0

Ljubomir Andjelković

SRBIJA JUŽNO OD SAHARE

Knjiga o Gani (a pomalo i o Srbiji)

1

LJUBOMIR ANDJELKOVIĆ

SRBIJA JUŽNO OD SAHARE Knjiga o Gani (a pomalo i o Srbiji)

Naslsov originala:

SERBIA SOUTH OF THE SAHARA, A book on Ghana (and a bit on Serbia too.)

Sa engleskog preveo autor.

Posvećeno Džeri Džon Rolingsu, revolucionaru i bivšem predsedniku Republike Gane

koji je imao hrabrosti da krene protiv svih zala!

“Hajde da udruženi, svi zajedno

Proglasimo zoru novog dana.

Deco Gane! Ustajte, pružite korak

I plamenom proširite put ka slobodi.”

Filip Beho (početni stihovi teksta predloženog za himnu Gane.)

2

SADRŽAJ

Predgovor Pisca. 3

Šta mu to znači: Južno od Sahare? 5

Dali znate gde je Gana? 12

Gana kao Ljudski Habitat. 14

Ko su Ganci? 21

Šta je Trgovina Robljem? 31

Deobe Zemaljske Kugle. 41

Nezavisnost Sada! 59

Glava koja je prividno van Konteksta. 66

Gde je Nkrumah Omanuo? 77

Silovanje Jednog Naroda! 88

Injekcija Adrenalina. 96

Drugi Dolazak! 104

Godine Oporavka. 113

Sve po Starom. 120

Moja Prijateljica Adjoa, (Svakodnevni Život Ganaca). 125

Moj Sused Prorok Jezekilj, (Duhovni Život Ganaca). 145

Gde je Danas Gana? (Deo Prvi) 162

Gde je Danas Gana? (Deo Drugi) 174

Zločini i Kazne 185

A Sada Kamo i Kojim Putem? 197

Epilog: 207

Beleška o piscu 210

3

PREDGOVOR PISCA

Uprkos svom zbunjujućem naslovu, Srbija Južno od Sahare, (Knjiga o Gani, a pomalo i o

Srbiji) ima drugačije ambicije od običnog poredjenja te dve naizgled različite zemlje od kojih je

jedna u Africi južno od Sahare, a druga na Balkanu. Srbija Južno od Sahare je uglavnom knjiga o

Gani. Medjutim, čitaoci koji od ove knjige očekuju da će im predstaviti Ganu na uobičajen način

kao što to čine štancovane monografije, biće ili zbunjeni ili razočarani. Ova knjiga neće prikazivati

činjenice na sistematski način. Moj glavni cilj je da na primeru Gane ponudim jedan alternativni

pogled na društveno-politički razvoj zemalja čije se stanovništvo teško uklapa u globalizaciju

kakvu su zamislili oni koji se ne obziru na nepremostive istorijske, kulturne i ideološke razlike

koje još uvek postoje u današnjem svetu.

Život me je naučio da ne verujem takozvanim „zvanično potvrdjenim istinama“. Zvanične

činjenice postoje samo zato da bi poslužile tekućoj politici onih koji su te činjenice naručili.

Shodno tome, umesto da citiram druge autore i prihvaćene statističke podatke, ja ću se uglavnom

oslanjati na sopstvena zapažanja tokom 26 godina koje sam proveo u Gani u vrlo različitim, ali

stimulativnim okolnostima.

Još pre dvadeset i dve godine, nakon okončanja moje prve četvorogodišnje diplomatske

dužnosti u Republici Gani, dok sam sastavljao završni izveštaj, palo mi je na pamet da u istom

dahu napišem i jednu kratku informativnu monografiju o toj interesantnoj zapadnoafričkoj zemlji.

Materijala i “zvanično proverenih podataka” imao sam na pretek. Trebalo je samo pasuse

ispreturati, tekst ukrasiti jezičkim figurama, i eto knjige koja će me staviti medju cenjene autore

“informativo-naučnih radova” (kako smo nekada takva pisanija zvali.) Srećom, nikada nisam

završio taj projekat.

Danas, kada sam se konačno vratio u Srbiju posle još dve decenije u Gani, koje sam proveo u

daleko zahtevnijim okolnostima nego dok sam bio diplomata, mogu da napišem knjigu koja će

imati drugačije ambicije.

U prvo vreme, opčinjen ogromnim optimizmom ganskog naroda, razmišljao sam da ovoj

knjižici podarim sasvim drugačiji, pomalo poetski naslov “Zemlja Širokih Osmejaka”.

Medjutim, sada kada sam sredio beleške, shvatio sam da je ono andjeosko ali i pomalo vragolasto

lice koji ste videli na naslovnoj stranici sve što je ostalo od obećanih širokih osmejaka. Posebno

me je ponukalo da izmenim koncept moje monografije o Gani i da se opredelim za naslov Srbija

4

Južno od Sahare kada sam uočio koliko podudarnosti ima u željama za napretkom i pravdom i u

nas Srba i u Ganaca. Prosto je neverovatno koliko su Srbija i Gana slične u svojim, mahom

uzaludnim, naporima da izidju na sunce. Doduše, bukvalno govoreći, u Gani ima mnogo više

sunca nego u Srbiji, ali zato ima i više tame.

Moja vidjenja Gane nisu ograničena na utiske koji se stiču kroz zatamljena stakla

klimatizovanog CD automobila, niti na razgovore o “pitanjima od zajedničkog interesa” koje sam

vodio sa državnim vrhom. Iskusio sam Ganu i kao ubogi beskućnik. Nisam se družio samo sa

visokim činovnicima, intelektualcima i profesionalcima, već i sa radnicima i ribarima sa kojima

sam delio sudbinu ganske sirotinje. Raznolikost mojih iskustava predstavljaju jedinstveni

materijal, i to ne za nekakvu monografiju o Gani, već za razmišljanja o tome koji su to činioci koji

frustriraju naša stremljanja za blagostanjem, slobodom i pravdom. Takodje, predstaviću i neka

svoja neuobičajena zapažanja sa ciljem da razbijem politički motivisane zablude i ukažem na

sakrivene i namerno prećutane činjenice.

Uskoro, 2012 godine, Gana izlazi na izbore. Moram da istaknem da ova knjiga nema nameru

da na bilo koji način utiče na ishode tih izbora. Ustvari, da li izbori u današnjim uslovima, u

zemljama poput Gane i Srbije i imaju bilo kakve svrhe?

Kada bi izbori mogli da promene bilo šta, već bi odavno bili stavljeni van zakona od strane

onih koji drže karte u rukavu!

+ + +

Ova knjiga nije ni izbliza nekakav naučni rad. Nasuprot, pisana je na način kako bi zabavila

široku čitalačku publiku. Ipak moram da priznam da Srbija Južno od Sahare pretenduje da posluži

kao uzor drugim autorima da slede moju metodologiju kada opisuju politički razvoj u različitim

etničkim sredinama i na taj način iniciraju novu disciplinu u porodici društvenih nauka. Dok se

bolje ime ne nadje, dozvolite mi da sugeriram da sociografija (opisivanje jednog društva) bude

odrednica u koju bi bibliotekari trebalo da razvrstaju takve eseje.

Pre nego što počnete sa čitanjem prve glave, moram da priznam da ne pretendujem na

absolutnu objektivnost. Objektivnost ne postoji! Objektivno ćemo moći da upoznamo i sebe i naše

susede tek kada vanzemaljci budu otvorili svoje arhive.

U Arandjelovcu,1. avgusta 2010. Ljubomir Andjelković.

5

ŠTA MU TO ZNAČI: JUŽNO OD SAHARE?

Pustinja Sahara je hiljadama godina bila skoro nepremostiva prepreka izmedju Mediterana i

ogromnih prostora Afrike južno od Sahare. (Koliko je Sahara teška za putnika, lično sam se uverio

kada sam 1986 godine vozio svoj Folksvagen bus od Beograda do Akre.)

Ti prostori su od pamtiveka bili naseljeni ljudima druge rase, a i običaja drugačijih od onih

koji su se upražnjavali u zemljama koje će danas izrasti u modernu Evropu i Srednji Istok.

Srećom po Afrikance svi pokušaji belog sveta da uspostave kontakte sa njima bili su samo

sporadični i bez značajnijeg uticaja na ljude koji su živeli južno od Sahare. Ovi narodi su imali

svoj sopstveni razvoj i svoju sopstvenu budućnost sve dok napredak pomorstva nije omogućio

Portugalcima da se upuste u istraživanja duž obale Zapadne Afrike. Doduše, i pre Portugalaca bilo

je povremenih kontakata ostalog dela sveta sa zemljama Crne Afrike. Feničani, a kasnije i stari

Egipćani su uspeli da čak oplove celu Afriku u drugom i prvom milenijumu pre rodjenja Hrista. I

Arapi su takodje od pamtiveka posećivali istočnu obalu Afrike radi trgovine robljem i slonovačom.

Čak su i Kinezi pre pet stotina godina poslali nečuveno ogromnu flotu do obala Istočne Afrike, ali

pošto su zaključili da nemaju interesa za te nove prostore napustili su želju da šire svoj uticaj na taj

kontinent. Tek današnjih dana Kina se pojavljuje kao značajan faktor u zemljama južno od Sahare.

I to vrlo značajan!

U tom pogledu Gana i Srbija su daleko od bilo kakve sličnosti. Za razliku od naroda

negroidne rase koji su Saharom bili zaštićeni od stranih uticaja, keltska, ilirska i slovenska

plemena naseljena duž reka centralnog Balkana imala su sasvim drugačiju sudbinu. Pretci

današnjih Srba podigli su svoja ognjišta na „utabanoj stazi slonova“, na najprometnijoj džadi

izmedju Istoka i Zapada. A prometna je stvarno i bila! Kadgod bi kavom zapadnoevropskom

pustolovu visokog roda palo na pamet da širi evropsku kulturu i veru, a usput i da se obogati

pljačkajući legendarno bogati Orijent, on bi niz Dunav, pa zatim uz Moravu, preko ove naše

zemlje srpske, krenuo da obezbedi svoje mesto u istoriji. Isto tako kad god bi nekom ambicioznom

orijentalcu, bilo da je kakav zanesenjak kojem su se andjeli prividjali ili pak običan razbojnik,

došlo da se otisne u pravcu Zapadne Evrope sa nesebičnim ciljem da prosvetli evropske nevernike,

isproba prave plavuše, a kući ponese nekoliko stotina vagona blaga, on bi poveo svoje plemenite

sledbenike prvo uz Vardar, pa onda niz Moravu itd. itd.

6

Pored čisto geografske konotacije termin južno od Sahare ima još jedno značenje. Te tri reči

nose u sebi i civilizacijske vrednosti za koje se veruje da karakterišu stanovnike prostora koji se

nalaze u Africi južno od te pustinje. A iznad svega podrazumevaju teret društveno-političkih i

ekonomskih problema koji su svojstveni ovom delu sveta.

Pobrojati sve probleme sa kojima se sukobljavaju stanovnici Afrike južno od Sahare bio bi

pozamašan zadatak. Zato ću izdvojiti samo one koji su najuočljiviji i gotovo nerešivi. Svako zna da

je na prvom mestu siromaštvo i sve one nedaće koje siromaštvo sobom nosi. Pre svega nedostatak

hrane. Što je još strašnije, nedostatak vode, i to posebno čiste, zdrave vode za piće; nedostatak

svrsishodnog obrazovanja, Pa čak i nedostatak elementarne pismenosti. Malarija, tuberkuloza i

SIDA. Nedostatak priuštljive zdravstvene zaštite. Ovde moram da priznam da se u ovom polju u

poslednjih dvadesetak godina napravio izvestan napredak i to naročito u Gani gde je smanjena

smrtnost novorodjene dece. Medjutim, smanjenje smrtnosti dece, otvorila je jedan još gori

humanitarni problem a to je nekontrolisani rast stanovništva koji nije adekvatno praćem porastom

proizvodnje hrane. Glad! Nedostatak dovoljno brzog ulaganja u infrastrukturu koja stalno kaska za

potrebama masovnog porasta stanovništva. I konačno zajednički imenitelje svih tih nedaća, a to je

neodgovornost lokalnih političara i samozvanih popova koji lično bogaćenje stavljaju ispred

potreba nacije.

Pre desetak godina UN su izišle sa Milenijum programom koji je zamišljen kao

sveobuhvatan plan sa ciljem postepenog smanjivanja gorućih probleme Afrike, tog po sirovinama

najbogatijeg kontinenta koji se davi u siromaštvu i bedi. Iako je taj program pokazao izvesne

rezultate, oni su se mahom izgubili zbog nekontrolisanog porasta broja stanovnika što je Afriku

uvuklo u začarani krug.

Slično kao što je u politički rečnik ušla reč “balkanizacija” (rascepkavanje neke šire oblasti

na sitnije, medjusobno zavadjene etničke skupine), tako je i kolokacija južno od Sahare dobila

svoje mesto u političkom žargonu. Ona nas navodi da mislimo ne samo na nerazvijenost, nered,

nedostatak planiranja, već i na odgovornost za takvo stanje stvari.

Južno od Sahare znači i oštru društvenu stratifikaciju, a što je možda najupečatljivije,

beskrupuloznost i nezajažljivost onog društvenog sloja koji kontroliše političku sudbinu tih

zemalja. Shodno tome Južno od Sahare takodje podrazumeva šablon po kojem domaća korupcija,

ide ruku pod ruku sa zlonamernim uplitanjem stranih činilaca radi ostvarivanja njihovih

geostrateških ciljeva i neumerene eksploatacije prirodnih bogatstava Afrike.

7

+ + +

Nered, prljavština, nedostatak održavanja, neodgovornost. To su prve stvari koje strancima

upadnu u oko kada dodju.

Kada dodju, gde?

Bilo u Akru ili u Beograd. Hvata se na isto!

Doduše, u poslednje vreme centar Beograda je nešto čistiji nego što je ranije bio, ali zato

beogradjani nisu. Dovoljno je ući u vozilo gradskog saobraćaja i ugušiti se od smrada neopranih

ljudi. Po mom mišljenju politički analitičari bi trebalo da priključe i čulo mirisa u izvore svojih

informacija kada govore o stepenu razvijenosti jednog naroda.

Pre nego što sam pošao za Ganu davne 1984 godine, neki prijatelji, koji su Afriku videli

samo kroz prozor klimatizovanog automobila, skretali su mi pažnju da Crnci smrde! Zahvaljujući

generacijskim predrasudama i kompleksu suprematije Belca koji smo u to vreme još uvek imali,

bio sam sklon da im poverujem. Moram da priznam da sam i ja dok sam bio u diplomatiji, Afriku

uglavnom doživljavao gledajući je kroz prozor klimatizovanog automobila, pa nisam ni imao

prilike da se uverim ko smrdi, a ko miriši. Medjutim kasnije, kada sam ostao bez ikakvih prihoda i

kada sam punih šest godina živeo u jednoj nedovršenoj gradjevini, bez struje i vode, u sirotinjskom

predgradju Akre, upozano sam Afriku iz prve ruke. Tada sam se uverio da tvrdnja mojih prijatelja

nema veze sa stvarnošću. Čak i miris oznojenog, neopranog Crnca nije ni blizu tako neprijatan kao

miris oznojenog Belca. Telesni vonj Crnaca, i to onih koji se ne peru dovoljno, što je retkost,

podseća na biber, dok hronično neoprani beogradjani smrde na ustajalu strugotinu i pokvareno

sirće.

Tek kada čovek mora da se bori za nasušnu šaku kikirikija da bi preživeo, može da tvrdi da

zna kako život tretira ljude, odnosno ko smrdi, a ko miriše. O tim mojim jedinstvenim iskustvima

ću govoriti u poglavlju “ Moja Prijateljica Adjoa, (Svakodnevni Život Ganaca). ”.

+ + +

Južno od Sahare sugerira i primitivizam.

Rekoh primitivizam, a grom me nije udario!

Ma koliko se oni ostali, gore nabrojani atributi kolokacije južno od Sahare pominju i u

stručnim i u političkim materijalima, primitivizam je postala tabu-reč u političkom rečniku. Retko

koji autor će se usuditi da upotrebi reč primitivizam da bi okarakterisao bilo šta više od nekog

8

nesrećnog pojedinca koji je neopran i svojim ponašanjem odudara od ustaljenih normi društvene

sredine u kojoj živi.

Upotreba reči primitivizam se smatra uvredljivom! I to ne samo uvredljivom, već agresivno

uvredljivom. Medjutim, kako se može govoriti o punom značenju kolokacije južno od Sahare, a da

se primitivizam ne pomene. Bez obzira koliko će se vredjati čitaoci iz Gane ili oni iz Srbije,

smatram da bih žestoko odstupio od istine ako bih zanemario primitivizam kao jedan od osnovnih,

zajedničkih imenitelja naših života. Ja čak insistiram na upotrebi te nepopularne reči, jer sam

ubedjen da su mnoge naše teškoće posledica eufemističkog rečnika i naše nespremnosti da se

suočimo sa istinom o sebi samima. Kako bi se izbegle neželjene manipulacije rečima i kako ne bih

bio optužen za elitizam i rasizim (što mi se već dešavalo), dužan sam da što preciznije najavim šta

podrazumevam pod rečju primitivizam.

Primitivizam, primitivan, primitivac i druge izvedene reči, imaju svoj koren u latinskom

pridevu primitivus. Ovaj pridev se najčešće prevodi sa prvobitni, neizmenjen, onakav kakav je bio.

Medjutim, vremenom reči menjaju svoja značenja i ne bi trebalo da bude ničeg zabranjenog ako se

neki termin upotrebi u nekom novom značenju, pod uslovom da se to značenje ozbiljno i u

potpunosti objasni.

Moderno značenje prideva primitivan se donekle razlikuje od klasičnog latinskog i ima dve

konotacije.

Prvo značenje: Primitivan se pripisuje kao atribut svemu što je neizmenjeno, odnosno što

nije prošlo kroz odredjeni proces evolucije. Tako imamo, primitivne alatke, primitivno ponašanje

itd. U modernom govoru se odomaćilo da se većina reči koje su izvedene iz prideva primitivan

tumače sa negativnom konotacijom. U tom značenju, najbliži sinonim pridevu primitivan bio bi

pridev zaostao. Tako u zemljama sa razvijenom poljoprivredom volovska zaprega se smatra

primitivnom (zaostalom) u odnosu na traktor. Slično, čovek koji živi na periferiji savremenog

društva, i ne upotrebljava sapun, karakteriše se kao primitivac. Biću slobodan da ovakav

primitivizam nazovem objektivnim primitivizmom. “Objektivnim”, jer nije posledica izbora

pojedinca, nego objektivnih uslova u kojima on živi. Objektivni primitivizam, kao što su neznanje,

neodgovarajuća higijena, i zastareli oblici ponašanja, najčešće su posledica siromaštva i

nedoviljnih napora zajednice da ljudi budu bolje obrazovani. Više sredstava preusmerenih u

obrazovanje, i objektivan primitivizam će se postepeno izgubiti.

9

Drugo značenje: Kako jezik napreduje, mnoge reči dobijaju nova značenja. Tako je i reč

primitivizam, najverovatnije još tridesetih godina prošlog veka, dobila novo značenje i to sa još

negativnijom konotacijom. Reč primitivizam se koristi ne samo da bi se neko okarakterisao kao

zaostao i nedoviljno civilizovan, već i kao antisocijalan. U tom novom značenju, primitivac je onaj

pojedinac koji se namerno opredelio da zadovoljenje svojih neposrednih prohteva stavi ispred

potreba sredine u kojoj živi.

Drugim rečima, primitivac je krajnje sebična osoba koja odbija da ima obzira prema drugim

članovima zajednice i njihovim legitimnim potrebama. Ponavljam, primitivac je onaj pojedinac

koji je spreman da krajnje sebično zadovoljava svoje potrebe na račun svog okruženja, bilo da je to

okruženje priroda ili društvo.

Kao najprizemniji primer ovakvog primitivizma pomenuću pojavu koju svakodnevno

srećemo svuda u svetu. Koliko puta nam se deslio da se naljutimo kada neki vozač niti haje za

propise niti ima obzira prema drugim učesnicima u saobraćaju i prepreči se u raskrsnici samo da bi

sebi obezbedio minimalnu prednost? Takvog čoveka, bez obzira dali je naparfimisan i zavalien u

kožno sedište klimatizovanog Mercedesa možemo okarakterisati kao primitivca. Pošto taj vozač

nije stavljen u taj položaj objektivnim uslovima sredine, već se za takvo ponašanje svesno

opredelio, predlažem ta taj vid primitivizma nazovemo subjektivni primitivizam.

E, baš to, taj subjektivni primitivizam je ono što je za mene najuočljiviji zajednički imenitelj

ne samo izmedju Gane i Srbije, već od svih nas, ovozemaljaca, pravi jednu veliku porodicu!

Subjektivni primitivizam ima ne samo naglašene karakteristike antisocijalnog ponašanja, već

je u suštini identičan sa većinom kriminalnih dela. Primitivizam, u ovom drugom značenju, je

daleko tvrdoglaviji i postojaniji od objektivnog primitivizma. Njega ćemo se rešiti daleko teže

nego od neopranih i smrdljivih saputnika u autobusu. Nažalost, većina subjektivno primitivnih

radnji se retko žigošu kao kriminalne radnje, već se preko njih prećutno prelazi. Društvo se snebiva

da reaguje da ne bi bilo optuženo za netoleranciju i za elitizam. A možda se plaši i odmazde!

Evo još primera. Došao čovek do ideje da bronzani spomenik koji obeležava jedan ključni

momenat u istoriji njegovog naroda može da mu donese zaradu, pa on lepo demontira spomenik i

proda ga na kilogram nekom drugom primitivcu! Zaboravio sam da naglasim da se ovako nešto još

nije desilo u Africi južno od Sahare, već u glavnom gradu Srbije! Pre neki dan čujem da je deo

beogradskog naselja Žarkovo ostalo bez telefonskih veza. Ispostavilo se da je nekom zatrebalo

bakarne žice, pa se čovek poslužio. Novembra 2010 jedan voz je izleteo iz šina nedaleko od

10

Beograda. Razlog je kradja šrafova koji su držali raskrsnicu! Šta me briga za ljudske živote - moj

profit je važniji! (Žao mi je što moram da kažem da se takav subjektivni primitivizam javlja i na

mnogo višem nivou. „Hoću da kontrolišem izvore nafte u nekoj nedodjiji; ljudski životi koji su

izgubljeni u tom pokušaju su obična kolateralna šteta.“)

Stotine su primera subjektivnog primitivizma koji se sreću u svim društvima i u svim

društvenim strukturama. Od preglasne muzike, preko zagadjenja čovekove sredine do naturanja

svog mišljenja. Primitivizam je i naturanje svog ustavnog ustrojstva i svog shvatanja demokratije

drugim narodima po svaku cenu. Ideološka, nacionalna i religijska isključivost su možda

najopasniji oblici subjektivnog primitivizma.

Agresivni, subjektivni primitivizam je prisutan na svim meridijanima i u svim podnebljima,

od Novog Zelanda do Islanda i od San Franciska do Beča.

Sukob sa subjektivnim primitivizmom je uvek frustrirajući. Sećam se našeg šokantnog

razočarenja kada smo pedesetih godina prošlog veka, kao studenti u svojoj nesebičnoj, ali i naivnoj

želji da pomognemo seljanima da ne stoje i čekaju autobus po kiši, dobrovoljnim radom i od svijih

sredstava izgradili autobusko čekalište u jednom selu koje je danas sastavni deo Beograda.

Medjutim, već nakon par dana pojedinci iz tog sela su preko noći razvalili nastrešnicu a materijal

odneli da prošire svoje svinjce. Nama koji smo bili uključeni u tu akciju takav postupak je bio

potpuno nerazumljiv, a u poredjenju sa našim entuzijazmom čak i smešan. Takav postupak

medjutim nije bio ni malo smešan. Da stvar bude još više za osudu, tu se radilo o imućnim, pa čak

i relativno dobro obrazovanim pojedincima koji su pali u zamku primitivizma te su svoje

sitnoposedničke interese stavili ispred interesa sela i zajednice kao celine.

U to vreme bilo nas je mnoštvo koji smo deo svoje mladosti uložili u izgradnju naše zemlje.

Mi smo stvarno bili ujedinjeni ne samo da izgradimo zemlju, već i da pomognemo svojoj sredini

da se oslobodi primitivizma i predrasuda. Sličan duh je preovladjivao i u Gani za vreme PNDC

režima, ali je pod uticajem razvijenih zemalja zapada postao predmet potsmeha.

U većini zemljama južno od Sahare borba protiv primitivizma još nije načeta. Za takvo

stanje stvari okrivljujem pripadnike onog društvenog sloja koji u zemljama južno od Sahare,

zahvaljujući rodjenju imaju poseban društveni status. Oni su prvi da osude upotrebu reči

primitivizam kao aroganciju ali u isto vreme odbijaju da se bore protiv primitivizma jer borba

protiv primitivizma i ulaganije u podizanje civilizacionog nivoa “prostog naroda” nosi u sebi klicu

podrivanja njihovog privilegovanog položaja. Za njih je borba protiv protiv primitivizma

11

izjednačena sa borbom protiv bogom-danog društvenog poretka. U paničnoj želji da zadrže vlast u

svojim rukama za vjeki vjekov, oni sprečavaju milione svojih sunarodnika da ostvare svoja prava

ne samo na slobodu i pravdu već i na fizički opstanak. (Da bi se ta opasnost izbegla, ali da bi se u

isto vreme i sačuvio bogom-dani društveni poredak, verovatno je jedan od razloga za sadašnju

masivnu Američku pomoć Gani.)

Tokom svih 26 godina života u Gani, sukobljavao sam se sa raznim antisocijalnim pojavama.

Bivao sam žrtva korupcije, žrtva nepoštenja i žrtva nedovoljne razvijenosti društvenih institucija.

Medjutim, najteže mi je padalo kada sam bio svedok primitivne sebičnosti onih koji bi trebalo da

budu pokretači društvenog napretka.

Nažalost, sada kada sam se vratio u svoju Srbiju, stičem utisak da je u poslednje dve decenije

i ova zemlja moja, Srbija, na neki volšeban način otplovila u prostore južno od Sahare.

12

DALI ZNATE GDE JE GANA?

Većina ljudi širom belog sveta, izuzev možda Finaca koji još uvek poklanjaju pažnju opštem

obrazovanju, niti znaju gde je Gana niti znaju gde je Srbija. Dok je nivo tehničkog obrazovanja i

kod nas i u svetu vrlo uznapredovao, standard opšteg obrazovanja je spao na niske grane.

Tek odkada su, prvo Dujković, a zatim Rajevac došli za trenere futbalske reprezentacije

Gane, Ganci su čuli za Srbiju. Što se nas Srba tiče i našeg poznavanja sveta, nismo ništa bolji o

Ganaca. Ni mi ne bismo znali gde je Gana, da nam moj komšija, Fred (Asamoa-Djan) nije

zabiberio onaj penal na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. A tu je sada i futbaler Partizana, Prins

Tego da nas podseti da postoji neka zemlja koja se zove Gana.

Ipak dozvolite mi da potvrdim (radi onih prefinjenih, koji ne prate futbal nego samo tenis):

Gana je u Africi! Da budem precizniji, u Zapadnoj Africi.

Inače, Gana je ime nekadašnje carevine koja je je cvetala od IX do XIII veka u prostorima

današnje Zapadnoafričke države Mali. To je nekih hiljadu kilometara severozapadno od varošice

Kintampo koja se računa kao centralna tačka današnje Gane. Za ime Gana su se opredelili ne samo

zbog prosperiteta i slave nekadašnje carevine, već i iz razloga što se veruje da se veći broj

današnjih ganskih plemena doselio odande na teritoriju današnje Republike Gane tokom prošlih

vekova, a najviše izmedju XII i XV veka. Čitaoci iz Srbije će verovatno biti iznenadjeni da je

carevina Gana osnovana dobrih 200 godina pre nego što se Srbi pominju u istoriji kao

državotvoran narod. Pored toga, Srbi iz vremena Nemanjića su se uglavnom šlepovali na kulturne

tekovine Vizantijskog carstva, dok je stara Gana dostigla zavidni nivo razvoja sopstvenim

naporima. Carevina Gana nije pala pred najezdom drugih naroda kao Srbija, već se ugasila zbog

katastrofalnih klimatskih promena i naglog širenja Sahare.

Današnja Republika Gana je zemlja srednje veličine. Nekih desetak hiljada kvadratnih

kilometara je manja od naše pokojne Socijalističke i Federitivne domovine. Nalazi se u centralnom

delu Zapadne Afrike i celom svojom teritorijom je u tropskom pojasu i u slivu Južnog Atlantika.

Ako posmatrate mapu Zapadne Afrike, primetićete da se skoro sve zapadno-afričke zemlje

naslanjaju svojim užim delovima na obalu Atlantika, dok svojom dužinom zalaze duboko u

unutrašnjost. To je posledica kolonizacije. Evropske kolonijalne sile prvo su napravile svoja

utvrdjenja duž obale da bi tek kasnije prodirale u unutrašnjost.

13

Gana je presečena osnovnim Griničkim meridjanom na dve nejadnake polovine. Na zapadu

se Gana graniči sa Kot d’Ivoar, (Obala Slonovače), a na istoku sa Togoom. Na severu se Gana

naslanja na Burkinu Faso. Najsevernija tačka Gane je 11 stepeni i 9 minuta severne geografske

širine, dok je najjužnija svega 4 stepena i 44 minuta severno od polutara. Na jugu, Gana se otvara

prema Atlanskom Okeanu. Sledeće kopno je tek Antarktik, udaljeno nekih 10 hiljada kilometara.

Ako želite da saznate više, idite na Google pretragu.

14

GANA KAO LJUDSKI HABITAT

Gana danas i Gana 1984 godine kada sam prvi put tamo otišao, dve su različite zemlje.

Što se ekologije tiče, Gana je vrlo zapuštena zemlja. Usudjujem se da kažem da je još

zapuštenija od Srbije! Objektivni primitivizam je ostavio teške pečate na životnu sredinu.

Medjutim, da ne bih sada, već na samom početku knjige ocrnio ovu zemlju, tu problematiku ću

ostaviti za kasnije.

Kao što sam već pomenuo cela teritorija Gane je u tropskom pojasu. Medjutim, klimatski

nije jedinstvena. S jedne strane je pod uticajem vlažnih vetrova koji duvaju sa Južnog Atlantika,

dok je s druge strane pod uticajem Sahare. Vetrovi zavise od godišnjeg doba. Kao i cela Zapadna

Afrika, Gana ima dva godišnja doba. Za vreme evropske zime, imaju sušni period, dok je za vreme

evropskog leta, kod njih kišna sezona. Od novembra do februara duva Harmatan, jedan relativno

spor ali izuzetno suv severni vetar koji nosi peščanu prašinu. Harmatan medjutim nije samo običan

vetar; to je dogadjaj koji možete da osetite svim svojim čulima. Možete da ga vidite, možete da ga

namirišete, možete da ga čujete, da ga okusite i da ga osetite na koži.

Početak Haramatana je često dramatičan. Jednom prilikom, početkom novembra, kada je dan

bio izuzetno vruć i vlažan zatekao sam se na brdima nekih stotinak kilometara severno od Akre.

Odjednom sam osetio kako mi se koža zateže. Za par minuta moje nozdrve i moje usne su postale

bolno suve. Lišće je počelo da šuška na neki nervozan način i umesto uobičajenog mirisa vlage,

osetio sam miris prašine pomešan sa nekim čudnim mirisom smole. Ako kažu da se ljudski strah

može namirisati, ja sam u tom trenutku osetio miris biljaka koje su bile u panici. U ustima sam

osetio novi ukus, kao da sam žvakao gorku koru drveta. A onda sam ga ugledao! U širokoj, plitkoj

dolini severno od grada Koforidue video sam ogroman zid prašine kako se približava brdima. Pola

časa kasnije oblak bockavog peska koji je putovao dve hiljade kilometara iz Sahare me je

progutao. Taj sloj prašine nije deblji od 300 metara i može se videti iz aviona kao jedan izgužveni

braonkasti tepih.

Gana ima tri vrlo različite klimatsko-ekološke zone: prvo je Sever, zatim tako zvani šumski

pojas i najzad Priobalje.

Sever Gane zalazi u Sahel. Sahel je izrazito suv, polupustinjski pojas koji se proteže od

Atlantika, pa sve do Crvenog Mora preko cele Afrike na mestu gde je Afrika najdeblja.

15

Za vreme svih 26 godina mog života u Gani samo sam dva puta imao prilike da prokrstarim

Sahelom. Prvi put kada sam se posle godišnjeg odmora 1986 godine vraćao iz Beograda za Akru

vozeći preko Sahare moj novokupljeni Folksvagen bus skoro 7 hiljada kilometara. A drugi put,

kada sam službeno odleteo iz Akre za Bamako kao član komisije za zatvaranje naše ambasade u

Maliju, pa onda vozio ambasadin razdrndani Pežo nazad za Akru punih 1700 kilometara.

Na mene su prostranstva Sahela ostavila dubok utisak; čak dublji nego sama Sahara. Dok

Sahara raznovrsnošću svojih pejzaža i čudnim mešavinama boja od crvejkasto-oker do sepije i

tamno ljubičaste, ostavlja utisak veličanstvenosti, Sahel odzvanja tugom. Danima sam vozio kroz

nepreglednu ravnicu žuto-sivu od sasušene trave. Jak vetar je na mnogim mestima oduvao gornji

sloj zemlje, tako da su delovi terena, obrasli travom jačeg korena, ostajali kao kakva čupava,

djavolja ostrva čitav metar uzdignuta od okoline. Ostatak terena je peskovit i bez ikakvog rastinja.

Samo na retkim mestima gde tlo nije bilo peskovito, već lateritno rasla je kržljava oštra trava.

S vremena na vreme nailazio sam na mala naselja, zapravo na grozdove koliba zgusnutih oko

bunara i ogradjena pletenim palmovim lišćem. U tim zaseocima sve kuće su bile izgradjene od

blata. I kuće i ekonomske zgrade, nalik na bunkere, po nameni slične našim ambarima, bile su

kružnog gabarida i pokrivene suvom travom. Ono što impresionira to su ornamenti po fasadama

napravljenim od fino uglačanog blata. Ti ornamenti mora da su bivali iscrtani grebanjem blata dok

je još uvek bilo vlažno a onda mazani blatom drugih boja. Šare su apstraktne poput pop-arta ili

slika Kandinskog i Dibifea.

Ceo predeo ima neku pospanost, neku gotovo vanzemaljsku atmosferu. Komadi obradjene

zemlje nisu veći od gabarida jedne kolibe. Ogradjeni su trnjem ali uredno okopani. Gde-gde bih

video i ponekog čoveka ili ženu kako rade na njivama. I muškarci i žene bili su obučeni u duge

galabije. Neke sam sretao i na putu kako teraju dve, tri minijaturne koze. I ljudi i žene su visoki i

izrazito mršavi. Ipak i pored napadne mršavosti imaju vrlo skladnu gradju tela i lepa duguljasta

lica. Kasnije, u petoj glavi ćemo naći da su stanovnici Sahela, zahvaljujući svojoj snazi i

inteligenciji bili najtraženija roba u danima kada se masovno praktikovala gnusna trgovina

robljem. Njihove koze su medjutim zakržljale. U odrasloj kozi teško da ima više od tri kila mesa.

Krava nema u blizini sela. Naime, stacionirana plemena se bave zemljoradnjom, a od životinja

imaju samo koze, kokoške i pse. Stoka je monopol nomada.

16

Sretao sam i njih. Dvojica, trojica ljudi bi terali stotinak, pa i više zebu dugorogih goveda.

Treba pomenuti da zebu krava koja je inače poreklom iz Indije ima izuzetno mala vimena i daje

vrlo malo mleka; ne više od prosečne evropske koze.

Što se ide dalje na jug, Sahel se postepeno pretače u tako zvani Parkland. To su savane

ispresecane gajevima gustog žbunja i raštrkanim džinovskim baobabima i akacijama koje su

srodne našem, bagremu. Akacija, ili kako je zovu flambojant tri (plamteće drvo) cveta preko cele

godine. To drvo neodoljivo podseća na japanske suncobrane. Cvasti tog afričkog bagrema su

izuzetno guste i imaju jarku crvenu boju. Uhvaćene niskim popodnevnim suncem, akacije

izgledaju kao da se celo drvo upalilo.

Na nekim mestima parkland prelazi u teren šipražja, tzv brašland. To je zemlja trnovitog

žbunja i divljine. Brašland izgleda kao kod nas u Srbiji zemlja koja je generacijama bila zapuštena

i ostavijena da podivlja; i to takva zemlja u poznu jesen kada preostalo lišće dobije tužnu,

srbrnkasto-mrku boju. Zbog slabog kvaliteta zemlje i nedostatka vode, brašland je još uvek

prepušten divljači. Ovde ima ne samo rogate divljači, nego i slonova, pa čak i po koji lav! Što se

lavova tiče, neznam dali smem da poverujem u priču seljaka iz jednog sela u koje sam ušao da

kupim nešto jaja. Verovao sam da će mi presna jaja pomoći da u jednom danu izguram 1200

kilometara vožnje po afričkim putevima. Njegova priča može da izgleda verodostojno kada se

pročita, ali ne i kada se sluša. Sudeći po njegovim podsmešljivim očima, sve imam utisak da nije

izdržao a da se ne našali na račun Buture, kako nas Belce zovu na jeziku Hausa. Kaže meni Seidu,

tako se zvao, da oni imaju nekog ostarelog lava koji im se stalno mota oko sela, ali da oni i ne

pokušavaju da ga oteraju. Lav im ne dira koze, već lovi samo miševe i pacove, a ponekad mu oni

ostave i po koju kosku oko koje će se posle boriti sa lešinarima. Na kraju je uz glasan smeh dodao

da lav jede i živa jaja. E, pa sad sami zaključite dali da mu verujemo u priču! Medjutim, kasnije

sam čuo da ima slučajeva kada se ostareli lavovi koji su isterani iz čopora, ponašaju baš kako je

Seidu ispričao. I stvarno jedu jaja!

Od ostale divljači najprisutniji su majmuni. Babuni se šepure po zemljanom putu po kojem

prodje svega nekoliko vozila dnevno, a bradavičasta prasad upadaju u sela i uništivaju ono malo

njiva koje su raskrčene. U svakom slučaju, često izgleda da su ovde, na severu, gazde još uvek

divlje životinje, a da su ljudi samo privremeni uljezi.

Sever je izrazito suv. Na severu su kiše daleko slabije nego u šumskom pojasu i priobalju. Za

razliku od termostatičnog priobalja na severu temperature imaju ozbiljne oscilacije. Za vreme

17

susvog perioda, na Severu koji je znatno hladniji nego ostatak Gane, najviše dnevne temperature

mogu da budu i do 15, pa čak i 20 stepeni više od noćnih. Moj sin i jedan njegov hrvatski drugar

dok su još bili tinejdžeri prokrstarili su sever i iskusili su tako hladna jutra da im se dah video.

Pošto tih dana još nije bilo hotela oni su spavali po školama. Ovde moram da napomenem da

većina školskih zgrada u seoskim delovima Gane izgledaju kao natstrešnice bez spoljnih zidova i

da su se dečaci bukvalno smrzavali.

Kako se ide dalje na jug, drveće postaje sve češće i gušće da bi postepeno prešlo u

kontinuiranu šumu. To je gde napuštate Sever i ulazite u Šumski Pojas. Količina vodenog taloga je

sve veća, a temperaturne razlike izmedju noći i dana postaju zanemarujuće. Centralni deo Gane

koji je brdima odvojen od priobalskog pojasa je desetinama hiljada godina bio pokriven gustom

tropskom šumom. Širina šumskog pojasa je u raznim zemljama Zapadne Afrike različita. Danas,

posle skoro jednog stoleća nemilosrdne seče šuma, šumski pojas u Gani je spao na širinu od svega

oko 200 km.

Tropska šuma je čudo za sebe. To je jedno neprohodno, više-spratno carstvo vlage i pravi

okean zelenila. Dole, na dnu tog biljnog okeana sunčevi zraci nikada ne stižu. Sve je u nekom

polumraku, prigušenih zeleno-sivkastih boja. Vlaga se lepi po telu, a nekada je toliko visoka da

izgleda kao da sipi sitna kišica. Bez katalasa (mačete) nema šanse da se čovek probije kroz gustiž

isprepletenog bilja koje pokriva pod tropske šume. Tu rastu razne travuljine i zelja čije lišće je

veće od kišobrana; tu su razne puzavice i gusto žbunje koje potpuno sakriva sve što ne možeš

rukom da dohvatiš. Tek kada bukvalno naletiš na drveni zid, znaš da si naišao na koren nekog

starca koji se diže i do preko šezdeset metara u vis. Površinski delovi korenja kojima su stabla

lengerisana za tlo štrče izvan zemlje čak i do tri metra uvis da bi dali stabilnost hiljadu tona teškom

drveću. Oni izgledaju kao drvene zavese koje zrakasto krivudaju po šumskom podu. Tek kada se

razgrnu puzavice, ugleda se samo stablo.

I pored intenzivne eksploatacije, još uvek nisu retkost stabla koja imaju prečnik i po pet

metara. Ona se probijaju kroz okolni gustiž više desetina metara da bi se tek tamo gore, na visini

desetog ili petnaestog sprata jednog solitera počela da račvaju u granje. A tamo gore, na tom

granju rastu nove parazitske biljke koje svoje lastare spuštaju sve do krošnji prizemnog žbunja i

prepliću se sa njime. Na još većoj visini, tamo negde gde bi bio trideseti sprat nekog solitera, druge

vrste parazita se hrane sokovima tog ogromnog drveća. To su razne vrste kaktusa i puzavica.

Svuda se čuje život, ali se retko vidi bilo koja životinja izuzev termita koji putuju po grebenima

18

korenja. S vremena na vreme, u tom polumraku blesne malo jato ptica koje kao šareni oblak

preskoči iz jednog žbuna u drugi. Veće životinje se ili potpuno umire tako da ostanu nevidljive u

tom gustižu, ili se nečujno povuku. Jedino majmuni, negde gore, zaklonjeni lišćem bučno

protestvuju protiv uljeza koji su se usudili na im udju u carstvo. Po onome što pričaju stanovnici

šuma, tu ima i majušiih šumskih slonova, raznih vrsta antilopa i nekoliko vrsta divljih mačaka od

kojih je najrasprostranjeniji sivet koji liči na leoparda ali je manji. A ima i zmija; i to puno!

U šumi je zagušljivo od vlage i od mirisa budjave zemlje. Čovek koji nema široke nozdrve

prinudjen je da diše na usta. Čoveku dodje žao što je napustio parkland i široke vidike ispresecane

baobabima i blještavim akacijama.

Teren nije više potpuno ravan već blago ustalasan. U šumskom pojasu, naselja su sve češća i

veća. Kuće su i dalje od zemlje, ali kako se ulazi dublje u šumski pojas, mnoge su i od čvrste

gradje.

Odeća se takodje razlikuje. Galabije nose samo Muslimani, novo-naseljeni migranti sa

Severa. Lokalno stanovništvo nosi šarene haljetke ogrnute u stilu rimskih toga. Medjutim, mogu se

videti muškarci i u farmerkama, pa i u šorcevima. Žene su mahom odevene u dugačke komade

batika čvrsto omotane oko struka. Njive su slabije obradjene nego na severu i zarasle su u korov.

To medjutim nije posledica nedovoljnog rada i zapuštanja njiva već nepostojanja tehnologije koja

bi bila u stanju da se suprotstavi snagama prirode koje deluju u pravcu održavanja postojeće

ravnoteže prirodnog okoliša.

Izmedju šumskog pojasa i ravnice duž obale Atlanskog Okeana, u Gani se pružaju pobrdja

visine izmedju 400 i 900 metara koja sama za sebe predstavljaju svojevrstan habitat. To je naročito

slučaj sa brdima Akvepim, gde živi istoimeno akansko pleme. Verovatno zbog prijatnije klime, a

možda i da bi izbegli da idu suviše uzbrdo-nizbrdo, sela plemena Akvepim su načičkana jedna do

drugog duž samom grebena. Ova sela više liče na gradiće nego na sela. Kuće su vrlo prostrane i

većina ih je na sprat. Zidane su ciglom, i imaju kitnjaste štuko fasade kakve su nekad, u

kolonijalno vreme pravljene pod uticajem engleske viktorijanske arhitekture. Sve odiše

nekadašnjim prosperitetom. Medjutim, zbog preterane vlage i nedostatka održavanja, te fasade su

mestimično oljuštene, a mestimično pocrnele od gljiva. Takodje, nekada lepo uredjene ulice su

razrovane i više iiče na bujičnjake nego na ulice. Doduše, u poslednje vreme od kako je Gana

postala miljenik Zapada, deo sredstava koja Amerikanci ulažu u izlog svoje demokratije u Africi,

usmeravaju se i na gradnju puteva, tako da je situacija daleko bolja nego pre desetak godina.

19

U celoj centralnoj i južnoi Gani, zbog veće količine padavina ima i mnogo više vode. Veliki

broj potoka i rečica proseca svoj put kroz niska brda na svom putu ka većim rekama koje otiču u

Atlanski Okean. Najnaznačjnija reka Gane je Volta. Glavni tok Volte je sastavljen od Bele Volte,

Crvene Volte, Crne Volte i reke Oti koje dotiču sa severa iz Burkine Faso. Reka Volta je kod

mesta Akosombo pregradjena branom srednje veličine i formira najveće veštačko jezero na svetu

(8502 km2. Nizvodno od brane Volta teče na jug kao snažna reka, širine naše Save. Kod mesta

Ada uliva se u Atlantik.

Plovidba čamcem uzvodno od Volta Jezera je izuzetan doživljaj. Reka krivuda izmedju

šumom pokrivenih brda. Obale su sakrivene neprohodnim, gustim rastinjem koje natkriljava reku i

koje je apsolutno neprobojno. Ova vrsta vegetacije se naziva mangrov. Verujem da ni

najsavremeniji amfibijski tenkovi nebi uspeli da pobede ovaj gustiž! Ipak, taj isprepletani zeleni

bedem je pun života. Najviše ima ptica, ali vidi se i po koji krokodil. Ambijent me je neodoljivo

podsećao na poplavljeno savsko ostrvo, Adu Ciganliju, u davna vremena, pre nego što su nasipi

bili sagradjeni. Naravno u Savi nije bilo krokodila, ali smo ih mi kao klinci zamišljali dok smo se

čamcima provlačili samo nama poznatim prolazima kroz gustiž poplavljene Ade.

Mangrov rastinje izgleda kao da se oslanja na mnoštvo nogu. Te noge su ustvari razgranato

korenje koje izrasta iz donjeg dela stabla i spušta se u vodu. To je gde žive manati. Manati je sisar

koji živi u vodi. On podseća na morža, ali nema kljove i nije srodan ni kitovima, ni morževima niti

delfinima. Iznenadjujuće, njegov najbliži srodnik je slon. Lokalno stanovništvo ga zove momivota,

što je korupcija složenice “mama iz vode” i veruje da je to neka vrsta nadprirodnog čovekolikog

bića. To su verovatno ista stvorenja koja su stari Grci zvali sirenama. Ako je verovati

enciklopedijama, odrasli primerci mogu da narastu od 2,5 do 4,5 metara i da teže skoro 700 kila.

Nikad nisam video ni jednog, niti sam sreo bilo kog koji bi verodostojno tvrdio da je video jednog.

Možda je manati posle izgradnje brane Akosombo, izgubio bitku da preživi. Ono malo što se zna o

zapadno-afričkom manatiju je da je izraziti biljožder, te da nema ni sekutiće ni očnjake već samo

kutnjake. U svakom slučaju momivote imaju značajno mesto u lokalnom folkloru.

Ploveći uz reku Voltu, se s vremena na vreme, naidje se na mala ribarska naselja. Već iz

daljine se vide pramenovi dima, a na reci se sretne i po koji ribarski čamac. Na tim mestima obala

je čista od rastinja i zakrčena čamcima. Iznad obale naziru se travnati krovovi koliba. Za razliku od

čamaca koji služe za ribolov na obali okeana i koji su vrlo masivni, pa čak i preko 20 metara

dugački, čamci na rekama su manji i uzani. U Gani se čamci prave na isti način i duž reka i na

20

obali okeana. Klešu se iz jednog komada drveta. Trupac, presečen uzduž, se uobličava sekirama sa

sečivom koje stoji popreko, a ne uzduž. Na taj način sekira se lakše upotrebljava da se truplo

drveta dubi. Ako je deblo drveta izuzetno tvrdo što je u Africi čest slučaj, rečeno mi je da se

uptrebljava žar kojim se prvo sagori mesto koje će se tesati. Ja to nisam video, pa ne mogu da

tvrdim da li se ta metoda i danas koristi. Za morske čamce upotrebljavaju se trupci koji su u

prečniku i do dva metra. Takvi čamci mogu da povezu posadu i od preko dvadeset ribara, a da se

opterećenje i ne oseti. Morski čamci koriste snažne autbord motore, ali i jedra. To su latino jedra

trapezastog oblika koja se ne mogu koristiti za jedrenje uz vetar. Rečni čamci su na mišićni pogon.

Mahom su dvosedi i veslaju se jednim veslom koje nije utvrdjeno za telo čamca. Način veslanja je

isti kao što su nekada koristili ribari na Savi i Dunavu, i koji je daleko praktičniji kada se vesla

kroz uzani vodeni prolaz i kroz gustiž.

U prvim godinama mog boravka u Gani, Akra je bila mnogo manji grad. U to vreme već

nakon dvadesetak minuta vožnje, čovek bi izišao iz grada i našao se u divljini. Ravnica oko Akre

je u mnogo čemu bila slična parklandu na severu Gane. U tim danima to je bila prostrana travnata

ravnica posejana žbunjem i po kojim retkim baobabom. Medjutim, sada su taj parkland pojele

kuće. Ima čak i čitavih urbanistički sredjenih naselja, ali većina su ipak čatrlje onih koji su se

doselili u blizinu velikog grada sa čijih trpeza se mrve prosipaju i sirotinji.

Priobalni pojas je izrazito termostatičan. Tokom skoro cele godine u Akri, koja je na nekih

pet stepeni severno od Ekvatora, razlike izmedju noćnih i dnevnih temperatura iznose najviše tri

stepena. Kao poseban kuriozitet treba napomenuti da ceo priobalni pojas Zapadne Afrike, iako je

geografski na severnoj polulopti, sledi vremenske šablone južne polulopte. Najtopliji meseci su

februar i mart, dok su najsvežiji juli i avgust.

21

KO SU GANCI?

Državu čine ljudi.

Ako izuzmemo hladnoću i fizičke osobine zemlje, Finska je onakva, kakvom su je napravili

Finci. Da u Finskoj žive Italijani, Finska bi najverovatnije bila drugačija zemlja. Medjutim, i

Italijani da su vekovima živeli u Finskoj ne bi bili onakvi kakve ih mi znamo. Prirodno okruženje

bi im sigurno promenilo karakter. Zakoni interakcije deluju! Geografsko-ekološka sredina

učestvuje u formiranju ljudske skupine, ali i ljudske skupine sa svoje strane prilagodjavaju tu

sredinu svojim potrebama (ukoliko su za to sposobne). Setimo se samo kako su Izraelci izgradili

svoju zemlju u skladu sa svojim potrebama, a kako to njihovi susedi nisu uspeli!

