekta koji je doprinio boljem među-sobnom razumijevanju i afirmaciji evropskih vrijednosti.

http://www.cdsee.org/

http://www.auswaertiges-amt.de/


Zvezdana Kovačglavna i odgovorna urednica je više od 20 godina radila kao no-vinar. U RTV Crne Gore na novinarskim i uredničkim poslovima provela je 15 godina i još tri godine kao novinar, potom i glavni i odgovorni urednik televizije YU info. Trenutno je zaposlena u CDRSEE. Diplomirala je na Fakultetu Univerziteta Crne Gore srp-sko – hrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Govori engleski i grčki jezik.

Nenad Šebekje izvršni direktor CDRSEE. Prije toga je 16 godina radio u BBC World Service, gdje je, između ostalog, izvještavao o ratovima na našim prostorima i u Čečeniji, bio dopisnik sa Balkana i iz Moskve. Prvih 10 godina u novinarstvu, proveo je u Radio Beogradu. Pisao je, takođe, i za štampane medije, radio na televiziji i predavao no-vinarstvo na Američkom koledžu u Solunu. Moderator je brojnih skupova za EU.

Predrag Kajganić – Pixiizvršni producent, diplomirao je 1989. godine na odsjeku za filmsku i TV produkciju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a magi-strirao 2008. Radio je na gotovo svim značajnijim televizijama u Srbi-ji. Radio je na desetinama televizijskih projekata. Na Katedri za pro-dukciju u umetnosti i medijima Akademije umetnosti u Beogradu, predavao je predmet TV produkcija u zvanju vanrednog profesora.

Dragan Elčićreditelj, rođen je u Sarajevu 1959. godine. Redovni je profesor i šef katedre za televizijsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Režirao je više od 250 dokumentarnih i kratkometražnih filmova i oko 600 različitih dokumentarnih emisija i tv reportaža, spotova, dvije tv drame, četiri tv filma, sedam igranih tv serijala. Režirao je oko 1.500 direktnih prenosa, muzičko – zabavnih, sportskih i dru-gih televizijskih događaja…

12PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA

PRVO POGLAVLJE

S ONE STRANE IDENTITETAŠta je identitet; individualni i kolektivni identitet; kriza identiteta; zašto se javlja, kako se rješava; uloga nacionalnog identiteta u zemljama okruženja; da li je moguće izgraditi regionalni identitet i da li je regionu tako nešto uopšte potrebno? Koliko je identitet predmet zloupotreba, manipulacija i političkih trgovina?

Ova pitanja dominirala su u prvoj emisiji drugog ciklusa „Okruženja” na koja su odgovore tražili Slaviša Orlović (Beograd), Ivan Lovrenović (Sarajevo), Dra-goljub – Duško Vuković (Podgorica) i Đorđe Obradović (Dubrovnik), dok je uvodničar bio Enver Kazaz (Sarajevo).


UVODNA RIJEČ

ENVER KAZAZPROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA,SARAJEVO

OČEVI IDENTITETA SU SVETI I MNOGO KRVAVI

Identitet je najskuplja južnoslovenska riječ. Naši problemi su počeli kad se on na društvenom horizontu pojavio devedesetih godina prošlog vijeka. I to najprije kao kulturološki, potom ideološki, politički, a bogami i vojni. I mnogi tvrde zato što smo previše slični, neki zato što su među nama razlike premale, a neki zato što smo gotovo isti. Identitet nije najskuplja južnoslovenska riječ samo zato što se zbog njega ginulo i ubijalo, nego zato što se identitetom tr-govalo. Postoji, reklo bi se berza identiteta: uzmemo malo svoga od drugog identiteta, pa ga utrapimo svojima, i to s kamatama i po skupu cijenu. Identi-tetom se bave mnogi. Postoje elite identiteta, one su svete i nedodorljive. One su u univerzitetima, u religijskim institucijama, u političkim partijama. One su i kulturne elite. Postoje i očevi identiteta. Oni su sveti i mnogo krvavi. Očevi identiteta vole da formiraju heroje identiteta, a heroji identiteta, djecu tuđeg identiteta, naprave malo žrtava.

Očevi identiteta vole da oplode naše umove i naše nacionalne duše. Mi smo mali, ali zato ponosni na sebe. Ugledali smo se na mnoge druge i postali jedni drugima bijeli crnci. Zaželjeli smo da imamo sve kao veliki narodi, samo smo se smjestili u svoje geto. Sad svoj nacionalni teritorij plijevimo, obilježavamo simbolima, kao što to rade lavovi u savanama.Elite identiteta, kad su napravile taj identitet, shvatile su da mogu da ga utrape masama. A mi smo u međuvre-menu izgubili sebe. Jednoga dana doći ćemo do pećine identiteta. Tamo kad se ugledamo, shvatićemo da smo u dalekoj prošlosti. Drugi će biti u budućno-sti, znatno mlađi i slobodniji od nas.


IVAN LOVRENOVIĆKNJIŽEVNIK, SARAJEVO

NALAZILI SMO SMO SEBI

SLIČNE, ALI PRIJE SVEGA SMO

TRAŽILI SEBI RAZLIČITE

Davno prije nas, negdje tridesetih godina prošlog stoljeća, Žorž Devere zasnovao je jednu disciplinu o kojoj se danas malo zna, etno – pshioanalizu u kojoj je već tada objasnio da, ako čovjek previše insistira na svom nacionalnom identitetu, onda to zna-či da ima veliki problem sa svojim ličnim identitetom. Nalazili smo sebi slične, ali prije svega smo tražili sebi različite. A sebi različite smo nalazili u onima koji su nam najsličniji. I to je taj paradoks. I to je zapra-vo, osim što je paradoks i izvor svih naših nevolja, barem jednog dobrog dijela naših ozbiljnih nevolja.

VAŽNA JE RAZLIKA IZMEĐU

KULTURNIH I NACIONALNIH

IDENTITETA

U našoj praksi nameće se sama od sebe razlika između nacionalnih i kulturnih identiteta. Vrlo često se preklapaju, narav-no, čak sinonimno, ali je važna ta razlika. Zašto? Nacionalni identitet kao politički

identitet naših zajdenica, grupa, naroda, kako hoćete, on je jasan i on se ponaša vrlo distinktivno. Naši kulturni identiteti nisu tako distinktivni i jasni, iako bi htjeli da budu. Oni se ponašaju kao duga. U dugi mi prepoznajemo svaku posebnu boju, ali ne možemo odrediti granicu između njih. Tako je otprilike s našim kulturnim identi-tetom. I sad kad se to dvoje, na nepriličan način u praksi, pogotovo političkoj, miješa jedno s drugim, onda dolazi do problema. Zapravo dolazi do konfuzije kod samih lju-di, zato podvlačim tu razliku.

STRANCI SU ANDRIĆA

MNOGO BOLJE SHVATILI

Pitanje je koliko mi možemo uopće govoriti o konstituiranosti jugoslovenskog identi-teta. Jugoslovenski identitet je konstruiran sa političkog nivoa, naravno, kao nacio-nalistički. To zaboravljamo. Mi smo kao Jugosloveni bili jaki nacionalisti u odnosu na sve drugo. Ta energija nacionalizma koji je bio emancipatorski, mogli bismo čak reći i pozitivan u određenom smislu, iako ne uvijek, ona se zapravo transferirala u ove parcijalne nacionalitete i nacionalizme koje imamo od devedesete. Ta veza kod nas nikad nije osvijetljena kako treba, a bilo bi jako važno da bude osvijetljena.

Ako govorimo o Ivi Andriću, ne bih o dru-gima, Ivo Andrić je baš paradigmatičan, možda jedini koji je paradigmatičan. I po književnom duhu i po jeziku, njega doista nije moguće svrstati u bilo koju od naših nacionalnih književnosti bez ostatka. Da-kle, on pripada svim književnostima što-kavskoga jezika. Ako govorimo politički,


to su današnje četiri države, iako je to knji-ževno irelevantno, ali ne pripada po nekoj političkoj odluci, nego pripada bazično, po svome književnom i jezičnom duhu. Jedi-no tako ga možemo shvatiti. To su stranci shvatili davno ali mi još nismo.

BIH SE RAPIDNO VRAĆA UNAZAD

Mi u Bosni I Hercegovini smo u paradok-salnom položaju jer ne da kasnimo, nego se vrlo rapidno vraćamo natrag. Zašto, zato što Bosna i Hercegovina osim ovih proble-ma sa parcijalnim nacionalnim identiteti-ma i kulturama, ima jedan veliki problem identiteta države, ne u smislu njezinog funkcioniranja (to je katastrofa), nego baš u smislu njezinoga samopoimanja. Ona se uopće ne samopoima, ona se iznutra poima na nekoliko različitih načina. I nije problem što su različiti nego što su jedan drugom suprotstavljeni. Dokle god je to tako, Bosna i Hercegovina, bojim se, neće moći u su-štinskom smisli imati neki benefit od globa-lizacije, od evropskoga puta itd.

PRERANO JE ZA REGIONALNI

IDENTITET

Vidimo da čak i u Evropi paralelno postoje dva oprečna toka. Jedan je ovaj koji bi da pitanje identiteta digne i univerzalizira, evropeizira, a drugi tok je onaj koji ponovo vraća stvari na afirmaciju, čak i pomalo neugodnu afirmaciju parcijalnih državno – nacionalnih identiteta.

Mi, bili Evropljani ili ne, morali bismo sami o sebi da mislimo, sami sebe da gle-damo u lice i da radimo na tome da jedni drugima – ako već ne možemo da budemo

u ovom trenutku prijatelji – ne smetamo. A da onda polako, malo pomalo, gradimo neki novi regionalni identitet koji neće ba-štiniti ništa lošega od onoga što baštinimo kao loše iz zadnjih 150 godina moderne historije. Tada bismo možda mogli mi izaći pred Evropu pa reći, govorim figurativno: E, evo nas kao kandidata. Ali ne zato što što ste vi nama superiorni pa mi želimi biti kao vi, nego zato što smo sami izgra-dili neki boljitak, neku harmoniju i neku sreću…

Mislim da je važno istaknuti to da mi da-nas još uvijek živimo na ruševinama. Ne možemo danas, nažalost, govoriti o ovim stvarima u nekom optimističkom, kon-struktivnom, pozitivnom tonu jer nam to ne da vrijeme. Prekratko je vrijeme od ono-ga što se devedesetih godina dogodilo kao kataklizma. Historijski gledano, mi smo još tu – u tom trenutku. I sada razmišljati o tome da gradimo nekakav novi, regionalni identitet je, nažalost, prerano.


DRAGOLJUB – DUŠKO VUKOVIĆNEZAVISNI NOVINAR, PODGORICA

DVA IDENTITETA U CRNOJ GORI

Mi u Crnoj Gori imamo problem što ima-mo najmanje dva nacionalna identiteta, a čim imamo dva identiteta imamo i krizu identiteta…

Jedan se otprilike koncipira u pozadini nečega što je srpski nacionalni identitet, pa onda to aforistično izraženo (mislim da je to Mitropolit Amfilohije Radović rekao) glasi: Ako su Srbi nebeski narod, onda su Crnogorci munje nebeske. Druga vrsta na-cionalnog identiteta pokušava da se osloni na nešto što je autentična, crnogorska, nacionalna istorija. Obično se prave neke vrste mikseva. Pokušava se toj nekoj gra-đevini nacionalnog identiteta dodati nešto u armaturi kako bi ona bila čvršća, pa su tako, recimo, dodata u azbuku dva nova fonema, kako bi se jezik učinio drugačijim od ovih ostalih…

VOLIMO DA PRISVAJAMO TUĐE

Priča o identitetu nužno podrazumijeva i priču o pripadanju, odnosno prisvajanju. Tako je sa piscima, tako je i sa umjetnici-

ma raznih drugih vrsta itd. Na tome kon-struišemo ono što mislim da je problem ne samo našeg regiona i naših okašnjelih nacija, ili problem sadašnjih naših tranzi-cionih postmodernističkih pristupa. To je civilizacijski problem, upravo zato što je to osnovna paradigma da se naša civilizacija zasniva na prisvajanju onoga što je tuđe.

IZ EVROPE STIŽE I ŠTO NIJE

EMANCIPATORSKO

Kad govorimo iz perspektive nacionalnog identiteta, pa onda to negdje postavljamo u kontekst evropskog identiteta, želim da naglasim da u svakom nacionalnom iden-titetu postoji nešto što je emancipatorsko i čega se ne treba odricati, što ne treba negi-rati i odbacivati pošto – poto...

Nije sve što stiže iz Evrope – mislim u po-litičkom, ekonomskom, kulturnom i bilo kom drugom smislu, emancipatorsko. Naprotiv, ima dosta toga što nam dolazi iz Brisela, metaforički govorim o Briselu, što nije emancipatorsko, što djeluje kao oro-bljavajuće u odnosu na neke druge identi-tete. Prema tome, važno je da se afirmiše taj emancipatorski potencijal nacionalnog identiteta, a da se onaj drugi žigoše ili na neki način problematizuje, kako ne bi po-stao previše destruktivan.

SVI TREBA DA SE ULJUDIMO

Mi, nažalost imamo novi regionalni iden-titet – to je varvarstvo. Mi smo svi zajedno pali u varvarstvo. Zašto ovo kažem? Zato što koračamo unazad. U tom varvarstvu, na ovim razvalinama o kojima je govorio Ivan, neke druge su strukture bile itekako


povezane i doprinosile tom novom identi-tetu. A, to su mafijaške strukture. Mi čitavo vrijeme rata i poslije rata imamo to da ma-fijaši u regionu fantastično sarađuju. Ono što je potrebno za gradnju novog identiteta jeste da se svi uljudimo, da se vratimo neg-dje, i da učinimo ono što jeste minimum, a to je da učinimo da funkcionišu zakoni, da funkcionišu institucije, jer nas institucije i zakoni čine slobodnima u nekom ljud-skom, višem smislu…

Kad sam bio mlađi bio sam optimista više nego što je trebalo, bojim se da sam u ovim godinama skloniji pesimističkim vizijama budućnosti, jer ovo što je moje životno iskustvo, a da ne govorim o iskustvu naše civilizacije, više daje za pravo pesimistima nego optimistima. Jedno su moje želje, šta bih volio da bude, a nisam siguran da ćemo u tako skoroj budućnosti imati baš previše svijetlih trenutaka.

SLAVIŠA ORLOVIĆPROFESOR FAKULTETA POLITIČKIH

NAUKA, BEOGRAD

MITOVI SU OSNOV NAŠIH IDENTITETA

Ono što je zajedničko za sve identitete pa i srpski, jesu mitovi (između ostalog, osni-vački mit kosovske države, zatim teritorija jer su veći problem ispale teritorije nego ljudi), zatim zajedničko sećanje, kultura sećanja, istorija i sve ono što nas je delilo ovih godina u odnosu na činjenicu da po-stoje razlike koje mogu da obogate.

Problem regiona je što je ispalo da je do-minantan taj nacionalni identitet. Jedan od razloga je što imamo proces zakasnele izgradnje nacija, država, ono što su sa-vremene, moderne države završile vek ili dva ranije. Mi ovde imamo dva modela: jedan evropski, građanski i drugi istočno – evropski i azijski. Recimo, imate odrednicu nacionalni pisac, pa onda on umisli da je otac nacije. Ako je on stvaran pisac, pravi pisac, onda on treba da bude čitan na ra-zličitim jezicima, nezavisno od konteksta. Pogledajmo, recimo, rok muziku – oni koji su pokušali da nacionalno zaodenu svoje stvaralaštvo, recimo Riblja čorba, ne mogu danas da naprave koncert po drugim repu-


blikama, dok Đorđe Balašević ili Zdravko Čolić mogu, od Skoplja do Ljubljane napu-ne hale. U bici za jugoslovensko nasleđe, što je delimično vezano i za identitet, svi hoće da svojataju ono što je dobro, a niko neće da se odrekne onog lošeg.

NOVAK JE KOMPENZACIJA

ZA SVE SRPSKE PORAZE

Danas bi u Srbiji verovatno svi da se iden-tifikuju sa Novakom Đokovićem jer je on pobednik, prvi u svetu i on je potencijalno onaj ko kompenzuje poraze Srba i Srbije. S druge strane, ljude poput Andrića, kao jedinog nobelovca iz regiona, ili danas Ku-sturice kao osvajača palmi u Kanu, svako bi da ih svojata. Međutim, treba da odvoji-mo dve stvari – jedno je kako se mi identi-fikujemo, a drugo je kako nas drugi vide.

Da li mi pripadamo Evropi? Geografski, da, kulturno u značajnoj meri da. Ali, u čemu je problem? Na zapadnom Balkanu je izražena usitnjenost etničkih grupa i nacija. Svuda u regionu imamo nacionalne manjine i dijasporu. Tu je problem, jer su one možda najugroženije po pitanju nacio-nalnih identiteta. S jedne strane, oni mogu biti mostovi saradnje, a s druge strane mostovi uvek služe da bi se gazili i da bi se rušili, uvek stradaju.

Ukazujem na još jedan problem – postoje oni koji neće tu identifikaciju sa Balka-nom. Ja, na primer, nemam problem da se nazivam Balkancem, iako to znači jedan pežorativan, izvan – evropski put, iako je demokratija nastala upravo na Balkanu, doduše u Grčkoj.

NISMO SKLONI KOMPROMISIMA

Nacionalni identitet u sebi nosi visoke elemente emotivnog naboja i strasti. On je potencijalno konfliktan. Mi smo imali kon-flikte nacionalnih identiteta koji su onda završili u konfliktima krvavih razmera. Zbog nacionalnih identiteta bili smo spre-mni da žrvujemo mnogo – ekonomske i ra-zne druge interese. To znači da nismo bili skloni građenju nekog kompromisa, nekog zajedničkog imenitelja. Mi smo lagali da smo se dobro slagali. Hajde da se više ne lažemo, pa da počnemo da se slažemo, da komuniciramo i da vidimo koji je to inte-grativni faktor, a videli smo da ga dosta imamo.

ZATOČENICI PROŠLOSTI

Ovde imamo jedan paradoks: Kada pogle-damo šta nam je zajedničko, videćete da ne možemo bez prošlosti i svog onog na-sleđa koje imamo. S druge strane, tu leže i problemi jer smo mi zatočenici prošlosti, bez spremnosti da se suočimo sa prošlo-šću. Problem u ovom regionu je što svako vidi problem kod onog drugog. Svi, treba da počnemo sa čišćenjem sopstvenog dvo-rišta. To je pretpostavka za pomirenje, to je pretpostavka za napredak i to je pretpo-stavka da se otvori perspektiva o izgradnji regionalnog identiteta. Svako od nas će de-limično ostati pri nekom svom identitetu, ali će biti podsticaja spolja i nametanja da možda jednoga dana budemo sazdani na nekom novom identitetu.


ĐORĐE OBRADOVIĆDOCENT SVEUČILIŠTA U DUBROVNIKU

I MOSTARU, DUBROVNIK

SVI PATIMO ZA ONIM ŠTO NEMAMO

Postoji jedna teška činjenica zbog čega slavenski narodi pate za identitetom, a to je zbog toga što svatko pati za onim što nema. A, ne može ga biti jer jedino na području od Jadrana do Vladivostoka, jed-nom golemom području, nikad nije nastala jedna velika kultura. U svim drugim djelo-vima svijeta je nastala bar po jedna velika kultura, od kojih kineska traje već tisuća-ma godina, a na ovom području nikad nije nastala. Zbog toga su tu zakašnjele nacije, zbog povjesnih okolnosti. Treba shvatiti da je to traženje identiteta nešto sasvim pri-rodno. Treba pustiti vremenu da uz pomoć tolerancije učini svoje. To je kao kad dijete odrasta, ne može poslije druge godine doći do punoljetnosti. Treba mu vremena.

OVDJE SE POVIJEST KONSTRUIRA

Ukoliko se identitet pokuša nametnu-ti odozgo, onda to nema uspjeha jer se javljaju otpori. To je povijest pokazala u mnogim državama. Recimo, ne mogu danas Amerikanci nametnuti bosansko

– hercegovački identitet narodima koji žive u Bosni i Hercegovini zato što time stvaraju samo velike otpore. Treba pustiti maksimalnu toleranciju da svatko uvažava drugoga i da svatko iživi svoj identitet koji je često predmet konstrukcije, jer se u juž-noslavenskih naroda, i opće kod Slavena povijest ne proučava nego konstruira. Ko-paju se piramide u Bosni da se dokaže da je tu živjela neka civilizacija. Slaveni u Ma-kedoniji prave spomenike antičkoj kullturi, u Hrvatskoj se traži iransko podrijetlo itd. Izvlače se bogumili, čije je upitno postoja-nje u Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Dakle, povijest se konstruira da bi se dokazalo nešto danas. Zato bi bilo potrebno pustiti da ljudi žive svoje identitete, da odrastu u identitetima, što nije lako i neće se brzo dogoditi. Nikome ne bi trebalo smetati što se aerodrom u Beogradu zove Nikola Tesla, ali nekome smeta. Ne bi trebalo smetati nikome što netko Teslu smatra Amerikan-cem, netko Hrvatom, netko Srbinom iz Hrvatske, netko Srbinom… Važno je da je njegova vrijednost svjetska. Uostalom, ne moramo se držati samo naših naroda. Uz-mite Ruždija. Uopće nije sporno da je on i indijski i britanski pisac, a ujedno i svjetski pisac. Prema tome, treba kod ovih zakaš-njelih nacija pustiti da vrijeme učini svoje.

EU nije idealno rješenje ali bi bila dobro rješenje, bolje od sadašnjeg za ove juž-noslavenske države. Zato što bi jedno od ključnih pitanja, a to je pitanje granica i pitanje kome pripadaju koji narodi i dje-lovi naroda bar time bili ublaženi. Znači, nije idealno rješenje ali neko rješenje jeste. Samo EU ne želi ubrzati taj postupak i pi-


tanje je kad će BIH ući, premda bi bilo bo-lje rješenje za BIH da uđe odmah. Ali, BiH je i tako eksperiment međunarodne zajed-nice da se vidi šta će se zbivati u Novom Meksiku i Teksasu kad Latinoamerikanci postanu većina. Ljudi koji žive u BiH misle da žive svoje živote, a, u stvari, sudjeluju u eksperimentu na koji ne mogu utjecati. I nitko na svijetu ne može utjecati.

NEKIMA DRUGI SVJETSKI

RAT JOŠ TRAJE

Koji je problem u ovim državama gdje se govori srodnim jezicima? Jedno veliko istraživanje studenata iz Zagreba, Dubrov-nika, Mostara, Podgorice i Novog Sada po-kazalo je da oko 85 % anonimnih komen-tatora na portalima u ovoj regiji još uvijek živi u Drugom svjetskom ratu. Pa kad su u pitanju utakmice, izbor pjesme Evrovizije itd, onda prevladavaju izrazi kao – ustaše,

četnici, partizani, balije i slično. Dakle, još uvijek kod mnogih ljudi na ovim područji-ma nije završen Drugi svjetski rat, a kamo-li ovaj sadašnji, posljednji.

Još je nešto strašno, to je ovaj termin „za-padni Balkan”. To je manipulacija među-narodne zajednice. Žele pokazati – to su primitivci, Balkanci, oni nisu Evropa. Ovo područje treba zvati jugoistočna Evropa, ali su ovdje ljudi prihvatili termin koji je manipulacija – zapadni Balkan. Baš zbog toga da se pokaže da to nije nešto. Neka zovu jugoistočna Evropa, jer kad su u Du-brovniku postojali vodovod i kanalizacija, Versaj je smrdio na 30 km. Zaista treba pu-stiti da vrijeme čini svoje i da se, ne samo regionalni, nego i evropski integritet i iden-titet grade iznutra. Dakle, da ljudi počnu osjećati evropske vrijednosti ili regionalne vrijednosti unutar svojih identiteta koji još nisu završeni, još nisu izgrađeni…

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANDEJAN RADIĆ – SARAJEVO: Sasvim je oči-gledno da u posljednjih dvadesetak godina proživljavamo jednu krizu identiteta koja se ogleda prije svega kroz mrežu različitih elemenata identiteta kao što su religija, nacija, teritorija, jezik, državljanstva i ostali fenomeni. Tako da društveno – poli-tičko okruženje u kojem živimo očigledno nameće jednu situaciju da se određeni slo-jevi identiteta favorizuju ili preferišu, dok su neki drugi slojevi identiteta stavljeni na margine i ostavljeni u određenoj sjenci.

MILOŠ ĐINĐIĆ – BEOGRAD: Nova tema koja se danas nametnula bila je zapravo kolektivni versus individualni identiteti. Kolektivni identiteti kao takvi su često prisilno nametnuti i politički instrumen-talizovani. Na prostorima kao što je naš koji ima skorašnje konfliktno nasljeđe, ta instrumentalizacija ide do visokih razmera i samim tim nacionalni identiteti kao takvi, kao kolektivni identiteti, dobijaju svoju destruktivnu dimenziju. Ono što je bitno reći u kontekstu stvaranja novog, regionalnog identiteta jeste da paradigma mora da se promeni ka više individualnom


identitetu. Dakle, ono što ste vi, nevezano od pripadnosti nekoj grupi, nego ono što ste vi kao osoba, odnosno individua.

ALEKSANDAR JOVA-

NOVSKI – SKOPLJE: Iako je izrečeno više pozitivnih ocjena i stavova o tome kako je region napredovao u posljednjih 20 godina, ja sam pesimista, jer smo – mislim na sve u regionu – ostali zakopani u rovovima. Naše političke kvazi-elite zloupotrebljavaju identitet nacije i države, manipulišu nacio-nalnim identitetom kako bi očuvali vlast.

PRILOG 1

KRAĐA IDENTITETA

Jovo Nikolić, nezaposleni bravar iz Sme-

dereva žrtva je krađe identiteta. Neko

je napravio kopiju njegove lične karte i

postavio ga za direktora dva preduzeća.

Napravio je višemilionske dugove i prone-

vere za koje je Jovan saznao tek kad ga je

pozvala policija.

Još je nezaposlen i po svemu sudeći još

dugo vremena će provesti po lavirintima

pravosuđa.

U Banja Luci je policija zabeležila oko

150 slučajeva krađe identiteta.

Na Kosovu su stotine stanova i imanja pro-

dati uz falsifikovanje identiteta vlasnika.

PRILOG 2

„TVRDI” RUSI

Fenomen evropskog identiteta kao traj-

nog osećaja zajedništva prošlih, sadašnjih

i budućih generacija Evropljana, možda

najbolje odslikava komplikovan put grad-

nje identiteta. Zajedništvo već formiranih

nacionalnih identiteta, plus izrazit anti –

ratni stav, plus nastojanje da se izbegne

osećaj superiornosti jednih prema drugi-

ma, samo je jedna formula za građenje

evropskog identiteta. Druga je da se on

zasnuje na apstraktnom nivou visoke kul-

ture, udaljenom od svakodnevnog života

najvećeg broja građana. Mnogi smatraju

da evropski identitet određuje geografija.

Ipak, u istraživanju Univerziteta Stratšild,

na pitanje – da li, i kada sebe smatrate

Evropljaninom, više od četvrtine Rusa je

odgovorilo nikad ili retko.

http://okruzenje.net/index.php/novosti/108-prof-dr-jasna-bajraktarevic-ideja-okruzenja-je-autenticno-edukativna











22DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE

DRUGO POGLAVLJE

EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJEU najmlađoj članici evropske porodice – Hrvatskoj, ljudi su uplašeni jer su svjesni šta su sve morali da prođu tokom dugog puta do punopravnog član-stva, a još ih čeka mnogo obaveza. Građani Slovenije su davno izašli iz te faze neizvjesnosti, ali ekonomska kriza, prije svega, pojačava euroskepticizam. Crna Gora, koju svi vide kao sljedećeg člana EU, predstavlja dobru priču, po-najprije zbog toga što nema potencijala da izazove ozbiljnije probleme u regi-onu i bilo koga ugrozi. Srbija, pak, jeste dugo bila jedno od „nestašnije djece” na zapadnom Balkanu jer je paralelno morala da se suočava sa ekonomskom i političkom tranzicijom, ali i sa jednom specifičnom tranzicijom koja je po-drazumijevala drugačiji pogled na ono što se dešavalo u nedavnoj prošlosti. U drugoj emisiji Okruženja o temi „Evropska unija između lamenta i rapsodije” govorili su Daliborka Uljarević (Podgorica), Vjera Šuman (Dubrovnik), Igor Mekina (Ljubljana) i Maja Bobić (Beograd). Uvodničar je bio književnik Balša Brković (Podgorica).


UVODNA RIJEČ

BALŠA BRKOVIĆKNJIŽEVNIK, PODGORICA

DOK GOD MI NE BUDEMO LIČILI NA EVROPU,

SVE NAŠE EVROPE LIČIĆE NA NAS

Ima jedna lijepa rečenica kod Danila Kiša, koji kaže: „Primijetio sam da sve lijepe stvari kada dođu izgledaju mnogo manje lijepo nego dok smo ih čekali, a sve ružne stvari kada dođu izgledaju mnogo ružnije nego dok smo ih zami-šljali”. Možda je taj psihološki mehanizam razlog zašto lament uvijek zvuči ubjedljivije od rapsodije. S jedne strane, dok neki prostor ne uđe u Evropsku uniju imate naglašeno glorifikovanje, jednu vrstu beskrajno idealizovanog diskursa. S druge strane, kada se neki prostor nađe sa one strane kapije, vrlo često se čuju različiti tonovi pa bi se gotovo moglo zaključiti da je sa Evropom kao sa ljubavlju iz one pjesme Desanke Maksimović, da je Evropa lepa samo dok se čeka, dok od sebe nagoveštaj da. Na neki način, i Evropa je, dakle, jedna od tih priča i to je razlog što vrlo često stariji žitelji našeg prostora ima-ju osjećaj da su sve te priče već jednom davno čuli, samo što je tada umjesto riječi Evropa, recimo, bila riječ komunizam ili neka druga. Možda bi se prije svih priča o Evropi trebalo prisjetiti jednog sjajnog naslova Karverovog i reći – o čemu zapravo pričamo kada pričamo o Evropi. Ja volim da se prisjetim činjenice da prvi evropski moderni roman, ili vjerovatno najveći roman koji je ikad napisan – Don Kihot jeste priča takođe o tome, o jednoj vrsti razlike između one zone utopijskog i zone realnog, što god to bilo. Možda je upravo najizazovnija ta pozicija očekivanja, jer na koncu, bojim se, dok god mi zaista ne budemo ličili na Evropu, sve naše Evrope ličiće na nas.


IGOR MEKINAPUBLICISTA, LJUBLJANA

EU NEMA ČAROBNI ŠTAPIĆ

Priča svih država koje su ušle u EU na neki način jeste priča o uspjehu. Samo, treba znati da EU nije čarobni štapić. Ona sigur-no daje neke mogućnosti, ali ne rešava sve probleme, mnogo zavisi od samih država članica. Recimo, na području diskriminaci-je u Sloveniji sa tim imamo veliki problem, što je zaista neočekivano. Slično je i na po-dručju korupcije. Goran Klemenčić, čovjek koji je u Sloveniji predsjednik Komisije za borbu protiv korupcije, kaže da Srbija ima bolje zakonodavstvo od Slovenije jer je nama u Sloveniji potrebna macola, dakle veliki čekić, a zakonodavstvo nam daje šrafciger.

Slovenija je dobila mnogo više novca na-kon što je postala članica EU, mislim da je riječ od oko četiri i po milijarde eura i to je dosta značajan novac. Taj novac treba pametno upotrebiti. Kad postaneš neto platiša jako teško je pripremiti dovoljno dobre projekte da bi mogao da crpiš taj novac. Ako nemaš projekte, kvota koja ti je na neki način data može da ostane neiskorištena.

MNOGO JE POBOLJŠANJA, ALI...

Ja dajem primjer, možda najočigledniji koji svaki građanin može da osjeti, gdje se zai-sta dokumenti dobiju za par dana, veoma brzo, gdje nema redova. Imao sam priliku da vidim kako to izgleda u Srbiji kad se vadi pasoš i bio sam apsolutno zgrožen.

Slično je i na drugim područjima, recimo kod osnivanja firmi. Mnogo se radi na tome da bi sve to teklo elektronski, da bi išlo brže, da ne bilo više toliko birokratije. I tu su pomaci evidentni ali ima još dosta posla. U januaru je kod nas izbila velika afera, jedan preduzetnik, Slovenac, htio je da uloži milion i po eura u privatnu pivaru i da pravi pivo Bevok. U Gornjoj Gradini već je kupio zemlju i mašine. Šta se potom desilo...Tražili su dozvole. Da bi dobio građevinsku dozvolu bila mu je potrebna posebna koncesija za vodu. U ministar-stvu su mu rekli – „znate, to bi moglo da traje nekoliko godina”. Čovjek je ljepo odustao, otišao preko granice u Austriju, razgovarao sa gradonačelnikom, napravio projekat, za četiri nedelje su bili pozvani na odbranu tog projekta, dobili su primjed-be. Posle dva dana su morali da isprave te primjedbe, jedan dan posle toga su dobili građevinsku dozvolu. Oni sada rade u Au-striji, pivo ima natpis slovenački, nemački i engleski i izvoze. Bez ikakvih problema radnici dolaze iz Slovenije u Austriju, jer su jeftinija radna snaga. Tamo su troškovi interneta nešto viši, kao i neki drugi troš-kovi ali, sve zajedno je mnogo brže, jedno-stavnije, efikasnije.


VJERA ŠUMANGLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

„DUBROVAČKOG VJESNIKA”, DUBROVNIK

SAD SMO DRUGAČIJI

Puno je razloga da se veselim zbog ulaska Hrvatske u EU, ali mislim da je generalno u ovim prvim mjesecima stav ljudi podijeljen u smislu da se boje. Zapravo, niko ne zna šta će nam sve to donijeti. Mi smo imali taj euroskepticizam koji je vjerojatno uzrok, jer je sasvim logično mučan i dug je bio period do ulaska, pa onda od onogda neću više moći proizvoditi sir, rakiju... Ruralno stanovništvo je dosta protiv Evropske uni-je, dok su mladi, naravno – za, i sretni su jer imaju veću mogućnost zapošljavanja.

Ali, činjenica je da smo se počeli drukčije ponašati. Pokazalo se da se ne može „mu-ljat”, da se kontrolira svaki korak, da se mora raditi javna nabava, da nema po babi i stričevima. I to je, zapravo, jedan početak stvaranja novog mentalnog sklopa, koji mi se čini da je najvažniji.

Kriza koja traje već petu godinu je dove-la do depresije. Takva jedna depresija se dogodila Grčkoj, pa Španjolskoj. I onda su strah i nezadovoljstvo veći jer u jednoj percepciji je bilo samo to da uđemo u tu

Evropsku uniju, a onda će biti love, biće svega. E, onda se shvatilo da sami moramo najviše napraviti.

Zemlje kao što je Hrvatska morat će jako puno radit. Mi smo još u velikom procesu restruktuiranja koje nije dovršeno. Politič-ke elite bit će prisiljene napravit restruktu-iranje, morat će se jednostavno uvesti red. Nama EU, svima skupa, možda i ne bi tre-bala da smo sami uveli red puno prije. Ali, očito da za to nismo bili sposobni.

DUBROVČANI NEĆE U KONOBARE

Mladi odlaze i odlazili su svih godina. Sad se pojavljuje strah od radnika iz Bugarske i drugih zemalja. Evo konkretno, Dubrov-čani se boje da će doći konobari iz cijelog svijeta valjda u Dubrovnik raditi. Ali, kad se traži konobar već unatrag sedam – osam godina gotovo ne možete naći Dubrovčana. Tako da mislim da su to strahovi sasvim druge prirode. Mi imamo problem sa za-konodavstvom, radnim zakonodavstvom. Kod nas je rad preskup i fluktuacija radni-ka premala. Dakle, to su neke stvari koje ćemo mi morati urediti.

STRANKE NAJBOLJA VEZA

Generalno, svi moramo mijenjati mentalni sklop i to je ključno. Od radnih navika do načina na koji se borimo protiv korupcije koja je ključan problem, i to ne samo u hapšenju premijera u Hrvatskoj, nego, na-prosto, u tome da doktoru doneseš poklon. I da niko ne smatra uopće čudnim da sestri nosiš bombonjeru. Mislim da je u svim ze-mljama mentalni sklop takav da ćeš nešto dobiti ako nešto daš, ali u nagradi. Mlada


generacija je već savladala tu tehniku u kojoj zoveš, tražiš vezu za posao, zapravo ne možeš dobiti posao ako ti nije stric ili neko sredio. Sad je najnovije uhljebljenje preko stranke. Pazite, da se razumijemo, i u Evropi ima korupcije, svuda ima veza, ali to što je kod nas, to je prešlo sve moguće granice.

DRŽAVA JE PRESKUPA

I PREGLOMAZNA

Država je preskupa, prevelika je admini-stracija koja je navikla ne radit svoj posao. Od socijalizma je ostalo da se vi zaposlite u državnoj upravi i da vam je onda do miro-vine sve super. I otuda je prvo što kažu na šalteru – ne, ne može.

U Hrvatskoj godinama investicije ne ulaze. I evo, sad su to izbezumljeno shvatili. Gle, čuda! A, svaki projekt po sedam godina čeka. Te ne može ovo, ne može ono. Tu su i lokalne administracije. Svako ima neku ideju, čak i kad prođu urbanistički plano-vi koji su prije bili veliki problem. Postoji i strah od stranaca, strah od nekog ko će doći i sve ponijeti na leđima, valjda u tu neku Evropu.

MAJA BOBIĆGENERALNI SEKRETAR EVROPSKOG

POKRETA U SRBIJI, BEOGRAD

NESTAŠNO DETE

Srbija jeste jedno od nestašnije dece na zapadnom Balkanu. Ispostavlja se da je uzrok nekih problema i naravno da joj sa-mim tim Evropska unija posvećuje pažnju u smislu rešavanja problema i stabilizacije regiona. Naravno, Srbija je u ovom procesu koji traje već 12 – 13 godina, imala dosta spor i težak put jer je morala da se paralel-no suočava i sa ekonomskom i političkom tranzicijom, ali i sa jednom tranzicijom koja je podrazumevala drugačiji pogled na ono šta se dešavalo u nedavnoj prošlosti.

Ono što svi očekujemo u Srbiji je otvaranje pregovora sa Evropskom unijom. Srbija je zemlja u statusu kandidata i to je prekret-nica. Otvaranjem pregovora bismo zaista ušli u jedan ozbiljan reformski proces koji je vođen od strane Brisela i gde je veliki deo državne administracije angažovan u njegovom sprovođenju.

Čini mi se da već neko vreme traje, jedan proces koji je prilično bolan, ali koji je isto-rijski jako važan. Ne samo za proces evrop-skih integracija nego za regionalno pomi-


renje i završavanje nasleđenih konflikata i suočavanja sa prošlošću. Pokušava se učiniti jedan ozbiljan napor da se norma-lizuju tzv. odnosi između Beograda i Prišti-ne. To znači da ne pravimo jedni drugima probleme, ni na putu evropskih integracija, trgovine, ekonomije, kretanju ljudi itd. Da uspostavimo mirne i dobre preduslove za prosperitet celog regiona.

DOBRA ADMINISTRATIVNA STRUKTURA

Novac zaista jeste značajan. Nije on to-liko veliki, on je važna podrška od stra-ne Evropske unije u procesu tranzicije i institucionalnoj izgradnji. On je dopuna jednom ozbiljnom budžetskom planiranju, razvojnom, usmerenom ka procesu pri-stupanja Evropskoj uniji. Tako da, vi ako ne planirate dobro svoje domaće finansije i programe strategije i razvoja, on vam ne može mnogo pomoći.

Srbija ima taj apsorpcioni kapacitet, odno-sno sva sredstva koja su nam bila na ras-polaganju mi smo dobro iskoristili. Postoji jedna dobra administrativna struktura, znanje i kapacitet da se iskoriste ta sred-stva. Naravno, ona su prilično mala, to je 200 miliona evra godišnje bespovratne po-drške. Ovo što kaže kolega iz Slovenije, da je Srbija u ovom momentu članica Evop-ske unije, ona bi za sedmogodišnji period umesto 1,4 milijarde primala sigurno preko 8 milijardi, što je svakako veoma značajno, ali je pitanje da li bismo imali dovoljno kapaciteta uprkos dobroj administraciji da iskoristimo ta sredstva na najbolji mogući način.