Do marta1957 godine, Gana je imala status kolonije Ujedinjenog Kraljevstva Velike

Britanije i Severne Irske. U to vreme zvala se Gould Koust (Gold Coast), ili u prevodu Obala

Zlata, a njeni stanovnici su bili Gouldkousterz. Proglašenjem nezavisnosti, 6. marta 1957. godine,

nova država je dobila ime Gana (Ghana), a Goldkousterz su postali Ganejenz (Ghanaians) na

engleskom, odnosno Ganení u većini ganskih lokalnih jezika. (U reči Ganení, naglasak je na

poslednjem slogu). Kod nas se za pripadnike ove nacije odomaćila reč Ganci, a u poslednje vreme

i Ganjani. Iako je Ganjani bliže onome kako Ganci sami sebe zovu, ja sam se u svom tekstu ipak

opredelio da ih zovem Ganci, jer je to više u duhu srpskog jezika.

U vreme sticanja nezavisnosti Gana je imala jedva 6,5 miliona stanovnika. Danas, pedeset i

četiri godine kasnije, ima ih skoro četiri puta više. Ganci naseljavaju teritoriju koja je skoro iste

veličine kao nekadašnja Kraljevina Jugoslavija, odnosno, kao što je već rečeno, za nekih desetak

hiljada kvadratnih kilometara manja od naše pokojne SFRJ.

Većina ganskih plemena su došla u prostore današnje Gane izmedju XII i XV veka. Neka su

došla sa severozapada sa teritorije današnje Republike Mali, a druga sa severoistoka, sa srednjeg

toka reke Niger, gde je danas najmnogoljudnija afrička država Nigerija. Kao što je već bilo

pomenuto, Gana je kao država dobila ime po srednjevekovnoj carevini Gana, za koju se veruje da

je bila pra-postojbina većine ganskih plemena. Pošto sam upotrebio reč carevina, treba da

napomenem da su Afričke carevine, kao i evropske kraljevine i carevine u ranom srednjem veku,

imale fluidne granice. Kao što se Burgundija šetala gore-dole po Zapadnoj Evropi, tako su se i

carevine Gana, od IX do XIII veka, a kasnije i Songai u (XV veku) šetale levo-desno po savanama

Zapadne Afrike. Takva pomeranja su bila neminovnost imajući u vidu stepen privrednog razvoja

22

tih ljudskih skupina koja su za svoju egzistenciju zavisila od primitivne poljoprivrede. Gde je bilo

kiše, tamo su se ljudi naseljavali. Medjutim, kao što je već bilo rečeno, do najvećih migracija

zapadnoafričkih plemena došlo je izmedju XII i XV veka. U to vreme suše mora da su bile česte i

katastrofalne jer su uticale da se država koja je već dostigla izvestan stepen organizacije raspadne i

počne svoj razvoj ispočetka na novo osvojenim prostorima.

Ne mogu da izdržim a da ne kažem da se slično desilo i sa srpskom srednjevekovnom

carevinom koja je u XIV veku nestala pod najezdom Turaka. Kao i stari Ganci, i Srbi su bili

prinudjeni da otpočnu novi život na teritorijama u kojima do tada nije bilo srpskog stanovništva.

Za razliku od Srba koji često zaboravljaju da su država gradjana i veruju da su religijsko-

etnički čist entitet, Ganci su svesni da nisu homogena nacija. Po svojoj etničkoj raznovrsnosti,

Gana je sličnija bivšoj Jugoslaviji nego Srbiji. Ustvari, po svojoj demografskoj slici, Gana je

mnogo raznolikija od bilo koje evropske države. Čak i u poredjenu sa drugim afričkim državama,

ne verujem da Gana ima premca. U Gani živi još neutvrdjeni broj plemena. Neutvrdjen, pošto još

nisu usaglašeni kriterijumi koje skupine ljudi predstavljaju pleme, a koje su samo izmešteni klan

nekog drugog plemena.

Većina antropologa, etnologa, lingvista, pa čak i političara se slažu da se na teritoriji Gane

govori najamanje 40 lokalnih jezika i nebrojen broj dijalekata. Naravno uvek će biti i onih,

naročito medju političarima, koji će od svakog dijalekta želeti da naprave poseban jezik, medjutim

to je više primenljivo na prostore bivše Jugoslavije nego na Ganu.

Zaboravio sam da konstatujem da su Ganci narod “crne” rase.

Nigde nisam naišao na podatak koliko pripadnika crne rase ima u svetu. Medjutim, ako bi se

pošlo od pretpostavke da je svaki peti stanovnik naše planete negroid, trebalo bi da ih bude oko

jedna i po miiijarda. Svi Crnci su poreklom iz Afrike, ali ih oko dve petine živi po drugim

kontinentima. Takva situacija je, s jedne strane posledica viševekovne trgovine robljem, kada su

desetine miliona Afrikanaca silom odvodjene iz postojbine na plantaže Severne Amerike, Kariba i

Južne Amerike, a s druge strane, milioni Afrikanaca su se u novije vreme svojevoljnim odlaskom

“trbuhom za kruhom” i nadom za boljim životom, otisnuli u svet.

Ganci najverovatnije prestavljaju oko 2% od ukupnog negroidnog stanovništva u svetu. U

istoj jednačini Srbi su svega oko 3 promila stanovništva bele (kavkaske) rase. U tom poredjenju se

vidi do koje mere su Ganci značajniji u okviru svoje rase od nas Srba, bez obzira što mi Srbi sebe

23

smatramo pupkom sveta, najznačajnijim, a po nekim autorima “informativno-naučnih radova”, čak

i drugim najstarijim narodom na svetu!

U Gani, a naročito u priobalnom pojasu, retko je medjutim sresti osobu koja je čiste rase. To

je posledica pet stotina godina rasnog mešanja.

Crnca je lako prepoznati po vrlo kovrdžavoj, zift-crnoj kosi i mrkoj boji kože koja varira od

skoro crne, do boje bele kafe. Ostale karakteristike koje se pripisuju crncima, kao što su široke

nozdrve, debele usne, naglašene jagodice i beli krupni zubi nisu prisutne kod svih Crnaca i variraju

od plemena do plemena.

Vrlo teško je odrediti nacionalnost neke osobe samo na pogled. Ajde da probamo jednu igru!

Recimo vi ste u Londonu i vozite se podzemnom željeznicom. Bićete okruženi saputnicima svih

rasa i svih nacionalnosti. Da prekratite dosadnu vožnju, upustite se u igru pogadjanja ko odakle

dolazi. Stavite u mislima šajkaču na glavu svakom belom saputniku i skoro polovina će ih izgledati

kao da su iz Arandjelovca. (Arandjelovac je malo mesto u Srbiji blizu Beograda poznato po

mineralnoj vodi i izvanredno lepim devojkama.) Sada, vica radi, tim istim srbolikim saputnicima

stavite šiptarsko keče na glavu i bićeti vrlo iznenadjeni rezultatom!

Što se tiče crnaca situacija je još teža. Kao što ni Srbe nije lako prepoznati medju ostalim

belcima, tako je takoreći nemoguće izdvojiti Gance od ostalih predstavnika crne rase. Čak ako ste

živeli i četvrk veka u Gani kao što je samnom slučaj, teško ćete izdvojiti Gance od ostalih

saputnika crne rase. Jer ako i postoii neki arhetip Srbina, (ili barem Balkanca), arhetip Ganca ne

postoji. Većina Ganaca ne liče jedni na druge. Da bih uspešnije objasnio zašto je to tako, moraću

izvesno vreme da se zadržim na objašnjavanju činilaca koji utiču na razvoj rasnih karakteristika.

Po mom mišljenju koje se uglavnom poklapa sa vodećom antropološkom školom, rasne

razlike su posledica uslova u kojima je neka skupina ljudi živela duže od nekih dve ili tri stotine

generacija. U skladu sa takvim verovanjem, oni stanovnici naše planete koji su desetinama hiljada

godina bili izloženi izrazito suvoj ili pustinjskoj klimi razviće dugačke i uzane noseve kako bi se

suv vazduh koji su prisiljeni da udišu obogatio vlagom pre nego što udje u pluća. Najbolji primeri

za takve karakteristike su semitski narodi koji potiču iz polupustinjskih i pustinjskih krajeva

Srednjeg Istoka. Slične osobine imaju i narodi Srednje Azije i severoamerički Indijanci. S druge

strane, oni ljudi koji su se u davna vremena nastanili u tropskim šumskim predelima imaće široke i

kratke noseve kako bi što efikasnije unosili veću količinu kiseonika iz vazduha zasićenog vlagom.

Kvalitet kose i boja kože zavise od izloženosti suncu. Visina osobe, telesna gradja, naglašenost

24

pojedinih mišića, veličina zuba i opšte zdravstveno stanje su posledica načina na koji se stanovnici

nekog regiona prehranjuju.

Ovde moram da napomenem da proces promena fizičkih karakteristike jedne rase može da

bude i vrlo brz. Ne treba čekati stotine generacija da dodje do promena. Za vreme mog bavljenja u

Gani, u tih beznačajnih četvrt stoleća, uspeo sam da uočim kako današnja mlada generacija koja je

odrasla u boljim uslovima od svojih roditelja ima daleko skladnija tela. Ranih osamdesetih prošlog

veka, većina Ganaca je imala blago zakrivljene podkolenice, dok je taj “nedostatak” daleko manje

prisutan kod današnjih Ganaca. Takodje sam uočio da su mlade generacije gradskog stanovništva

narasle u odnosu na svoje roditelje. Ne mogu a da se ne osvrnem da su se i Srbi izmenili u ovo

kratko vreme. Današnja mladež je niža rastom i fizičii slabija od moje generacije! Verovatno je to

posledica nedavnih NATO bombardovanja, i pretrpljenog straha. Takodje, usudjujem se da kažem

da je to možda i posledica napuštanja društvenog sistema koji je nekada obezbedjivao punu

zaposlenost, bolje uslove masovnom sportu i bolje zdravstveno osiguranje.

Da se ne bih rasplinuo, idemo nazad na genezu rasnih razlika.

Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da su plemena koja mi nazivamo severoameričkim

Indijanicma ustvari potomci mongolskih plemena koja su pre nekih dvadesetak hiljada godina u

potrazi za hranom prešla zemljouz koji je postojao izmedju Azije i Severne Amerike na mestu gde

se sada nalazi Beringov Moreuz. (Ovde odmah moram da pomenem da se Indijanci vredjaju kada

se ova teorija pominje. Ona se kosi sa njihovim religijskim verovanjem da im je Bog dao tu zemlju

na dan Stvaranja Sveta. Bez obzira što duboko saosećam sa nezavidnim položajem u kojem su se

Indijanci našli pošto im je zemlja oteta, a oni praktično svedeni na uboge beskućnike, od nauke se

ne može pobeći.) Ona od indijanskih plemena koja su se nastanila u pretežno suvim prerijama

Severne Amerike, razvila su nakon hiljada godina veličanstvene noseve koji tuku semitske noseve

za čitavu dužinu. Takodje, pripadnici tih plemena razvili su snažnu muskulaturu lovaca na krupnu

divljač.

Južnoamerički Indijanci se medjutim vrlo razlikuju od svojih severoameričkih rodjaka. To je

neke antropologe navelo u zabludu da su oni ustvari dve potpuno različite rase. Medjutim, istina je

prostija. Južnoamerički Indijanci, kao na primer Kuikuru koji žive u slivu reke Šingu (Brazil); ili

grupa plemena Tupinamba-Urubu (opet Brazil, sliv reke Sao Fransisko) i druga koja su se

zaustavila i trajno nastanila u gustim tropskim prašumama Amazonije, razvili su sve osobine

25

stanovnika gustih šuma. Koža im je bledja, a nosevi kraći. Telesna struktura je daleko suptilnija jer

da bi došli do hrane nisu morali da love krupnu divljač.

Da stvar bude komlikovanija, i da donekle pokvari gore izneto simplicističko gledište, nema

naroda koji tokom svoje preistorije i istorije nije bio nateran na migracije, nije bio porobljen i

nateran na etničko mešanje. Šumci su bivali osvajani od stepskih naroda iste rase, pa i narodi

potpuno drugih rasa. Stepski narodi su opet porobljavali jedni druge. Oni, ili bolje reći, žene koje

su preživele rat, mešale su se bilo milom bilo silom sa pobednicima. Kao posledica rasnog

mešanja, boje koža su postajale svetlije ili tamnije, a raznovrsnost oblika i dužina noseva i širina

lica su postajali sve bogatiji.

Ovde moram da pomenem da bi u preistorijskom periodu pobedjeni bili ili pojedeni, ili su

umirali od boleština koje su zavojevači sobom donosili.

Dešavalo se medjutim i obrnuto. Često su zavojevači umirali od boleština koje su bile

endemične za područje naroda koji je bio porobljen. Taj drugi slučaj je vrlo značajan kada se

govori o Gani. Dok su se Britanci masovno nastanjivali na visoravnima Istočne Afrike, jer ta

područja nisu bila zaražena malarijom i drugim tropskim bolestima, u Zapadnoj Africi se nisu

naseljavali. Zapadna Afrika je bila poznata kao grobnica belog čoveka. Zbog toga Kraljica

Viktorija nije ni insistirala da teritoriju Obale Zlata pretvori u “Kraljičinu Zemlju” kao u ostalim

britanskim kolonijama. Ona je popustila zahtevu poglavica lokalno dominantnog Ašanti plemena

da zemlja ostane u njihovom posedu. (Molim čitaoce da ovaj podatak registruju sa pažnjom jer ću

u kasnijem izlaganju njime delimično objasniti ekonomske teškoće sa kojima se sukobljava

savremena Gana.)

Nazad na rasne karakteristike.

U svoje vreme, pre stotinak godina, neki antropolozi i psiholozi izneli su teoriju da

karakterne osobine ljudi dobrim delom zavise od njihove fizičke gradje, a naročito od oblika

lubanje. Tako je izmišljena kranio-facijalna antropometrija, odnosno nauka o premeravanjima

gornjeg dela lobanje i kostiju lica te nalaženje jednačina o njhovim odnosima kojima su se

objašnjavale ne samo rasne, već i karakterne razlike medju ljudima. Iako ima osnova za takvo

mišljenje, to ipak nije tačno. Isti elementi fizičke okoline u kojoj neko pleme živi, ne samo da će

uticati na razvoj anatomskih karakteristika svojih članova, već će isto tako uticati i na razvoj

njihovih psihičkih i karakternih osobina. I fizičke karakteristike i karakterne crte jedne grupe ljudi

razvijale su se paralelno da bi kompenzirale nedostatke okoline koja je najčešće bila neprijateljska.

26

Kao što medju evropljanima razlikujemo nekoliko izrazitih antropoloških tipova, tako će se i

većina antropologa složiti da postoje uglavnom tri tipa Ganaca. Ta tri tipa su formirana zavisno od

različitih uslova života u delovima Gane.

Sasvim je razumljivo da su različiti klimatsko-ekološki uslovi koje smo pomenuli u

prethodnom poglavlju, morali da utiču i na način života ljudi koji su se tamo naselili. Sledeći

antropološku logiku koju sam maločas pomenuo, severnjaci bi trebalo da budu visoki, mršavi ljudi,

uzanih noseva i otvorenog karaktera. Ljudi iz šumskog pojasa bi trebalo da budu niži rastom, bolje

uhranjeni, širokih noseva i mesnatih lica, a ribari iz priobalja bi imali atraktivnu gradju tela i lica

prijatnih crta.

A baš tako i jeste.

+ + +

Glavne etničke skupine u Gani su razna Akanska plemena; zatim grupe medjusobno srodnih

plemena Mole-Dagbani (ili kako ih svi zovu Norderners, Severnjaci); Eve i Ga-Dangbe plemena,

te konačno Guani kao i ostali starisedeoci. Podgrupe ovih etničkih skupina imaju srodna kulturna

nasledja, slične lingvističke karakteristike i naravno isti poreklo.

Akanska plemena predstavljaju polovinu ukupnog stanovništva Gane. Veruje se da su ova

plemena došla iz nekadašnje carevine Gane. Ova plemena se tradicionalno bave zemljoradnjom

koja je, kao što smo već rekli, na niskom (objektivno-primitivnom) nivou. S druge strane, zanatstvo

je na višem nivou. Još pre kontakata sa Evropljanima Akani su dostigli nivo izrade i upotrebe alata

i ukrasa od bronze. Upotrebljavali su razboj sopstvenog dizajna, ali nisu znali za točak.

Najčuvenija lokalno proizvedena tkanina se zove kente. Složenost tkanja kentea i njegov značaj u

ganskoj tradiciji zahtevaju posebnu studiju.

Posebno valja istaći da su Akani bili medju prvim Afrikancima južno od Sahare koji su

počeli da razvijaju simbole koji bi sigurno izrasli u potpuno nezavisno pismo da su bili prepušteni

samostalnom razvoju. To su takozvani adinkra simboli. Adinkra se danas upotrebljava kao ime za

pamučnu tkaninu u koju su utisnuti akanski simboli i koja se proizvodi medju akanskim

plemenima u današnjoj Gani i Kot d’Ivoaru. Različito od simbolskih pisama u drugim delovima

sveta koji imaju svoje korene u zapisivanju trgovačkih transakcija, adinkra simboli predstavljaju

filosofske kategorije koje su ugradjene u narodne izreke. Ti znakovi izražavaju stavove i ponašanja

koja odgovaraju nacrtanim figurama. Što se takve filosofske pozadine tiče, adinkra znaci su

verovatno jedinstveni u svetu.

27

Drugim rečima, društveni i tehlonoški razvoj Akana je bio na približno istom nivou do kojeg

su stigli Asteci u Centralnoj Americi. U poredjenju sa narodima ostalih regionima sveta, Akani su

bili daleko ispred većine drugih afričkih plemena, Severno-Američkih i Južno-Američkih

Indijanaca, australijskih Aboridžana, kao i šumskih plemena Indije. S druge strane bili su čitavih

3000 godina iza Kineza i naroda Srednjeg Istoka, Severne Indije i Jugo-Istočne Azije. Poredeći

Akane sa najrazvijenijim plemenima nekadašnje Evrope, Akani su bili svega oko hiljadu pet

stotina godina sporiji. Što se tiče Srba, vrlo je teško odlučiti jer su Srbi za vreme velikih seoba

izmedju VI i VIII veka došli na teritoriju Vizantije gde su napravili nagao skok prihvativši

preimućstva razvijenije civilizacije. Slično se to desilo Akanima i drugim pleminima današnje

Gane nekih osam stotina godina kasnije kada su došli Potugalci.

Ovde se mora pomenuti, da postoje jake indicije da su u tom istom periodu, u XV veku, neka

plemena koja su naseljavala Sahel imala znanje da proizvode željezo.

Najveće akansko pleme su Ašanti. Jezik kojim Ašantijevci govore se zove Ćvi (engleska

transkripcija je Twi, a nemačka Tschi). Iako je ovo pleme uglavnom nastanjeno u centralnom delu

Gane, Ašanti su se raširili po celoj teritoriji države. Oni su najbrojnije pleme i predstavlaji oko

30% ganskog stanovništva. Slično Srbima, Ašanti su najjače, najdržavnotvornije, a samim tim i

najnepopularnije pleme u Gani. Kao što Srbi imaju izreku, “govori srpski da te ceo svet razume” i

Ašanti smatraju da onaj ko ne govori njihovim jezikom ne može da bude Ganac. Više puta sam bio

svedok vrlo žustrih razmena reči kada bi neko insistirao da govori samo Ćvi.

Kao što Srbi početak svoje državnosti u XII veku pripisuju našoj mega-ličnosti, Svetom

Savi, tako i Ašanti slave svog velikog vrača Komfo Anoćea (Anokye) koji je živeo u XVII veku.

On je doprineo stvaranju kraljevine Ašanti i predstavlja prvu mega-ličnost u istoriji Gane. Kada je

u XVII veku Prvokrunisani Ašanti Kralj, Osei Tutu Prvi osnovao Ašanti državu, veliki mudrac i

iscelitelj Komfo Anoće je skinuo sa neba od duhova sačinjen presto, čuvenu Zlatnu Stolicu i stavio

ga u krilo novom kralju. Sveštenik je rekao da je duša nove nacije u tom prestolu. Ko god bude

izabran da sedne na presto je samo čuvar tog simbola nacije.

Presto se čuva u Kumasiju, tradicionalnoj prestonici Ašantija i drugom po veličini gradu u

Gani. Jednom godišnje se u velikoj ceremoniji iznosi narodu na videlo. Taj presto je ustvari niska

stolica nalik na poveću šamlicu. Napravljen je od bogato obradjenog zlata i ukrašen zlatnim

zvonima. I dan danas ima istu simboličnu vrednost za Ašantije kao i pre 400 godina. Sadašnji

čuvar stolice je šesnaesti Asantihene (kralj Ašantija). Otumfuo Osei Tutu Drugi.

28

Ma koliko Ašanti to ne vole da čuju, moram da kažem da veliki Komfo Anoće nije bio iz

plemena Ašanti. On je bio pripadnik starosedelačkog plamena Guan. (Ova konstatacija je slična

kao kada bi u Srbiji istoričari priznali da je teorija o albanskom poreklu Svetog Save tačna.)

Iako ćemo se ponovo, u nekoliko navrata zadržavati na plemenu Ašanti, već na ovom mestu

moram da izrazim svoja strahovanja da su Ašanti, baš zato što su najjače pleme u jednoj

multietničkoj državi, u isto vreme i najveća opasnost po jedinstvo Gane. Još pre proglašenja

nezavisnosti Gane, Kwame Nkrumah je imao slične strahove, pa je preduzeo preventivne mere da

ograniči uticaj tog plemena. Isto kao što je i Tito podigao Makedonce na nivo nacije, a od Bosne

stvorio zasebnu republiku samo da bi Srbija bila manje dominantna u Jugoslaviji, tako je i

Nkrumah pocepao Ašantievce u tri regiona. Većinu je ostavio u Ašanti regionu, ali je dobar deo

otcepio stvaranjem Brong Ahafo Regiona i Istočnog (Eastern) Regiona. U nešto manjoj meri, i

drugo po veličini gansko pleme Eve, moglo se tretirati kao potencijalna opasnost po jedinstvo

novostvorene države. Medjutim, pošto je pleme Eve daleko slabije po brojnosti i nema tradiciju

sopstvene državnosti iz predkolonijalnog perioda, prilikom krojenja unutrašnjih granica, pleme

Eve nije cepano.

Takve, naizgled dalekovide političke odluke su u datom trenutku možda izgledale mudre, da

bi kasnije, barem u slučaju Jugoslavije, postale uzrok dubokih razdora pa čak i rata. Kada je 1992

godine došlo do neočekivanog raspada Jugoslavije i kada je srpski narod sasvim opravdano težio

da po gubitku zajedničke, višenacionalne države ipak ostane ujedinjen, došlo je do krvavog

bratoubilačkog rata. Moguće je da će do slične situacije doći i u Gani, imajući u vidu sve veću

aroganciju šovinista u plemenima Ašanti i Eve koji su u prvi plan svoje politike stavili nacionalnu

netrpeljivost, dok su ekonomske probleme ostavili da se rešavaju same od sebe. Ipak imajući u

vidu daleko veću mudrost ganskog naroda, najverovatnije će i pored budućih nesuglasica oko

podele petro-dolara, Gana ostati jedinstvena zemlja.

Prvi susedi plemena Ašanti je Akansko pleme Ahafo koja naseljava guste šume u zapadnoj

Gani duž granice sa Kot d’ Ivoar. Jedno drugo Akansko pleme Brong je tampon izmedju

Severnjaka i Ašantijevaci. Na brdima istočno od Ašantija žive izuzetno vredni i preduzinljiii

Kuavu, dok još dalje na istoku živi akansko pleme Aćim. A kao što je već pomenuto, naselja

plemena Akvepim nalaze se načičkana duž istoimenog brdskog venca Akvepim.

Drugo po veličini pleme, već pomenute Eve, naselilo se duž leve obale reke Volte. Ovo

pleme nije došlo sa severa, kao Akanska plemena, već sa teritorije današnje Nigerije. Pripadnici

29

ovog plemena predstavljaju oko 15% ukupnog stanovništva. Skoro polovina pripadnika ovog

plemena živi s druge strane granice sa Togoom. Tradicionalno su poljoprivrednici i ribari.

Medjutim, svakako treba naglasiti da su Eve iz svojih redova dali takoreći više intelektualaca nego

sva druga zapadno-afrička plemena zajedno. Eve su isto poznati i kao dobri vojnici. Više od

polovine ganske vojske i ganske policije je popunjeno pripadnicima plemena Eve.

Nisu jedino Eve došli iz Nigerije. I njihovi dalji rodjaci pripadnici grupe plemena koji sebe

nazivaju Ga-Dangbe su došli sa severo-zapada, ali za razliku od Evea nisu ostali na Volti, već su je

prešli i nastanili si u ravnici koja se proteže duž atlanske obale. U tu grupu plemena spadaju svih

osam Krobo plemena od kojih su najznačajniji Manja Krobo, Jilo Krobo i Ada kao i brojno pleme

Ga. Krobo plemena su nastanjena u trouglu koji čine brdski lanac Akvepim, reka Volta i obala

okeana, a pleme Ga se naselilo na teritoriji gde se danas nalazi Akra. Procenjuje se da pripadnici

ove grupe plemena čine više od 10% stanovništva Gane.

Duž Atlanske obale, zapadno od Akre i duž reka srednje veličine Jensu, Pra, Ankobra i Tano,

žive Akanska plemena Fanti i Nzima. I okean i reke bogate su ribom koja je glavni izvor proteina

za ovo stanovništvo.

Plemena koja naseljavaju severnu polovinu Gane i susednu Burkinu Faso nazivaju se

zajedničkim imenom Nordernerz (Northeners), u prevodu Severnjaci. Oni predstavljaju oko 15 do

20% ukupnog stanovništva Gane. Medju njima najmnogoljudnija su plemena Dagomba, Dagbani,

Hausa, Mampruši, Gruši, Kokomba, Gurma, Vala, Busanga, Fra-fra, Sisala, Mole, Moši i

pomenuto nomadsko pleme Fulani. Sva ova plemena premošćuju granice sa susednim državama, a

najviše ih ima u Barkini Faso, pa čak i u Nigeru i Maliju, gde veruju da im je bila i postojbina.

Bave se zemljoradnjom ali na prilično primitivnom nivou. Zemlja se obradjuje oglavnom

katalasima koji su jedna vrsta mačete. Ni ralica, a kamoli plug nisu poznati.

Sve ove prostore širom Gane, došljačka plemena dele i sa nekim starosedelačkim plemenima

koja su se tu zatekla još pre velikih migracija. Ta starosedelačka plemena broje svega oko 5%

ukupnog stanovništva Gane. Starosedeoci su raštrkani po celoj južnoj i centralnoj Gani. Pored

nekolicine brojčano malih plemena koja žive u gustim i prelepim šumama na brdima zapadne

Gane, duž reke Crna Volta, treba pomenuti i ribarsko pleme Afutu koje je nastanjeno zapadno od

Akre. Pleme Guan deli pobrdje Akvepim sa Akanskim plemenom Akvepim, dok je najveće od

starih plemena, pleme Gondja naseljeno u brdima duž srednjeg toka Volte severno od Evea.

+ + +

30

Slično Srbima i Ganci su se raštrkali po celom svetu. Ima ih barem četiri miliona koji žive

abroćre, kako Ganci zovu inostranstvo. Najveći broj živi u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim

Državama, ali imajući u vidu njihov nemiran i istraživački duh, verovatno da ih ima i na Kamčatki.

Nedavno sam saznao od jednog prijatelja Ganca koji je prokrstario Južni Pacifik da ih, barem za

sada, nema na Uskršnjim Ostrvima. Siguran sam medjutim, da će ih pre nego što završim ovu

knjižicu i tamo biti!

Pored Ganaca u Gani žive bar stotinak hiljada pripadnika drugih naroda koji su

naturalizovani u Gani. To su Nigerijci, Indusi, Libanci, Jermeni, Kinezi i ostali. Svi oni su po svom

izboru lojalni državljani Gane, ali po svom mentalitetu, po svojim verovanjima, svojim zabludama,

stremljenjima i razočarenjima nisu tipični Ganci.

Srba, naturalizovanih u Gani ima manje od deset.

31

ŠTA JE TRGOVINA ROBLJEM?

“Ovo su poslednje vesti!” je trejdmark današnjice!

Bukvalno smo preplavljeni vestima. Televizija, radio i štampa se utrkuju da zaokupe našu

pažnju onim što smatraju da će nas najviše obradovati, najviše naljutiti, ili najviše uzbuditi. Iz sata

u sat dobijamo nove vesti, jer je samo najnovija vest vredna pažnje. Ono što nam je bilo servirano

juče, danas je već bajata vest. A bajatu vest treba zaboraviti što pre. Bajata vest živi samo onoliko

dugo koliko nas političari, iz nekih svojih posebnih razloga, podesećaju na nju.

Za divno čudo u ovom našem, samo-sadašnjost-je-bitna-svetu, još uvek postoje neke

individue koje pokazuju interest za ono što se dešavalo juče, pa čak i prekjuče! Nas, članove te

nastrane manjine koja čeprka po prošlosti, svrstavaju u čudake i majstor-kvariše. Ljudi nam se

smeju kada vide da nas je najnovija, ubistvena vest decenije, koja je javljena kao Brejking Njus

ostavila ravnodušnim.

Medjutim, ti ljudi koji menjaju kanale da bi čuli sve novije i novije vesti a koji nemaju blage

veze sa onim što se dešavalo juče, isti su kao i oni koji sve znaju o svom dvorištu, ali ne i o onome

što je s druge strane plota. Puno je ljudi koji nikada nisu mrdnuli iz svog mesta da vide malo sveta.

Njih zanima samo ono što im je ispred nosa. Mi takve ljude zovemo provincijalcima.

E, ja se usudjujem da kažem da su i oni koji žive od jedne vesti do druge vesti i znaju samo

za sada i danas, isto provincijalci. I to najveći i najgori provincijalci. Oni su provincijalci u Carstvu

Vremena. Onaj ko ne ceni prošlost, taj nema ni budućnosti. On je kao cvet koji cveta jednu noć.

On je drvo bez korena. Nažalost, većina jedinki iz vrste homo sapiens još nije shvatila da je istorija

nauka mudrosti.

Znanje istorije nije nabrajanje dogadjaja i mehaničko memorisanje godina kada su se ti

dogadjaju odigrali. Znanje istorije je razumevanje uzroka i posledica zbivanja koja su se dogadjala.

Sami dogadjaji i godine u kojima su se stvari dogadjale su samo ilustracije onoga kroz šta je

čovečanstvo prolazilo. To su samo cigle od kojih se gradi zgrada istorije, ali ne i sama zgrada.

Cigle ne čine kuću, već ljudska umešnost da te cigle stavi gde im je mesto te da se one povežu u

skladu sa principima gradjevinarstva. Dokle god ne budemo razumeli istoriju i unutrašnje

zakonitosti istorijskog razvoja, nećemo ni biti u stanju da sebi napravimo lepšu, veću i sigurniju

kuću.

32

Medjutim, lako je kritikovati ljude što se ne interesuju za istoriju, mnogo teže ih je uputiti

kako da prepoznaju istinu u istorijskom šarenilu. Ustvari, saznanje prave istorijske istine gotovo

da i nije moguće. Dva su razloga koji nas u tome sprečavaju. Jedan je sama priroda istorije, a drugi

je negativan odnos prema istorijskoj istini onih koji se brinu o našoj političko-duhovnoj čistoći.

Istorija je jedna od najkompleksnijih nauka. Količina uzajamno povezanih podataka ide na

trilione. Kada se izučava bilo kakav istorijski proces, dovoljno je ispustiti neki, naizgled nevažan

detalj i doći do pogrešnih zaključaka. Nedavno su istoričari počeli da istražuju čak i medicinsku

dijagnostiku da bi prodrli u tajnu ljudskih reakcija koje su dovele do ishoda raznih istorijskih

dešavanja. Izučavaju i meteorološke uslove i njihov uticaj na istoriju. Na primer, kako bi svet

danas izgledao da je zima 1941-42 bila za par stepeni toplija? Samim tim, istoričari skoro uvek

dolaze do različitih tumačenja istih dogadjaja.

Kada se tome dodaju pristrasnost onih faktora koji iz političkih razloga koriste istoriju u

nenaučne svrhe, jasno je da istorija, umesto da nam omogući da izgradimo bolje kuće, pomaže

jedino manipulatorima da sebi izgrade dvorac, potkopavajući temelje susednih kuća. Istorijska

cenzura počinje sa skrivanjem istorijskih podataka “u interesu naroda” a nastavlja se njihovim

uništavanjem. Konačno, na kraju se pribegava čistom krivotvorenju istorije. Imajući to u vidu,

siguran sam da ova moja knjižica ne samo da nebi videla svetlost dana u bivšem jugoslovenskom

socijalističkom režimu, iako mu ide u prilog, već bih i ja, zbog nekih svojih stavova, bio uhapšen i

optužen za uznemiravanje javnosti.

Gola istina je uvek bila opasna. Istinu treba odenuti, našminkati, namirisati, pa je tek onda

objaviti.

Ajde sada da počnemo sa mojim kriminalno-opasnim istorijskim razmišljanjima.

Dva faktora su ostavila najdublji pečat na istoriju Gane i presudno uticala na formiranje

današnjeg ganskog mentaliteta, njihove politike, njihovih želja i stremljenja. Ta dva faktora su

trgovina robljem i kolonijalna prošlost. Bez temeljitog istorijskog razumevanja ova dva faktora niti

se može shvatiti ganska sadašnjost, niti se može razmišljati o budućnosti te zemlje.

Nažalost, u većini zemalja sveta, pa i u Gani i Srbiji, oni koji su se prihvatali da grade

budućnost svojih zemalja bili su baš oni koji nas uveravaju da je ono što je bilo juče bajata,

nepotrebna vest.

+ + +

33

Od kako je sveta i veka, svi smo postajali žrtve raznih predrasuda koje nam su nam naše

vodje nametale vaspitanjem i školovanjem. Boriti se javno protiv ukorenjenih predrasuda ne samo

da je nezahvalno, već može da bude i opasno. U današnjim uslovima kada je borba za “ljudska

prava” udarna vest, plašim se da moj način razmišljanja o trgovini robljem neće biti dobro

primljen.

Pre svega moram da objasnim kako je uopšte došlo do pojave ropstva.

Pre, recimo 40 hiljada godina u vreme kada su pećinski ljudi iz KroManjona, iz Krapine ili iz

Hajdelberga lovili po šumama Evrope, oni koji bi se ogrešili o običaje zajednice bili su ubijani i

pojedeni, ili su bili proterani iz te zajednice. Nepisani pravni sistem malih ljudskih zajednica nije

znao ni za jedan drugi način kako bi se horda zaštitila od izgrednika. Nije bilo zatvora, nije bilo

prisilnog rada, jer rad u pravom smislu te reći još nije ni postojao. U surovim uslovima rane

ljudske egzistencije, biti van plemena bila je smrt. Pa zašto onda dopustiti da nekog zlikovca

pojede susedno pleme, bolje da ga pojedemo mi sami. Ljudsko telo je visoko proteinska hrana koja

se nije smela zanemariti u tadašnjim uslovima marginalne egzistencije.

Isto se dešavalo i sa poginulim i zarobljenim u boju. I njih su jeli! Kao i danas, i u ono

vreme, ljudi su ratovali uglavnom oko prava pristupa vodi, i oko ženskinja. Moram da

napomenem, da dok je borba oko vode bila bitni elemenat preistorijske spoljne politike, dotle je po

mom mišljenju, borba oko ženki bila više unutrašnje političko pitanje u okviru svake pojedinačne

ljudske skupine. To je bila preiskonska borba za vlast; borba za status alfa mužjaka koji će imati

pravo da vodi pleme, da pravi decu i da deli pravdu. Dozvolite mi da to nazovem seksualni

monopol. Medjutim, vrlo značajno je istaći da je taj “seksualni monopol” alfa mužjaka nadživeo

prvobitnu zajednicu. Kazna smrću kamenovanjem za kršenje seksualnog monopola je ustvari odjek

starih nepisanih zakona koji su ograničavali seksualnu slobodu članovima primitivnih zajednica.

Takodje taj isti monopol se može smatrati i korenom rasizma. Žensko čeljade je svojina naše

skupine i nikome se nesme dozvoliti da nam prlja krv! Zbog toga valjda medju ženama takoreći i

nema rasizma. Dame imaju zdravije političke rezone nego mužjaci.

Sistem ljudožderske pravde je zamenjen tek kada su preistorijski ljudi počeli da se zabavljaju

s nečim što će se kasnije razviti u poljoprivredu, pa su počeli da usavršavaju alatke kojim se zemlja

lakše obradjuje. Kada je efikasnost alatki prešla kritičnu granicu i kada je jedna individua mogla da

proizvede više hrane nego što je mogla da pojede, status ratnih zarobljenika i kriminalca se

drastično menja. Oni prestaju da budu hrana, oni postaju radna snaga!

34

Po mom mišljenju, najveći i naznačajniji trenutak u razvoju čoveka bio je baš tada, kada je

neki dalekovidi alfa mužjak doneo odluku da se zarobljeni neprijatelj ne pojede, nego da se uključi

u zajednicu u podredjenom statusu. Mogu samo da zamislim kakav otpor je taj alfa mužjak imao

od svih onih kojima je već voda išla na usta u očekivanju gozbe! Sigurno je da je mnogi alfa

mužjak i sam bio pojeden u borbi mišljenja koja je prethodila tom malom koraku za čoveka, ali

ogromnom skoku za čovečanstvo! Ipak nakon hiljadugodišnjih gurmanskih diskusija izmedju

naprednih robovlasnika i konzervativnih ljudoždera, mudrost i ekonomska nužnost su prevladale i

čovečanstvo je ušlo u robovlasnički sistem.

Zaključak koji treba izvući je, da je na odredjenom stupnju razvoja robovlasništvo

predstavljalo efikasniji društveni poredak od prakomunizma prvobitne zajednice. Isto tako je i

feudalizam bio napredak u odnosu na robovlasništvo, odnosno kapitalizam u odnosu na feudalizam

itd. Svi prelazi iz jednog društvenog sistema u drugi bili su praćeni borbama i bili su oscilatorni.

Kao što je mnoštvo alfa mužjaka bilo pojedeno dok se nije rodilo robovlasništvo, veliki broj onih

koji su se borili za bilo koji novi, napredniji društveni poredak, svoju progresivnost su platili

glavom. Jedino što u poslednje vreme nisu bivali pojedeni, ali su zato imali mnogo strašniju

sudbinu. (Za ilustraciju ove tvrdnje konsultujte istoriju Engleske XIV i XV veka.)

U prvo vreme robovi su bili zajednička imovina celog klana, a možda i nisu. Možda su

odmah postajali privatno vlasništvo alfa mužjaka. U svakom slučaju, robovi su bili svojina. A

svaka svojina ima to svojstvo da se može razmenjivati za drugu svojinu. Ja imam pet muških

robova, a moj sused ima kravu. Ja nemam kravu, medjutim ja volim mleko. Sigurno ću biti

spreman da predložim razmenu. Koliko robova ću morati da dam za kravu je već drugo pitanje. To

je pitanje ponude i potražnje. Medjutim, taj dogovor se odvijao po zakonima tržišne privrede i

političke ekonomije i to daleko pre nego što su mudraci pronašli da politička ekonomija i tržišna

privreda uopšte postoje.

Najverovatnije je baš tako i počela trgovina robljem, odnosno trgovina uopšte. U svakom

slučaju, trgovina robljem je najstarija i najmasovnija trgovina u istoriji čovečanstva. Sve ostale

trgovine su u senci trgovine ljudima (trgovine onima koji imaju fizičku snagu, veštinu i znanje s

jedne strane, i trgovine ženama s druge strane).

Da samo pomenemo banalni primer transfera futbalskih igrača i svih ostalih savremenih

gladijatora. (Za one koji možda ne znaju, i gladijatori su bili robovi.) Molim vas, ovo poredjenje

nije ni malo neumesno. Još u starom veku bilo je robova za koje su bogataši bili spremni da plate

35

kraljevsku cenu. To se nije medjutim, odnosilo samo na gladijatore, već mnogo više na robove koji

su bili intelektualci. Dobar lekar ili dobar pisar, ili dobar astrolog mogli su da se dobiju u zamenu

samo za pet šest vrsnih gladijatora. Danas medjutim, nije više tako. Intelektualni rad je potcenjen u

odnosu na fizičke veštine. Ali, šta da radimo, nas intelektualaca ima previše, a dobrih futbalera

mnogo manje. Pored toga, veština jednog futbalera je daleko konjukturnija od mog znanja istorije,

pa samim tim će g. Roman Arkadijevič Abramovič, vlasnik Čelsija, radije kupiti mog bivšeg

komšiju Freda, (to je onaj što nam zabiberi penal) nego mene.

Prvi put sam posumnjao u zvaničnu istoriju o trgovini robljem kada mi je Džordž, jedan moj

drugar Ganac, rekao nešto što u prvi mah nisam ni uspeo da shvatim jer je bilo toliko daleko od

mojih školovanjem ugradjenih predrasuda. Rekao je doslovno: “E da je moj pradeda bio prodan u

roblje, sada bih ja bio američki državljanin i ne bih morao sam sebe da prodam da bih imao šta da

jedem.” Ja sam ga samo gledao belo. Ostao sam bez teksta, što bi se reklo. Da li ste ga vi shvatili?

Dali njegove reči uopšte imaju bilo kakvog smisla? Ako ste Ganac, znam da ste ga razumeli!

Ma koliko trgovina robljem i sve one surovosti koje su je pratili izgledaju za nas, ljude

današnjice, strašno, to je bila normalna pojava u prošlosti svih kontinenata i svih naroda. Mora se

jasno istaći da Afrika nije bila jedini kontinent gde se trgovina robljem odvijala, kao što većina

afrikanaca misli, jer im je to iz dnevno političkih razloga nametnuto da veruju. Nema dela sveta

gde trgovina robljem, u odredjenom periodu ekonomskog razvoja, nije bila dominantan oblik

razmene dobara. U trgovini robljem delovali su neumoljivi zakoni tržišne privrede i nažalost od tih

zakona nikada nećemo moći da pobegnemo ma koliko se mi trudili da ih ignorišemo sledeći

Marksa ili bilo kojeg drugog zanesenjaka. Ako je meni baš toliko stalo do mleka, daću i svih pet

robova za onu susedovu kravu.

Protokom vremena, elementi društvenih sistema su se postepeno prilagodjavali promenama

koje su nastajale u društvu. Mnogi elementi su čak i potpuno nestajali. Robovlasništvo i trgovina

robljem su medjutim, takoreći večni. Robovlasništvo je počelo u neolitiku i još uvek traje!

Postojanje robova i trgovina robljem nisu vezani isključivo za robovlasnički sistem.

Robovlasništvo se javlja u svim onim društvima u kojima postoje uslovi da se uposli besplatna

radna snaga.

Stari Grci i Rimljani koji su dične preteče naše evropske kulture, bili su izrazito

robovlasničko društvo skoro hiljadu godina. Medjutim, prestankom robovlasničkog sistema, nisu

nestali robovi i robovlasništvo. Ni druga, novostvorena, modernija društva, koja su pretendovala

36

da predstavljaju značajan napredak u odnosu na robovska društva Starog Veka, nisu mogla da se

oslobode robovlasništva. Zar nije još u VII veku, Arhandjel Gavrilo (medju Muslimanima

poznatiji kao Malek Džebrail) preneo Muhamedu Alahovu volju da svi ljudi treba da budu jednaki.

Medjutim, robovlasništvo i danas postoji u većini islamskih društava? Eto, čak je i Alahova volja,

barem u ovih proteklih četrnaest vekova, ostala podredjena ekonomskim zakonitostima. Slično

tome, zar nisu Tomas Džeferson i Džordž Vašingtom, i to samoinicijativno i bez sugestija sa

“višeg mesta”, doneli sličan društveni program. Iako je u Deklaraciji o Nezavisnosti SAD,

nedvosmisleno napisano da su svi ljudi jednaki, robovlasništvo nije nestalo u super-demokratskom

društvu koje su zagovarali tvorci Sjedinjenih Američkih Država. Čak je i sam Vašington zadržao

robove na sopstvenom imanju. Vašingtom nije imao kud! Robovi su bili ekonomska nužnost u

Americi sve dok poljoprivredna mašinerija nije bila izmišljena. Robovlasništvo je zvanično

ukinuto u Sjedinjenim Državama čitavih sto godina posle prihvatanja Deklaracije o Nezavisnosti i

to baš u ono vreme kada su se prve poljoprivredne mašine pojavile na tržištu.

Ako ste barem donekle prihvatili ovaj moj način razmišljanja, onda ćete sigurno prihvatiti i

činjenicu, da je bez obzira na užasnu nehumanst trgovine robljem (naročito posmatrano sa

stanovišta ljudskih prava kako ih mi danas vidimo), trgovina robljem predstavljala ekonomsku

nužnost u predindustrijskom društvu koje je bilo gladno nekvalifikovane radne snage.

Moderna transatlanska trgovina robljem počela je kada su u XV veku Španci stigli u

“Zapadnu Indiju”, a Portugalci u Brazil. Oni su se tamo odmah bacili na poljoprivredu. Da budem

precizan, prihvatili su se gajenja šećerne trske. Zemlja je bila plodna, a imali su i dovoljno radne

snage. Medjutim, već nakon dvadesetak godina, indijansko stanovništvo, nenaviknuto na

mukotrpan rad na njivama poumiralo je od napora. Da njive nebi ostale neobradjene, preduzimljivi

Portugalci su počeli da otkupljuju robove (robijaše-kažnjenike) od afričkih poglavica i da ih

prevoze u Brazil. Molim da se ovo još jednom podvuče: prvi robovi koje su Portugalci otkupljivali

od poglavica priobalnih plemena, bili su pojedinci koji su zbog učinjenog zločina, izgubili status

slobodnih članova plemena i postali robovi. Pošto profit nezna za granice i neprijateljstvo,

Portugalci su počeli da prodaju te anti-socijalne tipove i Špancima. U prvo vreme zlato i ljudi su

bili plaćani širokim asortimanom proizvoda. Afričke poglavice su najviše volele da u zamenu za

robove dobiju brendi i djindjuve, i to one koje su se proizvodile na ostrvu Muranu pored Venecije.

Uskoro, kada je rum bio pronadjen, ovo piće je zamenilo skupi brendi. Kasnije, u složenijim

37

uslovima kada su se na obali Zapadne Afrike pojavili i Holandjani i Danci i kada su Portugalci

počeli da gube monopol na trgovinu, kupci robova su počeli da plaćaju i u vatrenom oružju.

Pošto je katolička crkva zauzela negativan stav prema trgovini robljem, španski, super-

katolički kraljevski par Isabela I i Ferdinand II su 1528 godine podarili koncesiju za trgovinu

robljem dvojici nemačkih trgovaca, gospodi Ajngeru i Zajleru koji su bili protestanti. Iako je Papa

Pavle II reagovao i svojom papskom Bulom od 1537 zabranio trgovinu robljem, i Španci i

Portugalci su nastavili da kupuju roblje, ali su zato prljaviji deo posla, prevoz preko Atlantika,

delili sa trgovcima protestantskih nacija.

Krajem XVI veka praksa upotrebe robovske radne snage počinje da se primenjuje i u

britanskim kolonijama u Severnoj Americi. Time je broj kupaca znatno povećan. Uskoro su svi

kažnjenici-robijaši iz priobalnog pojasa Zapadne Afrike bili pokupovani i poglavice priobalnih

plemena su ostali bez zaliha robe i bez masnog prihoda. Od tog momenta, transatlanska trgovina

robljem dobija novu dimenziju. Zbog nezadovoljene potražnje, cena radne snage raste. Priobalna

plemena (uglavnom pleme Fanti) bila su primorana da zaborave na animozitete prema plemenima

iz unutrašnjosti (uglavnom Ašanti) i da u novim uslovima sklapaju sa njima sporazume za redovnu

isporuku robe. Plemena iz unutrašnjosti su uskoro, kada su rasporodali sve svoje kriminalce i ratne

zarobljenike, počela da traže nov izvor radne snage za izvoz u Ameriku. Srećnim sticajem

okolnosti Ašanti su imali gotovo neograničene zalihe te robe u susednim slabo organizovanim

severnjačkim plemenima. Severnjaci koji su bili viši i snažniji od Ašantija i Fantija, a i vrlo

inteligentni, postaju tražena roba. Severo-američki plantažeri su bili spremni da plate i do sedam

puta više za jednog Severnjaka nego za robove koji su dolazili iz drugih Afričkih zemalja. To je

još jedan naizgled surovo nakaradan dokaz koji potvrdjuje visoke ljudske kvalitete onih plamena

koje danas naseljavaju Ganu, a naročito njen sever. Znam da ovo zvuči jezivo, ali moramo priznati

da nema objektivnijih merila vrednosti od tržišne potražnje.

Ovde treba uzgred napomenuti da najveći broj Afroamerikanaca traži svoje korene na

pogrešnom mestu medju Fantijima i Ašantijima, umesto da ih traži medju severenjačkim

plemenima Moši, Dagombe i njihovim susedima u Burkini Faso.

Drastičnim porastom cene, menja se i tretman robova od strane evropskih kupaca. U početku

trgovina robljem je bila više nego surova. Ljudi su bili pakovani u brodove bukvalno kao sardine,

jedan preko drugog. Većina mojih čitalaca je sigurno putovala avionom i to naravno ekonomskom

klasom. (Oni koji putuju prvom klasom ne čitaju knjige. Oni čitaju berzanske izveštaje!) Setite se

38

do koje mere vam je bilo tesno i neugodno da budete skučeni u tom prostoru tokom leta koji je

trajao recimo deset sati. E, a sada zamislite kako je tek bilo tim jadnim Crncima koji nisu imali

mogućnosti ni da se pomere sa mesta za koja su bili prikovani, i to čitava tri meseca koliko je

obično trajalo putovanje preko Atlantika. Uslovi prevoza su bili bukvalno katastrofalni. U ranoj

fazi transatlanske trgovine robljem gotovo polovina ljudskog tovara bi tokom puta umrla.

Medjutim, od dana kada je cena roblja skočila, kapetani brodova su shvatili da će imati daleko veći

profit ako što manje tovara izgube na putu. Počeli su prvo da pakuju manje robova po jednom

brodu, a onda su uveli i režim koji je bio humaniji. Robovi su ne samo puštani na palubu da se

nadišu svežeg vazduha, već im je davana i bolja hrana. Kasnije je robovima bilo dozvoljeno čak da

prave žurke sa muzikom, igranjem i pevanjem na palubi, kako bi po prispeću izgledali sveži i

zadovoljni te ostvarili višu cenu.

Slične promene su se dogodile i na američkim plantažama. U početku, robovi su bili lako

trošljiva roba. Medjutim, kako su cene rasle, i robovi su postepeno dobijali bolji tretman. Ipak,

robovi su i za najmanju štetu koju bi načinili bili kažnjavani surovo, a da i ne pominjemo užas koji

bi doživeli u slučaju pokušaja bekstva. Uobičajeni način kažnjavanja bilo je bičevanje. Medjutim,

ne treba zaboraviti da je bičevenje, u to vreme, bilo način kažnjavanja svih podredjenih, a ne samo

robova. Bičevani su i vojnici i mornari za najmanji prekršaj. Bičevana je posluga. A bičevane su

bile i žene i deca tek da bi se znalo ko je gazda (alfa mužjak) u kući! Robovi su imali isti tretman

kao i bilo koja druga svojina koja je imala svojstvo života. Rob je bio isto što i krava ili konj.

Rasni konji su doduše bili bolje paženi od robova, ali su bili i skuplji.

Sistematska diskriminacija medju robovima postojala je samo u muslimanskim zemljama.

Ranije pomenuti arhandjel je u svojim komunikacijama sa Muhamedom, naredio da se robovi koji

su bili muslimanske vere moraju tretirati bolje od onih robova koji su odbijali da prime pravu veru.

Ta nepravda se održala i do danas.

Sada dolazimo do jedne ključne omaške u prikazivanju robstva u istoriji. Robovi nisu bili

najugroženija kategorija ljudi u XVIII i XIX veku. Kategorički tvrdim da je položaj robova u

Americi bio neuporedivo bolji od položaja radnika u ugljenokopima Velsa ili u Arkrajtovim

fabrikama u Engleskoj ili seljaka u Irskoj. Najgopru sudbinu su medjutim imali oni Afrikanci koji

nisu bili prodati u roblje. U tom kontekstu, mislim da bi bilo vrlo korisno napraviti komparativnu

studiju o dužini i kvalitetu života američke populacije poreklom iz Afrike i populacije same Afrike

u proteklih pet stotina godina. Ubedjen sam da bi rezultati dokazali da su Afrikanci u Africi bili, i

39

još uvek jesu, u gorem položaju od onih koji su imali tu nesreću da budu prodati u roblje. Setite se

šta je moj drugar Džordž rekao!

Trgovina robljem će ostati zapamćena kao najunosnija trgovima u istoriji čovečanstva.

Jedino će je možda trgovina narkoticima prevazići, pod uslovom da se nastavi još par storina

godina. Zlatno doba trgovine robljem je trajalo od početka XVI veka pa sve do kraja XIX. Za tih

nepunih 400 godina iz Afrike je izvezeno najamanje 12 miliona ljudi od kojih je oko 2 miliona

umrlo na putu. Treba napomenuti da su procene o broju Afrikanaca prodatih u Ameriku različite.

Amerikanci, naročito rani autori radova o transatlanskoj trgovini robljem pominju brojke koje su

znatno niže, dok recimo Francuski autori tvrde da je čak 40 miliona robova otišlo u Ameriku. Kao

i sve drugo i ovde se dnevna politika upliće u nauku. Medjutim, svako može sam da dodje do svoje

procene. Treba se samo osloniti na elementarnu aritmetiku i izračunati koliko ljudi je moglo biti

prevezeno za 370 godina. U trgovini je učestvovalo izmedju 20 i 60 brodova (zavisno od perioda).

Ako je prosečni tovar bio oko 300 robova, a brodovi mogli da naprave čak i do dve ipo ture

godišnje, koliko ih je prevezeno? (Napominjem da su brodovi većeg kapaciteta, neki čak i do 900

duša, uvedeni tek u XIX veku, svega deceniju-dve pre nego što je trgovina počela drastično da

opada.)

Svima je jasno da su trgovci robljem zaradili ogromna bogatstva transatlanskom trgovinom.

Ali još nigde nisam našao bilo kakav podatak o tome koji su udeo u profitu od te trgovine imale

Afričke poglavice. Saznao sam da je u XVIII veku, u vreme vrhunca trgovine, kada je najmanje 4

miliona robova prebačeno preko Atlantika, a barem jedna četvrtina od tog broja bila sa teritorije

današnje Gane, cena jednog roba je bila sedam pušaka. Da je to istina danas bismo u Gani imali

arsenal od par miliona skupocenih muzejskih eksponata. Gde su se te silne puške i muskete

izgubile? Plašim se da cela istina o trgovini robljem još nije izišla na videlo.

Oružanu borbu protiv trgovine robljem prvi su otpočeli Englezi. Britanija je stavila trgovinu

robljem van zakona 1807 godine, odnosno skoro 300 godina pošto je to uradio Papa Pavle.

Nažalost i ta engleska humana inicijativa ima svoje prozaično naličje. Američka poljoprivreda, a

posebno proizvodnja pamuka, bila je u to doba još uvek bazirana na robovskom radu. Medjutim,

pošto su Englezi želeli da ostvare monopol na trgovinu pamukom iz Indije i Egipta, njima je vrlo

važan strateški cilj bio da osakate proizvodnju pamuka u SAD, pa su zato prekinuli dotok radne

snage na plantaže Amerike. Sem toga, Englezima nije trebalo roblje. Oni su već imali svoju

radničku klasu i imali su Irce koje su mogli daleko efikasnije da eksploatišu nego neko roblje koje

40

bi se dovozilo iz Afrike. I pored toga niko ne može da kaže da britanski zakon nije imao efekta.

Imao je. Cena robova je još više porasla!

Treba pomenuti da je Britanski zakon o zabrani predvidjao da kapetani uhvaćeni u prevozu

Crnaca budu kažnjavani sa po stotinu funti po glavi ukrcanog roba. I to ne ovih današnjih

inflatornih100 funti, nego ondašnjih koje su imale zlatnu podlogu. Da se shvati koliko je ta kazna

bila visoka samo da napomenem da je cena jednog ondašnjeg trgovačkog broda bila oko 2000

funti. Takve kazne su se pokazale užasno surovim. Ne po kapetane, već po robove. Ako bi kapetan

primetio da će biti zaustavljen od strane britanskog ratnog broda, on je činio isto što i danas čine

kapetani brodova koji švercuju oružje i narkotike. On bi jednostavno tovar bacio u more!

Sada, kada sam se već zamerio svima, uključujući i potomke gore pomenutih kapetana koji i

danas uživaju plodove lukrativne trgovine kojom se bavio njihov čukun-čukun deda i kada sam

ispričao toliko stvari koje su suprotne onome što je jednom bivšem diplomati pristojno govoriti,

moram da pomenem još jednu vrlo nepopularnu činjenicu. Trgovina robljem je još uvek prisutna u

Gani. A tu ne mislim na futbalere!

41

DEOBE ZEMALJSKE KUGLE

Kao što sam u prethodnoj glavi napomenuo, pored trgovine robljem, kolonijalizam je imao

presudni uticaj na stvaranje ganskog mentaliteta. Iako mi nisu bile dostupne tajne arhive

vanzemaljaca, ipak ću pokušati da koliko god mogu nepristrasnije ispričam šta je kolonijalizam. I

Srbija i Gana imaju kolonijalnu prošlost koja ih emotivno opterećuje. Gana je imala kolonijalnu

vlast relativno kratko; jedva nekih 150 godina. Srbija znatno duže; skoro 400 godina. Što se

kolonijalnih gospodara tiče Ganci su imali gospodsveno gadljive Engleze, a Srbi brutalne Turke.

Za bilo kakvu bundžijsku aktivnost, znali bi Turci da nataknu na kolac i žrtve ostave da umiru

danima.

Potpuno je razumljivo da i Srbi i Ganci, kao tvrdoglavi pobornici sticanja znanja preko

televizije, još uvek okrivljuju uglavnom svoje bivše kolonijalne gospodare za sve ove dnevne

poplave najnovijih loših vesti. Mi Turke - a Ganci Engleze. Koliko je to opravdano? Tek na kraju

ove moje knjižice, kada se bolje upoznamo sa ganskim i srpskim političkim akrobacijama,

pokušaćemo da donesemo sud o tome šta su to Srbija i Gana kolonizacijom izgubili, a šta su

eventualno dobili, a što je najvažnije dali smo uspeli da našu povraćeneu slobodu iskoristimo na

blagodet naših naroda.

Pitanje kolonijalizma je jedno od nasloženijih pitanja sa kojim se sukobljavaju istoričari.

Zato ću u ovom poglavlju morati da idem vrlo široko sa svojim objašnjenjima i da pravim veći broj

digresija koje su nužne iako nisu direktno vezane za istoriju Gane.

Reč kolonijalizam dolazi od latisnkog glagola colere koji znači obradjivati (zemlju), naseliti

se, zaposednuti (zemlju). Već iz samog porekla reči možemo da zaključimo da je suština

kolonijalizma potraga za novim obradivim površinama koje su u starim vremenima naseljavane

kolonima iz matične zemlje. Kao i trgovina robljem, kolonijalizam je stariji od istorije. U starom

veku većina uspešnih društvenih zajednica su se na odredjenom stupnju svog razvoja našle u

situaciji da bez fizičkog proširenja, odnosno bez naseljavanja novih prostora, neće uspevati da

zadrže nivo udobnosti života, a kamoli ritam bogaćenja. (Danas više ne kažemo “bogaćenje”,

danas kažemo “privredni rast”. I to opravdano. Nekada su svi članovi društva, pa čak i robovi,

učestvovali u boljitku koji je ostvaren nepretkom, doduše ne jednako, ali ipak svi. Danas se broj

korisnika suzio. Vrlo, vrlo, suzio!)

42

Mirnim naseljavanjem praznih prostora, često udaljenih od matice, ali i vojnim poduhvatima,

te zajednice su proširivale svoj životni prostor i to ne samo da bi došli do obradive zemlje već i do

sirovina za zanatsku radinost koja se razvijala. Priobalni narodi su stvarali svoje kolonije duž

obala, koje su bile nastanjene slabije razvijenim etničkim skupinama. Tako su Feničani postepeno

naseljavali južnu obalu zapadnog Sredozemlja. Kasnije su slično radili i Grci naseljavajući sve ono

što je ostalo nezauzeto od Feničana. Stari Egipćani širili su svoj prostor vojno-pljačkaškim

pohodima na susedne teritorije uz Nil, tako da su jedno vreme kontrolisali takoreći ceo tok donjeg

i srednjeg Nila.

Dok Rimljani nisu preuzeli primat, Aleksandar Makedonski je smatram za najznačajnijeg

kolonizatora starog veka. Ja se sa time ne slažem. Po mom mišljenju, pohodi Aleksandra

Makedonskog nisu imali mnogo zajedničkog sa kolonijalizmom. U to vreme nivo makedonske

kulture još nije bio došao do tog nivoa da bi im trebalo više obradive zemlje, a kamoli sirovina.

Aleksandar je bio čovek koji, da bi kompenzirao svoje komplekse i pobegao od svojih manija,

krenuo po celom tada poznatom svetu u krvavi avanturizam. On je bio pljačkaš-psihopata i to

najvišeg kalibra. Po onome šta je činio tokom svojih rušilačkih izleta po Aziji i Africi, treba ga

pamtiti isključivo kao prvog, a možda i najvećeg ratnog zločinca u istoriji čovečanstva. Nazivati

Aleksandra Makedonskog, pompoznim imenom, Aleksandar Veliki, kako su ga krstili zapadni

istoričari, verovatno i sami opsednuti sličnim nakaradnim strastima kao i Aleksandar, je nepravda i

greh naspram svih onih stotina hiljada ljudi koje je Aleksandar mučki poubijao. Aleksandar je

ubijao iz dva razloga: da bi preživele naterao da ga priznaju za svoje vrhovno božanstvo i zbog

samog zadovoljstva u ubijanju! Čak ni turski zavojevači koje su Srbi i ostali narodi Balkana dobro

zapamtili po surovosti, nisu ni blizu stigli onim užasima i pustošenjima koja je Aleksandar iza sebe

ostavljao. Medjutim, od kako je sveta i veka istoriju su pisali pobednici i oni koji su želeli da podju

njihovim stopama.

Slučaj Aleksandra Makedonskog me navodi da pomenem izopačeni ugao pod kojim evropski

istoričari tumače konflikte izmedju evropskih i vanevropskih naroda. Svi zavojevači koji su sa

zapada išli na istok, u evropskoj istoriografiji se tretiraju kao “veliki”, dok se oni koji su dolazili sa

istoka nazivaju samo pogrdnim imenima. Setimo se samo šta smo u školama učili o Atili, o

Džingiskanu, Tamerlanu i o Hanibalu. S druge strane, Napoleon je bio velik, zar ne? Verovatno bi

i Hitler zaslužio titulu “Veliki” da je napao samo Sovjetski Savez, a ne i ostale. Zar ne zvuči

fantastično: “Adolf Veliki!”?

43

Pošto u rimskom periodu istorije nema kontroverzi koje bi uticale na moja kasnija izlaganja

odmah ću skočiti na kolonijalizam novijeg doba. Medjutim, pre nego što kažem hop osećam se

obaveznim da još jednu stvar pomenem. Iako verujem da su svi moji čitaoci upoznati sa terminom

paks romana, ipak ću ga objasniti u kontekstu kolonijalizma. Na latinskom paks (pax) znači mir, a

romana, bila je reč koja nas obaveštava da nešto potiče iz Rima ili je vezano za Rim. Prema tome

paks romana znači “mir na rimski način”. U vreme rimske kolonijalne ekspanzije, tada poznati

svet je bio sastavljen s jedne strane od gomile ratobornih državica, a s druge strane od moćnog

Rimskog Carstva sa svojim zakonima, ustaljenom društvenom strukturom i sa svojom dobro

obučenom armijom. Ništa lakše nije bilo Rimu nego da iskoristi takvu situaciju i da nametne mir

po svojim uslovima svim tim razigranim kvazi-državama. Gde god su otišli, Rimljani su donosili

mir, red pa čak i prosperitet.

Kasnije, sve velike sile su pokušavale da imitiraju Rim i da donesu “mir na svoj način”

onima koje bi progutali. Ima puno “paksova” koji slede “rimski mir”: islamski paks, katolički paks,

Napoleonov paks, britanski paks, Hitlerov paks, sovjetski paks i konačno paks amerikana koji nam

se danas nudi. Niti jedan od tih “mirova” nije uspeo da preživi, jer nažalost sve te mega-ličnosti

koje su stvarale istoriju nisu dobro znale istoriju da bi pravili dobre poteze.

Vredi pomenuti da i dan danas ima velikih političara koji iskreno veruju da je uloga

Evropskih kolonijalnih sila u kolonizovanju Afrike bila srećna okolnost. I to ne samo za

kolonijalne sile, već pre svega za zemlje koje su bile kolonijalizovane. Pokojni Ufue Boanji

(Houphouët-Boigny), nekadašnji predsednik Kot d’Ivoara, je rekao da je francuska kolonizacija

Afrike bila najbolja stvar koja se mogla dogoditi Africi. On i nije upotrebljavao reč “kolonizacija”,

već “donošenje mira” (pacification)! Sudeći po onome šta se sada dešava u toj prelepoj Afričkoj

zemlji, možda je stari Ufue bio u pravu.

Pravi cunami osvajanja sveta, sličnog po krvavosti kampanjama Aleksandra Makedonskog,

bilo je širenje Islama koje je počelo u VII veku nove ere. Pošto se taj ogromni talas zaustavio pre

nego što je progutao celu Afriku, neću se sada zadržavati na njemu. O verskim šarolikostima u

Gani govoriću u poglavlju Moj Sused Prorok Jezekilj, (Duhovni Život Ganaca).

+ + +

Svi istoričari se slažu da se za početak modernog kolonijalizma, relevantnog za današnju

Ganu, mogu smatrati tek poduhvati porugalskih moreplovaca u XV veku.

44

Nije slučajno da je početak portugalske pomorske avanture koincidirao sa jednim drugim

zvezdanim trenutkom u istoriji čovečanstva. To je bio pronalazak štampe u Nemačkoj. Punih

hiljadu godina od propasti Rimskog Carstva, sve do XV veka, u Evropi se ništo značajno nije

dešavalo izuzev boleština, maratonskih ratova i medju-popovskih prepucavanja. Evropa je bila

umrtvljeni kontinent, kontinent pod katoličkom narkozom! Medjutim, pronalaskom štampe i

preuzimanjem novog načina navigacije od Kineza, Zapadna Evropa je počela da doživljava svoj

preobražaj kako bi postala kolevka jedne nove civilizacije i to najznačajnije civilizacije koju

istorija pamti.

Priroda portugalskog kolonijalizma razlikovala se donekle od kolonijalizma Starog Veka, a

naročito od Arapskih osvajanja. Pored potrage za obradivom zemljom, osnovni cilj Portugalaca je

bilo istraživanje novih prostora i iznalaženje novih puteva kojima bi se vodila trgovina sa bogatim

orijentalnim zemljama.

Portugalska istraživanja je inspirisao i vrlo dobro organizovio Princ Henri (Infante Dom

Henrique), bolje poznat kao Henri Navigator. Pored pronalazača štampe Gutenberga, Henri

Navigator, iako zanemaren od zavidljivih francuskih i anglosaksonskih istoričara, je sigurno jedna

od najznačajnijih ličnosti svetske istorije. Rodjen je u Portu 1394.

Dozvolite mi da ovde ubacim samo jednu kratku rečenicu koja će se mnogo dopasti srpskim

čitaocima. Henri je rodjen svega pet godina posle Kosovske Bitke! A sada kratko objašnjenje za

profesore istorije u ganskim, američkim, engleskim, ruskim, japanskim, australijskim, čileanskim,

indijskim, francuskim itd školama koji blage veze nemaju šta je to Kosovska Bitka. Tom bitkom

koja se odigrala na Polju Kosovu 28 juna 1389 godine, i koju su Srbi izgubili, Srbi su ipak, barem

privremeno, uspeli da zaustave prodor Islama u Zapadnu Evropu i onemoguće Turke da izbace iz

koloseka proces evropskog prosvetljenja. Iz meni nerazumljivih razloga, Srbi smatraju taj svoj

poraz ključnim momentom svoje inače bogate i uspešne istorije.

(Koliko li će tek Vanzemaljci morati dodatno da objašnjavaju Ovozemaljcima kada budu

otvorili svoje tajne arhive, imajući u vidu do koje mere se naše različite i pune predrasuda istorije

uče sitničarski od zemlje do zemlje i od generacije do generacije.)

Već kao dvadestijednogodišnji mladić, Henri je poveo kaznenu pomorsku ekspediciju protiv

islamskih gusara koji su iz utvrdjene luke Seuta (današnji Maroko) pljačkali obale Portugalije i

Severne Afrike u potrazi za robljem. U Seuti su Henrija oduševile priče oslobodjenih robova o

čudima Afrike, pa je odlučio da i sam organizuje ekspedicije dalje prema jugu duž afričke obale.

45

Henri nije nikada lično učestvovao u tim ekspedicijama, ali ih je do tančina pripremao i opremao.

U portugalskom mestu Sagreš koje se nalazi na samom vrhu onog zubolikog rta na krajnjem jugu

Portugala osnovao je svoj centar za istraživanja Afrike. Ozbiljna istraživanja su otpočela tek kada

je Henri navršio 40 godina života. Henri je veliku pažnju posvetio ne samo obučavanju svojih

kapetana modernoj navigaciji već ih je upoznavao sa etnografijom i etičkom kompenentom

ponašanja prilikom susreta sa stanovnicima onih krajeva koji do tada nisu imali kontakata sa

Evropljanima. Savetovao ih je da sa urodjenicima sa kojima će stupiti u kontakt postupaju krajnje

prijateljski i da zadobiju njihovo poverenje. (Kakva razlika od Aleksandra Kasapina!) Medjutim,

ipak je dolazilo do incidenata. I to zbog ženskinja! Sredinom XV veka jedna cela portugalska

ekspedicija je bila pobijena otrovnim strelama od ljubomornih stanovnika nekog priobalnog sela

na teritoriji današnjeg Senegala. (Nadam se da se još sećate moje teze o seksulnom monopolu koju

sam izneo u prethodnom poglavlju.) Srećom to je bio usamljeni slučaj.

Henri Navigator nije doživeo da njegovi kapetani stignu do današnje Gane. To se dogodilo

tek 10 godina posle njegove smrti. Preminuo je u Sagrešu 1460 godine. Godina 1470 može se

smatrati godinom kada stanovnici današnje Gane dolaze prvi put u kontakt sa evropljanima. Obala

današnje Gane čiji stanovnici su već imali zavidan stepen sopstevene kulture pokazala se vrlo

profitabilnom. Već 1482 godine Portugalci grade svoju utvrdjenu trgovačku stanicu na obali

današnje Gane i nazivaju je Sv Djordje od Rudnika (São Jorge da Mina). To se kasnije pretvorilo u

El Mina, odnosno u dašnje Elmina. Tvrdjava Elmina je najstarija evropska gradjevina južno od

Sahare. Danas je to jedan od najznačajnijih kulturnih spomenika ne samo Gane, već cele Afrike i

izuzetno značajna turistička destinacija.

Tvrdjava Elmina je barem tri stotine godina služila isključivo kao stanica za razmenu dobara

sa domorodcima. Iz nje nije bilo nikakvih pohoda u unutrašnjost, niti je bilo kakvih pokušaja

direktne eksploatacije bogatstava zemlje. U početku Portugalci su uglavnom bili zainteresovani za

zlato, medjutim uskoro, kada je došlo do nestašice radne snage na plantažama Amerike počeli su

da truguju iljudima.

Takoreći u isto vreme kada su Portugalci krenuli niz zapadnoafričku obalu u nepoznate

prostore, i Španci su se upustili u prekomorska istraživanja sa ciljem otvaranja novih trgovačkih

puteva. Glavna nagrada u tom istraživanju je bila legendarno bogata, ali nedostižna Indija. Pošto je

u XVI veku navigacija znatno uznapredovala, počelo je da se razmatra da se do Indije može lakše

stići oplovljavanjem Afrike, nego izuzetno teškim kopnenim putem koji su ionako kontrolisali

46

Arapi. Portugalci su u to vreme još uvek bili jača pomorska sila od Španije i pošto su već

kontrolisali pomorske puteve duž zapadno-afričke obale, Španci tu nisu imali šta da traže.

Tada na istorijsku scenu stupa italijanski moreplovac Kristoforo Kolumbo.

Kolumbo, kao već iskusni moreplovac nudi svoje usluge Španiji i to sa jednim genijaliim

predlogom. Pošto Portugalci već kontrolišu obalu Zapadne Afrike, zašto ne iskoristiti zabranjeno,

tajno znanje jeretika da je zemlja okrugla i stići do Indije kraticom, ploveći direktno na zapad.

Kada bi se to ispostavilo da je tačno, a Kolombo je tvrdoglavo verovao da jeste, do Indije bi se

stiglo znatno brže ako bi se plovilo kraticom. Ovde treba napomenuti da i pored upornog

protivljenja katoličke crkve i insistiranja da je zemlja ravna ploča, već od XIII veka stara,

haldejsko-egipatsko-grčka znanja astronomije su bila prihvaćena od svih učenih ljudi Evrope. (Bila

su tajno prihvaćena i od samog crkvenog vrha, jedino što taj crkveni vrh nije smeo to javno da

prizna da ne bi izgubili monopol na Boga.)

U takvoj situaciji, Kolumbo nije imao mnogo muke da ubedi super-katolički španski

kraljevski par u ispravnost svoje ideje. Medjutim, Kolumbo je ipak napravio jednu kardinalnu

grešku. On je drastično potcenio obim zemljine kugle. Kolumbo nije bio upoznat sa

trigonometrijskim premeravanjima zemljinog opsega koja je još u III veku pre naše ere izvršio

grčki matematičar Eratosten. Erastoten je takoreći potpuno tačno izračunao obim zemlje po

meredijanu time što je poredio upadne uglove sunca u Aleksandriji i u Asuanu (oba mestu su u

Egiptu) tačno u podne na dan ravnodnevice. Eratostenovi rezultati su ukazivali da je zemlja dva

puta veća od onog kako ju je Kolumbo zamišljao. (Zar nisu ti stari “Grkljani” bili pametni. Oni su

čitavih 2000 godina pre svih drugih Evropljana premerili zemaljsku kuglu! I to bez znanja algebre

koju su Evropljani preuzeli od Arapa tek u XIV veku.) Naravno, kada je Kolumbo 12 oktobra 1492

naišao na kopno s druge strane Atlantika, on je još uvek bio za više od pola zemljine kugle udaljen

od čuvene Indije. Medjutim, pošto toga nije bio svestan, on je novopronadjeni arhipelag nazvao

Zapadno Indijska Ostrva, a njegove stanovnike Indijancima!

Da ne dužim dalje sa tom vrlo poznatom pričom, već da konstatujem da je Kolumbova

zapadno-indijska avantura godine 1492 uvela Španiju u trku za kolonijama i to na velika vrata.

Sukob sa Portugalijom je izgledao neizbežan.

E, sada počinje diplomatija!

Prva značajna diplomatska aktivnost vezana za kolonijalizam modernog doba je nagodba

izmedju Portugalije i Španije postignuta 7. juna 1494 godine, odnosno 12 godina posle zidanja

47

Elmine, a svega dve od kako je Kolumbo preplovio Atlantik. Tog dana je u španskom mestašcetu

Tordesiljas sklopljen sporazum kojim je cela zemaljska kugla podeljena izmedju Španije i

Portugala na dva jednaka dela. Do tog sporazuma je došlo na insistiranje i uz posredovanje Pape

Aleksandra VI, Bordžije, kojeg zvanična istorija pamti uglavnom kao trovača i bludnika. (Zasluga

je uglavnom anglosaksonskih, anti-katoličkih istoričara da se Aleksandar Bordžija pamti uglavnom

po zlu, a ne i kao veliki mecena umetnosti, izvrstan diplomata i papa koji prestao sa progonom

slubodoumnih naučnika.)

Podela je napravljena duž takozvane Linije Tordesiljas koja se poklapala sa meridijanom

ucrtanim 370 liga (jedna liga je 4.8 kilometara) zapadno od Zelenortskih ostrva. Dogovoreno je i

svečano potpisano da sve do tada pronadjene, kao i još nepronadjene zemlje zapadno od ove linije

pa sve do antimeridijana s druge strane zemljine kugle, treba da pripadnu Španiji, a istočno od nje

Portugalu. Kao posledica tog sporazuma, trbuh današnjeg Brazila, cela Afrika i kopnena Azija

postali su portugalska interesna sfera. S druge strane Filipini, Japan, Pacifik i obe Amerike sa

Karipskim područjem otišle su Španiji. Medjutim kada su se Portugalci i Španci složili oko tog

principa oni ni izbliza nisu znali šta dele. Tek dvadeset i pet godina kasnije kada su se preživeli

članovi Mageljanove ekspedicije vratili nakon što su oplovili ceo svet, stekla se neka gruba slika o

veličini naše planete. Takodje, zbog nepreciznog položaja osnovnog meredijana koji je tada

presecao najzapadnije ostrvo španskog arhipelaga Kanarska Ostrva, El Iero (El Hierro) i koji je u

sledećih stotinak godina stalno menjao svoj položaj, Linija Tordesiljas nije bila precizna. Povrh

svega, niko još nije znao gde se antimeridijan nalazi! Taj neuhvatljivi antimeridijan je skoro dve

stotine godina bio izgubljen u tada još nepoznatim prostorima Pacifika.

Medjutim, neuhvatljivost antimeredijana je bio manji problem za potpisnike ugovora. Veći

problem su bili Englezi, Holandjani, i Danci.

Ovi, tada još uvek delimično divljačni narodi, (barem su ih tako videli katolici), su odmah

nakon sklapanja tog grandioznog i naizgled dalekosežnog sporazuma poremetili kolonijalne

ambicije i Španaca i Portugalaca. Oni su jednostavno odbili da prihvate Liniju Tordesiljas i ne

samo da su upadali u španske i portugalske interesni sfere već su počeli da ih i dele izmedju sebe.

Stotinak godina kasnije protestantima su se pridružili i Francusi. Kardinal Rišelje je iz čisto

državnih razloga (raison d’état) okrenuo ledja sopstvenoj katoličkoj crkvi i pridružio se

protestintskim “nevernicima”! I dok su se Španija i Portugalija još uvek prepucavale gde se nalazi

antimeridijan, Francuzi i Englezi su se izboriii za suprematiju na moru. Engleski prajvatiri

48

(privateers) i francuski korseri (corsairs) koji su bili najobičniji gusari, ali pod zaštitom svojih

monarhija (!) su na otvorenom moru presretali španske i portugalske galije i pljačkali ih.

Sve do Bečkog Kongresa 1814/15, medjunarodno javno pravo nije bilo sveobavezujuće, ako

je uopšte i postojalo, pa je svaka suverena zemlja mogla da bira svoj način ponašanja prema

drugim državama u skladu sa snagom svog oružja. (To je uostalom slučaj i danas, ali nije pristojno

da se to otvoreno kaže!) Uglavnom, 1637 godine, pošto je trebalo čekati još skoro 200 godina da

dodje do Bečkog Kongresa, Holandjani nisu imali razloga da se plaše medjunarodnih sankcija, pa

su preoteli Elminu od Portugalaca. Medjutim, 1871 godine, u okviru Holandsko-Britanskog

sporazuma o Sumatri (današnja Indonezija), Elmina je prešla u britanske ruke. Domorodačko

pleme Fanti koje je tamo kod kuće, niko nije pitao!

+ + +

Engleska je još od pobede nad Španskom Armadom 1588 godine postala najjača pomorska

sila sveta. Da bi se takva situacija održala, njihova diplomatija je bila usmerena na očuvanje

ravnoteže snaga na evropskom kontinentu i zato su obično ulagali svoj diplomatski prestiž, pa i

vojni potencijal na stranu slabijeg bez obzira koja zemlja je tog trenutka bila slabija strana.

Nerazumevanje takve, u suštini vrlo mudre strategije, učinilo je da se Engleska spoljna politika

smatrala perfidnom, a Englezi dvoličnjacima.

Da ste pre pola milenijuma pitali bilo kojeg iole obrazovanijeg Engleza koji je narod najveći

neprijatelj Engleske, po pravilu biste dobiti odgovor da su to bili Francuzi. Ako to isto pitanje

postavite danas, opet ćete dobiti isti podgovor. Kao što Francuzi nikad nisu uspevali da shvate

fluidnost engleske spoljne politike, tako ni Englezi nikada nisu imali, niti će imati razumevanja za

francuski duh, za francusku galanteriju i za francusko frivolno ponašanje. Jedan moj prijatelj,

Englez mi je poverio da je Engleze u stvari najviše nervira to što su Francuzi, pa čak i najobičniji

francuski seljaci, govore francuski daleko bolje i od najobrazovanijih Engleza.

Za razliku od ostalih evropskih pomorskih naroda, Englezi nikada nisu pokazali sklonosti da

zaposedaju druge zemlje, odnosno da budu koloni u osnovnom, latinskom značenju te reči.

Njihova uloga u kolonizaciji Amerike je bila na marginama zvanične politike. Nesme se smetnuti s

uma činjenica je da je Amerika u stvari bila bila prostor ostavljen za naseljavanje društvenog

otpada Engleske i pripadnika raznih religijskih sekti koji nisu bili u stanju da drže korak sa

ostatkom nacije. Kasnije, kruna je počela po svojoj volji da koristi te prostore i za kaznene

ustanove.

49

Englezi su želeli “trade and influence”, trgovinu i uticaj. To je vekovima bio moto njihove

prekomorske politike. Čak sama reč prekomorske, a ne inostrane, govori dovoljno o engleskom

izolacionizmu i njihovom ostrvskom karakteru. Sami Britanci su u XIX veku karakterisali svoju

spoljnu politiku kao “veličanstvenu izolaciju” (splendid isolation). Kada su se silom prilike našli u

ulozi kolonizatora, ponašali su se kao čovek obučen u belo svileno odelo koji je zalutao u skladište

uglja. Nikada nisu želeli bilo kakav bliži kontakt sa “domorodcima” i uvek su se, takoreći, gadljivo

držali po strani od njih. (Ovde se mora istaći i dvostruko podvući da to nije bio slučaj sa ostalim

Britanskim narodima, naime sa Škotima, Ircima i Velšanima.)

Pa kako se onda desilo da ti uštogljeni i pomalo gadljivi Englezi krenu u avanturizam

sticanja kolonija u Africi južno od Sahare?

To su uradili samo da bi sprečili Francuze da osvoje svet. A, Francuzi su stvarno i imali

nameru da to učine. Pod izgovorom da su želeli da šire humanističke i napredne principe

Francuske Revolucije, Francuzi su počeli još za vreme Napoleona da proždiru Afriku brzim

ritmom i izrastaju u najveću silu sveta. Čak ni Napoleonov poraz ih nije zaustavio. Englezi su znali

da ostale kolonijalne sile kao Danci, Portugalci i Holandjani nisu imali snage da se odupru tom

čudnom narodu, pa su rešili da se upišu u klub kolonizatora.

Slično kao i Francuzi, i Britanci su imali neku vrstu ideološkog opravdanja da dominiraju

svetom. Englezi, koji su dostigli najviši nivo svog medjunarodnog ugleda u periodu izmedju

Američke Revolucije i Prvog Svetskog Rata, prihvatili su se uloge vodeće sile u svetu i smatrali su

da je njihova sveta, medjunarodna obaveza ne samo održavaje ravnoteže snaga podržavanjem

slabijeg, već i da aktivno učestvuju u širenju svetske kulture, kao i tehničkih i drugih dostignuća.

Takvo delovanje Velike Britanije na medjunarodnom planu, istoričari će tek mnogo kasnije, a po

analogiji sa pomenutom paks romana nazvati paks britanika (Pax Britannica). Paks Britanika nije

nikada zvanično inaugurisana kao državna politika Velike Britanije, ali pošto su britanske političke

i vojne aktivnosti čitavii 150 godina imale za cilj stvaranje jednog pravičnijeg novog svetskog

poretka koji bi predvodila i nadgledala Velika Britaiija, naziv Paks Britanika se odomaćio. Suština

takvog britanskog mira je bila globalna proliferacija kulturnih i ekonomskih tekovina na dobrobit

svih naroda sveta.

Sve je započelo aktivnostima jednog izuzetnog i nadahnutog engleskog aristokrate, Ser

Džozefa Benksa. Ser Džozef Benks (Sir Joseph Banks 1743 – 1820) je bio jedan vodećih naučnika

svih vremena, prirodnjak, botaničar i zaštitnik razvoja prirodnih nauka. Njegov egroman doprinos

50

čovečanstvu započeo je kada je kao dvadest i petogodišnji mladić odlučio da se priključi Kapetanu

Džemsu Kuku na njegovom istorijskom putu oko sveta na brodu Endevor (1768–1771). Mora se

pomenuti da je Benks platio 10 hiljada funti da bi mu bilo dozvoljeno da učestvuje na tom

putovanju. Naučni doprinos tog putovanja je bio neprocenljiv. Benks je identifikovao i detaljno

opisao čitavih 800 novih biljnih vrsta, a oko osamdeset nose njegovo ime! Novembra 1778 kada je

imao svega 35 godina izabran je za predsednika Kraljevskog Društva, (Britanska Akademija

Nauka) i na tom položaju je ostao čitavih 41 godinu! Njemu se sa pravom može pripisati

humanistička ideja da se različite biljne i životinjske vrste raznose po svetu u one krajeve u kojima

nisu bile autohtone, a gde će moći da doprinesu privrednom razvoju i blagostanju lokalnog življa.

Bila je to jedna od njegovih inicijativa da se ovce odomaće u Australiji koja će zahvaljujući tome

postati najveći svetski proizvodjač visokokvalitetne vune. On je zaslužan što su eukaliptus, bagrem

(danas trejdmark Afričkog pejzaža), mimoza i hlebno drvo rasprostranjeni po celom svetu. Benks

je takodje bio jedan od osnivača Afričke Asocijacije, britanskog društva za istraživanje Afrike.

Benksovo ime je blisko povezano sa Kapetanom, kasnije Vice-Admiralom Blajom kojeg

nesmemo zaobići kada govorimo o jedinom Paksu koji bi preživeo da nije bilo kratkovidosti

ostatka sveta koji je bio obsednit pravljenjem dobiti.

Viljem Blaj (William Bligh, 1754-1817) je neopravdano zapamćen kao nasilnik i tiranin

zahvaljujući američkoj filmskoj interpretaciji pobune koja je 1789 godine izbila na brodu Baunti.

Verujem da nema čoveka koji nije video barem jednu od nekoliko filmskih verzija koje veličaju tu

pobunu i koji nije kod sebe razvio odvratnost prema tom nesimpatičnom i sadistički strogom

oficiru.

Medjutim, istina o toj pobuni je potpuno suprotna od onoga na šta nas filmovi navode da

verujemo.

Kao oficiru kraljevske mornarice, a na inicijativu Ser Džozefa Benksa, Blaju je bilo

naredjeno da prenese sadnice hlebnog drveta sa Tahitija čak na Karipska Ostrva u cilju poboljšanja

ishrane lokalnog stanovništva. Brod je od Engleske do Tahitija plovio punih deset meseci da bi se

na Tahitiju zadržao još pet meseci dok su se pripremale sadnice za transport. Za vreme tog

relativno dugačkog boravka u tom zemaljskom raju, došlo je zbližavanja članova posade sa

čuvenim Tahićanskim lepoticama. Kada je pala komanda za dizanje sidra i dugu plovidbu prema

Karibima, niko od posade nije bio srećan. Tu priliku je iskoristio podoficir Flečer Kristijan koji je

vršio dužnost prvog oficira te je podigao pobunu. Pobunjenici su uhapsili kapetana i sa još

51

osamnaest kapetanu odanih mornara ostavili ga na sred Pacifika u otvorenom, sedam metara

dugom čamcu, takoreći bez profijanta, bez pomorskih karata i potrebnog pribora. Kapetan Blaj je

imao sa sobom jedino sekstant i džepni sat kao instrumente za navigaciju.

Ali ipak je uspeo! Taj naizgled nemoguć podvig da se u otvorenom čamcu prevesla sedam

hiljada kilometara, iz središnjeg Pacifika do današnje Indonezije nema premca u istoriji pomorstva.

Blaj i njegova posada su stigli do Timora za svega 47 dana!

Ipak, meni je američko nakaradno tumačenje istorije sasvim razumljivo. Na neki način

Amerikanci su poistovetili tu pobunu sa svojom sopstvenom pobunom protiv britanske krune koja

se uspešno okončala nepunih šest godina ranije i koja im je ostavila podsvesni kompleks krivice.

Prljanjem imena Kapetana Blaja Amerikanci su olakšali svoju savest i sami sebe ubedili da je

njihovo proglašenje nezavisnosti od britanske “tiranije” bilo opravdano. Za one koji dobro poznaju

pozadinu medjunarodnih odnosa neće biti nikakvo iznenadjenje da su i Francuzi zdušno podržavali

američke napore da se u svetu stvori ne samo zgražanje prema Blaju, već i prema svemu onome

što su Englezi u to vreme doprineli da ovaj svet postane bolje mesto za život. Francuzima su

vekovima, svi oni koji nisu Francuzi bili predmet osude, a naročito Nemci i Englezi.

S druge strane, ni Flečera Kristijana ne možemo suviše osudjivati. Opšta atmosfera tog

vremena je bila zasićena nezadovoljstvom prema svim važećim vrednostima prošlosti. Zar nije

Francuska Revolucija otpočela svega nekoliko nedelja posle pobune na Bauntiju. (A ima nas koji

smo u iskušenju da pomislimo da su i Tahićanke možda bile vredne jedne pobune.)

Bez obzira kako su Amerikanci nametnuli svetu da pamte Ser Džozefa i njegovog štićenika

Viljema Blaja, te dve ličnosti će ostati moji idoli. Ser Džozef po svojoj erudiciji, dalekovidosti i

viziji jednog boljeg čovečanstva. Vice Admiral Blaj po svojoj odlučnosti, svojoj psihičkoj i

fizičkoj snazi a povrh svega po svom pomorskom majstorstvu. Njegov Dnevnik ima počasno

mesto u mojoj privatnoj biblioteci.

Njihovo vidjenje jednog globalnog društva je bilo daleko, daleko iznad onog što nam se

danas nudi. U poredjenju sa onim kako je budućnost čovečanstva video Ser Džozef, mi smo veliki

gubitnici. Mi imamo samo tri podjednako odvratne opcije. Naš današnji izbor je ili izolacija u stilu

burmanskih generala, ili uklapanje u jednostrani globalizam koji nam nudi Amerika, ili prihvatanje

fundamentalnog pan-islamizma koji je zastareo do absurda.

+ + +

52

Na već pomenutom Bečkom Kongresu stvoren je jedan korenito drugačiji svetski poredak.

Od 1815 godine velike sile tog vremena su preuzele na sebe odgovornost za budućnost

čovečanstva. Taj sistem uskladjivanja interesa, takozvani Evropski Koncert, ili Sistem Kongresa,

funkcionisao je skoro čitavo stoleće, sve do izbijanja Prvog Svetskog Rata, 1914 godine. U

početku Koncert su sačinjavale četiri zemlje koje su doprinele padu Napoleonove Carevine:

Austrija, Pruska, (kasnije ujedinjena Nemačka) Rusija i Velika Britanija. Znatno kasnije

prihvaćena je i Francuska kao peti član Koncerta.

Da bi se pokazalo koliko je nekada svet bio fluidan, biće interesantno da se pomene da

Amerikanci nisu ni malo marili za ovakvu nadmoć evropskih sila. Iako je Amerika u to vreme još

uvek bila beznačajna zemlja; teritorijalno je bila manje od jedne četvrtine današnje velične,

ekonomski slabo razvijena i daleko od bilo kakve značajnije uloge u svetskoj politici, ta ista

Amerika je imala hrabrosti da sebe izuzme iz nadležnosti Evropskog Koncerta. To je u čuvenoj

Monrovljevoj Doktrini eksplicitno zacrtao peti predsednik SAD Džems Monro. Monrovljeva

Doktrina je bila proklamovana decembra 1823, u vreme kada su Latino-Američke zemlje bile u

procesu dobijanja nezavisnosti od Španije, a koje su po shvatanju Predsednika Monroa bile tek deo

okućnice Sjedinjenih Država. U toj Doktrini je nedvosmisleno izrečeno da je Zapadna Hemisfera

bila u isključivoj nadležnosti Sjedinjenih Država i da bi bilo kakvi pokušaju evropskih zemalja da

kolonizuju ili da se mešaju u poslove novih država bilo smatrano kao akt agresije na SAD. Imajući

u vidu ogromnu nesrazmeru u vojnoj sili evropskih zemalja i Amerike u tim danima, takva izjava

je bila patetična. Da američki način mišljenja ispadne još smešniji, Monrovljeva Doktrina sadrži

obećanje da ni Sjedinjene Države sa svoje strane neće intervenisati u Evropi niti će se mešati u

evropske kolonijalne posede. Ko je u to vreme mogao i da nagadja kako će samo stitinu godina

kasnije izgledati ravnoteža snaga u svetu i kako će Predsednik Vilson “zaboraviti” da se pridržava

obećanja koje je Predsednik Monro dao i nevaspitano se umešao u untrašnje probleme Evrope na

Versajskoj Konferenciji.

Tek u poslednjoj četvrtini XIX veka otimačini kolonija su se pridružili i Nemci. Do tada,

iako razvijeni i snažni, Nemci nisu imali prekomorskih poseda. Pobedom nad Francuskom 1870

godine, ujedinjena Nemačka se svrstala medju najveće svetske sile i tražila je svoj udeo u podeli

zemaljske kugle. Na inicijativu Portugala, Kancelar Bizmark je 1884 godine sazvao konferenciju u

Berlinu na kojoj je skoro 400 godina posle Sporazuma u Tordesiljasu napravljena još jedna

“konačna” podela zemaljske kugle. Na toj konferenciji su po mapi Afrike lenjirima iscrtane

53

granice kolonijalnih poseda Engleske, Francuske, Nemačke i nekih manje značajnih sila, ne vodeći

bilo kakvog računa o etničkim granicama kolonijalizovanih naroda. Možda je interesantno

pomenuti da je Bizmark pozvao i Sjedinjene Države da uzmu učešća na ovoj konferenciji. Namera

mu je najverovatnije bila da time ojača svoju poziciju vizavi Velike Britanije.

Moram da skrenem pažnju da ovu Berlinsku Konferenciju ne treba brkati sa Berlinskim

Kongresom koje je održan šest godina ranije, a na kojem su velike sile delile Evropu na isti način

kao što će deliti i Afriku na Berlinskoj Konferenciji. Bez obzira što Berlinski Kongres nema

direktnog uticaja na kolonizaciju Afrike, zadržaću se na njemu sa par redova jer se kroz način rada

tog Kongresa može shvatiti politička atmosfera tog vremena. Kongres je sazvan kao izraz

medjunarodne konsternacije kada je pobednička Rusija jednostrano nametnula Turskoj San

Stefanski Ugovor marta 1878 godine. (Elementi tog mira su bili stvaranje Velike Bugarske i

izlazak Rusije na Sredozemno more.)

U XIX veku glavni igrači oko stola na kojem se delila zemaljska kugla bili su Rusija,

Nemački Blok i Engleska. (Francuska koja je tada izgubila rat protiv Pruske nije bila ravnopravni

igrač, ali će to itekako nadoknaditi nekih 25 godina kasnije.)

Austro-Ugarski i Nemački stav na Berlinskom Kongresu je bio vrlo jasan. Nemci su snagom

svog oružja uspeli da se kvalifikuju da postanu aspirant za prekomorsku kolonijalnu silu, dok je

Austriji ostavljen Balkan kao ventil za teritorijalno širenje.

Engleska je bila najglasnija u osudi San Stefanskog ugovora. Dizraeli, prvi ministar Engleske

u to vreme, čak je pretio ratom Rusiji ako ne odustane od San Stefanskog Ugovora. Medjutim, bez

obzira na njihov princip održavanja ravnoteže snaga po svaku cenu, Englezi su imali jedan, još jači

razlog za svoj stav na Berlinskom Kongresu. Naime, koliko god je ruski strateški prioritet bio

izlazak na topla mora, toliko je engleski strateški prioritet bio da drže Rusiju što dalje od tih toplih

mora, odnosno od velikih svetskih plovidbenih puteva. Jačanje Rusije kao pomorske sile bila je

noćna mora za sve zapadno-evropske zemlje. Ovde se treba podsetiti da je cela Zapadna Evropa

stala na stranu Turske u njenom ratu sa Rusijom 1853-56 godine samo da bi se sprečilo da Rusija

izadje na Sredozemlje. Tom prilikom, u Krimskom Ratu je takoreći uništena cela ruska

crnomorska Flota.

Britanija je tokom XIX veka bila do te mere obsednuta rusofobijom da je potpuno

zanemarila da reaguje kada su SAD kupile Aljasksu od Rusije. Još u martu 1867 godine, jedanaest

godina pre čuvenog Berlinskog Kongresa, Amerikanci su kupili čitavih 1,518.800 kvadratnih

54

kilometara Aljaske (dvostruko više nego površina Teksasa) za zanemarljivih 7,2 miliona dolara,

odnosno za nešto više od 100 miliona današnjih dolara. I to nije Britancima zvonilo na uzbunu.

Britanci su bili daleko od toga da predvide da će svega 50 godina kasnije Amerikanci preuzeti od

njih ulogu najveće svetske sile. Možda tek danas neki britanski politički mozgovi shvataju da im je

bilo bolje da su ostali da se graniče sa Rusijom (u Kanadi), nego što su ih Amerikanci uhvatili u

klješta. Ali ako i misle tako, javno to ne govore.

Pod pritiskom zapadnih sila, na Berlinskom Kongresu pocepan je San Stefanski Ugovor koji

je Rusija nametnula poraženoj Otomanskoj imperiji svega tri meseca ranije. Kao što je već bilo

rečeno, tim ugovorom bila je stvorena Velika Bugarska. Rusi su, na račun Turske dali Bugarima

ceo Istočni, pa i dobar deo Središnjeg Balkana, ne vodeći računa o etničkim granicama. Ostale

novooslobodjene države Balkana, Srbija, Grčka i Crna Gora ostale su kratkih rukava.

Berlinski Kongres je bio poraz ruske imperijalne politike. Velika Bugarska je nestala sa

mape Evrope pre nego što je bila i ucrtana na te mape. Ali tim aktom je i Rusija bila sprečena da

izidje na Mediteran što joj je bio vojno-diplomatski prioritet punih 200 godina. Jasno je da je

najveća greška ruske diplomatije bila što je Rusija sve karte stavila na Bugarsku za koju su

verovali da pošto je crnomorska zemlja, može biti lakše kontrolisana nego Srbija. Sem toga, Rusija

se ustezala da odabere Srbiju za svog eksponenta na Balkanu, jer je Srbija za vreme vladavine

dinastije Obrenović bila okrenuta Zapadnoj Evropi, i to prvenstveno Austriji.

Nepravičnim, pristrasnim rešenjima ne samo San Stefanskog ugovora, već ukupnom

politikom Koncerta Evrope lansiran je čuveni proces teritorijalnog prepucavanja izmedju

balkanskih država. U stvari ta čuvena po zlu “balkanizacija” Balkana je bila isključivo posledica

sukoba strateških interesa velikih sila oko novo-oslobodjenih zemalja koje su se postepeno

pojavljivale na Balkanu kada je turska imperija počela da se raspada.

+ + +

Sada nazad na britanski koncept “trgovine i uticaja” koji je bio zvezda vodilja britanske

prekomorske politike pre nego što su Britanci bili uvučeni u sopstvene kononijalne poduhvate da

bi sprečili dalju francusku ekspanziju. Do tog vremena britanska kruna i britanska vlada su stajali

po strani od svakog pokušaja da direktno vladaju onim zemljama sa kojima su želeli da trguju.

Nedžentlmenski posao trgovanja sa “domorodcima” prepustili su raznoraznim privatnim

kompanijama. To su bile kompanije koje su uglavnom bile vodjene od engleskih Jevreja i

engleskih Italijana, ali su donosile profit celom društvenom vrhu u čijim rukama su se nalazile

55

akcije. Te kompanije su imale i svoje vojske koje su bile mahom sastavljene od divljačnih

Škotlandjana, razuzdanih Iraca i ostalih nacija koje Englezi nisu baš mnogo cenili. Medjutim, kada

je djavo zaboravio šalu, i kada su Francuzi zauzeli pozamašan komad Afrike, engleska kruna je

morala da stvari preuzme u svoje ruke. Tako je 1821 godine Britanska vlada preuzela staranje o

Zlatnoj Obali od Afričke Kompanije Trgovaca (African Company of Merchants), dok su tokom

sledećih decenija milom ili silom preuzeli sve što su do tada kontrolisali Danci i Holandjani,

uključujući i već pomenutu tvrdjavu Elminu. Tako je nastala Britanska kolonija Zlatna Obala.

Kolonija se postepeno širila u unutrašnjost što je izazvalo seriju od četiri rata sa snažnom

kraljevinom Ašanti. Britanci su uzeli pleme Fanti kao svoje saveznike, a ovi su to iskoristili kao

dobru priliku da naplate vekovne račune koje su imali sa Ašntijima. Izmedju 1895 i 1896 vodjen je

Četvrti Ašanti Rat posle kojeg su Ašanti konačno izgubili nezavisnost. Postali su britanski

protektorat u januaru 1902 godine.

+ + +

Kraj XIX veka i početak XX veka doneli su značajne promene u rasporedu i ravnoteži snaga.

Francuska se konačno oporavila od poraza u Prusko-francuskom ratu i želela je ne samo revanš

nad Nemačkom već i da potisne Englesku sa vodećeg mesta u svetu. Ustvari ta Francuska opsesija

da oduzmu Nemačkoj kolonije u Africi uvukla je čovečanstvo u avanturu Prvog Svetskog Rata.