DOSTIZANJE STANDARDA KOŠTA

Za region je važno što smo svi negde u ovom trenutku na istom zadatku što po-stoji ta neka zajednička evropska vizija za sve zemlje koje su članice regiona. S druge strane, ovo jeste proces koji treba da po-mogne da se mi sami transformišemo. Nije proces koji će nas uvesti u jedan raj.

Članstvo u Evropskoj uniji jeste mogućnost i šansa da vi iskoristie na najbolji mogući način svoje resurse, što ljudske, što prirod-ne, što sve ostale koje imate na raspolaga-nju tako što ćete njima efikasno upravljati. Ali, s druge strane, to jeste jedna jako oštra utakmica na svakom polju. Znači, vi mo-rate biti jako dobri da biste bili uspešni. Mi dobijamo podršku Evropske unije za prilagođavanje, za pripreme za članstvo ali mnoge, dostizanje tih nekih standarda zaista košta. Recimo, u oblasti životne sre-dine, da bi Srbija ispunila sve ono što jesu standardi koji važe u Evropskoj uniji, to košta skoro 11 milijardi eura, što je zaista ogromna cifra za zemlju kojoj budžet nije toliki.

Mi nismo neko ko može da napravi kruci-jalni skok da krene napred i izađe iz eko-nomske krize. Ako Evropskoj uniji krene bolje, krenuće naravno i nama bolje.

STRAHOVI OD EU

Kod nas postoji jedan od najvećih straho-va, prvo da ćemo postati poligon za jeftinu radnu snagu zemalja članica Evropske unije koje su to već sada. S druge strane, postoji strah da će veliki broj ljudi otići. Međutim, oni mnogo više sada odlaze iz


Srbije, oni koji su školovani, u koje je ula-gano i koji su uložili dosta u sebe nego oni što će to uraditi kada Srbija bude zemlja članica. Kod nas postoje uobičajeni stra-hovi koji postoje u onim zemljama koje su pristupile ranijih godina. Veliki deo tih predrasuda i uopšte tog nekog opreza se tiče poljoprivrede, ruralnog razvoja, statu-sa seljaka, poljoprivrednika i koliko će oni gubiti od toga...

Gubitak identiteta, jezika, religije čini mi se, neutemeljeni su strahovi jer u Evrop-skoj uniji već postoje zemlje koje su pra-voslavne, postoji već ćirilica u upotrebi. To su zapravo više neki strahovi o kojima se ne razgovara i samim tim postoji nerazu-mevanje toga šta zapravo znači biti članica Evropske unije. Ima dosta manipulacija.

DALIBORKA ULJAREVIĆPOLITIKOLOG, PODGORICA

POLITIČKE ELITE JOŠ ŽIVE

U MITSKIM VREMENIMA

U regionalnom kontekstu, Crna Gora pred-stavlja dobru priču, prije svega zbog toga što nema potencijal da proizvede ozbiljan problem i bilo koga drugog ugrozi. Treba

reći da je u proteklih par godina Crna Gora dosta dobro prošla određene faze koje su dominantno tehničke. Usvojili smo dosta lijepih zakonskih tekstova, strategija, akci-onih planova, ali ono što je meni kao gra-đanki Crne Gore jako važno, to su mjerljivi rezultati, to su prakse. Mi imamo prilično mršav učinak i ja se nadam da će upravo proces pristupanaja EU dovesti do toga da naše političke elite postanu odgovorne i da kroz tu praksu pokažu posvećenost stan-dardima koji su ugrađeni u zakone. Najve-ći izazov su svakako političke elite koje još uvijek žive u, rekla bih, prije mitskim nego evropskim vremenima.

Mi tradicionalno njegujemo jedan pristup gdje se institucije pokušavaju maksimalno zaobići, zakoni se pokušavaju poštovati na način da se pronađu rupe u njima.

EVROPA JE NAŠ PROSTOR

U Crnoj Gori ne postoji nijedna kredibilna društvena struktura koja se opire pridru-živanju Evropskoj uniji, što ne znači da je neće biti u nekoj perspektivi. Nije loše za jedno društvo da imamo sadržajan, argumentovan dijalog o koristima i even-tualnim štetama u onoj mjeri u kojoj je to postavljeno na zdravim osnovama. Ali, na drugoj strani, meni se čini da i ta priča o krizi u EU počinje da bude pomalo oprav-danje za usporavanje reformi u kući

Proces evropskih integracija nama pomaže da učvrstimo institucije i da učvrstimo na, kraju krajeva, čitav taj državotvorni okvir, ali na zdravim osnovama, bez ideologizaci-ja, bez mitologizacija.


Mi treba da počnemo da razmišljamo o tome da su zapravo evropski poslovi do-maći poslovi i to što je dio nekakve naše evropske agende nije ništa nego dio istih onih standarda koji nam pomažu da se kao društvo demokratizujemo i da uspostavi-mo jedan ekonomski održiv sistem. U tre-nutku kada završimo sve to i kad uspijemo da ispunimo takve standarde, možemo da otvaramo i tu vrstu debate – da li je Evrop-ska unija alternativa ili nije. Ali, u ovom trenutku mi se čini da je ta priča samo po-kušaj usporavanja određenih reformi. Ne bih rekla da bi za region uopšte bilo dobro da razmišljamo o alternativama, koje nas i geografski i na neki drugi način izmještaju iz našeg prostora. Evropa jeste naš prostor.

DRŽAVA SRASLA SA PARTIJAMA

Nadam se da ćemo se mi zapravo i u tom identitetskom smislu mijenjati, da ćemo biti više građani i građanke a mnogo ma-nje vojnici različitih drugih identitetskih

stanja i da će to pomoći na kraju krajeva i stabilizaciji regiona, da ćemo shvatiti da ne živimo od toga koliko ćemo puta dnevno izgovoriti to ko smo i što smo po nacinal-nom opredjeljenju ili mjerenju nacionalnih krvnih zrnaca bilo kome, nego od toga koliko smo mi spremni da uložimo sebe u izgradnju sopstvene države i institucija, koliko smo spremni da radimo, da prihva-tamo određene vrijednosti i standarde.

Osim tih preglomaznih administracija, mi imamo strašan problem politiziranih administracija. One nisu odgovorne građa-nima i građankama, one ne rade u javnom interesu (samim tim nisu ni brze ni efika-sne) nego su odgovorne onima koji su ih postavili, prije svega političkim partijama. To nije dobar sistem. U Crnoj Gori vlast je već decenijama nesmjenjiva. To postaje nepristojno. Nema jasne razlike između toga gdje nestaje partijski, gdje počinje javni interes i to je nešto što mi moramo da mijenjamo.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANDEJAN RADIĆ (SARAJEVO): Mislim da će nakon ulaska Hrvatske u EU proces proširenja i integracije na određeni period vjerovatno zastati, ne samo zato što je sama EU naučila određene lekcije iz pret-hodnih krugova proširenja, već zato što se i sama suočava sa određenom krizom.

TAMARA BRANKOVIĆ (BEOGRAD): Evropska unija predstavlja jedan mehanizam koji nas tera i pomaže nam da budemo bolji kao prestižan klub država, koje sve te

vrednosti čuvaju i neguju, kojima smo mi odlučili dobrovoljno da pristupimo pre deceniju i više. Zbog toga, mi naš diskurs moramo promeniti i shvatiti da se mi reformišemo prvenstveno zbog sebe a da će samo članstvo jednom doći kao potvrda naših napora.

ALEKSANDAR JOVANOVSKI (SKOPLJE): Region Balkana je nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju u posljednjem momen-tu dobio na značaju. Rješavanje spora





Beograda i Prištine daje novu svježinu evropskim procesima. Region ima odgo-vornost da dijalogom i evropskim ponaša-njem postane dio evropske porodice. Iako

i dalje postoje krupna pitanja koja treba riješiti, političke elite regiona moraju da uvedu svoje zemlje tamo gdje civilizacijski i istorijski pripadaju.

PRILOG 1

HRVATIMA SKORO MILIJARDA

Od 2007. do 2013. godine, Hrvatska je iz

fondova Evropske unije za predpristupnu

pomoć dobila 997 miliona evra. Makedo-

nija je u istom periodu dobila 614 miliona

evra. Evropska unija je sa svog računa u

Crnu Goru u poslednjih sedam godina upu-

tila 235 miliona evra, a u Bosnu i Herce-

govinu su u istom periodu stigla sredstva

u iznosu od 655 miliona evra. Srbija je u

istom periodu dobila 1,38 milijardi evra

iz Evropske unije na ime predpristupne

pomoći.

PRILOG 2

POLJOPRIVREDA NAJBOLJE PROŠLA

Posao u Evropskoj uniji potražilo je svega

31.000 Čeha i 160.000 Slovaka. U prve

dve godine zarade su u Češkoj porasle

za 11%, penzije za 14%, a cene za 4%.

Ubrzan je privredni rast, a izvoz za čak

17%. Čak su i poljoprivrednici pritisnuti

žestokom konkurencijom iz Poljske po ula-

sku u Evropsku uniju, zahvaljujući donaci-

jama iz evropskih fondova, zabeležili rast.

Poljoprivreda je izašla iz gubitaka i ostva-

rila zaradu od 250 miliona evra.









31TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU

TREĆE POGLAVLJE

OKRUŽENJE KROZ KARIKATURUKarikature najpoznatijih karikaturista u region u posljednjih 20 – 30 godina su mala istorija regiona. Šta je u region karikaturalno, a šta samo inspirativno za karikaturu, šta nisu napravli, a mogli su, ili šta nisu smjeli. Karikatura kao novinarski žanr ili istorijski dokument, da li je dobrom karikaturisti potrebno da živi u vremenu iskrivljenih vrijednosti, pitanja su na koja su dali odgovore poznati karikaturisti iz okruženja: Davor Štambuk (Zagreb), Mirza Ibrahim-pašić (Sarajevo), Dragan Popovski (Skoplje) i Marko Somborac (Smederevo) i uvodničar – kolumnista Voja Žanetić (Beograd).


UVODNA RIJEČ

VOJA ŽANETIĆSCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD

ŽIVOT JE TUŽNA STRANA KARIKATURE, KARIKATURA

JE SMEŠNIJA STRANA ŽIVOTA

U mojoj porodici, u mom okruženju, odavno se vodi i gaji ljubav prema kari-katuri. Do te mere je to izraženo da su moji mama i tata svojevremeno zajed-nički napravili karikaturu, koja se kasnije devet meseci i rodila. Iz tih razloga, a i iz razloga okruženja u kome živim, ja već godinama razmišljam o karika-turi i o životu i zaključio sam da „onaj gore” nije stvarao svet, nego je stvarao skicu za karikaturu. I da godinama, makar u mom životu, on tu karikaturu samo docrtava. Valjda da bi mu bilo smešno. Mislim lično da on smisla za hu-mor nema. Nacrta televiziju, a docrta rijaliti; nacrta Anđelinu Džoli, a docrta buljuk dece i Breda Pita; nacrta ove što izgube izbore, a docrta ove koji dobiju izbore; nacrta ljubav i seks, a docrta brak; nacrta radost posla, a docrta šefa, kolege, platu i radno vreme.

Život je, što se mene tiče, zapravo, samo neka vrsta jedne dobro nacrtane ka-rikature. Karikaturisti su, zapravo ljudi koji su neka vrsta bliskih rođaka Boga, koji za razliku od njega, ono što crtaju – crtaju smešno, a on ono što crta – crta ne baš toliko smešno i ne baš toliko duhovito.

Život je tužna strana karikature, karikatura je smešnija strana života.


DAVOR ŠTAMBUKKARIKATURISTA, ZAGREB

SEKS JE SLIČAN POLITICI

Seksi karikatura nije daleka od političke karikature jer u seksu uvijek neko neko-ga… Tako je i u politici. Ja sam svojevreme-no svoju karikaturističku karijeru napravio u Francuskoj. Počeo sam raditi tu karika-turu u vrijeme kada su padali tabui gra-đanskog društva, kad je počela seksualna revolucija. Tad sam bio još mlad i moram vam priznati da sam u toj seksualnoj revo-luciji bio dragovoljac od prvog dana. I tako, onda sam se počeo izražavati karikaturom.

Ispočetka sam imao jako velikih problema, jer kad mi gledamo Francusku, naravno, gledamo je isključivo kroz Pariz. U Parizu je jedno sasvim drugo mišljenje o tom, hajde recimo, građanskom moralu, nego što je to u provinciji. Provincija je dosta konzervativna, pa je na stotine i stotine pisama dolazilo u redakciju da neke svoje seksualne probleme rješavam između svo-ja četiri zida.

U Francusku me dovela moja prva žena, Francuskinja. Još nisam znao francuski, komunicirali smo na engleskom. Ja uvijek kažem na jednom predivnom engleskom,

jer smo po cijeli dan govorili: „ I love you „, tako da nisam mogao ni razumjeti fran-cusku politiku. Osim toga, iskreno da vam kažem, politika me nije previše zanimala. Ti prvi dani su me odredili da karikaturu radim na sasvim drugi način i da se po-svetim gegu bez riječi jer nisam znao niti pisati. Onda sam ostao vjeran toj karikaturi bez riječi. Ko zna koliko sam hiljada i hilja-da objavio jer sam u tom Minsipariju, naj-većem tabloidu u Francuskoj, imao ugovor o pet crteža tjedno.

LJUDI NEMAJU PREVIŠE

RAZLOGA DA SE SMIJU

Nisam baš nešto vidio da je previše hu-mora izbilo u zadnjih dvadesetak godina, ali sigurno je da humor može amortizirat puno tih mržnji koje su se probudile na ovim prostorima. Ali, ja, iskreno govoreći, nisam našao, bar u Hrvatskoj, takvih kari-katurista koji su niti njegovali tu mržnju, a niti su je na neki način amortizirali.

Ljudi nemaju baš previše razloga da se smiju. Kada ste u situaciji da se borite što ćete danas jesti, sigurno da vam ne pada previše na pamet da se smijete.

Da li su zbog nekadašnje cenzure koja je vladala u bivšem sistemu, a malo se na-stavila i u novim sistemima, današnji ka-rikaturisti uškopljenjeni, ja ne znam. Ali, sigurno je da nema ubojitih karikatura.


MIRZA F. IBRAHIMPAŠIĆKARIKATURISTA, SARAJEVO

ŠALA JE BUNT PROTIV

TEŠKE STVARNOSTI

U Bosni veoma često, gotovo u pravilu sva-kodnevno, ljudi zbijaju šale na vrlo okrut-nu, skoro morbidnu stvarnost. Ja mislim da se ta potreba da se šaljivim, ironičnim odnosom ljudi opredjeljuju prema tekućoj stvarnosti, prema teškom realitetu. Mislim da je to neka vrsta otpora, neka vrsta ane-stetika prema stvarnosti na koju uglavnom ne mogu uticati. U ovako turbulentnim vremenima, vrlo teškim vremenima u cije-lom regionu, čovjek se osjeća nemoćnim, osjeća se povrijeđenim, osjeća se ugrože-nim, ima potrebu da nešto uradi. A, čovjek koji nije član neke partije, nije pozicioni-ran, nije moćan, nije materijalno, na kraju krajeva ni socijalno dobro pozicioniran, faktički ne može uraditi ništa. Kod čovjeka se budi revolt i potreba da nešto učini, to je svuda i sa svim ljudima tako.

Karikatura je nekakav pokušaj da čovjek vrisne, da čovjek nešto kaže, da nešto uči-ni, da iznese svoj stav. Mnogim ljudima se to ne posreći, meni se eto posrećilo da imam istomišljenike u medijima. To dru-

gačije ne ide. Barem je u Bosni tako, vje-rujem da ni drugdje nije drugačije. Ne mo-žete objaviti karikaturu u mediju u kojem misle drugačije.

Mene mnogi označavaju kao izdajnika svog naroda, tako nekako. Svaka kritika je univerzalna. Kritike žigošu neke pojave koje su amoralne, nepoštene... Vrlo često sam u kritici vjere, tako da su me pozicio-nirali na nekoj listi islamofoba na visokom mjestu. Međutim, ne znači mi to mnogo, ja sam ovako slobodnjak…

Karikature su od rata na ovamo, barem koliko sam ja to upratio, više sarkastične i, uslovno rečeno, brutalne, nego što nastoje da budu smiješne. Upravo je to zbog stvar-nosti. Stvarnost je takva da karikatura ne može biti drugačija, ona je zapravo odraz u ogledalu društva. I ta brutalnost politike i društva prema građaninu, prema pojedin-cu, zapravo je rezultirala takvom karika-turom. Tako da je to više kritički osvrt na političko i ekonomsko stanje u zemlji nego što pretendira da bude smiješna. Pitanje je imaju li političari uopšte svijest o bilo čemu osim o vlastitom boljitku i interesu. Pokušati promijeniti svijest građana, odno-sno probuditi svijest građana da zauzmu kritički stav prema establišmentu, prema toj politici koja ih do te mjere ugnjetava, kinji, dovodi do prosjačkog štapa, to ima smisla, barem kao pokušaj.

NAJBOLJI SAM JER SAM,

NAŽALOST, JEDINI

Ja za sebe vrlo često u šali kažem da sam najbolji karikaturista u Bosni i Hercegovini jer sam jedini. Sasvim je sigurno, ne živi


se od karikature. Gotovo se niko više ne bavi karikaturom. Postoje još jedan, dva čovjeka koji su zaposleni u novinama gdje rade neke druge poslove, plaćeni su za nešto drugo, a usput se bave karikaturom. Kad odu u penziju, mislim da neće niko-ga više biti. To je opšti trend. Povremeno objavljivanje donosi neki pristojan honorar za cigarete i tako nešto, a da se može od toga živjeti, nema govora, valjda nas zato i nema u popisu zanimanja. Nekada smo imali „Kerempuh”, „Čičak”, „Jež”, „Vese-li svet”... Ja pamtim nekih sedam, osam humorističkih časopisa. „Veseli svet” je bila knjiga, na skoro stotinu strana baš ove vesele humorističke karikature. Sve je to izumrlo, nema više ničega.

DRAGAN POPOVSKIKARIKATURISTA, SKOPLJE

U KOMUNIZMU JE BILO VIŠE SLOBODE

Ono što radim ne radim da bih zasmejavao ljude, već da bih ismejavao ljude koji vla-daju nama. Da ismeje, to je osnovna karak-teristika karikature. Da se ismeje ljudska glupost i oni koji praktikuju tu glupost da

vladaju ljudima. Ja često pominjem Ajn-štajna, svejedno što je on fizičar, mislim da je rekao da su, s njegove strane gledišta, beskonačni vasiona i ljudska glupost. S tim što za vasionu baš i nije sasvim siguran.

Kad se diskutira o onim drugim vreme-nima kad je bila diktatura proleterijata, kako se obično kaže, sloboda štampe je bila izraženija nego što je sada. Moram da potenciram: Bio sam pozvan, zamoljen od redakcije novine komunističke partije – „ Komunista „ da radim za njih karikaturu, normalno kritički nastrojenu karikaturu, prema svojoj sopstvenoj partiji. Danas se ne može zamisliti da neko karikira samog sebe. To se u Makedoniji ne može zami-sliti. Koliko stičem utisak i u okruženju je isto tako.

U VLADAMA PRVO TREBA

RAZBITI SVA OGLEDALA

Prvo što treba uraditi, rekao sam više puta, u vladi treba porazbijati ogledala jer oni u ogledalima ne gledaju više sebe. Kad dobi-ju moć, oni gledaju u ogledalima Napoleo-na, Voltera, Džon Vejna, možda…

Nekako se podrazumeva da je karikatura nešto smešno. Opet kažem, smešno je samo u smislu ismejavanja onih koji pre-tendiraju da vladaju nama. Svejedno da li su na bini političari ili pevači koji se napa-jaju našom energijom dok mi aplaudiramo. Oni sebe gledaju na toj bini i zamišljaju sebe božanstvom. A, niko se od nas ne pita, kad idemo na koncert, je li mi plaća-mo kartu da bi vidjeli tog našeg idola ili plaćamo idolu da nam peva. To je jedna sa-svim različita pozicija. I dok on na bini ili


u politici, svejedno, na bilo kom položaju, ne shvati da je on plaćen da nam peva ili da nam radi, ili da nam reformu sprovede, ili da nas uvede u EU ili gde već, on mora tako i da se ponaša. Postoji u Makedoniji jedna reč – „ prostun”, što znači uspravno. On mora da stane ispred mene, ispred vas prostun – uspravno i da nam referira za ono što je uradio i za što je pozvan. Po pra-vilu, karikaturom se obuhvataju ljudi koji su na vlasti, opozicija je karikatura sama po sebi. U Makedoniji više ne postoji ka-rikatura. Nije to dekret političara, nego su gazde novina već dovoljno pametne da ne objavljuju ono što ne treba da se objavljuje.

OD SKOPLJA PRAVE KARIKATURU

Time što kažem: „Ja živim u Skoplju”, mogu paralelno da kažem: „Ja živim u karikaturi”. Od Skoplja koje je nekad po-stojalo i od onoga što smo pokušavali da podignemo nakon zemljotresa, mislim arhitektonski, urbanistički, u čemu su nam pomagali veliki svetski autoriteti ur-banizma – Kenzo Tange i Borovski – ljudi nove generacije su napravili karikaturu. Pomešali su neoklasicizam sa barokom. U 21. veku, potenciram! Spomenici, stotinjak njih, na konjima uglavnom. Nisu jahali konja, što je još tužnije. Ljudima nisu inte-resantni Ćirilo i Metodije, oni su dosadni li-kovi, oni su nešto pisali, oni su opismenili ceo slovenski svet ćirilicom, ali to je nešto bajato, dosadno. Ali, kad čovek drži mač u ruci, na konju, to je nešto značajno. To čini Skoplje karikaturom.

MARKO SOMBORACKARIKATURISTA, SMEDEREVO

POLITIČARI SU NAM VELIKA

KONKURENCIJA

Šta je zapravo suština: imamo medije koji su u državnom vlasništvu pa teško da ćete tu crtati nešto protiv države, imate medije koji su vlasništvo nekog tajkuna i teško da ćete tu crtati tog tajkuna, a imate medije u kojem sam ja, u stranom vlasništvu, koji-ma je važno samo da je čitano, pa udri…U početku je bilo što političara, što tajkuna, šefova kabineta koji su zvali moju redakci-ju, kako sam obavešten, pitali su: „Što ovo ovako, što onako”. Oni su bili dovoljno do-bri da mi to ne prenose kako bih radio na miru. Otkaz zasad još nisam dobio, a ovi su vremenom digli ruke.

Ovde su, uglavnom, političari glavne zvez-de i glavni junaci svih dešavanja, tako da je nekako logično da se time čovek bavi ako se bavi karikaturom. Teško je svakodnevno smisliti nešto duhovito, smešno, smešnije od onoga što političari sami rade, tako da su nam oni velika konkurencija.

Nekad budem pozvan na neko mesto, pa tu bude i neki od tih političara, pa se tako i upoznamo. Nemam neku preteranu želju


da upoznam nekog političara, ali ne bih se bunio da se upoznam sa Berluskonijem, Obamom, šta ja znam. Nemam neku prete-ranu želju za tim.

Svi govorimo da mi karikaturisti moramo da se takmičimo sa postupcima političa-ra, nekad je neke njihove postupke teško iskarikirati. Šta sve njima može da padne na pamet.

RAZOČARANI NE PROTESTUJU

U Francuskoj, malo karikiram, poveća se porez na bagete i odmah izađe dva miliona na ulicu, u Grčkoj ukinu šesnaestu platu i izađe pet miliona na ulice. U Srbiji nema mleka, nema ulja, nema plata, a Srbi će: „Pa, šta ćeš...” Ovo je mala ocena našeg mentaliteta, s obzirom da i posle 5. okto-bra nije puno bolje. Ljudi su razočarani pa ne protestuju.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANADNAN OVČINA (SARAJEVO): Karikatura se prije devedesetih godina koristila kao odlično sredstvo protesta protiv vladajućeg establišmenta. Nakon devedesetih godina dolazimo u situaciju kada karikatura više nije toliko zastupljena kao sredstvo izražavanja. Ako pogledate izbor današnjih gostiju, vidjećete da su svi gosti iznad svojih pedesetih godina, što nam govori mnogo o tome kako su generacije mladih ostavile pečat u ovom vremenu i kako se danas ne koristi adekvatno karikatura kao protest protiv establišmenta. Danas mladi prije biraju da se utope u vladajući establiš-ment nego da protestuju protiv njega.

SRĐAN HERCIGONJA (BEOGRAD): Smatram da svaki oblik karikature bez obzira da li govorimo o političkoj, socijalnoj ili seksu-alnoj karikaturi, zapravo jeste jedan oblik umetnosti, upravo zato što predstavlja društvenu stvarnost na jedan inovativan i duhovit način i pomaže građanima da razumeju složenu stvarnost u kojoj žive. A pre svega, zašto smatram da je karikatura umetnost, je zato što uspeva da poveže sve ljude bez obzira kojoj etničkoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj grupaciji pripadaju, da na isti način posmatraju tu karikaturu i na isti način je doživljavaju.

38ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA

ČETVRTO POGAVLJE

NASILJE MLADIH I NAD MLADIMAZašto bilježimo porast nasilja u regionu i kako se tome suprotstaviti; ratovi i svađe u okruženju i njihove posljedice na mlade; ratovi kao vrsta i fizič-kog i psihološkog nasilja nad mladima; kult autoriteta kao svojevrsno nasilje nad mladima a istovremeno kao i model ponašanja; da li su mladi u regionu postali kopija roditelja… Ovim pitanjima bavili su se gosti iz regiona: Tanja Vujović (Podgorica), Beljulj Bećaj (Priština), Jasna Barjaktarević (Sarajevo) i Jan Škoberne (Ljubljana). Uvodničar emisije bio je kolumnista Voja Žanetić (Beograd).


UVODNA RIJEČ

VOJA ŽANETIĆSCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD

NASILJE JE U PROBLEMU SAMO UKOLIKO SMO MI U PROBLEMU S NJIM

Ja sam miroljubiv čovek i kao takav sam protiv nasilja. Do te mere sam čak protiv nasilja da bih svakog onog ko posegne za nasiljem razvalio od batina. Ne ja nego neko jači od mene. Problem s nasiljem je uglavnom u tome što oni koji se bave nasiljem to rade ljudima koji nasilje pogotovo nad sobom ne žele i nemaju mogućnosti i snage da se brane. Problem nasilja nije u njegovim me-todama nego u njegovim žrtvama. Ja bih stoga nasilje tretirao tako da se nasil-nici uvek moraju baviti nasiljem nad onima koji se bave nasiljem. Npr. fudbal, fudbalski navijači i fudbaleri su na fudbalskom stadionu potpuno pogrešno raspoređeni. Njih 22.000 što vole da se tuku na terenu, 22 bogatuna što jure za loptom na tribine, plus još neki fini svet, pa da vidiš kakav će to divan meč da bude i koliko će divno da legne navijačka pesma tek u tom slučaju. Borba protiv nasilja se najbolje vodi tako što se nasilje suprostavi nasilju. Ja bih u tom slučaju radio sljedeće: organizovao bih čitavo takmičenje u nasilju izme-đu onih koji vole da sprovode nasije nad onima koji sprovode nasilje. Pa u tom slučaju u četvrt – finalu igraju mafijaški bosovi protiv sjeverno korejskih vođa. Vođe navijača protiv huligana iz kraja i Brejvik protiv Al Kaide. Četvrt – finale, polufinale, finale. Pa u finalu ko pobedi, taj ide u zatvor i kondicione pripreme i sprema se za novi krug takmičenja.

Nasilje je u problemu samo ukoliko smo mi u problemu s njim. Onog momen-ta kad je ono u problemu s nama tad nasilje zapravo više nije problem.


JASNA BARJAKTAREVIĆPROFESOR NA FILOZOFSKOM

FAKULTETU, SARAJEVO

NASILJE I AGRESIJA SE UČE

Nasilje je u porastu, pre svega zato što mi imamo problem definicije šta je nasilje a šta nije. Nije svako agresivno ponašanje nasilje. Međutim ima ono koje se ne regi-struje upravo zato što mi nemamo katego-rizaciju. Kao što je problem s mobingom. Isto je sa svakim nasiljem. Tolerantno ga prihvatamo, ne znamo gde je prag i sma-tramo da je na ovim prostorima nasilje uobičajeni način ponašanja. Dozvoljavamo ga roditeljima, dozvoljavamo ga šefovima. Deca rastu u naučenom neurotičnom kon-fliktu. Dakle, nasilje i agresija se uče, niko nije agresivan rođen. I zbog toga se ta vrsta tolerancije nasilja širi i prenosi. Ako ga vidim u svom okruženju, ako odrastam u takvoj porodici, to će biti način na koji ću komunicirati sa okolinom.

AGRESIJA – MASKA ZA STRAH

Na ovim prostorima, nasilje je prisutnije kod muškaraca i mladića nego kod žena. Upravo zbog te kulturološki očekivane muževnosti. Muškarci i dečaci odrastaju pod jednom

hipotekom da moraju da budu hrabri, od-govorni, da brinu o drugima... Postavljaju im se upravo zadaci na koje oni vrlo teško mogu da odgovore. Već sa osam, devet, de-set godina suočavaju se s tim da ne smeju da plaču, da se boje, da ne smeju da se zaljube. Muškarac koji plače nije prihvaćen u svojoj sredini, prvo nije prihvaćen od svoga oca. Ta suočavanja sa zahtevima od dečaka stvaraju osećaj borbe u njima samima. Agresivne ten-dencije uvek tumačimo određenom patolo-gijom ponašanja, a ne strahom. Vrlo često u tim dečacima i u mladim ljudima je prisutan strah, a pošto strah nije prihvaćena osobina maskiraju ga agresijom. S druge strane uloga oca je izuzetno bitna. Ako imamo kod očeva pasivno agresivno ponašanje koje se temelji na ironiji, cinizmu, sarkazmu gde se mla-dić da bi se jačao, čeličio, izlaže kritikama, prigovorima i kontroli. Time se stvara taj osjećaj suženog identiteta i psihe koji mora negde kao ekspres lonac da eskalira. Balkan je zemlja krvi i meda u kojoj ako niste „muš-karac”, bićete izopšteni iz društva.

DELINKVENCIJA POČINJE U ŠKOLAMA

Nama problem delinkventnog ponašanja po-činje u školama. Zašto? Jer imamo ustaljene stereotipne nastavne planove i programe sa edukatorima koji traže odličnog đaka, traže znanje bez mogućnosti da prepoznaju kre-ativnost u dečaku ili devojčici koji ne vole matematiku ili istoriju ali sjajno crtaju. Mi imamo stereotipe obrazovanja koji izdvaja ono što smo naučili. Ostala deca zapravo u tom periodu od prve godine susrećući se sa načinima provere evaluacije na koju ne mogu da odgovore, prelaze na drugu stranu.


Mi početak agresivnog ponašanja imamo u osnovnoj školi samo zato što nismo u stanju da se individualno posvetimo svakom uče-niku. Ne može se nasilje rešavati na global-nom nivou. Ali upravo individualno može-mo da krenemo prvo od škole. Škola može da promeni način evaluacije pojedinačnog deteta i to je zapravo odakle treba početi.

VEĆINA MRŽNJE JE PROJEKTOVANA

Kada bismo analizirali sve proteste u regio-nu unazad dvadeset godina videćemo da su uglavnom bili rezultat dirigovanih procesa i da smo često bili kolateralna šteta. Ideju koju je neko plasirao mladi su prihvatali kao odraz svog bunta. Mi imamo problem sa revolucionarnim i agresivnim objašnje-njem situacije. Stalno se vraćamo na taj opis mržnje, nacije, etničkog identiteta nas samih gdje generacije koje dolaze moraju da budu oslobođene toga. Taj deo intimnog identiteta mora da ostane deo porodičnog vaspitanja a ne ulične svesti po kojoj se prepoznaje. Mi se u svojoj etnički čistoj i zatvorenoj sredini ne upoznajemo, ne raz-menjujemo iskustva, ne osećamo empatiju i altruizam. Kada bismo više putovali, više razmenjivali iskustva, upoznavali više jedni druge i agresije bi bilo mnogo manje jer ve-ćina naše mržnje je projektovana teorijski. Ona je istorijski zasnovana na nečemu iz prošlosti, a ne na budućnosti.

NEMA VIŠE OTPORA PREMA

TERAPEUTIMA KAO NEKADA

Ono što je jako bitno to je prepoznati kvali-tet u svakom čoveku. Nema nas tako puno, svaka država u regionu može da organizu-

je sistem rada socijalnih službi, psihologa i pedagoga individualno. Jer to je potrebno. Naravno, zakazuje u svim segmentima, baš u okruženju. Zašto? Zato što je potre-ban dobar menadžment organizacije da svaka porodica nađe rešenje. Vrlo često mi odgovornost tražimo u prošlosti i u eko-nomskoj situaciji, to je isto na svakom delu Zemljine kugle. Šta nije isto? Način na koji svaka porodica rešava svoj problem.

Govorimo upravo o maloljetnom i osnovno-školskom nasilju. Dakle, porodice koje su u dodiru sa školama, centri za socijalni rad mogu sa školama da naprave uvek dobru ko-munikaciju i u porodičnom smislu da to ra-zviju. Nemamo mi više otpor prema terape-utima i psiholozima kao nekada. Ljudi traže pomoć, traže način rešavanja problema.

DECA TRAŽE POMOĆ ZA RODITELJE

Pazite, deca od deset godina kada ne mogu više da slušaju neurotični konflikt koji postoji u kući, okreću se virtuelnoj ko-munikaciji, virtuelnim prijateljima, sajber ulogama i odatle kreće. I sajber nasilje i ostalo. Međutim, vrlo često se dešava da deca dolaze i traže pomoć psihologa da bi pomogli njihovim roditeljima. Često su socijalno i intelektualno zreliji od svojih ro-ditelja. Njihova želja da im pomognu može do toga da dovede. Međutim, moramo da izađemo iz kolotečine gde uvek postoji neko iznad nas. Mora da postoji prvi korak u nama samima i gde je ključni problem, jačanje samopouzdanja i samopoštova-nja svakog deteta. Kada uđu u vršnjačko okruženje, tu se stvara osećaj identiteta upravo samopouzdanja i samopoštovanja.


Ako mu date odgovarajuću ulogu, on će je preneti i biti u stanju da pomaže mnogima oko sebe. Deca su puno zrelija, puno inte-lektualnija nego što mi želimo da im damo tu šansu, samo ukoliko prepoznamo to i upravo mladim ljudima dajemo mogućnost da nam pomognu.

JAN ŠKOBERNEPOLITIKOLOG, LJUBLJANA

STANJE NIJE ALARMANTNO

Ja mislim da stanje nije alarmantno. Nasi-lje, svakako mi ga registrujemo, mi vidimo da je u porastu kao što ste rekli. Ali zato što radimo na sprečavanju tog nasilja, mi-slim da ako govorimo o političkom nasilju, o protestima, da je to normalno da se deša-va svakoj generaciji, da svaka generacija i ostvari neko novo nasilje u nekom novom obliku i da se to onda sprečava. Tako da ne bih rekao da je alarmantno ali da je dobro da se radi na tim pitanjima.

NEDOSTATAK PERSPEKTIVE

RAĐA NASILJE

Slovenija je imala do ulaska u EU jasnu perspektivu, dobila je euro, provodila

reforme itd. Sada se dešava da nije jasan pravac, niti jasna perspektiva mladih ljudi. Prvi put ne bilježimo rast, nego pad. I za-pravo tad se dogodilo prvo nasilje, napad na Slovenački parlament kada su mladi počeli da traže odgovor od onih koji treba da budu odgovorni prema njima, da posta-ve platformu na osnovu koje se oni mogu školovati, tražiti posao i obezbediti stan itd. Manjak osjećaja za perspektivu pokre-će to nasilje i sad je to što se događa teže od krize. Nasilje počinje ranije i ta politič-ka manifestacija kod mladih biće prisutna.

NASILJE NAD UČITELJIMA

Kod nas je u Sloveniji šokantno i o tome se puno raspravlja, o psihičkom ili fizičkom nasilju koje provode učenici nad učitelji-ma. U svakom slučaju apsolutno ne sme biti tolerisano. Sada se događa da i rodite-lji i učenici sprovode neku vrstu psihičkog nasilja nad učiteljima pošto se raspao si-stem vrednosti. Ja dolazim u školu da do-bijem peticu. Ne da dobijem znanje, ne da sam tamo u nekom procesu koji ja poštu-jem i koji mi je potreban za život, važna je ocena. I mi sad tu imamo diskrepancu iz-među pozicije profesora i učenika. Učenik ne poštuje profesora, on od njega traži: daj mi ocenu i poštuj me. Kod nas je sad veći problem taj odnos i kako uspostaviti neku ravnotežu vrednosti i poštovanja.

MLADI SU POD PRESIJOM

Mi pre svega pokušavamo smanjiti tu pre-siju nad mladim ljudima. To što je politika recimo EU. Ona finansira projekte koji mladima žele da daju kompetenciju. Kažu


ti treba da budeš lider, ti si kreativan, ti mo-žeš da budeš aktivan građanin itd, ali sve to uz školu, uz obitelj i uz nedostatak neke perspektive to je sad presija koju mladi ne mogu da savladaju. Uloga društva u nekom smislu sada i nevladinih organizacija pre svega jeste da im tu pomažu. Da im postave neku platformu u kojoj se oni mogu snala-ziti. Da mogu da procesuiraju informacije i mogućnosti koje su im date, i da naprave izbor. Ako sam dobar u crtanju da me neko i u crtanju usmeri i da ja svoju frustraciju koju imam i od društva i od porodice ili ka-kve druge situacije usmerim negde gde to nije nešto negativno, nego pozitivno.

PRAVO GLASA SA 15 GODINA

Mi probleme nećemo rešiti novim zako-nom ili oštrim zakonom. Mi samo treba da poštujemo zakone. Ali da ih poštujemo na svim nivoima. Mlade ljude koji su recimo, proteste u Mariboru inicirali tražeći i ostav-ku korumpiranog gradonačelnika, koji su bili jezgro neke revolucionarne politike koja je samo tražila pravnu državu, mi smo nate-rali na ulicu jer oni više nisu našli odgovor u državi. Sad se traži promena i poštovanje pravne države sa kontriranjem toj pravnoj državi. Tu smo u velikom problemu.

Ja mislim da mlade ljude jednostavno tre-ba uključiti što pre u sve procese izgradnje i upravjanja društvom. Treba da dobiju pravo glasa sa petnaest godina možda čak i ranije. Ako može čovek od devedeset osam glasati, može i mlad čovek. Mladi treba da imaju mogućnost da se unutar sistema čuje njihov glas. Da odlučuju i kreiraju. I da jednostavno treba imati poverenja da

će i onaj koji ima 15 godina moći da kaže – evo ja verujem toj grupi koja je nova, ja neću više verovati onima koji su izašli iz rata, koji su doneli samostalnost ili bilo šta. Ta politika je prošla, mogućnosti i po-verenje. Sa druge strane o svim pitanjima koja su relevantna za mlade, od toga šta jedemo u školi pa dalje treba razgovarati, ne svaki dan, ali barem jednom u godini da ti procesi teku. I da to nije vođeno i dirigo-vano. Znači, više direktne demokratije. To što mi danas previše radimo je presija bez perspektive i mladima je osećaj da to rade za nekog drugog ne za sebe i onda traže ishod u nasilju.

TANJA VUJOVIĆSOCIOLOG, PODGORICA

NASILJE U PORASTU

EVIDENCIJA NEPRECIZNA

U Crnoj Gori nasilje mladih postaje sve učestalija i sve rasprostranjenija sociopa-tološka pojava. O pravim razmjerama ne možemo govoriti zato što različite relevan-tne institucije vode evidencije odvojeno.Te evidencije nisu jedinstvene, nema je-dinstvenog praćenja te pojave pa ne mo-žemo govoriti tačno koliki je to broj ali za


posljednju 2012 g, bilo je 540 prijavljenih maloljetnih delinkvenata prema podacima našeg Zavoda za statistiku. To je velika i zabrinjavajuća cifra s obzirom na adoles-centsku populaciju u Crnoj Gori. Veliki broj tih prijava nije ni procesuiran, veliki broj slučajeva nije ni prijavljen, tako da je to samo vrh ledenog brijega.