Francuskoj je jedino Velika Britanija stajala na putu sa svojom nepredvidljivom politikom

“veličanstvene izolacije”. Trebalo je Britaniju dovesti u situacija da oseti negativne strane svoje

spoljne politike, kako bi je lakše uvukli u savezništvo protiv Nemaca. Trebalo ju je stvarno

izolovati i navući je da prihvati francusku ruku prijateljstva. U stilu Rišeljejevske diplomatije, a

suprotno praksi Koncerta Evrope, Francuzi sklapaju poseban Rusko-Francuski Savez i ostavljaju

Nemačku i Britaniiu po strani. U to isti vreme, sledeći svoju politiku patološkog straha od Rusije,

Englezi sklapaju Pakt sa Japancima. To je stavilo Francusku i Britaniju na suprotne strane. U

slučaju izvesnog rata izmedju Japana i Rusije, došlo bi i do rata izmedju Francuske i Engleske!

Naravno, odmah iza toga, početkom 1904 godine, velikodušni Francuzi nude “Srdačno

Zajedništvo” zabrinutim Englezima. (Entente Cordial, u Srbiji odomaćeno “Velika Antanta”).

Englezi, pošto su shvatili da ih “veličanstvena izolacija” vodi u pravu izolaciju, nasedaju i

prihvataju francuski predlog.

Velika Antanta je serija ugovora koji su potpisani 8. aprila 1904 izmedju Francuske i

Britanije. Ona se bavila kolonijlanom politikom dve zemlje i saradnjom u oblasti zajednički

56

odbrane. Francuzi su bili čak toliko vešti da su uspeli da ubede Britance da im se pridruži i Rusija.

Prvi ispit novog Franiusko-Britanskog prijateljstva je bilo zajedničko suprotstavljanje Nemačkoj

kada je Francuska prisvojila Maroko. Nemačka se protivila do te mere tom novom francuskom

kolonijalnom poduhvatu da je poslala Flotu u pomoć nezavisnoj Kraljevini Maroko ali je morala

da se povuče da ne se ne bi sukobila sa britanskom flotom.

Francuska je sada bila spremna da ide do kraja. Sve što je preostalo da se uradi bilo je

stvoriti uslove za rat sa Nemačkom.

Francuzi su u tu svrhu odabrali da iskoriste suprotnosti koje su stvorene na Balkanu. Iako je

britanska obaveštajna služba bila prisutna i u Bosni, i naročito u Sandžaku, njihovo nedovoljno

tačno obaveštavanje, kao i slabo poznavanje unutrašnjosti Balkana od strane Britansksih stratega

omogućilo je Francuzima da u toj evropskoj nedodjiji organizuju i finansiranju dva politička

ubistva. Verujem da britanski politički analitičari ni dan danas nisu svesni da su ih tada Francuzi

navukli i da oni još uvek veruju da su ta ubistava bila isključivo posledica slepog srpskog

nacionalizma.

Prvo je bilo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903 godine. Tim ubistvom omogućen je

dolazak pro-francuske dinastije Karadjordjević na vlast u Srbiji i dugoročno su poremećeni do tada

dobri austrijsko-srpski odnosi. Kao što je poznato ubistvo su izvršili oficiri srpske vojske

organizovani u tajnu organizaciju Crna Ruka. Medjutim, manje je poznato da je Crna Ruka

delovala uz materijalnu i logističku podršku francuske obaveštajne službe, a podsticana od

nezadovoljnog, konzervativnog krila Srpske Pravoslavne Crkve koja je za vreme dinastije

Obrenovića bila potisnuta u stranu iz političkog života i stavljena na periferiju društvenih zbivanja.

Drugo političko ubistvo, još značajnije i neuporedivo dalekosežnije, bilo je ubistvo

Austrijskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu. I to ubistvo je bilo

naručeno preko iste tajne organizacije Crna Ruka. Izvršenje je bilo povereno neupućenim, ali

iskreno rodoljubivim članovima organizacije Mlada Bosna, Gavrilu Principu, Nedeljku

Čabrinoviću, Muhamedu Mehmedbašiću, Vasi i Veljku Čubrilovićima, Bogdanu Žerajiću i

drugovima. Cilj Mlade Bosne je bilo prisajedinjenje Bosne Srbiji koju su Austrijanci anektirali.

Francuski obaveštajci i njihovi srpski saveznici su znalački iskoristili rodoljubivi zanos pripadnika

Mlade Bosne kako bi isprovocirali rat izmedju Srbije i Austrije, odnosno rat protiv celog

nemačkog bloka da bi se konačno revanširali Nemačkoj za poraz od pre 40 godina.

57

Po već pripremljenom scenariju u rat bi ušli ne samo Francuzi već i njhovi saveznici Englezi

i Rusi.

Iako je tadašnji predsednik vlade Srbije, Nikola Pašić dao nalog da se pripadnici Mlade

Bosne uhapse i spreče u izvršenju planiranog atentata, ovi su uspeli da se prebace u Bosnu i da u

Sarajevu ubiju Franca Ferdinanda. Posle toga sve funkcioniše po francuskom scenariju.

Prvi Svetski Rat je u sledećih četiri godine koštao svet možda i više od 20 miliona ljudskih

života, nezapamćena razaranja i nezamislive društvene posledice. Srbija je izgubila četvrtinu svog

stanovništva i više od pola sve imovine, a sve to samo da bi Nemačka izgubila svoje kolonije u

Africi!

Prvi Svetski Rat, se završio 34 godina posle Berlinske Konferencije. Na mirovnoj

konferenciji u Versalju koja je usledila došlo je do dugo željene mogućnosti da se napravi makro-

revizija granica koje su dogovorene u Berlinu. Sve kolonije koje su Nemčkoj date pre 34 godina

podeljene su izmedju Francuske, Velike Britanije, Belgije, Južnoafriče Unije i Portugalije. Tada je

i deo nemačkog Togolanda pripojen Britanskoj koloniji Gold Koust od koje je nastala današnja

Gana. Drugi, veći deo Togolanda je dobila Francuska što je danas izraslo u nezavisnu državu

Togo.

Na mirovnoj konferenciji u Versaju, Predsednik Sjedinjenih Država Amerike, Vudro Vilson

je nametnuo kao osnovu za gradjenje medjunarodnog sistema bezbednosti principe koje je izložio

u čuvenim Četrnaest Tačaka. Po tim principima pravo etničkog samoopredeljenje se predvidjalo

samo za novostvorene države koje su nastale rasturanjem Austro-Ugarskog Carstva i to samo u

onim granicama koje su odgovarale američkim strateškim interesima, a išle na uštrb ne samo

pobedjenog nemačkog bloka, već i Velike Britanije. Osnovna ideja koja se krije u Četrnaest

Tačaka je bila promeniti odnos snaga u Evropi i stvoriti na taj način uslove za dominaciju

Amerike. Nerazumna primena Vilsonovih Četrnaest tačaka trajno je poremetila odnos snaga u

Evropi i postala jedini razlog za kasnije izbijanje Drugog Svetskog Rata kao i potiskivanje Evrope

sa mesta svetskog lidera.

Principi predsednika Vilsona bili su primenjeni samo na odabrane Evropske zemlje, ali ne i

na ostatak sveta. U kolonijama se ništa bitno nije promenilo, samo su gospodari bili delimično

novi. U Versaju niko nije ni sanajao da će te azijske i afričke kolonije svega 20 godina kasnije

otpočeti svoje borbe za oslobodjenje i jedna po jedna postajati suverene države i ravnopravni

članovi svetske zajednice. U vreme Versajske Konferencije, niko nije ni pomišljao da se etnički

58

pristup rešavanju medjudržavnih granica može primeniti na Afriku koja je neopravdano smatrana

da je naseljena isključivo urodjeničkim, plemenskim društvom, nesposobnim za bilo kakvu

samoupravu. (Setimo se samo ranih filmova o Tarzanu!) Ovde svakako treba pomenuti da je u

vreme Versajske Konferencije, stepen pismenosti u Obali Zlata bio znatno viši nego u Srbiji!

Doduše, u čuvenim Četrnaest Tačaka, u tački pet se kaže da “… prilikom utvrdjivanja

suvereniteta, interesi zainteresovane populacije (tu se misli na stanovništvo kolonija) moraju imati

istu težinu sa pravednim zahtevima vlada kojima će to pravo biti dodeljeno.”

“Istu težinu”, malo sutra! Medjutim, to ipak nije bila čista retorika. To je dobro došlo

Americi u situaciji koja je nastala po svršetku Drugog Svetskog Rata.

Kao posledica takvog elitističkog shvatanja kada je u drugoj polovini XX veka, došlo do

procesa masovne dekolonizacije, granice izmedju bivših kolonija ostale su i granice novo-

oslobodjenih afričkih država. Da je princ Henri Navigator živeo 450 godina duže, a Ser Džozef

Benks barem stotinu godina kasnieje, te da su učestvovali na mirovnoj Konferenciji u Versaju,

možda bi današnja Afrika bila mnogo srećniji kontinent i da ne bi ni bilo potrebe da si iskuje

kolokacija “južno od Sahare”.

59

NEZAVISNOST SADA!

Sada, kada smo se barem okvirno upoznali sa Ganom: odnosno kako izgledaju ovi prostori,

ko sve tu živi i šta se može smatrati najbitnijim u ganskoj prošlosti, moći ćemo da se upustimo u

političku ocenu kako je Gana nastala kao moderna država. Prvo ćemo se kratko osvrnuti na uslove

koji su se stekli u drugoj polovini XX veka kada je došlo do lančane dekolonizacije, kada je i Gana

postala nezavisnom državom i članicom Ujedinjenih Nacija.

Kao što je već u prethodnom poglavlju rečeno, tokom XIX veka svetska politika se još uvek

krojila samo u Evropi. Zemlje na vanevrospkim kontinentima bile su uglavnom egzotična mesta

kamo su samo vojnici i avanturisti išli i o kojima su ondašnji ljudi voleli da čitaju u ondašnjim

akcionim romanima.

U XX veku situacija se menja. Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Rusija, dobijaju

jednog značajnog takmaca i to u SAD, u jednoj vanevropskij zemlji koja je u manje od dvadeset

godina, od jedne drugorazredne države, postala velika sila.

Većina čitalaca će biti iznenadjna mojom kvalifikacijom da su SAD bile relativno

“drugorazredna država”. Medjutim, ova konstatacija nije preterana. Ni po razvijenosti

infrastrukture, ni po razvijenosti nacionalnih institucija, pa čak ni po vojnoj snazi SAD nisu bile

dorasle evropskim zemljama. Po nekim izvorima, početkom XX veka SAD su imale vojsku koja je

bila slabije opremljena od bugarske vojske i bila po svojoj vatrenoj moći ispod dvadesetog mesta u

svetu. Pored toga, setimo se samo kako je tadašnju Ameriku opisao Žil Vern u svom romanu Put

oko Sveta u Osamdeset Dana. Čak i oni koji ne čitaju knjige, mora da su videli istoimeni film.

Medjutim, izuzetno lukava politika republikanca Teodora Ruzvelta, a kasnije i demokrate

Vudro Vilsona, izmenile su situaciju dramatično. Amerika je u Prvi Svetski Rat ušla tek 1917 i to

tek pošto je Engleska postala prezadužena kod Američkih bankara. Medjutim, učešće u tom ratu

dalo je Americi pravo da sedi za stolom na Versaljskoj Konferenciji. Amerika je iskoristila tu

priliku da se naplati Englezima za sve ono što im je tokom XIX veka, bio najbolniji izvor

kompleksa niže vrednosti. Sada su Amerikanci mogli da postavljaju uslove oholoj Britaniji i da joj

podrivaju primat u svetu. (Medjutim, oni i do danas još uvek nose taj iracionalni kompleks niže

vrednosti.)

Kao što je kraj XIX veka bio okarakterisan Francuskim nastojanjima da dodje do revanša

protiv Nemačke, tako su treća i četvrta dekada XX veka bile vreme kada je Nemačka tražila osvetu

60

za ponižavajući poraz u Prvom Svetskom Ratu. Američka strategija na konferenciji u Versalju

počela je da plaća dividende. Nemačka se pripremala za rat dok su Amerikanci, bolje reći

Predsednik Franklin Delano Ruzvelt i američki bankari, trljali ruke od zadovoljstva, svesni da će

Velika Britanija morati da prihvati izazov Nemačke.

U tim uslovima, srž američke politike je bila da treba ostati po strani od rata i ostaviti Evropu

da izgori, kako bi Amerika na pepelu te omrznute Evrope, a naročito na ruševinama ohole Velike

Britanije mogla da izgradi svoje carstvo. U skladu sa takvim scenarijom, u vreme kada je Britanija

ostala jedini borac protiv Hitlera, Ruzevelt je ucenio britanskog premijera Vinstona Čerčila da će

Engleska dobiti pomoć od Amerike jedino ako prihvati da posle rata ukine monopol trgovine sa

britanskim kolonijama i otvori ih za SAD. Čerčil to nije prihvatio. Sva britanska nastojanja da

uvuku Ameriku u rat ostala su bez rezultata.

Medjutim, ono što Čerčil nije uspeo u pregovorima sa Ruzveltom, delimično je uspeo sa

Kraljevinom Jugoslavijom. Kao što je Francuska obaveštajna služba početkom XX veka imala

oslonca medju srpskim nacionalistima i nekim neodgovornim elementima u Srpskoj Pravoslavnoj

Crkvi, tako su ranih četrdesetih, Englezi ostvarili obaveštajni prodor ne samo u vrh vojni, već i u

sam vrh tada još uvek nelegalne Komunističke Partije Jugoslavije. Marta 1941 godine britanska

obaveštajna služba je preko svoje agenture u vojski Jugoslavije i kroz KPJ inscenirala puč kako bi

ovu zemlju uvukla u rat i barem privremeno smanjila nemački vojni pritisak na Britaniju.

Medjutim, to nije dalo željene rezultate. Jugoslovenska vojska je kapitulirala za svega nekoliko

dana i Čerčil je bio vraćen na polaziu tačku.

Posle mučnog odugovlačenja, u uslovima kada Britanija nije mogla još dugo da izdrži sama

protiv Hitlera, Čerčil je bio prinudjen da prihvati neke američke zahteve kako bi obezbedio barem

logističku podršku Sjedinjenih Država. To je formulisano u dokumentu koji će kasnije biti nazvan

Atlanska Povelja. Medjutim i posle toga, Čerčilov najvažniii strateški cilj je ostao da SAD budu

uvučene u rat. Usudjujem se da kažem da nije isključeno da je britanska obaveštajna služba znala

za predstojeći napad na Perl Harbor i da ništa nije preduzela da se taj napad spremno dočeka.

Da ne bismo pobegli iz konteksta dekolonizacije, preskoćićemo sve užase Drugog Svetskog

Rata i sve krvave smicalice raznih obaveštajnih službi koje su u stvari imale glavnu ulogu u ovom

mega-ratu. Vraćamo se na Američke apetite prema britanskim kolonijama koji se naziru iz

Atlanske Povelje. Iz konteksta te Povelje, koja je čuvana kao tajna sve do posle završetka rata, bilo

je jasno da je Britanskoj imperiji došao kraj. Osakaćena Drugim Svetskim Ratom, a prezadužena

61

kod Amerike još iz vremena Prvog Svetskog Rata, Britanija nije bila u stanju da i dalje finansijki

opslužuje rastuće potrebe svojih prekomorskih poseda. Zbog toga je, već počev od 1945. godine,

Velika Britanija počela da se oslobadja svojih kolonija i da se koncentriše na oporavak matične

zemlje.

U takvoj situaciji, podstaknuti od strane američke zakulisne politike, a kasnije i od

Sovjetskog Saveza, afrički rodoljubi počinju da se organizuju i da traže nezavisnost.

Posle Indije i Pakistana, došle su na red i afričke zemlje. Prvo je 1953 vraćena nezavisnost

Egiptu, a zatim je 1956 data i Sudanu. Sledeća je bila Obala Zlata.

Amerika koja je želela da sruši dominaciju Evrope u Africi i u Aziji i učini sirovisnku bazu

evropskih kolonija dostupnu američkoj industriji nije štedela ni napora ni novca da se proces

dekolonizacije ne samo ubrza, već i radikalizuje. U znak protesta protiv američke uloge u

naoružavanju Alžirskih boraca za nezavisnost, francuski predsednii Šarl De Gol je čak napustio

NATO.

Od tada je politika podrivanja drugih, neretko i savezničkih zemalja, postala standardni

operativni zadatak američkih obaveštajnih službi. Setimo se kakve su planove Amerikanci imali sa

Čarlsom Tejlorom u Liberiji, Osama bin Ladenom u Afganistanu ili Čombeom u Katangi i

Mobutuom u Kongu. Ili setimo se njihovih njihovnih nedavnih akrobacija na Kosovu i u Libiji.

Konačno, nisu li oni gurnuli Sadama protiv Irana? (Kao što se iz navedenih primera može

zaključiti, arogancija, nedovoljno poznavanje istorije, lokalnih uslova i bezočno zanemarivanje

medjunarodnog javnog prava obično je dovodilo do toga da su se američke akcije završavale

katastrofalno i to ne samo po američke interese već i po ceo svet. Ali šta se tu može, onaj ko ima

najduži mač, ne znači da ima i mnogo pameti!)

Imitirajući primer Velike Britanije koja je navrat-nanos dala Gani nezavisnost, i Francuska je

počela da se oslobadja svojih kolonija. U periodu od svega deset godina, većina afričkih zemalja,

ukupno trideset i dve, postale su nezavisne države! A samo u toku jedne jedine, 1960 godine,

sedamnaest afričkih kolonija su dobile nezavisnost! Medjutim, taj naizgled dobrodošli i pozitivan

proces ima i svoje tamno naličje.

Afričke države su se od samog početka svoje samostalnosti sukobljavale sa problemima

takve magnitude da ih nisu mogle same razrešavati.

Razlozi za takvo stanje su sledeći:

62

Slično kao što je kolonizacija poremetila autohtoni razvoj naroda koji su živeli južno od

Sahare, tako je i prerana dekolonizacija prekinila proces prevazilaženje razlika koje su još uvek

postojale u ekonomskom i društvenom razvoju izmedju kolonijalnih sila i njhovih afričkih poseda.

Niukom slučaju se nesme smetnuti s uma da je kolonizacija bila dvosmerni proces. S jedne

strane, to je bio proces iskorišćavanja kolonija, a s druge njihovo podizanje na viši društveni i

ekonomski nivo. Sa ciljem da uspešnije eksploatišu prirodne i ljudske resurse svojih kolonija,

kolonijalne sile su ulagale sredstva u izgradnju infrastrukture i u obrazovanje lokalnih kadrova.

Medjutim, taj proces, iako je bio dvosmeran, nije bio simetričan a još manje nesebičan. Taj proces

je uglavnom bio motivisan profitom.

Ipak, barem što se tiče britanskih kolonija, nesme se zaboraviti da je duh paks britanike još

uvek bio živ!

Zavisno od toga koja zemlja je bila kolonizator, proces ujednačavanja nije bio podjednako

brz u raznim kolonijama. Najbrži je bio u nekadašnjim nemačkim kolonijama koje su postojale

samo do kraja Prvog Svetskog Rata, a najsporiji u Belgijskom Kongu. Zapravo, može se reći da taj

proces u Belgijskom Kongu nije ni postojao. To je dovelo do velikih razlika izmedju pojedinih

kolonija u njihovoj spremnosti za nezavisnost. One kolonije koje su uspele da dostignu viši nivo

društvenog i ekonomskog razvoja, bez obzira do koje mere su bile eksploatisane, bolje su se snašle

u uslovima nezavisnosti nego one u koje je bilo manje ulagano.

U svakom slučaju, autohtoni razvoj koji je bio prekinut pre više vekova nije se mogao

nastaviti. Da bi održale ritam razvoja, bivše kolonije su i dalje morale da se oslanjaju na pomoć sa

strane. Iako to mnogima nije jasno, do dekolonizacije je došlo prebrzo i to nažalost, na štetu

kolonijilizovanih naroda.

Dekolonizacijom su najviše dobile dve supersile koje do tada nisu ni bile prisutne u Africi

južno od Sahare: Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez. One su svojim diplomatskim, a

naročito tajnim, nediplomatskim delovanjem značajno doprinele dekolonizaciji. Za njih je bilo od

suštinskog značaja da se Evropa odseče od izvora sirovina koje su dolazile iz Afrike, kao i da se

politički izbore za te nove prostore. Ni jedna ni druga super sila nisu štedele na sredstvima da se

Afrika destabilizuje i gurne u avanturu nezavisnosti. Nije više tajna da su doslovno svi afrički

borci za slobodu dobijali obimnu i finansijku i logističku podršku od obe super sile.

Kao što sam se već trudio da objasnim u onoj dugačkoj digresiji o istoriji modernog

kolonijalzma, sadašnje medjudržavne granice na afričkom kontinentu su skrojene sledeći slepo

63

nekadanje kolonijalne granice bez obzira na etnički sastav stanovništva. U svom nestrpljenju

oličenom u sloganu “NEZAVISNOST DANAS!” očevi današnjih nezavisnih država nisu ni

pomišljali da bi nove granice nezavisnih afričkih država trebalo da budu rezultat medjuetničkih

kompromisa. Svaki od njih je želeo samo što pre da sedne u predsedničku fotelju i postane

“Spasitelj”, svojih razdraganih i zahvalnih podanika!

Etničke suprotnosti u uslovima nezavisnosti, kada nije više bilo nad-etničkog autoriteta,

kakva je bila kolonijalna vlast, postale su destabilizirajući faktor u većini novo-oslobodjenih

zemalja Afrike južno od Sahare. Mnogi latentni medjuplemenski sukobi koji su ranije bili

potiskivani represijom kolonijalnih vlasti, pretvorili su se u novim, slobodom opijenim zemljama,

u krvave sukobe. Da situacija bude još surovija, svi ti sukobi su imali i svoje medjunarodne

sponsore. Ko zna koliko puta će se još ponovljati scenarija Šabe, Biafre, Ugande, Burundija, Zaira,

Ruande, Sjera Liona, Lajbirije, Darfura i Kot d ’Ivoara. U Africi će uvik biti nezadovoljnih

lokalnih vodja spremnih da budu sponsorisani od stranih sila da bi došli do vlasti. U isto vreme

uvek će biti i stranih sila voljnih da pruže pomoć lokalnim despotima koji će kada dodju na vlast

biti spremni da im daju odrešene ruke u iskorišćavanju prirodnih bogatstava njihovih zemalja.

Vrlo, vrlo slično kao što je bilo i kod nas na Balkanu. Eto, izgleda da se u drugoj polovini XX veka

bolest balkanizacije proširila i na Afriku. Medjutim, niti smo mi, Balkanci, niti su Afrikanci krivi

za takav nesrećan razvoj. Puna odgovonost ostaje na onim “Aleksandrima Velikim” koji se

otimaju oko svetskih bogatstava i oko dizgina globalne moći. Mi smo tek obične marionete i žrtve

krvoprolića koja su oni smislili, koja su oni režirali i za koja su platitli unapred.

Gana je do sada, srećom bila poštedjena ozbiljnijih medju-etničkih sukoba.

Posledice brzoplete nezavisnosti su bile ogromne i to naročito u onim zemljama koje su pale

pod sovjetski uticaj. Šezdesetih godina prošlog veka kada je proces dekolonizacije Afrike bio u

punom zamahu, stvorene se dve grupe nezavisnih država: grupa Monrovija i grupa Kazablanka.

Najznačajniie zemlje u grupi Monrovija su pored Lajbirije bile Kot d’Ivoar i Nigerija. One su

zadržale punu saradnju sa kapitalističkim zemljama i nastavile proces ekonomskog razvoja kao i

da nije došlo do značajne političke promene. S druge strane, one subsaharske zemlje koje su se

opredelile za kvazi-socijalistički model razvoja, svrstale su se u grupu Kazablanka. Najznačajnije

medju njima su bile Gvineja i Gana. I pored ekonomske pomoći koje su ove zemlje dobijale od

Rumunije, Sovjetskog Saveza, njegovih satelita, a naročito od Jugoslavije, te zemlje su izgubile

64

prvobitni ubrzani ritam ekonomskog razvoja i bile su prinudjene da sačuvaju državni poredak

samo primenom opresije nad sopstvenim narodom.

+ + +

Iako su još tokom tridesetih godina prošlog veka intelektualci iz Obale Zlata uspeli mirnim

putem da ostvare neka prava na samoupravu kolonije, aktivna borba za nezavisnost počela je tek

po završetku Drugog Svetskog Rata. Za razliku od drugih oslobodilačkih pokreta u Africi, Ganci,

kao vrlo razumni i promišlejni ljudi, nisu odmah na dnevni red stavili nezavisnost, a još manje

upotrebu sile da bi se ta nezavisnost dobila. Njihov program je bila samouprava. Takvoj, smirenoj

orijentaciji naročito je doprineo neosporni vodja tog pokreta poznati advokat Nana Džosef Kvami

Ćerećvi Boaće Dankva, (Nana Joseph Kwame Kyeretwi Boakye Danquah 1895 -1965). Ono Nana

na početku njegovog imena nije deo imena, već titula. Naime, Nana je titula koja odgovara srpskoj

tituli Gospodar iz vremena dinastije Obrenović, odnosno engleskoj tituli Lord.

Dankva je je još i pre Drugog Svetskog Rata zagovario potrebu veće administrativne

autonomije za Obalu Zlata. Nažalost, Englezi nisu pokazali dovoljno razumevanja za racionalnost

Dankvinih inicijativa, tako da je u izmenjenim uslovima posle Drugog Svetskog Rata, Dankva

popustio pritisku nekih radikalnijih intelektualaca i pristao da se 1947 godine osnuje Ujedinjena

Konvencija Zlatne Obale, (United Gold Coast Convention, UGCC), pokret čiji je krajnji cilj bila

nezavisnost.

Antikolonijalna borba stanovnika britanske kolonije Obale Zlata dobila je još jedan

neočekivani podsticaj kada je po završetku Drugog Svetskog Rata američki advokat poreklom iz

Obale Zlata, Dr. Kvami Nkrumah (Kwame Nkrumah, 21. september 1909 – 27. april 1972) došao

nazad u svoju afričku postojbinu. On se priključio UGCC i biva izabran za sekretara tog pokreta.

(Samo da napomenem, Nkrumahovo ima se izgovara Nkruma, medjutim pošto se kod nas sbog

padeških fleksija odomaćilo Nkrumah i ja ću ga tako i zvati.)

Nezadovoljan taktikom UGCC, a verovatno i pod uticajem američkog načina mišljenja,

Nkrumah insistira da UGCC nije delovala dovoljno agresivno u propagandi prema stanovništvu.

On investira svu svoju energiju da taj pokret preraste u političku partiju sa masovnom podrškom.

Da bi ubrzao ostvarenje nezavisnosti Nkrumah poziva narod na proteste. Već sledeće, 1948

godine, ti protesti prerastaju u nerede.

Kolonijalne vlasti nepromišljeno odgovaraju represijom i kompletno rukovodstvo UGCC,

Dankva, Nkrumah, Obećebi Lampti, Ako Adjei, Edvard Akufo-Ado and Viliam Ofori Ata bivaju

65

uhapšeni. Oni će biti zapamćeni u istoriji Gane kao “Velika Šestorka”. To hapšenje doprinelo je da

se proces političke mobilizacije masa još više ubrza, ali takodje je dovelo i do definitivnog

razilaženja Nkrumaha i Dankve. Nezadovoljan smirenom i promišljenom politikom koju je

Dankva zagovarao, a i ohrabren podrškom narodnih masa, Nkrumah je 1949 godine napustio

UGCC i osnovao svoju političku stranku, Partiju Narodnog Zbora (Convention People's

Party, CPP).

Da bi u budućnosti obezbedio sebi funkciju Predsednika Vlade, odnosno što veću vlast,

Nkrumah uspeva da u Zakonodavnoj Skupštini kolonije preglasa predlog Dankve da budući

Parlament ima dva doma, Dom Predstavnika i Dom Starešina (lokalnog plemstva). Da je Dankvin

predlog tada prošao, najverovatnije bi istorija nezavisne Gane bila smirenija i Ganci bi bili

poštedjeni mnogih patnji koje su doživeli za vreme Nkrumahovog samovlašća i ekonomski-

samoubilačkih vojnih režima koji su sledili.

Gana je, kao što je već bilo pomenuto, dobila nezavisnost marta 1957 godine, a njen prvi

predsednik vlade je postao Kvami Nkrumah. Tri godine kasnije 1960 godine narodnim

referendumom Gana postaje republika i izlazi iz personalne unije sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

Tada su organizovani i predsednički izbori. Dankva koji je bio jedini protivkandidat za položaj

Predsednika Republike dobio je svega 10% glasova. Tako da je i poslednja prepreka Nkrumahu da

postane neosporan vodja nacije, izvor i prava i izvor sve vlasti bila uklonjena.

Nkrumah ne dozvoljava bilo kakvu opoziciju svom mišljenju. U cilju uvodjenja jednoumlja,

proteruje i neke afričke intelektualce koji su u Gani našli utočište od kolonijalne opresije. Izmedju

ostalih proteran je i slobodoumni urednik najtiražnijeg ganskog dnevnika, Dejli Grafika koji je bio

iz Sjera Lionea. Zatim kako bi obezbedio apsolutno samovlašće, Nkrumah dopunjava već ionako

ozloglašeni Zakon o Preventivnom Hapšenju (Preventive Detention Act) iz 1958 godine i Dankva

odlazi u zatvor.

Dankva koji je zaslužan što Gana ima to lepo i dično ime umro je u zatvoru 1965 godine.

Režim čak nije dozvolio da se na bilo koji način javno obeleži njegova smrt.

Tako je Gana dobila slobodu kao država, a Ganci su je izgubili kao narod.

66

GLAVA KOJA JE PRIVIDNO VAN KONTEKSTA

Iako se plašim se da će ovo poglavlje naizgled biti van konteksta moje knjige, sugeriram da

se zadržimo na nekim teoretskim pitanjima pre nego što se usudimo da analiziramo gde je

Nkrumah omanuo, a gde nije. Prvo ću pokušati da izložim svoje lično vidjenje načina na koji

društveno-politički činioci utiču na izbor sistema vlasti u zemljama kao što su Gana i Srbija.

Drugo, predlažem da prodiskutujemo ulogu mega-ličnosti u stvaranju istorije.

Ljudi se udružuju da se vesele, ljudi se udružuju da nešto naprave (uključujući i decu). Ljudi

se udružuju da nekom nešto naškode. Ljudi se udružuju da se brane od onih koji su se udružili da

im nešto naškode. Tako nastadoše horde, porodice, klanovi, tajna društva, pljačkaške bande, pa i

države kakve danas znamo.

U svakom, pa i u najjednostavnijem udruživanju postoje dve kategorije jedinki koje čine

zajednicu. Postoje oni koji odlučuju i oni koji te odluke sprovode u delo.

Pre nego što je istorija počela da se pamti, ljudske zajednice su bile izuzetno male, tako da su

sve odluke donosili ili otac ili majka. Kako su se uslovi života pra-čoveka menjali, dolazilo je do

sve izraženije uloge žene kao usmerivača života horde. Po mom mišljenju jedan od zvezdanih

trenutaka evolucije čoveka dogodio se baš tada kada je Mama uspela da se nametene za vodju

proširene porodice. Ubedjen sam da su naši pretci bili daleko srećniji dok su mame donosile

odluke, nego kada je tu funkciju ponovo preoteo tata. Mame su davale život, pa su ga samim tim i

više cenile nego tate.

Kako se ljudski rod približavao istorijskom periodu, zajednice su postajale sve brojnije, pa su

tate i mame gubile kontrolu nad gomilom onih koji su ih sledili u potrazi za vodom i bogatijim

lovištima. Stvari su naročito počele da se komplikuju kada su najmladja deca (koja su obično

produhovljenija od starije dece) došla na ideju da steknu veći ugled u plemenu obznanjivanjem

kako im duhovi predaka, koji žive tu negde u okolnom drveću i stenju, poveravaju svoje želje i

mudrost. Sada su tate i mame morale i njih da konsultuju kako se ne bi desilo da učine neki

državnički potez koji nebi bio po volji duhovima predaka. Uskoro će ti koji su znali kako da

komuniciraju sa duhovima postati najznačajniji politički faktor u plemenu.

Sećam se kada je Energoprojekt gradio u Togou dalekovod Sokode-Kara koji je trebalo da

prodje baš tamo gde je u jednom ogromnom odum drvetu, po tvrdnji lokalnog fetiša, boravio duh

plemena. Iako je lokalni poglavica bio saglasan da se drvo poseče, gospodin popa se usprotivio i

67

radovi su bili prekinuti. Tek kada je direktor radova, jedan Beogradjanin, dvometraš i silina od

momka dao lepu paricu gospodinu lokalnom popi da preseli duha u jedno drugo, još udobnije drvo,

moglo se nastaviti sa gradnjom dalekovoda!

Medjutim, tate i mame su počele da se suočavaju ne samo sa opozicijom svojih

produhovljenih, ali i preduzimljivih unuka, već i sa opozicijom tazbine. E, kad je došlo do tazbine,

stvari počinju da se komplikuju. Zetovi i snaje nisu bili ni malo spremni da izvršavaju naredbe bez

pogovora, pa su tate i mame morale i njih da uključe u donošenje odluka.

To je početak demokratije. (Ali i kraj, kako ćemo kasnije videti.)

U svakom slučaju u dugotrajnom procesu usavršavanja oblika ljudskog udruživanja od horde

do moderne države, odluke su donosili oni koji su se najbolje služili buzdovanom i oni koji su bili

upućeni u svetu tajnu kako da sele duhove iz jednog drveta u drugo.

Od kako je sveta i veka postojala su samo dva pokretača koji su navodili ljude da se bore za

učešće u procesu odlučivanja. To su idealizam i pohlepa. Medjutim, po mom mišljenju tome treba

dodati i treći činilac, a to je odnos izmedju testosterona i adrenalina u metabolizmu onih koji se

bore za vlast.

Idealizam je najčešći pokretač društvenih promena, ali je takoreći bez izuzetka padao na

ispitima istorije. Hteli mi da priznamo ili ne, ljudskom prirodom dominira subjektivni

primitivizam! Shodno tome sve uspešne društvene promene u istoriji čovečanstva bile se pokretane

ljudskom pohlepom a ne idealizmom. Da se ne bismo rasplinuli, ograničuću se samo na primere iz

nedavne prošlosti. U društveno-ekonomskim uslovima XIX, XX i XXI veka, najefikasniji model

organizovanja privrednog života bio je i ostaje kapitalizam! Jedino kapitalizam, omogućava

ljudima, da u skladu sa zakonom, zadovolje svoju pohotu. Naravno pod uslovom da kapitalisti, na

ovaj ili onaj način, deo svog plena ustupe državnom aparatu prinude kako bi ih ovaj zaštitio od

besa onih na čiji račun su zadovoljili svoju pohlepu.

Da bih ostao veran obećanju da ne verujem u otrcane političke šablone i u tobožnju

objektivnost, već iskljičivo u svoju moć zapažanja i sopstveni način mišljenja, ovde moram da

konstatujem da ja izuzetno cenim ljude koji uspevaju da se obogate. Marks i Engels su debelo

pogrešili kada su preduzetnika, kapitalistu, isključili iz liste faktora proizvodnje. Na svojoj koži

smo u vreme socijalizma dobro osetili koliko nam je nedostajala preduzetnička pohlepa prilikom

izgradjivanja naše socijalističke privrede. Naša privreda je funkcionisala uspešno samo do onih

granica koliko je bilo nesebičnosti, partijske discipline i entuzijazma medju privrednim

68

rukovodiocima koji su radili ne da se obogate, već za platu. I to za platu koja je najčešće bila svega

tri puta veća od plate radnika.

Moram da priznam da su kapitalistsi graditelji bolje budućnosti. (Molim da se uoči – ne

graditelji naše bolje sadašnjosti već njihove bolje sadašnjosti, ali zato naše bolje budućnosti.

(Koliko je ta budućnost daleko i dali će ikada stići, ostaje otvoreno pitanje.) Kako bilo da bilo,

tajkunima još nije istekao rok trajanja.

Za one, koji bez obzira na moj pesimizam još uvek veruju da je socijalizam moguć ima nade!

Tu je Kina! Kineski partijsksi vrh je shvatio da je pohlepa, odnosno subjektivni primitivizam,

daleko jači pokretač od partijskog entuzijazma, pa je svim preduzimljivim Kinezima dozvolio da

eksploatišu sopstvenu radničku klasu. Ono što je za njih bitno, to je da se poveća bruto nacionalni

proizvod. Medjutim, kinesko rukovodstvo se mudro drži maksime: “Pravite vi pare, ali buzdovan

ostaje čvrsto u našim rukama!”

Dokle god se naša genetika ne promeni i na zemaljskoj kugli ne izumru subjektivni

primitivci, oni što prave svinjce od našeg altruizma (vidi Glavu Prvu), kapitalizam će ostati glavna

pokretačka, a socijalizam čista utopija! Da Lenjin nije bio nestrpljiv i da je prepustio Veliku

Oktobarsku Revoluciju praunicima, Sovjetski Savez bi možda stajao na mnogo čvršćim nogama, a

možda bi čak i “Amerika i Engleska bile zemlja proleterska” (kao u onoj zaboravljenoj

revolucionarnoj pesmi). Sovjetski model birokratije je propao jer su tamošnje sitne birokrate

zadovoljavale svoju pohlepu na račun proizvodnje, a toj proizvodndji nisu adekvatno doprinosili

svojim administrativnim aktivnostima. I jugoslovenski eksperiment sa direktiom demokratijom i

samoupravljanjem je propao. Tito je računao na pohlepu radničke klase, pa je očekivao da će u

skladu sa tzv. samoupravljanjem više da zapnu, kako bi više i zaradili. Medjutim, apetiti su nam

rasli, a putera nije bilo dovoljno za sve.

Iz toga je potpuno jasno da bez obzira kakav su oblik društvene zajednice dobijale zavisno

od razvoja sredstava za ubijanje (ili kako su Marks i Engels u naivnosti XIX veka pisali –

sredstava proizvodnje), prave demokratije nikada nije bilo niti je može biti.

Medjutim, odnedavno je u velikom broju zemalja proces odlučivanja doživeo jednu značajnu

promenu. Pravo na odlučivanje je oduzeto onima koji vitlaju poslovičnim buzdovanom i onima

koji imaju božji broj telefona. Uvodjenjem jednog složenog i pomalo nastranog sistema koji je

eufemistično nazvan ‘demokratija’, što je grčki za ‘vladavinu naroda’, odlučivanje je napravilo

oštar zaokret tako da su sada neki mahom nevidljivi ljudi postali inspiratori naše politike. Kao što

69

je “energoprojektovac” u Togou znao šta je najbolje za duhove predaka, tako i ovi nevidljivi ljudi

umeju da šušnu našim izabranim, nominalnim vlastodršvima šta je najbolje za nas. Čak i kada

takve odluke i nisu u našem najboljem interesu, uvek će biti dovoljno akademika i intelektualaca

spremnih da nas ubede u ispravnost takvih odluka.

Ipak, priličan broj zemalja još uvek poštuje tradiciju i primenjuje drugačije političke sisteme.

Uzimajući u obzir koja društvena struktura ima najveću težinu u donošenju odluka, u XXI veku

državna organizacija može da ima uglavnom tri osnovna oblika:

1. Najveći broj zemalja praktikuje već pomenutu zakulisnu vladavinu onih nevidljivih koji

imaju sredstava da ubede naše izabrane predstavnike kuda da vode zemlju, a koje teoretičari

nazivaju plutokatama. Plutokratska država funkcioniše dobro ali uglavnom na zadovoljstvo

“nevidljivih”. Pošto veličina njihovih profita zavisi od efikasnosti državnog aparata, oni se staraju

sreći pripadnika državnog aparata ali ih i drže pod čvrstom kontrolom. U plutokratiji gotovo da i

nema korupcije, jer korupcija nije ni potrebna. Vlast i onako radi samo ono što se od nje naruči. U

tu grupu država spadaju sve velike demokratije sveta.

2. Birokratija (vladavina profesionalnih vlastodržaca). U tu kategoriju vladavine spadaju

vojne diktature i jednopartijski sistemi. U takvoj državi birokrate su direktni komandanti aparata

državne prinude. Oni sastavljaju zakone i sprovode ih. Buzdovan je tako čvrsti u njihovoj šaci, da

se ni nezadovoljna tazbina, niti prepametni unučići bilo šta pitaju. Zavisno od stepena obrazovanja

i motivisanosti tih “narodnih vodja”, birokratska država može da bude vrlo efikasna. U takvom

obliku vladavine, ni korupcija nije uvek negativna pojava. Ona čak može da bude vrlo značajan

faktor ubrzanog napretka. Sve zavisi od visine procenta koji birokrate traže da se nešto ubrza. Ako

je to, recimo, svega tri do pet posto, vlada je efikasna, činovnici srećni, a narod zadovoljan.

Mnogi vrhunski birokrati čak i ohrabruju korupciju. Korupcija dobija svoju političku svrhu.

Kad god im zatreba da se nekog “svog” otarase, oni mu iskopaju da je korupcionaš, pa ga streljaju.

I opet su svi srećni izuzev onih koji su živeli na jaslama streljanog. Korupcija se može tolerisati

čak i do 20% vrednosti nekog posla, medjutim, ako predje tu granicu, onda je kompletna struktura

države ugrožena. Nažalost, u mnogim zemljama južno od Sahare i njima sličnim zemljama širom

sveta, korupcija ide čak i do 45%. Tada država doživljava kolaps.

3. Teokratija (vladavina duhovne elite). Bez svake sumnje teokratija je najefikasniji oblik

vladavine. Bog donosi sve odluke. A Božje odluke ne mogu biti predmet diskusije. Božji

predstavnici na zemlji kontrolišu državni aparat prinude tako da se volja Svedržitelja Tvorca

70

sprovede u delo. U teokratskim državama korupcija je bogougodno delo. Koliko god da daješ za

Boga, nikad nije dovoljno.

U tu grupu spadaju pre svega neke zemlje Islama, ali kako izgleda, možda će im se u skoroj

budućnosti pridružiti i neke zemlje hrišćanskog pravoslavlja. Nažalost, u najvećem delu sveta

popovima je takoreći istekao rok trajanja. To je velika šteta, jer jedino sveštenstvo, ako je na vlasti,

može da ima toliko duha da nam garantuje kompenzaciju za sve naše ovozemaljske patnje,

obećavanjem sreće u nekom boljem, onom svetu. Dobro je što će neke teokratije još poživeti

zahvaljujući nespornoj činjenici da će na onom svetu najveće privilegije imati baš oni koji su život

dali da se popovima rok trajanja još malo produži. Nadajmo se da će ovaj izvanredan marketinški

potez nastaviti da deluje. Do sada je delovao. U poslednjih pet godina više od dve hiljade mladića i

devojaka su se digli u vazduh zaradi tog plemenitog cilja.

Pre nego se vratim na glavni tok naše rasprave o tri „zvanično“ priznata tipa vladavine i pre

nego procenimo koji od njih je bio primenljiv na Ganu u vreme sticanja nezavisnosti, želeo bih da

skrenem pažnju na još jedan činilac koji može ozbiljno da utiče na političke odluke onih koji su na

vlasti i na taj način skrene sudbine država i nacija. Taj fenomen sam nazvao medikokratija. Ovde

moram da naglasim da ovaj temin medikokratija nije primenljiv samo na pripadnike medicinske

struke već i na pripadnike svih onih profesija koji imaju moć da utiču na ljude. To su pored lekara,

pre svega sveštenici i podvodači.

Davno, dok sam bio načelnik Školstva (Odeljenje za Profesionalno Osposobljavanje u

Saveznom Sekretarijatu za Inostrane Poslove), održao sam par predavanja budućim diplomatama o

metodologiji analize verodostojnosti obaveštajnih podataka. Još u to vreme koje je prethodilo

mojoj prvoj dužnosti u Gani, upozorio sam moje studente da budu oprezni što se tiče informacija

koje su dobili od sveštenika, lekara i podvodača. Nije mi bila namera da bacim sumnju na

integritet svih članova tih profesija, već da im skrenem pažnju na činjenicu da pripadnici tih

profesija imaju kraticu ka onima koji su na vlasti koristeći njihove slabosti i muke.

Druga polovina XX veka biće zapamćena u istoriji po razvoju dva fenomena u

medjunarodnim odnosima koji se ranije nikada nisu pojavljivala. To su Hladni Rat i masovna

dekolonizacija. Ta dva fenomena su rezultirala u naglom porastu broja nezavisnih zemalja. Danas

je broj članica Ujedinjenih Nacija skoro četiri puta veći nego 1945 godine kada je ta svetska

organizacija osnovana. Najveći broj, ako ne i sve te nacije su imale svoje medjunarodne sponsore

koji su im pomogli da se otcepe od kolonijalnih matica ili od nekadašnjih većih državnih celina

71

kao što su bile Sovjetski Savez i pokojna Jugoslavija. Kako bi bile u stanju da utiču na političku

orijentaciju tih novih zemalja, obaveštajne službe medjusobno sukobljenih sila potpuno su

promenile svoje modus operandi. Umesto da ograniče svoja dejstva samo na prikupljanje

informacija i uzajamno ometanje organizovanjem diverzija (kakve smo voleli da gledamo u

filmovima o Džems Bondu), oni su se upustili u ugradjivanje svojih agenata u sisteme odlučivanja

u zemljama od interesa. Izmedju ostalih taktičkih poteza, počeli su da nude atraktivne stipendije

kako bi mogli da indoktriniraju buduće lidere. Kuba, kao ekspozitura KGB bila je vrlo uspešna u

takvim poduhvatima. Na jednom ostrvu, takozvanom Ostrvu Prijateljstva, blizu kubanske obale

organizovali su masovno školovanje učenika iz prijateljskih ni ne baš tako prijateljskih zemalja.

Ovi učenici, mahom srednješkolci, bili su pažljivo birani medju onima koji su bili lako obradivi za

ideološku indoktrinaciju. Posle toga, najbolji medju njima bivali su slani u Sovjetski Savez na

dalje studije. Najveći broj je bio upućivan na studije medicine.

Sjedinjene Države su uzvratile udarac ulažući svoja nadanja u religijske razlike. Opšte je

poznato da su Talibani bili orhanizovani sa ciljem da destabilizuju jug Sovjetskog Saveze i

zapadne pokrajine Kine. Medjutim, obe ove investicije, i ona u lekare i ona u sveštenike,

ekplodirale su u lice njhovim sponsorima. I sveštenici i lekari su postali slovodni strelci koji su

radili za onog koji je bio spreman da plati više.

Sasvim je normalno da su takvi sveštenici i lekari bili na meti raznih obaveštajnih službi. Ne

samo da će oni biti u poverenju moćnih i dolaziti do saznanja o njihovim namerama, već će biti u

prilici i da utiču na njihove odluke. Istorija špijunaže je puna primera kako su lični ispovednici,

lični lekari i snabdevači seksualnih partnera onima koji drže poslovično žezlo u rukama mogli da

utiču na svoje zaštitnike. Od nedavno su podvodači manje prisutni u ovoj igri, ali su zato popovi i

lekari još uvek u prilici da na smrt preplaše one koji su zabrinuti za svoj ovozemaljski život i za

svoj zagrobni život. Nisam otstupio of glavne teme sa ciljem da zabavljam svoje čitaoce. Pisao

sam od midikokratiji nešto oširnije jer mi moje iskustvo o afričkoj političkoj sceni izdvojilo

fenomen medikokratije kao najuspešniji način kako uticati na ključne figure političkog života sa

ciljem da se politički proces na nivou nacije izbaci iz koloseka. Jednom lekaru nije ni malo teško

da ubedi nekog lidera kako je smrtno bolestan te da mu obećavajući specijalno lečenje ili duhovno

izbavljenje naturi tudje političke inicijative.

72

Shodno tome, najopasniji oblik medikokratije je kombinovan uticaj sveštenika i lekara;

odnosno kada su sveštenik i lekar jedna te ista osoba. Iako je istorija puna primera kako su lekari i

iscelitelji imali neograničen uticaj na one koji su na vlasti, možda je najrečitiji primer Raspućin.

Raspućin (1869-1916) je bio ruski sveštenik koji je ostvario ogroman uticaj na ruskog Cara

Nikolaja II, na njegovu suprugu Aleksandru i na njihovog sina Alekseja. Carević Aleksej je patio

od hemofilije, bolesti koju u to vreme ortodoksna medicina nije mogla da leči. Kad god bi se taj

dečak povredio, dobijao bi unutrašnja i spoljašnja krvarenja. (Treba pomenuti da je hemofilija bila

raširena medju članovima evropskih kraljevskih kuća koji su vukli poreklo od Kraljice Viktorije,

Aleksejeve prababe.) Pošto se verovalo da je Raspućin obdaren sposobnošću da leči molitvama,

uprkos opomenama lekara da Carević može umreti, Carica je pozvala Raspućina da pruži svoje

usluge. Pošto je zaista imao moć hipnoze, Raspućin je uspeo da poboljša dečakovo stanje. To je

uticalo da je carski bračni par pao pod ogroman uticaj ovog popa. Raspućin je tako postao ličnost

od velikog značaja na carskom dvoru. Umešao se u haotičnu političku borbu izmedju raznih grupa

monarhista, antimonarhista i revolucionara. I pored toga što su ga optuživali za raznorazne eksese,

uključujući i neuobičajene seksualne izgrede, on je uspeo da ostvari politički monopol nad

carskom porodicom.

Za vreme prvog Svetskog Rata, dok je Car bio na frontu, Raspućinov utivaj na Caricu se

povećao do maksimuma. Postao joj je lični savetnik. Raspućinovi politički protivnisi okrivili su

Caricu i Raspućina za stanje ruske privrede koje je počela da se urušava. Medjdutim, ko god da je

bio kriv za kolaps Rusije, Raspućin će biti zapamćen kao jak i ubedljiv primer medikokratije.

Nažalost, Afrika je puna Raspućina. Neki ljudi, čije mišljenje poštujem, predvidjaju je Gana

naputu da postane medikokratska zemlja.

Pitanje je sada koji je od ova tri pomenuta sistema bio primenljiv u zemljama kao što je Gana

u vreme dobijanja nezavisnosti? Demokratija bi funkcionisala da je u to vreme u Gani postojala

klasa plutokrata angažavana u modernoj privredi, medjutim u Gani taj društveni sloj nije postojao.

Jedini bogataši bile su plemenske poglavice. A poglavice su preživeli elemenat feudalizma koji

nije bio zainteresovan za industrijalizaciju zemlje. Prema tome, može se zaključiti da u Gani

plutokratija nije bila primenljiva. Nije ni teokratija mogla da se uvede. Gana je multi-religijsko

društvo.

Sve što je preostalo bila je birokratija. Medjutim, u Gani ni to nije funkcionisalo.

73

Danas, pedeset godina kasnije situacije je još uvek nepromenjena. Razlog za ovakvu

anomaliju ja verovatno u tome da su pomenuti sistemi primenljivi samo u onim državama koje su

u stanju da se samoizdržavaju. A to nije slučaj ni sa Ganom ni sa Srbijom. Naše dve države, bez

obzira na svu rečitost naših političara i na sve ono što čitamo u štampi i gledamo na televiziji, nisu

odmakle od statusa najobičnijih parazita. Da nema strane pomoći i stranih zajmova ne bismo imali

šta da jedemo, a kamoli da vozimo skupe automobile i da se razmećemo sa poslednjim modelima

mobilnih telefona.

Ganska poljoprivredna proizvodnja je skoro prepolovljena. Zahvaljujući svem onom novcu

koji se preliva u zemlju preko nevladinih organizacija i iz raznih drugih izvora, hrana se uvozi iz

Brazila, Izraela, Kine, Argentine, Libana, Amerike, Južne Afrike, pa čak i iz susednih zemalja dok

je domaća proizvodnja zanemarena.