NASILNICI SU ŽRTVE NASILJA

Ja mogu da navedem slučaj šesnaestogo-dišnjaka koji je ubio svoga oca na spava-nju. Riječ je o maloljetniku koji je bio du-gogodišnja žrtva zlostavljanja od roditelja. Tako da nasilje nije samo prisutno među mladima nego imamo i nasilje roditelja nad djecom koje produkuje to nasilje među mladima. Ja sam sprovela istraživanje na uzorku od 270 maloljetnih delinkvenata koji su pokazali koliko je zapravo nasilje izraženo u samoj porodici. A to nasilje koje je izraženo u porodici produkuje ovo nasi-lje među mladima. Tu je glavno težište od-nosno izvorište kako bih rekla. Osamdeset posto tih maloljetnih delinkvenata percipi-raju da su bile žrtve nasilja u porodici.

NAORUŽANI ADOLESCENTI

Oružje je dostupno mladim ljudima danas u našim porodicama. Ja ću se opet pozvati na jedno istraživanje koje je pokazalo da u Crnoj Gori svako peto domaćinstvo ras-polaže vatrenim oružjem. Oružje se nosi i u školu. Zbog čega? Prije svega zbog osje-ćaja moći, to je glavno, i nekog osjećaja sigurnosti. Ti patrijarhalni obrasci koji još uvijek postoje kod nas nameću obavezu da se oružje tretira kao posebna dragocjenost.

Ostavlja se u nasljeđe muškim potomcima, prema njemu se odnosi na jedan čisto tra-dicionalan način i mladima je dostupno. U adolescentnom periodu potvrda drugih je jako važna. Mladi često upotrebljavaju va-treno oružje ili bivaju žrtve. Odakle oružje u našim domovima? Možemo reći da su ratno okruženje i devedesete koje sad spo-minjemo samo početak tog lanca koji je ostavio ozbiljne posljedice.

SVE POTIČE IZ PORODICE

Smatram da sve ipak ide iz porodice. Da-našnja porodica je u jednoj velikoj krizi, došlo je do redukcije sadržaja porodičnog života, došlo je do jedne egzistencijalne nesigurnosti. Roditelji su opterećeni bor-bom za preživljavanje i ne pružaju dovolj-no vremena, ljubavi i emocionalne topline svojoj djeci. Djeca bivaju na neki način zanemarena i kod njih se stvara jedan osje-ćaj nezadovoljstva. Jedan bijes koji dovodi do agresije prema vani, u vršnjačkoj grupi. To je jedan razlog. Drugi, vidimo porodice koje su materijalno jako imućne. U takvim porodicama danas, to je naša svakodnevi-ca, sve potrebe mladih ljudi su zadovolje-ne. Kod tih mladih ljudi stvara se osjećaj dosade, zasićenosti, nekakva egzistencija bez smisla. Iz neke bahatosti, osjećaja do-sade, ravnodušnosti, ti mladi ljudi nalaze ventile upravo u tom asocijalnom ponaša-nju, pa nije ni čudo što starosna granica ide sve niže.


BELUL BEQAJPOLITIKOLOG, PRIŠTINA

OVO SU ZEMLJE MRŽNJE

Kosovska omladina, kao uostalom i sve omladine sveta, nije predodređena za agresiju ili nasilje. Ali, nažalost, budući da na Kosovu živimo u nekim nenormalnim okolnostima, navešću podatak da je od ja-nuara do prošlog meseca na severu Mitro-vice bio 21 bombaški i neotkriveni napad. Žrtve su čak i deca. Naravno, motivi i ra-zlozi su uglavnom političke prirode. Drugi slučaj koji je indikativan, a pretpostavljam da se uzrok skriva negde u dubini trauma koje imaju Mitrovčani, dogodio se nedavno na košarkaškoj utakmici Mitrovica i Prišti-na, kada su se potukli navijači. Nažalost, to se prenelo i među igrače. Situacija na Kosovu je više ili manje posljedica jednog nasljeđa. Mislim da treba da parafrazira-mo Andrića koji je govorio da u zemljama mržnje najviše se mrze oni koji ne znaju da mrze. Mržnja se, nažalost, prenosi sa koljena na koljeno. Međunacionalni sukobi na Kosovu ostavili su ogromne posljedice na mlade. Taj se uzrok ne može preko noći prelomiti. Drugo, kao posljedicu tih tesko-ba u zadnjih dvadesetak godina imamo

još jednu tumornu situaciju koja se odno-si na nedostatak državne politike prema mladima.

POLITIČARI VODE RAČUNA SAMO

O VLASTITOM OPSTANKU

Mislim da treba da razlučimo još jedan problem koji je etičke prirode. Zašto to go-vorim? Usredsređujem se na Kosovo zbog alarmantnosti situacije. U situaciji kad je došlo do ruiniranja etičkih vrednosti, ja kao Albanac mogu biti poštovan jedino ako mrzim Srbina i obrnuto. Dakle, došli smo dotle da je sistem vrijednosti totalno uništen i ukoliko ne napravimo preokret u smislu poštovanja i ljubavi imaćemo silu i nasilje. Politika podrazumeva jednu sve-snu društvenu akciju koja treba da razre-šava te protivurečnosti, recimo etničke pri-rode. Ona, nažalost, nije u takvoj funkciji – ona je u funkciji vlastitog opstanka. Dakle, dokle god bude tako imaćemo regeneraciju antivrednosti, a dok budemo imali regene-raciju antivrednosti imaćemo mržnju ume-sto poštovanja i ljubavi.

O VREDNOSTIMA SUDE ONI

KOJI NEMAJU VREDNOST

Ja imam ćerku i ona meni kaže: OK, ima-ću sve desetke ali da li mi to obezbeđuje sigurnu budućnost? Da li mogu da se zapo-slim kada 50 odsto ekonomski sposobnog stanovništva na Kosovu nema posao. Ona je ubeđena da jedino onaj koji sledi put onih koji su stvorili ovakvu politiku može imati budućnost.

Mislim da je totalni raspad moralnog siste-ma doveo do političke krize... Nažalost, na


Kosovu mi možda najviše kaskamo kad je u pitanju konsolidacija države. Dok god ne bude vladavine prava, dok god imamo ruinirani sistem i političku elitu koja je na-sledila ratne okvire i ratni mentalitet – ni-sam optimista da ćemo brzo prevazići ovu situaciju jer o vrednostima daju ocene oni koji nemaju vrednosti. Oni koji su imali noževe a nisu kažnjeni, verovatno će sjutra nositi kašikare. Eto to je odlika nedostatka pravne države.

NIJE DOBRO DA ŽIVIMO POD

PRESIJOM PROŠLOSTI

Budimo realni, na ovim prostorima imamo reprodukciju ratnih elita. Ne potenciram bez razloga da svih ovih godina ratnici vode politiku. Mora doći do radikalnog preispiti-vanja njihovog odnosa prema budućnosti jer nije dobro da budemo pod presijom proš-

losti kako je bilo do sada, ili moramo naći alternative koje su dostojne budućnosti.

Ja vidim veliku opasnost u tome što sistem stvara prepreke za pojedinca, ne stvara uslove da mu pomogne. Država, sistem i institucije treba da budu u funkciji prava, potreba i zahteva mladih ljudi. Nažalost, za koga danas rade institucije sistema?

Neko je ovde predložio da mladi dobiju pravo glasa sa 15 godina. Na Kosovu smo imali izbore, a američki ambasador je re-kao da je „izvršena industrijska krađa”. Budimo realni – što ćemo dobiti ukoliko uključimo mlade, a nastavimo da krademo glasove? Kako ćemo graditi demokratiju na takvim osnovama? Kako će funkcionisati država? Kako će mladi obezbediti svoja prava kada znaju da su unapred osuđeni da budu obespravljeni i diskriminisani?

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANAdnan Ovčina (Sarajevo): Postoji danas jedna hiper produkcija nasilja u medijima i mislim da glorificiranje zločina koji se dešava u svim zemljama regije jedan je od gorućih problema i ono što bi trebalo prvo promjeniti ako želimo iskorjeniti nasilje među mladima i nad mladima. Takođe složio bih se sa svim učesnicima što se tiče uzroka nasilja a posebno bih istaknuo obitelj kao glavni faktor sprečavanja nasilja nad mladima i među mladima. Evica Kuč (Beograd): Kada govorimo o temi nasilja ono što je izuzetno važno jeste prevencija. Veliku ulogu u preveciji nasilja pre svega bi trebalo da imaju mediji. Tu pre svega mi-

slim na televiziju jer edukativno – zabavni sadržaji na televiziji datiraju iz vremena naših roditelja i trebalo bi prosto da budu više prilagođeni potrebama, afinitetima i interesovanjima mladih ljudi. Drugu važnu ulogu treba da imaju društvene mreže jer su mladi tu najviše prisutni i sve instituci-je, uključujući školu kao glavnu instituciju u kojoj mladi provode najviše vremena. Kao i omladinske organizacije, sportski klubovi treba da budu prisutni na društve-nim mrežama i da na taj način direktnije i neposrednije komuniciraju sa mladim ljudima.


PRILOG 1

U UČIONICI DVA NAPUNJENA PIŠTOLJA

Najviše problema je bilo sa bivšim učeni-

cima. Dolazili su u dvorište škole i pravili

probleme. Maltretirali učenike i profeso-

re. Bilo je mnogo tuča. Nalazio sam svašta

od narkotika do vatrenog oružja. Jednom

sam na času našao dva napunjena pištolja.

Profesor je pisao po tabli okrenut leđima

a đaci su se zabavljali tako što su mu niša-

nili u potiljak. (Izjava Milorada Grujića

školskog policajca u srednjim školama).

PRILOG 2

ŽRTVE ČESTO POSTAJU NASILNICI

Svako peto dete u Srbiji je fizički zlo-

stavljeno, a emocionalno i psihičko nasilje

trpi četvrtina dece. Šezdeset četiri odsto

nastavnika uzroke nasilja među mladima

vidi u porodici. U Hrvatskoj 33% slučaje-

va nasilja je isključivanje iz igre i ne obra-

ćanje pažnje, dok se četvrtina nasilnič-

kih akata svodi na svakodnevne pretnje.

Prema istraživanju UNICEF-a, 19% dece

je teško ozleđeno tokom nasilnih akata a

među nasilnicima je 33% dečaka i 17%

devojčica. Učenici koji su bili žrtve nasilja

često posežu za nasilničkim ponašanjem i

postaju počinitelji nasilja.

PRILOG 3

STRAŠNI PRIMJERI NASILJA

U jednom gradu u unutrašnjosti, četi-

ri školske drugarice su trinaestogodišnju

devojčicu punih pet sati zlostavljale, tukle,

seksualno maltretirale i snimale kame-

rom. Snimak su prosledile drugim učenici-

ma i postavile na youtube. U tuči osnovaca

u Valjevu povređen je jedan učenik. Doga-

đaj je snimljen i emitovan na lokalnoj tele-

viziji. Tri devojčice i osam dečaka u Novom

Sadu tukli su učenicu osmog razreda i

terali je da jede travu. Devetogodišnjeg

D.Ž, učenika trećeg razreda u Čačku, za

vreme časa fizičkog vaspitanja u dvorištu

škole, prebila su tri vršnjaka iz razreda, na

samo nekoliko metara od učiteljice.

48PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA

PETO POGLAVLJE

NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJAVlast uvijek utiče na pisanje programa, bira autore direktno ili indirektno, tu je nepogrešiva, mehanizmi su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati – to što smo mi danas na vlasti, to je potpuno logična posljedica istorijskog toka, a ciljevi za koje se zalažemo takođe logično proističu iz tog istorijskog toka. Ne znači da ni u okviru toga istoričari ne mogu da saopšte istine. Falsifikovanje istorije ne mora se izvršiti time što će se saopštiti netačni podaci, može se napraviti željeni izbor podataka i onda ćemo opet imati neku drugačiju sliku. Ove ocjene čule su se tokom rasprave o temi „Naša istorija – vaša istorija”. Gosti su bili Slavko Burzanović (Podgorica), Jasna Babić (Zagreb), Srđan Milo-šević (Beograd) i Edin Radušić (Sarajevo), a uvodničar scenarista Feđa Isović (Sarajevo).


UVODNA RIJEČ

FEĐA ISOVIĆSCENARISTA, SARAJEVO

NIJE ISTO ČITATE LI ISTORIJU, HISTORIJU ILI POVIJEST

Leže Đuro i Rene u rovu i svađaju se na temu ko je počeo rat. Đuro u rukama ima kalašnjikov pa su naučno-istorijski argumenti na njegovoj strani. Pret-postavljam da svi prepoznajete scenu iz filma Danisa Tanovića „Ničija ze-mlja”. Ne znam da išta može slikovitije opisati dokumentiranje istorije nego ova scena. Strana koja ima kalašnjikov, u ovom slučaju Đuro, ima istorijske činjenice na svojoj strani. Onaj u koga je uperen taj isti kalašnjikov, u ovom slučaju Rene, poklopi se ušima i nema valjan argument za raspravu. Poenta scene je veoma jednostavna: istoriju pišu pobjednici. E sad, u tom grmu leži zec. Ko može biti vrhovni tumač događaja iz devedesetih? Ko je pobjednik u zadnjim balkanskim ratovima? Svi i niko. Odnosno, to zavisi koji udžbenik čitate, zavisi da li se ta nauka zove istorija, historija ili povijest. To istoriju na Balkanu čini čudnovatom disciplinom, potpuno različitom od ostalih nauka. Matematika, naprimjer, ima istovjetne rezultate i u Beogradu i u Zagrebu i u Sarajevu, a evo čuo sam da je i u Briselu dva plus dva – četiri, isto kao i kod nas. Sa istorijom svjedočimo da nije tako, nije sve baš tako jednostavno. Ako istorija ima više različitih rezultata, dakle ako nemamo samo jednu istinu, da li je onda možemo uopšte smatrati naukom, jer bi nauka trebala imati jednu završnu istinu. Ja mislim da ipak možemo smatrati istoriju naukom i na ovim prostorima jer onog časa kad smo dopustili da se vjera izučava kao nauka – da podsjetim da se predmet u javnim osnovnim školama zove vjeronauka – od tog momenta nema razloga da sve naše istorije, historije i povijesti ne budu priznate kao relevantne nauke. Svaka ponaosob i svaka u svom toru.

FOT

O: A

NA

DO

LIJ

A


SLAVKO BURZANOVIĆISTORIČAR, PODGORICA

POBJEDNICI IPAK NISU SVEMOĆNI

Negdje je neko rekao da istorija prethod-nih generacija pritiska sve sadašnje gene-racije. Nije sporno da je pišu pobjednici, ali ne pišu je samo pobjednici jer niko ne ostane toliko dugo na pobjedničkoj sceni da ne ostavi prostora za neka nova pisanja istorije. Osim toga, ostane uvijek, bar u savremeno doba, dovoljno svjedočanstava da se može korigovati. U zanatu istoriji postoji jedan princip, a to je istorijska dis-tanca. Dakle, potrebno je da prođe malo vremena da se stvari ohlade, da postanu pristupačni oni najvažniji izvori koji objaš-njavaju neku pojavu, neko vrijeme, onda se da jedna odmjerenija slika onoga što se stvarno desilo.

ISTORIJA MOŽE DA BUDE I

DOSADNA I INTERESANTNA

Ako se na istoriju gleda kao na jednu sumu činjenica koju na neki način treba preda-ti učeniku, a koju će on da memoriše, to mora biti jako dosadno. Posebno ako se radi o onim ex katedra predavanjima u ko-jima nema aktivnosti učenika. Postoji lijek

za to, to su radioničarski postupci, ali veći-na profesora nije obučena za to, nije stimu-lisana da to radi, a ponekad se i određeni uslovi zahtijevaju. Sigurno je da kada po-stoji ta interakcija između profesora i đaka, istorija postaje mnogo zanimljivija.

Često raspravljamo o sadržaju, o odabiru sadržaja, istinitosti sadržaja i onda se zabo-ravlja jedan od najvažnijih ciljeva istorijske nastave, a to je upravo da se razvije istorij-sko, ne istorijsko, nego kritičko mišljenje, sposobnost kritičkog mišljenja koja preva-zlazi bavljenje tog učenika u nekoj budućoj životnoj situaciji istorijskim sadržajima. U bilo kojoj situaciji taj način razmišljanja je moćan instrument koji služi životu. Onda je istorija jako bliska životu.

PISANJE UDŽBENIKA JE

TRAUMATIČNO ISKUSTVO

U Crnoj Gori udžbenici istorije su promi-jenjeni 2001. godine, a u međuvremenu su rađene neke male ispravke, dopune. Vlast uvijek ima uticaj na to; ona utiče na pisanje programa, bira autore (direktno ili indirektno). Tu nema greške, mehanizmi su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati da to što smo mi danas na vlasti jeste pot-puno logična posljedica istorijskog toka, a ciljevi za koje se zalažemo takođe logično proističu iz tog istorijskog toka. Ne znači da ni u okviru toga istoričari ne mogu da saopšte istine. Falsifikovanje istorije ne mora se izvršiti time što će se saopštiti ne-tačni podaci, može se napraviti željeni iz-bor podataka i onda ćemo opet imati neku drugačiju sliku.


Ja sam pisao udžbenik koji se bavi 20. vi-jekom, dakle najnezahvalnije područje, i bilo je to traumatično iskustvo. U jednom trenutku sam zbog različitih pritisaka bio odlučio da odustanem od svega, onda sam shvatio da će taj rad neko prešminkati i napraviti možda ono što se hoće. Na kraju sam prihvatio određene sugestije, makar se nisam slagao s njima. Onaj ko naruči posao ima mogućnost da napravi izmjene u udžbeniku. Meni je izgledalo da je toga puno, ali posle mi je bilo drago što nisam odustao, taj udžbenik već funkcioniše de-set godina.

INTERNET OTVARA VELIKE

MOGUĆNOSTI

Predavao sam u vrijeme kada internet nije postojao i nije bio dostupan. Mislim da upravo otvara velike mogućnosti zato što postoji. Jedan od problema u nastavi istori-je je što imate djecu različitih predznanja, različitih interesovanja, a vi dajete jedan tekst za sve. Dajete isto jelo svima. A, upra-vo internet omogućava da domaći zadaci budu individualni, referati i različiti oblici i da oni mogu da istražuju i da na taj na-čin, naravno uz saradnju sa nastavnikom, prolaze taj istraživački proces i da prošire znanja prema vlastitom afinitetu. Dakle, ne onako kako je uobročen u udžbeniku.

JASNA BABIĆNOVINARKA, ZAGREB

ISTINE SU STVAR DOGOVORA

Tko su pobjednici minulih ratova? To nisu ljudi koji su ratovali, to su političari i oni zauzimaju prostor u Skoplju, Zagrebu, Be-ogradu i u Sarajevu. Ova priča o distanci, to je jedna prastara predrasuda, floskula. Istine su, koliko ja vidim, što vrijeme odmi-če, stvar dogovora. Naravno, svako će uni-jeti dio svog interesa i tu će nastati kom-promis. Ali,mene kao novinara stvarno ne zanima ta vrsta istine koja je zapravo infi-cirala i naše povijesti… Imamo mi tu jednu mitološku povjest koju njeguju takozvani državotvorni povjesničari, zajedno sa svo-jim sljedbenicima, nepovjesničarima...

Kao učenik, mrzila sam povijest. Leksikoni i enciklopedije otvore se kada vam treba neka godina, imate kratki opis toga. Nisam voljela povijest, jer toliko su mi je napravili antipa-tičnom da sam stvarno mislila da je to zna-nost. A, zapravo sam poslije otkrila da su ti jadni moji profesori učili na isti način i onda su svoju muku prenosili na nas učenike. Da je povijest zanimljiva otkrila sam osamdese-tih godina čitajući francuske povijesne knji-ge. I onda sam shvatila da je to jedna nevje-


rovatno novinarski inspirativna situacija i da je to zapravo jedno ogovaranje prošlosti.

MARGINALCI U UDŽBENICIMA

Početkom ove godine najavljena je promje-na udžbenika za srednje škole zbog toga što više ne odgovaraju faktičkom stanju koje je bilo prije, recimo da je Gotovina u bijegu, a da je premijer Ivo Sanader. Ono što je mene užasnulo jutros dok sam to gledala jeste da tako tričave, minorne stva-ri kao što je jedan premijer koji se mijenja svake četiri godine i samim tim predstavlja povjesnu epizodu, ulazi u udžbenike.

INTERNET PODSTIČE DEZINTEGRACIJE

Internet koji pomaže da se mi integriramo na razini komunikacije, a ujedno proizvodi upravo dezintegraciju. To se vidi čak na razini jednog društva. Ljudi sjede kući, nemaju potrebu komunicirati fizički sa drugom osobom. Dakle, ne znaju zapravo kako ona živi, ne uspostavljaju nikakve re-lacije, ali komuniciraju. I stvara se osjećaj, kako to zovu „globalnog sela”. To dosita je-ste prednost, ali samo na tehničkom nivou.

SRĐAN MILOŠEVIĆISTORIČAR, BEOGRAD

ZA NEKE TEME MORA

DA PROĐE VREME

Za neke teme je neophodno da prođe neko određeno vreme da bi vam oni najrelevan-tniji izvori postali dostupni. S druge stra-ne, činjenica je da u savremenom dobu mi mnogo lakše dolazimo do nekih saznanja, zahvaljujući medijima, zahvaljujući tome što su sredstva komunikacije takva da se mnoge stvari ne mogu sakriti. Osim toga, ranije nam je bilo potrebno da prođe puno godina da bi se nešto saznalo, danas je, u stvari,mnogo toga saznatljivo u trenutku kada se događa. Oko istine s onim veli-kim „ I” se može dogovoriti, ali oko onoga što je znanje, što je jedan naučni pristup stvarima, jako teško može da se dogovora. Prosto, to je jedan rad sa istorijskim izvori-ma koji će onda dati različite rezultate. Mi smo još na prvoj godini studija učili da dva istoričara od istih istorijskih izvora neće napraviti istu istorijsku priču.

UČENICI MORAJU RAZMIŠLJATI

KAO ISTORIČARI

Budućnost nastave istrorije jeste u tome da učenici nauče da razmišljaju kao istoričari.


Dakle, da im se ne prezentuju te gotove činjenice, već prosto da se oni nauče da su-čeljavaju različite istorijske izvore. Taj me-tod koji istoričari primenjuju zove se kriti-ka istorijskih izvora i on po svojoj definiciji treba da razvija kritičko mišljenje. Ukoliko se to kroz nastavu istorije ne postigne, ona nije postigla da kao nauka bude korisna onima koji se njom bave, odnosno koji je uče kao nastavni predmet u školama.

Recimo, meni je hemija bila beskrajno do-sadna sve dok smo pisali formule na tabli, ali kad smo počeli da pravimo sapun i do-kazujemo kiselost ili baznost sredine, vi-deo sam da to, u stvari, može da bude jako zanimljivo.

NEMOJTE SE NI BAVITI ISTORIJOM

AKO JE TO NEŠTO ŠTO JE NAPORNO

Početkom devedesetih za sve razrede na-stali su novi udžbenici istorije. Druga veli-ka promena bila je posle 2000, možda čak nešto kasnije, 2002. ili 2003. godine. Usvo-jen je i jedan novi pristup sa većim brojem autora i većim brojem udžbenika, tako da sada to dobija jednu sasvim novu formu, ali je osnovni plan i program ostao praktič-no isti u svim tim udžbenicima koji danas pišu različiti autori.

Knjiga francuskog istoričara Marka Feroa „Upotreba i zloupotreba prošlosti „, kroz 10 – 15 primera iz najrazličitijih krajeva sveta bavi se time na koji način se istorija u nastavi upotrebljava i zloupotrebljava. Mi moramo imati u vidu da je udžbenik istorije možda samo jedno, ili najintenzivnije isku-stvo učenika sa istorijom, ali postoje medij-ska istorija, porodična istorija, ono što se od

strane političara sugeriše kao jedna poželjna slika prošlosti u opravdavanju nekakvih po-litičkih postupaka, tako da celu tu interakci-ju, u stvari, treba uzeti u obzir kada govori-mo o tome šta mi o toj istoriji znamo.

Ukoliko želimo istoriju koja zaista poduča-va, onda je jedini put sučeljavanje različitih istorijskih pristupa, rezultata, izvora itd. Drugog načina nema. Nemojte se ni baviti istorijom ako je to nešto što je naporno.

NA INTERNETU IMA DOSTA

NETAČNIH ČINJENICA

Na internetu cirkuliše gomila informacija koje su često potpuno netačne. Tu se de-šava ona situacija kada imate neograniče-no veliki izbor, ali je pitanje da li je to što je ponuđeno zaista relevantno. S nekim usmeravanjem – da. Dobro je i to da je dostupan mnogo veći broj informacija, ali je pitanje kvaliteta tih informacija. E, tu je uloga nastavnika istorije veoma važna, da-kle da pravilno usmerava korišćenje onoga što kao resurs postoji na internetu.

SVE BOLJE SARAĐUJEMO

Postoiji saradnja istoričara u regionu. Ona je meni lično dragocena, ali to su sve rela-tivno male zajednice naučnika, tako da se vrlo često dogodi da se u čitavom regionu samo jedan istoričar bavi određenom te-mom, pa mu je možada zanimljiviji kolega iz nekog nemačkog instituta ili nekog dru-gog u svetu koji se bavi tom sličnom te-mom. Ali, komunikacija postoji i negde je vrlo intenzivna. Ona je obnovljena već kra-jem devedesetih, početkom 2000 – tih kroz jedan koncept sastanaka i konferencija


istoričara iz regiona koji se zvao „ Dijalog povjesničara i istoričara”. Od tada to ide uzlaznom putanjom. Postoje i zajednički projekti. Tačno je da je ta saradnja uglav-nom na nekom ličnom planu, ali postoje i neki institucionalni okviri i to se sada od-vija u jednom dobrom pravcu. Svakako bi uvek bilo bolje da je intenzivnije...

EDIN RADUŠIĆHISTORIČAR, SARAJEVO

RAZLIČITE NACIONALNE ISTINE

U Bosni je poznata ta priča oko dvije škole pod jednim krovom, to je neka vrsta apar-thejda. S druge stane, možemo da govori-mo o tri škole pod jednim krovom i to je odraz situacije na terenu. Mislim da je to proizvod činjenice da se historija smatra, ne samo u Bosni i Hercegovini, kao na-cionalni predmet, jer ako imate tri nacije očekujete da imate tri nacionalne priče, tri nacionalne istine. Problem nije kada smo u akademskim krugovima i govorimo o ra-zličitim stavovima, različitim zaključcima, jer se može utvrditi istina oko neke činje-nice. A, izvan toga – oko motiva, uzroka, posljedica, pogotovo dugoročnih poslje-

dica – uvijek postoje polemike. Ključna je stvar da imamo problem kako da se ono što utvrdi nauka spusti među đake. Često se dogodi da se ono što nije istina đacima predstavi kao apsolutna istina. E, problem je transferiranje znanja sa akademskog ni-voa među đake.

PONEKAD MI SE ČINI DA SU ĐACI

PAMETNIJI OD NASTAVNIKA

Ako pođemo od nas koji se bavimo istra-živanjem prošlosti, znamo da je to za-nimljivo. To znači da od djece treba da napravimo istraživače. Da bismo napravili istraživače, ne treba im ponuditi gotovu činjenicu, jer gotova činjenica vodi gotovoj ideologiji, skovanoj ideologiji, a to je veo-ma blisko želji političkih elita. Trebamo od njih napraviti istraživače i trebamo vidjeti perspektive drugoga i drugačijega. Na taj način ćemo istoriju učiniti zanimljivom. To možemo uraditi i učionici, a ključna je stvar da to vodi rasterećenju nastavnih sadržaja. Ponekad mi se čini da su đaci pametniji od svojih nastavnika i to je nešto što ohrabruje. Te mlade generacije razu-miju ako se njima servira „jedna” istina. Ja sam imao prijedlog da bi trebalo zamijeniti udžbenike pa učenicima iz Banja Luke dati udžbenike iz Sarajeva, onima iz Mostara udžbenike iz Banja Luke, onima iz Saraje-va udžbenike iz Mostara… U Bosni su se tri puta do sada mijenjali udžbenici i stvar-no je vidljiv značajan napredak, pogotovo 2004. godine kada su usvojene smjernice za pisanje udžbenika historije. Tada je više fokusa dato društvenoj historiji u odnosu na političku historiju. Imamo značajno bo-


lje udžbenike nego što su bili oni naslijeđe-ni iz rata. Samim tim što su naslijeđeni iz rata, možete misliti kakvi su sadržaji bili.

TIPIČNO BOSANSKI

Postoji saradnja među istoričarima, ali je kada govorimo o BIH ta saradnja, nažalost, više lična nego institucionalna. Sarajevo bolje sarađuje sa Beogradom i Zagrebom

nego sa Banja Lukom i Mostarom. To su neki unutrašnji bosanski problemi, ali ova emisija pokazuje da historičari ne treba da se dijele na one iz BiH, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i ne znam odakle već, nego prema njihovom pristupu podu-čavanju historije. Mislim da smo večeras mogli čuti koliko su ova približavanja i lič-ni razgovori izuzetno vrijedni.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANNATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Ono što možemo i što treba da uradimo je to da na individualnom nivou ne izgubimo istra-živački duh, da zapravo unesemo dosta energije i da otvorenog srca pristupimo izučavanju drugih, ličnih priča.

THEODORA MATZIROPOULOU (SOLUN): Istorija se piše mnogo puta, interpretira se mnogo puta. Mislim da bismo, posebno ovdje u našem okruženju, morali da imamo nepristrasniji pristup, kako u vezi sa događajima iz prošlosti tako i u vezi sa

događajima koji se odnose na sadašnjost, bez olakog reprodukovanja predrasuda i pristrasnosti.

DEJAN TOMIĆ (BEOGRAD): Živimo na prostorima gde se svakodnevno srećemo sa činjenicom da je istina jedno, istorija nešto drugo, a tumačenje istorije već nešto sasvim treće. S jedne strane, mi se busamo u grudi, mi volimo našu istoriju, cenimo ono ko smo i šta smo, a opet, s druge strane, nipodaštavamo tuđu istoriju, tuđe viđenje.


PRILOG 1

DVIJE ŠKOLE POD JEDNIM KROVOM

Najveći problem u obrazovanju u Bosni I Her-

cegovini, prema ocjeni OSCE misije, nije u

segregaciji nego u onomo šta učenici uče, kako

oni u jednonacionalnim, tako i oni u višenacio-

nalnim školama. Godinama je javnost zapljusnu-

ta problemom postojanja dvije škole pod jednim

krovom, koji kao posljedica rata egzistira od

1997. godine, u 54 škole sa 30 hiljada đaka.

„Gdje su kruške da budu kruške, gdje su jabu-

ke da budu jabuke”. Ova čuvena izjava biv-

še ministrice obrazovanja u jednom kantonu

Federacije BiH, svojevremeno je uzburkala

javnost jer je jedan zvaničnik javno aludirao

na nemogućnost zajedničkog pohađanja nasta-

ve hrvatske i bošnjačke djece, dakle, na raz-

dvajanje po etničkom principu. Djeca u istoj

zgradi i dan danas u nekim školama ulaze na

dva različita ulaza, ali razmišljaju zdravije od

svojih nastavnika. Dok u Republici Srpskoj

postoji jedinstvena baza u sferi obrazovanja,

svaki kanton u Federaciji BiH određuje stan-

darde, uspostavlja zakonodavstvo i propisuje

sadržaje nastavnih planova. A, kamen spoti-

canja i dalje je grupa nacionalnih predmeta,

među kojima je i nacionalna historija.

PRILOG 2

ZAJEDNIČKA ISTORIJA U KNJIGAMA

Poznat pod nazivom zajednički historijski pro-

jekat, četvorotomna čitanka je u opticaju na

deset jezika, a prema mnogim pokazateljima

dobro je prihvaćena u društvima jugoistočne

Evrope, napose u zemljama nastalim na našim

prostorima. Hiljadu nastavnika je obučeno da

ih koristi a njihovim posredstvom oko 500 hilja-

da učenika imaće pristup novim materijalima i

novim metodologijama predavanja, uz podatak

da se čitanke u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji,

uz preporuku ministarsatva prosvjete, i zvanič-

no koriste u školama. Do 2014. godine ukupno

tri hiljade nastavnika na Balkanu imaće koristi

od ovog projekta, a već su otpočele i aktivnosti

nove faze projekta u sklopu kojeg će do 2017.

godine biti objavljene dvije nove radne knjige

na šest zapadno-balkanskih jezika.

PRILOG 3

BOLJE JE DA UČENICI ŠTO

MANJE RAZMIŠLJAJU

Još dok je praktično trajala revolucija u Libi-

ji svrgavanjem Moamera el Gadafija počela

je revizija istorije u toj zemlji. Naime, mesec

i po dana posle ubista Gadafija u zemlji u

rasulu u kojoj je poginulo 30 hiljada ljudi, a

mnoge škole oštećene u borbama, tamošnje

Ministarstvo obrazovanja naručilo je štampa-

nje 35 miliona udžbenika istorije, napisanih u

kratkom roku. Ministar prosvete Sulejman al

Sahli to je objasnio potrebom da libijski đaci

treba da umesto što uče izmišljenu Gadafijevu,

uče pravu istoriju libijskog naroda. Ruski pred-

sednik Putin ocenio je da su ruskoj srednjoj

školi potrebni novi udžbenici istorije, napisani

po jedinstvenoj koncepciji na dobrom ruskom

jeziku i ne smeju imati unutrašnjih protivureč-

nosti niti dvojaka tumačenja. Ruski istoričari

podržavaju ovu ideju. Važeća doktrina da tre-

ba imati što više udžbenika a da učenici sami

biraju iz kojeg će učiti ne dopada se ni nastav-

nicima. Tako imamo učenike koji znaju šta je

to borodinski hleb, a ne znaju šta je Borodin-

ska bitka, jadaju se nastavnici istorije.

57ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU

ŠESTO POGLAVLJE

SPORTSKI O SPORTUSport u službi nesportskih vrijednosti; sport kao praonica prljavog novca; važ-no je poniziti, a ne pobijediti; huliganstvo na sportskim terenima kao evropski ili regionalni problem; navijači bez kontrole ili pod (čijom) kontrolom, sport u službi nacionalizma, sport u službi promovisanja nacionalnih vrijednosti– pitanja su na koja su odgovore tražili nekadašnji vrhunski sportisti iz regiona: Predrag Pašić (Sarajevo), Miodrag Perunović (Podgorica), Nenad Borovčanin (Loznica) i Hrvoje Prnjak (Split). Uvodničar emisije bio je književnik Balša Br-ković (Podgorica).


UVODNARIJEČ


RAT, IGRA, VITEŠTVO I JOŠ PONEŠTO…

Vjerovatno bi bilo nemoguće naći temu koja u sebi ujedinjuje svu onu slože-nost i kompleksnost stvarnog svijeta kao što je tema sporta. Čak i u organiza-cionom smislu, vi imate sportske organizacije, svjetske, koje gotovo imaju istu težinu kao UN ili neke slične organizacije toga tipa. Porijeklo sporta jeste u nekoj vrsti simboličnog transfera ratnog sukoba u nešto što nije rat, nije sukob nego je igra. Trag toga možda je ponajprije jednostavno uočiti u retorici sport-skih komentatora koja je vrlo često zapravo neka vrsta prerada ratne retorike. Pa imate igrače koji će da poginu na terenu, jak šut je uvijek bomba, artiljerija, itd. I čini mi se da to na neki način svjedoči o tom porijeklu sporta kao feno-mena. Ali, druga stvar koja jednako je važna za porijeklo sporta jeste – viteš-tvo. Budući da takav transfer ratnog sukoba u igru naprosto nije bio moguć bez momenta viteštva koji će podrazumijevati pravila, uvažavanje pravila i da ta pravila važe za sve. Ali, kada se ispriča priča na ovaj način, onda djeluje pot-puno suludo, ili opet potpuno očekivano, da gotovo sve negativne stvari koje možete da vidite u raznim društvima možete da vidite i u sportu u tim druš-tvima – od kriminala, pranja para do nekih manipulacija drugog tipa – ideološ-kih, nacionalnih i raznih drugih, čega smo mi posebno na ovom prostoru bili svjedoci. I gotovo da bi nemoguće bilo očekivati da sudbina sporta bude dru-gačija od sudbine društva. A, možda nam opet i ovakva sudbina sporta govori ponešto o tome šta sve čeka naša društva na ovom prostoru.


MIODRAG PERUNOVIĆBIVŠI ŠAMPION U BOKSU, PODGORICA

OSTVARIO MI SE DJEČAČKI

SAN DA BUDEM VITEZ

Ja sam rastao i odrastao u ambijentu i u vremenu kada nije bilo tehnoloških čuda koja u savremenom životu imamo. Bili smo prepušteni svojoj mašti, pričama starijih od nas, nadahnjivali se pričama o viteštvu, o junaštvu, i taj duh koji je tada u meni začet odveo me do bokserske dvorane. Jedino sam u boksu našao pravi ekvivalent tom dječačkom htijenju da budem vitez.

U SPORTU JE MNOGO

PRLJAVOG NOVCA

Novac je posljedica ogromne popularnosti sporta, posjećenosti sportskih priredbi, in-teresovanja velikih svjetskih firmi za rekla-miranje svojih proizvoda itd. Sport pruža, svi smo svjedoci toga, velike mogućnosti za finansijske manipulacije i pranje novca. Svi znamo da se kroz sport i u sportu vrte ogromne sume i da je kroz sport najlakše prati novac. Evo jednog primjera kako to može vrlo lako da se izvede. Kada fudba-ler potpisuje ugovor za ogromnu sumu svjestan je da on tu ogromnu sumu neće

dobiti, dobiće tek dio, a ostali, veći uzima neko drugi.

DRŽAVA MOŽE LAKO DA SMIRI

NAVIJAČKE GRUPE

Smatram da postoji način i mogućnosti od strane države, od strane društva da se pre-duprijede loša događanja na sportskim pri-redbama i da se te navijačke grupe dovedu „poznavanju prava”. Činjenica je da sve to može da se kontoliše i to veoma lako samo ako neko hoće da se to svede u neke nor-malne okvire i da se navijači vrate onom što treba da budu, tj. da navijaju, a ne da se tuku i prave raznorazne nepodopštine. Državne insitucije zadužene za sport mo-rale bi da utiču na klubove da oni svoje na-vijačke grupe dovedu u okvire normalnog sportskog ponašanja i navijanja.

Situacija u Crnoj Gori je manje-više ista kao i u ostalim bivšim republikama, dakle nismo mi ništa u tom smislu ni ispred, ni iza ostalih. Dešava se to što se dešava. Ja bih opet apelovao da se jednostavno po-jačaju kontrole. Možemo mi da donosimo pravila i propise i zakone, ali ako se to ne bude primjenjivalo na pravi način sve će to biti samo slovo na papiru.

Činjenica da sve navijačke grupe imaju ite-kako veliku finansijsku pomoć od klubova za koje navijaju, govori o tome da ti klu-bovi itekako mogu, ili bi mogli da utiču na ponašanje svojih navijača. Činjenica da na-vijačke grupe čak imaju svoje predstavnike u skupštinama klubova takođe služi kao potvrda tome. Hoću da kažem da nekome očigledno odgovara takvo ponašanje.


Sport je bio sredstvo određenih ljudi i struktura moći koji su ga zloupotrijebi-li upravo zbog toga što je sport djelatnost koja je itekako popularna, koja se gleda, koja je posjećena. I kroz sport su ubačene mnoge ružne stvari i virusi koji su kasnije metastazirali.

NIKO NAS NIŠTA NE PITA

Vi ste me na neki način potpuno opravda-no prozvali zbog toga što sam išao linijom manjeg otpora, ne želeći da upirem prstom u određene krivce. Vjerujte da me veoma bogato iskustvo naučilo da to nije strah od upiranja prstom u nekog krivca, nego jednostavno svjesnost da udaranje glavom u zid ne bi promijenilo ništa, sem što bi se moja glava slomila. Objektivno posmatra-no, ja sam svjestan, a mislim i moje kole-ge, da mi veoma malo možemo uradimo, jer nas niko ništa ne pita. Pravo da vam kažem, mene konkretno u Crnoj Gori o tim pitanjima niko ne pita ništa.