Medjutim, pre nego što krenem dalje, moram da podvučem da se danas i medjunarodna

situacija bitno razlikije od uslova koji su bili pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog

stoleća. Danas se kapitalizam prelio preko državnih granica i postao je globalan fenomen. Od kako

je Sovjetski Savez kolabirao, a Kina privremeno usvojila kapitalistički modus operandi, svetski

kapitalizam je postao katolički! Ovde sam reč katolički upotrebio ne kao religijsku kategoriju već

u svom osnovnom značenju – univerzalni i obavezni! (Ako ga ne prihvatite – bićete

ekskomunicirani; staviće vam medjunarodne sankcije, a možda ćete imati i NATO avione da vam

iznad glava vežbaju sa bojevom municijom!)

Medjutim, tako nešto nije bilo praksa za vreme ranih godina ganske nezavisnosti. Pedesetih

godina i pored siromaštva, privrede Gane i Jugoslavije su dobro funkcionisale. Naročito ganska

privreda. U to vreme Gana je imala znatno viši BNP od Jugoslavije. I pored zastarelog sistema

vlasništva nad zemljom, Gold Kost, (kasnije Gana) bila je neto izvoznik hrane. A zahvaljujući

izvozu zlata, drveta i kakaovca imala je pozitivan trgoviniki bilans. Pismenost je u Gani bila viša

nego u Jugoslaviji. Medjutim, ovde ipak moram da pomenem da je procenat fakultetski

obrazovanih ljudi u Jugoslaviji bio viši nego u Gani. U oblasti visokog školstva Jugoslavija je bila

bolja. Zdravstvena zaštita je u Jugoslaviji takodje bila bolja, kao i potrošnja električne energije.

Nažalost ta uporedna slika je počela da se dramatično menja na štetu Gane već tokom šezdesetih.

Gana je počela da zaostaje, dok je Jugoslavija izbila na prvo mesto u svetu po ubrzanom rastu

privrede i kulture.

74

U to vreme obe zemlje su imale sistem birokratske vladavine. Ali dok su birokrate u

Jugoslaviji bile uspešne, u Gani su žestoko omanule. Razlozi za takvu situaciju će biti detaljno

prodiskutovani u sledećem poglavlju. Sada, pre nego otpočnemo sa razmatranjem nedostataka

Nkrumahovog režima, moramo da dodirnemo još jedno teoretsko pitanje, a to je uloga mega-

ličnosti u stvaranju istorije.

+ + +

Pošto je mega-ličnost nov termin u političkom rečniku moram da je definišem. Mega-ličnost

je osoba koja ima duhovnu snagu da okupi, kanališe i iskoristi faktor koji nazivam kritična masa

podrške u cilju ostvarenja svoje vizije društvenih promena. Naravno, ne smemo zaboraviti da

takva vizija može s jedne strane, da otvara nove, pozitivne perspektive društvu, ali može da bude

ne samo kočnica svakog razvoja već i kitalizator uništenja. (Setimo se vizije Ser Džozefa Banksa s

jedne strane i Hitlerovih ambicija s druge.)

Izvinjavam se za digresiju, ali pošto je i pomenuta “kritična masa podrške” takodje nov

termin u društvenim naukama, moraću i taj termin da definišem. Kritična masa podrške je zbir

sledećih činilaca: količina ljudi koji podržavaju nekakvu promenu, motivisanost i hrabrost tih ljudi,

njihova intelektualna i fizička snaga (naoružanje) i spremnost da se žrtvuju. Što je količina ljudi

manja, potrebno je da njihova motivisanost, kao i intelektualna i fizička snaga budu veće

(uključujući i naoružanje). Suprotno tome, dovoljno velika količina ljudi spremnih da podrže

promenu, lagano će slomiti opoziciju bez obzira na njihovu snagu, pa čak i njihovo naoružanje.

Da bismo u kasnijem tekstu što bolje objasnili ulogu Nkrumaha u stvaranju moderne Gane,

moraću da posvetim par redova odnosu izmedju ustaljenih moralnih normi i delovanja onih ljudi

koji su se nametnuli da vode jedan narod nekim novim putem. Ili drugim rečima, u kojoj meri su

mega-ličnosti uspevale da pomire svoje ambicije sa moralom.

Opšte prihvaćene moralne norme koje su ugradjene u temelje svih pravnih sistema imaju

svoje korene u veri u pravdu (najčešče oličenoj u veri u Boga). Većina velikih religija, nas uče da

je ljudska sudbina zavisna od volje Božje. Čovek doduše ima izbor, ali i jasne poruke šta može i

sme da odabere. S druge strane, po Marksu i Engelsu, sudbina ne postoji i sva dešavanja su

posledice društvenih uslova. Nažalost, barem kako ja vidim stvari, ni jedno ni drugo nije dovoljno

da se objasne ljudski postupci, a pogotovu ne postupci ljudi koji su menjali sudbine nacija.

U svakom slučaju, sve religije ovog sveta su uvek zagovarale stabilnost i osudjivale su bilo

kakve pokušaje pojedinaca da se usprotive volji Božjoj i da unose promene u postojeći poredak.

75

Koji su to onda unutrašnji kvaliteti koji pojedincima daju hrabrost i snagu da se ogluše o volju

bogova i da uobraze da će biti u stanju da izgrade svet koji će biti bolji od onog kojeg je Bog

stvorio. Šta su to imali Aleksandar Makedonski, Muhamed, Martin Luter, Henri Navigator, Hitler

ili Lenjin?

Odgovor je: svi se oni imali harizmu!

Harizma je grčka reč koja znači dar (božji). Tu reč je u moderno vreme prvi upotrebio Maks

Veber (Maximilian Carl Emil Weber, april 1864 - juni 1920), verovatno najznačajniji nemački

sociolog i istraživač političke ekonomije. Maks Veber je ljude koji su nadareni super kvalitetima i

koji imaju duhovnu snagu da mogu da kontrolišu mase nazvao harizmatičnim ličnostima. Koliko je

meni poznato do sada još niko nije otišao dalje od definicija i opisivanja uticaja harizmatičnih ljudi

na ponašanje mase. Nije se pojavio ni jedan medicinar, ni jedan fiziolog, ni jedan neurolog koji bi

to objasnio.

Za ljude koji su spremni da se upuste u nove, neistražene oblasti i koji imaju duhovnu snagu

da za sobom povuku i ostale, u prostonarednom rečniku se kaže da imaju muda! Sada da

prevedemo na “pristojan” jezik tu pomenutu narodnu izreku!

To znači imati onog muškog, seksualnog hormona koji se zove testosteron. Testosteron je

glavni muški seksualni hormon kod svih kičmenjaka. Samo ime mu kaže gde se taj hormon

fabrikuje. Medjutim nedovoljno je poznato da se testosteron ne proizvodi samo u testisima, već i u

ženskim jajnicima. Naravno, kod žena u mnogo manjoj meri. U literaturi sam našao da prosečan

muškarac luči oko deset puta više testosterona nego prosečna žena. Kada bi tvrdnja da je

testosteron jedini pokretač istorijskih podviga bila tačna, niti jedna žena se ne bi kvalifikovana da

se upiše medju istorjske mega-ličnosti. A to nije slučaj. Medjutim, u istoj literaturi sam takodje

našao da nisu samo testisi i jajnici koji luče ovaj hormon. Njega luče i adrenalinske žljezde i veruje

se da je odnos testosterona i adrenalina jedan od osnovnih faktora stabilnosti i psihičke snage jedne

ličnosti. Do skoro se verovalo da je agresivno ponašanje pojedinaca posledica viška testosterona.

Medjutim, savremena nauka tvrdi suprotno. Agresivnost je posledica niskog testosterona.

Na ovom mestu ću sebi dozvoliti da iniciram mišljenje da harizma leži u srećnom odnosu

testosterona i adrenalina. Sigurno je da postoje i drugi razlozi, ali to prepuštam stručnjacima da

istraže. Pored toga, sugeriram svim onim endokrinolozima, fiziolozima i istoričarima koji će dalje

razradjivati ovu moju opasku da se pozabave i sa pitanjem hormona zvanog oksitocin koji navodno

76

unosi u psihu čoveka osećanje poverenja u druge ljude. Ubedjen sam da političari taj hormon

uopšte ne luče.

Nkrumah je svakako bio obdaren harizmom. On je imao sve lične kvalitete jedne mega-

ličnosti. Medjutim, on ipak nije uspeo. Sada kada smo protrčali kroz ova pomalno bizarna,

teoretska razmišljanja moći ćemo da otpočnemo sa diskusijom ne samo o razlozima neuspeha

Nkrumahove vladavine već i razloga onih drugih nesreća kojima je bio izložen ganski narod kao

posledica Nkrumahovog neuspeha.

77

GDE JE NKRUMAH OMANUO?

Nkrumah je zbačen sa vlasti državnim udarom koji je bio organizovan od strane

penzionisanog generala J. A. Ankraha, a koji su izveli General Lajtnant Emanulel Kotoka i Major

Akvasi Amankva Afrifa.

Još uvek je sporno koje su društvene snage najviše doprinele Nkrumahovom padu. Dali je to

bila vojska koja je delovala po sopstvenom nahodjenju? Dali su to bili plemenske poglavice koje

su opravdano strahovale da će im Nkrumah oduzeti zemlju? Ili je to bila CIA? Najverovatnije je da

su sva tri faktora učestvovala. Medjutim, kogod da je imao presudnog uticaja na državni udar koji

je izvršio General Emanuel Kotoka, ništa ne bi postigao da nije bilo zdušne svenarodne podrške.

+ + +

Jedan od dva najspornija segmenta istorije Gane ostaje ocena Nkrumahovog političkog

delovanja. (Drugi će biti ocena uloge Rolingsa.)

Posebno je teško ceniti Nkrumaha, jer su još za njegovog života, mišljenja njegovih

savremenika bila opterećena ideološkim i plemenskim predrasudama. Oni koji su ostavili pisane

tragove, bili su uglavnom intelektualci, sledbenici Dankve, te je malo ko od njih imao simpatija za

Nkrumaha. Oni drugi, koji su navijali za Nkrumaha i koji su mu bili najbliži saradnici, nažalost

nisu ostavili bilo kakve memoarske zapise o njegovim imtimnim planovima, razmišljanjima i

eventualnim opravdanjima za njegove politički kontroverzne poteze. Dva su razloga zbog kojih

takvih dokumenata nema. Prvi je, zato što Nkrumahovi najbliži saradnici i svedoci njegovih dilema

i frustracija nisu bili dovoljno obrazovani za takav zadatak. Drugi razlog je što su ti isti ljudi iz

Nkrumahove okoline bili suviše obsednuti ličnim bogaćenjem, da bi našli vremena za bilo kakve

intelektualne napore. Zbog toga su analitičari ganske istorije prinudjeni ili da improvizuju ili da

prihvataju politički obojena mišljenja. Ja ću ponovo pokušati da se postavim kao tupavi,

bezosećajni vanzemaljac i navučem na sebe bes i jednih i drugih.

U svakom slučaju, i po mišljenju Nkrumahovih pristalica i Nkrumahovih protivnika, prve tri

godine nezavisnosti obeležene su poboljšanjima na svim frontovima. Školstvo je ojačano i

osnovane su razne naučne institucije koje su trebale da uključe Ganu u svetske tokove

intelektualnog razvoja. Zdravstvo i socijalna politika bili su usmereni da funkcionišu na dobrobit

naroda. Na privrednom planu je takodje učinjen veliki napredak. Izgradjena je brana Akosombo sa

hidroelektranom srednje veličine; izgradjena je luka u Temi, grad Tema, Kajzerova fabrika

78

aluminijuma, autoput izmedju Teme i Akre, kao i niz drugih privrednih projekata koji su

zamišljeni da budu temelj ekonomske nezavisnosti Gane. A što je najvažnije počeo je da se gradi

duh pripadništva naciji koja nikada ranije nije postojala.

Nkrumahov najveći reformski poduhvat je trebalo da bude agrarna reforma, odnosno

oduzimanje vlasništva nad zemljom od zastarelih feudalnih institucija. Tom reformom, da je

izvedena, stvorili bi se uslovi bilo za kapitalistički, bilo za državno-socijalistički razvoj. Medjutim,

do toga nikada nije došlo. Dok su gore nabrojani zahvati imali skoro stopostotnu podršku celog

naroda, napuštanje tradicionalnog sistema vlasništva nad zemljom nije. Nkrumah je s jedne strane

precenio spremnost sopstvenog naroda za radikalne promene, a s druge strane je potcenio uticaj

tradicionalnog plemstva koje ni pod tačkom razno nije bilo spremno da se odrekne svog

povlaščenog statusa za dobrobit sopstvenog naroda. Kao što je i Kraljica Viktorija krajem XIX

veka naišla na otpor Ašanti plemstva da se zajedničko zemljište koje je bilo pod kontrolom

poglavica proglasi “kraljičinom zemljom” i distribuira onima koji bi bili voljni da ga obradjuju,

tako je i Nkrumah udario u zid otpora. I to ne samo otpora onih koji su trebali da izgube kontrolu

nad zemljom, već najviše baš onih koju su trebali od toga da imamju koristi! Slično kao i srpski

seljaci, koji nisu bili u stanju da nadju bilo koji drugi zajednički imenitelj za svoj nacionalni

identitet izuzev privrženosti feudalnoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, tako ni Ganci nisu imali

dovoljno vremena da stvore sebi svoj savremeni identitet i otkače se od feudalnih institucija.

Nezavisnost od Velike Britanije nije im donela pravu slobodu. Nezavisnost ih je samo gurnula još

dublje u prošlost, u zavisnot od sopstvene klase feudalaca.

U takvoj iščašenoj situaciji, Nkrumah je pokušavao da nakalemi socijalizam na anahronu

feudalnu društvenu strukturu. A to naravno nije bilo moguće. Socijalizam kome nije prethodila

buržoaska revolucija jednostavno nije moguć. Kao posledica tog propusta, a pod uticajem

plemenskih poglavica, narod je počeo da uskraćuje podršku Nkrumahu.

Nažalost, umesto da je uvideo grešku i koncentrisao se na političku propagandu, Nkrumah se

opredelio za opresiju. Da je tada imao dvodomnu skupštinu, kao što je Dankva predlagao, možda

bi i uspeo da napravi neku nagodbu sa poglavicama. Recimo, mogao je u zamenu za kontrolu nad

zemljom da ponudi plemstvu moć političkog odlučivanja u okviru gornjeg doma (kao što su u

svoje vreme uradili Britanci). Medjutim, Nkrumah se opredelio za frontalni napad!

79

Da bi dobio na vremenu, i da bi nekako podigao nivo podrške ganskog naroda, Nkrumah je

naglasak svog delovanja privremeno prebacio sa unutrašnje-političke problematike na spoljnu

politiku. Tako je Panafrikanizam ušao na velika vrata i postao sinonim ganske spoljne politike.

Panafrikanizam je društveno-politički pokret koji je nastao još u poslednjim dekadama XIX

veka. Panafrikanizam je mešavina duhovnih, kulturnih i istorijskih nasledja Afrikanaca sa obe

strane Atlantika. Tokom godina koje su sledile Panafrikanizam je prerastao u pokret koji je

zastupao okupljanje Amerikanaca afričkog porekla i Afrikanaca iz Afrike u jednu svetsku političku

zajednicu. Pokret je propagirao vrednosti afričkih civilizacija i borio se protiv institucije robstva,

rasizma, kolonijalizma i neokolonijalizma.

Dve značajne ličnosti XIX veka zaslužne su za početke tog pokreta. To su bili Edvard

Vilmot Blajden (Edward Wilmot Blyden, 3. avgust 1832 – 7. februar 1912), prosvetni radnik,

pisac, diplomata i političar koji je živeo i u Lajbiriji i u Sjera Lioneu; i jedan pravnik, pisac sa

Trinidada, Henri Silvester Viliams (Henry Sylvester-Williams, 15. februar 1869 –26. mart 1911).

Najveći doprinos Panafrikanizmu dao je Viljem Du Boiz (William Edward Burghardt Du Bois, 23.

februar 1868 – 27. avgust 1963. Podvlačim da se njegovo ime uzgovara Du Boiz, a ne Di Boa kako

ga mnogi pogrešno izgovaraju).

Du Boiz je kao intelektualac i crnački lider u Americi izvršio presudni uticaj na Nkrumaha u

njegovim godinama intelektualnog formiranja, za vreme studija u SAD. Na neki način,

Nkrumahovo radikalno levičarenje je zasluga Du Boiza koji je bio veliki pristalica Staljinove oštre

političke linije!

Kada je Sovjetski Savez prešao na liberalniju liniju u svojoj unutrašnjoj politici, što je

koincidiralo sa čuvenim kineskim Velikim Skokom Napred, Du Boiz je prešaltao svoj politički

uzor sa Sovjetskog Saveza na Kinu. Otišao je u Kinu i tamo je još više ojačao svoje verovanje da

bez diktature proletarijata, nema svetle budućnosti! Neposredno posle toga, 1961 godine, Du Boiz

je na poziv Nkrumaha došao u Ganu da učestvuje u projektu pisanja Encyclopaedia Africana.

Kada su mu 1963 godine, SAD uskratile američki pasoš, zbog optužbi za anti-američku akrivnost,

Du Boiz i njegova supruga su postali državljani Gane.

To Du Boizovo levičarenje objašnjava ne samo Nkrumahove autoritarne sklonosti već i

njegovu potonju vezanost za Kinu i zahladjenje u odnosima sa Sovjetskim Savezom.

Nkrumah je uložio sav svoj politički autoritet na kartu panafrikanizma. Iako, kao što smo

videli, on nije idejni tvorac Panafrikanizma, Nkrumah ga je koncepcijski unapredio i dao mu

80

državničku potporu. Nkrumah je Panafrikanizmu dao novu dimenziju. Ne samo da je zagovarao

duhovno i ekonomsko ujedinjenje Afrike, već je zamislio i političko ujedinjenje stvaranjem novog

vojnog bloka koji bi bio u stanju da se odupre oružjem bilo kojim stranim pokušajima

rekolonizacije kontinenta. (Verovatno da je za taj koncept, kao bivši američki djak, uzeo za uzor

već pomenutog američkog predsednika Monroa.)

Ključnu ustanovu tog njegovog sveafričkog projekta nazvao je Afrička Vrhovna Komanda.

Afrička Vrhovna Komanda je bila muzika za sve afričke uši, ali nažalost muzika koja nije

imala bilo kakve šanse da postane realnost. Iako mnogi analitičari ganske istorije smatraju da je

Nkrumahov Panafrikanizam bio isključivo politička varka i da ni on sam nije verovao u to, ja sam

lično ubedjen da je Nkrumah verovao u Panafrikanizam i da Afrička Vrhovna Komanda za njega

nije bila samo parola. Šteta, što za to nema nekih verodostojnih beležaka, ali kao što sam već

istakao na početku glave, Nkrumahovi saradnici nisu imali sklonosti da beleže Nkrumahove

ispovesti u onim trenutcima kada nije morao da bude političar, već vizionar.

Kolikogod da je Panafrikanizam bio dobro smišljeni potez da bi se nacija ponovo okupila

pod zastavom jedne partije, toliko je taj potez imao negativnih posledica po dalju političku i

ekonomsku sudbinu Gane.

Da je Panafrikanizam ostao u okvirima u kojima su ga Blajden i Viliams zamisili, taj pokret

bi postepeno sazrevao i prilagodjavao se realnim mogućnostima i pravim potrebama Afrike.

Medjutim, Panafrikanizam, kako ga je video Nkrumah, ostao je čista utopija, i to vrlo skupa

utopija. Izvesno je da Nkrumah nije uočio da Afričke privrede nisu težile jedna drugoj, a samim

tim da nisu ni mogle da obogate medjuafričku trgovinu. Pored toga, različite afričke tradicije koje

su pothranjivale različite političke ambicije nisu bile kompatibilne sa pojmom Afričke Visoke

Komande. Da je Nkrumah ostvario svoj san, to bi rezultiralo samo u odvajanju Afrike u jedan rasni

geto.

Nkrumah nije uložio samo politički uticaj u panafrikanizam već i sva raspoloživa finansijska

sredstva. Nije bilo ničeg lošeg dok je Nkrumah samo propovedao da će Afrika u skoroj budućnosti

biti jedan od najznačajnijih političkih, vojnih i privrednih faktora u svetu, medjutim, kada je u taj

san počeo da ulaže i velika sredstva, privredna budućnost Gane je postala ugrožena.

Da bi obezbedili početnu finansijku pomoć novostvorenoj nezavisnoj Gani, Britanci su

ostavili u Banci Gane novčani depozit u vrednosti od dva godišnja budžeta. Taj novac je medjutim

za par godina potpuno ispario. Manji deo tog novca otišao u gore pomenute društvene i privredne

81

projekte (kažem manji, jer kao i u svim ostalim zemaljama u razvoju, tako je i u Gani najveći deo

sredstava za mega-projekte bio stranog porekla). Veći deo novčanih zaliha je otišao na održavanje

režima i na pomoć oslobodilačkim pokretima Afrike da se što pre oslobode kolonijalnih

gospodara. Baš to dokazuje da je Nkrumah stvarno verovao da je Afrička Visoka Komanda bila

realna mogućnost. On je iskreno verovao da će Gana biti okosnica budećih Sjedinjenih Država

Afrike. I zato se nije smelo čekati. Ako bi se čekalo, možda bi neka druga, veća zemlja (kao

Nigerija, na primer) mogla da preotme tu ulogu od Gane. Svako oklevanje bi dalo vremena da se

druge kolonije bolje pripreme za nezavisnost, što bi ih kasnije učinilo politički manje zavisnim od

Gane. Nkrumah je želeo celu Afriku u sopstvenom posedu. (Kao potvrdu ove moje teze, kasnije

ćemo videti koju ulogu je imao Nkrumaha u izbijanju gradjanskog rata u Nigeriji.)

Medjutim, mora se istaći da je Nkrumah imao i izvesnu medjunarodnu podršku za svoje

panafričke planove. Sve zemlje Istočnog Bloka, kao i Kina i Jugoslavija su ga ohrabrivale na tom

putu. To je bilo potpuno razumljivo jer je afrički kontinent bio u to vreme sirovinska baza Zapada,

a Zapad je trebalo osiromašiti. Medjutim, te zemlje nisu dale dovoljnu finansijsku podršku

Nkrumahovim planovima. Finansiranje panafrikanizma je bilo prepušteno Gani.

Ne samo da su svi antikolonijalni pokreti u Africi dobijali finansijsku i logističku podršku iz

Gane već je sa tim ciljem osnovan i Kamp za obuku boraca za slobodu. Taj kamp se nalazio u

Pobrdju Šai, nedaleko od Akre. Tu su vodje raznih afričkih oslobodilačkih pokreta prolazile kroz

kompletnu vojnu i revolucionarnu obuku. Odatle su, po završenoj obuci bili slani u svoje zemlje da

organizuju oružane ustanke protiv kolonijalnih sila. Pošto je od tada prošlo više od 50 godina, ovde

valjda smem da obelodanim da su instruktori za taj posao uglavnom bili školovani u Jugoslaviji.

Kao posledica takve politike došlo je do talasa preuranjenih nezavisnosti i do stvaranja novih

nezavisnih država koje i danas prestavljaju ne samo krizna žarišta već i najveće centre ljudskih

patnji. Kao što sam ranije rekao za Lenjina da je za barem 50 godina poranio sa Velikom

Oktobarskom revolucijom, isto tako sada kažem da je i Nkrumahova inicijativa došla dobrih

stotinu godina prerano. Da je Nkrumah posvetio tu pažnju i sav taj novac uložio u promenu

ganskog mentaliteta, danas bi Gana verovatno bila srednje razvijena zemlja, a bilo bi i mnogo

manje nevolja i patnje u drugim afričkim zemljama.

Ganski narod je platio visoku cenu za Nkrumahovo nestrpljenje. Prvo, izgubio je političku

slobodu pre nego što ju je faktički i dobio, drugo finansijski je iscrpeo Ganu do te mere, da je

ganska privreda imala negativan rast sve do dolaska Rolingsa na vlast.

82

Nkrumah je do te mere bio omražen kod svojih sunarodnika da su posle njegovog pada, čak i

reči ganske himne bile promenjene.

+ + +

Danas se medjutim, Nkrumah vidi u sasvim drugom svetlu. Čak i politički protivnici

Nkrumahizma, članovi Nove Rodoljubive Stranke (NPP) koji nastavljaju tradiciju Dankve stavljali

su na predizborni pano fotografiju svog vodje zajedno sa Nkrumahom kao da su braća rodjena i

istomišljenici. Takodje i Du Boizu je zaboravljeno da je bio Staljinista i sledbenik Maovih

radikalnih ideja; pamti se isključivo po svojoj veri da je afričko jedinstvo najbolja politička

budućnost ovog kontinenta.

Rehabilitacija Nkrumaha je bio dugotrajan proces. Vraćanje Nkrumaha u istoriju otpočelo je

još 1984 godine tokom simpozijuma posvećenom njegovim greškama i zaslugama. Taj trodnevni

akademski simpozijum, kojem sam prisustvovao održan je na Ganskom Univerzitetu u Legonu

kraj Akre. Izgleda da je još pre početka simpozijuma bila doneta politička odluka da Nkrumaha

treba rehabilitovati.

Nkrumahu je odato priznanje za napore uložene u elektrifikaciju Gane i za izvodjenje

značajnih infrastrukturnih projekata. Na unutrašnjem planu, pohvaljen je i njegov doprinos

obrazovanju i unapredjenju školskog sistema. Takodje mu je odato priznanje za njegov doprinos

stvaranju Organizacije Afričkog jedinstva, kao i za njegovo delovanje u okviru Pokreta

Nesvrstanih Zemalja. Osudjeno je njegovo samovlašće i ukidanje ličnih sloboda u Gani. Takodje

je, ali samo na površan način, govoreno i o korupciji u vreme Nkrumahove vladavine. Medjutim,

nije iskorišćena prilika da se oceni da je baš Nkrumah svojim ličnim primerom doprineo da

korupcija dobije duboke, takoreći neuništive korene u Gani. Nkrumah i njegovi ministri su koristili

državnu kasu za zadovoljavanje svojih najekstravagantnijih prohteva. Oni su svojim ljubavnicama

poklonjali vile, automobile, a jedan od ministara je svojoj devojci čak poklonio krevet izliven od

solidnog zlata!

Bez obzira na te propuste, mislim da su ocene donete na tom savetovanju bile uglavnom

korektne. Lično mi je smetalo što nije dovoljno podvučen doprinos Nkrumaha da je Gana u

nezamislivo kratkom periodu, tokom svega tri godine prvog Petogodišnjeg Plana (po Sovjetskom

modelu) uspela da izraste iz kolonijalne ekonomije i izgradi temelje za diversifikaciju privrede. Za

vreme britanske vladavine, Gana je bila tipičan monokulturni privezak kolonijalne matice.

Proizvodila je uglavnom kakaovac. Doduše, izvozilo se i drvo, nešto manganove rude i nešto

83

industrijskih dijamanata i naravno zlato, ali je kakaovac bio osnova budžetskih prihoda kolonije.

Izmedju 1959, kada je započet petogodišnji plan, i 1962 godine, Gana je izmenila svoj lik. Cela

zemlja je postala jedno ogromno gradilište. Kao što je na početku glave rečeno, izgradjena je

hidroelektrana na reci Volti, moderna luka u Temi; izgradjen je i prvi autoput dužine 26 km koji je

vezivao pristanište Temu sa glavnim gradom. Podizane su škole i izgradjeno je 600 fabrika za

preradu domaćih sirovina.

To se može smatrati pravim podvigom imajući u vidu šta su oslobodjene zemlje nasledile od

svojih bivših kolonijalnih gospodara.

Novostvorene države Afrike su nasledile sistem uprave, puteve, željezničke mreže, poštanski

i telekomunikacioni sistem, vodovode, osnovu za elektrifikaciju, školski sistem, sistem zdravstva i

još što šta. Malo je medjutim novoosnovanih država koje su to nasledje mogle da iskoriste kao

osnovu za dalji napredak. Sva ta osnovna infrastruktura bila izgradjena za potrebe kolonijalne

eksploatacije, a ne za samostalni privredni razvoj tih zemalja. Naročito je teška situacija bila u

daljem medjudržavnom povezivanju željezničkih mreža. Širina koloseka u francuskim i engleskim

kolonijama je bila različita, tako da bez ogromnih ulaganja u željezničke sisteme susednih država

nije ih bilo moguće povezati. Isti je slučaj bio i sa telekomunikacijskim mrežama. Kao primer

navešću svoje iskustvo koje sam imao prilikom jedne od mojih poseta Lomeu (Togo) 1986 godine

kada sam pripremao posetu Predsednika Ejademe (Gnassingbé Eyadéma 1935 - 2005) Beogradu.

Trideset godina posle sticanja nezavisnosti Gane i dvadeset i šest godina od nezavisnosti susednog

Togoa, telefonske veze izmedju Akra i Lomea, udaljenih svega 200 km, išle su preko Pariza i

Londona. Da bih dobio iz Lomea ambasadu u Akri, morao sam da čekam na vezu punih osam sati!

Za to vreme mogao sam komotno da se odvezem do Akre! Srećom, već sledeće godine, ta situacija

je bila prevazidjena. Takodje prevazidjeni su i problemi u avio saobraćaju. Otvorene su afričke

nacionalne kompanije, tako da ako bi neko želeo da leti iz Akre za Kinšasu, nije više morao da leti

za London, pa iz Londona za Brisel, da bi tek tamo uhvatio let nazad za Afriku. Da je bilo više

strpljenja, svi ti problemi su morali biti rešeni pre sticanja političke nezavisnosti.

Sada da razmotrimo dali je Afrika raspolagala ičim što bi joj omogućilo bolju poziciju za

samostalan razvoj.

U javnosti se malo zna o Titovoj strategiji stvaranja novog ekonomskog poretka u svetu koji

bi bio povoljniji za zemlje u razvoju. Još manje je poznato da je Tito čak bio i idejni tvorac

OPEKa! (Molim za strpljenje, pa ćete videti zašto je to važno u ovom kontekstu.)

84

Još u fazi priprema za stvaranje pokreta nesvrstanih zemalja, Tito je imao niz konsultacija sa

liderima onih zemalja koje će kasnije postati zemlje osnivači Pokreta Nesvrstanih. U to vreme ceo

svet je verovao da će budući Pokret Nesvrstanih biti sindikat sirotinje. Prvi Svet (Zapad) je imao

pare, Drugi Svet (Istok) je imao ideološki uticaj i vojnu moć, a Treći Svet naizgled nije imao ništa.

Tito je medjutim u ukazao da to nije baš tako. Treći Svet je imao sirovine! Ali šta su vredele te

sirovine, kada su uslovi razmene (terms of trade) bili diktirani od strane Prvog Sveta. Cene

sirovina su odredjivali kupci. Prodavci se ništa nisu pitali. Da bude još gore, cene sirovina, u

odnosu na cene gotovih proizvoda bivale su iz godine u godinu sve niže i niže.

Tito je medjutim razradio strategiju kako treba izvesti ekonomski udar protiv zemalja Prvog

Sveta i naterati ih da za sirovine plaćaju onoliko koliko traži prodavac, a ne onoliko koliko su

kupci spremni da plate. Iako Jugoslavija nije imala diplomatske odnose sa Saudi Arabijom, Tito je

preko svojih emisara izložio Državnim vrhovima Saudijske Kraljevine, Kuvajta i Iraka svoj plan.

Sve što je trebalo učiniti bilo je da se zemlje, proizvodjači nafte udruže u kartel i ograniče

proizvodnju! Kada je plan bio razradjen, Tito je na zajam za svoje lične potrebe kupio šest mega-

tankera sirove nafte i ostavio ih da plutaju u Gvineskom Zalivu blizu obale Gane sve dok nije bio

napravljen čuveni naftni udar i cena sirove nafte otišla skoro deset puta nagore prekonoć. Ogroman

profit koji je ostvaren tom transakcijom bio je upotrebljen za finansiranje naše, za malu zemlju,

vrlo ambiciozne spoljne politike. Današnji političari bi te pare svakako strpali u svoj džep.

Tito je to isto pokušao da uradi i sa cenama kakovca i kafe. Svoju ideju je preneo Nkrumahu

kao predsedniku zemlje koja je bila najveći proizvodjač kakovca u to vreme. Nkrumah je savet

poslušao i pokušao da ga sprovede u delo. Medjutim, nije uspeo. Vlasnici zemlje na kojoj se kakao

proizvodio, a to je bilo lokalno plemstvo, nisu na to pristali. Velike Nane (poglavice) nisu želeli da

kakaovcu poraste cena deset puta i da im se i prihodi povećaju deset puta! To zvuči neverovatno,

ali je istinito. Dali su ti veliki, zlatom okićeni ljudi žalili evropsku decu koja će morati da plate

deset puta više za jednu čokoladu?

Odgovor je daleko prostiji. Sve te velike Nane su bili ne samo staraoci nad plemenskom

zemljom koja proizvodi kakaovac već i najveći akcionari fabrika koje u Evropi taj kakaovac

preradjuju u čokoladu. Zainteresujte se ko su najveći vlasnici deonica u Nestleu, u Kadbariju,

Sišaru, Lindtu i Rihteru, pa ćete i sami uspeti da izračunate koliko je bolje praviti ekstra profit u

švajcarskim francima, nego u ganskim sidijima. Da krajem XIX veka Kraljica Viktorija nije

popustila ganskim plemićima kada je želela da im konfiskuje zemlju, zemlja bi u nezavisnoj Gani

85

pripadala zemljoradnicima, a ne deoničarima najvećih čokoladerskih kuća u svetu. Ili, da Nkrumah

nije išao djonom protiv Dankvine ideje da se uvede Dom Starešina, taj Dom bi možda bio

katalizator usmeravanja moći koju je imala aristokratija u državotvornom pravcu, a ne u pravcu

sopstvenog bogaćenja.

Ništa od ovog što sam gore uzneo nije bilo obuhvaćeno u ocenjivanju Nkrumahovog perioda

na onom pomenutom simpozijumu 1984 godine.

Sledeći propust tog simpozijuma je bio što niti jedan od učesnika nije ni pokušao da udje

dublje u razloge zbog kojih je Nkrumah zaveo svoju strahovladu. Zar nije istina da je strah majka

svakom nasilju? Čega se to Nkrumah tako panično plašio da mu se odnos adrenalina i testosterona

poremetio? Danas smo svesni aksioma da savremena država ne može biti bazirana na feudalizmu

gde je većina zemljišnih poseda kontrolisana od loklanog plemstva. Najveći neprijatelji

Nkrumahovog programa su bili ljudi iz klase iz koje je bio i Nana Dankva. Bez obzira koliko ga je

narod obožavao, Nkrumah se plašio da bez terora neće biti u stanju da razvlasti gansko plemstvo,

da mu oduzme zemlju i raspodeli je narodu na slobodno korišćenje.

Interesantno je pomenuti da je predsednik ondašnje Jugoslavije Josip Broz Tito koji je u

prvih deset godina svog samovlašća u Jugoslaviji i sam bio zagovornih čvrste, pa čak i okrvavljene

ruke, savetovao Nkrumaha da napusti politiku represije. Nažalost, Nkrumah je ostao gluv na

Titove savete. Ili nije delio humanističke principe kojima je Tito počinjao da biva privržen posle

1956 godine, ili mu je vlast bila toliko udarila u glavu da nije više bio u stanju da prihvata bilo čije

savete.

Nkrumah je 1964 i 1965 godine napravio dve dalekosežne greške koje su ostavile neizbrisivi

trag na budućnost Gane. Prva je bila kada je lično zahtevao da se poništi presuda Višeg Suda u

Akri koja se ticala jednog režimskog spora. Nkrumah je otišao tako daleko da je čak otpustio

Vrhovnog Sudiju koji nije želeo da popusti političkom pritisku. Taj incident je potkopao autoritet

sudstva, uticao na položaj sudstva u društvu stavljajući ga u podredjen položaj prema politici, a

potpuno je razorio i moral sudija. Druga greška je bilo njegovo nepoverenje u vojsku. Veći broj

viših oficira su bili desno, pa čak i pro-britanski orijentisani, te neprijateljski prema promenama

koje je Nkrumah uvodio u Ganu. Sa ciljem da se atmosfera u vojsci izmeni, Tito ga je savetovao

da uvede obavezni vojni rok, kakav je imala Jugoslavia u to vreme. Prednosti opšteg vojnog roka

su bile: jedinstvena prilika da se omladina obrazuje, da joj se pruži vidjenje sveta, stvori osećanje

rodoljublja i da im se daju praktična znanja koja bi im omogućila da se bolje uključe u privredni

86

razvoj svoje zemlje. Nkrumah je i to Titovo mišljenje odbacio. Umesto toga otpustio je nekoliko

najviših oficira. Medju njima je bio i general Ankra koji će ga kasnije zbaciti sa vlasti. Taj

postupak je demoralisao vosjku i još više ju je udaljio od režima. Tada je vojska postala zaseban

činilac u političkom životu Gane, što će kasnije imati razorne posledice po tu zemlju.

Inače, po svim drugim pitanjima, Nkrumah je imao Titovu podršku, pa čak i po pitanju

Panafrikanizma. To me je oduvek iskreno čudilo znajući da Tito, iako je bio pristalica zajedničkog

delovanja svih Afričkih zemalja u pravcu veće političke i ekonomske samostalnosti bivših

kolonija, nije verovao da je političko ujedinjenje svih pedeset i kusur afričkih država moguće. Tito

ga je podržavao verovatno iz ideoloških razloga, jer je želeo da obezbedi Nkrumahu što veći uticaj

u Africi. U toj svojoj podršci Nkrumahu, Tito je otišao dalje nego što mu služi na čast! Naime, Tito

je čak posle Nkrumaove smrti ušao u avanturu rasturanja Nigerije i sponsorisanja ustanka u Biafri.

Nkrumahu, koji je imao ambiciju da postane sveafrički lider, smetala je veličina i uticaj

Nigerije. Bila je to njegova ideja da se podsticanjem otcepljenja Biafre od Nigerije sruši taj stub

kapitalizma u Africi. Buduća nezavisna Biafra, bogata naftom, trebalo je da postane politički

satelit Gane. Na taj način i Nkrumah i Tito su zajednički odgovorni za jednu od najvećih

humanitarnih katastrofa u XX veku. To je zagadilo odnose izmedju Gane i Nigerije, a isto tako

izmedju Jugoslavije i Nigerije. Odnosi izmedju dve afričke zemlje, pa i izmedju ta dva naroda,

iako spolja zagladjeni još uvek su loši. Jugoslavija je medjutim, neposredno pre svog nestanka sa

geografskih karata, uspela da potpuno prevazidje sporne tačke. Prilikom zvanične posete

nigerijskog Predsednika Babangide Jugoslaviji koja je nastavljena na Samit Nesvrstanih u

Beogradu 1989 godine, Jugoslavija je kompenzirala Nigeriju prihvativši da svu jugoslovensku

vojnu opremu koja je svojevremeno bila data Biafri, a koja je trulila po bivšim ratištima, remontuju

za potrebe Nigerijske armije. To je imalo vrlo pozitivnog efekta na stav Nigerije prema Jugoslaviji

u vreme kada su Jugoslaviji bile nametnute sankcije zbog pokušaja da održi celovitost svoje

teritorije. Nigerija ni jednog trenutka nije odustala od svoje podrške za našu izgubljenu stvar!

+ + +

Kada je izgradnja socijalizma u Gani zapela zbog nedostatks para i kada je narodu prekipelo,

a kada su i u SAD shvatili da Nkrumah nije uradio ono što se od njega očekivalo, svi su se udružili

protiv njega. Tako je dobitnik “Medjunarodne Lenjinove Nagrade za Jačanje Mira Medju

Narodima”, veliki Osadjefo (što znači oslobodilac) Kvami Nkrumah, prvi doživotni šef države

koja je prva dobila nezavisnost medju zemljama južno od Sahare, ne samo zbačen s vlasti već i

87

stavljen na crnu listu da bude zapamćen kao tiranin, a ne kao čovek koji je pokušao da sprovede u

delo jedan divovski plan. Medjutim, zasluga je Rolingsove političke dalekovidosti, čiji autoritet je

bio iza pomenutog simpozijuma, da će Nkrumahu biti oproštene greške te da će ipak ostati

zabeležen kao druga mega-ličnost u istoriji Gane.

Državni udar, šifrovan kao “Operacija Hladna Zakuska” izveden je 24. februara 1966. Za

državni udar kojim je skinut sa vlasti, Nkrumah je čuo u avionu dok se vraćao iz posete Kini.

Avion nije sleteo u Akru gde ga je čekala sigurna smrt već je nastavio za Konakri, gde ga je

prihvatio predsednik Gvineje, Seku Ture (Sekou Toure), dao mu utočište i postavio ga za

kopredsednika Gvineje.

Nkrumah je 1971 godine oboleo od raka kože i prebačen je na lečenje u Bukurešt

(Rumunija) gde je i umro sledeće godine. Sahranjen je u Gani, u rodnom selu Nkroful, da bi tek za

vreme vlade Rolingsa bio prebačen u mauzolej koji mu je sagradjen u Akri. Mauzolej je postavljen

na mestu gde je u ponoć 6. marta 1957 godine proglasio nezavisnost Gane.

88

SILOVANJE JEDNOG NARODA!

Kao i svaka druga nauka, istorija ima svoje zakonitosti. Medjutim, izuzev pokušaja Fridriha

Engelsa da principima dijalektičkog i istorijskog materijalizma tumači makro-istorijska kretanja,

kao i kasnijih teoretskih razmišljanja Maksa Vebera, malo koji istoričar se usudio da uopštava. Za

većinu istoričara politička istorija čovečanstva je selektivno prepričavanje dogadjaja. Zašto sam

rekao “selektivno prepričavanje”? Zato što se obično smatra da politička istorija nije ništa drugo

nego obična pripovest o sukobima izmedju “dobrih naroda” i “zlih naroda”. A zbog toga što svaki

narod želi da baš on igra ulogu “dobrog naroda”, istorija se razlikuje od zemlje do zemlje, a isti

dogadjaji se prepričavaju na drugačiji, selektivan način.

Prepričavati sled dogadjaja u onih dvadeset godina posle pada Nkrumaha je gotovo

nemoguće. Verujem da ni učesnici tih dogadjaja ne bi bili u stanju da ih prepričaju, a da za svaki

pojedinačan dogadjaj ne konsultuju pristrasne zapise u štampi, diplomatske i policijske izveštaje.

Tu se dešavalo toliko naizgled kontroverznih dogadjaja da čak kada bi neki istoričar posvetio i par

hiljada stranica ne bi uspeo da svom pripovedanju da verodostojnost. Zato se ja neću ni upuštati da

raspredam o pojedinačnim dogadjajima, već ću pokušati da isticanjem zajedničkih imenitelja i

dočaravanjem atmosfere pretrčim preko tog žalosnog perioda ganske istorije.

Moja početna teoretska opaska će biti da je celokupna ganska politička istorija, kao i

nedavna istorija Srbije, priča o tome kako su se pojedinci urotili da se obogate na račun sopstvenog

naroda, odnosno kako su neki drugi pojedinci pokušavali (uglavnom neuspešno) da to spreče.

Znam da se većina Ganaca i Srba neće složiti sa ovom mojom postavkom, medjutim, složili se oni

ili ne, šteta je učinjena i istorija se nemože premotati unazad. Jedina nam je uteha da nešto

možemo naučiti od svojih grešaka ako smo dovoljno spremni da sebe pogledamo u ogledalu!

Državni udar protiv Nkrumaha je bio odlično organizovan. Nakon udara vlast je preuzeo

Savet Nacionalnog Oslobodjenja (National Liberation Council) NLC sastavljen od četiri generala i

četiri visoka policijska oficira. Nominalni šef države i predsedavajući NLCa postao je General

Ankra (Lt. Gen. J. A. Ankrah). General Emanuel Kvesi Kotoka koji je bio glavni igrač u skidanju

Nkrumaha sa vlasti, postao je član NLCa, član vlade i vrhovni zapovednik vojske. On je bio čovek

magične snage i vrlo verovatno glavni pokretač svega što se u političkom životu Gane u vreme

NLCa dešavalo. Nažalost, niti je Kotoka, niti bilo koji drugi član NLCa imao bilo kakav politički

89

program koji bi omogućio da se bar donekle zaleče rane koje je Nkrumahov režim ostavio za

sobom.

Uskoro, posle skandala zbog umešanosti u korupciju, Ankrah je bio udaljen iz NLCa. Njega

je zamenio Brigadni General Afrifa (Brigadier Akwasi Amankwaa Afrifa). To je onaj isti Afrifa

koji je nedavno, dok je još imao samo čin majora, bio desna ruka generalu Kotoki u zaveri za

svrgavanje Nkrumaha. Odnosno, to je isti Afrifa koji će kasnije biti jedan od tri šefa države koji će

tokom Rolingsove revolucije biti streljan!

Kao i svi ljudi sveta, ni Ganci nemaju politička mišljenja već političke predrasude. Nažalost

te političke predrasude se menjaju. Da navedem samo najdrastičnije primere. Mnogi, koji su

obožavali Nkrumaha, kasnije su ga mrzeli mnogo više nego što je to Nkrumah zaslužio. Isto tako,

većina onih koji su pozdravili dolazak Kotoke, kasnije su mu postali neprijatelji. A da ne

pominjemo slučaj Rolingsa koji je imao skoro stopostotnu podršku nacije, da bi mu ta ista nacija

kasnije okrenula ledja pod uticajem vrlo neukusne i bezskrupulozne propagande.

Kotoka, koji je od običnog redova u britanskoj vojsci narastao do generala, takodje je jedna

od tragičnih ličnosti u istoriji Gane. Skoro cela nacija je prekonoć postala nezadovoljna

dobronamernim, ali amaterskim pokušajima tog profesionalnog vojnika, da uvede red u državnu

upravu. Posebno su bili nezadovoljni oni koji su izgubili privilegije, stečene za vreme Nkrumaha

kao i oni koji su želeli oživljavanje koncepta koji je zagovarao, tada već pokojni Dankva. Pored

toga, Kotoka je bio iz plemena Eve, tako da su i Ašanti, kao vrlo čvrsta etnička skupina imali

razloga za nezadovoljstvo. Kao sinergička posledica tih pojedinačnih nezadovoljstava, izvršeno je

nekoliko pokušaja atentata na generala Kotoku. Medjutim, što bi narod rekao, metak ga nije hteo!

Posle tih neuspelih pokušaja smaknuća, narod je počeo da razmatra da li postoje možda i neki

magični elementi Kotokine neranjivosti. Do zaključka nije bilo teško doći. Kotoka je bio Eve, a

Eve su poznate u Zapadnoj Africi po svom umeću crne magije, tako da je svima postalo jasno da

Kotoka ima neki talisman koji čini da dobro ciljani metci, i to iz blizine, na volšeban način skrenu.

Pošto je Kotoka bio poznat kao miljenik žena, i to navodno, zbog nenormalne veličine polnog uda,

narod je zaključio da se generalova magična snaga krije baš u tom njegovom preterano razvijenom

organu. Da bi ga ubili, trebalo ga je lišiti tog dela anatomije u kojem mu se krila neranjvost.

Mogućnost se se ukazala 17 aprila 1967, kada je grupa mladih oficira, zaverenika koje je

predvodio poručnik Mozes Jeboa uspela da odseče taj izvor crne magije sa generalovog tela i ubije

ga.

90

Nije tačno da se ta drama odigrala, kao što se uglavnom veruje, ispred ulaza u aerodrom, na

mestu gde je Kotoki kasnije podignut spomenik. Jedan očevidac i učesnik koji me je zakleo da

nikada ne otkrijem njegov identitet mi je ispričao da se to odigralo skoro čitav kilometar od mesta

gde mu je sada spomenik. Po rečima mog prijatelja, Kotoka je bio napadnut na mestu gde je danas

ulaz u kargo terminal, a gde je u staro vreme bio aerodromski VIP paviljon. Kotoka je opet uspeo

da izbegne ispaljene metke i da pobegde kroz brašland koji je nekada bio na mestu gde je sada

ultramoderni Erport Siti i da stigne skoro do mesta gde je danas raskrsnica puta koji vodi od kargo

terminala sa glavnim magistralnim putem Tema – Akra. Tu su ga medjutim stigli i pod jednim

mango drvetom koje je još uvek postojalo do mog odlaska iz Akre (juni 2010) iskasapili ga i

ostavili da iskrvavi do smrti.

Ubistvom generala Kotoke nije srušen NLC. Naprotiv, to ubistvo je na posredan način

ojačalo vlast. Zaverenici su okarakterisani kao Nkrumahisti, što im je automatski donelo mržnju i

bes cele nacije. Jeboa i ostali zaverinici su uhapšeni, sudjeni i streljani.

NLC je oktobra 1969 godine predala vlast civilnoj, demokratski izabranoj vladi takozvane

Druge Republike. Na tim izborima je ogromnu većinu dobila Progresivna Stranka koja je bila

izrazito anti-Nkrumahistička. Iako je za presednika vlade došao izvenredni intelektualac Dr. K. A.

Busia, nekadašnji blizak saradnik Nana Dankve, on nije stigao da učini bilo šta značajno u pravcu

izlečenja ganske privrede. Niti je šarmanti, izvanredno obrazovani i prebogati šef države,

poglavica Edvard Akufo Ado (Nana Edward Akufo Addo) mogao bilo šta da uradi, jer je po ustavu

bio samo nominalni Predsednik. (Ovde treba pomenuti da je Nana Akufo Ado otac današnjeg

političara istog imena koji je nosilac liste desničarske stranke NPP. O tome kasnije.)

Druga Republika nije donela bilo kakvo značajnije poboljšanje ganskom narodu. Ništa se

nije izmenilo, jer je Druga Republika nasledila blagi užas od upropašćene privrede. Druga

Republika je bila tek poredah izmedju dve vojne diktature. Progresivna stranka je opstala na vlasti

svega 26 meseci kada je bila zbačena vojnim udarom.

Drugu Republiku je srušio Pukovnik Ignejšs Aćampong (Ignatius Kutu Acheampong),

rodjen 23. septembra 1931, streljan 16 juna 1979. Vojni udar se dogodio 13. januara 1972. Na vlast

su došli oficiri organizovani u Nacionalni Savet Spasa (National Redemption Council, NRC),

kojim je rukovodio Aćampong koji se proglasio za generala i šefa države.

Interesantno je napomenuti da su SAD znale da se priprema državni udar i bile vrlo

zainteresovane da na čelo vojnog režima dodje opet General Ankrah, onaj isti koji je bio na čelu

91

vojne vlade posle pada Nkrumaha, a koji se obrukao u pomenutom korupcionaškom skandalu.

Amerikanci su imali najviše poverenja da će se Anhrah odupreti bilo kakvim pokušajima

Nkrumahista da se vrate na vlast i ponovo stave Ganu pod uticaj socijalističkog bloka. Za tu

epizodu američkog mešanja u ganske poslove saznalo se tek nedavno, kada je skinuta tajnost

prepiske izmedju Din Raska, američkog državnog sekretara i direktora CIA Džona MkKona.

Medjutim ovog puta CIA nije uspela, a možda nije ni insistirala da uspe, jer su svi viši oficiri

članovi NRCa bili listom anti-Sovjetski raspoloženi.

Kao što se moglo i očekivati, vojska nije donela nikakvo poboljšanje. Nezadovoljstvo

stanovništva je raslo. Tri i po godine posle dolaska na vlast, a sa ciljem da podseti neposlušan

narod ganski da je vojska na vlasti, Aćampong je NRC preimenovao u Vrhovni Vojni Savet,

(Supreme Military Council, SMC). Ni to nije donelo nikakve promene. Neposredno iza toga, u

“dvorskom” državnom udaru, Aćempong je bio zbačen sa mesta presedavajućeg SMCa, a na

njegovo mesto je došao šest godina mladji i bolje obrazovan General Akufo, (Lieutenant

General Frederick William Kwasi Akuffo, rodjen 21. marta 1937, a streljan deset dana nakon

Aćamponga, 26. juna 1979. Napominjem da Generala Akufoa ne treba mešati sa pomenutim

Nanom Akufo Adom, Predsednikom Druge Republike koji nije bio vojno lice.)

Promene koje su NRC i SMC uveli bile su uglavnom kozmetika.

Slično kao što je u svoje vreme Nkrumah kao najjači politički adut koristio antikolonijalizam

i panafrikanizam, tako su i generali održavali nivo narodne podrške, ili bolje rečeno, opravdavali

svoje samovlašće, raznim nebitnim promenama. Sve se svodilo na to da treba ubediti Gance da su

tek oni uspeli da odagnaju kolonijalnu prošlost iz zemlje i donesu joj pravu slobodu. Tako je

imperijalni sistem mera zamenjen metričkim sistemom. (Do koje mere je to bila šminka može se

zaključiti i dan danas. Punih 30 godina posle prelaska na metrički sistem, ne samo da zidari

neznaju da se služe metrom, već i svi organi nadležni za izdavaanje gradjevinskih dozvola

zahtevaju da planovi budu u stopama i inčima!) U daljim antikolonijalnim naporima, saobraćaj je

sa leve strane puta prebačen na desnu, a futbalski stadioni su modernizovani i prilagodjemi

svetskim standardima. Jedina stvarno suvisla mera je bila akcija operacija hranimo sami sebe,

(Operation Feed Yourself) koja je imala za cilj da ojača poljoprivredu i da smanji uvoz hrane.

Medjutim, te promene nisu mogle da neutrališu skandalozno rušenje ganske privrede.

U svoje vreme, ganska valuta sidi je nasledila vrednost engleske funte, jedan sidi = 1 funta i

bila je konvertibilna na svim monetarnim tržištima sveta. Nažalost, u devet godina Nkrumahove

92

vladavine, sidi je izgubio vrednost oko 20 puta, izgubio je konvertibilnost, a stvoreni su i uslovi za

kasniju još bržu inflaciju. U vreme vlade generala, sidi je konačno izgubio svaku realnu vrednost.

Situacija je bila slična onoj kakva je bila u Srbiji u vreme vladavine Miloševića. Ipak je Banka

Gane još uvek garantovala njegovu konvertibilnost na nivou od oko četiri Cedija za jedan US

dolar, dok je prava vrednost bila preko 100 sidija za jedan dolar! To je otvorilo neverovatne uslove

za razne mahinacije i brzo bogaćenje onih koji su imali mogućnosti da kupuju stranu valutu od

državne banke.

Evo kako je to funkcionisalo.

Samo su članovi Hunte imali pravo da dodeljuju dozvole za otkup strane valute koja će se

koristiti za uvoz. Tako su srećni pojedinci, uglavnom rodjaci i poslovni partneri generala, dobijali

pravo otkupa strane valute i dozvole za uvoz robe široke potrošnje. Možete zamisliti koliki profiti

su se na taj način stvarali. Razlika izmedju zvaničnog i “crnog” kursa je bila ni manje ni više nego

25 puta! Što znači, ako ste po zvaničnom kursu kupili 10 hiljada dolara za uvoz bilo čega, vi ste

automatski ostvarili dobit od četvrt miliona dolara! Razliku je pokrivala Banka Gane. Već za

nepune dve godine sve rezerve kojima je država raspolagala bile su iscrpene i prelile su se u

privatne džepove. Gana je zajmila novac i rasprodavala sve što se prodati moglo.

Jedini prihod koji je država ostvarivala bio je od izvoza kakaovca. Medjutim, pošto je

kakaovac plaćan u domaćoj valuti i to po zvaničnom kursu, odnosno po ceni koja je bila 25 puta

niža od tržišne cene, proizvodjači kakaovca nisu više imali nikakvog interesa da proizvode tu

industrijsku biljku. Oni koji su bili blizu granice sa Togoom, švercovali su kakaovac u Togo, a

većina je napuštala proizvodnju i sekla nasade da bi ih pretvarala u farme na kojima se proizvodila

hrana za lokalnu upotrebu. Da bi se bolje razumela sva tragedija uništavanja nasada kakaovca,

potrebno je objasniti kako se kakaovac gaji. Drvo kakaovca može da raste i daje plod jedino ako je

u debeloj senci ogromnog drveća tropske prašume. Farma kakaovca ne liči ni malo na bilo šta što

može da se smatra farmom. Nasad kakovca je takoreći izgubljen u gustižu višespratne prašume.

Drvo kakovca ne ide u visinu više od 3 do 5 metara i zauzima prostor izmedju šumskog poda i

najnižeg granja drveća srednje veličine koje takodje živi u senci ogromnih stabala koje sam već

opisao u trećoj glavi. Onog trenutka kada proizvodjač kakaovca pokuša da od nasada kakaovca

napravi klasičnu farmu, on je uništio habitat koji je stvaran više stotina godina i koji će se teško

ikada ponovo stvoriti. Tokom nerazumne politike generalskog režima, milioni hektara kakaovog

nasada su uništeni zajedno sa tropskom šumom koja mu je davala zaklon.

93

Srećom za buduće generacije, veliki broj nasada je ipak sačuvan zahvaljujući švercu. Najviše

su švercovali oni koji su živeli u selima duž granice sa Togoom, odnosno pripadnici lokalnog

plemena Eve iz čijih redova je regrutovana i policija i vojska. Zahvaljujući rodbinskim vezama,

šverc je dobio nezvaničnu zaštitu tih organa državne prinude. Uskoro su se medjutim pripadnicima

plemena Eve pridružili i Ašanti, iz čijih redova je bio i sam šef države Ignejšs Aćampong. Nesme

se zaboraviti da je gro ganskog kakaovca prozvodjen baš na teritoriji plemena Ašanti gde su

poglavice bili i staratelji plemenske zemlje i u čijem je interesu bilo da se kakaovac izvozi kako

njihove fabrike u Evropi nebi radile sa smanjenim kapacitetima. Tako je stvorena jedna potpuno

nakaradna situacija. Svi su bili uključeni u šverc! Veruje se da je glavni organizator ilegalnog

prevoza kakaovca preko granice bio lično komandant Graničnih jedinica General E. K. Utuka.

Čitavi motorizovani karavani sa desetinama hiljada vreća kakaovca prelazili su svakodnevno u

Togo. (General Utuka će kasnije biti streljan istog dana sa generalom Aćampongom zbog zločina

protiv naroda.)

Jedinu štetu je trpela državna kasa i seljaci. Seljacima je bivala plaćana maksimirana cena

koja je bila kao što je rečeno oko dvadeset i pet puta niža od prave cene, dok su organizatori šverca

i poglavice delili ekstra profit!

Na tržištu nije bilo ničega. Život se nastavljao samo zahvaljujući sivoj ekonomiji koju je

narod zvao “kalabule”. Sredinom sedamdesetih ljudi bi umirali od gladi na ulicama da nije bilo

kalabaulea, ilegalne eksploatacije zlata (galamsi) i šverca. Roba koja je stizala iz uvoza preko onih

koji su dobijali pomenute dozvole za uvoz, trebalo je da se prodaje u trgovinama po takozvanim

kontrolisanim cenama. Medjutim, pošto je uvozne robe bilo sve manje i manje, jer su se državne

zalihe deviza istanjile, uvozna roba se dobijala isključivo na osnovu rešenja vojne komande. Ti

koji su dobijali rešenja nisu bili krajnji potrošači nego posrednici. Oni bi kupili robu na veliko, a

zatim bi je ispod ruke preprodavali drugim nakupcima koji su je opet preprodavali dalje. Carevi

kalabulea su bili muslimanski trgovci naseljeni po većim mestima, takozavni aladji. (Aladji je

deformacija titule Al Hadži koju su dobijali Muslimani koji bi posetili Meku; na našem jeziku

Hadžija).

Aladji su menjali stranu valutu za domaću po realnom kursu i bili su distributeri hrane i robe

široke potrošnje po realnim cenama. Uskoro su aladji uspeli da provale način kako da uz mito

dodju do rešenja za kupovinu robe po kontrolisanim cenama. Aladji su otkupljivali hranu i od

domaćih seljaka. Seljaku se više isplatilo da robu proda nakupcu, nego da sam putuje u grad i

94

izloži se eventualnoj zapleni ako ne podmiti dovoljno vojsku koja je postavljala barijere na svim

ulazima u bilo koje veće mesto u kojem je postojala pijaca. Aladji su plaćali vojnicima nedeljne

naknade za “razumevanje” i sve je funkcionisalo perfektno, jedino je država tonula.

Ne samo da je kompletna nacija bila uvučena u kalabule, već su se u taj sistem

preživljavanja uključili i stranci, pa čak i diplomatska predstavništva. Stranci su bili značajan izvor

strane valute koja je ubrizgavana u sivu ekonomiju. Po ganskim propisima, svi koji su imali u

posedu stranu valutu bili su obavezni da je menjaju u bankama. Medjutim, to nikome nije padalo

na pamet, jer bi to predstavljalo finansijsko samoubistvo. Ko god bi menjao pare u banci, trebalo bi

da potroši barem 10 hiljada dolara na esencijalne mesečne izdatke. Zato bi stranci žrtvovali par

stotina dolara mesečno i samo to promenili u banci, tek da se zadovolji propis, dok su gro novca

menjali na crno kod nekog aladjija. Svaki stranac je imao svog aladjija. Često je bio slučaj da

kada bi neki stranac uspeo da iskamči pismo da nabavi cigarete ili pivo po kontrolisanoj ceni, on bi

to pismo davao svom aladjiju, jer mu je taj aladji bio pojas za spasavanje u zemlji koja se rapidno

raspadala.

U sistemu kalabulea, pored države i seljaka jedino su još i strane avio kompanije bile na

gubitku. Naime, avio karte su morale da se kupuju za sidije i to po zvaničnom kursu. Ljudi koji su

u to vreme živeli u Akri kleli su mi se da je recimo kružna karta od Akre do Akre preko Abidžana,

Rio de Žaneira, Lime, San Franciska, Nju Jorka, Pariza i Lomea mogla da se dobije za oko 300

dolara ako bi se kupila za sidije zamenjene na crno. Medjutim, kupovina jeftine karte nije bila kraj

priče. Beskrupulozni pojedinci su se dosetili ne samo kako da kupuju jeftine karte, već da na njima

i zarade! Leteli bi iz Akre do Abidžana, pa bi preskočili transatlanski deo puta, već bi odleteli

pravo za Pariz. U Parizu bi prezentirali kartu i tražili da im se nadoknadi neiskorišćeni deo. Kažu

da bi na taj način pokupili od avio kompanija oko 3000 dolara po jednoj karti!

Mislim da je vladavina ganskih generala, po maštovitosti ilegalnog bogaćenja, nadmašila čak

i veliku Miloševićevu ujdurmu kada je ovaj srpski “spasilac” nemilice štampao šarene laže koje je

preko svojih šiptarskih saveznika menjao za nemačke marke. Valjda će se urednici Ginisove

Knjige Rekorada setiti da uvrste i ovakve nesvakidašnje podvige u svoje rekorde.

U svakom slučaju, u periodu vladavine generala stvorena su ogromna lična bogatstva koja će

nadživeti i kasniju revoluciju vazduhoplovnog poručnika Rolingsa i ostati neokrnjena. Danas se

vlasnici tih bogatstava svrstavaju u cenjene privrednike i stubove ekonomskog uspeha Gane.

95

(Verujem da će nakon ove rečenice mojim čitaocima iz Srbije gorki osmeh prepoznavanja zaigrati

na licu!)

Medjutim, ono što me najviše boli je da su Ganci sve svoje nedaće iz vremena generala

zaboravili i da krivicu za sadašnje privredne nedaće svoje zemlje ne pripisuju onima koji su pod

izgovorom antikolonijalizma i antikomunizma iscedili sve životne sokove svoje zemlje. Oni to

pripisuju onom istom vazduhoplovnom poručniku Džeriju Rolingsu, koji je Ganu u poslednji

trenutak spasao od sigurnog kolapsa.

96

INJEKCIJA ADRENALINA

Šestogodišnja vladavina pukovnika i samounapredjenih generala imala je trajan uticaj ne

samo na privredni položaj Gane, već još više na društvene, političke, a naročito moralne standarde

ganskog stanovništva. Nekadašnja urodjena pristojnost koja je bila karakteristična za plemenska

društva Zapadne Afrike bila je gotovo uništena. Novac je postao jedini aršin kojim bi Ganac merio

svog subrata Ganca. Nema novca - nema poštovanja! Da cela stvar bude još gora, niko više nije

mario na koji način na koji je neko napravio pare. Ili si imao pare, ili nisi. Učešće u kalabule

privrednim kombinacijama, opšte varanje, uključujući i članove najuže porodice, postao je

normalan način života. Pristojnost je shvatana kao slabost. Ako si pristojan, znači da si nekoristan

(useless)!

Moralne vrednosti su se sunovratile. Čak su i crkve pronašle draž brzog sticanja para. One

crkve koje su imale tradiciju kao Katolička, Metodistička, Anglikanska i slične, pokušale su da

sačuvaju etičku i versku čistoću ali su zato gubile pastvu. Gomile novih, takozvanih

“karizmatičnih” crkava preplavile su Ganu. Propovedajući neka samo njima svojstvena tumačenja

Svetog Pisma, te crkve su pronašle možda najefikasniji način kako doći do para. Crkve su postale

mesta gde ste mogli da nadjete one koji bi vam pomogli da dodjete do deviza i gde ste se sretali sa

svojim potencijalnim kalabule partnerima. A sve to u ime Isuse Hrista!

Ljudi su izgubili samo-poštovanje; sve što ih je zanimalo bio je novac! Nikakav posao se nije

mogao završiti bez podmazivanja. Farmeri su davali mito činovnicima, činovnici medicinskim

sestrama, medicinske sestre učiteljima, učitelji policajcima, policajci lekarima, lekari sudijama, a

svi su morali deo svog plena da podele sa svojim pretpostavljenim i sa svojim sveštenicima. Na

vrhu tog čudnog lanca bili članovi vojnog vrha u SMC ali i sam Gospod Bog. Ako ne biste dali

lavovski deo svog kalabule prihoda karizmatičnim popovima, niste mogli ni sanjati da će vam

grehovi biti oprošteni.

Ako ne biste bili spremeni da svoja udvaranja poduprete pozamašnjim svotama novca, ni

jedna gospodjica vas ne bi htela. Čak i devojke iz “boljih kuća” su očekivale da se dobro

“ispružite”. Inače kako bi mogle da saznaju dali su džepovi njihovih potencijalnih muževa bili

dovoljno duboki. S druge strane, one koje nisu bile iz “boljih kuća”, redovno su išle u crkvu gde su

mogle da nadju “sponsore”. Dobro su znale da će novac kojeg su morale da se liše prilikom

davanja priloga za crkvu, sigurno povratiti još iste večeri.

97

Rodoljublje koje je bilo jedan od najjačih osećanja u godinama sticanja nezavisnosti počelo

je da se gubi. Pošto više nisu bili u stanju da nadju posao u svojoj otadžbini, Ganci su se otisnuli u

svet trbuhom za kruhom. Tokom tog nesrećnog razdoblja oko 2 miliona Ganaca je otišlo u

Nigeriju, a još 2 miliona u Evropu i u SAD.

Najveća nesreća koja je zadesila Ganu u vremenu generala je, da je uprkos revolucije koja je

usledila i uprkos nastojanjima prosvetljenih pojedinaca da se odupru novim moralnim

kriterijumima, novac ostao najznačajnija zvezda vodilja ganskog društva sve do dana današnjeg.

Sredinom jula 1978 godine kada je General Akufo izvršio onaj pomenuti udar i preuzeo vlast

of generala Aćamponga, Gana je bila na samrti. Državna kasa je bila prazna, državni prihodi su bili

zanemarljivi, narod je bio gladan, ništa nije funkcionisalo. General Aćampong, iako očigledno

kriv, samo je ražalovan i zabranjeno mu je bilo da se ubuduće prihvata bilo kakvih javnih funkcija.

I pored toga što je vojna obaveštajna služba svakodnevno obaveštavala generala Akufoa da usled

opšteg nezadovoljstva medju vojskom može doći do pobune, on niti je bio spreman da svog kolegu

izvede na sud niti da mu konfiskuje nelegalno stečeno bogatstvo.

Paraleleno sa rastućim nezadovoljstvom, rukovodstvo SMC je shvatilo da ničeg više nije

preostalo od čega bi se moglo ćelepiriti i odlučilo je da vruć krompir preda civilima.

Iznenadjdujuće je bilo da i pored tragične situacije u kojoj se Gana nalazila i stari i novi

političari su jedva čekali da dodju do vlasti. Kada je januara 1979 godine SMC objavio da će biti

organizovani slobodni, opšti izbori, 20 stranaka je podnelo dokumenta za registraciju: NNP, GUM,

ULP, PA, CFP, SDP, MGSP, WP, NDF, PRP, PNP, PFP, GCP, NCP, GCPP, TFP, YPF, DFP,

PPG, NGP, PVP, UNG! Koliko je meni poznato ništa slično se nikad nije desilo izuzev u Srbiji

gde i dan danas imamo oko 60 političkih stranaka koje se bore da navuku čizme da mamuzaju

mrtvog konja!

Parlamentarni izbori su zakazani za 18 jun 1979 godine, a primo-predaja vlasti za tri meseca

kasnije. Da je sve išlo po planu, generali bi se izvukli kao tarana iz lonca, a ko god da dobije izbore

morao bi da se snalazi kako da upravlja razorenom zemljom.

Tada na scenu izlazi Džeri Džon Rolings!

Pre 15 maja 1979 godine, izuzev porodice, drugova i kolega iz vazduhoplovstva, Rolings

(Jerry John Rawlings) nije bio šire poznat. Ali od tog dana za Rolingsa zna cela Gana, a tokom

sledećih nekoliko godina ceo svet će u njemu prepoznati najznačajniju mega-ličnost u istoriji

Gane! Šta se to sve desilo i šta je uticalo da taj mladi oficir koji nije ni sanjao da će postati

98

istorijska ličnost, postane liderom jedne cele nacije? Priča o Rolingsu je izuzetno interesantna kao

doprinos analizi koji to elementi mogu jednu osobu da pretvore u mega-ličnost.

Džeri je rodjen juna 1947 kao dete Viktorije Abotui (Agbotui) iz Kete i Džemsa Ramzija

Džona, škotskog apotekara koji je godinama živeo i radio u Akri. Otac, tipičan škotski brdjanin, a

majka, Eve iz Kete okruga koji je poznat kao najznačajniji ganski rasadnik intelektualaca i čvrstih

ličnosti.

Kao dečak, Džeri je bio pun inicijative, ljubopitljiv, neposlušan, rečit i iznad svega

tvrdoglav. Pošto je završio prestižnu Aćimota Srednju Školu, Džeri Džon je odlučio da postane

pilot. Prijavio se za kadeta letača u Gansko Vazduhoplovstvo i avgusta 1967 godine bio je odabran

za dalje školovanje u Vojnoj Akademiji u Akri. Kao kadet, Džeri i njegov najbolji drug, jedan

mladić iz plemena Ga, Aleks po imenu, (prezimena se nažalost ne sećam), upoznali su se i

sprijateljili sa jednom Srbijankom, ćerkom tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Gani. Dva

ganska mladića su postali česti gosti u rezidenciji našeg ambasadora u nasečju Roman Ridž i

obožavali su da sa njime diskutuju o politici i sociologiji. Te diskusije su podigle Džerijevu svest o

društvenim nepravdama na jedan viši nivo. Ko posledica tih razgovora jugoslovenski predsednik

Tito je postao politički uzor Džeriju; onaj isti Tito čije savete Nkrumah nije prihvatao.

Sve veće očajanje u narodu i krajnje nezadovoljstvo u vojski postalo je Džerijeva noćna

mora. Narednih godina, Džeri i nekoliko drugih vazduhoplovnih oficira organizovalo se u malu,

neformalnu grupu koja se u večernjim satima sastajala u jednom gaju banana palmi nedaleko od

vojnog aerodroma gde su diskutovali o pitanjima od opšte-nacionalnog interesa. Uzimali su u

razmatranja sve što bi im palo na pamet uključujući i nasilje. Izmedju ostalih nedozrelih ideja,

nameravali su čak da podmetnu bombe u radne prostorije nekih Sirijaca i Libanaca poznatih po

kalabule aktivnostima kako bi time naterali organe SMC da pokrenu istragu o korupciji.

Potpuno spontano i bez bilo kakvog prethodnog planiranja, ova grupa je 14 maja 1979

godine odlučila da deluje! Ti ljutiti i impulsivni mladići krenuli su napred ne vodeći računa o

posledicama koje ih čekaju sa nadom da će moći da izvedu čudo. Bilo je puno muvanja tamo-amo

i puno konfuzije sve do zore 15 maja. Džeri niti je znao šta treba da uradi, niti kako. Može se

mirne savesti reći da je Džeri bio uvučen u jednu totalno neorganizovanu i beskorisnu pobunu.

Tog jutra, 15 maja zaverenici su uhapsili nekoliko viših oficira i zahtevali da im se dopusti

da izraze svoje zamerke javno. Džeri je imao pripremljen koncept govora narodu koji nažalost

nikada nije pročitao preko radija. Ipak u svom razgovoru sa tim višim oficirima Džeri je ispraznio

99

svoje srce i rekao da je jedini put koji on vidi za Ganu da se krene etiopskim stopama. Te reči će

dve i po godine kasnije, posle njegove druge revolucije, biti tumačene kao njegova rešenost da u

Gani zavede komunističku diktaturu i imaće ozbiljne posledice. U uslovima Hladnog Rata niti

jedna zapadna sila neće biti spremna da mu pruži bilo kakvu privrednu pomoć. Naprotiv činiće sve

moguće samo da ga sklone sa vlasti.

“Revolucija” je doživela nagli svršetak kada su “lojalni” vojnici došli i uhapsili buntovnike.

Već 28 maja, Rolings i šestorica drugih zaverenika izmedeno je pred vojni sud u Akri i

optuženo za pobunu. To je izazvalo nezadovoljstvo pa čak i bes medju vojskom. Oni su znali da su

i Rolings i njegovi pomagači bili rodoljubi i nisu želeli da prihvate kvalifikaciju da je njihov izraz

nezadovoljstva bila pobuna. Po mojoj oceni čak je i vojni tužilac pokazivao simpatiju za glavnog

optuženog. U svojoj odbrani Rolings je naglasio da je bio prinudjen da tako postupi samo da bi

skrenuo pažnju na rastuću socijalnu nepravdu. Pored toga, da bi zaštitio svoje drugove,

vazduhoplovni poručnik Džeri Džom Rolings je svu odgovornost preuzeo na sebe što ga je

prekonoć učinilo najpopularnijom ličnošću u Gani.

U zoru 4 juna, dok je čekao da ga ponovo izvedu pred sud, Rolings je oslobodjen! Grupa

vojnika predvodjena Majorom Kodžo Boaće Djanom (Kojo Boakye-Djan), Džerijevim školskim

drugom, upala je u vojni zatvor, oslobodila ga i dala mu komandu nad ovom novom pobunom.

Vojnici koji su čuvali zatvor bili su prvi koji su se pridružili. Kao lavina pobuna je sve pregazila i

prerasla u revoluciju! Revolucionari su imali jedan, jedini cilj: generale je trebalo isterati. Za svega

nekoliko sati Vrhovni Vojni Savet (SMC) se našao na djubrištu istorije a Vojni Revolucionarni

Savet (Armed Forces Revolutionary Council, AFRC) je došao na vlast. Revolucija Društvene

Savesti je postigla svoj prvi cilj.

Oduševljene mase su pozdravile Rolings kao svog heroja, Gospoda Spasitelja, Mladjanog

Isusa!

A šta sada? Šta može ta čudna skupina uzavrelih idealista sa Rolingsom kao vodjom da

učini. Tek je početni cilj bio postignut. Smakli su sa vlasti korumpirani SMC i povratili čast armiji,

ali nisu bili složni šta im valja dalje činiti. AFRC nije bio idološki homogen. Medju nižim

činovima bilo ih je koji su želeli osvetu i radikalne promene. Na suprot njima, Rolings je želeo

privredni oporavak. Ali po njegovim sopstvenim rečima, niti je znao koja mu je bila ideološka

baza, niti je imao bilo kakav ekonomski program. “Ja ne poznajem pravo, niti razumem

ekonomiju, sve što znam to je kada mi je trbuh prazan,” bile su njegove reči.

100

Kako bi sprečili bilo kakvu mogućnost da se generali vrate na vlast, revolucionari su odlučili

da ih izvedu pred preki sud. Na dan 16. juna dotadanji Šef države, General Aćampong i komandant

graničnih jedinica General E.K. Utuka su bili osudjeni na smrt i streljani!

U sred tog revolucionarnog previranja, u skladu sa ranije zacrtanim programom AFRC su

organizovali slobodne, opšte izbore. Rolings je bio odlučan da je njegova Revolucija Društvene

Savesti imala ograničeni zadatak i da se datum povratka civilnoj vlasti mora striktno poštovati.

Kao što je još pre revolucije bilo odlučeno i najavljeno, 18. juna, svega dva dana po izvršenju

smrtnih presuda, opšti izbori su bili održani! To je verovatno jedini slučaj u istoriji čovečanstva da

su u jednoj zemlji održani slobodni, višepartijski izbori dok je revolucija bila u punom zamahu!

Od svih onih pomenutih stranaka, samo šest su izišle na izbore. Narodna Nacionalna Partija

PNP (People’s National Party) sa Hila Limanom (Hilla Limann) kao predsedničkim kandidatom

odnela je pobedu velikom većinom nad Partijom Narodnog Fronta PFP (Popular Front Party) koja

je sledila tradiciju Dankve i Busije, a koju je predvodio Viktor Ovusu (Victor Owusu).

PNP koja je važila kao stranka koja je sledila tradiciju Nkramahizma, isturila je Hilu Limana

za predsedničkog kandidata u poslednjem trenutku. Ovde se mora istaći da Hila Liman nije ni bio

sledbenik Nkrumaha. Taj bivši diplomata i vrstan intelektualac nije bio profesionalni političar, već

običan rodoljub. Verovatno je na izborima baš zbog toga i dobio. Gancima je profesionalnih

političara i generala bilo preko glave. Želeli su da ih vodi jedan trezvan i pristojan čovek.

Odmah nakon izbora nastavilo se sa izvršenjima smrtnih presuda. Deset dana posle prvih

streljanja, 26. juna 1979 godine još dva bivša Šefa države, Generali Afrifa i Akuffo, zajedno sa

General Majorom Robertom Koeijem, pukovnikom Rodžerom Felijem, Vazduhoplovnim

Maršalom Džordžom Jao Boaćeom i Admiralom Džojem Amedumeom izišli su pred streljački

stroj. Iako je u to vreme velika većina stanovništva odobravala taj revolucionarni potez AFRC,

kako je vreme prolazilo, sve veći broj Ganaca je počeo da osudjuje te smrtne presude. Pod uplivom

subtilne ali konstantne propagande, čak i danas, više od 30 godina kasnije, velika većina Ganaca je

spremna da osudi Rolingsa da je praktično ubio svoje pretpostavljene starešine.

General Džošua Hamidu (Lieutenant General Joshua Hamidu) koji je u vreme AFRC režima

bio Načelnik Generalštaba, dao je kasnije izjavu da su on i Rolings bili jedini pripadnici armije

koji su bili u vrhu revolucionarnih vlasti, a da su se usprotivili egzekucijama. Po njegovim rečima

većina, ako ne i svi niži činovi zahtevali su krv. Mnogi trezveni ljudi danas shvataju da bi došlo do

nove mnogo radikalnije revolucije kao što je bila ona u Kambodži u vreme Crvenih Kmera, da tada

101

nije utoljena žedj za krvlju. A najverovatnije, da nije popustio, i sam Rolings bi se našao pred

streljačkim strojem.

Medjutim, po mom mišljenju, opasnost da bi se Gana našla u još težem revolucionarnom

kovitlacu nije najvažniji argumanat u prilog egzekucija. Najjače opravdanje je da su one suštinski

bile neophodne i opravdane. Potpuno sam svestan da će ove moje ocene i interpretacije dogadjaja

u Gani svakako izazvati jed većine mojih ganskih prijatelja. Ja sam ipak spreman da branim svoj

stav. Ne želim da to pitanje ostane otvoreno. Ja sam protiv nasilja i protiv revolucija. Ali takodje

dozvoljavam i izuzetke. E, kada kažem izuzetke imam u vidu baš tu, Revoluciju od 4tog juna.

Ganski intelektualci kao da nisu stanovnici sopstvene zemlje. Oni se valjda zavaravaju da su

1979 godine u Gani postojali standardi vestminsterske pravde. Zar ne primećuju da ni danas,

nakon 20 godina demokratije gansko sudstvo ne funkcioniše kako bi trebalo? Zar ne vide da

gansko društvo i dan danas još uvek veruje u plemensku pravdu? A plemenska pravda je kristalno

jasna. Ako te uhvate u kradji – ima da umreš! Koliko puta smo imali prilike da vidimo u Akri kako

su lopova živog zapalili? Ruke i noge lopova se uvežu žicom, stara automobilska guma mu se stavi

oko struka, nešto kerozina se prospe po gumi, a onda se kresne šibica! Nehumano, ali efikasno!

Ako moji prijatelji žele vestminstersko deljenje pravde, neka se upitaju čime su doprineli da takva

pravda zaživi u Gani. Naravno kada udjete u sud bićete imporesionirani sa svim regalijama i

parafernalijama sudstva. Ali sem toga, nema dalje ničeg. Ganski sudovi su neefikasni i suviše blagi

prema okrivljenim pripadnicima establišmenta. Samo ako neko od raje ukrade kokošku ide u

zatvor, ali ne i član establišmenta. Jedan general može da pokrade vrednost i do milion pilića, ali

će ipak biti pušten zbog proceduralnih pitanja ili nedostatka dokaza.

Eto, baš zbog toga egzekucije generala nisu bila ubistva, već nasušna potreba. U ono vreme

svako u Gani je znao da bi svi ti generali bili pušteni na slobodu da im je dato pravo na

“nepristrasno” sudjenje.

Pri tom ne smemo zaboraviti koju su oni nesreću ganskog naroda izprovocirali svojom

sebičnošću (odnosno svojim subjektivnim primitivizmom). Za vreme vladavine generala, Gana je

oguljena do golih kostiju!

Jedan britanski kolega mi je svojevremeno poverio da je imovina Ganaca u Ujedinjenom

Kraljevstvu u toku osam godina vojne vlade porasla sa 12 miliona funti 1966 na skoro 4 milijarde

funti 1978. Više od 300 puta! Nikakva kolonijalna vlast nikada nije pokazala takvu perfidnost i

takvu gramžljivost u ekploataciji neke zemlje. Po mom mišljenju svi oni koji smatraju da je tim

102

profiterima trebalo omogućiti pravičnije sudjenje ili su slepi ili nemaju nikakvih osećanja za svoj

narod i svoju zemlju. Ja jedino mogu da sanjam da će i oni srpski subjektivni primitivci koji su

imitirali ganske generale i svoju kalabule dobit prokrijumčarili na Kipar i još bogzna gde, doživeti

sličnu revolucionarnu pravdu.

Kada je vojska bila zadovoljena, Rolings se prihvatio nešto smirenijeg čišćenja kako bi se

društvo oslobodilo korupcije i kako bi se vratio smisao odgovornosti i politika čistih računa.

Nažalost, narodni bes se uglavnom iskalio na piljarice i sličnu sitnu ribu.

Iako je bio svestan da posao nije završen, Rolings je bio odlučan da vlast preda civilima.

Većina Ganaca je bila željna civilne vlade bez obzira na sumnje da će ta civilna vlada moći nešto

da učini u pogledu nasledjenih zloupotreba. Medjutim, Ganci si isto tako znali da ni

revolucionarna vlada ne bi bila u stanju da učini mnogo bez strane finansijske pomoći i bez

neograničenog roka da ostane na vlasti. A svi su bili svesni da takva pomoć nikada neće stići. U

uslovima hladnog rata, velike zapadne sile ne bi bile ni malo srećne da u Gani ostane levičarska

vlada kako su oni protumačili Rolingsove napore da spase zemlju od propasti. S druge strane

studenti su bili najglasniji u podsticanju Rolingsa da ne preda vlast civilima. U jednom pismu

Rolingsu od 7. jula 1979 godine oni ga porede sa Fidel Kastrom i zahtevaju da ostane na vlasti.

Citiram: “Bilo kakav pokušaj da se vlast vrati buržoaziji će predstavljati izdaju revolucije i

radničke klase”. Čudno je da su te iste vatrene pristalice Rolingsa, kasnije, kada je Rolings postao

demokratsko izabrani Predsednik Gane, obrnuli ćurak naopako i postali njegovi najglasniji

protivnici.

Sve u svemi, 111 dana posle Revolucije 4 juna, na dan 24 septembra, AFRC je predala vlast

civilnoj vladi Hile Limana, a da je prethodno završila samo manji deo posla koji su nameravali da

urade.

103

DRUGI DOLAZAK

Kao što je već bilo pomenuto u prethodnoj glavi, izbori su održani juna 1979 i pored

revolucionarnog previranja. Na izborima je dobila jedna navodno levičarska stranka PNP (People’s

National Party, u prevodu, Narodna Nacionalna Stranka). Suprotno svim predvidjanjima PNPevci

su dobili sa iznenadjujućom većinom od 71 poslaničkih mesta od ukupno 140, a Dr. Hila Liman je

postao novi Predsednik. Ne samo da je to bilo veliko iznenadjenje za strane posmatrače i

analitičare, već i za same PNPevce. Kako se moglo dogoditi da PNP, stranka koja je pretendovala

da nastavlja tradiciju Nkrumaha i njegove ideologije može da doživi takav spektakularan

povratak? Nkrumah i sve što je mirisalo na Nkrumahizam bilo je satanizovano u Gani punih osam

godina.

Objašnjenje je vrlo prosto. Stroga, desničarska vojna hunta izvršila je takav upliv na ganske

mozgove da je bilo šta što je bilo levo postalo bolje od bilo čega što je bilo desno! Pored toga,

mora se priznati da je i dopadljiva ličnost Dr. Hila Limana značajno doprinela izbornoj pobedi.

Već sam u prethodnom poglavlju pomenuo da Liman nije bio sledbenik Nkrumaha. Na protiv, on

je bio umereni desničararski intelektualac i diplomata. On je skoro do pred same izbore figurirao

kao parlamentarni kandidat na listi Stranke Narodnog Fronta (Popular Front Party, PFP) koja je

sledila Dankva-Busija tradiciju i koja je, koje li ironije, bila glavni izborni suparnik PNPu.

Medjutim, pošto je prvobitni nosilac PNP liste, Imoru Egala bio diskvalifikovan da učestvuje

u izborima shodno Dekretu o Političkim Strankama (dokumentu koji je zabranjivao pristup

političkim funkcijama onima koji su se u prošlosti ogrešili o politička pravila), a pošto “Stara

Nkrumahova Garda” nije bila u stanju da se dogovori o ličnosti iz sopstvene sredine koja bi bila

novi nosilac liste, svima je bilo jasno da će za novog predsedničkog kandidata morati da dovedu

nekog van stranke. Izmedju više kandidata opredelili su se da privole Hilu Limana da im se

pridruži. Kogod da je od “Stare Garde” inicirao taj predlog, mora da je imao trenutak genijalne

inspiracije. Hila Liman je posedovao baš one kvalitete koji su bili potrebni za prvog Šefa države

koji će voditi zemlju po odlasku generala.

Iako je Liman mogao da bude žigosan kao politički prevrtljivac što bi ga svakako

diskvalifikovalo u očima glasača, baš ta njegova politička dvojnost je postala nevidljivi činilac koji

se dopao ganskom izbornom telu. U stvari, slično Srbima i Ganci žude da ih vodi vodja, a ne tamo

neki političari čije ruke su vezane nerazumljivim partijskim programima i partijskom disciplinom!

104

Sem toga, ostale partije su uhvaćene u izbornim prevarama dok je Hila Liman ostao čist. A nesme

se zanemariti ni činjenica da Liman niti je bio Ašanti niti Eve već Severnjak što je mnogo značilo

ganskim glasačima.

Sa takvim čovekom za kormilom, Treća Republika ja imala obećavajuću budućnost. Vojska

je bila izbačena, a jedan pristojan čovek je došao na vrh. Ceremonija primo-predaje vlasti je

naizgled bio jedan zdrav, novi početak za namučenu naciju. U svom obraćanju, Rolings je podsetio

Limana da ne zaboravi Duh Četvrtog Juna. “Ne možemo da se otrgnemo utisku da smo tek

zagrebali površinu naših nacionalnih problema. Trebaće dosta vremena, ogromnih napora i

odlučnosti da bi se videli rezultati.” Rekao je Rolings. U svom odgovoru, Liman je obećao da će

nastaviti sa čišćenjem kuće, a revoluciju je okarakterisao kao neophodnu potragu za sopstvenom

dušom i operaciju samo-očišćenja. Verujem da u tom trenutku niko nije imao razloga da sumnja u

iskrenost Limanovih reči.

Samo jednom sam imao priliku da razgovaram sa Limanom. Nažalost to se desislo dugo

vremena nakon što je bio sklonjen sa vlasti. Sreli smo se u kući jednog zajedničkog prijatelaja koji

je živeo u Limanovom susedstvu, u blizini policijske stanice u naselju Nungva. Zbog diskrecije

odvezao sam se u kolima koja nisu imala diplomatske tablice. Liman je na mene ostavio utisak

čoveka koji je bio daleko iznad uobičajenih kvaliteta koje čovek sreće kod tipičnih političara. Bio

je, kao što sam i očekivao, prilično uzdržan i koristio se dikcijom iskusnog diplomate. Ipak,

dozvolio je da izmedju reči osetim njegovo duboko razočerenje u sopstveni učinak dok je bio Šef

države. Naveo me je da zaključim da je njegov neuspeh posledica nedostatka slobode da deluje u

skladu sa svojom savešću jer je praktično bio zatočenik “Stare Garde” koja je izrežirala njegov

dolazak na vlast.

Liman, kao outsajder medju Nkrumahistima, kao običan državni službenik bez ličnog

bogatstva i bez podrške gornjeg društvenog ešelona nije bio u stanju da nametne svoju volju

politički prekaljenoj “Staroj Gardi”. Naprotiv, bio je osudjen da postane obična marioneta kojom

su manipulisale partijske sive emninecije. Bio je prinudjen da pliva niz maticu ne samo pod

pritiskom svojih stranačkih sponzora već i strane propagande.

U cilju da ojača sopstvenu poziciju, Liman se odlučio da ide linijom najmanjeg otpora;

ogradio se od revolucionarnih tekovina. Već nakon nekoliko meseci nakon što je seo u

predsedničku fotelju, Liman se prećutno složio da se revolucionari “4 Juna” odstrane iz očiju

javnosti. Otpočela je jedna masivna kampanja progona. Stvorena je atmosfera kao da Nkrumahov

105

Zakon o Preventivnom Hapšenju nije ni bio ukinut. Rolingsove pristalice su bile izlagane

maltretiranju, otpuštanju sa posla, pa čak i hapšenju. Sam Rolings je prisilno penzionisan. Svaki

njegov pokret je bio praćen od strane vojne kontraobaveštajne službe. Gana je ušla u jedan period

koji nije imao ničeg zajedničkog sa demokratijom, ili kao što Rolings reče: parlamentarna

demokratija – demokratija samo za članove parlamenta!

Ja ipak mislim da je ovo Rolingsovo mišljenje preteranao i da je posledica njegovog

opravdanog besa sa postojećim stanjem stvari. Ubedjen sam da niti članovi parlamenta, pa ni

članovi vlade nisu bili ti koji su povlačili konce. Po mom mišljenju glavni igrači su bili armijski

vrh i neke Ašanti poglavice. Da ni Ministarstvo Unutrašnjih Poslova nije znalo šta se u stvari

dešava, poverio mi je moj dobar prijatelj, profesor Eko Daniels koji je za vreme Limana bio njegov

Ministar Unutrašnjih Poslova.

Liman nije imao nikakvog oslonca u armiji. Ultrakonzervativni komandni kadar gledao je u

njemu saradnika sa revolucionarima, dok su podoficiri videli u njemu Šefa države koja je vršila

represiju nad njhovim kolegama, bivšim revolucionarima. Liman je bio pod udarom vatre i od

levice i od desnice. Svega osam meseci pošto je došao na vlast od njega se tražilo da podnese

ostavku. Liman je jedinu podršku dobijao od CIA i u nešto manjoj meri od Britanske vlade. U

uslovima hladnog rata, Zapad, a po gotovu Sjedinjene Američka Države su bili samo

zainteresovani da sačuvaju Ganu od sovjetskog uticaja. Amerikanci su do te mere bili uplašeni od

ponavljanja revolucije da nisu žalili para samo da bi sačuvali Ganu da bude “slobodna zemlja”.

Jedina pozitivna posledica te zabrinutosti za Ganu bila je pomoć koja je donekle odložila

humanitarnu krizu.

U cilju rešavanja ekonomskih problema zemlje, Vlada je napravila pregled investicione

politike u proteklih 25 godina da bi našla najuspešniji model kojim će privući strane investitore. To

je medjutim bilo potpuno beskorisno jer je vlada odbila da devalvira nacionalnu valutu na njenu

pravu vrednost. Razlika izmedju nominalne i stvarne vrednosti Sedija je ostala preko 30 puta. Kao

što se moglo i očekivati takva situacija je učinila uvoz izuzetno lukrativnim. Oživljena je stara

praksa: obnovljen je sistem uvoznih dozvola i slične zloupotrebe!

Uprkos donacijama koje su imale za cilj da se sačuva socijalni mir i odloži humanitarna

kriza, zemlju je do temelja potresao talas štrajkova. Da situacija bude još napetija, štrajkovi su

koincidirali sa etničkim nemirima medju Ašantija i Eve. Opozicija se udružila i formirala

jedinstvenu stranku, Opšte-Narodnu Stranku, (All People’s Party, APP). Stranka je uzela ultra-

106

desničarsku orijentaciju, a njen vodja je postao Viktor Ovusu, inače jedan pristojan gospodin koji

je u vreme izbora 1979 godine bio nosilac liste PFP.

U takvim okolnostima, šta god da je Liman pokušavao, ništa nije mogao da postigne.

Nikakav ustav nije u stanju da izbriše nepravde iz prošlosti, a naročito ne glorifikaciju i

obožavanje novca. Samo bi jedna nova revolucija bila u stanju da protrese Ganu da sagleda svoju

realnost. Bez obzira na sve poslaničke akrobacije, stanovništvo je bilo razočarano u civilnu vladu,

a narodne mase se počele da priželjkuju mogućnost Drugog Dolaska kako je nazivan ponovni

dolazak Džej-Džeja. Ovde moram da podsetim da inicijali JJ (Džej-Džej) nisu samo stajali za

Džeri Džon već za Džunior Džizus (Mladjani Hristos) – spasitelj nacije!

Bilo šta je moglo da navede narod da izrazi tu svoju tajnu želju. Čak su i nove registarske

tablice za automobile dobile drugačija, simbolična značenja. Slova ARA kojim su počinjale

registracije za Akru imale su značenje Ask Rawlings Again, (Zovite Rolingsa Ponovo). Ili ARB,

Ask Rawlings Back, (Zovite Rolingsa Nazad). TRA za grad Temu su se tumačile Try Rawlings

Again, (Probajte Rolingsa Ponovo). Sazrelo je vreme za akciju! Sudeći po diplomatskim

izveštajima, oko 90% Ganaca bi pozdravilo povratak Rolingsa.

Onima kojima je sudbina Gane bila bliska srcu, organizovali su se u Narodni Revolucionarni

Pokret (People’s Revolutionary Movement). Pokret je imao takav kvalitet ubedjenja da se mogao

porediti sa verskim, krstaškim pokretom.

I vaistinu, 31 decembra 1981 godine Drugi Dolazak se dogodio! Dobro organizovanim

državnim udarom Rolings je oborio vladu. Ustav je bio stavljen van snage, Parlament je raspušten,

političke stranke su zabranjene a Liman uhapšen! Pod vodjstvom Rolingsa oformljen je Privremeni

Savet Nacionalne Odbrane, (Provisional National Defence Council, PNDC) sa ciljem da završi

ono što je započeto 4 juna dve i po godine ranije. PNDC je imao sedam članova: Rolings, još

trojica iz vojske i tri civilna člana. Mora se istaći medjutim da su ciljevi ove revolucije bili različiti

od onih od pre dve i po godine. Rolings je želeo da njegova zemlja zaživi u skladu sa motoom koji

je upisan u grbu zemlje. On je želeo Slobodu i Pravdu!

Medjutim, Rolings nije ni jednog trenutka bio spreman da javno izjavi da je najveći

neprijatelj Afrike bio sirovi kapitalizam koji se primenjivao od nezavisnosti u svoj svojoj

surovosti. Ranije, u ovom mom papiru, napisao sam da je u današnjim uslovima kapitalizam još

uvek neophodan. Ta moja tvrdnja je nažalost vrlo tačna. Kapitalizam se ne može izbeći. Niti su

ekonomske okolnosti bile zrele niti je ljudska priroda bila spremna za bilo kakav humaniji sitem

107

koji bi mogao da zameni kapitalizam. Ali pitanje je: kakav kapitalizam? Kapitalizam ima različita

lica. Kapitalizam može da bude sirov i surov kakav je bio u Evropi u vreme industrijske revolucije,

ali isto tako može da bude i motorna snaga država blagostanja kakve su Švedska, Norveška,

Danska i Finska. Nažalost, kapitalizam je u Africi još uvek u svom rudimentarnom obliku i

pokazuje svoje ružno nehumano lice. Kapitalizam u Africi, kao i u današnjoj Srbiji je do te mere

sirov da je jedino kapitalistima dozvoljeno da beru kajmak. Radnicima i seljacima, koji su u suštini

srce privreda svih afričkih zemalja, dozvoljeno je samo da se hrane mrvicama.

U cilju da izmeni takvu praksu, Rolings je pokušao da prenese vlast na one koji su većina u

društvu. PNDC je ukinuo oblasne savete i uveo Savete Narodne Odbrane, (People Defence

Councils, PDC). Takodje je po preduzećima i ustanovama organizovao Radničke Savete Odbrane,

(Workers Defence Councils, WDC). Ti saveti su trebalo da pokrenu i politički i privredni

preobražaj zemlje. To je bila briljantna ideja ali ideja koja nije uspela da donese boljitak u životu

Ganaca. Nije bilo finansijskih sredstava da se zemlja pokrene. Rolings nije nasledio ništa drugo od

prethodne vlade, već samo jedan prazan džak.

To su bili teški dani za Ganu. Nije bilo ničeg opipljivog, ničeg stvarnog što bi Rolings

mogao da pruži svom narodu da mu olakša patnje. Rolings je bio na ivici snage. Ispijen, kakav je

bio, sa njegovom krtakom bradom i užarenim očima izgledao je kao čovek spreman da umre samo

da bi izvukao svoj narod iz baruštine u koju su taj narod gurnule prethodne vlade. Ali nije bilo

ničeg što se moglo dati narodu. Čak ni putem represije ništa se nije moglo izvući, jer ništa od onog

što je bilo pokradeno od naroda nije bilo više u zemlji. Sva novostečena bogatstva su bila na

sigurnom, u inostranstvu. Bogatstvo nacije je sada bilo preseljeno u Sjedinjene Države, u Britaniju,

Holandiju i neke druge evropske zemlje. I dok je Gana bila gladna stranih investicija, ganski

državljani su investirali u visoko razvijene zemlje Zapada. Doprinosili su blagostanju svojih

nekadanjih kolonijalnih gospodara.

U prethodnom poglavlju sam pomenuo kako mi je jedan britanski kolega poverio da se u

godinama najveće nemaštine imovina ganskih gradjana u Ujedinjenom Kraljevstvu popela na

skoro 4 milijarde funti. Dve i po godine kasnije za vreme Limanovog predsedavanja ganski

gradjani su dokupili u Britaniji imovine za još 700 milioni funti. Najveći deo pomoći koja je

dolazila da spreči glad u Gani nalazila je svoj put nazad. Da je taj novac bio investiran u Gani,

Gana bi do danas možda postala zemlja prosperiteta. A da se natrlja još soli u to ranu, treba reći da

108

su ganski državljani plaćali poreze na svoje poslove u Britaniji u iznosu koji je bio sedmorostruko

veći od ukupnih prihoda Ganske države.

Džerijevi napori da ustanovi Slobodu i Pravdu dogadjali su se u poslednjim godinama

hladnog rata. Medjunarodni uslovi da jedan levičarski režim preživi u zemlji koja je za Zapad

imala stratešku važnost u Zapadnoj Africi, bili su više nego nepovoljni. U to vreme glavni cilj

američke spoljne politike je bio da bilo koja vlada koja je flertovala sa levičarenjem mora biti

satrta.

To su bili dani kada je na čelu CIA bio Viljem Dž. Kejsi (William J. Casey). Blago govoreći,

Kejsi je bio čudan izbor ličnosti koja treba da koordinira sve američke tajne operacije. Kejsi je

iskreno verovao da je Sovjetski Savez bio izvor sveukupne terorističke aktivnosti širom sveta. I

niko drugi sem Sovjetskog Saveza. Beznadežno su Kejsijevi pomoćnici pokušavali da ga navedu

da prihvati jedan realističniji pogled, podsećajući ga da je taj koncept da je Sovjetski Savez izvor

sveg zla, bio ustvari izmišljen baš od njih samih u CIA. To je bio tek deo njihovih dnevnih

propagandnih duela sa KGB. Medjutim, sva njihova objašnjavanja su prolazila mimo Kejsija koji

je uporno verovao da su sve te šarene laže koje baš on zahtevao da budu izmišljene bila čista istina.

Neophodnost, dozvolite mi da kažem “normalnost” takvih abnormalnosti u obaveštajnom radu kao

što su laži, bilo je van Kejsijevog poimanja. Niti je bio u stanju da prihvati specifičnosti

obaveštajnog rada, niti je želeo da ublaži svoj stav. Najveća nesreća je bila što je u vreme njegovog

predsedavanja u CIA, vlada SAD ukinula sve restrikcije kojima je do tada obaveštajna agencija

bila ograničena da “svim sredstvima” utiče na unutrašnje-politička pitanja onih zemalja koje bi na

bilo koji način mogle da ometaju američku spoljnu politiku. U skladu sa time, Rolings je bio

stavljen na crnu listu i morao je da ode! Kejsi nije smeo da dozvoli stvaranje neke nove Nikaragve,

jednog novog Irana ili Afganistana u Zapadnoj Africi.