Volio bih da se i u Crnoj Gori i u ostalim državama okruženja postavljaju pravi ljudi na prava mjesta. Da se ne dešava ono što se dešava godinama unazad u Crnoj Gori da sportom rukovode ljudi koji nemaju mnogo veze sa sportom. Oni treba da rje-šavaju pitanja sa kojima jednostavno nisu na pravi način upoznati. Nadam se da će se u tom smjeru stvari pokrenuti.

HRVOJE PRNJAKUREDNIK U „SLOBODNOJ DALMACIJI”, SPLIT

ŠTO JE ULAGANJE U SPORT

Mislim da je zapravo malo ko načisto na ovim prostorima šta je zapravo ulaganje u sport. Je li to ulaganje u profesionalne klu-bove, u njihovu infrastrukturu i njihove ka-drove, ili je to omasovljenje sporta? Jer, kad pogledate broj izgrađenih dvorana, bazena, na koncu konca novih škola, onda ćete vidjeti da je ulaganje u sport i dalje samo fraza na razini dobre volje. Kad naši sport-ski dužnosnici, funkcioneri kažu da treba ulagati u sport, onda oni misle da im tre-ba dati lovu da kupe nekakve dobre nove igrače, u košarci Amerikance, u nogometu Brazilce... Dakle, to je ta suštinska razlika sa kojom nije raskrstila nijedna od bivših naših republika.

VLASTI DRŽE HULIGANE

KAO PSE NA LANCU

Neću otkriti ništa novo ako kažem da su navijačke strasti svojevrsni ispušni ventil društvenih frustracija, prije svega besper-spektivnosti mladih. Da se razumijemo, navijači ne pristaju na onu – važno je su-djelovati, to je tako jasno, već grade svoj


identitet... Naravno da su njima loši mom-ci uzori, da je jedna od točki navijačkog identiteta natjecanje u huliganizmu. To je uvezeno iz Engleske, Italije, itd. Ključno je pitanje je li tu nogomet metafora društva, ili je društvo metafora nogometa. To je ono što je ključno za prepoznavanje problema, na ovim prostorima. Kad god se dogodi ne-što ovako strašno – ispadi šovinizma ili hu-liganizma – onda se uvijek govori o nekim radnim grupama, o novim zakonima, ali ja sumnjam da tu postoji istinska politička vo-lja da se to riješi. Mogu samo špekulirati za-što. Ne bih sad neke teorije urote razvijao, jednostavno vlasti kao da žele imati taj na-vijački bijes kao nekog psa na lancu kojeg će oni puštati po potrebi... Zakon o spre-čavanju nereda na sportskim borilištima je donesen i u Hrvatskoj i u Srbiji. Međutim, sve se to može kažnjavati po nekim drugim točkama zakona, počev od širenja mržnje... Kad bi stvarno postojala istinska volja da se to riješi, to bi se riješilo – i u Hrvatskoj i u Srbiji. Još sam skeptičniji kada je u pitanju Ivica Dačić, ne zbog njegove osobnosti, nego zbog njegove policijske prošlosti. Pita-nje je koliko će on imati senzibiliteta da to riješi a da ne bude samo represija. Kad spo-minjemo paljenje ambasade u Beogradu, to je očigledan primjer političke zloupotrebe. Koliko znam, to se nije dugo ni procesuira-lo. To je upravo dokaz da određeni mig tu postoji...

KAKO JE MATE PARLOV OSTAO

BEZ DVORANE U SVOM KRAJU

Neko je pomenuo Matu Parlova koji je re-kao: Kako mogu biti nacionalista, ja sam

svjetski šampion. E sad, kako vratiti ove neke vrijednosti koje trancendiraju, koje nadilaze novo – uspostavljene, da tako kažem, nacionalne okvire. Dajem primjer kako to ne ide, upravo sa asocijacijom na Matu Parlova. Naime, on je iz Imotskog kraja i kad je prije par godina sagrađena dvorana u jednom od mjesta, mislim da se radilo o Proložcu, razvila se žučna rasprava na razini lokalne vlasti treba li dvorana no-siti njegovo ime, što na prvi pogled izgleda čudno. Međutim, prevagnuo je zaključak da je on bio Jugosloven, da je bio sve što hrvatskom sportu očito ne treba, i to vam je odgovor na ovo pitanje. Što, nije bio dovolj-no velik za tako malo mjesto, je li?!

PREDRAG PAŠIĆBIVŠI REPREZENTATIVAC U

FUDBALU, SARAJEVO

KOŠEVO JE CENTAR MOG SVIJETA

Porodilište u kojem sam ja rođen nalazi se 50 metara od stadiona Koševo. Stan mojih roditelja nalazi se isto tako 50 metara od stadiona Koševo. Moja osnovna škola nala-zi se 50 metara od stadiona Koševo. Moj ži-vot je, u stvari, proveden na stadionu Koše-


vo, moji snovi, prvi snovi dječački, vezani su za fudbal. I tako je to počelo, sanjajući na stadionu Koševo.

KAKO JE INTER KUPIO RONALDA

Novac se u sportu koristi na razne načine, jer sport za to pruža jako puno mogućno-sti. Ja sam recimo u kontaktu sa Interom iz Milana. Bio sam u prilici da vidim da je jedan od generalnih sponzora Intera – Pi-reli u to vrijeme imao jako puno problema sa transakcijom novca. Pireli je brazilska firma koja je puno novca prikupila u kru-zeirosima i onda je problem bio šta da rade sa kruzeirosima. Tada im je palo na pamet da kupe Ronalda, brazilskog igrača kome je transfer plaćen u kruzeirosima, a sljedeća prodaja je bila u eurima. Tako je Pireli svoj novac obrnuo iz jedne devize u drugu.

POLITIČARI NE VODE RAČUNA

O ZDRAVLJU NACIJE

Mislim da političari na ovim prostorima uopšte nisu svjesni važnosti sportske kul-ture i vježbanja, uopšte. Dakle, na televiziji se pojavi na glavnim vjestima vijest da je Klinički centar kupio najsavremanije apa-rate koji pomažu kod infarkta ili srčanih oboljenja. U državi u kojoj se manje od 10 % stanovništva bavi sportom, logično je da će biti puno infarkta, srčanih udara na koje država ne zna da odgovori, ne zna da shvati i ne želi da shvati da je sport najbo-lja zdravstvena preventiva. U ukoliko imate zdrav narod u jednoj državi, sigurno će biti manje potrebe za klinički skupim aparati-ma i svom ostalom opremom.

VELIKI NOVAC TROŠIMO

NA POGREŠAN NAČIN

Priča o strategiji sporta rođena je prije 30 godina u zapadnim, savremenim zemlja-ma. Ta strategija koju nijedna od država u regionu nema, bila je zamišljena tako da se u prvih 10 godina sav novac koji je predvi-đen za sport ulaže isključivo u infrastruktu-ru. Pa je prvih 10 godina u Evropi taj novac iz budžeta zaista odvajan za gradnju stadi-ona, igrališta, dvorana. Sljedećih 10 godina je zamišljeno da se sport omasovi. Tada se ulagalo u edukaciju trenera, osnivanje klubova i podsticanjes masovnosti, da bi u trećoj fazi, u kojoj se sada sport nalazi u Evropi, on postao fantastično mjesto za ostvarivanje biznisa u kome imamo jako puno sportista i sport koji je onakav kakav bi trebao biti u svim državama. Nažalost, u našim državama ne postoji nikakva strate-gija i novac koji se troši na ovim prostorima troši se na sasvim pogrešan način.

MNOGO JE NACIONALIZMA NA

SPORTSKIM TERENIMA

Od nastanka BiH još nijedan slučaj huliga-nizma ili mržnje na sportskim borilištima nije procesuiran. A, puno je bilo događanja na kojima se to moglo učiniti. Dakle, sigur-no je da je sport zatrovan nacionalizmom. Političari to podstiču jer im odgovara takva situacija. Sport je polje na kome se izraža-va nacionalizam i vrlo često se navijačke grupe koriste upravo u političke svrhe. Nije problem samo utakmice Velež – Zrin-ski, tu je utakmica Borac – Željezničar, pa Sarajevo – Zrinski. Dakle, to su sve putevi nacionalizma koji dolaze iz sve tri nacije.


Sport se koristi u svrhu širenja naciona-lizma i jedno je od ljepših mjesta za tako nešto. Ja sam izuzetno ponosan na svoju školu fudbala jer je to upravo ovo o čemu je bilo riječi – to je bio moj odgovor na de-šavanja na ovim prostorima. Sve što sam ja kao jedinka mogao da učinim – učinio sam i zbog toga sam jako ponosan ali je druga stvar što država u kojoj živim i kriteriji koji vladaju u toj državi ne cijene moj rad. Ni-sam optimista sve dok ljudi koji vode drža-vu ne budu gledali pozitivnije na svijet i ne budu tražili i finansirali ljude koji se bave s ovim čime sa ja bavim.

NENAD BOROVČANINEVROPSKI ŠAMPION U BOKSU, LOZNICA

FUNCIONERI SU, NAŽALOST, MNOGO

POZNATIJI OD SPORTISTA

Ja sam rođen u Loznici. U mojoj rodnoj Loznici boks je jedan od vodećih sportova. Nekada je bio vrlo popularan, bokserski klub Loznica dovodio je mnoga imena, gostovale su mnoge ekipe iz regiona. Mi-slim da su u toj jednoj divnoj atmosferi, u sportskoj hali Lagator koja je uvijek bila prepuna, mnogi željeli da pođu stopama velikih šampiona kakav je bio i Miodrag

Perunović. Ali, ono što je razlika između onog i današnjeg vremena jeste da danas nemamo tih uzora. Danas su, nažalost, najpoznatija imena u sportu funkcioneri ili treneri zbog svojih sukoba, svađa i svega onoga što ne želimo da gledamo.

POLITIČARI KORISTE SPORT

ZA VLASTITU PROMOCIJU

Novac je u 21. veku dominantan. Bez novca se ne može ništa kvalitetno organi-zovati. Međutim, novac ne sme da bude nešto što će korisiti za prljave poslove, već novac treba da pomogne sportu. Namešta-nje sportskih utakmica, doping u sportu, menadžerske mahinacije i nasilje u sportu svakako su četiri elementa koja ugrožavaju integritet sporta. Neophodno je zaštititi integritet sporta, tu svi zaista moramo da se uključimo. Gde ima novca, tu uvijek ima nekih ličnih interesa. Mnogi žele ne-zakonito da dođu do tog novca. To je jedna pojava protiv koje moramo da se borimo i da sport zaštitimo od te vrste kriminala, radi budućnosti naše dece i naše omladi-ne. Politika može da pomogne sportu, ali sport ne treba da pomaže politici. Mnogi političari su nekako zamenili uloge i kori-ste sport što materijalno, što zbog vlastitog promovisanja...

IZGREDNICI ĆE USKORO PRAVO

SA STADIONA U ZATVOR

Srbija će u toku ove godine imati petogo-dišnju strategiju o razvoju sporta. Sport ima jednu od ključnih uloga u izgradnji kvalitetnog društva, jer, baveći se sportom, mlad čovek ili dete gradi pre svega svoj


karakter, uči se fer-pleju koji kasnije koristi u životu, na poslu, sa prijateljima... Za-tim, zdrav način života nije samo trening i takmičenje, već filozofija života da mlad čovek nauči u detinjstvu i mladosti kako da padne i da je pad samo prilika da usta-ne i da se bori, odnosno pomaže mu da lakše prevazilazi prepreke u svom životu. U tome je ključna uloga trenera. Ne mislim na to kako će ga naučiti da dribla, da daje koševe, golove ili nešto slično, već kako će ga naučiti da živi, da stvara ljude od njih...

Srbija je formirala nacionalni savez za bor-bu protiv nasilja u sportu kojim predseda-va sam premijer Ivica Dačić, što govori da se tom problemu se ozbiljno pristupilo i da postoji politička volja da se tim stvarima odupremo. Formirana je i radna grupa koja svakodnevno zaseda. Uskoro će ugledati svetlost dana jedna nova strategija koja predviđa da će tužioci i sudija biti prak-tično prisutni na terenu, izgrednici će se odmah seliti u zatvor sa svojim kaznama... Uključen sam u taj rad. Nisu predviđene samo represivne mere, već i mere koje su edukativne i preventivne. Uključivaće se sami akteri koji će sa terena slati pozitivne poruku. Već na narednom derbiju Zvezde i Partizana igrači i jedne i druge ekipe će obući majice protiv govora mržnje.

LIČNIM PRIMJEROM PROTIV

RUŽNOG U SPORTU

Kada sam boksovao neke mečeve, dok se intonirala himna mojih protivnika publika je zviždala. Uslovno rečeno, moja publika je zviždala. Već za sledeći meč sam pripre-mio kampanju gde sam snimio video po-

ruku, a istovremeno sedam dana, na svim konferencijama za medije pozivao sve na-vijače da aplauzom pozdrave himnu pro-tivnika. Poručio sam im da tako poštuju ne samo njega, već i mene. Ljudi su me poslu-šali i na to sam posebno ponosan. Dakle, ta preventivna i edukativna mera, poruka aktera sa terena je veoma bitna.

Na ovim prostorima sport je bio inicijalna kapisla za razdvajanje i za sve sukobe koji su kasnije nastupili. Šta svi mi zajedno možemo da uradimo da sada sport počne da povezuje ljude. Spominjali smo ružan derbi u Mostaru, ako uprave tih klubova daju zeleno svetlo svojim igračima da sed-nu zajedno i da popiju piće pre utakmice, da razgovaraju, da prošetaju Mostarom za-jedno, onda će i na tribinama biti drugači-je. Kao što je Nelson Mendela rekao, sport ima ogromnu snagu, može da razdvaja ili spaja. Sport može da spaja ljude sa lako-ćom kao nijedna druga stvar na svetu. Ali, isto tako i da ih razdvaja. Zato je jako bitno da se ne samo treneri edukuju nego da se edukuju i ljudi u klubovima, da korpora-cije, odnosno kompanije koje finansiraju sportske klubove kažu – ok, finansiraćemo vas, ali pod tim i tim uslovima, želimo po-zitivnu promociju. Isto tako je neophodno da se svi ostali akteri, pre svega mislim na državu, uključe i pošalju pozitivnu po-ruku. I slika koju mediji prenose jako je važna. Ako vi na naslovnoj strani ili na dve strane u sportskoj rubrici stavite dva tre-nera koji su u sukobu i ne pričaju o sportu već šalju jedni drugima neke ružne poru-ke, onda to nikako ne može promovisati sport i sportske vrednosti...


ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANNATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Što se tiče situ-acije u sportu, mislim da smo odrastali u vremenima koja su zaista bila teška i kada je sport bio jedini izlaz iz surove realnosti i kada su sportisti bili nešto u šta smo se ugledali, kada su njihovi uspesi bili, da kažem, i naši uspesi.

DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Postavlja se pitanje zašto je uopšte potrebno rasprav-ljati na temu – sportski o sportu? Ono što je nesportski jeste što se sport od strane šire javnosti sve više percipira kroz nasilje, politiku i novac. A zaboravimo da je na kraju dana sport zanimanje kao i svako drugo.

EVICA KUČ (BEOGRAD): Govor mržnje se često sa tribina prenosio i na ulicu gdje se multiplicirao pa evoluirao u veoma ozbilj-ne probleme koji su uticali na zategnutost

odnosa u regionu. Srećom, čini mi se da to u posljednje vrijeme više nije slučaj, da su to sada samo sporadični slučajevi i da se više ne reflektuju na društveno – politička zbivanja u regionu. Očito je da za sport sa njegovim iskonskim vrijednostima još uvijek ima nade.

DEJAN BURSAĆ (BEOGRAD): Kada se govori o sportu, nekako kao zaključak uvek ostaje da država treba da rešava probleme koji se tu dešavaju, počevši od kriminala, korupcije i nameštanja pa sve do onog mikro nivoa, odnosno uključivanja mladih u sport. A nekako smo svedoci da čega god se država uhvati u našem regionu ostane nekako nedorečeno, traljavo uređeno, neefikasno i na koncu nekako poveća se ta korupcija i problemi. Tako da je možda rešenje i negde drugde.


PRILOG 1

AFERE I SKANDALI RUŠE SPORT

Najčešće se anomalije u sportu povezuju

sa pranjem novca, preprodajom sportista,

nameštanjem utakmica. Poslednjih godina,

kažu znalci, sport na ovim prostorima tero-

riše kladioničarska mafija čiji kriminalni

ogranci širom sveta na čelnim mestima ima-

ju ljude upravo sa Balkana. Setimo se samo

priče o nameštanju utakmice i Bohumskog

procesa za koji su Šapina i Cvrtak prizna-

li umešanost. Ili afere OFSAJD u Hrvatskoj

gde je uhapšeno čak 15 fudbalera, među

kojima je najpoznatiji Nenad Pralija. Poli-

ciji se u Italiji predao Almer Gegić i javno

progovorio o procesima i vezama za dogo-

varanje utakmica. U BiH se umalo ras-

pao Nogometni savez zbog dubioze nastale

neplaćanjem poreza, odnosno preusmera-

vanjem novca na privatne račune. Tadašnji

generalni sekretar Šapić i direktor finansija

Kureš osuđeni su na po pet godina zatvora.

U Srbiji je uhapšen deo rukovodstva Crvene

Zvezde pod optužbom da su prodavali fudba-

lere. Možda najveća sportska boljka je govor

mržnje nastao i pre ratova devedesetih.

Upravo je zbog toga predsednik zagrebač-

kog Dinama Zdravko Mamić jedno vreme

proveo u pritvoru. Ovo su samo neki primeri

afera u sportu kojima se ne nazire kraj.

PRILOG 2

NAVIJAČKE GRUPE PRODUŽENA

RUKA POLITIKE

Prvi veliki problemi na tribinama ali izvan

sportskih borilišta, počeli su osamdese-

tih godina prošlog stoljeća. Tada su navi-

jačke skupine prvi put postale produžena

ruka određenih političkih struktura koji-

ma su iz nekih razloga odgovarale takve

stvari. Posljednje godine su također doni-

jele mnoštvo navijačkih nereda od kojih

su neki, nažalost, završeni sa tragičnim

posljedicama. Smrt navijača Sarajeva,

Vedrana Puljića u Širokom Brijegu, ubi-

stvo francuza Brisa Tatona koji je stigao

u Beograd da bi bodrio svoj klub, zatim

tragično stradanje simpatizera Vojvodine

Dejana Dimitrijevića u tuči sa navijačima

Partizana itd, teme su o kojima se, naža-

lost, više pisalo i govorilo nego o uspjesi-

ma i dobrim stvarima u sportu.

67SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA

SEDMO POGLAVLJE

LGBT POPULACIJAKako živi i kako društvo tretira LGBT zajednicu, da li imaju slobodu izbora, kako se bore sa predrasudama, da li su spremni da priznaju svoje opredjelje-nje, koliko su upoznati sa zakonima koji ih štite, da li su parade ponosa kon-traproduktivne – samo su neka od pitanja kojima će se baviti gosti Okruženja: Jelisaveta Blagojević (Beograd), Gordan Duhaček (Zagreb), Zlatiborka Popov Momčinović (Sarajevo) i Aleksandar Zeković (Podgorica). Uvodničar je bio Re-nato Baretić (Split).


UVODNA RIJEČ

RENATO BARETIĆPISAC I NOVINAR, SPLIT

STRAH

Ja sam bio pripremio nešto drugo za ovaj uvod, međutim jučer kad smo se dogovarali, kolega Duhaček mi je promijenio stav jer je kazao u jednoj sasvim usputnoj primjedbi da ne koristim termin homoseksualizam nego homosek-sualnost. Homoseksualizam ostavlja jedan dojam ideologije i pokreta. Kao što ne postoji heteroseksualizam, tako ne postoji ni homoseksualizam. Međutim, kako ja živim od riječi, ja se bavim riječima, ja bih volio da zadržimo obje riječi jer ta dinstinkcija među njima je meni sjajna – ljudima kojima je karakteristika homoseksualnost se pripisuje homoseksualizam. Nije da oni ponekad ne odu, kako bih rekao, prenaglašeno u aktivističku stranu, ali volio bih da ostanemo pri tim pojmovima i volio bih da ćemo nešto kroz ovaj razgovor večeras naučiti.

Danas smo čuli ovdje mnogo puta spomenutu riječ STRAH. Međutim, govorilo se isključivo o strahu LGBT ljudi. Nije se govorilo o strahu, sad moram reći, oprostite, nas koji to nismo. Ne smije više biti Mi i Vi. Treba govoriti o strahu ove populacije, uostalom u njenom imenu je fobija, strah. To je ono što se radi kroz medije, ono što se mora vrlo nježno kroz školu provoditi, kroz obrazova-nje, i drago mi je da je prepoznato da u Hrvatskoj stvari idu bolje. Krenuće one i u okruženju koncentrično. Pomenut je i Split, bilo je zaista ugodno iznenađe-nje da već na drugom skupu nije bilo ni blizu tih prestrašenih nasilnika koji bi napadali. I zaključiću još jednom sa strahom i citatom jedne velike američke glumice Vupi Goldberg koja je rekla: Bojite se istospolnih brakova? Ništa lakše, ne ulazite u njih!


GORDAN DUHAČEKNOVINAR, ZAGREB

PROCES DVOSTRUKE EMANCIPACIJE

Pa postoji jedan fundamentalni problem iz kojeg mnogo toga dalje izlazi, a to je da u okruženju tj. na prostoru bivše države, ve-ćina heteroseksualnih ljudi misle da zbog toga što su rođeni heteroseksualni nekako više vrijede i zaslužuju veća prava od ljudi koji su rođeni homoseksualnima, a zapra-vo bi svi trebali imati jednaka prava i pre-ma svima bi se trebalo jednako odnositi. A onda iz toga izlazi i problem nasilja i ra-znih drugih vrsta diskriminacije... Dodatni problem je to što većina LGBT populacije vjeruje u to da s njima nešto nije u redu i da su bolesni, poremećeni, manje vrijedni, tako da je to jedan proces dvostruke eman-cipacije i dvostrukog oslobađanja koje se mora dogoditi.

OBRAZOVANJEM PROTIV LAŽI

Vrijedno je spomenuti da je 2009. u Hrvat-skoj rađeno relevantno istraživanje i da 60 % srednjoškolaca izlazi iz srednje škole sa uvjerenjem da je homoseksualnost bolest, što jednostavno nije tako, bez obzira šta neko mislio, to jednostavno nije tako. Ima-

te školstvo koje odgaja djecu da je Zemlja ravna ploča, da je dva plus dva – pet.

Kad sam se ja rodio svi su mislili da sam heteroseksualac i kad sam odrastao svi su mislili da sam heteroseksualac. Niko ni u jednom trenutku nije pomislio da ja možda mogu biti gej. Naravno pitali su me kad ćes naći curu, iako su mene zanimali dečki i nikom nije palo na pamet da bi mene uop-šte mogli zanimati dečki. I onda u jednom trenutku kad je meni svega toga bilo dosta i kad sam zapravo želio reći istinu u vezi toga što jesam, onda je reakcija negativna. Društvo želi da se laže. I laž se predstavlja kao nešto dobro.

ZAKONI SE U HRVATSKOJ DOGAĐAJU

Što se tiče Hrvatske zakonska regulativa je dobra i trebalo bi da postane još bolja sa Zakonom o životnom partnerstvu koji bi trebalo da bude usvojen do kraja godine. Ali prava promjena se zapravo događa u društvu. Zakoni ovako ostaju mrtvo slovo na papiru. A u Hrvatskoj se ta društvena promjena zapravo događa, što se najviše vidi po velikom broju mladih gej ljudi koji su „out”, koji znači slobodno, iskreno i otvoreno žive svoj život. Da pojasnimo, „u ormaru” znači skrivati da si homoseksulac tj. gej, a „ out” znači vani, izaći iz ormara, znači biti iskren, otvoren u vezi toga.

Mnogo toga se promijenilo na bolje, naro-čito u Zagrebu. Možda samo jedan ilustra-tivan primjer, 2007. u Zagrebu nije postojao nijedan gej klub ili kafić, danas postoje tri različita gej kluba, pedero-lezbijski, po kafićima se otvoreno i slobodno ponašaju, postoje tri gej partija koji se redovito održa-


vaju na hetero – lokacijama gdje je publika miješana, ima različitih ljudi. To je samo mala promjena što se tiče noćnog života vidljiva u samo pet godina.

PARADA JE PROTEST

Iz perspektive nekoga ko je nekoliko godina organizirao povorku u Zagrebu, apsolutno sam za paradu. Problem je što ljudi smatra-ju da to jako ima veze s njima, gledaju kao da je to nekakav prst u oko, a to je zapravo kako smo mi to i definirali jedan protestni marš, a ono što je najbolje u vezi njega je upravo da se gej ljudi koji u njemu sudjeluju osjećaju jako dobro, osnaženo, sretno.

To je taj paradoks zapravo koji se mora nekako proći. U jednom trenutku te okru-žuje policija, recimo jedan par je tad prvi put prošao centrom Zagreba držeći se za ruke. Ali što se tiče policije, naš standardni transparent koji smo imali mnogo godina, a mislim da ćemo ga sad ukinuti je – policija je tu zbog vas. Nikad niko iz povorke nije prekršio zakon ili izvršio bilo kakav nasilan čin, znači policija je tu zbog onih koji ih žele napasti. S obzirom da je ove godine bilo iz-među deset i petnaest tisuća ljudi, policije je bilo mnogo manje, nisu se zapravo ni vidje-li, i sljedećih godina možda će sudjelovati u paradi ali neće biti potrebe za osiguranjem.

JELISAVETA BLAGOJEVIĆVANREDNA PROFESORKA NA

FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE

SINGIDUNUM, BEOGRAD

DISKRIMINACIJA I U JEZIKU

Pitanje diskriminacije je naravno vrlo kompleksno, između ostalog se čuva i u jeziku i vrlo su značajne ove terminološke rasprave. Problem sa terminom homosek-sualizam je između ostalog zato što je to termin koji dolazi iz medicinskog, tačnije psihijatrijskog diskursa i koji u sebi čuva tu diskriminatornu dimenziju, zapravo da se mi uvek vraćamo i pitamo da li jeste bolest ili nije, da li jeste poremećaj ili nije...

Sa problemom homoseksualnosti isto ima-mo problem zato što se iza tog pojma naj-češće govori o muškoj homoseksualnosti i u tom smislu unutar same LGBT zajednice obnavlja se jedna vrsta diskriminacije.

PRIPADNICI LGBT ZAJEDNICE NE

MOGU MIJENJATI DRUŠTVO

Stvari jesu bolje, manje ili više, ali zašto nisu još bolje mislim da je između ostalog razlog i to što mi svi očekujemo iz nekog čudnog meni razloga da će pripadnici i pri-


padnice LGBT populacije menjati društvo u kome živimo. I mislim da je to jedan veli-ki teret koji je nametnut jednoj društvenoj grupi. Pripadnici i pripadnice LGBT zajed-nice treba da se zalažu za svoje interese ali da se suštinski stvari neće promeniti dokle god svi oni koji misle da su građani i građanke, govoriću sad o Srbiji, ne shva-te da je to pitanje za njih važno barem koliko i za pripadnike i pripadnice LGBT zajednice.

POLITIZACIJA UNUTAR SRPSKE

PRAVOSLAVNE CRKVE

Religija je inače nešto što u osnovi, bez obzira koja je, pokušava da zagovara tradi-cionalne vrednosti i održanje status quo -a. Nije religija i nisu crkve mesto gde mi, ma-kar u prvi mah, možemo očekivati da će voljno odgovarati na izazove sveta u kojem živimo i da će biti spremni da preispitu-ju svoje pretpostavke. Govorim o srpskoj pravoslavnoj crkvi i ne želim da kažem da su svi glasovi koji su do sada do nas došli, da je to neki opšti stav srpske pravoslavne crkve, ja mislim da su ipak put do medija našli pre svega oni koji su vrlo nasilni.

To su neke struje i politizacija priče unutar srpske pravoslavne crkve. Želim da veru-jem da u srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje oni kojima je važno da žive u društvu i da ta institucija funkcioniše u društvu koje nije nasilno i koje nije diskriminatorno, a ne neke potpuno metafizičke pretpostavke o tome kakva je nečija seksualnost i čemu ona treba ili ne treba da služi.

DODVORAVANJE EVROPSKOJ UNIJI

Preko priče o paradi se u Srbiji u poslednjih 12 godina desio jedan fenomen koji je veo-ma loš, to je da je tema položaja LGBT oso-ba u srpskom društvu zapravo politizovana na dnevno – političkom nivou, i da sada taj odnos prema paradi ponosa i organizaciji parade u Srbiji više zapravo govori o tome kako procenjujete čije ćete glasove prikupiti i da li ćete se dodvoriti EU i biti deo procesa evropskih integracija, nego što zaista bri-nemo o tome u kakvom društvu živimo i u kakvoj zajednici želimo da živimo.

PARADA – BORBA ZA INTERESE

SVIH GRAĐANA

Ja se potpuno slažem da ima i razloga –za, i razloga – protiv. Među razlozima ZA vidim to kao jedno markiranje političkog prostora i ponavljam argument od ranije – dokle god svi u zemlji Srbiji ne prepoznaju da je parada ponosa mesto gde se bore svi građani i građanke za svoje interese, dotle će dometi te parade biti limitirani i obnav-ljati to markiranje jedne društvene grupe.


ALEKSANDAR SAŠA ZEKOVIĆPREDSJEDNIK UPRAVNOG ODBORA LGBT

FORUMA „PROGRES”, PODGORICA

HOMOSEKSUALNOST NIJE BOLEST

Posljednji primjeri ističu da su manifestacije koje su bile organizovane, a koje su imale karakter javnog izlaska na ulice dovele do eskalacije nasilja u gotovo svim opštinama. Koliko je tema vidljivija u društvu, toliko se i pritisak prema LGBT zajednici i LGBT po-kretu i opšte prema toj temi povećava. Ono što je suština problema je strah. Pripadnici LGBT populacije osjećaju strah da iskažu svoj identitet u takvom okruženju, a okru-ženje je takvo da se u njemu homoseksual-nost dominantno tretira kao bolest. Mislim da to važi za cijelu regiju, da nije dovoljno učinjeno već par decenija da se ispravi jed-no nepravilno tretiranje homoseksualnosti. Jer više ni zvanično ne postoji nijedna na-učna činjenica koja potvrđuje da je to bolest i mislim da su zvanične politike u gotovo svim našim zemljama zakazale. Mislim da jedan od glavnih instrumenata u tom dijelu mora biti obrazovanje. Znači, kada naši gra-đani, pogotovo mlađe generacije, počnu da uče o tome na jedan kvalitetan, korektaran,

utemeljen naučni način, mislim da nećemo imati probleme koje imamo danas.

BEZ PODRŠKE INTELEKTUALNE ELITE

Registrovali smo na prvoj crnogorskoj povor-ci ponosa u Budvi da se značajan broj javnih radnika našao na protivnoj strani. Naravno, jedno je da neko može imati protivan stav o nečemu, što je u domenu slobode govora, izražavanja, ali čim se pridružite rulji koja je spremna da linčuje one druge koji su samo htjeli da potvrde da žele da budu ravno-pravni u društvu, e to je onda već po meni jedna jako loša poruka. Nažalost, tu je bilo niz univerzitetskih profesora, čak dekana sa državnih univerziteta. Ono što bih rekao, mi-slim da je jedna solidarnost crnogorske inte-lektualne scene i elite, nažalost izostala i da je bila selektivna u tom dijelu. Međutim, ge-neralno mislim da se gaji jedna solidarnost prema LGBT zajednici kao jednoj zaista dis-kriminisanoj, ugroženoj i marginalizovanoj grupi. Spadam u one koji smatraju da parada možda proizvede socijalnu distancu ali tako-đe mislim da ništa bolje ne podstakne razvoj mentalitetski i sazrijevanje mentalitetsko – institucionalno nego jedna povorka ponosa. I mislim da treba da se desi u svakom okru-ženju i da ih treba imati svake godine.

NEDOSTATAK SOLIDARNOSTI

Kada govorimo o podjeli odgovornosti i tereta, na neki način je zaista previše LGBT zajednica u cijeloj regiji prepuštena sama sebi i čini mi se da se upravo osjeća taj nedostak solidarnosti koji smo na nekim drugim poljima, kad je riječ o ljudskim pravima i borbi za neko pravednije društvo


itekako zajednički puno više dijelili. Druš-tva u čitavoj regiji su opterećena pitanjima organizovanog kriminala, korupcije, nedo-statka dovoljne vladavine prava itd, ali pro-sto mora se razumjeti da ne možemo stati i suspendovati realizaciju i unapređenje ljudskih prava zato što društvo ima druge prioritetne obasti. Prosto to su procesi koji moraju teći paralelno i moraju teći zajedno i moramo imati dovoljno kondicije i energi-je da sva ta pitanja zaista i riješimo.

VIŠESTRUKA DISKRIMINACIJA

Ključna je diskriminacija u porodici jer ona sprječava saopštavanje osnovnog identite-ta. Najčešće su ta da kažem našim rječni-kom „ bruka i sramota” koja se može na-metnuti porodici u tom okruženju, ključni i sputavaju osobu da se oslobodi i naravno da se u nekim teškim i dramatičnim situa-cijama opredjeli i na suicidan korak. U Cr-noj Gori smo imali primjera da se roditelji čak javno odreknu svoje đece zbog toga što su kazali javno svoj seksualni identitet. I to je nešto što se doživljava kao teška sramota koja je učinjena za te porodice. I mislim da LGBT osobama na Balkanu treba čestitati koliko su mentalnu snagu pokazali, živjeti ovih 20 godina u svom zlu i nevoljama koje su se zadesile po svakom osnovu, a često su LGBT osobe u poziciji višestruke diskri-minacije. Kao pripadnici nekih drugih gru-pa, da li manjina ili osobe sa invaliditetom, još u toj situaciji su trpjeli diskriminaciju po osnovu svoje seksualne orjentacije i rodnog identiteta. Kada to uporedimo sa okruženjem mislim da tim osobama treba čestitati na toj snazi koju su pokazali.

ZLATIBORKA POPOV MOMČINOVIĆSARADNICA „SARAJEVSKOG

OTVORENOG CENTRA”, SARAJEVO

OSNAŽITI INSTITUCIJE

Najveći problem jeste zakonodavstvo koje je doneto, koje je sad relativno povoljno kada ga poredimo sa ranije važećim zakonima, ali je problem što nisu institucije dovoljno osna-žene i dovoljno senzibilizirane da te zakone sprovode, a s druge strane LGBT osobe često nisu dovoljno ni same upoznate sa svojim pravima koje im ti zakoni pružaju. A onda ima i taj segmet da i kad jesu upoznate, boje se da se javno bore za svoja prava i otkriju svoj identitet.

Legistlativa svakako doprinosi promjeni položaja populacije LGBT, ali ukoliko samo društvo ne iznese tu promjene u smislu da ne pretvori u pakao život pripadniku LGBT populacije koji se grčevito bori za svoja pra-va, onda zaista ne možemo računati da smo napravili nešto veliko.

U BiH kada je bilo slučajeva napada, fizičkog nasilja nad pripadnicima LGBT zajednice, dešavalo se da na sudovima oni daju izjave pred napadačima. Znači postoje te neke rupe u samim procesima kad se nešto pokušava


rešiti i sankcionisati neko krivično delo i onda to izaziva dodatni strah kod samih pri-padnika i pripadnica LGBT zajednice.

DA LI JE PARADA PONOSA

KONTRAPRODUKTIVNA?

Parada je jedan od potpuno legitimnih na-čina njihove borbe, s tim što je u kontekstu BiH i Balkana ne bih zvala paradom pono-sa, pre bih je zvala protestom. Znači mi još nismo došli do tog društvenog sazrevanja da bi se LGBT osobe izborile za ravno-

pravnost, za svoja prava. Tamo gde jesu, to jeste pride, one jesu ponosne na rezultate koje su postigle, ali kod nas ja bih to pre nazvala protestom i promenila i tu termi-nologiju. Ali ono što je bitno što se same strategije tiče, postoje stajališta da to može biti kontraproduktivno, da je možda bolje postepeno raditi par godina na senzibiliza-ciji svesti, na edukaciji, na senzibilizaciji institucija, obrazovnog sistema itd, pa onda praviti paradu. Tako da postoji pode-ljenost unutar zajednice oko toga.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANPETRA PEKICA (ZAGREB): Jako mi se svidje-lo ovo što je rekao gospodin iz Crne Gore, jer mislim da je zaista obrazovnaje nešto što čini prevenciju iznimno bitnom u cijeloj ovoj priči. Zato što naše nerazumijevanje prema drugom, što god to točno značilo ili potencijalna mržnja kao i ljubav, počinju od najranijih dana.

NERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Ne, ne bojim se za produžetak ljudske vrste. Ono čega se ja bojim su silna djeca u siro-tištima. Toga se bojim. I bojim se društva koje smatra da je u redu da imamo djecu po

sirotištima u situaciji kada mogu da dobiju ljubav, o čemu mi u stvari danas ovdje govorimo? Mi pričamo o ljubavi i pravu da voli onoga koga želi i u situacijama kada imamo djecu koja bi mogla da dobiju svu tu ljubav, da imaju svoje roditelje, da imaju brigu i njegu koja im treba, smatramo da je bolje zadržati ih u sirotištima da bi na neki način konzervirali našu predstavu o zajednici onakvoj kakva treba da bude.

VLADICA JOVANOVIĆ (BEOGRAD) : Smatram da postoje dva glavna problema. Prvo je to što postoji taj neki podsvesni stav da su


mama, tata i dvoje dece koji su pravoslavci i ne znam šta, samo to je porodica, a druga stvar da svi ti ljudi koji su takođe deo društva prosto ne postoje na sceni. To se ne odnosi samo na LGBT populaciju nego i na sve ostale manjinske grupe. Ono što obrazovanje treba da uradi, pošto se stavovi

naših roditelja i starijih ljudi ne mogu pro-meniti, onda u školi mora da postoji jedna atmosfera da smo mi svi jednaki, da svi imamo prava i da sva ta nova deca i mladi treba da se uče da imaju prava da iskažu svoje mišljenje i da je ono relevantno.

PRILOG 1

PORAŽAVAJUĆA STATISTIKA

Pema ovogodišnjem istraživanju Ipsos

Stratedžik marketinga 35% građana Srbi-

je ne želi u susedstvu LGBT osobe, 40%

ih ne želi za šefa, a 47,5% za prijatelja.

Posebno je zabrinjavajuće to što je 28%

ispitanika navelo da su ljudi drugačije sek-

sualne orjentacije bolesne osobe i drža-

va treba da im obezbedi lečenje, dok 34%

smatra da nisu bolesni ali da je ta pojava

štetna po društvo i da država treba da je

suzbije. U Hrvatskoj je 60 % osoba izja-

vilo da je bilo maltretirano u poslednjih

godinu dana. Negativno mišljenje o LGBT

populaciji u CG ima 47 % anketiranih, dok

42% smatra da je homoseksualizam bolest.

Zanimljivo je da 17% anketiranih smatra

da u CG ne postoji homoseksualizam.

PRILOG 2

DA LI JE PODSTICANJE

MRŽNJE KRIVIČNO DJELO

Homofobični i transfobični incidenti ili zlo-

čini iz mržnje se u većini zemalja EU ne

prikazuju u zvaničnim statističkim poda-

cima o zločinima iz mržnje. Podsticanje

mržnje, nasilja i diskriminacije na osnovu

seksualne orjentacije smatra se krivičnim

delom u samo 18 država članica. U samo

14 država članica se homofobični incidenti

prihvataju kao otežavajuća okolnost u kri-

vičnim delima. U samo dve države članice

se rodni identitet i zločin na osnovu transfo-

bične mržnje eksplicitno spominju zakoni-

ma o zločinima iz mržnje. Zbog inkrimina-

cije i progona na osnovu seksualne orjenta-

cije ili rodnog identiteta jedan broj pripad-

nika LGBT populacije odlučuje se za napu-

štanje zemlje porekla. 33 države članice

priznaju seksualnu orjentaciju kao osnov za

progon u zahtjevima za azil, ali samo šest

država članica tu priznaje rodni identitet.