U okviru politike “svim sredstvima” organizovane su razne propagandne smicalice pa čak i

nekoliko državnih udara. Medjutim ni jedan nije uspeo. Američki ambasador u Gani Tomas Smit

praktično je progonio Rolingsa u njegovoj sopstvenoj zemlji. Medjutim, to ga je napravilo samo

predmetom opšteg podsmeha cele nacije. Uporedjivali su ga sa Tomom – mačorom iz popularnih

crtaća Tom i Džeri. Ne treba imati bujnu maštu pa pogoditi ko je u ovom slučaju bio promućurni

miš.

Sve što je Rolings mogao da pruži svom narodu bila je nada i optimizam. Nikada nije ni

pomislio da digne ruke od svoje istorijske misije. Još uvek ga se sećam kako u njegovoj izbledeloj

109

uniformi, radi od jutra do sutra i pomaže narod u najobičnijim poslovima. Avenija koja je prolazila

pored Parka Kimbu koja je jedna od najprometnijih u Akri bila je potpuno zatrpana planinom

djubreta. Djubrište je bilo oko pet metara visoko i sigurno barem sto metara dugo! Larte Bio Korši,

jedno lepo činovničko naselje je bilo otsečeno od ostatka grada; gomile djubreta i otvorena

kanalizacija preprečivali su put. Korle Gono, Čokor i susedni kvartovi su se gušili u djubretu. Ceo

grad je smrdeo. Pošto Gradska čistoća više nije funkcionisala, Rolings je lično sakupio brigade

svojih pristalica koje su nekoliko meseci rasčišćavale taj užas sve dok taj Herkulovski zadatak

čišćenja Augijevih štala nije bio završen.

A na mitinzima je podizao masu do izbezumljenja.

Rolings je bio izvanredno obavešten o svemo što se dešavalo u Gani. Znao je po imenu na

hiljade ljudi, znao je sve o njihovom radu, njihovim sklonostima i gde se kada nalaze. Medjutim, i

pored toga, on nije uspevao da kontroliše sve revolucionarne aktivnosti koje su se dešavale u Gani.

A što je najčudnije, to se posebno odnosilo na dogadjaje u vojsci. Kao posledica revolucionarne

demokratizacije u vojsci, viši oficiri su donekle izgubili autoritet. Vojnici su često radili što god im

je bilo volja, a oficiri su bili uplašeni da reaguju i da ih disciplinuju. To je dovelo do situacije kada

je pravda postala veoma relativan pojam. Vojnici su se samostalno prihvatali da dele pravdu i da

presudjuju oslanjajući se pritom na vrlo sumnjive kriterijume. Vojna lica su se čak mogla i

iznajmiti da “dele pravdu”! Ako bi ste na primer imali nekakvu ličnu svadju, dovoljno je bilo da

imate dobre veze sa vojskom, da im ćušnete jednu pozamašnu sumu, pa da se vaš spor reši u vašu

korist a na užas vašeg suparnika.

Medjutim bilo je još gore kada su vojnici delovali na sopstvenu inicijativu u politički

obojenim slučajevima. Godine 1982, troje sudija Kodžo Adjei Adjepong (Kwadjo Agyei

Agyepong), Fredrik Sakodi (Frederick Sarkodie) i Sisilia Koranteng Ado (Cecilia Koranteng

Addo) i dva majora ganske armije bili su navodno oteti od strane revolucionara i streljani na

jednom vojnom strelištu. Okolnosti su ukazivale da su u tom ubistvi indirektno učestvovali

Rolings i njegov ujak Kapetan Kojo Ćikate (Capt. Kojo Tsikata). Zvanična istraga je ubrzo

sprovedena koja je lidere revolucije oslobodila svake krivice, medjutim porodice žrtava i do dan

danas zahtevaju novi istražni postupak.

Praksa represije je imala razorne posledice po moral mnogih revolucionara i rodoljuba.

Represija je do te mere bila kontraproduktivna da su se neki od progresivnih intelektualca koji su u

početku nedvojbeno podržavali Rolingsa udaljili. Medju prvima je bio Kveku Baako, izdavač lista

110

Kruzejding Gajd (Crusading Guide, Krstaški Vodič). Bio je uhapšen, držan u zatvoru pune dve

godine i maltretiran. Kao posledica tog postupka, sve do danas Kveku Baako nosi opravdano u

sebi zlu krv i optužuje PNDC za zločine. Još uvek pominje slučajeve kako su navodno desetine

ljudi noću izvodjene iz zatvorskih ćelija, a da se o njima kasnije ništa više nije čulo. Istina je

medjutim, da se takvi slučajevi, barem delimično mogu pripisati svojevoljnom pravdom vojnika

koji su delovali bez znanja PNDC.

Nisu samo umerenjaci napuštali Rolingsa. Mnogo opasniji napad je došao sa druge strane.

Pravi izazov procesu stabilizacije su bili oni koji su bili sprečeni da ostvare ono što su smatrali da

je cilj revolucije trebalo da bude i koji su optuživali Rolingsa da je napustio revoluciju. Njihovo

delovanje je bilo daleko opasnije po bezbednost režima; umerenjaci ne počinju kontraravolucije -

usijane glave to čine! Većina revolucija tokom cele istorije čovečanstva bile su uništene od samih

revolucionara.

Bez svake sumnje, najveći problem je bio kako ubediti medjunarodnu zajednicu da su ciljevi

revolucije bili ispravni i pozitivni po budućnost Gane. Nažalost, Rolingsov najveći nedostatak je

bio manjak diplomatske veštine i nedovoljno razumevanje zakulisnih igara u svetskoj politici.

Rolings je bio svestan tog nedostatka i rešio je da traži savet. Jedne noći, u ranim jutarnjim satima

otišao je u posetu kod novog stanara ambasadorske rezidencije na Roman Ridžu, u kojoj je, kao što

je ranije bilo ispričano, bio čest gost još u vreme njegovog školovanja u Vojnoj Akademiji. Tražio

je od zaprepašćenog noćnog čuvara da probudi tadašnjeg ambasadora Jugoslavije.

Mene smatraju za dobrog poznavaoca diplomatske istorije, ali ni ja ne mogu da se setim da

se ikada tako nešto desilo: da Šef države dolazi u nenajavljenu posetu šefu jedne strane misije u

sitne sate. To je naravno bio veliki protokolarni gaf, ali Rolings je imao jak unutrašnji osećaj da će

i tada biti dobrodošao. Jugoslavija je u to vreme imala u celom svetu prestiž prijateljske zemlje i

diplomatske velesile.

Naš ambasador je primio Šefa države u pidžami.

Prethodni diplomatski položaj našeg ambasadora, Raše Petkovića bio je zamenik šefa naše

misije u Vašingtonu. Raša je bio medju našim vodećim stručnjacima za američku spoljnu politiku.

On je lično poznavao Viljema Kejsija, poznavao je lično i Državnog Sekretara Sajrus Vensa i u

potpunosti je razumevao skrivene motive koji su bili pokretačka snaga američke spoljne politike.

Te noći, pošto je ionako protokol bio zaboravljen, ambasador je šušnuo Rolingsu u kom pravcu su

mu optimalne šanse.

111

Nekoliko meseci pre te noćne razmene mišljenja, Svetska Banka je lansirala plan za

strukturalne promene u Africi sa ciljem da se promovišu ekonomske reforme. To je bio vrlo

uticajan Izveštaj Svetske Banke Ubrzan Razvoj Afrike Južno od Sahare. Taj izveštaj je zadirao

dublje od ustaljenih dijagnoza o problemima koji pritiskaju Afriku i preporučivao je radikalne

promene u oblastima kao što su valutni kursevi, cene i kontrola poljoprivrede. Ovaj izveštaj je bio

od posebne važnosti za Ganu u kojoj su baš postojale okolnosti koje su, kao što smo već iz

prethodnog izlaganja mogli zaključiti, bile na udaru kritike.

Taj izveštaj je postao polazna tačka oživljavanja Gane.

Ganska diplomatija je dobila odgovarajuće smernice i američki beskompromisni stavovi su

za debljinu dlake omekšali. Stejt Dipartment se barem pravio da je njihova dotadanja politika

prema Gani bila kontraproduktivna i ambasador Tom je 1983 godine bio zamenjen umerenijim i

mudrijim ambasadorom Robertom Fricom. Gana je konačno mogla da predahne. Tom i Džeri su

prestali da zabavljaju gansksi narod. Umesto njihovih vragolija sad je ganski narod mogao da

uživa u jednoj špijunskoj romansi u stilu Džems Bond filmova. Ali o tome u sledećoj glavi.

112

GODINE OPORAVKA

Kada sam stigao u Ganu, prvog juna 1984 godine, dve i po godine posle Rolingsovog

famoznog “Drugog Dolaska” situacija je još uvek bila rovita. Policijski čas je još uvek bio na

snazi, hrana se teško nalazila, a javni saobraćaj takoreći nije ni postojao. Zbog nedostatka

rezervnih delova većina vozila je bila ili van saobraćaja ili su bila dovedena u vozno stanje

pomoću štapa i kanapa. Jednom prilikon sam prisustvovao dok je neki taksista deljao komad drveta

da bi od toga napravio poluosovinu. Umesto tečnosti za kočnice kojeg nije bilo, upotrebljavan je

apeteši (domaća brlja), a šoferšajbe su bile šivene iz komada plastike. Da bi došli do hrane ljudi su

se oslanjali bilo na nekog aladjija, ili su putovali čak u Togo i izlagali se maltretiranju od strane

policije i vojnika koji su zaposedali improvizovane barijere. Naoružani vojnici su lutali gradom i

delili pravdu po kriterijumu “ko plati više”. Po zakrvavljenim očima jasno se videlo da su mnogi

od njih bili pijani i naduvani. Ako biste se usudili da nešto fotografišete izlagali ste se opasnosti da

vas uhapse, bilo da ste diplomata ili ne! Puno puta sam bio svedok surovim batinama koje su

dobijale piljarice koje bi se usudile da im uskrate nešto što bi zahtevali! Kao rezervni oficir

Jugoslovenske Armije bio sam šokiran nedisciplinom i bezdušnošću vojske. Za takve izgrede u

vreme naše revolucije (1941 – 1945) vojnici bi bili streljani! Doduše, pričalo se da su neki vojnici

koji su ga preterali i upotrebljavali oružje za pljačku i isiljavanje i bivali streljani, ali se takva

praksa nije obelodanjivala.

Kasnsije sam saznao da PNDC vlasti nisu bile u stanju da potpuno kontrolišu vojsku zbog

samog karaktera te profesionalne vojske koju su stvorili kolonizatori i nedostatka podrške od

strane višeg oficirskog kadra. Slobodno se može reći da je većina viših oficira bila neprijateljski

raspoložena prema PNDC. Ovog puta, medjutim, Rolings nije uopšte uzeo u obzir mogućnost da

vlast ponovo prepusti političarima. Gorko iskustvo koje je imao sa nedostatkom spremnosti

Limana da održi duh ustanka od 4. juna, naučilo ga je da zadrži vlast u svojim rukama pa ma

koliko dugo to bilo potrebno.

Ipak, moram da istaknem da je u vreme mog dolaska u Ganu, ono najgore već bilo prošlo.

Godine 1984 kiše su počele, tako da nedostatak hrane nije bio više tako dramatičan, a i neka

pomoć iz inostranstva je počela da curka.

Medjutim, prehodne 1983 godine situacija je bila tragična. Višegodišnja suša donela je

mnogim Gancima glad. A tada, povrh svega, oko jedan milion Ganaca koji su u vreme prethodnih

113

režima emigrirali u Nigeriju trbuhom za kruhom, bili su izbačeni iz te sestrinske zapadnoafričke

zemlje i vratili se u Ganu. Teško je i zamisliti sav užas te humanitarne krize. Mnogi povratnici su

postali pljačkaši. Često bi se udruživali sa isto tako gladnom policijom da deluju u dosluhu.

Uprkos svih mera bezbednosti koje je uveo PNDC, bezbednosna situacija u zemlji je bila ništavna.

Glavna meta razbojnika su bili stranci. Bande razbojnika upadale su u kuće i u slučaju otpora

ubijale bi ukućane.

Samo dva meseca po dolasku u Ganu i moja kuća je bila napadnuta. Pre nego što su uspeli da

provale ulazna vrata opalio sam nekoliko upozoravajućih hitaca sa terase. To ih nije ni malo

uplašilo, pa su odmah uzvratili vatru. Srećom, moj sin i ja, pošto smo bili daleko bolje obučeni u

streljaštvu, uspeli smo da ih potisnemo. Dve noći kasnije, Presedavajući PNDC, Vazduhoplovni

Poručnik Rolings je poleteo sa jedinim ispravnim helikopterom kojim je Gansko Vazduhoplovstvo

raspolagalo, uspeo da razbojnike locira u rejonu Aćimota Šume i pokosio ih iz mitraljeza. Svih

sedamnaest koliko ih je bilo.

Jedina nada koji je PNDC režim imao bila je da obezbede svojoj zemlji masivnu inostranu

pomoć.

Presedavajući PNDC i njegov ministar finansija Kvesi Bočvej (Kwasi Botchwey) uhvatili su

se za pomenutu analizu Svetske Banke kao za jedini spas. Prihvatajući način mišljenja Banke, oni

su u svojim govorima prilikom podnošenja budžeta za 1983 godinu, istakli da se Gana nalazi u

krizi koja je dublja od stabilizacione krize i najavili su da će se preduzeti koraci ka korenitim

promenama celog privrednog sistema. Tako je, skoro 20 godina posle Nkrumahovog

Petogodišnjeg Plana, učinjen prvi ozbiljan potez ka unošenju zdravog razuma u Gansku

ekonomiju.

Rolingsova odluka da prihvati program Svetske Banke došla je u vreme kada je cela

medjunarodna zajednica postala svesna potencijalne opasnosti koju je predstavljalo zaostajanje

Afrike za svetom i bila je spremna da se povećaju sredstva koja su se stavljala na raspolaganje

Africi. Gana je bila odabrana da bude uzor zapadnog modela razvoja, a Rolings, uprkos

sumnjivom poštovanju ljudskih prava (barem kako je to Zapad video) postao je takoreći prekonoć

tobožnji miljenik Zapada. Kažem “tobožnji” sa dobrim razlogom. Njega su ustvari još uvek videli

kao pripitomljenog tigra u spavaćoj sobi. Zapad je želeo da mu napuni stomak.

Ličnost koju je medjunarodna zajednica poslala da izgradi temelje ekonomskoj reformi bio je

zagrebački profesor Čičin Šain, Hrvat iz tada još uvek celovite Jugoslavije. Njegov zadatak je bio

114

da pomogne PNDC da izvede strukturalne reforme neophodne za oživljavanje privrede. Za vreme

svoje tromesečne misije u Gani, Čičin Šain je primenio gotovo u celosti jedan program

ekonomskog oporavka koji je bio smišljen u Jugoslaviji nekoliko godina ranije. Taj progam je u

Jugoslaviji bio poznat kao Program Krajgerove Komisije. Taj program je u Jugoslaviji imao za cilj

da olakša prelaz sa socijalističkog načina privredjivanja ka tržišnoj ekonomiji. (Ubedjen sam da su

sadašnje promene koje je u Kini inicirao Hu Djintao takodje u liniji ideja Programa Krajgerove

Komisije.) Nažalost taj program nikada nije bio primenjen u Jugoslaviji. Pripadnici čvrste linije u

jugoslovenskom kolektivnom Predsedništvu koje je došlo na vlast posle Titove smrti nisu dozvolili

da dodje do liberalizacije. Umesto da dozvole da slobodarski duh preovlada, oni su čak želeli da

ukinu neke od reformi koje su bile uvedene još za Titova života.

Naizgled, postojale su sličnosti izmedju vladavine generala u Gani i vlade kolektivnog

Predsedništva u Jugoslaviji. Medjutim, ne može se povlačiti paralela izmedju kratkovidosti

jugoslovenskih konzervativaca i delovanja generala u Gani. Dok su se Cvijetin Mijatović i njegove

kolege iz Predsedništva rukovodili ideološkim razlozima u njhovom verovanju da bi liberalizacija

imala katastrofalne posledice za političku budućnost Saveza Komunista Jugoslavije, ganski

generali su se rukovodili isključivo ličnom gramžljivošću.

Pošto su u to vreme hoteli u Akri bili ispod standarda, Čičin Šain je bio gost u mojoj kući.

Bio je to izvanredno prijatan čovek (i kuvar amater najvišeg kalibra). Zloupotrebio sam pravo

domaćina pa sam ga po čitave noći gnjavio sa diskusijama dali će ikada Program moći da bude

primenjen i u našoj zemlji uprkos otpora pripadnika “stare linije”. Da se to ikada desilo,

Jugoslavija bi još uvek bila u jednom komadu i jedna od jačih evropskih privreda. Koristim ovu

priliku da se “zahvalim” članovima kolektivnog Predsedništva na propuštanju te mogućnosti. Neka

im istorija bude sudija!

Prva i najvažnija promena koju je Čičin Šain uveo bila je devalvacija Sidija na njegovu

pravu “crnoberzijansku” vrednost. Ne mogu tačno da se setim odnosa, ali koliko se sećam Sidi je

devalviran oko 200 puta! Monopol koji je država dala bankama je bio ukinut i sada je strana valuta

postala predmet slobodnog tržišta. Hiljade malih menjačnica su se pojavile duž ulica i kao nekom

čarolijom Sidi je postao konvertibilan a kalabule je skoro potpuno nestao. Svi oni pomenuti aladji

su prekonoć postali legitimni biznismeni. Pored toga razni donori su upumpali najmanje 5 milijardi

dolara u gansku privredu. Čudo se deslilo i država je počela da funkcioniše.

115

I pored sveopšte podrške koju je Rolongs uživao, naročito tokom osamdesetih, nisu svi

Ganci bili srećni sa takvim obrtom. S jedne strane okoreli levičari optuživali su Rolingsa da je

izdao revoluciju, a s druge neki prefesionalci i intelektualci, pripadnici srednjeg staleža su se žalili

na nepostojanje prave “demokratije”. U stvari, pripadnici srednje klase su bili duboko frustrirani

nemogućnošću da utiču na politička rešenja i počeli su da se zanose kako je više slobode bilo u

vreme generala.

Bilo je nekoliko pokušaja državnih udara i s leva i s desna. Neki od levičarskih zaverenika su

bili streljani, dok su umereniji, desničarski kritičari ili pobegli u inostranstvo ili završili u zatvoru.

Jao Grem (Yaw Graham), urednik lista Public Agenda i pripadnik grupe mladih marksista koji je

saradjivao sa Rolinsom ranih osamdesetih, optužio je Rolingsa da je Ganu preobratio u koloniju

Zapada. S druge strane, neke nestrpljive pristalice demokratizacije iznajmili su grupu plaćenika

koja je trebalo da se iskrca u Ganu i sredi Rolingsa. Srećom po Ganu, ti pokušaji nisu uspeli.

Uopšteno govoreći, medjunarodna zajednica je bila predusretljiva i shvatala je veličinu

prepreka koje su Gana i Rolings morali da prevazidju. Jedino američka administracija nije bila baš

sasvim srećna sa naporima PNDC. Američki panični strah od svega što nije bilo smišljeno i

skuvano u Americi sprečavala ih je da vide da ono što je možda dobro za Ameriku nije baš

najbolje i za ostatak sveta. (To je još jedan dobar primer subjektivnog primitivizma!) Pored toga

oni su još uvek imali i jake rezerve prema Rolingsu lično.

Odnosi izmedju SAD i Gane naglo su se pogoršali zahvaljujući jednom incidentu koji se

dogodio jula 1985 godine. CIA, u skladu su novim konceptom delovanja da se vrbuju saradnici

medju nezadovoljnim intelektualcima koji će se upotrebiti kao destabilizacioni činilac, uspela je da

stvori jedan prilično snažan anti-Rolings blok medju nekim oficirima i vodećim novinarima.

Potcenjujući gansku preduzimljivost, a precenjujući svoje sopstvene sposobnosti, CIA je uletela u

vrlo neprijatnu zamku. Taj špijunski intermeco ima sav šarm filmova o Džejms Bondu.

Izvesna gospodjica Šeron Skranidž (Sharon Scranage) koja je radila u CIA odeljku pri

ambasadi SAD u Akri, izmedju ostalih američkih državnih tajni, obelodanila je svom ganskom

momku i listu javnih ličnosti koje su bile na platnom spisku CIA. Taj njen momak nije bio niko

drugi do Rolingsov brat od tetke Majk Susudis (Soussoudis). U to vreme Susudis je imao 39

godina. Majk bio je vrlo intiligentan i sposoban čovek, usko povezan sa ganskom kontra-

šijunažom. Sećam ga se iz tih dana; visok, sa muževnim licem, ukrašen bradicom u Lenjinovom

stilu i zgodan kao grči polubug! (Uzgred budi rečeno, on je i bio Grk po tatinoj strani.) Šarmantan,

116

duhovit, velikodušan i prava drugarčina. Ko bi još mogao da osudjuje Šeron što je naletela! Nikada

nisam sreo Šeron Skrenidž iako sam bio u dobrim odnosima i sa njenim ljubavnikom i sa njenim

šefom. Sada je opisuju kao “stidljivu i naivnu devojku iz unutrašnjosti koja nikada pre toga nije

bila u inostranstvu”. Sudeći po fotografiji koju sam uspeo da iskopam na internetu, bila je baš

zgodna.

Da se šteta koju je Šaron nanela službi kvalifikuje samo kao nesrećna okolnost bilo bi veliko

potcenjivanje. Podaci koje je dala Majklu bili su takav udarac kakav CIA nikada pre toga nije

doživela!

Bilo ih je osmoro uhapšenih u Akri, a cela priča je objavljena u dnevnoj štampi. Medju

uhapšenima su bili mornarički kapetan Opong koji je do pre kratkog vremena bio načelnik štaba

PNDC režima, pukovnik Brej, na visikom položaju u Ministarstvu Vojske, Ejbl Edusei, koji je bio

na čelu Nacionalne Direkcije za Nabavke (što je pozicija za koju se zahteva krajnje poverenje),

major Džon Kweku Avuaće, zamenik načelnika za organizaciju i planiranje u Ministarstvu

odbrane, Edu Djamfi, bivši direktor Ganske trgovinske korporacije (GNTC) i Gati Tego, poznati

novinar. Noć pre hapšenja, Gati Tego je bio medju gostima na večeri u mojoj kući. Moram da

priznam da sam bio stvarno šokiran kada sam sledećeg jutra saznao da je uhapšen.

Drugi čin ove Džejms Bond drame odigrao se u Sjedinjenim Državama. Prvo moram da

izjavim da zvanična američka verzija da je Šaron bila provaljena prilikom rutinskog ispitivanja na

detektoru laži, nije istinita. Još pre nego što je Šeron uspela da doturi inkriminisane materijale

Majklu, američka kontrašpijunaža je saznala identitet ganskog Don-Žuana i ona je stavljena pod

prismotru. Agent koji je koordinirao tu akciju, takodje je bio prisutan na pomenutoj večeri u mojoj

rezidenciji, (koji fantastičan igrač tenisa je bio!). Na njegovu nesreću, istraga je kasnila za

razvojem situacije i Šeron je bila uhićena tek kada je zlo bilo naneto. Šaron je navrat-nanos

spakovana i poslata u SAD i to pre nego što je mogla da upozori svog dečka.

Šeron je prilikom istrage priznala krivicu i pristala da saradjuje sa kontraobaveštajcima.

Telefonirala je Majklu i pozvala ga da joj dodje u posetu u Ameriku. Ne sumnjajući u njenu

iskrenost, Majkl je odleteo za SAD i našao se u zatvoru! Bio je optužen za osam dela špijunaže, o

čemu se izjasnio nolo contendere (što znači da ne osporava optužnicu ali se ne izjašnjava krivim) i

dobija kaznu od 20 godina zatvora. Sudija je odmah dozvolio suspenziju presude pod uslovom da

Majkl napusti SAD u roku od 24 časa. Sjedinjene Države su predložile razmenu zatvorenika. Ona

osmorica zatvorenika u Gani su u ovim novim uslovima okarakterisani samo kao “prijatelji

117

američkih interesa”, a ne kao špijuni, te im je oduzeto državljanstvo, a zatim su bili odvezeni na

granicu sa Togoom gde su ih razmenili za Majkla Susudisa.

Ceo skandal se završio za manje od šest meseci, i što je vrlo čudno doprineo je poboljšanju

medjudržavnih odnosa izmedju Gane i Sjedinjenih Država. Izgledalo je kao da je ta politička bura

razbistrila nebo.

Uprkos tome, u datim okolnostima, glavni cilj Rolingsove revolucije, da se promeni sistem

vlasništva nad zemljom nije se mogao postići. Uporedo sa održavanjem ritma privrednog

oporavka, Rolings je nastavio da prosvetljava naciju o načinu boljeg življenja ličnim primerima.

Očuvanje prirodne sredine i poboljšanje životnih navika bili su mu lični prioriteti.

U svakom slučaju dobro isplanirana i kontrilisana strukturalna reforma Ganske privrede išla

je napred punim korakom.

Nažalost to nije bio slučaj sa Jugoslavijom. Pod voćstvom ultranacionalista Srbije, Hrvatske

Bosne i Kosova, ranih devedesetih izvršena je kontrarevolucija u Jugoslaviji. Tom političkom

diverzijom izbrisane su sve tekovine socijalističkog sistema i omogućeno je da dodje do

nekontrolisane tranzicije iz države relativnog blagostanja u sistem sirovog kapitalizma. Sve što je

bilo izgradjeno tokom pedeset godina entuzijazma i lišavanja rasfrćkano je i preneto u ruke

nekolicine individua. Po mojoj oceni, ono što se dešavalo u Srbiji i Hrvatskoj može se uzeti kao

najbolja ilustracija sinergije izmedju nacionalističkih demagoga, pripadnika organizovanog

kriminala i neodgovornog medjunarodnog faktora. Nekoliko desetina subjektivnih primitivaca je

zadovoljilo svoju neumerenu pohlepu na račun 20 miliona stanovnika bivše Jugoslavije. U svega

pet godina, jedna nekada prosperitetna zemlja gurnuta je u bezumlje gradjanskog rata i u kasnije

poniženje i nemaštinu.

To ću dakako obraditi u jednoj drugoj knjizi, a sada vratimo se nazad u Ganu.

Prvu turu mog službovanja u Gani završio sam u leto 1988 i vratio se na rad u ministarstvo.

Već sledeće 1989 godine, Beograd je bio domaćin susreta na vrhu zemalja članica pokreta

nesvrstanih. Tada, na konferenciji, ponovo sam se sreo sa Rolingsom. Bio je još uvek u njegovoj

izbledeloj uniformi, pun energije i entuzijazma. Bio sam u pratnji Predsednika Nigerije Ibrahima

Babangide kada me je prepoznao. Stvarno sam bio iznenadjen njegovom sposobnošću da pamti

likove. Babangida i on izmenili su neke šale na moj račun, ali sam baš tada, u velikom holu Sava

Centra doneo odluku da umesto predvidjenog premeštaja za Nigeriju, tražim da budem poslat

ponovo u Ganu.

118

U toku završnice rada konferencije trebalo je doneti odluku ko će biti domaćin ministarske

konferencije predvidjene za septembar 1991 godine. Gana je bila jedan od kandidata. Na moje ne

malo iznenadjenje, neki članovi naše delegacije su se oštro suprotstavili kandidaturi Gane. Ovde ću

obelodaniti nešto što je možda preuranjeno da se napiše. Argumenti onih koji su bili protiv Gane

bili su bazirani na nečemu što sam ja prepoznao kao tajne ocene koje je dala CIA i koji su

kvalifikovali Ganu kao maoističku diktaturu. Izgleda da su veliki mozgovi našeg ministarstva više

verovali američkoj obaveštajnoj službi nego našim diplomatskom i obaveštajnim izveštajima.

Pošto sam ja bio autor tih izveštaja imao sam vrlo jaku argumentaciju u prilog Gane. Posle teške

diskusije sa članovima naše delegacije i jednog razgovora u četiri oka sa našim Saveznim

Sekretarom, odneo sam pobedu nad onima koji su zastupali mišljenje bazirano na potrebama CIA.

Plenarna sednica je prihvatila naš predlog i odlučila da se ministarska konferencija ipak održi u

Akri. Tom prilikom sam uspeo da ubedim i ganske zvaničnike da se izgradnja budućeg

konferencijskog centra u Akri poveri Energoprojektu iz Beograda.

To su bili dani kada smo već bili svesni do koje mere su šovinističke snage u Hrvatskoj i

Srbiji bile angažovane u stvaranju atmosfere za nasilno rušenje Jugoslavije i da su za to imale i

podršku nekih stranih obaveštajnih službi koje su javno govorile o prestojećem rasparčavanju naše

zemlje. Nama je bila potrebna pomoć svih prijateljskih zemalja tako da sam dva meseca po

završetku beogradskog samita bio poslat u Zapadnu Afriku da pripremim teren za političku

podršku protiv onih koji su u jakoj i nezavisnoj Jugoslaviji videli smetnju za svoju globalnu

dominaciju.

Moj put je bio plodonosan i dobili smo uveravanja da ćemo imati podršku zemalja koje sam

posetio. Medjutim, dvadeset meseci kasnije kada smo zamenik šefa ganske delegacije, moj dragi

prijatelj, pokojni Džordž Lamti (George Lamptey), i ja pripremili nacrt rezolucije koja je trebalo

da bude prihvaćena od ministarske konferencije, a kojom se podržavao teritorijalni integritet

Jugoslavije, Beograd je zabranio da se nacrt podnese konferenciji na usvajanje. Pod pretekstom da

je situacija u Jugoslaviji bila potpuno pod kontrolon i da bi bilo kakve rezolucije u tom smislu

štetile jugoslovenskom medjunarodnom prestižu i bacile sumnju da smo u stanju da samostalno

rešavamo svoje unutrašnje probleme, našoj delegaciji je bilo naredjeno da da se nacrt povuče. A to

se deslio septembra 1991, kada su vojne operacije već uzimale maha.

119

U svakom slučaju, Gana je ostala verna našim stremljenjima i nije zatvorila svoju ambasadu

u Beogradu kada su se druge zemlje složile sa nerazumnim sankcijama kojima su nas podvrgli oni

koji su organizovali i finansirali razbijanje Jugoslavije.

Moj premeštaj za Akru februara 1991 godine poklopio se sa početkom rada na novom ustavu

Gane i naporima da se ponovo uvede višestranački sistem. Gana je činila velike korake napred,

dok se moja zemlja, Jugoslavija raspadala. Posle ministarske konferencije nesvrstanih zemalja,

jedan po jedan od mojih kolega u ambasadi su se pakovali i odlazili nebi li našli sebi mesta u

novostvorenim državama koje su nicale na lešini jedne, nekada vrlo uspešne državne zajednice.

Već juna 1992 godine, ostao sam jedini u ambasadi. Zbog medjunarodnih sankcija protiv

Jugoslavije, novac više nije stizao, i samo zahvaljujući mojoj skromnoj uštedjevini koju sam uložio

u tekuće troškove ambasade, jugoslovenska trobojnica se još uvek vihorila u Akri. Dozvolite mi da

samo uzgredno pomenem da mi taj novac nikada nije bio nadoknadjen. Zbunjujuće, a često i

nedolične instrukcije koje sam dobijao od novih centara moći u Beogradu bile su u direktnom

sukobu sa mojim osećanjem rodoljublja, pa i shvatanjem diplomatskog delovanja i prinudile su me

da razmotrim moj ostanak u službi. Februara 1993 godine odlučio sam da ne mogu sebi da

dozvolim da budem pion u toj igri i podneo sam ostavku.

Kasnije, kao ne-diplomata, nisam više video Ganu u istom svetlu. Novi horizonti sa novim

vidicima su se otvarali. A kada je moj mali biznis propao i kada sam sa porodicom ostao bez

ikakvih sredstava, bio sam privilegovan da iskusim neke sasvim drugačije realnosti života u Africi.

Nisam rekao “privilegovanˮ bez dobrog razloga. Da nije bilo tih šest godina krajnje nemaštine ne

bih bio moralno kvalifikovan da napišem ovu knjigu a da se ne osećam uljezom.

120

SVE PO STAROM

U vreme kada je 1991 godine Gana bila u punom zamahu priprema za Ministarsku

Konferenciju Nesvrtsanih Zemalja, pritisak Zapada u pravcu vraćanja na više-stranačku

demokratiju dostigao je vrhunac. Hladni Rat je u medjuvremenu otišao u prošlost i bez Sovjetskog

Saveza kao protivteže Zapadu, Rolings je imao malo šansi da i dalje nastavi svoju bez-partijsku

vladavinu. Bez obzira što je znao da će u slučaju da se povuče ostaviti iza sebe gomilu nedovršenih

poslova, bio je svestan da je PNDC konceptu isteklo vreme.

S druge strane, bez obzira koliko bi jedan samozvani afrički lider bio voljan da preda dizgine

vlasti nekom drugom, on bi bivao prinudjen da ih se i dalje drži kako bi sačuvao živu glavu.

Žalosno je priznati, ali u Africi politička borba ne znači borbu za uticaj oko budućnosti neke

zemlje, ona najčešće znači borbu za goli život. Trenutak kada ste izgubili vlast, postajete slobodna

meta! A Rolings je bio svestan da je tokom svoje desetogodišnje vladavine stekao puno

neprijatelja. U vreme kada je počeo da pregovara o svom povlačenju, većina onih koji su želeli da

on sidje sa vlasti, ustvari su želeli da ga vide mrtvog! Morao je prvo da se osigura da posle

njegovog povlačenja neće biti izložen progonu.

Imam dobrih razloga da verujem da je činilac koji je obezbedio pozitivan ishod tog

pregovaranja bila Linda Čoker, baronesa od Valasija (Baroness Linda Chalker of Wallasey),

britanska konzervativna političarka koja je izmedju 1989 i 1997 godine bila državni ministar za

Prekomorski Razvoj u Forin Ofisu. Tokom njenih poseta Gani ona se sretala sa vodjama opozicije

željnih osvete i izradila za Rolingsa oslobodjenje od sudskog gonjenja (indemnity). Zahvaljujući

njenom posredovanju, Rolings će biti zapamćen kao prvi afrički revolucionarni vodj koji se

odrekao vlasti a da nije morao da beži iz zemlje gde bi ga čekalo proganjanje i egzekucija. (Setimo

se kako je prošao Gadafi!)

Tako, deset godina nakon Drugog Dolaska, Džeri Džon Rolings je pristao na donošenje

novog ustava i na ponovno uvodjenje civilne vlade u okvirima više-partijske demokratije. To je

imalo dvojako dejstvo. S jedne strane to je bio pozitivni pomak ka političkoj uniformizaciji sveta, a

s druge, trenutak kada će Rolingsu biti potkresana krila i kada će biti sprečen da nastavi sa svojim

reformama. Po mom mišljenju, povratak na ustavnu vladavinu došao je suviše rano. Slično kao što

je prerana nezavisnost Gane bila u toj meri kontra-produktivna kao odbijanje nedozrele bebe od

sise, povratak na ustavnu vladavinu zatekao je Ganu usred procesa društvenog prestrojavanja. Ali

121

dok se prevremena nezavisnost dala izbeći, povratak na više-partijski sistem je bio neizbežan. U

istoj meri koliko su ondašnji medjunarodni uslovi bili povoljni za Nkrumaha, toliko su sadašnji

uslovi bili nepovoljni za nastavak Rolingsovih revolucionarnih promena.

Političko nejedinstvo Gane je bilo legalizovano.

Stare stranke pod novim imenima počele su da se nadmeću punom snagom. Novi Ustav je

stvorio mogućnosti za afirmaciju zlatoustih političara i njihovih demagoških obećanja.

U stvari svega dve stranke su bile pravi takmaci u predstojećoj izbornoj trci. Jedna je bila

desničarska Nacionalna Patriotska Partija (National Patriotic Party, NPP) sastavljena od još uvek

živahnih pristalica Dankve i Busije. Drugu su formirali Rolings i njegovi sledbenici. Da bi učinio

svoju stranku lako prepoznatljivom, Rolings ju je nazvao NDC kako bi se njeno ime rimovalo sa

PNDC. Inače NDC je skraćenica za National Democratic Congress, u prevodu Nacionalni

Demokratski Kongres. NDC je postao član Socijalističke Internacionale.

Tako je 1992 godine Rolings skinuo svoju uniformu i ušao u predsedničku trku kao civil. I

naravno, dobio. Narodna većina je jasno pokazala da je želela da Rolings ostane.

Medjutim u uslovima ustavne demokratije Rolings nije više mogao da ima odrešene ruke

kako bi nastavio svoje društvene reforme i njegova revolucija je ušla u ćorsokak. Pošto je završio

dva predsednička mandata, a pošto nije mogao da ostane kao izabrani predsednik i treći mandat,

njegove jedine mogućnosti su bile ili da se oprosti od vlasti ili da napravi državni udar, suspenduje

Ustav i nastavi revoluciju. Na razočarenje mnogih, Rolings je ostao veran Ustavu i dragovoljno je

predao vlast. Ovde se osećam primoranim da naglasim da Gana, slično kao i Srbija, priželjkuje

vodju na čelu nacije a ne neku stranačku ličnost. Nažalost, Ustav Gane je spustio Rolingsa sa

pedestala vodje i svrstao ga kao običnog političara.

I tako se Gana, kao u igri Čoveče ne Ljuti se našla nazad na početnom položaju.

I pored nemogućnosti da se nastavi sa revolucionarnim promenama, ne treba potceniti neka

od dostignuća koja su postigla demokratski izabrane vlade i to naročito za vreme prva dva

Rolingsova termina kao Predsednika. Može se slobodno reći da su ustvari posednje godine XX

veka baš i bile godine najvećih dostignuća koja je Gana doživela od nezavisnosti. Izgradjeni su

solidni temelji za dalji društveno-ekonomski razvoj. Izvinjavam se što će se osloniti na zvanične

podatke Ujedinjenih Naroda: Program NDC vlade za poljoprivredu u periodu 1994-2000 je

rezultirao porastom proizvodnje za 148% i stavio Ganu na drugo mestu u svetu, iza Jordana

(157%) i Kine (156%). Ukupna prouzvodnja zemlje je narasla do nivoa koji je bio neophodan da

122

se servisiraju dugovi iz proteklih perioda i osećanje ljudskog dostojanstva je vraćeno naciji.

Državna administracije je dovedena u red. Carina, Služba Imigracije, Poreska Uprava, Policija i

ostale službe od javnog značaja uprostile su svoj postupak i počele da finkcionišu u skladu sa

nacionalnim potrebama i interesima.

Jedino se sudsvo nije pomerilo sa mesta. Još uvek je patilo od iste neefikasnosti u kakvu je

zapalo još od kako je mu Nkrumah uskratio integritet. (Vidi Glavu Devetu). Slično tome ni

strukturne promene u vojsci nisu bile potpuni uspeh. Iako se situacija sa nedisciplinom u vojsci

popravila, armijski kadrovi su još uvek ostali podeljeni; gornji ešelon je dobrim delom još uvek

ostao kolonijalnog mentaliteta, ali su zato niži činovi izgubili nešto od svog revolucionarnog žara.

Infrastruktura je preobražena, zdravstvene službe su takodje napredovale, ali nažalost ne i

školstvo koje je još uvek kaskalo za potrebama nacije.

Na medjunarodnom planu vlada NDC je napravila još veći uspeh. U toku tih osam godina

Rolings je uspeo da uspostavi ravnotežu diplomatskog dijaloga izmedju zapadnih sila s jedne

strane i kontroverznih režima kakav je recimo bio Gadafijev sa druge strane. Rolings je bio

domaćin i presedniku SAD Bilu Klintonu i Kraljici Elizabeti Drugoj.

Uprkos svim tim uspesima, na izborima 2000 godine dobio je Džn Kufuor, kandidat

umereno desničarske NPP. Njegov protiv-kandidat kojeg je lično Rolings izabrao, profesor Džon

Ata Mils bio je afirmisani intelektualac, ali nevešt političar. Džon Ata Mils je studirao na čuvenoj

Londonskoj Školi Ekonomije (London School of Economics), a odbranio je doktorsku tezu na

Školi Orijentalnih i Afričkih Studija Londonskog Univerziteta (School of Oriental and African

Studies). Medjutim, njemu je nedostajala harizma. Pored toga, Ganci nisu želeli NDC bez

Rolingsa.

Predsednikovanje Kufuora se teško može nazvati uspešnim. Istina je da je zahvaljujući

ogromnom prilivu novčanih sredstava, životni standard prividno porastao, medjutim, domaća

proizvodnja i to naročito poljoprivredna proizvodnja je počela da pada. Posvetićemo više pažnje

apsurdnostima ganskog privrednog života u Glavama Sedamnaestoj i Osamnaestoj, kao i u

poslednjem poglavlju.

Pre nego što ovu prilično kratku glavu privedem kraju, posvetiću samo još nekoliko rečenica

nekim pozitivnim aspektima osmogodišnjeg predsednikovanja Džona Kufuora.

Najznačajne dostignuće NPP vlade je bilo što je fizički progon političkih protivnika bio

obeshrabrivan. To ipak ne znači da su suprotnostu bile izgladjene i da je uvedena zdrava i

123

konstruktivna politička utakmica izmedju NPP i NDC. Naprotiv, besmisleno preterivanje i

pljuvanje se nastavilo. Raznorazne izmišljene i polu-izmišljene priče koje su se pojavljivale u

štampi bile su kontraproduktivne za nastavak privrednog i društvenog oporavka. Umesto da

mobilišu narod oko političkih programa, članci i komentari su imali snagu pogroma! Sadašnja

situacija u Srbiji je slična ako ne i gora. Uvredljivi rečnik, nedostatak argumenata i nepostojanje

sluha za konstruktivni dijalog uništile su svaki ozbiljan politički rad i ostavile narod u lavirintu

plitkih laži.

Drugo dostignuće NPP administracije je bilo uvodjenje sistema socijalnog osiguranja. Ne

može se reći da ovaj sistem radi baš onako kako je zamišljen, ali ako ništa drugo, on je uveden. U

svakom slučaju, sama činjenica da je socijalno osiguranje uvela jedna desničarska vlada, vredno je

hvale.

Treća zasluga je što je vojska stavljena na mesto koje pripada jednoj savremenoj vojsci.

Kufuorova administracija je završila veliki zadatak koji je započeo Rolings ali nije imao vremena

da ga privede kraju. Kufuor je uspeo da disciplinuje vojsku. Koliko je taj zadatak bio težak govori i

činjenica da je Kufuor imenovao svog rodjenog brata na mesto Ministra Odbrane. U vreme kada je

NPP bio na vlasti nisam imao prilike da se upoznam sa aktivnostima koje su bile sklonjene od

javnosti. Kao običan gradjanin, bez diplomatskih kontakata, a kamoli obaveštajnih podataka,

mogao sam da se oslonim samo na svoje iskustvo i na nagadjanja da bih barem donekle prodro u

dogadjanja koja su se odvijala iza scene. Zbog toga upozoravam čitaoce da uzimaju moje

zaključke sa rezervom. Kao što sam već ranije na nekoliko mesta pomenuo još od vremena pre

revolucije odnosi izmedju viših oficira i obične vojske su bili, blago rečeno, zategnuti. Posle

revolucije ti odnosi su postali još gori. Rolingsu je trebalo više od deset godina da privoli vojsku

da se primiri. Ali i pored svih njegovih nastojanja on nikad nije uspeo da sasvim uvede disciplinu i

poštovanje viših oficira. Tek kada je za vreme NPP administracije priličan broj vojnih kadrova na

tiho bio penzionisan, armija je bila stavljena na mesto koje joj pripada.

S druge strane, od onih reklamiranih pozitivnih promena koje je NPP obećavao u izbornoj

kampanji, ništa nije bilo. Istina je medjutim da je, kao što sam gore već napomenuo, zahvaljujući

ogromnom prilivu novca koji je upumpan u sistem, životni standard porastao. Medjutim, to je bila

obična fatamorgana. Posebno treba pomenuti denominaciju lokalne valute, sidija, kada su uvedene

nove novčanice čija vrednost je bila 10 hiljada puta veća od vrednosti starog sidija. Tako nešto

nepromišljeno se može pripisati jedino oholosti bogatih. Ganski bogataši koji su tada bili na vlasti

124

uzeli su svoj aršin ne misleći uopšte o uslovima života sirotinje. Sada je jedan sidi vredeo isto

koliko i jedan dolar, a kada se uzme u obzir činjenica da većina Ganaca zaradjuje manje od dolar

dnevno, to je uznemirilo tržište i izložilo sirotinju ozbiljnim nevoljama. Kako bi se cene zakružile i

prilagodile novim novčanicama, dobar deo robe je poskupeo čak i duplo.

Povećanje društvenih razlika bilo najveće razočarenje koje je NPP vlast donela. Bogati su

postali još bogatiji, dok je sirotinja gurnuta u neku Zemlju Čuda u kojoj su čak i beskućnici mogli

sebi da priušte mobilne telefone ali ne i da zadovolje nasušne potrebe.

U cilju da tu Zemlju Čuda opišem, moraću da napustim svoj dosadašnji stil političkog

analitičara i da se oslonim na moj talenat pisca beletristike.

125

MOJA PRIJATELJICA ADJOA

(SVAKODNEVNI ŽIVOT GANACA)

Za razliku od Srba koji su izgubili svoj razigrani karakter i svoju čuvenu široku dušu i

pretvorili se u gomilu neurotičnih svadjalica, Ganci su bez obzira na sve teškoće svakodnevnog

života ostali jedan od najsrećnijih naroda na zemaljskoj kugli. Ako ste potišteni i jadni dovoljno je

da pogledate razdragano lice jednog Ganca, pa da se osećate bolje. Njihova sreća je zarazna.

Više od pola Ganaca je mladje od osamnaest godina. Više od pola ih živi po gradovima. Više

od pola su ženske. Više od pola su nepismeni. A mnogo više od polovine žive ispod granice

siromaštva. Shodno tome, može se reći da je prosečan Ganac ustvari devojka, sedamnaest godina

stara koja živi u gradu i radi sve moguće manuelne poslove da bi sastavila kraj s krajem, ali koja je

zarazno srećna.

Moja susetka i prijateljica Adjoa je tipičan Ganac. Pogledajte naslovnu stranicu! Kad god

sam obeshrabren i razočaran; kad god sam pregažen svim ovim užasnim svetskim vestima; kad

god sam blizu da dignem ruke od svega, ja pogledam Adjoino lice i sve moje frustracije nestanu!

Adjoa još nema osamnaest godina. Njen tata je otišao za Nigeriju dok je još bila beba i više

nikad se nije javio, a njena mama je umrla kada je Adjoi bilo tek pet godina. Adjoa se ne seća

imena ni oca niti majke. Stanuje na verandi ispred sobe gde žena koja joj je poslodavac živi. Adjoa

svoju gazdaricu zove Tetka-Junis. Adjoa je pomoćnik kuvarice. Opis njenih poslova počinje sa

potpaljivanjem ćumura u ranu zoru, da bi posle toga pomagala Tetki-Junis da priprema hranu i

prodaje je na improvizovanoj tezgi koji se nalazi na pločniku ispred poslovne zgrade nedaleko od

mog stana.

Tokom poslednjih pet godina mog boravka u Gani Adjoa je bila moja prijateljica.

Dvorište u kojem živi je nedaleko niz ulicu od moje kuće i ja je svako jutro oko pet sati

čujem kako peva dok sa ogromnim lavorom punim ćumura na glavi ide žurno na posao. Opet je

čujem u šest uveče kada se vraća sa posla i balansira čitavu planinu praznih šerpi i lonaca na glavi

a usput poskakuje i igra! Kad god bi me videla pozdravila bi me mahanjem.

Pre nego nastavim priču o Adjoi, dozvolite mi da opišem dvorište koje ona zove svojom

kućom.

Oko 90% stanovnika Akre živi u dvorišnim zgradama. Po pravilu na sred dvorišta je gazdina

kuća. (Treba pomenuti da su većina gazda ustvari gazdarice. U Gani iza svakog značajnijeg posla

126

se nalazi žena. Matrijarhat je ostavio duboke korene.) “Velika kućaˮ u kojoj gazdarica stanuje je

obično u kolonijalnom stilu sa dosta štuko ornamenata. Ima pokriven ulaz i nekoliko soba. Kuhinja

je ili na zadnjoj strani kuće pored kupatila ili je dotata uz ulaz. Duž ivica dvorišta nalaze se nizovi

soba povezanih dugačkom verandom. Sobe su za izdavanje. Sobu mogu da iznajme samo oni koji

su u stanju da izbroje kiriju za tri godine unapred što orpilike iznosi 2 hiljade dolara. Tipična

veranda je oko dva metra dubine i skoro na istom nivou sa površinom dvorišta. Veranda služi za

spavanje za vreme februarsko-martovskih vrućina. Takodje, na verandi spavaju preko cele godine

članovi onih porodica koje su suviše velike da stanu u sobu kao i služinčad, što je slučaj sa

Adjoom. Veranda je takodje mesto gde se kuva i gde se susedi druže. Većina soba je podeljena

paravanima u dve prostorije koje se popularno zovu “sobica i hol”. Uobičajeno dvorište ima oko

petnaestak takvih jedinica. (Ako ste dobar matematičar, izračunaćete da jedna gazdarica skupi oko

10 hiljada dolara godišnje od kirije.)

Interesantno je pomenuti kako se plaćaju računi za struju i vodu. Pošto postoji samo jedan

metar za struju, mesečni iznos se deli u skladu sa brojem i tipom električnih uredjaja koje neko

ima. Bolje je da nemate peglu ili električni šporet jer oni nose najviše poena: punjač za telefon –

najmanje. Računi za vodu se plaćaju po broju članova domaćinstva.

Čišćenje dvorišta je posao koji je takodje ravnomerno podeljen izmedju stanara. To je

dužnost devojčica. Svaka zna kada je njen red. One na koje je došao red ustaju prve. Afričke metle

nemaju drške i čišćenje metlom nije ni malo prijatan i lagan posao. Presavijene, bez da gledaju ni

levo ni desno već samo u prljavštinu ispred sebe, devojke idu lagano napred sve dok ne završe

posao. Šuškavi zvuk metli je afrički budilnik. Kada šuškanje prestane, Akra se diže iz kreveta da

otpočne novi dan.

Retkost je da manje od tri osobe žive u jednoj sobici i holu. Uobičajen broj je oko šest. To

nam kazuje da u jednom dvorištu živi blizu sto duša. Svako dvorište ima kupatilo koje je ustvari

prostor bez krova ogradjen naslaganim cementnim ciglama do visine ramena. Otpadna voda iz

kupatila teče niz plitak kanal pravo na ulicu gde ili utiče u betonske slivnike ili se prosto razliva po

ulici praveći vododerine pune blata. Po dvorištima nema mnogo zelenila. Tlo je lateritno sa dosta

peska tako da nije pogodno za travu. Ali skoro u svakom dvorištu raste po jedno drvo. To je ili

mango ili brazilski orah koji prave senku pred glavnom kućom. Iza kupatila obično ima žbunja

koje se koristi da se po njemu prostire veš, ali i za ljubavne sastanke tokom noći.

127

U dvorištu postoji i česma sa tekućom vodom koja u većini slučajeva ne teče. Kada česma

presuši, svi idu u podragu za vodom. Stvarno je patetično videti kolone ljudi koji u tri ujutru

vucaraju prazne kante i kofe u potrazi za vodom. Prodaja vode je vrlo lukrativan posao.