PRILOG 3

OD POREMEĆAJA LIČNOSTI DO

NAUČNOG OBJAŠNJENJA

U XVI, XVII i XVIII veku, istopolni seks je

tretiran kao kriminalni prestup i oni koji su

ga počinili nisu bili smatrani ljudskim bići-

ma. Odnos se promenio u XIX veku kada

je medicina, posebno psihijatrija ovu poja-

vu počela da posmatra kao oblik mental-

ne bolesti. Do kraja 40-tih godina XX veka

homoseksualnost se smatrala vidom psiho-

patskih, paranoičnih i šizoidnih poremeća-

ja ličnosti. Homoseksualnost tretirana kao

bolest lečena je zabranama i surovim medi-

cinskim tretmanima – kastracijom, ali bez

efekta. Današnja nauka ne smatra homo-

seksualnost mentalnim poremećajem.

76OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA

OSMO POGLAVLJE

CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJADa li nas i danas civilno društvo uči kako živjeti slobodno i kreativno, zašto se najveći dio nevladinog sektora sada bori za puko preživljavanje, koliko su NVO uticajne i moćne, kakav je odnos vlada, civilnog društva i nevladi-nog sektora – neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Ivica Šola (Osjek), Vanja Ćalović (Podgorica), Hedvig Morvai (Beograd) i Luan Shllaku (Priština). Uvodničar emisije je književnik Enver Kazaz (Sarajevo).


UVODNA RIJEČ

ENVER KAZAZPROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA, SARAJEVO

CIVILNO DRUŠTVO NAS UČI SLOBODI

Civilno društo nastaje tamo gdje postoji potreba za prostorom slobode, demo-kratizacije, pluralizacije i građanske akcije. Emancipatorska faza civilnog druš-tva na južnoslavenskom prostoru bila je devedesetih godina prošloga stoljeća. Trebalo je potkopati, dovesti u pitanje, srušiti nacionalističke režime. Tada je civilno društvo označavano nacionalnom izdajom, petom kolonom, a radilo se o najboljim pojedincima koji su na ovom prostoru imali viziju društvenog razvoja, istinu povijesnog udesa i koji su znali šta žele zapravo da postignu od društvenih vrijednosti.

Vlade su vrlo brzo shvatile koliko su opasne nevladine organizacije pa su u ne-vladinim formirale vladine organizacije. Tada dolazi do targetiranja, prodžek-tiranja, vorkšopiranja cijelog jednog praznog pojmovnog jezika kojim je neolibe-ralna ideologija htjela da simplementira u kvazikapitalizam, prvobitnu akumu-laciju kapitala, divlja tranzicijska društva. Danas, civilno društvo uči nas kako je moguće živjeti potpuno slobodno, kreativno i danas se civilno društvo bori za preživljavanje. Nikad mu nije bilo teže, a, u stvari, ako ga pažljivo osluškujemo, vidjećemo da su jedni politički klijenti vlada, a drugi ideali demokracije.

Vidjeli smo historijat civilnog društva u zemljama regije i otvorili pitanje bu-dućnosti civilnog društva. Naime, ako rješava životne probleme ono je neu-ništivo. Ako je kapilarno uključeno u društvene probleme ono će se nužno kontekstualizirati i rješavati probleme građana. Ideološke priče su završene. Ostaju izazovi budućnosti. Ekologija, otvorene ljudske potrebe tipa zdravstve-nog, socijalnog i sličnog osiguranja, školstvo, umrežavanje itd. Civilno društvo je pobijedilo teške ideologije ali život još nudi izazova.


HEDVIG MORVAIIZVRŠNA DIREKTORICA EVROPSKOG

FONDA ZA BALKAN, BEOGRAD

NVO NISU EKVIVALENT

CIVILNOG DRUŠTVA

Civilno društvo je stub demokratije. Ako gledamo, civilno društvo se nalazi između države i privatne sfere. To je tzv. treći sektor. Civilno društvo obavezuje pravni poredak i ono ne traži moć. Civilnim društvom domi-niraju oblici organizovanja koji su plurali-stički i različiti. Civilno društvo nije isto što i nevladina organizacija. Znači, nevladine or-ganizacije nisu ekvivalent civilnog društva.

VLASTI SATANIZUJU

CIVILNO DRUŠTVO

Ja mislim da je tretman nevladinih or-ganizacija u svim zemljama Balkana još uvek na nekom čudnom nivou, i od strane građana, i od strane vlasti. Građani imaju veliko nepoverenje u civilno društvo koje poistovećuju sa nevladinim sektorom tako da tu uvek dolazi do zbrke. Tu naravno ima puno razloga zašto je to tako. Razlog su i međunarodni donatori koji su prak-tično stvorili taj nevladin sektor u celom regionu, kao što smo i čuli, što je, naravno,

doprinelo tome da se region razvije, ali je s druge strane unelo neko nepoverenje zbog netransparetnosti i zbog nekih procesa koji građanima jednostavno nisu dovoljno vidljivi, dovoljno jasni. Tome doprinose i mediji, a naročito vlasti koje satanizuju civilno društvo kako kad im odgovara, ne-kad koriste, nekad doprinose tome da se civilno društvo tretira kao izdajničko…

UKLJUČITI GRAĐANE U

PROCES ODLUČIVANJA

Da se demokratija gradi u jednom društvu neophodno je uključivati građane u proce-se odlučivanja i zato postoje NVO koje rade na tome da utiču na donošenje raznih po-litika, zagovaraju određene politike i one uspevaju da otvore razne kanale prema vlastima. Ta komunikacija nije kvalitetna. Ja imam pregled opet na regionalnom ni-vou zato što moj fond podržava tink-tenk organizacije koje se bave istraživanjima i zagovaranjem, i one bez obzira na kvalitet posla, jako teško mogu da pronađu načina kako da utiču zaista na procese odluči-vanja. Često bi te organizacije mogle biti konsultovane, često bi vlasti mogle da se posluže znanjem, iskustvom itd. Međutim to još nije uobičajeno, i zbog nepoverenja i zbog nedostatka mehanizama kako to na najbolji način da se radi.

CIVILNO DRUŠTVO KAO FAKTOR

EVRO-INTEGRACIJE

Civilno društvo je u suštini faktor evro-in-tegracije zato što je civilno društvo stub demokratije. Civilno društvo je, u stvari, demonstracija koncepta građanina, zato što


se u civilnom društvu građanin angažuje. On se aktivira i na taj način se pokazuje da građanin razume da ima odgovornost i pra-va. Na taj način civilno društvo ako u svojoj aktivnosti promoviše vrednosti koje su u skladu sa demokratskim principima koji su opet istovetni sa onima kojima težimo u evropskim integracijama, na taj način ono utiče. Opet, imamo i dio izdvojenog civilnog društva, odnosno taj podskup nevladinih organizacija koje i na direktan način rade u partnerstvu sa vladom i sa vlastima kako bi unapredili ove naše države na tom putu.

NEVLADIN NE ZNAČI ANTI-VLADIN

Danas nevladine organizacije prvenstveno teže da postanu partneri vlastima. Organi-zacije koje mi podržavamo u celom regionu, pokušavaju da utiču na proces donošenja određenih zakona, odnosno zagovaraju određene javne politike i neke su uspešne, a neke nisu. Ono što je meni problematično je da u ovom slučaju, pruža se neka usluga, neki kvalitet i te organizacije moraju jako da se potrude i bore da uopšte dođu do nekog stepena razmene informacija. Meni je uža-sno žao, zato što je jako veliki trud uložen u taj posao, a sa druge strane jednostavno nema dovoljno razumevanja da se to iskori-sti na pravi način.

CIVILNO DRUŠTVO – NAČIN

ORGANIZOVANJA I UČEŠĆA GRAĐANA

Danas se približavamo onome što se de-šava u razvijenijim demokartijama gdje civilno društvo ima i te kako svoju ulogu. I u najrazvijenijim državama civilno društvo

ima svoju ulogu zato što je to način organi-zovanja i učešća građana.

Ja mislim da je ovo vrijeme društvenih po-kreta i oni se razvijaju zahvaljujući novim tehnologijama i moglo bi se reći u nekom idealnom svetu ako imate dovoljno osna-žene društvene pokrete nije više u stvari ni toliko važno ko je na vlasti.

VANJA ĆALOVIĆIZVRŠNA DIREKTORICA MANS, PODGORICA

BORBA PROTIV KORUPCIJE I

ORGANIZOVANOG KRIMINALA

Mi se borimo protiv korupcije i organizo-vanog kriminala. Kad govorimo o tome primarno se bavimo korupcijom na viso-kom nivou. Vi znate da je Crna Gora jedi-na zemlja u regionu i jedna od rijetkih u Evropi koja nikada nije promijenila vlast. I znate vrlo dobro da su protiv čelnika i naše aktuelne vlasti nekoliko zemalja pokrenulo sudske procese, upravo zbog povezanosti s organizovanim kriminalom. Tako da to jeste težak posao, ali to je pitanje izbora. Svaki posao je težak ukoliko ga zaista oz-boljno radite. Ono što je vrlo važno kada je MANS u pitanju to je da mi imamo vrlo


veliku podršku građana za to što radimo i u velikoj mjeri utičemo na javno mnjenje i utičemo na stavove građana da oni budu što slobodniji i da traže da vlast radi ono što je u javnom interesu.

PREPOZNATI PROBLEME GRAĐANA

Izuzetno je značajno da organizacije budu u kontaktu sa građanima. Znate, jedno je pitanje kada vi radite u jednoj NVO koja ima odličnu kancelariju i dobijate ogromnu platu i nikad u životu niste pošli na teren a pretendirate da znate koji su to problemi građana. A drugo je to kada zaista pođete na teren i razgovarate sa tim ljudima o sva-kodnevnim problemima sa kojima se oni susreću i svakako pokušate da učinite sve što je u vašoj moći. Mojim kolegama bih sugerisala da nikada ne dođu u situaciju da zavise od volje samo jednog donatora. Jer onda dođu u situaciju da rade ono što taj donator hoće.

VLAST NAS VIDI KAO

STRANE PLAĆENIKE

Mi se trudima da kada god otkrijemo kon-kretan slučaj organizovanog kriminala ili korupcije da ga dokumentujemo i obja-vimo i tražimo neku konkretnu izjavu. Na osnovu toga naravno, s jedne strane, tražimo da tužilaštvo i sudstvo to proce-suiraju i da te ljude pošalju u zatvor, a s druge strane, ukoliko su to namjerne ili si-stemske greške u zakonima da se ti zakoni promjene, da do toga više ne bi dolazilo. I onda kad imate vrh vlasti koji je korum-piran onda se oni trude da nas prikažu recimo kao strane plaćenike. I kada oni

sarađuju sa zemljama EU, objašnjavaju da je to otvorenost Crne Gore prema saradnji sa međunarodnim organizacijama. A, kada mi sarađujemo sa EU, onda oni kažu: šta to vi radite protiv Crne Gore?

(NE)PARTNERSTVO NVO I VLADE

To partnerstvo zavisi od vlade. Mi se bori-mo protiv korupcije i organizovanog kri-minala i bilo bi prilično licemjerno da sa pojedincima iz vlasti koji su korumpirani i povezani sa organizovanim kriminalom pričamo o tome kako će oni da se odvežu od organizovanog kriminala. Međutim, ono što je mnogo opasnije, to je ono što vlast formira svoje nevladine organizacije da bi dobila legitimitet za određene politi-ke i da bi na taj način pokušala da fingira neku demokratiju. Ali, ja zaista mislim da će u procesu evropskih integracija, nevla-din sektor imati i već ima jednu funkciju koja će ići ka tom pravcu da se određene stvari i određena prava koja građanima pripadaju i određeni zakoni koji nisu fer i pošteni promijene i u tom smislu da ćemo imati priliku da zaista poguramo, ne mogu reći vlast, koliko same građane da oni iz-vrše pritisak na tu vlast da zaista dođe do nekih promjena.

UKAZIVATI NA PROBLEME I

PREDLAGATI RJEŠENJA

Povjerenje se stiče samo radom i nadove-zaću se na ovo što ste govorili vezano za uticaj na izmjene određenih zakona. Mogu vam dati primjer da smo mi na prethodnim predsjedničkim izborima u Crnoj Gori uka-zali na ogroman broj nepravilnosti i korup-


cije koja se dešavala i danas smo u situaciji da smo u parlamentarnoj radnoj grupi i da je gotovo 50% izmjena zakona koje su prihvaćene i predložene upravo od strane Mansa. Dakle, mi smo bili u stanju da uka-žemo na problem i da predložimo rješenje toga problema i to je nešto što građani prepoznaju. Ako se vi samo pojavite i ka-žete – evo mi smo sad odlučili da se nečim bavimo, vrlo teško možete da dobijete bilo čije povjerenje, kako samih građana tako i donatora i bilo koje političke strukture. Veliki broj nevladinih organizacija jedno-stavno, iako ima neka rješenja, ne može da uspije da ih predloži vlasti. Mislim da je to i pitanje odgovornosti vlasti koja neće da primijeni određena rješenja, ali mislim da je i u velikom broju slučajeva to i problem nevladinih organizacija koje nemaju ute-meljenje u javnoj podršci, nemaju nikakva konkretna znanja iza toga, a guraju neka rješenja koja možda zaista i ne odgovaraju stvarnom kontekstu zemlje nego ih prepi-suju iz nekih drugih zemalja.

LUAN SHLLAKUIZVRŠNI DIREKTOR KFOS, PRIŠTINA

NVO KAO DAMOKLOV MAČ

Mi sve više i više bivamo jedna nevladina organizacija koja ima svoj program i koja radi kao da je jedna obična nevladina orga-nizacija, a ima i onaj drugi deo donatorski gde pomažemo ostale institucije. NVO su uletele u nešto što se zove tržište NVO. A to tržište je u prvom redu donatorsko trži-šte, a ono drugo tržište koje bi trebalo da bude normalno, gde bi vlade trebalo da imaju određeni deo budžeta za pospeši-vanje rada nevladinog sektora, uglavnom ne radi u regionu. Sama činjenica da jedan deo nevladinih organizacija stoje kao Da-moklov mač iznad vlada, da one znaju da će napraviti veliki šou ako nešto veoma konkretno u oblasti korupcije ispadne. Onda je vrlo moguće da te vlade sve manje hrabro ulaze u takve transakcije.

IZMEĐU PRESIJE I PARTNERSTAVA

Nevladine organizacije su stalno negde na rubu. One mogu biti i grupa presije prema vladama za sve ono što oni ne učine dobro i sve reforme koje još ne idu nikako. Sve to dovodi do situacije da mi jednostavno


očekujemo da ćemo u Evropi biti nakon 10 ili 15 godina. Drugim rečima, to je jed-na od uloga, da ti stalno budeš ta grupa – presija. Druga grupa je da budeš partner vladama. Celo društvo u sebi ipak sadrži dosta potencijala koji vladi potpuno fali. Jednostavno ga vlada nema, pogotovu ove naše mlade civilne administracije, koje jednostavno nemaju potencijala da bi same odradile nešto, pogotovu u nekim oblastima, recimo u oblasti ljudskih prava, očuvanja životne sredine, kulture i svega ostalog...

REVOLUCIJE SA UKUSOM

CIVILNOG DRUŠTVA

Civilno društvo često ima tu ulogu da ono informiše na neki način bolje javnost da bi tu stvorilo kritičnu masu za malo veće pro-mene. Kad pričamo o velikim promenama, mislimo na one promene koje je civilno društvo napravilo, recimo u Srbiji obaranje Miloševića pa u Hrvatskoj Tuđmana i svih ostalih. Na neki način su sve te obojene revolucije imale taj ukus civilnog društva, odnosno nevladinih organizacija koje su te velike promene uspele da naprave. I sada u ovom kontekstu, ja mislim da ipak nije 100% istina da su nevladine organizacije bile samo one koje su tako velike promene uspele da stimulišu.

BORITI SE PROTIV POPULIZMA

Nevladine organizacije će jednostavno morati i da ojačaju u prvom redu zbog toga što će sigurno izgubiti rat protiv populizma i nadorastućeg nacionalizma jer ponuda civilnog društva i nevladinih organizaci-

ja je da će one pospešiti demokratizaciju određenih sektora u društvima, a populisti i ostali imaju bolju ponudu. Oni kažu mi ćemo skinuti ove koji rade loše i koji ne znaju, mi ćemo ih skloniti. I to je u ovom trenutku malo bolja ponuda u odnosu na ponudu civilnog društva.

IVICA ŠOLAŠEF KATEDRE ZA MEDIJSKU KULTURU

NA SVEUČILIŠTU U OSJEKU, OSJEK

GRAĐANSKO DRUŠTVO – PROSTOR

SLOBODNE INICIJATIVE

Najveći problem građanskog društva ovdje je razvijati građansko društvo u plemen-skoj kulturi. Tu sve počinje i završava. Građansko društvo, to je ono područje ne-prisilnog, slobodnog udruživanja u svrhu određivanja vrednota i interesa između države i pretjerane regulacije države i pre-tjerane divljine tržišta. To je dakle prostor slobodne inicijative koja je neprisilna.

BAVLJENJE KONKRETNIM

PROBLEMIMA

Ja nisam investigivac niti ćemo se igrati te-orija zavjere, ali najbolje su prolazile one udruge koje su se bavile konkretnim proble-


mima ljudi tih devedesetih godina. Znači, koje su živjele u zajednici, kojima neko iz vana nije rekao što treba ljudima činiti, ajmo razvijati otvoreno društvo. Gdje ćeš razvijati otvoreno društvo kad granate padaju. Dakle, to su, prije svega, karitativne udruge, dobro-tvorne udruge, to su studentske udruge koje su se bavile problematikom demokracije ali tada u medijima nisu dobivale toliko prosto-ra. Dakle, bilo je uspjeha ali paradoksalno: najviše su uspjeli oni koji su imali najmanje novaca, uglavnom ljudi domaći, a puno manje udruge koje su bile iz vana i koje su nastupale docirajući i elitistički.

NGO MAFIJA

Najgori izraz koji sam ja čuo o civilnom društvu je NGO mafija, s obzirom da mno-gi od tih ljudi vozi audi 6. Izašli su sada podaci za Hrvatsku: od države su dobili 1,5 milijardi kuna, iz drugih izvora 3,3 milijar-de, znači preko pola milijarde eura se vrti u cijelom tom sektoru, a za znanost samo 0,7 posto proračuna, za poljoprivredu mnogo manje. I ljudi tu stječu stereotipe – veliki novac. I tu je nastao zraz NGO mafi-ja. Samo pet ljudi se stalno pojavljuje, oni od toga dobro žive, bave se isključivo onim što ja opet naglašavam, ne problemom za-jednice, nego nekom svojom ideologijom, nekom svojom pričom. I stalno njih pet, kao da u cijelom NGO sektoru u Hrvatskoj ima samo pet ljudi, to je problem.

IZMEĐU INTERESA GRAĐANA

I KRUPNOG KAPITALA

Najčešći uzroci nesporazuma događaju se upravo oko velikih investicijskih projekata.

Tu se radi o problemima okoline, urbaniz-ma, ekologije. S jedne strane je krupni ka-pital koji želi da investira (slučaj Dubrov-nika), a s druge strane su interesi građana da sačuvaju okolicu kakvu oni misle da bi trebalo. Imamo, s jedne strane, kapital i s druge, sve veći trend u Evropi gdje se sve veći broj tema vrti oko ekologije, održivog razvoja itd. Trenutno u Hrvatskoj, meni je to drago, više se ne bavimo ideologijama, već se bavimo konkretnim problemima koji su bitni za život zajednice. S jedne strane kapital, s druge strane investicije, i tu najviše nevladin sektor, od Istre do Dubrovnika, preko Slavonije, u kontekstu ekologije i održivoga razvoja, najviše ulazi u sukobe i sa vlašću i sa kapitalom. Ja ću zadržati za sebe na čijoj sam strani.

NOVAC JE KLIZAV TEREN

Mi stalno govorimo o novcu i to je loše za nevladine udruge da se stalno priča o nekom novcu, o finansiranju. Najveće pro-jekte u Hrvatskoj, (ja ću spomenuti u Osi-jeku udrugu volontera Veronkin rubac), najuspjelije projekte napravili su volonteri. Često je volja građana da daju svoje znanje i čuda se naprave. Mislim da je to jedan od puteva, dakle put volonterizma kojim treba ići građansko društvo jer što se tiče novca to je uvijek klizav teren, razvijanje teorija zavjera. S druge strane, kad neko finansira, on traži nešto za uzvrat. Tijekom Haškog tribunala, jedan čelnik jedne ne-vladine udruge je priznao da je morao naći više žrtava što je dobijao više novca, to je objavljeno i to nije na čast civilnog društva.


ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANNERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Uz sve što smo čuli i uz sve kritike koje postoje kao što je već rečeno i osnovano, ja mislim da se ne smije zaboraviti uloga koju su nevladine organizacije imale i koju i dalje imaju. Ja bih se osvrnula samo na primjer udruženja koje je u Crnoj Gori. U današ-njim državama u regionu, gdje možemo reći opravdano da postoji sistemska korupcija, vi ne možete očekivati da borba protiv korupcije dođe od samih institucija i upravo iz tog razloga civilni sektor je taj koji može da stavi na dnevni red one teme koje treba da budu riješene.

PETRA PEKICA (ZAGREB): Zbog toga što civilnom društvu nedostaje finansija to se u Hrvatskoj odrazilo na to da su orga-nizacije civilnog društva doživjele svoj bum, odnosno našle izvor za konstantno finansiranje, međutim, iz toga razloga sada, nakon ulaska u EU, pojavljuje se jedna potencijalna prijetnja za civilno društvo u Hrvatskoj. Sa novim fondovima koji će biti

na raspolaganju, tim organizacijama tražiće se mnogo veće sufinansiranje, odnosno novac od strane organizacija koje one same moraju uložiti u organizaciju projekta.

DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Ja bih se osvr-nula na jedan od emitovanih priloga u kom su iznijeti rezultati istraživanja gdje se kaže da zapravo 1% ispitanika potvrđuje da je dijalog između nevladinog sektora i države zapravo vrlo opsežan i opravdano sumnjam da su ispitanici zaposleni u javnoj upravi... Govorim o tome da dobrim dijelom u jav-noj upravi postoji inicijativa za uključivanje civilnog sektora u proces odlučivanja samo u smislu ispunjavanja formalnih uslova koji su potrebni za usvajanje nekog zakona ili akta. Ne postoji ona istinska želja i nada i potreba da se zapravo donose rješenja koja su u korist i na korist samog građanstva.

MILOŠ ĐINĐIĆ (BEOGRAD): Dakle, mi smo prešli put od antiratnih, humanitarnih akci-ja, veće demokratizacije, ostvarivanja ele-mentarnih ljudskih prava i došli smo danas


do toga da se građani, sve više udruženi, bave stvarima kao što su post – materijalne vrednosti. Dakle, zaštita životne sredine, rodna ravnopravnost, neki drugi korpus ljudskih prava itd. Dakle, civilno društvo

kao jedna vibrantna fleksibilna, dinamična, inovativna skupina građana kao takva ima potencijala da radi još dugo nezavisno od menjanja konteksta evropskih integracija ili promena nekih konkretnih politika.

PRILOG 1

BROJ NIJE SRAZMERAN MOĆI

Stvarna snaga civilnog društva se suštinski

ne može statistički izmeriti. Broj udruže-

nja građana i NVO nije srazmerna moći

koju poseduju u zemljama u okruženju. U

Hrvatskoj je registrovano 46.000 udru-

ženja građana u Srbiji preko 19.000.

Broj udruženja građana registrovanih u

BiH neznatno premašuje 12.000, dok je

u Makedoniji evidentirano 4.000 udruže-

nja. Najviše njih, 27% bavi se socijalnim

uslugama. Kulturom i medijima se bavi

23%. Obrazovanjem oko 10%, a među-

narodnom saradnjom, religijom, filantrop-

skim posredništvom i promocijom volonte-

ra manje od jedan odsto. Tek svaka deseta

organizacija ima više od dvadesetak akti-

vista. Najčešće je broj aktivnih ljudi među

njima između pet i deset.

PRILOG 2

NEMA DIJALOGA

O dijalogu između države i civilnog druš-

tva ankete u gotovo svim zemljama regi-

ona dale su slične rezultate. Odgovor:

dijalog ne postoji dalo je 5% ispitanika.

Da je dijalog ograničen smatra 47% njih.

Dijalog je osrednji odgovorilo je 42%.

Samo 1% ispitanika smatra da se izme-

đu države i civilnog sektora vodi opsežan

dijalog, što je dvostruko manje od onih

koji ne znaju da li taj dijalog uopšte posto-

ji. Većina organizacija ima jasno napisanu

misiju ali tek polovina ima napisan stra-

teški plan. Zanimljivo je da skoro polo-

vina nije upoznata ili je samo delimično

upoznata sa pravnom regulativom koja se

odnosi na organizacije civilnog društva.

Više od polovine organizacija sarađuje sa

državom organizovanjem vaninstitucional-

nog obrazovanja (seminari, treninzi) dok

ostali uglavnom sprovode akcije u lokalnoj

zajednici.

PRILOG 3

OD KOGA ZAVISI OPSTANAK

CIVILNOG DRUŠTVA?

Opstanak i održivost civilnog društva naj-

više zavisi od podrške države. Čak 82%

ispitanika smatra da države ne pruža-

ju dovoljno podrške. Glavnu prepreku u

razvoju civilnog društva 78% njih vidi u

nerazvijenosti donatorstva poslovnog sek-

tora. Zanimljivo je da 73% ispitanika oce-

njuje da je osnovni problem u povlačenju

domaćih donatora. Isti je procenat onih

koji upućuju na nerazvijenu saradnju sa

lokalnim vlastima. S druge strane, najma-

nje značenje za održivost civilnog druš-

tva prema mišljenju ispitanika imaju loša

saradnja sa medijima i negativan stav oko-

line, oko 55%.

86DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI

DEVETO POGLAVLJE

RATNI ZLOČINICilj ove emisije nije bio ispitivanje pravičnosti Haškog tribunala nego poten-ciranje potrebe da se procesuiraju ratni zločini; šta se uradilo, dokle se stiglo, šta predstoji, gdje su smetnje i koliko su se naša društva suočila sa svim onim što je počinjeno. Gosti emisije su: Dragan Markovina (Split), Veseljko Koprivi-ca (Podgorica), Smail Čekić (Sarajevo) i Ivan Jovanović (Beograd). Uvodničar emisije je književnik Renato Baretić (Split).


UVODNA RIJEČ

RENATO BARETIĆPISAC, SPLIT

ZLOČINCI SA AUROM VITEZOVA

Ja bih volio prvo napraviti jedan mali test. Da li postoji u ovom studiju danas neko ko misli, ko je siguran, da u njegovo ime nije počinjen baš niti jedan ratni zločin? Dobro je...nema. Naime, ratni zločini se uvijek čine u tuđe ime. Kad bi zločinci radili to što su radili, u svoje ime, oni bi bili jednostavno ubojice ili koljači ili silovatelji. Kad bi radili u svoje osobno, lično ime, ne bi ih mogli napraviti toliko koliko su ih napravili. Zato rade u tuđe ime i pozivajući se na nas, tad dobiju stanovitu auru vitezova sa čak plemenitom misijom. Nikad nas nisu pitali da li mi to želimo. Nikad nisu doduše pitali ni one koji se s tim na neki način i slažu, čak im i odgovara da je to napravljeno u njihovo ime ali bez pitanja. Jer oni ne bi da zaprljaju ruke sami i oni bi htjeli čuvati svoj miran san. Ja bih volio da ova emisija i razgovor koji će uslijediti budu usmjere-ni upravo prema toj drugoj grupaciji, ali nekako mi se čini da ga danas neće slušati baš previše ljudi iz te grupacije jer oni ne gledaju ovakve emisije, oni vole nešto da im može opustiti mozak. A ova emisija nije usmjerana opuštanju mozga.

Svešćemo se ponovo na ono – pometimo svi ispred svoga praga. Nemojmo dopušta-ti drugima da nam metu, nemojmo se mi praviti važni i mesti pred tuđim pragom. Ali treba mesti dok se metla ne istroši pa onda uzeti novu i mesti dalje zbog ovih mladih ljudi. Šta će njima neprijatelji u životu, treba imati prijatelje i stvarati nove prijatelje. Šta će im neprijatelji? Možda je poredba neumjesna, ja silno mrzim plaća-ti porez i račune, a plaćam ih redovito, svakih dva mjeseca. Mene duša boli, ali kad platim osjećam se dobro jer sam onda miran dva mjeseca. Nekako na ovom tragu bih volio da razmišljamo svi i da to jednostavno platimo sami sa sobom, otvorenog uma da se ne bi događalo ništa slično. A što se tiče satire koju ste spomenuli na ovu temu, ja vam mogu svima preporučiti knjigu pjesama „Pjesme iz Lore” Borisa De-žulovića, to je jedna od tih metli koje metu naše nevolje.


DRAGAN MARKOVINAPOVJESNIČAR, SPLIT

POSLJEDICE NERAŠČIŠĆENE

PROŠLOSTI

Mislim da je ključni problem naših društa-va nakon raspada zemlje ta činjenica nesu-očavanja sa zločinima koji su se događali u njihovo ime, svakog društva pojedinač-no, a mislim takođe da to vuče genezu iz Drugog svjetskog rata i činjenice da nismo osvijestili što je taj rat zapravo bio i kako se to zlo događalo.

Dakle, činjenica je da nismo ništa iskreno razgovarali o onome što se događalo, da su tada etnički čišćeni manjinski narodi radi neke kolektivne odgovornosti Njema-ca, Italijana, da se bilo normalno useliti u tuđi privatan stan itd. Tako da je taj Drugi svjetski rat ostavio trajne posljedice koje smo mi sada u puno žešćem obliku, barem u civilnim sredinama, proživjeli ponovo. Što se tiče broja žrtava mislim da je to pot-puno suludo raspravljati jer ako se u ne-čemu vidi sistem i sustav, vidi se neovisno o tome koliko je ljudi ubijeno ili nije, a to nije nikad incident.

„BILI SMO NAPADNUTI”

Mislim da je nešto u Hrvatskoj ipak na-pravljeno. Ne postoji dakle nikava izravna negacija da se ništa nije događalo, ali se to uglavnom pravda činjenicama – eto, bili smo napadnuti, to je posljedica, pa to nije bilo planski itd. I to se moglo možda najbo-lje vidjeti na slučaju kada je Gotovina oslo-bođen svih optužbi i kada je 90 % društva ušlo u jedan kolektivni trans u kojemu više jednostavno nije bilo mjesta ni za žrtve ni za ono što se događalo.

Na nekoj razini visokoj i zakonskoj, Hrvat-ska je svakako došla do kraja. Ali, meni je užasno neprijatno živjeti u gradu u kojem nije riješen slučaj Lora i to mislim da sa-svim dovoljno govori.

INTELEKTULNA KLIMA NA

POSTULATIMA DEVEDESETIH

Što je ambijent u kojem se u ime nekog nacionalnog romantizma po meni 19-sto-ljetnog, tu nacionalnu samostalnu državu postavlja kao jedan apsolut koji bi trebao biti ispred svega, zapravo nas sprječava da izgradimo humanije društvo, i da recimo, konkretno u Hrvatskoj, uvažimo manjine, tako sad imamo ovaj problem Vukovara itd. Dok se ne promijeni intelektualna klima koja je u gro slučajeva u Hrvatskoj ipak ultra-konzervativna ili možda malo blaže konzervativna ali na temeljnim po-stulatima devedesetih, teško da će doći do pomaka.


IZ ISTORIJSKOG NASLJEĐA

NISMO NIŠTA NAUČILI

Da sad ne ulazim u detaljnu analizu, na-ravno da se rat vodio iz viših interesa, naravno da su mnogi ljudi iz idealističkih razloga branili svoj dom, ali oni svakako ne znaju ništa o velikoj priči koja se po meni događala u cijelom tom procesu gdje sam prilično uvjeren da je dobar dio toga planski izveden i dogovoren unaprijed. Sad nemam nikave stopostotne dokaze ali mislim da je prilično izvjesno da je ovo što govorim činjenica. A tom nekom negativ-nom povijesnom ili istorijskom nasljeđu, naprosto ako smo mogli da imamo ljepše pozitivno istorijsko nasljedje od oslobo-dilačke borbe naroda protiv fašizma, ako se na to ne želimo oslonili, nego ćemo se oslanjati na ovo iz 1941. sve vrste fašizma domaćeg, onda je stvarno pitanje kakvi smo to mi ljudi.

Nema nazad, što se na ovim prostorima odigralo, odigralo se. Ja se bojim da na-žalost nemamo lijeka za to, jer ako je bilo moguće nakon onih strahota Drugog svjet-skog rata, ne samo na prostoru bivše ze-mlje, nego na prostoru čitavog evropskog kontineta pa i šire, ako nam to iskustvo i takvo zlo u prilično nedavnom razdoblju nije bilo dovoljno da ponovimo isto, onda zaista ne znam što će biti…

VESELJKO KOPRIVICANOVINAR, PODGORICA

POSLIJE NALOGODAVCA IZVRŠIOCI

Na teritoriji Crne Gore počinjeno je pet ratnih zločina od njih je procesuiran samo jedan koji je dobio konačan sudski epilog. Ostala su još četiri, maratonski sudski pro-cesi su u toku, još niko nije osuđen i po meni je najbitnije da primjereno i zaslužno prvo budu kažnjeni nalogodavci i aspirato-ri, a onda neposredni izvršioci.

Uglavnom se znaju imena ubijenih, a ubica, oni i dalje imaju status osumnjiče-nih. Još niko nije zvanično punosnažno osuđen, tako da mislim da je vrlo teško i utvrditi imena počinalaca tih zločina, zato što je bio veliki broj učesnika, sve je manje svjedoka, uništena je dokumentacija i sve je manje interesovanja čak i od sudova. Manipuliše se i u medijima i u javnosti, tako da je iluzorno očekivati da se zna pre-cizan podatak.

ZLOČINI BEZ ZLOČINACA

Niko ne negira da nisu zločini počinjeni, ali imamo zločine bez zločinaca, sporu pravdu, gotovo nepravdu. Sudovi odugo-vlače, sve ide na to da se stvar zataška,


u stvari suština je kad se govori o ratnim zločinima u Crnoj Gori da se ne dođe do nalogodavaca, da se oni ne izvedu pred lice pravde, a to su i u devedesetim skoro isti ljudi koji su na vlasti i danas, naravno tu nijedna vlast neće protiv sebe da radi i onda je krivica svaljena na neposredne iz-vršioce, čak na svjedoke koji su se usudili da svjedoče o ratnim zločinima, kao što je Slobodan Pejović svjedočio protiv deporta-cije BH izbjeglica. Tako da se sve tu pomi-ješalo i traje...

Apsurd je, kod nas se sudi pripadnicima vojske i policije za ratne zločine, uglav-nom njima i zato se oni brane da su dobili naloge od vrhova vojske i policije i da su poštovali zakon. I niko nije priznao da je počinio zločin.

Politička elita, odnosno aktuelna vlast je bila involvirana u sve te zločine koji su se desili tokom devedesetih i sve radi da spasi sebe, da krivicu svali na neposredne izvr-šioce i to one najnižeg ranga. Dalje, čak i opozicija nije zainteresovana, makar se javno ne eksponira kao takva, da se istraže ti ratni zločini.

NEDOSTAJE JAVNA OSUDA

Što se tiče intelektualne elite, mislim da se ne može govoriti o nekom većem broju intelektualaca. I oni koji nisu bili na vlasti početkom 90-tih, oni su prešli na stranu vlasti, uhljebili se, udomili, kao poslanici ili kao novinari, urednici, po raznim udru-ženjima. Tako da je vrlo mali broj ostao i zato nemamo snage. Okupljeni su oko nekoliko medija i nevladinih organizacija i nemaju snage da se izbore sa političkom

elitom koja kontroliše i sudstvo i medije i policiju.

Ono što je zanimljivo, posebno nama koji to osuđujemo je da nema moralne osude u javnosti. Sudske će možda i biti, nekoga će zakačiti, ali javnost ne osuđuje nego čak i opravdava.

HIPOTEKE PROŠLOSTI

Da ne zaboravimo, mi živimo na području gdje imamo višak istorije i nažalost manjak razuma i pameti, tako da uvijek to može da se ponovi i nisam optimista da neće opet iz naftalina iskopati neki događaj, sve dok su-dovi ne kažu svoje, istoričari svoje, dok se potpuno ne rasvijetle svi zločini i da nema tabu tema, uvijek će to ove mlade genera-cije nositi kao hipoteku, kao i mi. Tako da bez rasvjetljavanja svakog ratnog zločina uvijek postoji potencijalna opasnost da se jave ratni zločini i ratni zločinci.


SMAIL ČEKIĆPROFESOR UNIVERZITETA U

SARAJEVU, SARAJEVO

PRIČA O RATNIM ZLOČINIMA

NIJE ZAVRŠENA

U Bosni i Hercegovini priča o ratnim zlo-činima, o genocidima i drugim oblicima zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava još uvijek nije završena i bojimo se da je pitanje kada će zapravo biti završena.

Zadataka je još mnogo, postavlja se pita-nje zašto je to tako, prije svega treba imati u vidu činjenicu da su u BiH za razliku od ostalih bivših republika, članica bivše države, izvršeni najmasovniji, najmon-struozniji zločini, uključujući genocid nad Bošnjacima u ambijentu jednog međuna-rodnog oružanog sukoba. I zapravo na tom planu do sada značajni pomaci su učinjeni u pravcu naučnog istraživanja svih tih obli-ka zločina...

NEGIRANJE GENOCIDA JE

POSLJEDNJA FAZA GENOCIDA

U Bosni i Hercegovini genocid i drugi obli-ci zločina protiv čovječnosti i međunarod-nog prava se i dalje prikrivaju, minimizira-ju, relativiziraju, osporavaju i negiraju. Kad

govorimo samo o tom procesu, ja ću vas podsjetiti da svi poznati istraživači iz obla-sti holokausta i genocida smatraju da je negiranje genocida zadnja faza genocida. To drugim riječima znači da genocid, na-žalost, u BiH još uvijek traje, ne samo kada je u pitanju ova faza o kojoj mi govorimo, nego postoje i akti genocida u skladu sa konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju genocida koji potvrđuju ovu činjenicu – da genocid, naglašavam posebno nad Bošnja-cima, i dalje traje.

Suštinski je problem utvrditi broj žrtava. Treba naglasiti da se tu radi o jednom veoma teškom, izuzetno složenom, osjet-ljivom, odgovornom i zaista velikom istra-živačkom poduhvatu. I ono što je između ostalog najznačajnije jeste utvrditi suštin-ske pojmove kao što je pojam žrtva, odno-sno žrtava. Šta je žrtva? A onda na osnovu toga utvrditi kategorizaciju svih tih žrtava, kategoriju žrtava i posebno jedno ključno pitanje utvrditi status tih žrtava.

PRIHVATANJE ČINJENICA JE

PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI

Većina zločinaca se pred ratnim sudom brane da nisu krivu, da su samo izvršavali naređenje i najveći broj istraživanja govori o tome. Ja sam imao priliku da 2007. go-dine na jednoj međunarodnoj konferenciji o tom pitanju sa svojim saradnicima raz-govaram sa gospođom Karlom del Ponte. Njen odgovor je bio da je to pokušaj sva-kog optuženog da dobije uvažavanje ka-zne, odnosno krivice.

Dolazimo do jednog ključnog pitanja koje se zove javno izvinjenje. Za žrtve genocida


bez obzira da li je riječ o žrtvama genoci-da ili ratnih zločina to je ključno pitanje, a koje u sebi sadrži dva ključna, bitna elementa međusobno povezana ili što bi klasici marksizma rekli, koja se nalaze u dijalektičkom jedinstvu. Riječ je o ele-mentu koji se zove priznavanje činjenica. Prihvatanje dakle da je počinjen genocid ili ratni zločin je u isto vrijeme prihvatanje odgovornosti za učinjeni zločin, i u skladu sa tim ključni proces jeste da nakon takvog javnog izvinjenja dođe do procesa projekta ispravljanja nepravdi koje su učinjene.

POSTOJI SAMO JEDNA ISTINA

Postoji jedan problem kada su mediji u pitanju, a taj problem se zove uticaj politič-kih elita, političkih partija i njihovih vođa.

Kada je u pitanju proces obrazovanja, sva-kako obrazovanje ima ključnu ulogu, me-đutim i tu se postavljaju problemi. Tačno je, postoje presude, postoje naučna djela, ali postoje ljudi koji ne vjeruju niti prihva-taju relevantne činjenice presuda, ne pri-hvataju relevantna naučna djela, i u tome je onda problem, pojavljuju se različite isti-ne, a u suštini postoji samo jedna istina.

Neophodno je pravično, adekvatno ob-razovanje gdje će se govoriti, proučavati istina i samo istina, i ona biti jedina mjera i mjerilo u tom društvu. Bez istine neće biti ni pravog obrazovanja, ni nauke, niti novinarstva.

IVAN JOVANOVIĆPRAVNI SAVJETNIK U OEBS-U, BEOGRAD

NEMAMO POČINIOCE SREDNJEG

NIVOA ODGOVORNOSTI

Suđenja za ratne zločine su obaveza i po me-đunarodnom i po domaćem pravu za svaku od zemalja u regionu, a to je i jedna velika moralna obaveza. Osim suđenja isto tako je važno govoriti o zločinima i pomirenje u re-gionu ne može biti dok svaka neprijateljska strana ne kaže onoj strani sa koje su žrtve – žao nam je što su zločini počinjeni, veru-jemo vam, ne poričemo, izvinjavamo se. Mi imamo imena počinilaca u velikom broju, i to onih neposrednih izvršilaca i onih koji su sa vrha komandnog lanca, jer su ti sa vrha u Hagu. Ali nemamo imena i odgovornost onih na srednjim nivoima odgovornosti, to je recimo onaj deo koji do sada recimo nije ni dodirnut na suđenjima u Srbiji.

UMJESTO PORICANJA RELATIVIZACIJA

U Srbiji je započet taj proces suočavanja i dobrano je odmakao, naročito u odnosu na ono što smo imali 90 – tih godina. Pre svega nije tabu priča o ratnim zločinima, političari, uključujujući i vladajuće politič-ke strukture, sa mnogo više otvorenosti se


odnose prema tome. Imamo i veliki broj su-đenja pred domaćim sudovaima što je jako pozitivno, nemamo sad poricanje, ali sad imamo relativizaciju, naročito u pogledu Srebrenice gde imamo ono čuveno pitanje – „šta su oni nama radili”. Međutim i dalje ve-liki broj ljudi, naročito iz intelektualne elite doživljava to kao zadatak koji nam nameće neko spolja, EU, međunarodna zajednica.

Danas lokalna pravosuđa rade mnogo bolje nego što su devedesetih godina ili počet-kom 2000 – te, veliki napredak je naprav-ljen, međutim i dalje postoje mnogi pro-blemi počevši od tehničkih, poput zaštite svedoka. To je najčešći problem u lokalnim sudovima u BiH, problem na Kosovu, zatim problem vođenja istraga kad imate zavere ćutanja u strukturama policije, vojske, dr-žavnim strukturama. I opet pravosuđa često pribegavaju i samocenzuri, nema nekada ni direktnog političkog pritiska nego sami neće da talasaju ili se zameraju nekome moćnom, bilo u političkim strukturama ili nekom moćnom ko još uvek ima snagu u policiji ili vojsci. Naravno, postoje i politički pritisci. Ja sam skeptičan u odnosu na to da li će ikada moći neko sa viših komandnih nivoa da bude procesuiran pred domaćim sudovima bilo gde u bivšim republikama.

ZLOČIN JE ZLOČIN BEZ

OBZIRA NA BROJKE

Mnogo je komfornije s moralne pozicije biti žrtva nego biti optužen i imati ulogu zločinca. Kod nas na Balkanu razvijen je taj kult žrtve, međutim on se koristi za neke političke i kolektivne narative, istorij-ske obračune, a poštovanje pojedinca žrtve

često nedostaje. Odnos prema žrtvama rata, barem u Srbiji je često neljudski. Mi-slim da je tu Srbija možda najmanje uradi-la prema svojim žrtvama i seti ih se samo kada treba da se konfrontira sa onom dru-gom stranom ili da osporava zločine koji se pripisuju srpskoj strani. Zaista tu brojke nisu bitne da bi se utvrdilo da je nešto bilo zločin, recimo primer Srebrenice da li se-dam hiljada, osam hiljada ili „samo” dve hiljade, očigledno je da je ubijeno onoliko ljudi, Bošnjaka, koliko ih je vojska Republi-ke Srpske uhvatila, da ih je zarobila deset hiljada, bilo bi ih deset hiljada. Ako je ubi-jeno „samo” tri hiljade, onda znači da ih je toliko zarobila. Ali je opet bitno popisati žrtve i pobrojati žrtve baš zbog toga da bi se sprečile manipulacije. Ali mi taj zadatak nismo uradili ni od Drugog svetskog rata na ovamo, ali sad bar imamo uslove da to uradimo, imamo i više podataka, i ono što je Haški tribunal uradio je dragocena arhi-va za takav neki poduhvat.

MUNICIJU POLITIČARIMA

DODAJU INTELEKTUALCI

Političari imaju najveću odgovornost zbog toga što oni svojim odlukama mogu najbr-že da donesu promenu, ali nisu oni jedino odgovorni i mislim da se njihova odgo-vornost i precenjuje. Recimo samo ako mi dozvolite jedan primer istraživanja empi-rijskih koje su sprovodili OEBS i Centar za ljudska prava svake druge godine, gde se pokazalo da najveći uticaj na javno mnenje o Haškom tribunalu i ratnim zločinima, generalno o ovoj temi, imaju prvo tzv. ana-litičari ili intelektualci, zatim novinari, a


onda su debelo iza njih političari koji ima-ju samo jedan procenat uticaja više nego nevladine organizacije. Kad političari javno govore, oni koji im dodaju municiju već 20 godina i prave za njih municiju i oružje su intelektualci.

KAD ZLOČINCI POSTANU HEROJI

Ja malo drugačije vidim razloge zašto ljudi gledaju neke ratne zločince kao heroje i ubeđen sam da ih ne gledaju kao heroje zbog toga što su svesni da su oni počini-li ratni zločin i ratni genocid, pa se s tim

slažu. Ne slave ljudi Mladića kao heroja zato što misle, odnosno veruju, da je on ubio sedam hiljada Bošnjaka u Srebrenici i kažu neka je, i zbog toga je heroj. Nego oni uzimaju samo, kao što smo svi skloni da o svojim ljudima, o svojoj familiji, o svojoj braći, svom narodu, mislimo uglavnom samo ono pozitivno, a negativno stavljamo sa strane. Ono što je negativno pripisuju manipulaciji, lažima, pogrešnom uverenju, međunarodnoj zaveri i u tome su u Srbiji, a verujem i drugde, konstantno od devede-setih, od početka ratova, ubeđivani u to.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANADNAN OVČINA (SARAJEVO): Kako se suočavaju različite zemlje, to je ono što je pitanje. Recimo u republici Hrvatskoj nakon ulaska u EU to pitanje je počelo da se rješava. Međutim pristup međunarodne zajednice rješavanju ratnih zločina za svaku zemlju je različit i on je sam po sebi problematičan. Međunarodna zajednica je posebice fokusirana na ekonomska pitanja što na neki način baca u sjenu pitanje ratnih zločina i kreira probleme. Ako gledamo praksu Haškog tribunala, ona je jedan korak naprijed pa tri koraka nazad, najčešće. Mislim da smo se u ovom trenutku vratili toliko koraka unazad da sada počinjemo ispočetka.

EMIR KALAČ (PODGORICA): Ja bih rekao da se države nisu sočile na pravi način do sad, pored te deklarativne osude zločina i dekla-rativne volje da se država na pravi način suoči sa ratnim zločinima. Izostalo je ono što je suštinsko, a to su konkretni rezultati,

procesi sudski i procesi prije svega koji će da vode do onih koji su bili nalogodavci, a ne samo do onih koji su bili počinioci ratnih zločina.

DEJAN RADIĆ (BANJA LUKA): Pa evo tokom emisije nametnulo se jedno vrlo interesan-tno pitanje, a to je – u čije ime su zapravo ratni zločini počinjeni. S tim u vezi smo nedavno u medijima imali priliku da proči-tamo oproštajno pismo američkog vojnog veterana Danijela Somersa, dakle vojnika koji je počinio samoubistvo upravo zbog ratnih zločina, i u tom pismu on je otvoreno progovorio ne samo o ratnim strahotama i zataškavanju države u vezi sa tim strahota-ma, i uopšte o slabostima sistema vezano za zdravstvene posljedice prema veteranima, odnosno učesnicima u tom ratu. Pa evo i ovo bi bilo jedno vrlo interesantno pitanje o kojem bi u budućnosti trebali otvoreno progovoriti, pa možda i u nekoj od narednih emisija „Okruženja”.


IGOR NOVAKOVIĆ (BEOGRAD: Na nivou pojedinca postoji svest da projekti koji su započeti početkom devedestetih godina, izgradnje naciona, nisu završeni i da će se potencijalnim suočavanjem kako na kolek-

tivnom tako i na ličnom nivou na neki na-čin taj projekat koji postoji kod svih država u regionu, na neki način biti delegitimizo-van. U tom smislu pojedinci a i ceo kolektiv ne žele da se sa tim zločinima suoče.

PRILOG 1

KATEGORIJE RATNIH ZLOČINACA

Direktni ratni zločinac ubija iživljavanjem,

nagomilanih strast, ideoloških ili šovinistič-

kih, i najčešće uživa u svireposti. Psiho-

lozi tvrde da u ratu ubijaju i ratnik i ratni

zločinac, ali da su razlike ogromne. Borac

ubija naoružanog neprijatelja koji dejstvu-

je u jeku borbe, i ne ubija žene, decu, stare,

nemoćne, ranjenike i ratne zarobljenike.

Direktni zločinac se razlikuje od zločinca

po tome koga ubija ali i zašto ubija, ko ubi-

ja i šta oseća dok ubija. Ništa manje nisu

destruktivne ni ostale kategorije ratnih

zločinaca, to su indirektni izvršioci – direk-

tni i indirektni naredbodavci. Direktni

naredbodavac pripada srednjem i visokom

komandnom kadru i određuje destrukciju

koju sprovode direktni i indirektni izvršioci.

PRILOG 2

RATNOG ZLOČINCA

STVARAJU OKOLNOSTI

Nauka tvrdi da se ratni zločinac ne rađa već

nastaje, te da se većina ratnih zločinaca svr-

stava u normalne ličnosti. Sudski psiholog


Gilbert testirao je inteligenciju ratnih zloči-

naca kojima je suđeno u Nirnbergu, rezultati

su pokazali da većina ima natprosječnu inte-

ligenciju. Fon Širah 130, Frank 130, Denic

138, Gering 138, Šaht 143. Presudan uticaj

imaju ideologija, organizacija i socijalna sre-

dina kao i individualne psihološke karakte-

ristike. Erih From u detaljnim karakterološ-

kim studijama Kernhofa, Staljina, Himlera i

Hitlera, zaključuju da su ljudi sa manje ili više

izraženom neprofilnom, sadističkom, autori-

tarnom i konformističkom crtom u karakteru

potencijalni teroristi, zločinci i mučitelji. I da

se ratni zločinci regrutuju iz redova izrazi-

to sugestibilnih i frustiranih pojedinaca, bez

obzira na sklop crta ličnosti, kao i iz redova

ličnih osvetnika.

PRILOG 3

RAZLIČITA IMENA JEDNOG RATA

Na prostorima nekadašnje države čak je

i opis rata diskutabilan. Hrvati ga zovu

domovinski rat i proslavljaju kao dan bor-

be za nezavisnost, u BiH to najviše zavisi

od toga kome je pitanje upućeno. U RS

prema zvaničnom narativu u pitanju je bio

građanski rat, dok u Federaciji preovlađu-

je mišljenje da je to bila strana agresija.

Mada ima i onih koji će dodati kako su se

brojni okršaji vodili na religijskim osno-

vama. Predstavnici vlasti i države Srbi-

je i Crne Gore su godinama tvrdili kako

zemlja nije uključena ni u kakav rat. I

na tome su insistirali sve dok nisu počele

da padaju bombe, kada se zvanični jezik

promenio i Srbija objavila da je u ratu sa

NATO snagama. U isto vreme kosovski

Albanci su tvrdili da vode rat za oslobođe-

nje, dok su pripadnici alijanse o bombardo-

vanju Srbije i Kosova uglavnom pričali kao

humanitarnoj intervenciji i na taj način

stavljali u drugi plan destruktivnu kompo-

nentu rata.

97DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE

DESETO POGLAVLJE

CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVEZašto je sekularizam toliko važan, zašto još nema otvorenog dijaloga o polo-žaju religije u društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajednica i države, da li su u zemljama regiona sve crkve zaista ravnopravne, da li je moć vjerskih zajed-nica u našim društvima tolika da može da usmjerava vlade i političare u ovom ili onom smjeru, da li su crkve kompanije koje okreću veliki novac – neka su od pitanja kojima su se bavili gosti desete emisije Okruženja: Aleksej Kišjuhas (Novi Sad), Branko Baletić (Podgorica), Ivan Ugrin (Split), Dževad Hodžić (Sa-rajevo) i uvodničar emisije književnik Balša Brković (Podgorica).


UVODNA RIJEČ


CRKVE PRETVORENE U NACIONALNE FETIŠESama tema religije na neki način dejstvuje na ljude, čak i na one koji nisu vjerni-ci, tako da suspenduje kompletan razumski aparat. Na neki način, osjeća se neka vrsta pijeteta koji često rezultira naprosto odnosom koji ne da da se to kritički preispituje. Neko će reći da je to fenomen vjere, dakle, ne može podlijegati kritič-kom preispitivanju. Ali, s druge strane, crkva nije fenomen vjere. Crkva je orga-nizacija koja kada to analizirate djeluje spektakularno, budući da zastupa orga-nizovano sve one koji vjeruju u fiktivnog lika a iz čega proističe kompletna moć te organizacije. Dakle, ako pogledate veličanstveno kulturološko nasljeđe koje su ostavile u ovih nekoliko hiljada godina sve organizovane religije, od islamske umjetnosti preko renesanse, evropske, prekogotičke arhitekture, Bahove muzike – to su vjerovatno zaista najveći dometi. Ali, opet možda možemo reći i ovako: ok, s druge strane stajala je najveća moguća moć koncentrisana u ovih 2000 go-dina. Da je to bilo, recimo, udruženje poljoprivrednika, možda bi Bah ili Direr, ili najveći slikari opisivali samo zemljodjelce i stočare. Naprosto, živimo u prostoru gdje smo imali jednu potpuno suludu situaciju, crkve su pretvorene u nacionalne fetiše i kao takve one više, s jedne strane, nisu mogle odgovarati svojoj univerza-lističkoj prirodi i misiji, a, sa druge strane, pristale su da budu mehanizam u jed-nom velikom zlu. Crkve imaju kafiće i kafane, ali ne plaćaju poreze. Dakle, ima-ju vrlo profitabilne djelatnosti, a to je opet u vezi sa onim momentom sa početka. Već sama ta tema kao da suspenduje na neki način jedan kritički racionalni apa-rat. Na koncu, kad god vidim da je neki, kako se to zove dobrotvor, ktitor sagra-dio crkvu koju je platio pet miliona eura ili dolara, moram da pomislim koliko bi radnih mjesta bilo otvoreno za taj novac, koliko bi nekih drugih stvari moglo da se učini tim novcem. A, ovdje imate jednu vrstu služenja jednoj povjesnoj utvari. I ne vjerujem da je to dobar put.


ALEKSEJ KIŠJUHASASISTENT NA ODSJEKU ZA SOCIOLOGIJU

FILOZOFSKOG FAKULTETA, NOVI SAD

BOLJE SE OKUPITI POD KROVOM

UNIVERZITETA NEGO CRKVE

Ono što je u vezi sa religijama najvažnije zapravo je sekularizam. U pitanju je ne samo prosta odvojenost od države, već i pravo ljudi da budu slobodni od verskih ideja, verskih autoriteta, normi itd. Samo nas sekularizam može izbaviti od zla.

Ja bih se složio sa činjenicom da je religija zaista i društvena. Činjenica je da je važno da ljudi otplešu ritual pod nekim krovom. Ali, bih zadržao jednu skeptičku ali i ate-ističku zamisao o tome da je bolje da se ljudi okupe pod krovom univerziteta nego crkve.

ODVOJENOST CRKVE OD

DRŽAVE JE FIKCIJA

Odvojenost crkve od države češće je fikcija nego realnost, uprkos ustavima i svemu ostalom – od markica za hram Svetog Save, što je banalan primer, pa do veronauke u školama, što smatram zastrašujućim. Kada govorimo o jednakosti među verskim zajednicama, meni je na određeni način

iritantna činjenica da uvek govorimo o pet, šest, sedam verskih zajednica i onda merimo njihovu međusobnu jednakost. Ja ne znam gde se stavlja ta vrsta tačke. Uko-liko su to verovanja u natprirodno, a jesu, ukoliko nema dokaza za njihova uverenja, a nema, kako pravite razliku između tradi-cionalnih i netradicionalnih. Koja je razlika u verovanjima u relativno – tradicionalne figure sporne istoričnosti kao što su Mojsi-je, Isus ili, na kraju, Alah i sve ostalo, i ne-čijeg verovanja u ružičastog jednoroga koji živi na nekoj vrsti oblaka?

INDIREKTAN I JAK POLITIČKI

UTICAJ VERSKIH ZAJEDNICA

Mislim da naši donosioci odluka nemaju neke svoje pastore, poput Džordža Buša mlađeg, sa kojim se savetuju pre dono-šenja tih odluka. Ali, s druge strane, oni ispipavaju puls, oni nedozvoljeno komuni-ciraju. Oni to rade prije svega zbog uticaja koji crkva ima u velikom delu stanovniš-tva. Ja to posmatram nalik na paralelu sa Volterom s kojim je na samrti razgovarao sveštenik. Upitao ga je: Da li ste spremni da se sada odreknete satane? Volter je na-vodno odgovorio da baš sad nije vreme da na samrti stiče nove neprijatelje. Na isti na-čin ponašaju se naši političari, samo što su konstantno na samrti zbog kratkoročnosti njihovih politika, a ne žele sebi da stvaraju neprijatelje među klerom.

CRKVE TRGUJU LJUDSKIM

STRAHOM OD SMRTI

Moguće je posmatrati verske zajednice kao kompanije koje se bave obrtanjem velikog


novca, uz već pomenutu činjenicu da za tu vrstu obrta najčešće ne plaćaju porez pa bi ih nazvao ne samo profitnim nego i ekstra profitnim preduzećima. Međutim, nije sve do te mere jednostavno. Njihova funkcija, naravno, nije jedino ekonomska, iako ima-mo veoma očigledne slučajeve pojedinih pripadnika klera koje samo ta dimenzija interesuje. Ali, generalizacije u tom smislu nisu posebno korisne. Verujem, kako da kažem, da mnogi od njih iskreno veruju da čine uslugu svima nama i da se odriču određenog zemaljskog. Njihova je funkcija šira ali postoji i ta ekonomska dimenzija, prva upada u oči, pogotovo u osiromaše-nim društvima kao što je naše.

Ali, mislim da nije sve u novcu, niti vrtići-ma, bolnicama o kojima govorimo. Mislim da crkve prodaju utehu i trguju ljudskim strahom od smrti. Prodaju im svoj ugled. Mislim da je ta cena previsoka. Ona je kon-trola nad našim telima u ovom životu, u ovom svetu, jednom jedinom koji imamo zarad jednog sveta koji nikada neće doći. Ja mislim da je to strašna trampa.

IDEJE ZASNOVATI NA

ARGUMENTIMA, A NE VERI

Nažalost, malo smo govorili o sekularizmu ili je bio interpretiran kao neka babaroga. Da-kle, ideja o odvojenosti javnih stvari i religije je jedna od najvećih ideja modernog doba i preduslov same modernizacije kao takve. Bez obzira na to da li smo vernici privatno ili ne, ne radi se tu samo o toj banalnoj politi-ci, ustavu itd – radi se o pravu građanina da bude slobodan od religijskih ideja, da javne ideje budu zasnovane na argumentu dokaza,

a ne na argumentu vere, na argumentima ra-zuma a ne tradicije ili otkrovenja...

BRANKO BALETIĆREDITELJ, PODGORICA

SPC NEGIRA POSTOJANJE CPC

U praksi to nije slučaj, kao što se u Crnoj Gori može govoriti i o tome da je crkva ve-oma povezana sa državom. Naravno, za to ne treba optuživati samo crkvu. Vi ste me pitali za mene vrlo važno pitanje. Nisu rav-nopravne, jer Srpska pravoslavna crkva ne-gira postojanje Crnogorske pravoslavne cr-kve koja je ukinuta dekretom u junu 1920. godine od regenta Aleksandra. Ono što je za mene čudno jeste da nema dijaloga: SPC to odbija tvrdeći da je Crnogorska crkva NVO, a sama nije registrovana u Crnoj Gori i deluje van pravnog sistema Crne Gore.

NACIONALNA RELIGIJA

KAO IDEOLOGIJA

Kada je reč o pravoslavnoj crkvi, ona nije imala snage i volje da prođe kroz pakao reformacije. Ona kaska za stvarnošću ne-koliko vekova i što je najvažnije kaska za sopstvenim vernicima. Crkva ima svoje konstantne planove, a vlast se smenjuje.


Oni ostvaruju svoje planove, a vlast ih samo iskoristi u svom mandatu ne brinući šta će biti kasnije. I po mom uverenju, u Crnoj Gori SPC apsolutno ostvaruje tokom vremena svoje planove, a vlast izbegava ra-zrešenje tog konflikta, gura taj problem is-pod tepiha. Čak su političari prihvatili naci-onalnu religiju kao ideologiju. U crkvi, koja je mnogo utemeljenija u mnogim stvarima, imate izuzetan broj obrazovanih ljudi i oni vešto koriste sve gafove vlasti koja okleva sa stvarnim dijalogom.

EPARHIJSKE GRANICE

VAŽNIJE OD DRŽAVNIH

Crkva je van pravnog sistema. Po nekim nedavno objavljenim podacima, SPC samo od manastira Ostrog uzima godišnje 50 mi-liona eura. Možda je ta cifra prevelika, ali ona nije demantovana od crkve a ne može se tačno utvrditi upravo zato što je ona van poreskog sistema. Normalno, ne možete cr-kvi tražiti da za obavljanje njenih osnovnih delatnosti plaća PDV, ali možete za sve ono što zarađuje od prodaje raznih predmeta, kafane, objekata. Evo sad gradi hotel u Budvi, „ na pjenu od mora”. Vi ste postavili potpuno ispravno pitanje. U zemljama u kojima u polovini osnovnih škola nemate toalet izdvajaju se ogromna sredstva za gra-đenje verskih objekata. Crkva i dalje insisti-ra na tome da su epahijske granice važnije od državnih granica i da ona ima pravo da radi u okviru svojih eparhija što hoće.

CRKVA NIJE SMIRIVALA STRASTI

Na ovom području žive narodi nedovrše-nog identiteta. Jedan od načina kako bi

se taj identitet konačno dovršio, iako je to proces koji traje, bile su verske zajednice koje su trebale da deluju u tom smislu smi-rivanja strasti. A, dogodilo se upravo su-protno – ako pogledate šta se dešavalo 20 godina unazad, videćete da one nisu bile u toj nego u obrnutoj funkciji.

PUSTITE ME DA NE VERUJEM

Visoke ličnosti SPC u Crnoj Gori vrlo često uvredljivo govore o agnosticima i ateisti-ma. Moje uverenje kao čoveka koji se bori za građanska prava je da ja uvek kažem pustio bih ja njih da veruju, neka oni mene puste da ne verujem.

IVAN UGRINNOVINAR I PUBLICISTA, SPLIT

ODNOS DRŽAVE I CRKVE

Imamo velikih prijepora u posljednje vri-jeme. Vlada Zorana Milanovića ima baš veliki problem da uopće nema dijalog sa crkvom. Dapače, potencira neka pitanja koja izazivaju povremeno i sukobe. S dru-ge strane, predsjednik države, iako agno-stik, trudi se, uistinu se trudi, imati dobre odnose sa crkvom. Kada je bila inaugura-


ciona misa pape Franja u Rimu, 19. ožujka ove godine, bio je tamo, kao i predsjednik Srbije Tomislav Nikolić i mnogi drugi. Ui-stinu je mnogima bilo stalo da se nađu na tom događaju.

RJEŠAVATI SPOROVE U

DUHU KRŠĆANSTVA

Sedmog svibnja 1991. kardinal Kuharić i tadašnji episkop German su u Sremskim Karlovcima pozvali sve odgovorne poli-tičare, vjernike i ljude dobre volje da se nesporazumi i sporovi u interesu mira i sigurnosti svih rješavaju pravedno i u duhu kršćanske ljubavi. Isto su ponovili u kolovozu. Kuharić je govorio, sjećam se kao sad:,,Ako meni neprijatelj uništi kuću, crkvu, ja njegovu neću. Ako mi ubije brata, ja se osvećivati neću”. Problem je kada se spustimo na jednu nižu razinu. Naravno, sa viših razina se pozivalo na mir. Problem je uvijek to što smo mi kao ljudi uvijek spremni gledati crno – bijelo. Teže nam je reći oprostite nego ajmo pokušajmo izno-va, idemo dalje. Dakle,” hvala” i „oprosti” su dvije najvažnije riječi u životu.

ODNOS PREMA DRUGIM

VJERSKIM ZAJEDNICAMA

SPC sasvim uredno djeluje u Hrvatskoj, kao i druge vjerske zajednice. Osim četiri ugo-vora koja je Vatikan potpisao sa hrvatskom državom, postoje i ugovori sa drugim vjer-skim zajednicama koje imaju jednaku slo-bodu i jednaka prava kao i svi drugi vjerni-ci. Kažem, oni jesu u manjini, nisu toliko dominantni ali nisu obespravljeni, zakonski su. U životu to manje-više funkcionira, ne

uvijek idealno ali se ne bih složio sa vama da su građani drugog reda. Nisu…

Otac nacije u Hrvatskoj se naziva Ante Starčević. On je bio žestoki antiklerik. Isto i Stjepan Radić koji je govorio puno žestokih kritika na račun crkve. Postoji u Hrvatskoj uvijek ta jedna relacija kritičnosti prema cr-kvi. Ne bih rekao da se doživljava isključivo teza da je biti Hrvat jednako biti katolik. Dakle, nisu subverzivni elementi, sigurno. Nesporazumi postoje na nekim drugim re-lacijama, a na ovim vjerskim ne, nikako.

MNOGI OBJEKTI NISU VRAĆENI

KATOLIČKOJ CRKVI

I u Hrvatskoj ima slučaj da Katolička cr-kva prima određena sredstva iz budžeta. Međutim, te dotacije, kao što su i dotacije nevladinim organizacijama, ne podliježu oporezivanju. Druga bi stvar bila ako crkva, na primjer, razvija kongresni turizam ili nešto slično, onda bi svakako trebao ići po-rez na te stvari, kao što se sad priprema u Italiji, kao što će vjerojatno i mnogim dru-gim zemljama to doći na red. Druga stvar je transparentnost tih sredstava. I u Hrvatskoj mnogi objekti nisu vraćeni Katoličkoj crkvi. U Zagrebu je npr. puno toga, čitav jedan mali kapitol tzv. građevinski blok. Ipak je crkva za dvije tisuće godina stekla mnogo toga. Bazilika Sv. Petra u Rimu nije nastala odjednom, gradila se stoljećima.


DŽEVAD HODŽIĆPROFESOR ETIKE NA FAKULTETU

ISLAMSKIH NAUKA, SARAJEVO

DIJALOG VJERSKIH ZAJEDNICA

I DRŽAVE TEK PREDSTOJI

Naša društva u cijelom regionu trebalo bi tek da otvore dijalog o položaju religije u društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajed-nica i države, kako bismo išli dalje od do-sadašnjih modela koje smo imali na djelu.

Kada je rječ o BiH, rekao bih da su u for-malno-pravnom smislu crkva i država odvojene. Ali, u stvarnosti često nisu. Po-gotovo to nije slučaj u jednom od entiteta. Mislim na Republiku Srpsku koja ima svoj krsni dan. Na taj način i u formalno – prav-nom i simbiličkom smislu, vezuje se za jednu, u ovom slučaju, pravoslavnu crkvu čime pokazuje povezanost države, odno-sno državnih organa i institucija i jedne crkve, a sa druge strane na taj način diskri-minira i dovodi u neravnopravan položaj sve građane koji ne pripadaju toj crkvi.

OMOGUĆITI VJERNICIMA UČEŠĆE

U POLITIČKOM ŽIVOTU

Ja mislim da nama tek predstoji otvaranje jednog ozbiljnog, strpljivog i širokog druš-

tvenog dijaloga koji bi išao za tim da pre-vaziđemo dosadašnje modele i da se kreće-mo u jednom u kojem bi sudjelovanje reli-gije u političkom životu bilo demokratski legitimno, na način da u političkom životu imaju pravo da sudjeluju i građani koji su vjernici i da se u artikuliranju svojih moti-va, zahtjeva, očekivanja, ciljeva, rukovode i svojim vjerskim opredjeljenjima, odno-sno osjećanjima i vrjednosnim sistemima. S tim da nosioci javnih mandata ne smiju političke programe, ciljeve i motive artiku-lirati u religijskom jeziku, odnosno, mora-ju ih artikulirati i opravdati na općerazum-skoj osnovi prihvatljivoj za sve.

„PROMIJENITI GRAĐANE”

Građani mogu imati primjedbe i imaju na sljedećim izborima mogućnost da to isprave. Ja na to aludiram ili ciljam. Sve dotle dokle postoje višestranački fer izbori, građani svaku vladu koja u vidu pomoći nevladinim organizacijama, vjerskim za-jednicama, crkvama za očuvanje kulturno – istorijskih spomenika, čime se prepliće to područje sa vjerskim zajednicama i crkva-ma – tu političku opciju mogu smijeniti.

U našim, kako bih rekao oštrim nastupima prema političarima koji idu blisko sa cr-kvama i vjerskim zajednicama, ili u našim kritikama tih odnosa – meni se čini da je jedino rješenje da promjenimo građane.

NE SMIJEMO DOPUSTITI

VJERSKO PRIVILEGIRANJE

Budući da dolazim iz perspektive Islamske zajednice kao Musliman, ja bih htio da ka-žem nešto, moglo bi se reći samokritički. S


jedne strane, mislim da se pretjeruje s tim eksponiranjem zapostavljenosti, isključe-nosti ateista i agnostika. Ali, s druge stra-ne, takođe sam duboko uvjeren da svako privilegiranje u našim društvima (a toga ima) građana u društvenom životu, u pro-

fesionalnom smislu, političkom i svakom drugom, na osnovu vjerske identifikacije ne bi smjelo biti dopušteno, i šteti vjerodo-stojnosti samih religijskih života, opredje-ljenja i tradicije.

ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANADNAN OVČINA (SARAJEVO): Razlika izme-đu BiH i ostalih zemalja regije je u tome što tamo imate tri konstitutivna naroda i praktično tri konstitutivne vjerske zajedni-ce, što slijedi jedno iz drugog, tako da one koegzistiraju savršeno – svaka kontroliše svoju etničku cjelinu iz koje dolazi. Ali, dobar primjer kako je situacija prilično komplikovana kad su u pitanju etničke i vjerske zajednice je popis koji sada predstoji u BiH gdje je jedno od najvećih

pitanja pitanje kojoj etničkoj skupini pripa-date, a promotivna kampanja ide tako da ako pripadate određenoj etničkoj skupini morate i određenoj vjerskoj zajednici. Ako ne pripadate vjerskoj zajednici, onda ne pripadate ni etničkoj skupini.

EMIR KALAČ (PODGORICA): Jezikom brojki, po svim istraživanjima javnog mnjenja crkva je u vrhu ljestvice institucija kojoj se najviše vjeruje. Taj podatak predstavlja oslonac crkvi, odnosno svim vjerskim


zajednicama da nerijetko imaju te izlete u ono što se smatra sferom svjetovne vlasti, a na drugoj strani imamo političare koji su i te kako oprezni u vezi te osjetljive teme, pogotovo u Crnoj Gori gdje postoji kontinuitet jedne vlasti. Osjetljiva pitanja se guraju pod tepih, naravno ona će prije

ili kasnije da isplivaju na površinu. Ne pokušavam da stvarnost predstavim kao crno-bijelu, ali kad sve stvari stavimo na papir, mnogo je pokazatelja moći crkve, odnosno vjerskih organizacija u odnosu na nemoć države.

PRILOG 1

UTICAJ NA VLADE NESUMNJIV

Deklarativno, verske zajednice su odvoje-

ne od države, ali je njihov uticaj na vlade

nesumnjiv. SPC ima ugovore o saradnji

sa Vojskom Srbije, Ministarstvom zdrav-

lja, Ministarstvom obrazovanja… Imala

je na neki način i svoje ministarstvo u više

mandata. Rapublika Hrvatska ima četi-

ri ugovora sa Svetom stolicom o pravnim

pitanjima, o suradnji na području odgoja I

kulture, o dušebrižništvu katoličkih vjerni-

ka, pripadnika oružanih snaga i redarstve-

nih službi Republike Hrvatske, kao i gos-

podarskim pitanjima.

PRILOG 2

MILIJARDE ZA VJERSKE ZAJEDNICE

Raskoš u verskim zajednicama u zemljama

okruženja je česta tema u medijima. Dži-

povi muftije Zukorlića, audiji srpskih vla-

dika i dom vladike Kačavende, najčešći su

primeri kojima se ilustruje raskoš supro-

tan crkvenom učenju o skromnosti. Već na

samom početku pontifikata, papa Franjo

je pozvao na skromnost pa su i hrvatski

biskupi skinuli križeve od zlata. Iz državne

kase, prema tvrdnji hrvatskih medija, po

ugovoru Hrvatske i Svete stolice katolič-

ka crkva godišnje dobije desetine miliona

evra. Srpska vlada godišnje na račun SPC

prebaci oko šest miliona evra. Daleko veći

novac zarade verske zajednice naplaćujući

svoje usluge, kao i od donacija. U Nemač-

koj godišnje katolička crkva dobije iz

budžeta 10 milijardi evra, a u Italiji devet

milijardi evra. Vrednost crkvenih nekretni-

na u Italiji je 1.200 milijardi evra.

106JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA

JEDANAESTO POGLAVLJE

DRŽAVNA UPRAVAKakva je državna uprava u zemljama regiona, postoji li potreba za njenom mo-dernizacijom i profesionalizacijom, kako stvoriti upravu koja će biti partner građana, kakva je naša administrativna kultura, reforma uprave na putu evrop-skih integracija, neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Đorđije Blažić (Podgorica), Ana Babović (Beograd), Dejan Buha (Sarajevo) i Anže Bo-žić (Ljubljana). Uvodničar emisije je književnik Voja Žanetić (Beograd).


UVODNA RIJEČ

VOJA ŽANETIĆKNJIŽEVNIK, BEOGRAD

RED JE DA IMA REDA

Kad je reč o ovakvoj temi onda je red da kažem nešto o redovima, a ja mrzim redo-ve. Kad su bili redovi za cigarete svojevremeno, ja sam zamalo prestao da pušim, kad su bili redovi za kafu ja sam prešao na čaj. Svoju ušteđevinu imam zahvaljujući tome što nisam čekao u redovima za piramidalnu štednju. I kad god vidim da je negde neki red, ja mislim da je reč o nekom foliranju, varanju ili jednostavno ne-funkcionisanju. Najviše me nervira kada vidim red ispred nečega što je državno, jer onda kada ljudi stoje u redu za državu, znači da nešto u državi baš nije u redu. A kad nije u redu, onda znači da može i preko reda, i mimo reda, u principu tu i nema reda. A zna se šta je red, red je da ne stojim u redu zbog onih kojima plaćam porez i doprinos da ne bi stajao u redu. Red je da za jednu stvar nemam petsto papira. Red je da generalno ima reda i da sve bude u redu. Red je da ima slobode. Red je da ima demokratije. Red je da ima šansi, red je da ima blagostanja, ali nije red da ima redo-va. Kad je ispred mene red, onda to znači da nešto sa državom nije u redu. I molim državnu upravu da mi kaže kako ja nisam u pravu.

Što se mene tiče, država je nešto što se tiče mene. I što se mene tiče, najbolju studi-ju o državi i njenoj upravi napisao je Franc Kafka, i najbolje se i zove – „Proces”. Jer upravljanje jednom državom je proces, koji je dobar ukoliko ja ne ličim na Kafkinog junaka Jozefa K, a loš je ako ja postanem on. Što se mene tiče, ja bih na jedno me-sto skupio državne i partijske i ostale funkcionere i ostale dužnosnike, one najveće, ogradio bi ih lepo i dao im da čitaju Kafku, i da ga potom jedno vreme sami na sebi i jedni na drugima primenjuju. Pa, ako nešto nauče iz toga, ako shvate kakva drža-va ne treba da bude, možda ih pustimo. A što da ih pustimo kad su već tu? Što se mene tiče, država je nešto što se tiče mene, i što se mene tiče, treba polako da spre-mamo gomilu Kafkinih knjiga, jer nikad se ne zna kada će taj lepi dan da dođe.


ĐORĐIJE BLAŽIĆDEKAN FDS-A, PODGORICA

REFORMA IMA SVOJ POČETAK

ALI NEMA KRAJ

Od klasične autoritativne i represivne uprave ka upravi koja je na usluzi građanima nužne su reforme. Međutim, te reforme ne može da sprovodi uprava jer ona po prirodi stvari nije sposobna sama sebe da reformiše tako da je nužno da je neko drugi spolja reformiše ako želimo da imamo upravu koja je partner gra-đanima, a ne građani podanici uprave.

Kako koja vlast dođe, ona kaže – znate, mi ćemo sad u reforme, to traje četiri godine i onda ćemo završiti. U suštini ono što se nažalost ne shvata, da reforma ima svoj po-četak ali nema svoj kraj. Naravno da je to jedan težak proces, apsolutno proces koji nosi sa sobom jako puno promjena i ono što čini suštinu priče je pitanje ko je nosi-lac tih promjena.

Ima jedan interesantan podatak, za Crnu Goru koja je poslije 90 – te godine, znači od prvog zakona 1991. godine do danas, mijenjala svoju organizaciju uprave ni ma-nje ni više nego 45 puta. Znači za dvadeset i dvije godina 45 puta je promijenjena or-ganizaciju državne uprave.

Crna Gora ima sada drugu reformu, refor-mišemo prvu reformu, sad smo u aurumu 2011–2016. godina, tako da ćemo vidjeti rezultate 2016. godine.

PROBLEM IMPLEMENTACIJE

Ono što su manje-više sve zemlje u okru-ženju uradile, uvele su mjere sistema službeničkih odnosa, sistem profesionalne službe. To je fino napisano u zakonu, sve je to sređeno, ali imate onu drugu dimenzi-ju koja je problematična, pogotovo za Crnu Goru i za zemlje u okruženju, koje ulaze u proces Evropske unije, a to je problem implementacije. Dakle, nije to pitanje da li postoji depolitizacija normativne prirode, ona postoji u smislu legislative.

Zakon o državnim službenicima je pore-đan po standardima dužničkog odnosa i sa tog aspekta je sve u redu. Međutim, imate drugu dimenziju, koja je jako problema-tična, koja je kontradiktorna, gdje u fak-tičkom stanju imate sistem plijena, sistem političke podobnosti, a u normativnom stanju imate potpuno drugu koncepciju. Dakle, to je suština problema.

DRŽAVNOJ UPRAVI JE POTREBAN

ŠKOLOVAN KADAR

Kad pogledate naše zemlje u okruženju, nijedna država ne vodi računa o svom kadru. Mi nemamo školovane ljude za državu. Prema tome, ono što rade moje kolege u državnoj administraciji u kojoj sam ja proveo deceniju i po u crnogorskoj Vladi, za to trebaju školovani ljudi. Dakle, ne možemo mi da govorimo o opštim prav-nicima, o opštim ekonomistima. Državna


uprava je multidisciplinarna. Ona ima jako puno inžinjera, tehničara i mnogo drugih struka, koji nisu pravnici.

Svi smo mi u okruženju promijenili siste-me, prešli smo iz klasične Veberovske dr-žavne uprave u taj treći model New public managementa, savremene uprave, ali šta je problem? Mi možemo promijeniti stotine zakona, ali suština nije u tome hoćemo li mi promijeniti zakone, suština je u mnogo težoj stvari, a to je promijeniti navike lju-di koji decenijama rade jedan isti posao. Kada ih pitate na osnovu čega radite, kažu na osnovu zakona. Izvinite, ali mislim da nije tako. Radite na osnovu navika. E, to je jedan ozbiljan problem, to je problem men-talnog profila ljudi. Mislim da će generacije biti potrebne da se to promijeni.

DRŽAVNA UPRAVA –

SIGURNO UTOČIŠTE

Politička volja je determinisana nekakvom borbom za vlast kao prioritetnim ciljem, s druge strane, ono čemu državna uprava slu-ži u dobroj mjeri je kupovina socijalog mira. Jer, taj socijalni mir se obezbjeđuje u stvari kroz državnu upravu, u ovoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalaze manje-više sve ze-mlje u regionu, kada je privreda u kolapsu ili blizu kolapsa, vi nemate, ne možete da obezbijedite stabilnost, socijalni minimum egzistencije, osim u javnom sektoru.

DEJAN BUHASAVJETNIK ZA REFORMU JAVNE

UPRAVE, SARAJEVO

DUG PUT OD STRATEGIJE

DO PRIMJENE

Reforma javne uprave je jedan od ključnih društvenih procesa u svakoj državi i ono čemu težimo svi da bi dobili efikasniju i efektivniju javnu upravu, moje mišljenje je da moramo uključiti sve segmente društva, jer uprava ne postoji u vakuumu, sama sebe ne može reformisati i s toga smatram da je neopodno uključiti sve segmente društva, neophodno je uspostaviti dijalog sa svim sektorima društva i istovremeno neophodno je raditi na jačanju administrativne kulture.

Reforma htjeli mi ili ne, ona se dešava, ona je neminovna. I mislim zaista da je veliki problem to što mi svi imamo strategije. I mi u Bosni imamo jako dobru strategiju ali kad dođe do same implementacije, do pro-vođena tih stvari, tu nam škripi.

DRŽAVNA UPRAVA PLODNO

TLO ZA KORUPCIJU

Sam sistem kao što je državna uprava, gdje su zaista velika prava iz socijalnog, eko-nomskog i bilo kog drugog sektora data


nekome na raspolaganje, plodno je tlo za korupciju. A sigurno da je jedan od velikih problema, a ja bih rekao da je veći problem u ovim nekim izvedenim sektorima kao što je obrazovanje, kao što je zdravstvo, znači te neke nadležnosti države. U samoj držav-noj službi možda je korupcija najzastuplje-nija u prijemu u državnu službu i u tom nekom sistemu napredovanja... Ali, mislim da je korupcija veći problem u ovim sekto-rima, generalno u javnom sektoru.

GLOMAZAN DRŽAVNI APARAT

Mi u Bosni i Hercegovini imamo 13 vlada, plus Vijeće ministara i zamislite koliko je tu ministarstava. Ja bih rekao, što se tiče ovog uhljebljavanja političkih kadrova, u BiH mi imamo i taj čuveni nacionalni ključ pri za-pošljavanju, gdje mora biti određenih kon-stitutivnih naroda, po popisu iz devedesetih godina. Ono što je kod nas simptomatično, rekli bismo da stalno raste taj politički nivo zapošljavanja, ti savjetnici ministara, koji ne dolaze javnim konkursom, neko koje mini-stri, u većoj ili manjoj mjeri imaju diskreci-ono pravo da imenuju. I ono što je takođe simptomatično kad pričamo o rastu državne službe je strašan trend rasta namještenika, znači ljudi koji nisu državni službenici, koji nisu, da kažem profesionalci sa visokom stručnom spremom, a koji suže kao neka tehnička podrška raznim agencijama. Reci-mo, čuo sam nedavno podatak u Federaciji BiH, od ukupnog broja zaposlenih u vladi, preko 60 odsto su namještenici.

DRŽAVA JE NAJVEĆI POSLODAVAC

Sve zemlje, pogotovo razvijene zemlje idu ka smanjenju uprave. Ja mislim da mi još nismo u fazi da će nam samo sma-njenje aparata donijeti neko dobro. Nama predstoji niz koraka, kao što su mjerenje učinka, kao što je profesionalizacija u smi-slu razvoja kompetencija i jednostavno preusmjeravanje – jako je bitno, pogotovo u državi kao što je BiH, gdje imate faktički četiri odvojena upravna nivoa, mobilnost kadrova, znači dovoditi i slati ljude. Nedav-no sam u Britaniji imao priliku da vidim šta je kod njih trend. Oni su se pomakli od New public managementa ka ovom ne-kom, tzv. neoveberijanskom modelu, gdje znači pokušava uprava da razvije kompe-tencije, tako da ne mora angažovati privat-ni sektor, nego se sve dešava „in house”. I jako je bitno kada bi državni službenici u tom smjeru išli, znači, da mogu te neke procese sami da rade, da postoji to neko liderstvo.U državama koje su, recimo, još uvijek u tranziciji, kao što su naše, i sa jako tankim, klimavim realnim sektorom, moramo uvijek imati u vidu da je država najveći poslodavac u čitavom društvu, i da bi zaista to moglo tektonske potrese izazvati ukoliko bi se krenulo radikalno. Mislim, mi uvozimo jako puno tih ideja sa zapada, počevši baš od New public managementa... Ne može se nešto samo tako prekopirati, jer mora se imati stalno u vidu kontekst države, i pogotovo to da smo mi društvo u razvoju i demokratije i eko-nomije… U Bosni i Hercegovini, a siguran sam i u zemljama okruženja, malo možda i paradoksalno, više nije parametar da li su


visoke plate ili nisu visoke, državna služba se posmatra kao siguran posao. S obzirom da su nam realni sektori jako loši da faktički ne postoji ekonomija, tako da ta teza pada, nebitno je da li ste kvalifikovani ili nekvali-fikovani, svi bi u državnu upravu, više radi stabilnosti plate...

ANA BABOVIĆIZVRŠNA DIREKTORICA „SRBIJA

U POKRETU”, BEOGRAD

REFORME SU DEFINISANE

IZBORNIM MANDATOM

Državna uprava Srbije je pre svega glomazna, jednim delom spora i može se reći lenja, što utiče negde na njenu efektivnost i efikasnost, međutim postoji jedan deo od 300, 400 ljudi koji predstavljaju lokomotivu državne upra-ve i koji zapravo čine da Srbija dobije uvek dobre ocene kada je reč o administrativnom kapacitetu u izveštajima EU komisije.

Reforme su definisane zapravo izbornim mandatom. I kada dođemo na vlast priča-mo o reformama koje vrlo često zaboravi-mo i onda one traju mnogo duže nego što bi morale i mogle da traju.

Napravimo strategiju, onda je sprovodimo par godina, onda vidimo gdje smo grešili, a znali smo na početku gde ćemo grešiti, pa smo to i uradili, onda radimo sledeću. Sada je nova strategija u pripremi do 2016. i ne bih stvarno mogla da dam procenu za koliko će se vremena popraviti, mislim da kada pravi ljudi dođu na pravo mesto, definitivno.

PROFESIONALIZACIJA

DRŽAVNE UPRAVE

Depolitizacija je jako popularan pojam ali ja ne mislim da je suštinski stvar u tome. Mislim da je jako bitna profesionalizaci-ja. Ako vi imate nekoga ko je zaista pro-fesionalac u onoj oblasti kojom se bavi, ja nemam ništa protiv ako bude politički angažovan.

U jednom trenutku je pokušano sprovođe-nje profesionalizacije tako što su se trenut-ni kadrovi zaposlili i zaštićeni su kao beli medvedi, aIi nemam utisak da je prošao neki proces selekcije i odvajanja onog što je dobro od onog što je loše. U tom smislu imam utisak da postoji jako veliki broj ljudi koji nisu dovoljno profesionalni da bi se bavili tim poslom i mislim da bi skraćenje državne uprave dalo rezultate.

Ono što sam se ja šalila svojevremeno, za neke ljude u državnoj upravi je i ta plata velika u odnosu na to koliko rade, možda ni to nisu zaslužili. Hajde da otklonimo ono što ne treba, pa onaj deo koji je kvali-tetan i ostane, treba da ima veću platu, ja se uvek za to zalažem, mi možda treba da kopiramo poslovni svet.


JAVNE NABAVKE NAJVEĆI

PROSTOR ZA KORUPCIJU

Sve dokle ne postoji red, ima prostora da se ide preko reda i mi najčešće dajemo no-vac ili bilo šta da bismo ubrzali proceduru. Ali, ono gde je centralizacija problem je mislim oko javne nabavke i nekih takvih stvari gde vi zapravo ne znate kada tu nema profesionalizma, nego znate koja je osoba zadužena za to i onda možete da do-govorite, to jeste najveće tle za korupciju u državnoj upravi.

Javna preduzeća igraju jako veliku ulogu u tome ko će koji deo dobiti jer znamo na kraju krajeva kako koja preduzeća rade i zarađuju, i odatle se najčešće finansiraju njihove stranke.

RJEŠENJE JE U REALNOM SEKTORU

Elektronizacijom bi veliki broj ljudi ostao bez posla. S jedne strane je to pitanje po-litičke volje, za koju ja mislim da mora da postoji interes zato što, ako se svi građani žale na državnu upravu, onda ćete sma-njenjem dobiti političke poene. S druge strane, smanjenjem, odnosno otpuštanjem velikog broja ljudi što bi se sigurno desilo u slučaju elektronizacije svega, imali bi veliki broj socijalnih slučajeva, koje treba ponovo negde da zaposlite, pošto realni sektor nemate, nemate ih gde, i onda imate problem.

Ali, zato možda fokus treba da bude na otvaranju realnog sektora jer vi ako nemate ljude koji doprinose budžetu, možete iz tog budžeta da vadite stalno, i da stalno dižete nove kredite koji će zadužiti naše

praunučiće, ali time nećemo postići ništa. Dakle, hajde da probamo da dignemo re-alni sektor i da onda možemo te ljude da zaposlimo tamo.

ANŽE BOŽIČNOVINAR, LJUBLJANA

KORUPCIJA STVAR PERCEPCIJE

Javna uprava u principu jeste depolitizo-vana, ali uvijek se događa, kad se neki mandat okončava, onda političari, neka politička opcija zapošljava svoje ljude. Kao novinar sam veoma kritičan prema tome i uvijek kad se to dogodi u medijima treba o tome pisati, treba o tome govoriti, na to upozoriti i ponekad ima efekta.

A što se tiče korupcije, mislim da je to malo više stvar percepcije. Čitao sam jednu anketu od Transparency International, to je bilo globalno istraživanje i pokazao je da je svaki četvrti čovek na zemlji u zadnje dvije godine platio mito. U Sloveniji, hvala bogu, toga je bilo samo 6%. Šest odsto lju-di je znači priznalo da je platilo mito, ali percepcija toga je mnogo veća. Ljudi imaju strašno slabo mišljenje o političkim stran-


kama, o parlamentu, pa i o pravosuđu i mi-slim da četvrti je bio baš javni sektor.

IZMEĐU PROFESIONALIZMA

I PODOBNOSTI

Ako vi imate previše centraliziranu vlast, dobijate neku vladajuću elitu i to je kata-strofa. U drugom smeru, ako je previše de-centralizovano, onda dobijete neke lokalne šerife koji vladaju. Ništa od tog nije dobro, to su ekstremi.

Što se tiče profesionalizacije, ima ljudi koji su stvarno kvalifikovani i onih koji su, kako smo rekli, podobni, partijski ljudi. Uvek imate ministra koji je politička figura, onda zavisi od njega, kako on to organi-zira, kako on to dozvoli kako da se stvori takva praksa. Ja bih rekao ovako, pola-po-la, ima profesionalnih ljudi kod nas, ima nažalost i onih drugih.

Kod nas se barem broj ministarstava malo smanjio, tako da mislim da imamo 12, 13, ali smo isto prije imali oko dvadeset. Ali,

problem su onda i manje službe, direkto-rati, pa ministrove potporne službe, to je i kod nas strašno.

JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO

Javno – privatno partnerstvo smo u Slove-niji probali na primjeru zdravstva. Država je podijelila ogromne koncesije doktorima ali nije bio baš dobar efekat. Znači, redovi su još isti kakvi su bili, a doktori koji su dobili te koncesije su zaradili velike pare. Do dva radi u javnoj bolnici, posle ima svo-je, za njega to je vrlo dobro. A za građane, ne bih baš rekao.

Elektronizacija je ključ za budućnost. Mi smo napravili neke korake u tom smjeru. Imamo e – upravu, i možete tamo nešto urediti, ali, ne možete recimo lične karte dobiti, dozvole za voziti auto. Naš ministar razmišlja i o elektronskim izborima, to je meni jako interesantna stvar, za sada to u Evropi ima samo Estonija.


ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKANJELENA MILJANIĆ (PODGORICA): Jedna stvar koju sam htjela dodati kratko jeste ta percepcija koja mora ići u korak sa reformama legislativnim i strateškim, jeste ta percepcija građana prema državnoj upravi i uslugama i programima koje državna uprava pruža, a to je da građanin, kad dođe na šalter ili u redove o kojima smo govorili, on nije samo klijent, on je i šef onom službeniku koji mu pruža uslugu. Znači da i tu moramo promijeniti tu percepciju kao građani, da mi u stvari plaćamo da dobijemo tu uslugu. Tako da možda, samo da imamo i tu dimenziju dvostruke odgovornosti o ulogama, i onoga koji pruža uslugu, i onoga koji je prima.

DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Možemo mi da pričamo koliko god o tome kako držav-na uprava nije efikasna, o tome koliko je preobimna, i koliko treba da se smanji, koliko treba da se smanji broj radnika koji su zaposleni u javnoj upravi, u javnom sek-toru uopšte i slično, ali, ukoliko ne postoji

politička volja da se uhvatimo u koštac sa svim tim, ništa od toga se zapravo neće ni desiti.

ANA ANGELOVSKA (SKOPLJE): Mislim da bi u ovoj fazi sve zemje regiona trebalo da iskoriste ovaj proces evropskih integracija, zato što sada ima ko da nas kontrolira, ko da nas ocenjuje i ko da nam ukazuje gde grešimo. Verujem da ćemo kasnije kad već uđemo u EU, moći sami da radimo sve to. Zato, do tada, treba da promenimo mentalitet.

AZRA BEĆIROVIĆ (SARAJEVO): Ono što se može uraditi je da novi zaposleni u javnoj upravi se ne zapošljavaju sa stalnim ugo-vorima, nego na neke određene periode od 4–5 godina, u tom smislu bi stalno radili na sebi, i pokušavali da se tu održe. Dalje ono što je potrebno jeste promijeniti mentalitet ljudi, jer, ja ću morati da citiram poznatog ekonomistu i nobelovca koji je reko da je sa nagomilavanjem javnih funkcija u oblasti javne uprave postalo nejasno ko je gospodar, a ko sluga.


PRILOG 1

NAJLOŠIJE OCIJENJEN RAD

DRŽAVNE UPRAVE

Sve ankete ukazuju na to da građani ima-

ju najviše primedaba na neefikasnost

državne uprave. Nezadovoljni su kvalite-

tom usluga, nedovoljnom stručnošću služ-

benika, a pre svega neljubaznošću radnika

u državnoj upravi. Traženje mita je jedan

od posljednjih razloga nezadovoljstva gra-

đana. Ankete u svim državama okruženja

pokazuju da oko 50 odsto ispitanika veru-

je da su korumpirani političari. Oko 30

odsto smatra da su sudije korumpirane. A

oko 20 odsto ocenjuje da su korumpirani

policajci. Zanimljivo je da je oko 35 odsto

ispitanika izjavilo da je dalo mito u svrhu

ubrzanja postupka. 18 odsto radi osigura-

nja boljeg tretmana, a čak 13 odsto dalo

je mito da bi dobilo željenu informaciju od

radnika u državnoj upravi.

PRILOG 2

NAJMANJA DRŽAVA – NAJVIŠE

ZAPOSLENIH U DRŽAVNOJ UPRAVI

U javnom sektoru u zemljama u regionu

prema procenama ekonomista zaposleno

je tri puta više radnika od evropskog pro-

seka. U Srbiji je u javnom sektoru zapo-

sleno oko 550 hiljada ljudi, a u admini-

straciji 63 hiljade. U Hrvatskoj, u javnom

sektoru radi oko 400 hiljada, od toga 52

hiljade državnih službenika i nameštenika.

U BiH zaposlenost u javnom sektoru raste

i prešla je broj od 115 hiljada zaposle-

nih, od toga, preko 50 hiljada u organima

uprave i lokalne samouprave. U Sloveniji

je u javnom sektoru zaposleno 160 hilja-

da radnika. Nema pouzdanih podataka o

zaposlenima u javnom sektoru u Makedo-

niji. Procene se kreću između devedeset

i sto osamdeset hiljada. Najviše zaposle-

nih u državnoj upravi na hiljadu stanovni-

ka ima Crna Gora – 34,2. Dok od Srbije

23,1 više imaju Hrvatska – 24,5 i Slove-

nija – 24,1.

Od zarada u državnoj upravi, najviše je po

stanovniku isplaćeno u Sloveniji – 27,7

eura, a najmanje u Makedoniji – 8,7 eura.

Dok su Srbija i BiH imale jednako skupu

državu, koja je koštala po 11,4 eura sva-

kog stanovnika ove dve države.

116DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA

DVANAESTO POGLAVLJE

ETNO MUZIKAEtno muzika kao dio zajedničkog kulturnog nasljeđa, da li je isto što i narodna muzika, koliko se njeguje i čuva, koliko se promoviše, zašto bavljenje ovom vrstom muzike naši gosti doživljavaju kao „kopanje po sopstvenom DNK-u, po sopstvenoj tajni ili formuli postojanja”, saznaćete od Vlatka Stefanovskog (Skoplje), Biljane Krstić (Beograd), Amire Medunjanin (Sarajevo) i Tamare Obrovac (Pula). Uvodničar je književnik Renato Baretić (Split).


UVODNA RIJEČ

RENATO BARETIĆKNJIŽEVNIK, SPLIT

TRI DIMENZIJE ETNO MUZIKE: LJUBAV, SEKS I PROSTITUCIJA

Kao sve stvari na ovom svijetu i etno muzika ima tri dimenzije. Jedna je lju-bav, druga je seks, a treća prostitucija. Ljubav je ono kad shvatiš da su toliki divni ljudi prije tebe, premda potpuno muzički nepismeni, stvarali i čuvali pre-divne melodije i pjesme tamo u nekim gudurama, vrletima i uvalama. Seks, to se dogodi kad i ti poželiš nadograditi nešto svoje na tim temeljima, malo izglobiti, dotjerati, dopisati. Tako da i tvoj trag ostane na putu tih vječnih pje-sama. A možda i ostaviti novu svoju. To je ono čime se danas bave naši gosti. A prostitucija, to je ono čime se bave neki kojih danas ovdje nema na našu sreću. To je čisto cipelarenje one ljubavi i ljubavničke strasti u seksu. To je kra-đa ritmova i harmonija uz koje se može plesati jedino po grobovima predaka. Tako kaže prijatelj, stručnjak, ozbiljna osoba, obrazovana. Ja bih samo volio ako bude prilike da probamo da napravimo ove razdjelnice između tih triju di-menzija danas u razgovoru sa ljudima koji, kako bih kazao uglavnom se bave ovom drugom dimenzijom. Ja sam započeo sa seksom pa ću bože me oprosti tako i svršiti. Nakon ove pjesme, nakon ovoga seksa koji nam je ovo četvoro krasnih ljudi priredilo ja bih samo šutio, smješkao se u plafon i pušio. Ostao sam bez riječi. Nešto ipak moram reći. Ja sam iz Splita, ovaj mladi gospodin ovdje surađuje sa Splićaninom Džibonijem godinama a niko nije spomenuo dalmatinsku pismu. Čekam sljedeći poziv u istom sastavu i uvježbajte vas če-tvero jedan dalmatinski seks.


VLATKO STEFANOVSKISKOPLJE

PREISPITIVANJE SOPSTVENOG

IDENTITETA

Bavljenje muzikom, sviranje i stvaranje muzike je jedan poseban osećaj, poniranje duboko u sebe, preispitivanje sopstvenog identiteta. A bavljenje muzikom koja te okružuje ili ako hoćete nazovimo je etno muzikom, liči na kopanje po sopstve-nom DNK, po sopstvenoj tajni ili formuli postojanja.

Meni je drago što sam pre 35 godina jednu kategoriju potpuno zaboravljenu, od kojih su se mladi ljudi na neki način stideli u to vreme jer su bili opsednuti pop, rok muzi-kom, drago mi je da smo ja i moji drugovi posegnuli za tim blagom i veoma uspešno na nekom nesvesnom nivou napravili veo-ma dobre aranžmane, veoma dobre izved-be tih starih tradicionalnih stvari.

MUZIKA JE OSVAJANJE SLOBODE

To je dodirivanje DNK, postojanja, sušti-na dodirivanja pitanja identiteta. Ko smo? Zašto smo? Odakle smo? Kad te stvari kre-namo da sviramo ljudi polude jer smo ih dotakli verovatno u najosetljiviju tačku u

tom trenutku. Kod mene je pitanje osvaja-nja slobode. Mene u muzici zanima slobo-da i koja je to teritorija koju moram i koju mogu osvojiti. Kod mene kući je postojala jedna kultna ploča Kirila Mančevskog. On je izvodio uglavnom pesme zapadne Make-donije. Nažalost nije živ i nisam stigao da ga upoznam. Ja sam u mojoj kući prona-šao tu ploču i u istom trenu sam uporedio sa najboljim Rej Čarls bluzom, recimo. On je dotakao bluz makedonske muzike. To ima jednu fantastičnu melanholiju, fanta-stičnu setu i sa jednim neviđenim baršuna-stim glasom. I onda sam ja počeo da kom-pariram jer sam preko Hendriksa nekako stigao do svoje tradicionalne muzike. Prvo sam bio fasciniran Rolingstounsima, Bitlsi-ma, Hendriksom, Dilanom da bih kasnije otkrio da ovo isto ne da nije manje vredno, možda je i vrednije.

PUBLIKA U LONDONU JE

POLUDJELA ZA NAŠOM MUZIKOM

Dozvolite da se malo pohvalim da sam u januaru ove godine u Londonu imao to zadovoljstvo i čast da nastupim sa London-skim simfonijskim orkestrom u Barbikan centru koji je bio rasprodat, imali smo četri bisa, tri dana probe. Sve sam snimio na svom rikorderu a pritom ja sam bio solista a London sinfo iza mene i svirali su „Jovka Kumanovka” i svirali su „ Eleno kerko „. Znači na neki način sam direktno ili indi-rektno isprovocirao taj orkestar da nauči sedam osmina. Na prvim probama su pi-tali kako se ovo broji? Da li brojiš jedan, dva,tri, četiri...sedam, ili brojiš jedan-dva, jedan-dva ili jedan-dva-tri. Znači na neki


način sam bio ponosan i sretan što mi se to desilo. Nije bio samo taj orkestar, svirali smo prije toga u Monte Karlu i Lajpcigu gdje je dirigovao Kristijan Jarvič, čuveni evropski dirigent. Publika u Londonu je poludela, četri bisa smo imali, znači primi-li su tu našu priču fantastično.

NIKO NEMA AUTORSKA PRAVA

Prvo ja nemam sva ta autorska prava. Ali imam jednog prijatelja slovenca iz Celja koji je obišao ceo svet Polineziju, Maleziju, Indiju, Nepal, Englesku, Ameriku, u potra-zi za muzikom. Čovek je prirodni etno-mu-zikolog samo traži lepotu, traži muziku. Još nije bio u Makedoniji. Ja mu kažem: Bošjan vreme je da dođeš u Makedoniju, da piješ sa izvora bistru vodu. Niko nema autorska prava na tradicionalnu muziku. Ali to je fantastično, ko je taj nepoznati autor koji je tako lepe stvari uradio. Meni je to uvek jedan veliki znak pitanja, jedna velika fascinacija. Kako je moguće da neko napiše „Eleno kerko” ili kako je moguće da neko napiše čak južno-srpske vranjanske pesme koje su za mene fantastične. Ja se ne držim ko slep za makedonsku muziku. Ja sviram bluz koji ne pripada našoj tradi-ciji, ja sviram gipson gitare, uključujem se u glasna pojačala. Ja imam rok bend, mogu da mi Britanci kažu – „alo, ti ne smeš da sviraš rok end roll, ti nisi iz Britanije ili nisi iz Amerike”.

ČUVATI TRADICIJU OD

NAPASTI GLOBALIZACIJE

Važno je reći odakle je svaka pesma, me-đutim ne do te mere da bismo krenuli da

se takmičimo koja je muzika bolja, manje ili više vredna. Čovek koji je kulturan i obrazovan, mora da poštuje sve kulture koje žive oko njega i još dalje. Neka to bude i eskimska kultura, koju nisam doži-veo lično, ali imam respekt zato što neki ljudi jedu samo ribe i žive u igloima. Sa druge strane, moramo da čuvamo sve te tradicije od jedne strašne napasti koja se zove globalizacija.

AMIRA MEDUNJANINSARAJEVO

PJESME KOJE SU ME NAUČILE

UNIVERZALNIM VRIJEDNOSTIMA

Pa muzika za mene, posebno tradicionalna muzika sa ovih prostora je u stvari jedno lijepo mjesto gdje pobjegnem kada mi je teško i kada pokušavam da se sastavim sa sobom. Mjesto koje mi pruža i radost i tugu i dotaknem se svih tih nekakvih du-bokih osjećanja koje svako ljudsko biće u nekom trenutku svog života osjeti.

Ta moja fascinacija tim pjesmama koje su nastale ko zna gdje u kom selu, gradu, mje-stu i opstale toliki niz godina su ono nešto što je mene, koliko god to zvučalo smiješno, vodile kroz život i učile nekim dobrim stva-


rima. Sve te pjesme imaju neke poruke koje su me kroz te stihove, metafore, naučile nekim univerzalnim vrijednostima u životu i zaista sam se trudila živjeti po tim načelima.

PJESMU „EMINA” ČUJEM

GLASOM I TIŠINOM

Ja jesam odrastala uz tradicionalnu mu-ziku ali sam istovremeno slušala neke potpuno netradicionalne bendove, autore. Ali, su mi nekako u to vrijeme smetali ti stari aranžmani, to nekakvo presviravanje. Jednostavno riječ nije dolazila do izraža-ja, barem se meni to tako činilo. I onda se pojavi taj čuveni „ Mostar sevdah” 1990. godine, od prijatelja iz Kanade dobijem al-bum, uopće nisam znala da ljudi postoje, i meni se to svidi. Meni je sevdah konkretno fantastična muzička forma, sloboda koja je sjajna za improvizaciju.

Slušala sam Himza Polovinu i on mi je jedan od najdražih pripovjedača tih priča sevdalinskih, zbog njegovog senzibiliteta, i ta pjesma „Emina” je generalno himna kod

nas. Nju je izvodio po meni na najljepši mogući način. Svakoj emociji koja se govo-rila tekstom je posvećivao posebnu pažnju i dahom i samom svojom interpretacijom, stvarno je uticao na mene. Ibrica Jusić, opet, način na koji je on doživljava je samo njegov, sve je to individualno. Ja recimo ne čujem „Eminu” sa bilo kakvim instrumen-tom osim glasom i tišinom, to je to...

SNAGA MUZIKE KOJU TREBA

POKAZATI OSTATKU SVIJETA

Imala sam jednu super ekipu, nas deset muzičara iz deset zemalja Balkana, zajed-no na sceni po prvi put i tri dana prije toga se sreli. Imali smo koncert na Trafalgar trgu, u centru Londona. Nelson nas gleda odozgo a mi pjevamo „Jovano, Jovanke”, „Zapjevala sojka ptica”. Trg je bio pun Engleza i apsolutno reakcije u onim mo-mentima gdje mene damar pokrene, gdje se i ja sva naježim u pjesmi, a ljudi su tako reagovali i u publici. To je samo pokazatelj kolika je ta emocija, taj fluid, taj ljubavni


odnos koji je prisutan u tom trenutku. To je snaga te muzike koju treba pokazati ostatku svijeta.

BEZ PODRŠKE DRŽAVE

Kod nas je trenutno situacija takva da je to segment na koji se najmanje obraća pažnja pored svih tih silnih problema koji postoje u državi. Nažalost, nije posvećeno dovolj-no prostora održanju, očuvanju, njegova-nju tradicije odnosno promovisanju iste. Sve se svelo na nekoliko nas entuzijasta, individualaca koji to rade sami, uz malu ili nikakvu podršku.

BILJANA KRSTIĆBEOGRAD

TRADICIONALNA MUZIKA

JE MENE PRONAŠLA

Pesma koju je nekada neko poslao sa nekog izvora, pravljena sa dušom, instinktom i sr-cem, one stižu do nas, one nas spajaju, mire vremena i razlike i vraćaju izvoru. Za mene je muzika sve. Ja ne znam čime bih se u ži-votu bavila da se ne bavim muzikom. Radim u Radio Beogradu već punih 30 godina kao muzički urednik. Otkad znam za sebe volela

sam da pevam, u mojoj kući se puno pevalo. Tradicionalna muzika i ovo čime se ja bavim ipak je negde mene pronašla.

RAZLIKA IZMEĐU ETNO I

NARODNE MUZIKE

U samom naslovu etnos jeste narod i to jeste tradicionalna muzika, više se vezuje, kako bih to rekla, za narod. Ja to tako gle-dam. Možda se razlikuje zato što je to skup svih stilova i tradicija, a ove isključivo va-zane za samo jedan narod. Upravo to, kroz tradiciju zaista živimo i to i jeste osnovna baza mnogim žanrovima. Od umetničke muzike do džeza, nije bitno. Samo je važno da se to negde nastavlja i da se to prenosi.

ONO ŠTO JE SEVDALINKA ZA

BOSNU, ZA VRANJE JE MERAK

Ja ne pevam pesme dalekih tradicija Indi-je, Japana i ne znam, niti bih umela to ali, vlašku muziku pevam zato što sam radila godinu dana u Negotinu u muzičkoj školi i tamo sam se upoznala sa vlaškom mu-zikom. Ono što je sevdalinka za Bosnu to je za Vranje merak. Makedonija isto ima fenomenalne, to su sve u stvari sevdalinke, to su sve ljubavne pesme, prelepe ljubavne pesme koje su se svuda pevale na Balkanu. Pričam o tome zato što o istarskoj muzici malo znam ali znam za istarske sekunde itd. Dakle, uvek su bile te podele, ali prava ljubavna pesma upravo izaziva sve te emo-cije o kojima pričamo, i Kiril Mančevski je moj omiljeni izvođač. Zahvaljujući njemu snimila sam pesmu „Jano sevdalino” i mo-ram da priznam, svaki put upravo ja bu-dem ta koja zaplače kad njega slušam.


HILJADU STRANA ISTE PJESME

Čuvena sevdalinka „Niz polje idu babo sejmeni”, ne zna se koja je starija varijanta da li je „Od polit idu babo sejmani” make-donska pesma koju je pevala i Mara Đorđe-vić, čak sa Kosova ili ova koja je praktično poznatija pesma. I jedna i druga su prelepe pesme. Dakle, pesma se tako prenosi. U bosanskoj verziji je recimo sina Marka, u makedonskoj sina Stojana, ima neke male razlike u melodiji, kitnjastija je makedon-ska pesma, a ova bosanska opet ima neki drugi izraz. Dakle, sve je negde obeležilo svoje podneblje i ja to tako vidim. Jedna pesma stvarno može da se nađe na hiljadu nekih strana.

KOLIKO DRŽAVA BRINE O

MUZIČKOM ETNO NASLJEĐU

Ja nekako imam utisak, ne znam možda nisam u pravu, ali mi se čini da nekako Makedonija najviše vodi računa o svojim muzičarima. Zašto to kažem? Imam utisak da je dok je još Toše bio živ, da je čitava zemlja stajala iza toga i imam utisak da je tako i s tobom, Vlatko. Možda se varam. Ja bih volela kada bi isto Srbija mogla da stane iza pravih umetnika i prosto da se ono što je dobro promoviše, i da se pomo-gnu ti ljudi. Pored svih ovih problema koji su nam se desili prosto se nema vremena niti za umetnost, niti za kulturu, niti za ove neke stvari koje su nama bitne a koje u stvari jesu prave stvari. Jedine stvari da se pokažu barem u ovom trenutku jer muzika ako ništa drugo bar je univerzalna umet-nost. Mnogo bi nam bilo lakše samo da nas malo poguraju, da ne radimo sve sami.

TAMARA OBROVACPULA

OBAVEZA ČUVANJA TRADICIJE

U IZVORNOM OBLIKU

Kod nas ima jedna dobra izreka: ko pjeva zlo ne misli. Ja dodam, ne misli uopće. Moja je priča malo drukčija, ja sam djete džeza, ja sam se fascinirala tom slobodom improvizacije. Nakon završene muzičke škole u Puli, flaute, ja sam otišla u Zagreb, vidjela uživo kako to izgleda, zaljubila se, počela vježbat na sve strane, hoću sve zna-ti i usput sam shvatila da nisam Amerikan-ka, nego Istrijanka. Ne dijelim muziku na žanrove. Dijelim na lošu i dobru, a dobra je jednako istinita ili ona koja ide iz duše. Loša je ona koja laže na bilo kom nivou ili koja nije stvarana nekakvom istinskom emocijom iznutra. A što se samog etničkog principa tiče ja na to gledam nekako ova-ko: za mene postoji obaveza očuvanja tra-dicije u izvornom obliku. To je neophodno ne bi li se prenijelo novim generacijama u izvornoj formi.

UNIVERZALNA ENERGIJA EMOCIJA

Što se vanjskog svijeta tiče ja mislim da je to u krajnjoj liniji nebitno, kao što je nebit-na i verbalna komponenta. Devedeset po-


sto energije ide kroz nekakvu emociju koja se stvara između ljudi koji su na sceni pa imaji jedan ljubavni odnos ili da ne kažem, oprostite, seksualni odnos, i isti taj odnos se događa sa publikom. Tako da mi gdje god smo bili, od Finske gdje niko ništa ne razumije i Japana, do susjednih zemalja, reakcija je bila otprilike jednaka.

ODNOS TRADICIONALNE

GLAZBE I DŽEZA

Ja bih jednu svoju dilemu iznijela, dva mala problema koja vidim u odnosu tradi-cionalne glazbe i džeza. Kod tradicionalne glazbe u jednom trenutku ja je osjećam prerepetitivnom, ima jedan svoj melodski slijed koji se uglavnom ponavlja koji treba na neki način oplemeniti, nešto mu treba dodati. Harmonijski ili neki interlud izme-đu. Kod džeza se recimo često susrećem sa nekim larpurlartizmom i nekim virtuoziz-

mom per se, koji gubi, gubi tu emotivnu potku i gubi smisao u kontekstu glazbenog dijela. Kako sam to,,ljepo” kazala. Nekako pokušavam pomiriti s tim što je meni glaz-ba. Ja bih voljela reći glazba je sve. Ti uju-tro ustaneš pa si tužan, pa si za pet minuta sretan, pa prođu faze životne razne koje nose različite osjećaje. Meni se čini da bi glazba na određeni način to trebala.

PORIJEKLO PJESME

Znaš kako ja to doživljavam, ja mislim da to nije nikako jedan autor, to je neki trenutak u kojem se rodila ta neka melodija, a onda su posle generacije i generacije to polirale. Nekako, kao ono kad izbaciš sve nebitno i ostane nekakva suština. Ja to kao pjevač doživljavam prvenstveno u melodiji. Meni se čini da su te melodije toliko arhetipske, toliko čiste jer su kroz generacije kao kroz sito prosijane i ostalo je ono najfinije.

GOSTI OKRUŽENJAGABOR GALANTAI – DRUGI SEKRETAR

MAĐARSKE AMBASADE U BEOGRADU: Sviđa mi se veoma muzika južnih suseda jer nije komercijalna i mislim da se radi o stvarnim ljudskim emocijam, ja sam oduševljen. Ja mislim da je muzička kultura zapadnog Balkana od izuzetne vrijednosti u Evropi.

MARKO ČADEŽ – AMBASADA SAVEZNE

REPUBLIKE NJEMAČKE: Naravno da znam za ovu vrstu muzike, pa ja mislim da su skoro svi gosti koji su danas govorili imali velike koncerte i nastupe u Nemačkoj, i mislim da se u Nemačkoj tradicionalna balkanska muzika ili muzika ovog regiona veoma poštuje, postoji i tržište i slušaoci.

124ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA

ZA KRAJ

UTISCI UČESNIKABALŠA BRKOVIĆ

„OKRUŽENJE” JE NEKA VRSTA ANTIČKOG TRGAOvakva emisija djeluje ljekovito. Nakon svega, „Okruženje” je neka vrsta an-tičkog trga kome se iznova vraćamo, da razgovaramo i da se čujemo. „Ljudi smo od kada jesmo za razgovor i od kada možemo čuti jedni druge”, pjevao je Helderlin. A, ako ne vjerujemo istinskim pjesnicima, kome ćemo vjerovati? „Okruženje” je važno jer, dovodeći nas na trg, pokazuje kako su nam proble-mi slični. Ovakvi pokušaji uspostavljanja dijaloških mostova zaslužni su za novu kulturu razumijevanja i tolerancije koja se ukazuje čak i među nama, ovakvima. I jedan detalj koji nije nevažan: ljudi koji prave ovu emisiju ličnim stavom i profesionalizmom pokazuju koliko je jednostavno i prirodno razgo-varati. A, nakon svakog razgovora, znaćemo više jedni o drugima. To, na ova-kvim prostorima, nije mala stvar...

VJERA ŠUMAN

VEOMA JE VAŽNO DA OTVORENO O SVEMU RAZGOVARAMOBilo je lijepo družiti se sa sjajnom ekipom „Okruženja”, jednako kao i s lju-dima iz okruženja koje muče iste dileme, isti problemi tranzicije, pretvorbe, tržišta, demokratizacije i europske budućnosti. Ove emisije, njihova gledanost i prihvaćanje u regiji, pokazuju koliko je važno o svemu otvoreno razgovarati, jer jedino tako bolje razumijemo i sami sebe i svoje susjede. Puno je tema o kojima i trebamo i možemo razgovarati i baš zato se nadam da će „Okruženje” nastaviti i otvarati sva pitanja koja pritišću ljude na ovim prostorima, sva pita-nja koja su često bolna i teška ali su potrebna kako bi se i kao ljudi i kao naro-di i kao susjedi bolje razumjeli, i na koncu konca, bili tu jedni za druge kao svi dobri susjedi. Ekipi „Okruženja” želim još puno, puno, dobrih emisija, dobrih sugovornika i ugodnog druženja. Od srca, sve najbolje!

MAJA BOBIĆ

RIJETKO RAZGOVARAMO SA SUSJEDIMABilo je izuzetno zadovoljstvo učestvovati u emisiji „Okruženje”. Nemamo, nažalost, često priliku da u regionalnom okviru i sa susedima razgovaramo o temama koje se tiču svih nas i budućnosti celog regiona, kakav nesumnjivo


http://okruzenje.net/index.php/novosti/111-balsa-brkovic-okruzenje-je-neka-vrsta-antickog-trga

http://okruzenje.net/index.php/novosti/111-balsa-brkovic-okruzenje-je-neka-vrsta-antickog-trga

http://okruzenje.net/index.php/novosti/110-maja-bobic-okruzenje-pravo-osvezenje

http://okruzenje.net/index.php/novosti/110-maja-bobic-okruzenje-pravo-osvezenje


proces evropske integracije jeste. Mislim da je, pored odličnog koncepta, zna-nja i stručnosti voditelja i kreatora emisije, to doprinelo boljoj informisanosti naših građana, sagledavanju prave mere svih izazova sa kojima su naše zemlje i društva suočeni, sličnosti problema i mogućih zajedničkih rešenja. Čini mi se da su ovakva forma, pristup ali i stepen profesionalnosti u razmatranju često složenih i bolnih tema ponajmanje zastupljeni u javnom diskursu i da je u tom smislu „Okruženje” – pravo osveženje.

SLAVIŠA ORLOVIĆ

KREATIVNO I EURO-AKTIVNO„Okruženje” je pravo osveženje u odnosu na duhovnu pustoš i medijsku kon-taminaciju kojima smo izloženi. Nakon dužeg vremena zatvaranja unutar sebe i naših razdvajanja „Okruženje” nas otvara i ponovo spaja, premošćuje razlike i uklanja barijere. Od ideje do realizacije, od emisije do emisije, sve je veoma inspirativno i sasvim uspešno. Teme, gosti, susreti, debate, poente i profesio-nalna ekipa, uzdignuti iznad i izvan parohijalne svesti i duha, promovišu i bra-ne univerzalne vrednosti. Učesnici i ekipa „Okruženja” deluju vrlo kreativno i euro-aktivno. Samo napred!

TANJA VUJOVIĆ

OZBILJAN PROJEKATSve pohvale za organizaciju i realizaciju cjelokupnog projekta „Okruženje”. Što se tiče emisije „Nasilje mladih i nasilje nad mladima”, sigurna sam da su vaspitno – obrazovni karakter i kreativnost samo neke crte koje ovu emisiju čine posebnom. Emisija je skrenula pažnju na značajne probleme koji su sve učestaliji u našem društvu. Iz neformalnih razgovora sam saznala da je emisi-ja veoma gledana što potvrđuju i statistike. Ovo ukazuje na njenu ozbiljnost i prave vrijednosti.

MIRZA IBRAHIMPAŠIĆ

GRAĐENJE MOSTOVA RAZUMIJEVANJAIdeja koju pokušavate ostvariti jeste originalna, vjerujem i jedinstvena u regio-nu i svakako predstavlja važan pokušaj civiliziranog dijaloga i građenja mosto-va razumijevanja na ovim prostorima. Izostanak dijaloga uzrokuje nedovoljno uzajamno poznavanje, proizvodi nerazumijevanje, a ono generira tenzije pa u konačnici, i u pravilu apsurdne, sukobe. Svježa su nam sjećanja na ovaj fenomen.

http://okruzenje.net/index.php/novosti/119-slavisa-orlovic-okruzenje-nas-otvara-i-ponovo-spaja

http://okruzenje.net/index.php/novosti/119-slavisa-orlovic-okruzenje-nas-otvara-i-ponovo-spaja

http://okruzenje.net/index.php/novosti/112-tanja-vujovic-otvarati-teme-o-problemima-mladih

http://okruzenje.net/index.php/novosti/112-tanja-vujovic-otvarati-teme-o-problemima-mladih

http://okruzenje.net/index.php/novosti/118-mirza-ibrahimpasic-gradenje-mostova-razumijevanja

http://okruzenje.net/index.php/novosti/118-mirza-ibrahimpasic-gradenje-mostova-razumijevanja


MARKO SOMBORAC

ZATVORITE NAS U SOBU I DAJTE NAM PAPIRŠto se tiče ideje projekta o sagledavanju istih problema u našem regionu tj. okruženju, emisija u kojoj sam učestvovao je bila možda jedina prilika da se upoznam na jednom mestu sa tako renomiranim kolegama iz okruženja i da razmenimo naše stavove o pitanjima koja muče našu profesiju. Ako bih morao da nađem neku manu, to je svakako nezahvalna tema o karikaturi i smehu gde sam uvek mišljenja da je bolje preskočiti teoriju, nego nas lepo zatvoriti u sobu, dati nam temu i papir, pa posle da snimamo šta smo nacrtali. Ko zna, možda za sledeći serijal?

JASNA BAJRAKTAREVIĆ

AUTENTIČNA IDEJASve teme su bile zanimljive, aplikativne, gosti kompetentni i čitava ideja, au-tentično edukativna. Dinamizam je postignut rezultatima istraživanja, uvod-nom i završnom reči koja je uvek davala specifičan pečat. Posebno ističem lju-baznost svih direktnih i indirektnih aktera projekta, što je dalo jedan prirodan i opuštajući ton svakome od nas. Drago mi je što sam bila deo ovog projekta, zahvaljujem se na pozivu uz iskrene čestitke i želju da svaki vaš naredni proje-kat bude obojen uspehom i trajanjem u njemu.

SRĐAN MILOŠEVIĆ

OTVARATE ZNAČAJNE TEMEEmisija „Okruženje” smisleno i na adekvatan način otvara značajne teme koje prevazilaze okvire dnevnog i tiču se nekih sistemskih pitanja koja u društvima regiona zahtevaju kreativne i efikasne odgovore i rešenja. Odabir sagovornika je pažljiv i promišljen. Format emisije u kojem u kratkim odgovorima treba izreći suštinu donekle je zahtevan za sagovornike, ali isto tako efikasno dopri-nosi dinamici razgovora. Nadam se da je i tema koja se ticala istorije bila pod-sticajna makar za one koji su za nju zainteresovani.

MIODRAG PERUNOVIĆ

EMISIJA BI MOGLA DUŽE DA TRAJETokom svoje dugogodišnje sportske karijere dao sam mnogo intervjua i bio gost u brojnim emisijama, ali iskustvo koje sam imao sa gostovanjem u „Okru-ženju” spada u sam vrh najprijatnijih. Bez pretjerivanja mogu reći da je sve bilo na visokom profesionalnom nivou: organizacija, voditelji koji su znalački usmjeravali tok same emisije, njihova neposrednost, odabir tema, poznavanje

http://okruzenje.net/index.php/novosti/113-marko-somborac-okruzenje-mjesto-susreta

http://okruzenje.net/index.php/novosti/113-marko-somborac-okruzenje-mjesto-susreta



http://okruzenje.net/index.php/novosti/109-dr-srdan-milosevic-okruzenje-otvara-znacajne-teme

http://okruzenje.net/index.php/novosti/109-dr-srdan-milosevic-okruzenje-otvara-znacajne-teme

http://okruzenje.net/index.php/novosti/120-miodrag-perunovic-emisija-bi-mogla-da-traje-duze

http://okruzenje.net/index.php/novosti/120-miodrag-perunovic-emisija-bi-mogla-da-traje-duze


problematike o kojoj se govori... Zaista, sve je bilo vrhunski. E, sad... mislim da bi emisija, s obzirom na broj gostiju i teme koje se obrađuju, mogla da traje malo duže, ali ne bih da tražim dlaku u jajetu. Uvijek se može nešto ko-rigovati, a to će ljudi iz produkcije znati najbolje da urade kad bude trebalo. Veliko mi je zadovoljstvo što sam bio učesnik „Okruženja”, želim vam jos više uspjeha.

BELUL BEQAJ

SAMO SMO DELIMIČNO USPELISmisao projekta „Okruženja” može da se ispuni ukoliko doprinosimo stvara-nju poštovanja, međusobnog razumevanja, a ne pokazivanjem moći. Primera radi, rasprava o nasilju, danas nije samo pitanje i stvar naučnog opisivanja i objašnjenja u sociologiji, socijalnoj psihologiji, kriminologiji Albanaca, Slo-venaca, Bošnjaka, Srba, Hrvata... Ono je, pre svega, ravopravna, zajednička briga i bol okruženja... Da li postoji neki uzvišeni cilj mladih za čiju realizaciju može da se opravda svako sredstvo, odnosno primena nasilja? Odnosno, da li postoji neki uzvišeni cilj moćnika kojim bi opravdali primenu nasilja nad mladima? Mislim da smo u emisiji o nasilju mladih i nad mladima samo deli-mično ispunili cilj, jer nismo uspeli da ubedljivo pošaljemo poruku javnosti da sila ne sme da se pretvori u pravo moćnika!

DUŠKO VUKOVIĆ

PROTIV DUHA PALANKEKrajem osamdesetih i početkom devedesetih pobijedio je onaj duh koji je genijalni Radomir Konstantinović precizno označio kao duh palanke, čija je jedna od odlika da okruženje doživljava kao strano i neprijateljsko i da se pre-ma njemu tako postavlja. Taj duh palanke je i dalje i te kako snažan i idu mu na ruku brojne okolnosti, a i obilato ga podstiču i hrane subjektivne slabosti osiromašene i u tmušama tranzicije zagubljene balkanske čeljadi. Svako ko radi protiv ovoga pogubnog duha, pa makar to bio i neki najmanji napor, čini veliko djelo. Iz ove perspektive gledam i na projekat emisija pod zajedničkim nazivom „Okruženje”.

EDIN RADUŠIĆ

SUOČAVANJE SA BREMENOM PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTIDijalog i otvoreno suočavanje s problemima i nedoumicama koje pritiskaju svaku zajednicu/e nemaju alternativu. Ovakva konstatacija se posebno odnosi

http://okruzenje.net/index.php/novosti/117-dusko-vukovic-protiv-duha-palanke

http://okruzenje.net/index.php/novosti/117-dusko-vukovic-protiv-duha-palanke

http://okruzenje.net/index.php/novosti/116-edin-radusic-suocavanje-s-bremenom-proslosti-i-sadasnjosti




na postkonfliktna društva, kakva su savremena post – jugoslovenska društva. Nepristrasan, neopterećen, dobronamjeran i otvoren dijalog koji nudi serijal „Okruženje”, po mom ubjeđenju, predstavlja dobar primjer kako se suočavati s bremenom prošlosti i sadašnjosti, koji su se na prostoru na kojem je egzisti-rala zajednička država, stopili u jedno.

DŽEVAD HODŽIĆ

ZADOVOLJAN KAKO SAM ZASTUPLJENJa sam zadovoljan načinom kako sam zastupljen u emisiji. Nadam se da sam i sam tome doprinio tako što sam se trudio odgovarati kratko i koncizno i što sam se držao teme. Inače, mislim da smo se u emisiji, u tom smislu sam i izravno reagirao, na momente udaljavali od teme. I, ako smijem biti otvoren, jedna kritička opaska: i ja držim da nije dobro unaprijed, apriorno preferirati ovaj ili onaj koncept, stavove i teze. Pa ipak, emisiju ocjenjujem vrlodobrom. Još jednom zahvaljujem.

ALEKSANDAR SAŠA ZEKOVIĆ

VRIJEME NAS JE UDALJILOOvaj projekat, sa aspekta svih obrađenih tema, pomogao je da se region bolje upozna i čuje. Čini se da je ranije vrijeme nekako udaljilo društva u regionu. Više smo se posvetili evropskom putu, pri čemu smo zapostavili i zaboravili da taj put podrazumijeva bolju međusobnu saradnju, kao i to da ne smijemo zaboraviti na susjede. Tematske emisije pomogle su da bolje pratimo stanje u svim regionalnim društvima, da održavamo sebe informisanim, da podstakne-mo dijalog i saradnju, a projekat je omogućio i međusobno upoznavanje ljudi. Projekti ove vrste i te kako su potrebni da bi se cijela regija držala intelektual-no, građanski, demokratski, stručno na okupu.

DEJAN BUHA

NASTAVITE DA RUŠITE PREDRASUDE„Okruženje”, po konceptu i fokusu, predstavlja nešto sasvim novo i pozitivno u regionalnom medijskom, ali i društvenom prostoru. Odlična sinergija vodite-lja, koji ne teže da budu zvijezde programa, učesnika koji daju sliku iz „neuo-bičajenog” ugla, te publike sačinjene od mladih ljudi sa vlastitim mišljenjima, zaista izdvaja ovaj program iz mora sličnih sadržaja. „Okruženje” definitivno postavlja put ka regionalnom dijalogu i saradnji, sa jako bitnim fokusom na mlade i uspješne ljude koji treba da budu nosioci sutrašnjih promjena. Kroz rušenje predrasuda i prikazivanje realnosti u zemljama okruženja, projekat


se definitivno pokazuje i kao uspješan i kao potreban. Mislim da to dokazuju i reakcije iz svih zemalja u kojima se emituje. Nakon „bolnih” tema, naredni ciklus bi se mogao orjentisati na pozitivne priče i primjere, kako u pojedinač-nim zemljama, tako i inter-regionalno.

RENATO BARETIĆ

RADITE SIZIFOVSKI POSAO„Okruženje” nije ispunilo svoju funkciju, ono je – ispunjava. To je sizifovski posao, ali je sjajno da ga netko od svoje volje, a ne po kazni, obavlja. Pa, još toliko profesionalno. Mnogo sam puta u zadnjih dvadesetak godina gostovao, ili autorski surađivao u raznim TV emisijama, ali nigdje se još nisam susreo s tolikom razinom opuštene ozbiljnosti kojom se pristupa tako zahtjevnom poslu.

Komunikacija među nekadašnjim sunarodnjacima ili samo sudržavljanima, kako već tko na to gleda, potrebna je svakoj strani. Dosad se događala u poje-dinačnim slučajevima, da ne kažem ekscesima, a s „Okruženjem” je postala redovita. I zato mislim da je ovaj projekt ne samo koristan, nego i ljekovit. Uči-nak se, kao i kod svake ljekarije, ne može vidjeti istog trena, ali s vremenom sigurno hoće.

VESELJKO KOPRIVICA

IMATE SE ČIME POHVALITIMislim da je „Okruženje” jedna od najboljih televizijskih emisija koje se emi-tuju na prostoru na kojem se govori S/H/B/C jezikom. Teme su aktuelne, nisu lokalnog karaktera, zanimljive, o njima govore kompetentni sagovornici iz raznih sredina, neistomišljenici itd. Lako je uočiti da je svaka emisija temeljno pripremljena i profesionalno urađena. Emisija je kvalitetna i zbog toga što, za razliku od mnogih drugih, ne traje dugo, što se sagovornici drže teme, ne upa-daju jedni drugima u riječ...

NENAD BOROVČANIN

VRLO DINAMIČNO I PROFESIONALNOBilo mi je izuzetno zadovoljstvo da učestvujem u „Okruženju”. Vrlo dinamič-na, dobro organizovana i profesionalna ekipa.

130ZA KRAJ : O SAJTU

O SAJTU

Od maja 2013. godine „Okruženju” je podrška pokrenuti sajt CDRSEE-a

www.okruzenje.net koji prvi informiše o temama emisija, učesnicima i tizerima sa najzanimljivijim akcentima, najavljuje emisije koje slijede. Nakon premijernog emitovanja na televizijama, emisije su dostupne u video arhivi sajta. Na sajtu je moguće jednostavno i pregledno pronaći sve informacije o do sada realizovanim emisijama, biografije učesnika, njihove komentare, a u rubrici „Iz mog ugla” koja je svojevrsna kolumna sajta, pročitati tekstove naših uvodničara.

131ZA KRAJ : O SAJTU

Osim sugestija koje dobijamo od posjetilaca sajta, sud o emisijama moguće je dati i kroz ankete koje su stalno postavljene na naslovnoj strani. Ovo su neki od rezultata:

DA LI BISTE VOLJELI DA GLEDATE „OKRUŽENJE” I SLJEDEĆE GODINE?

da 83.3%

ne 13.3%

možda 1.7%

DA LI JE DOBAR IZBOR GOSTIJU U OKUŽENJU?

da 63.6%

ne 18.2%

možda 18.2%

DA LI „OKRUŽENJE” UTIČE DA BOLJE RAZUMIJEMO JEDNI DRUGE?

da 78.4%

ne 2.7%

možda 18.9%

DA LI SU TEME OKRUŽENJA ZANIMLJIVE I AKTUELNE?

da 87.5%

ne 3.1%

možda 9.4%

132ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA

MEDIJSKA PODRŠKADvanaest emisija okruženja od maja do novembra 2013. godine emitovali su: Alsat – M (BJR Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska radio-te-levizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbije), RTRS (Televizija Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna Gora).

Medijski partneri Okruženja bili su nedjeljnici „Monitor” iz Podgorice i „Dani” iz Sarajeva.

Sanja GvozdenovićGLAVNA UREDNICA INFORMATIVNOG

KANALA HTV4, HRT

Emitiranjem regionalnog političkog talk showa „Okruženje” gledateljima programa Hrvatske radio televizije omogućeno je čuti stajališta o temama od zajedničkoga intere-sa, na veoma dinamičan i polemičan način. Obradom ponekad I osjetljivih tema, izbo-rom različitih ali za određenu temu relevan-tnih gostiju iz regije, ističe se nepristranost, profesionalnost i otvorenost. Nažalost, zasad HTV 4 nema pokazatelje gledanosti, stoga vam ne mogu dati pouzdanu infor-maciju o dosegu i ocjeni sadržaja među gledateljima. U tijeku je instalacija tehničke opreme koja će, nadam se, u skorije vrijeme omogućiti mjerenje gledanosti programa HTV 4. Prema osobnim, pojedinačnim in-formacijama, emisija se ocjenjuje kvalitet-nom i zanimljivom. Kako se program HTV 4 emitira Free-to-Air, emisija „Okruženje” je vidljiva i gledateljima u Europi.

Dosad realizirane emisije potiču interes za nastavkom suradnje, te ovom prigodom to i potvrđujem. Program HTV 4 je otvoren za projekte od javnoga interesa, stoga su i novi prijedlozi i više nego dobro došli.

Vladan MićunovićGLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

TV VIJESTI (CRNA GORA)

Odlukom da emituje i drugu sezonu (u prajm tajmu), uredništvo Televizije Vijesti se sasvim jasno odredilo o tome što misli o „Okruženju”. Ove emisije neće obariti re-korde gledanosti, ali će sigurno imati svoju publiku koja ne pristaje da joj se umjesto realnog života punog briga, agresivno i be-zočno serviraju razne farme, grand parade. To je bio snažan razlog što smo se mi, iako komercijalna televizija, opredijelili da emi-tujemo „Okruženje”.

Da se razumijemo: „Okruženje” je mnogo bolje, otvorenije i kvalitetnije od okruženja i tzv. „bratske ljubavi” čiju smo najgoru stranu, nažalost, svi bili u prilici da gleda-mo dvadeset i više minulih godina. Ove emisije ne doživljamo kao žal za minulim vremenima, ili kao jedan od instrume-nata za obnovu nečega što je vjerovatno zauvijek propalo, već kao priliku da kroz iskustva umnih ljudi pomognemo gledao-cima da se bolje razumiju i iskrenije žive i sarađuju.

Pohvalio bih i napore autora da ove godine tehnički i sadržajno poboljšaju „Okruže-


nje” i gledaocima ga učine sadržajnijim i dinamičnijim, samim tim i zanimljivijim. Urednici i voditelji su pokazali visoku profesionalnost i objektivnost. Odlično su usmjeravali raspravu, uspijevali su da „ra-zigraju” goste i od njih izvuku maksimum. I ove godine su teme pažljivo, znalački odabrane. Izbor gostiju je odličan. Vidjelo se da su fokusirani, da se dobro osjećaju i da im je stalo da cio projekat bude na zai-sta visokom nivou.

ANAMARI REPIĆZAMJENICA GENERALNOG DIREKTORA

RTK (RADIO TELEVIZIJA KOSOVO)

Radio – televizija Kosovo, javni servis Ko-sova je odmah sa zadovoljstvom pristala da na jednom od svojih TV kanala emituje „Okruženje”. Odlučeno je da to bude no-voformirani TV kanal na srpskom jeziku, RTK2 – nova emisija na Kosovu, na novoj televiziji. Razmišljali smo da je to šansa da na početku gledaocima pokažemo novu perspektivu televizijskog novinarstva, koje ne znači samo predstavljanje informacija, intervjuisanje, reportaže. To je novi pri-stup, koji ruši granice lokalnog, razvijajući priče kroz dijalog, debate, regionalni pri-stup temama koje nas okružuju.

Nezaposlenost, uticaj religije, nekažnjeni zločini, život mladih u jednoj zemlji, u re-gionu, ne mogu a da se ne prožimaju, da ne utiču na naše živote bilo gde da smo. Poznate teme, probleme, upoznajemo i uo-čavamo na jedan nov način, identifikujemo se i uključeni smo.

U ovom okruženju postoji društvo koje deli zajedničku istoriju, ne tako slavnu, ali i koje zajedno treba da radi na boljoj bu-dućnosti. Uzajamno povezani različitosti-ma, koje ne dele, već obogaćuju. Pa zato se i zove „Okruženje”, zar ne?

Serija televizijskih talk-show emisija o ak-tuelnostima iz našeg regiona je i te kako dobrodošla, dobro je prihvaćena. Nama je posebno bilo važno da neki od gostiju budu i ličnosti sa Kosova, kako bi naši gle-daoci uvideli da povodom političkih, druš-tvenih i dugih tema, koje sve nas podjed-nako interesuju i pogađaju, mišljenje mogu dati svi, pa i ljudi sa Kosova.

Promovisati multietničku i multikulturalnu debatu, kada je mišljenje pripadnika bilo kog naroda važno i jednako cenjeno, ali i otvoreno za kritike, je od izuzetne važnosti za Kosovo u kome živi najmanje šest razli-čitih zajednica.

Hvala „Okruženju”, koje nam je pokazalo da naše okruženje ima zajedničke proble-me, zabrinutosti, izazove, ali i nadanja.

Nenad Lj. StefanovićGLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

INFORMATIVNOG PROGRAMA RTS-a

(RADIO – TELEVIZJA SRBIJE)

RTS je najveća medijska kuća u okruže-nju a sem sopstvenog obimnog programa, prikazuje i emisije nezavisnih produkcija. „Okruženje” je na RTS dospelo putem javnog konkursa na kojem se izdvojilo svo-jom svežinom, inovativnošću, pristupom i temama. Nakon 12 emitovanih epizoda,


mogu da kažem da su očekivanja RTS-a u potpunosti ispunjena i da su naši gledao-ci obogaćeni za jedan novi vid starog TV žanra, tzv. talk show. „Okruženje” je na-šim gledaocima omogućilo da čuju glasove i mišljenja iz čitavog regiona, da ono što svakodnevno čuju, vide i pročitaju u svo-joj sredini obogate i za mišljenja sa „one strane”, da nešto novo saznaju, da neke predrasude razbiju, da neki svoj uobičaje-ni rakurs pomere. Da su saglasni ili ne sa izrečenim ali u svakom slučaju da budu drukčije i sveobuhvatnije informisani. Sa po četiri gosta iz četiri sredine u svakoj emisiji i satiričnim uvodom, „Okruženje” jeste jedinstven televizijski poduhvat i RTS se nada da ćemo i ubuduće sarađivati.

Draško IgnjatićDIREKTOR SEKTORA PROGRAMA

TELEVIZIJE REPUBLIKE SRPSKE

Kultura dijaloga je osnovna konstanta u serijalu „Okruženje”. Time je omogućena afirmacija argumentovanog, profesional-nog i kritičkog razmišljanja o temama koje su toliko bliske svim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Značaj ovakvog pri-stupa je i u činjenici da su iskustva učesni-ka u emisijama gotovo identična u susretu s fobijama, korupcijom ili potragom za istinom i pravdom u vlastitim sredinama.Suočavanje sa dilemama, nepristajanje na kompromis i povlačenje, ukazivanje na neprihvatljive obrasce i predrasude su ka-tarzičan izbor kojim se bavi serijal. Bez ob-zira što neće u potpunosti promijeniti svi-jest – direktno ukazivanje na opštepoznate

tabue može doprinijeti promjeni ambijenta i formiranju prihvatljivijeg stava mlađe pu-blike. Ponekad u emisiji možda nedostaje polemičnijeg tona ili oprečnijih stavova što bi uticalo na percepciju gledatelja i na inte-rakciju učesnika.

Tematski „Okruženje” je vješto postavljeno kao vid preispitivanja etičkih kriterija u na-šim društvima, ali i kao test funkcioniranja najvažnijih aparata državne uprave i real-nog nivoa ostvarenih ljudskih prava.

Sudeći prema iskustvima učesnika i analizi civilnog sektora nitko se ne može pohvaliti velikim postignućima u tom smislu, ali je jasno da su primjetno bolji rezultati u ze-mljama bližim Europskoj uniji bez obzira i na njihove primjere kršenja prava manjina.

Za nadati se da ukazivanjem na neugodne, ali prisutne i precizno detektirane proble-me može postići krajnji cilj : pravednije, humanije i poštenije društvu u kome su nepovredivi – čovjek i njegovo pravo!

Hamdi RašitiPROGRAMSKI DIREKTOR ALSAT

– M TELEVIZIJA, SKOPLJE

„Okruženje” je realna slika o regiji i serijal koji je izrađen na vrlo dobar način i koji se bavi pitanjima koja svakodnevno utiču na nas. Takođe „Okruženje” je dokaz da svi narodi koje žive u ovom regionu, imaju iste socijalne i političke probleme.

Ljepota ove emisije je to što uključuje sago-vornike iz čitavog regiona, koji mogu raz-mijeniti svoja iskustva i mišljenja o određe-nim pitanjima koja utiču na sve nas.


Takođe, u pogledu tehničke realizacije „Okruženje” izgleda vrlo lijepo i po svim europskim standardima. Imamo vrlo po-zitivnih reakcija od gledalaca koji prate ovaj serijal, a završetak svake sezone je s pitanjem „Da li će se opet emitovati „Okruženje”?

Olivera Dodig,V.D. DIREKTORICA BHT1 , TV

BOSNE I HERCEGOVINE

Javni servis Bosne i Hercegovine, tačnije BHT1, ulazi od samog početka u ovaj pro-jekat, smatrajući ga vrijednim sa aspekta približavanja onih koji su se pogubili, negdje usput, kroz ružnu zbilju. Prihvatili smo ga sa aspekta pomirenja, upoznavanja drugih i drugačijih, da bi smo pokazali na-šim gledateljima da i oni drugi imaju iste ili slične probleme, koji su riješivi upravo baš kroz njihova iskustva.

„Okruženje” je vrijedan projekat koji spa-ja ljude sa dobrom energijom i voljom da na konstruktivan način rasprave i pota-knu nužne promjene. Promjene u načinu shvaćanja drugih, razbijanja predrasuda, a po načelu da se ne plašimo onoga što smo upoznali. Ovo je prostor bez jezičnih barijera, kulturološki jednak ili sličan, sa socijalno ekonomskim uvjetima koji ne idu naruku „malim” ljudima opterećenim borbom za goli opstanak, i politike koja još uvijek više razdvaja, nego spaja. Zato je više nego logično otvarati prostor, gledati preko tuđe ograde, prepisivati i primjenji-vati dobru praksu, da bismo kročili, dalje u

Europu kojoj težimo, i koja treba biti naša budućnost.

Stoga Okruženje, da se okružimo onima koji već imaju recept za promjene na bolje, ili će ga skupa sa nama naći. Stoga „Okru-ženje” da u dijalogu licem u lice, kažemo sve dobro, ali i loše i tako prevladamo ne-povjerenje, koje još postoji. Stoga „Okru-ženje” da i mediji daju svoj doprinos, u spajanju bogatstva različitosti i stvaranju međusobnog povjerenja i konačno zaokru-že ovu priču, na dobro svojih građana, jer oni su to zavrjedili.

Vladimir VodušekDIREKTOR TOP TV, SLOVENIJA

Suradnja na projektu „Okruženje” je bila za TOP TV pozitivno iskustvo, jer su teme iz regiona u Sloveniji, unatoč njenom deve-togodišnjem članstvu u EU, još uvek zani-mljive za gledaoce. Odabir gostiju i tema, profesionalizam voditelja i produkcije za nas su bili pozitivno iznenađenje i dokaz da vrhunska televizijska produkcija i novi-narstvo još uvijek žive na ovim prostorima.

VESELJKO KOPRIVICAZAMJENIK GLAVNOG I ODGOVORNOG

UREDNIKA „MONITORA” (CRNA GORA)

Aktuelno, zanimljivo, civilizovano. Rječju – profesionalno. Zašto se ovakve pohvale mogu izreći emisijama „Okruženja”? Prije svega zato što se emisije „Okruženja” iz-dvajaju od poplave svakojakih televizijskih emisija, kojima se bombarduju gledaoci propagandom, primitivizmom, nezna-


njem, maratonskim pričama radi ličnih promocija – voditelja i učesnika... „Okru-ženje” je na sve to imuno. Lako je uočiti da su emisije brižljivo pripremljene, počev od odabira aktulenih i zanimljivih tema, preko sagovornika, pa do toga da je sve to vješto upakovano u 45 minuta. Dakle – sve s mjerom. Prijatno sam se iznenadio kada sam saznao da su te emisije u Crnoj Gori vrlo gledane i još ni od koga nisam čuo da na njihov sadržaj ima primjedbi. Saradnja „Okruženja” sa „Monitorom” je primjer, možda i rijedak na ovim prostorima, uspješne saradnje između elektronskih i printanih medija. Koliko mi je poznato u Crnoj Gori samo naš nedjeljnik objavljuje izvode iz tih emisija. Što se tiče „Moni-tora” – saradnju možemo da nastavimo. Njegove stranice i dalje su otvorene za „Okruženje”.

Dženana Karup-DruškoV.D. GLAVNE UREDNICE NEDELJNIKA

„DANI”, BOSNA I HERCEGOVINA

Kao prvo, važnost projekta „Okruženje” je u tome što je regionalni i što su u svakoj emisiji bili relevantni gosti iz regiona koji su svojim izjavama nekad potvrđivali ko-liko su isti problemi u zemljama nastalim raspadom nekadašnje SFRJ, a nekad govo-rili o njihovim različitostima ukazujući i na eventualna rješenja.

Drugo, sam odabir tema je bio dobar jer je ukazivao na probleme se kojima se, uglav-nom iz sličnih razloga susreću društva država nekadašnje SFRJ, kao što su javna uprava ili pitanja vjerskih zajednica.

Treće, posljednja emisija o etno muzici je tema kojih bi više trebalo biti na javnim servisima u okruženju, jer ona govori o zajedničkoj prošlosti, govori o onome po-zitivnom što je nekad spajalo narode u Ju-goslaviji. Jer, toliko se govori o onom što je bilo loše, što je razdvajalo i dovelo do ras-pada države da se potpuno zaboravlja na ono što je bilo pozitivno i što je te narode i navelo da se organiziraju u jednoj državi.

Ovakve emisije su stoga bitne kao veoma važne u procesu suočavanja s prošlošću, o čemu se zadnjih godina govori uglavnom u kontekstu ratnih zločina, odnosno ratova vođenih na području nekadašnje SFRJ, pri čemu se zaboravlja da je u toj prošlosti bilo i vrijednih stvari koje još uvijek postoje u ovim društvima. S druge strane, problemi koje je donijela tranzicija uglavnom su isti, a u emisijama je bilo govora i o tome kako se oni mogu prevazići, i kako se protiv njih može i treba boriti. Ukratko, mislim da se projektom „Okruženje” te razlike bar malo smanjuju.

137ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA

ZA KRAJ OVE KNJIGE, PRENOSIMO POČASNI GOVOR GOSPODINA MARTINA

ŠULCA, PREDSJEDNIKA EVROPSKOG PARLAMENTA, PRILIKOM DODJELE

NAGRADE FRIDRIH-EBERT-STIFTUNG ZA LJUDSKA PRAVA ZA 2013. GODINU

CENTRU ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI.

„Poštovani gospodine Šebek, poštovani gospodine Karas, poštovane ek-selencije i kolege, poštovani Kurt, poštovani Rolane, poštovani gosti, izvinja-vam se zbog kašnjenja i molim Vas da prihvatite moje izvinjenje što ću morati ranije da napustim ovaj skup, ali moram Vam reći da sam usred koalicionih pregovora sa HDU. Prekinuo sam ove koalicione pregovore, bar kada je reč o „evropskom” delu pregovora za šta sam ja zaduzen. , zbog ceremonije dodele nagrade, jer verujem da je nagrada za ljudska prava isto toliko važna koliko i koalicioni pregovori. Moja želja je bila da budem sa vama ovde danas, i čast mi je da mogu da održim ovaj počasni govor. Kako je Kurt Bek rekao, nagrađu-jemo jednu posebnu organizaciju, Centar za demokratiju i pomirenje u jugoi-stočnoj Evropi. Čestitam vam.

Već 15 godina svojim radom dajete ogroman doprinos izmirenju civilnog društva na Balkanu. Vaši ciljevi su jačanje demokratije, pluralizma i vladavina prava, a posvetili ste se izmirenju naroda u jugoistočnoj Evropi. Izuzetan do-prinos ste dali i u oblasti revizije istorije Balkana. Mene su lično posebno im-presionirala vaša dva projekta. Prvi je Projekat zajedničke istorije. Kako je to Kurt Bek istakao, 14 godina ste ohrabrivali nastavnike i učenike da se kritički osvrnu na svoju istoriju. Vaš rad je izuzetno vredan. Filozof Džordž Santajana je jednom prilikom rekao: „Oni koji ne mogu da se sete prošlosti osuđeni su da je ponove”. Niko od nas nije zaboravio strahote ratova na prostorima bivše Jugoslavije, i nećemo zaboraviti njihove tragične posledice. Porodice su rastu-rene, domovi uništeni, ljudi raseljeni.

Dvadeset godina je kratak period i rane još uvek nisu zarasle. Mi sada znamo, posebno mi ovde, koliko je važno očuvati sećanja o prošlosti i kako da se po-mirimo sa njom. Centar za Demokratiju i pomirenje jugioistočne Evrope upra-vo to i radi. Novi nastavni metodi i revidirani nastavni programi su usvojeni u mnogim zemljama regiona zahvaljujući velikom trudu i radu ovog Centra. Knjige istorije koje je ovaj Centar objavio prevedene su na deset jezika.

Dame i gospodo, kako bi pravo izmirenje bilo moguće, moraju se podneti žr-tve i mora se prihvatiti odgovornost za nepravdu u prošlosti. Danas, i Srbija i Hrvatska sarađuju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivišu Jugosla-viju. Ovo je veoma važan korak jer pravo izmirenje nije moguće bez pravde.


Ova tako lako izrečena rečenica je u stvari iznenađenje. Činjenica da ove dve zemlje u potpunosti sarađuju sa Međunarodnim sudom pravde je, po momo mišljenju, jedno od najvećih dostignuća u regionu. Ovaj centar je značajno doprineo suočavanju sa istorijom i izmirenju među narodima. Nastavnici, na-učnici, saradnici, studenti i prevodioci iz svih zemalja regiona su učestvovali u ovom višenacionalnom projektu. Želeo bih da se zahvalim svima koji su svoje vreme posvetili kritičkom i transnacionalnom podučavanju istorije i savreme-ne istorije. Projekat zajedničkih istorijskih čitanki namenjen je suočavanju sa prošlošću.

Još jedan projekat koji je na mene ostavio veliki utisak i koji bih želeo da po-menem jeste projekat„ Zaposlen, osnažen”. Ovaj projekat je jedan od najboljih projekata Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi u Srbiji sa ciljem da se izbegla lica i povratnici integrišu u društvo. U sedam gradova uspostavljena je mreža informacionih pultova sa ciljem da okupi izbegla lica i povratnike kako bi im pomogli da se što lakše integrišu u društvo. Kroz ovaj projekat u 2008.godini osam hiljada ljudi je dobilo pomoć, a u 2009.godini sedam hiljada. Ukoliko je vaš cilj održanje mira, dame i gospodo, onda morate ljudima pokazati svetliju budućnost. Nevladina organizacija kojoj danas dode-ljujemo nagradu je to uradila.

Evropska unija je osnovana na premisi „ nikada više rat”. Njene članice su se zaklele da će učiniti sve što je u njihovoj moći da spreče rat u Evropi. Izmire-nje istorijskih neprijatelja je najsigurniji način da se obezbedi mir. To je ono što su osnivački očevi Evropske unije shvatili. Takođe su shvatili da nije do-voljna samo volja. Kako bi izgradili imuni sistem u Evropi protiv rata, usposta-vili su institucije u kojima je moguće rešiti sukobe interesa.

Neophodno je da se podsetimo, a pogotovu danas, u 2013. godini, da nije do-voljno da postoji ekonomska povezanost, saradnja između vlada, dobra volja i međukulturna saradnja da bi se obezbedio trajni mir. Postojao je slično po-vezan svet, nalik na naš globalni svet 2013.godine. Bila je to Evropa pre Prvog svetskog rata. Preporučujem vam da pročitate odličnu knjigu „1913” autora Florijana Iliesa. U ovoj knjizi sam, dame i gospodo, pronašao citat koji me je podstakao na razmišljanje. 1913. godine engleski pisac, a kasnije i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Norman Ejndžel napisao je otvoreno pismo nemač-kim studentima. U pismu je napisao da je Evropa na početku XX veka pove-zana i isprepletana do te mere da su pojedine zemlje finansijski i ekonomski međuzavisne da je nemoguć veliki rat u Evropi. Ministar inostranih poslova Britanije je uputio dopis tadašnjem premijeru koji glasi:„Nemačka ekonomija će pasti u ruke Wilhejma II, jer međunarodno povezana nemačka ekonomija


neće biti u stanju da se suoči sa pratećim troškovima rata” To je bilo 1913 godi-ne. Godinu dana kasnije izbio je svetski rat. Ubrzo nakon toga Evropa je razru-šena i u pepelu.

Ne, nije to ekonomska povezanost. Zajedničke institucije su te koje garantuju mir u Evropi. To je dobra volja država i naroda da zajedno rade na uspostavlja-nju zajedničkih organa, koja su okvir za izmirenja. To je premisa integrisane Evrope. Evropska perspektiva, naime perspektiva pripadanja ovoj alijansi i njenim telima i institucijama, dala je neprocenjiv doprinos stabilizaciji u jugo-sitočnoj Evropi. Ove godine sam 1.jula bio u glavnom gradu Hrvatske i srećan sam što sam bio svedok trenutka kada je ova zemlja postala članica Evropske unije. Uveren sam da će i Srbija postati članica Evropske unije.

Da, zajedničkim institucijama smo uspeli da u drugoj polovini XX veka iz Evrope oteramo destruktivne demone iz prve polovine XX veka. Demoni mr-žnje, netolerancije, rasizma i superiorne retorike su se ponovo pojavili pre dvadeset godina sa željom da ubijaju ljude zato što se ne uklapaju u određene koncepte. Ovi demoni su zabranjeni, ali ne smemo se zavaravati da oni ne po-stoje. Oni su ponovo podigli glavu u Evropi XXI veka. Manifestuju se kroz mr-žnju prema Romima, uopšteno prema navodno lenjim južnjacima, i zadržao se u antiislamističkim uverenjima. Ideologija žrtvenog jarca ponovo privlači velik broj glasača ka ekstremističkim partijama.

Dame i gospodo, potrebno je da se svaki dan borimo za demokratiju i slobo-du. Često citirana fraza britanskog filozofa Edmunda Berka to lepo kaže:„ Sve što je potrebno da zlo pobedi jeste da dobri ljudi ništa ne rade”. Centar za de-mokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi je taj koji čini dobro svakog dana. Zalažete se da se rat ne zaboravi i da dođe do izmirenja među narodima. Svaki dan se borite za demokratiju, vladavinu prava i ljudska prava. Svakog dana dajete neophodan doprinos živopisnom i aktivnom civilnom društvu, a time i miru u jugoistočnoj Evropi. Želeo bih da vam se, kao predsednik Evropskog parlamenta i kao gost Fridrih Ebart Fondacije, zahvalim za vašu posvećenost i rad u prethodnih 15 godina. Želeo bih da vam lično, i u ime Fridrih Ebart do-nacije, čestitam svim srcem na ovoj nagradi za Ljudska prava koju dodeljuje fondacija Fridrih Ebert i koju ste zaista zaslužili. Hvala vam.”

140

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA ZVEZDANA KOVAČ

O PLANOVIMA ZA NAREDNU GODINU

„Okruženje” je, sudeći po reakcijama i gledalaca i uređivačkih timova televizi-ja u okruženju, naišlo na lijep prijem i naklonost i ove godine. CDRSEE i EFB će, stoga, nastojati da obezbijede nastavak emitovanja i u 2014. Pratite novosti na našem vebsajtu: www.okruzenje.net i nadajte se dobrim vijestima, poput: „Okruženje” će se emitovati i duće godine. Serijal će pratiti i nove emisije našeg produkcijskog tima. No, kako smo i u ranijem izdanju ove publikacije rekli, obećanjima se ne valja razmetati. Ostajmo u kontaktu, svijet moderne komunikacije nam to bez teškoća omogućava.

http://www.okruzenje.net/

VICINITIES KRUŽENJEbalkanfund.org/wp-content/uploads/2014/01/okruzenje2013_bchs.pdf · Vlatko...

Documents

Transcript of VICINITIES KRUŽENJEbalkanfund.org/wp-content/uploads/2014/01/okruzenje2013_bchs.pdf · Vlatko...