Preduzimljivi pojedinci su pokupovali ogromne plastične cisterne u koje skupljaju vodu da bi je

kasnije preprodavali uz hiljadu nasto profita.

Ganci su preterani čistunci. Kupaju se najmanje dva puta dnevno. Zbog toga je pred

kupatilom uvek gužva. Moja prijateljica Adjoa ustaje pre četiri ujutru da bi uhvatila red. Ljudi se

peru iz kofe. Ako ste siromašni i ne možate da priuštite sapun, kao što je bio slučaj sa mojim

susedstvom dok sam živeo u Korle Gonu, upotrebićete pesak. Čak i bebe se kupaju peskom! Moja

porodica se nije prala peskom čak ni onda kada nismo imali šta da jedemo. Pošto sam belac,

mogao sam uvek da se ušetam u jedan od velikih hotela, pa da tamo iz toaleta maznem sapun.

Lokalci to nikada ne bi mogli da urade. Bili bi uhapšeni.

Posle revolucije u Jugoslaviji 1945 godine, moji roditelji i ja smo bili preseljeni iz naše vile

na Banovom Brdu u jedno siromašno dvorište na Čuburi koje je bilo iznenadjujuće slično

dvorištima u Africi. Imali smo zajedničku česmu u sred dvorišta i zajednički klozet. Duž ivica

dvorišta bile su sobe i miniaturni stanovi, takoreći isti kao “sobice i holovi” u našem komšiluku u

Korle Gonu. Mojoj porodici je bio dodeljen stančić od 18 kvadrata koji se sastojao od prostora koji

je služio kao kujna i dve sobice. Kada je trebalo da se kupamo, donosili smo vodu u kujnu i prali

smo se čučećki u plehanom koritu. Medjutim, uskoro sva takva korita su bila konfiskovana jer nije

bilo dovoljno plehanih mrtvačkih sanduka za sahranu svih onih koji su izginuli u završnim

borbama protiv nacista i njihovih domaćih pomagača. Posle toga kupali smo se u drvenim

naćvama.

Ovo sam pomenuo ne samo da bih istakao sličnosti života u Gani Srbiji, već da bih ukazao

na jednu značajnu razliku u našim odnosima prema saradnji pojedinaca. Naime, u Srbiji postoji

tradicija da jedni druge pomažemo prilikom kupanja, odnosno da uvek neko poliva vodu iz kofe

kako bi onaj koji se kupa mogao da upotrebljava obe ruke prilikom pranja. U Gani to nije slučaj.

Pranje je isključivo posao za jednu osobu. Čak kada neko želi samo da se umije, on to čini sam

upotrebljavajući samo jednu šaku. Služeći se levom rukom da manipuliše šoljom iz koje sipa vodu,

on bi zagnjrio lice u desnu šaku i onda drmusao glavom levo desno kako bi se umio. Čak ni stariji

ne zaslužuju pažnju da im se pomogne u tom činu. Takav individualizam me je začudio jer je

128

suprotan duhu zajedništva koji je tako karakterističan za plemenske običaje kako na Balkanu tako i

u Africi.

Posle kupanja Ganci se mažu puterom od kakaovca. Taj puter ima čudotvorno dejstvo na

kvalitet kože. Pravi je mekanom, sjajnom i mirisnom. Ako sedite pored neke devojke u tro-trou

(tro-tro je gradski minibus prevoz) može vam se učiniti da ste u fabrici čokolade. Atmosfera je

vrlo, vrlo različita od beogradskog javnog saobraćaja. Friziranje je još jedan obavezni oblik ganske

svakodnevice. Bilo koja devojka, bez obzira koliko je siromašna, uvek će ići kod frizera barem

jednom mesečno. Poseta salonu traje oko osam sati ako rade bar dve frizerke. Raznolikost frizura

je zaprepašćijuća; kada bih se prihvatio da opišem sve raznorazne vrste maštovitih umetaka koji se

ugradjuju u kosu, trebalo bi da sastavim jednu pozamašnu ilustrovanu knjigu.

Priličan broj dvorišta, a naroćito ona u centru grada nemaju klozete. Da biste svršili posao ili

ćete ići u javni klozet ili na plažu. Izgradnja javnih klozeta je postala uobičajena i vrlo efikasna

metoda predizborne propagande.

U Akri postoje dva načina odlaganja smeća. U naselja u kojima žive dobrostojeći gradjani

dolaze djubretarska kola koja su u vlasništvu nekoliko velikih kompanija koje su subvencionisane

od graskih vlasti. Iste kompanije su zadužene da odnose djubre sa pijaca i drugih javnih površina.

Kao i u Beogradu, smeće se odlaže na posebne lokacije koje su van grada. Drugi, znatno jeftiniji

način odnošenja djubreta je da ga sami odnesete do javnih kontejnera koji su postavljeni po

pijacama. Tamo platite neku siću čoveku koji čuva kontejner. Ako ne želite to da radite lično,

postoje žene koje će vam učiniti tu uslugu za zanemarivu sumu novca. One odnose djubre u

ogromnom lavoru koji balansiraju na glavi dok im beba mirno spava na ledjima.

Van gradova, situacija je apsolutno identična kao u Srbiji. Djubre se baca u reku pa čeka

prvu kišu ili da ga odnese ili da napravi užas.

Kao što sam već rekao Adjoa je spavala na verandi ispred tetka-Junisine sobe. Delila je

prostor na betonskom podu sa još tri mnogo mladje devojčice koje su takodje radile za Tetka-

Junis. Pored te privilegije bilo joj je dozvoljeno da svoj sanduk sa stvarima drži u sobi. U sobici i

holu sa Tetka-Junis živeli su njena baba, njena mama, kada bi došla u Akru i Junisino troje dece.

Unutrašnjost sobe je bila okrečena u tamno plavu boju i osvetljena plavom sijalicom. Verovanje je

da plava boja čini sobu manje vrućom i prijatnijom.

Nisu svi te sreće da mogu sebi da priušte sobu ili barem mesto za spavanje na verandi ispred

sobe. Beskućnici su uglavnom samostalno zaposleni ljudi. Velika većina stanovnika gradova su

129

samozaposleni. Oni rade sve vrste poslova. Ako neko želi da mu se zakrpe pantalone, sve što treba

da uradi je da traži od nekog uličnog prodavca da mu pošalje krojača. Za nekoliko minuta stvoriće

se krojač sa šivaćom mašinom na glavi i makazama u ruci da uradi posao. Ako treba da spremite

fufu za ručak a nemate nikoga kod kuće da vam pomogne, postupak je isti. (Kasnije u ovoj glavi ću

objasniti šta je fufu.) Većina tih spretnih ljudi provodi noć na pločnicima ispred radnji ili na

tezgama na pijaci. I to se naravno plaća, ali to je priuštljivo.

Spavanje na pijaci je specijalitet kajajo devojčica. Kajajei (što je množina od kajajo) su iz

severnjačkog plemena Mampruši. One dolaze u Akru i u druge velike gradove kada napune

četrnaest godina da bi skupile novac za miraz. Kajajei su nosači na pijaci. One istovaruju kamione

sa robom i nude svoje usluge gospodjama da im odnesu kupovinu do njihovog Mercedesa ili Land

Cruzera. Pored mišića njihov ulog u posao su veliki metalni lavori u koje pakuju robu koju nose na

glavi. Ti isti lavori su i zaštita od kiše a dva puta dnevno postaju i improvizovana kupatila. One

peru deo po deo tela kako nebi prikazivale svoju golotinju javno. Kajajo devojčice su dobro

plaćene; dobijaju po 300 sidija po tovaru. (Da vas podsetim to je tri centa!) Medjutim, ako naprave

tri do četiri ture na dan to im je sasvim dovoljno za šaku kikirikija i jedan pečeni plantejn. Čak su u

stanju da dnevno uštede 100 sidija za miraz. Jednoj kajajo treba oko četiri godine da uštedi

dovoljno za komplet aluminijumskih lonaca i šerpi što je uobičajeni miraz u plemenu Mampruši.

One ne plaćaju prostor koji koriste za prenoćište, jer štite tezgu od lopova. Kajajei su dobro

organizovane i spavaju u grupama kako ne bi bile napadnute i silovane. Medjutim, neke ipak

ostaju trudne i poradjaju se na pijaci uz pomoć drugarica i piljarica. Važno je pomenuti da su ta

deca prihvaćena od strane plemena.

Slično žive i čistači cipela. Jedan katolički sveštenik mi je obelodanio da samo u Akri živi

oko 160 hiljada osoba koje dele sudbinu kajajo devojčica i čistača cipela.

Moja prijateljica Adjoa je viša klasa u poredjenju sa Kajajei.

Nedeljom posle crkve dolazila je kod nas da pomogne mojoj ženi oko poslova u kući. Posle

toga ja bih je učio engleski i da piše. Bila je izvanredno bistra i ambiciozna; a iznad svega

radoznala. Kada bi se umorila od učenja, skočila bi sa stolice i počela da igra. Bilo koja muzika joj

je odgovarala; čak i Mocart kojeg je počela da obožava od kako ga je čula u mojoj kući. Ipak

moram da kažem da nije bila tako dobra igračica kao moje nekadašnje susetke, devojčice sa Korle

Gona. Devojčice iz plemena Ga bi bile u stanju da i mrtve dignu iz groba ili da nastupaju u bilo

kojem vrhunskom pozorištu u velikom svetu.

130

Adjoa je bila strašno razočarana kada je pronašla da nemamo televiziju. Gledanje televizije

je najmilija zabava gradskog stanovništva Gane, a od nedavno i seoskog. Tamo gde struja još nije

stigla priključuju portable TV aparate na automobilske akumulatore. Danas ima, kako mi kažu,

skoro 3 miliona TV prijemnika. Preko velikog broja TV releja, televizijski signal u Gani ima 100%

pokrivenost.

Crno-bela televizija je bila uvedena jula 1965, za vreme Nkrumaha, dok je boju dobila za

vreme vlade PNDC. Nkrumah je želeo da televizija služi društvenom obrazovanju gradjana, a ne

samo za zabavu. I radio i televizija su ranije bile strogo centralizovane u jedinstvenu Dži-Bi-Si

(Ghana Broadcasting Corporation), dok od nedavno rade i dve privatne stanice, TV3 I Metro TV

koje su počele da emituju još 1997 godine. Od pre nekoliko godina Ganci imaju pristup i na

satelitski Multičois Sistem, jednu komercijalnu južnoafričku mrežu koja nudi veliki broj kanala

kao što su Nešnl Džiografik, Histori Čanel, Diskaveri i tome slično. Inače, što se mene tiče,

nikome ne bih preporučio GTV program. Dosadan je kao i sve druge televizije koje su pod

državnom kontrolom: beskonačne reprize raznih futbalskih utakmice, lokalni muzički spotovi, TV

propovednici i vesti koje ne liče na vesti. Stvarno ne mogu da razumem kako je jedan tako

maštovit i intelektualno nemiran narod mogao da tako nešto zavoli.

Ipak, Adžoa je prestala da se buni kada sam je posadio za moj kompjuter i pokazao joj

mogućnosti interneta. Naučio sam je kako da izidje na Jutjub i ona bi se ubijala od smeha dok je

satima gledala kratke priloge o Akri. Naročito su joj se svidjali prilozi o kajajo devojkama. To bi je

uvek navelo da mi daje svoja mišljenja o životu u Akri.

Adjoa je takodje bila moj izvor vesti iz susedstva. Kada joj se engleski popravio, ona bi mi

sa uzbudjenjem pričala sve tračeve iz Nime, centralnog Ring Rouda, pa čak i sa Mamobia.

Kikoćući se i praveći grimase bila je spremna da mi poveri i svoje lične tajne. Priznala je da ima

dečka, ali nije htela da obelodani nikakve detalje. Kada bi to tetka Junis saznala, sigurno bi je

oterala od kuće. Adjoa nije volele tetku Junis. Ona nikada nije rekla ni jednu ružnu reč o njoj, ali to

se videlo. Kadgod bih pomenuo Junis njene oči bi izgubile sjaj. Koliko god da je bila rezervisana

da pokaže svoja prava osećanja za Junis, toliko je bila puna hvale za njenu babu. Bio sam

iznenadjen da saznam da je Junisina baba bila isto godište kao i ja. Po meni, trebalo je da bude

dosta starija, ali tu su činjenice: Tih dana Baka Sofija je imala svega 70 godina!

131

Adjoa je insistirala da dodjem kod njih da se pozdravim sa babom. Ja baš nisam bio voljan

jer sam se plašio kako da se sporazumem, ali Adjoa me je uveravala da Baka Sofija govori

engleski. I to je bila istina.

Da bih poštovao tradiciju, pitao sam Adjou šta bi trebalo da joj odnesem kao poklon za naš

prvi susret. Slično kao što se u Evropi nosi cveće, u Gani je običaj da se odnese nešto hrane. „Baka

voli sardine,“ obavestila me je Adjoa. Kupio sam dve kutije sardina i paket pirinča. To ju je jako

obradovalo.

Kada smo se sreli, starica me je naprosto šokirala; poljubila me je u ruku! „Gospodine ja sam

vam baskrajno zahvalna za ono što činite za našu malu devojčicu. Da nije vas, Adjoa nikada ništa

ne bi naučila. Junis mi nikada nije dozvolila da je učim bilo čemu; valjda se plaši da ako Adjoa

nauči engleski da će nas napustiti.ˮ Baka Sofijin engleski je bio odličan i ona je bila ponosna na to.

Ponudila me je da sednem pored nje na verandi. Pošto me je Adjoa poslužila sa obaveznom

ledenom vodom, upistili smo se u razgovor. Prvo mi se još jednom zahvalila za sardine. „Nažalost

danas se u Gani više ne može naći moj omiljen brend. Najviše sam volela Beograd sardine iz vaše

bivše zemlje. Ranije smo imali puno robe iz Jugoslavije, ali nažalost toga nema više. Najbolja

testenina je dolazila iz vaše zemlje, lekovi, mopedi, mašine... a sada nema ničeg! Izgleda da ste nas

zaboravili.“

Sofija mora da je bila lepotica kada je bila mlada i ja sam joj to rekao. Nasmejala se

vragolasto i uzvratila kompliment. “Ne bih se mnogo razmišljala da smo se sreli pre pedeset

godina!”

Poverila mi je da je u svoje vreme bila jedna od veranda devojaka. Kratko objašnjenje je

ovde neophodno. U vreme kada je Nkrumah pripremao nezavisnost Gane, veranda dečaci i

veranda devojke su bili omladinci kojima su bili poveravani poverljivi zadaci. “Znala sam Kvamija

(Nkrumaha) prilično dobro. Kakav je to fini i šarmantan čovek bio! U to vreme želeli smo da

razorimo ceo svet da bismo sagradili jedan novi, bolji!”

Tek posle duže pauze je nastavila. “U staro vreme dok su Britanci imali komandu, sve je

funkcionisalo izvanredno. Javni saobraćal je bio redovan, ulice su bile čiste, pošta je bila raznošena

po kućnim adresama i na svakom uglu su stajala ona divna, jarko crveno obojena poštanska

sandučad. Ljudi su bili pristojni a deca su išla redovno u školu. A na našu nesreću čak su i sudovi

radili kao sat. Malo, malo pa nas strpaju u zatvor! Ali mi nismo bili srećni sa takvim stanjem

stvari, Mi smo želeli više. Želeli smo Pravdu i Slobodu! I eto uspeli smo da srušimo konolijalizam,

132

ali kada je došlo do toga da sami izgradimo neki bolji svet, nije nam pošlo za rukom. Mi nismo

znali kako to da učinimo.“

Obožavao sam moje česte diskusije sa Sofijom. Jednom prilikom mi je ispričala: “Rodila

sam petoro dece. Sada su svi po inostranstvu. Ide im dobro, ali slabo pišu. Troje ih je školovano na

Kubi a dvoje u Aćimota Školi. Jedno od dece je bila u razredu sa Džerijem (Rolingsom). Moj

Bože, kakav je on nestašan dečak bio! Nestašan, ali uočljiv i snažnog duha. Kad je jednom jedan

od njegovih drugova iz razreda imao problem zbog nekih crkvenih stvari, jedino je Džeri stao u

njegovu odbranu. Mnogo kasnije kada je Džeri imao probleme sa vojnim vlastima, taj isti drugar

ga je izbavio i tako je Džeri postao vodja naše revolucije. Džeri je posedovao taj isti duh koji smo i

mi imali u vreme pedesetih kada smo počeli borbu za nezavisnost. Ali ni on nije znao kako da

sazida jedan novi, bolji svet. Da su mu barem dali više vremena.“

Jednog kišnog jutra Adjoa nam je došla u nenajavljenu posetu. Umesto u crkvu, došla je kod

nas i to gorko plačući. Kroz jecaje i uzdahe poverila je mojoj ženi i meni da je prethodne noći iza

žbunja pored kupatila uhvatila svog dečka Spija kako radi one stvari sa Njamiće, jednom drugom

sedamnaesto-godišnjakinjom koja se obučavala da postane frizerka. “Ta gadura je htela pare! A

Spio joj je dao čitavih 10 hiljada!” Da bih mojim čitaocima koji nisu Ganci predstavio svu veličinu

tragedije, moram da konstatujem da je vrednost 10 hiljada sidija jednaka jednom amrečkom

dolaru. A to je poprilična suma u Gani. “Ja dajem sav svoj novac Spiju, a on ga troši na tu

beskorisnu devojku!” Reč beskoristan (useless) je najjača uvreda koju bi bilo koji Ganac

upotrebio. Ona ustvari u isto vreme znači bezvredan, loš i pokvaren. Moram da napomenem da je

Spio bio stariji od trideset godina, bez ikakvog posla ali vrlo zgodan. Njegov glavni izvor prihoda

je bila Adjoa. Svakog meseca ona bi mu davala skoro celu svoju platu koja je bila 200 hiljada

sidija. (što je čitavih 20 dolara.) Za sebe bi sačuvala samo onih 40 hiljada koji bi joj trebali za

frizuru i kremove.

“Vratiću mu istom merom!“ Adjoa je izjavila odlučno, “Jedan taksista me svakodnevno

prepada. Nudi mi 20 hiljada!”

Moja žena je izrazila sumnju u ispravnost te odluke i upozorila je da bi mogla da dobije

batine od Spija. Čak je dodala i nešto o moralnim principima, medjutim Adjoa se nije dala

pomeriti s mesta.

133

Sledećeg jutra u pet sati kada se cela ulica orila od njene pesme, sjurio sam se niz stepenice

da čujem vesti. Sa širokim osmehom saopštila mi je da nije dobila batine. Na suprot, Spio je čak

bio zadovoljan kada mu je Adjoa ponudila polovinu novca koju je dobila od taksiste.

Medjutim, ovaj slučaj nije imao srećan završetak. Spio je došao na ideju da 20 hiljada nije

bilo dovoljno, ispoprepadao je taksistu i zahtevao da ubuduće plaća punih 50 hiljada! Taksista je

hladno odgovorio da Adjoa nije vredna tolikog novca. Spio ga je napao fizički tako da se cela

finansijska rasprava završila u obližnjoj policijskog stanici u Nimi. Nekoliko nedelja kasnije Adjoa

je obavestila Spija da je našla novog dečka koji se zove Kvesi i koji je karburetor spešalis, te da je

izmedju njih dvoje sve gotovo. Kako si mi susedi rekli Spio je bio vrlo ljut. Odjurio je odmah do

Kvesija i pretio mu batinama, ali kada se setio policijske stanice, digao je ruke. Iste nedelje je

našao sebi novu devojku i živeo sa njom srećno sve dok nije niašao na novu još neiskusniju žrtvu.

Što se tiče Adjoe, ona je bila vrlo srećna sa njenim novim dečkom. Jedne večeri došla je kod

nas sa svojim kerburetor spešalisom da ga predstavi. Kvesi je bio sitan i vrlo mršav mladić; može

se čak reći izgladneo. U Akru je došao iz jednog Kvau sela kada je imao svega četrnaest godina da

uči zanat; bilo koji zanat. Bio je pismen i govorio je engleski sasvim dobro. Ti kvaliteti i

pozamašna suma novca koju mu je dala mama pred polazak, ubedili su jednog mehaničara da ga

primi na zanat. Za vreme četiri godine svog šegtovanja Kvesi je spavao u kolima mušterija koja su

u radionici ostajala prekonoć, a jeo je samo kada bi ga neki mušterija častio. “Moj gazda je bio

beskoristan čovek. Dok sam bio šegrt ne bi mi dao ni žutu banku. Čak i kada sam postao majstor

nije bolje postupao samnom. Morao sam da kupim sopstven alat i da radim za bednu platu, dok je

on sav novac trpao sebi u džep. Zato sam rešio da otpočnem sopstveni posao.ˮ

Bio sam impresioniran. Znajući visoke cene prostora, pitao sam se odakle mu novac da

otvori samostalnu radnju. Medjutim, kada sam otišao da ga posetim u radionici, sve mi je bilo

jasno. Na suprotnom uglu od čop bara (tako Ganci zovu prodavnicu brze hrane) u kojem je Adjoa

radila nalazi se jedno veliko mango drvo. I ranije kada bih išao u moje dnevne šetnje, primetio sam

da su ispod manga uvek stajala dva tri taksija sa podignutim haubama. Sada sam shvatio da je to

Kvesijeva radionica. Na jednom parčetu šperploče koja je bila zakucana na deblo mangoa pisalo je

Kvesi Prvoklastan Kerburetor Spešalis. “Eto vidite”, objašnjavao je on meni, “ovde niti me

uznemirava kiša niti sunce. Dao sam da mi se napravi ovaj radni sto tako da ne moram da radim na

zemlji. Imam svoj alat, a uvek po neki taksi ostane prekonoć, tako da spavam udobno. A sada kada

mi je Adjoa devojka ne moram ni za hranu da brinem, ona mi ovek donese neke ostatke.”

134

Kvesi je bio vrlo pedantan u svom polsu. Satima bi produvavao dizne i čistio sve one

misteriozne rupice na karburatoru dok ovaj ne bi besprekorno proradio. Svoju staru majicu je

koristio za grubo čišćenje, a onu u koju je bio obučen za završno lickanje. Uvek je bio u

podsečenim farmerkama i mirisao na benzin.

Kwesi me je upoznao sa Rikardom čija frizerska radnja je delila hladovinu pod mango

drvetom sa Kvesijevom specijalističkom radionicom za karburatore. Rikardo mu je bilo umetničko

ime. Pravo ime mu je bilo Vofa Jao, ali je on smatrao da to ime ne ide sa umetničkim elementima

frizerskog zanata. Rikardo je bio veliki zavisnik od mode. Kosu je ispleo u takozvani korn-ro stil.

Cornraw na engleskom znači red zrna kukuruza u klipu, a upotrebljava se i za način pletenja kose

u uzane kikice koje se nose tik uz kožu glave. Neke od tih kikica je blanširao i farbao u crveno.

Medjutim, najuočljivija posebnost njegovog izgleda su mu bile preširoke pantalone koje je nosio u

Pficer-stilu. Pficer dolazi od iskvarenog imena nemačkog trenera Oto Pfistera koji je trenirao

gansku reprezentaciju od 1991 do 1995 godine i koji je bio čuven po načinu kako je nosio svoje

pantalone da mu vise do pola dupeta. Sve vreme od tada Pficer-stil je postala modna ludost medju

ganskom omladinom i niko nije mogao da bude smatran da je kul ako bi pantalone nosio na

konvencionalni način. Rikardo je otišao korak dalje. Nosio je jarko crvene gaće koje je upadljivo

pokazivao kako bi reklamirao da je medju vodjama modnog trenda.

Rikardo je bio iz istog Kvau sela kao i Kvesi. Bio je stariji od Kvesija i na neki način je čak i

uticao da se Kvesi odluči da se osamostali. Pre nego se Kvesi pridružio Rikardu da dele debelu

ladovinu, Rikardo nije imao gde da spava. Sada ne samo da mu se lični komfor dramatično

poboljšao, već je dobio i nove mušterije. Dok se Kvesi mučio da našteluje karburatore, taksisti bi

iskoristili priliku da se potšišaju ili da dobiju bilo koju drugu uslugu koje jedan dobar frizer može

da pruži kao što su čišćenje ušiju ili podsecanje noktiju.

Rikardo nije imao stalnu devojku. Pošto je bio izvanredno ubedljiv govornik, draže mu je

bilo da češće menja partnerke. Njegova uobičajena “žvakaˮ za odvajanje devojaka je bila priča da

je on došao u Ganu samo na godišnji odmor iz Londona gde inače radi u jednom prestižnom

salonu. Onda bi potrešenim glasom izjavio kako su ga svega nekoliko dana po dolasku opljačkali,

uzeli sav novac, pasoš i povratnu kartu. Nije mu ništa drugo preostalo nego da radi u svojoj struci

u Akri dok ne skupi dovoljno para za put u London. Žrtve su obično bile devojčice koje su učile

frizeraj u okolnim salonima. A ako bilo čega ima u Akri u izobilju to su ženski frizerski saloni.

Možda preterujem ali mislim da u Akri na svaki salon otpada manje od sto potencijalnih mušterija.

135

Saloni za dame nisu ispod mango drveća. Najviše ih je smešteno u šestmetarske brodske

kontejnere. Skoro svi saloni imaju uvedenu struju, a neki su čak i klimatizovani.

Kada bi se udvarao nekoj devojčici, Rikardo bi joj obećao da će joj naći posao u Londonu.

To uvek pali!

Bez obzira koliko vole svoju zemlju, mnogi Ganci pokušavaju da se na bilo koji način

dokopaju Evrope. Mnogi se odlučuju da predju Saharu peške, pa da onda iz Maroka, Alžira,

Tunisa ili Libije, pa čak i iz Mauritanije, nadju nekog voljnog čamdžiju kojem će platiti da se

dokopaju Španije ili Italije. Većina ih na tom putu nastrada. Iz raznih izvora sam čuo strašne priče

o sudbinama tih ljudi koji su se uputili peške preko pustinje. Kao što sam već napisao, ja znam iz

prve ruke koliko je Sahara negostoljubiva i učinio bih sve da ubedim bilo koga da se mane takve

ideje. Nažalost, mislim da ne postoje statistike o broju onih koji su nastradali tokom puta, niti o

broju onih koji su uspeli da se vrate u Ganu i uspeli da ostvare svoj san o boljitku. Medjutim,

sudeći po brzo rastućoj srednjoj klasi, taj broj mora da nije mali. Doduše, više je onih koji kupuju

lažne vize, a neki se snalaze i na taj način što pokušaju da nadju bračnog ili vanbračnog partnera

koji će ih odvesti u tudjinu.

Internet kafei cvetaju ne samo u Akri već i po selima. I mladići i devojke listaju stranice

raznih sajtova nebi li našli nekog ko će ih odvesti u beli svet ili im ponuditu bilo kakav posao u

Evropi. Neki i uspeju. Skoro svaka treća prostitutka u zemljama EU je iz Zapadne Afrike, a najteži

poslovi po solanama i sličnim pogubnim mestima su namenjeni ilegalnim imigrantima iz Afrike.

Pomenuću iskustvo koje sam imao u internet kafeu u Aperedeu, malom mestu na pobrdju

Akvepim u kojem se put završava. Iza Aperedea je samo divljina.

Bio sam iznenadjen da u Aperedeu uopšte postoji internet kafe. Šta će internet kafe u mestu

u kojem izuzev lokalne trgovine nema nikakvih drugih ekonomskih aktivnosti. Medjutim, internet

kafe je bio prepun. Pun je lokalnih mladića i devojaka koji imaju isti san: da iz nedodjije odu u beli

svet. Svi su bili nalogovani na razne sajtove koji se bave provodadžisanjem.

U savremenom svetu provodadžisanje nije samo u cilju sklapanja braka, već i u cilju

nalaženja voljnih seksualnih partnera. Citiram jedan oglas. “Razvedena Kanadjanka, 56, željna je

da upozna snažnog mladog afrikanca radi zabave i moguće trajnije veze.” Fotografija dobro

izgledajuće polovnjače u negližeu sledi i šifra na koju se traba javiti.

Kofi, mladić sa kojim sam se upoznao dok sam čekao na red da proverim svoj mejl, otvorio

mi je srce. “Završio sam srednju školu, ali za fakultet moji roditelji nemaju para. Sa srednjom

136

školom mogu samo da budem čistač cipela ili eventualno kelner u Akri ili u Kumasiju. Svi bolji

poslovi se čuvaju za one koji su studirali u inostranstvu. Meni ništa drugo ne preostaje nego da se

na neki način dokopam ili Evrope ili Amerike, pa da tamo radim bilo šta i skupim novac za studije.

Eto, moj prijatelj Kveku, je našao jednu ženu iz Dakote koja će da ga izdržava. Ona ima 63 godine,

ali nema veze. Izdržaće Kveku. Jak je to dečko!” Posle kraće pauze pokazao mi je neke devojke

koje su delile jedan kompjuter. “Eno, vidiš one dve devojke za komjuterom. Ona levo je moja

sestra. Ima zanat, učila je za frizerku. Ali šta joj to vredi. Sveka druga devojka u Gani je frizerka.

Ovde su sve devojke ili frizerke ili krojačice, a ni za jedne ni za duge nema dovoljno posla. Sada se

dopisuje sa jednim Turčinom iz Nemačke. Nije lepo da o tome govorim, ali taj njen Ibrahim ima

malo čudne seksualne zahteve. Ne, bolje je da ne pričam o tome. Ja tu ništa ne mogu? Ibrahim joj

je obećao da će da je školuje u Duisburgu. Ona će morati da se žrtvuje, ako hoće nešto da postigne.

Ali šta ja da radim? Niko me neće. Eh, što nisam čukun-unuk nekog od onih koje su Ašantijevci

prodali u ropstvo. Sada bih ja bio gradjanin Sjedinjenih Američkih Država i ne bih morao da se

brinem za svoju budućnost.”

Ali da se vratimo na Rikarda.

Prosečan Ganac je stidljiv da priča o svojim seksualnim iskustima, ali to sa Rikardom nije

bio slučaj. On je izjavio da je seks najveći poklon koji nam je Gospod dao. Imao je i listu svojih

ljubavnica. Ako mu je verovati, bilo ih je preko sto!

Seks! Ne bih mogao da smatram da sam bio sveobuhvatan u ovoj mojoj knjižici ako ne bih

posvetio nešto prostora toj bitnoj ljudskoj aktivnosti.

Kada sam pre toliko godina došao u Ganu primetio sam da su muškarci prilično stidljivi sa

devojkama. To je medjutim bilo kompenzirano agresivnošću devojaka. Danas, se medjutim

situacija dijametralno izmenila. Uprkos činjenici da su devojke u većini i da su izložene oštroj

konkurenciji da nadju ozbiljne partnere, devojke su uzdržane dok su mladići agresivni.

Po mom mišljenju, mora da postoji neki skriveni, podsvesni razlog za takvu promenu uloga.

Sada ću ponovo da se petljam u pitanja za koja nisam nimalo stručan. Kao što sam pokušao da

uvedem hormone u politiku, tako ću sada da iznesem svoje mišljenje da izmenjeni društveni uslovi

mogu da promene kompletnu psihologiju jednog društva. Hiljadama godina Afrika je bila

najugroženiji kontinent što se tiče mortaliteta dece. Da bi se obezbedila prosta reprodukcija jedna

žena je morala da rodi barem osmoro dece kako bi joj dva preživela. Ostatak je umirao od

neuhranjenosti, malarije i drugih boleština. To mora da je uticalo na libido žena. Da bi ispunile

137

svoju biološku i drušptvenu ulogu, žene su morale da budu zavodljive i agresivne. Suprotno tome,

muškarci su bili uzdržani da preuzmu odgovornost roditelja. Danas kada je glad gotovo nestala,

kada se deca pelcuju i kada medicinske intervencije obezbede da skoro 80% dece preživi, žene su

splasnule i počele da odbijaju muškarce. Eto, to je još jedno moje amatersko mišljenje; nadam se

da će nam profesionalni demografi, seksolozi i psiholozi dati svoje mnogo verodostojnije

tumačenje.

U svakom slučaju, kao i svuda u svetu, seks je važna komponenta svakodnevnog života.

Moram da pomenem da su Ganci, za razliku od Amerikanaca i pripadnika drugih multirasnih

država, velike pristalice rasnog mešanja. Od nedavno od kako je Gana postala turistička

destinacija, čitavi čopori Evropljanki dolaze u Ganu. Nekada su lokalni momci bili suviše stidljivi

da pridju nekoj belkinji, sada su ne samo slobodniji nego ponekad i pomalo nametljivi. Ali mora se

reći da njhova nametljivost skoro uvek urodi plodom. Slično je i sa ganskim devojkama; bez

obzira koliko su izbirljive prema ganskim mladićima, one će vrlo rado prihvatiti poziv nekog

belca. Medjutim to nije samo radoznalost i primamljivost druge boje kože, to takodje može da

bude i lukrativno, pa čak i put u bolji život. Medjutim, zahtev za novcem niukom slučaju ne treba

poistovetiti sa prostitucijom kao što to neki Evropljani shvataju. Dobijanje novca od nekog

muškarca, bilo da je on Evropljanin ili Afrikanac se smatra znakom poštovanja, a ne naknadom sa

seksualnu uslugu. Ako neko ne ponudi novac devojci, ona će se sigurno uvrediti jer će zaključiti da

je ocenjena kao beskorisna. Devojke uvek treba daširati (dash je reč koja se u Gani upotrebljava

za mali novčani poklon. Na primer treba daširati kelnera, treba daširati specijalistu za karburatore

ili bilo kog dugog koji vam je ulepšao dan.) Nije neuobičajeno da i rodjena žena traži novac od

muža kako bi se uverila da je on još uvek voli.

Običaj daširanja kao izraz zahvalnosti za druženje često dovodi do nesporazuma.

Jedna moja prijateljica koja je je student prava imala je kraću vezu sa jednim Srbinom koji je

proveo nešto vremena u Gani. Iako sam ga upozorio da treba da dašira devojku kako bi pokazao

da je ceni, on to nije uradio. Plašio se da je ne uvredi. Ona se sasvim opravdano požalila meni. Da

ne bi ostala u uverenju da je beskorisna, a i u želji da se ne kvari slika naše zemlje, ja sam joj dao

nešto novca uveravajući je da je to ostavio za nju moj prijatelj pre nego što je napustio Ganu.

Inače, kao i svuda u svetu i u Gani postoji prostitucija. Ta aktivnost je uglavnom ograničena

na noćne klubove i hotele i ne može se smatrati rasprostranjenom.

138

Iako će to Ganci odbaciti sa indignacijom, moram da pomenem da se homoseksualni odnosi

praktikuju i u Gani. To je naročito slučaj sa devojčicama, učenicama srednjih škola koje se šalju u

internate. Kada nove devojke stižu u škole, njihove starije koleginice biraju svoje supi. Uloga

jedne supi nije samo da posluži kao partner sa seksualno zadovoljenje već takodje ima dužnost da

pere veš starijoj devojčici i da radi sve druge manuelne poslove za nju. Takoreći sve te devojke

batale supizam po izlasku iz škole; tek manjina nastavlja vezu sa svojim supi-partnerkama, ali neke

to nastavljaju čak i posle stupanja u brak. Muška homoseksualnost je zaista retka. Takve osobe

nisu prezrene niti ih biju kao što je to slučaj na Balkanu. One su najčešće izložene blagom

podsmehu, Zovi ih kodžo-besija što je podsmešljiva kombinacija jednog muškog i jednog ženskog

imena. Progon homoseksualaca nije specijalnost Balkana. To je slučaj u svim onim društvima u

kojima su muškarci dominantni. U stvari, homofobija može poslužiti kao odličan primer za tvrdnju

da nizak nivo testosterona uslovljava nasilje. (Vidi Glavu Osmu). Nesrećna kombinacija hormona

kod onih koji nemaju dovoljno testosterona može izazvati strah da te osobe mogu biti povučene u

pederastiju što je neprihvatljivo u društvu kojim domoniraju muškarci. Da bi dokazali da su pravi

muškarci, ti pojedinci pribegavaju nasilju. To dakako nije slučaj u Gani gde stanovništvo ima

povoljan odnos izmedju hormona i gde su i homoseksualnost i nasilje na niskom nivou.

Medjutim, od nedavno, od kako je novac postao Gospod-Bog, u Gani ima sve više muških

homoseksualnih prostitutki. Poslednjih godina neke zapadne zemlje kao što su SAD i Holandija

podigle su pitanje homoseksualnih brakova kao jedno od ključnih pitanja ljudskih prava. Pod

uticajem te kampanje, Gana je takodje postala pozornica žustre debate izmedju pristalica

homoseksualizma i onih koji su protiv toga. Ja se jedino nadam da Gana neće podleći pritiscima

„boraca za ljudska prava“ i napusti dobro izbalansiran odnos koji se gaji prema supijima i kodžo-

besijama te da bude prinudjena da organizuje Parade Ponosa i tako iznese na ulice nešto što bi

jedino trebalo smatrati intimnim ljudskim pravom a ne visoko-reklamiranom političkom

obavezom. Kako može bilo ko, ko ceni svoje sugradjane, da zahteva policijsku zaštitu kako bi

mogao da javno obelodani svoje atipično shvatanje seksualnog zadovoljstva, a nakon toga da to

agresivno brani uz pomoć jedne TV voditeljke koja nije nikome dozvoljavala da obrazloži svoje

drugačije mišljenje tokom jedne „slobodne debate“ kao što se to nedavno dogodilo u Beogradu. A

sve to u ime demokratije! To je bio još jedan primer krajnjeg primitivizma onih koji žele da

nakaleme tudja mišljenja i tudje običaje jednom društvu koje ima puno pravo na

samoopredeljeneje i na izgradju sopstvenih tumačenja šta bi ljubav trebalo da bude.

139

Ja želim sve najbolje gej populaciji ovog sveta pod uslovom da svoje sklonosti drže u

okvirima uobičajene privatnosti. Javno reklamirannje seksualnih opredeljenja je suprotno samoj

suštini seksa kao činu zadovoljenja uzajamne privlačnosti dvaju osoba. Medjutim, kako sada

izgleda, uskoro će doći do toga da ako želite da se dokažete da ste branitelj demokratije, prvo ćete

morati da dokažete da ste isprobali homoseksualnu ljubav pre nego se deklarišete da ste

heteroseksualac!

Duboko zadovoljstvo koje je Adjoa imala od svoje ljubavne veze sa Kvesijem učinilo je da

je procvetala! Postala je najlepša devojka u celom kraju. Svakodnevno, dok je nosila sve one šerpe

i lonce na glavi, udvarači su se muvali oko nje. Ona ih nije zarezivala uopšte. “Beskorisni dečaci,ˮ

je bio njen jedini komentar. Ali tada se ponovo pojavio i njen taksista. Kao izraz poštovanja nudio

joj je velike pare. Sa prezirom Adjoa je pomenula da joj taj beskorisni čovek obećava čitavih 50

hiljada! Ipak ne mogu da stavim ruku u vatru da je taksista bio baš tako beskoristan. Jedno jutro

kada je njeno pevanje bilo preterano glasno, primetio sam da je Adjoa imala novu, skupu frizuru i

par novih farmerki.

Možda ipak grešim dušu. Adjoa je mogla te stvari da kupi i susu-novcem. Susu je

tradicionalno bankarstvo. Svako naselje ima svog susumana, pokretnu bankarsku instituciju u

kojoj radi samo jedan čovek. Susumana je lagano prepoznati. Nosi laganu reklicu, najčešće

plavičastu, ima slamnati šešir širokog oboda, a oko vrata nosi torbetinu punu novca. On šeta

ulicama svog rejona, posećuje sve radnje i radionice i skuplja novac na štednju. U slučaju da vam

hitno treba veća suma, dobiće te je od vašeg susumana uz minuimalnu proviziju. Shodno tome,

Adjoa je mogla da traži od njega zajam, a mogla je da kupi i nove farmerke na poček od mnogih

uličnih prodavaca koji šetaju ulicama nudeći svoju robu koju nose na glavi. Svašta možete kupiti

od tih uličnih prodavaca. Samo treba da čujete njihovo uzvikivanje kojim reklamiraju svoju robu i

da ih pozovete u dvorište. Svaki od njih je visoko specijalizovan. Neki prodaju povrće, neki nude

sapune na prodaju, drugi trguju četkama ili mobilnim telefonima ili parfemima, školskim

knjigama, dimljenom ribom, kompjuterskim priborom, ogledalima, pesticidima, sijalicama,

Biblijama, cipelama, nakitom itd. A sve to možete kupiti na poček; ništa ne treba da potpišete, niti

vam trebaju žiranti. Treba samo da obećate da ćete sve isplatiti u dogovorenom broju rata.

A ako želite da sve te lepe stvari kupite još jeftinije, ićićete na pijacu. Najčuvenije pijace na

kojima možete da kupite obronivavu su Kantomanto (Presavij-se) i Tema Stejšn pijace.

Obronivavu u prevodu znači stvari-sa-mrtvog-belca. (Obroni je neko ko je došao preko mora,

140

drigim rečima Belac, a vavu znači pokojnik). Nešto slično kao naš Buvljak. Veći deo tih stvari nisu

polovna roba, već stvari koje imaju neprimetne greške u proizvodnji. Njih prostiru po zemlji (po

tome se i cela pijaca zove Presavij-se), a ako ste spremni da se cenjkate, možete kupiti vrlo lepe

stvari po smešnim cenama. Moje ćerke su postale eksperti za presavij-se tranzakcije. Znale su da

nadju Versačija, Diora ili La Kostu, dolar po komadu. Medjutim, za tako nešto morate govoriti

neki od lokalnih jezika. Inače plaćate obroni-cenu koja je pet puta viša.

S vremena na vreme moja žena i ja bi pozvali Adjou da ostane s nama za ručak. U prvo

vreme osećala se neprijatno jer nije znala da upotrebljava beštek, a bilo ju je sramota da jede na

ganski način koristeći samo prste. Kasnije se navikla, pa je čak priznala da je vrlo kul kada se ne

jede prstima. Inače Ganci ne vole da koriste beštek. Kažu da to kvari ukus hrane. Oni u punoj meri

uživaju u hrani jedino kada mogu da zamoče prste u supu, izgnječe testo koje je obavezan prilog,

oblože prste sa tim testom, pa ona koristeći to kao improvizovanu kašiku pojedu supu.

Od svih jela, Ganci najčešće jedu kenke. Iako je to specijalitet plemene Ga, kenke se jede po

celoj Gani. (Akani ga jedino drugačije zovu; zovu ga dokono). Koliko se kenke razlikuje od svega

drugog što se jede u svetu, moram da objasnim da se to jelo spravlja od prokislog kukuruzovog

zrnevlja koje je bilo ostavljeno u vodi nekoliko dana. Tek kada zrnevlje potpuno omekša (i počne

da miriše na pokvarenu hranu po evropskim standardima), taj kukuruz se šalje u mlin gde ga

umuljaju u pastu. Ta pasta se kuva, pa se od nje prave grudve koje se uvijaju u šepurike; (Fanti ga

uvijaju u bananino lišće i ne dodaju soli). Iza toga se te grudve još jednom pasterizuju u ogromnim

oranijama. Za kenke se upotrebljava jedino beli kukuruz; žuti kukuruz je gotovo i nepoznat u Gani.

Sirotinja jede kenke samo sa ljutim sosom (pasirani paradajz, crni luk i ljute papričice), dok bogati

tome dodaju i prženu ribu. Kada se jednom naviknete na kiselkast ukus kenkea, jednostavno se

zaljubite u tu vrstu hrane!

U Gani je glavno jelo uvek supa. Imaju veliki izvor raznih supa na svom jelovniku. Supe se

dele na lake supe i guste supe. Moram odmah da istaknem da lake supe nisu uopšte lake. To su

ustvari čorbe: riblja laka supa, pileća laka supa, kozija laka supa, laka supa od mešanog mesa, laka

supa od dimljene tunjevine, laka supa od divljači i tako dalje. Sve te supe se uglavnom jedu sa već

pomenutim fufuom. Fufu je pozamašna grudva testa koje nije ni nalik na testo. A kad kažem

pozamašna, treba razumeti ogromna. To je ustvari čist skrob. Postoje dve vrste fufua: fufu od jama

koji je vrlo lepljiv i fufu od kasave koji je još više lepljiv. Fufu se pravi tučenjem skuvanih

sastavnih delova u velikom drvenom avanu sve dok pasta ne dostigne željenu gustinu. Tučenje

141

fufua je vrlo zahtevan posao. Pomoćnik, obično muškarac, tuče masu dugačkom bambusovom

palicom, dok kuvar, obično žensko, pretura fufu u trenutku u trenutku dok je palica u vazduhu

izmedju dva udarca. Kao i sva skrobna jela, fufu ima slatkasti ukus i vrlo je zasitan. Supa je zato

paprena i dobro začinjena kako bi potrla slakoću skroba.

Gusta supa, odnosno čorba, je sasvim dugačija. Supe od kikirikija ili od plodova palme

uljarice guste su kao paprikaš. Skrobni dodatak za ove čorbe su konkonte i benku. Iako ja puno

volim benku, naročito uz supu od bamija, moj izbor je ipak konkonte, i to bez obzira što Ganci

smatraju da je sramota jesti tu sirotinjsku hranu. Takodje volim mpotopoto, ali pripremljen za

odasle. Mpotopoto je uglavnom hrana za bebe, ali ako se jače zaljuti pravi je specijalitet. Volim i

aprampramsa, a da i ne pominjem tuo zafi! Ali bolje da prestanemo da govorimo o hrani. Već mi

ide voda na usta, a najbliži ganski restoran je u Londonu, bar tri sata avionom.

Ako neko želi da zna više o ganskim jelima, neka ubedi nekog izdavača da me kontaktira.

Pošto sam gurman, znam barem pedest recepata za ganske specijalitete. Po meni jedino kineska

kujna može da pobedi gansku. I to više po izgledu nego po ukusu. Kada bi Ganci naučili da svojoj

hrani dodaju estetski izgled prilikom serviranja, ne bi im bilo premca u celom svetu.

Sa brzinom pravog obožavaoca dobrog zalogaja, Adjoa se brzo privikla na kašiku nož i

viljušku i shvatila njhovu prednost. Možeš da jedeš a da se ne ubrljaš. Ipak plašila se evropske

hrane. Previše mesa, a premalo začina. Jedino jelo u kojem se davila bio je srpski pasulj sa projom!

Adjoa i Kvesi planiraju da se venčaju. Skupljaju pare za sobicu i hol. Želim im sve najbolje:

želim im barem dvoje zdrave dece i vladu koja će nastaviti duh Revolucije 4 Juna i koja će im

omogućiti da tu decu školuju besplatno.

+ + +

Ne žive svi Ganci kao Adjoa i Kvesi. Jedna petina Ganaca su srednja klasa koja ponovo

počinje da se stvara u toj zemlji. Oni imaju svoje kuće ili smeštaj u vladinim bungalovima. Imaju i

stalan prihod i mogu da školuju svoju decu.

Srednja klasa su oni koji imaju stalan posao u državnoj službi ili koji imaju sopstveno

registrovano preduzeće. Vrlo je teško opisati tu klasu, jer medju njima ima i onih koji zaradjuju

oko 400 dolara mesečno, ali i onih koji mesečno zarade i po nekoliko hiljada dolara. Da bi čovek

dostigao nivo srednje klase, treba ili da je dobro školovan ili vrlo preduzimljiv. Najveći deo

pripadnika srednje klasu su oni koji su uspeli da provedu izvesno vreme abroćre (u inostranstvu) i

142

tamo uštedeli dovoljno da bi po povratku otpočeli sopstveni biznis. Za novac koji uštede u Evropi

ili Americi oni kupuju polovne mašine, kamione i sve vrste vozila i osposobe ih da rade.

I Kvesi počeo da planira odlazak u abroćre čim Adjoa ostane u drugom stanju. Tražio je od

mene pomoć. Kao i većina Afrikanaca koja nas pamte kao prosperitetnu zemlju, ni Kvesi nije znao

da naša zemlja nije više mesto blagostanja. “Pa zar neznate nikog u Britaniji?” Bio je uporan. “Kad

bih otišao u Britaniju sigurno bih uštedeo za jedan kiper a onda ...” Ostavio je rečenicu ne

završenom da ostavi sve opcije orvorenim. Moram da kažem da je Kvesi i te kako bio svestan svih

teškoća života u Britaniji, ali ga to nije plašilo. “Ako zaradjujem samo 150 funti nedeljno, a za

smeštaj i život potrošim 130, još uvek će mi svake nedelje ostati barem 20 funti. A to su ogromne

pare! To znači da ću nakon sto nedelja moći da kupim barem jedan pikap.“

Podsetio sam ga da takodje treba da obezbedi novac kako bi taj pikap prebacio u Ganu. Ni to

ga nije obeshrabrilo. Ispričao mi je onu već poznatu priču: Neki dečaci iz njegovog sela prepešačili

su preko Sahare i otišli u Libiju gde su radili da bi skupili pare za prelazak u Italiju. Onda su u

Italiji radili po solanama da bi skupili pare za prevoz do Nemačke, a svi znaju da se u Nemačkoj

prave milioni. I tako dalje, i tako dalje.

+ + +

Seosko stanovništvo u Gani je u padu. Zvanične statistike tvrde da oko 40% stanovnika loš

uvek živi po selima. To je samo delimično tačno, jer se veliki broj sela u medjuvremenu pretvorio

u gradiće. Takoreći isto kao i u Srbiji, prava sela, u kojima žive oni koji obradjuju zemlju su

poluprazna. Tamo uglavnom žive babe i dede sa svojim unučićima koji su se rodili u gradu i koji

su poslati da ih babe i dede uzdižu. Ti pravi stanovnici sela nisu ni bedni ni gladni, ali žive na isti

način kako su živeli i njihovi pretci u vreme kada su Portugalci stigli u Afriku.

Na kraju moram da pomenem da jedan beznačajno mali broj Ganaca ne pripadaju ni jednoj

od društvenih grupa koje sam opisao. To su oni bogati koji žive bolje od američkih milionera. Njih

nema mnogo. Najverovatnije da nema više od dve, tri stotine porodica koje bi se kvalifikovale u taj

društveni sloj, odnosno jedan u deset hiljada! To su lovani, ili kako ih Ganci zovu sikani (od reči

sika koja znači novac). Ganci su nasmejan i srećan narod. Sikani nisu. Sikani se nikada ne smeju.

Smeh im je ispod časti. Smeh im oduzima autoritet. Sikani ne mogu ni da budu razdragani jer

veruju u novac. Samo novac može da ih oslobodi od masivnog kompleksa niže vrednosti.

U Gani postoje dve kategorije bogataša: pripadnici tradicionalne aristokratije i oni koji su

stvorili pogatstvo tek nakon je Gana stekla nezavisnost. Tradicionalna aristokratije su svega nekih

143

dve ili tri stotine porodica. O njima ću govoriti u drugom kontekstu jer je njihovo postojanje

ustavna kategorija. Ovde ću govoriti samo o onima koji su uspeli da se obogate koristeći rupe u

zakonima, odnosno neefikasnost ganskog pravnog sistema. Neki od njih su Ganci, a neki su

stranci.

Simptomatično je da se izmedju te dve kategorije skorojevića vodi stalni rat. Lokalni lopovi

optužuju strance da su oni izvor svih ganskih nedaća. Kao posledica širenja takvih insinuacija,

raspostranjeno je mišljenje da su svi oružani razbojnici iz Nigerije, a da su svi oni koji se bave

kalabule aktivnostima (vidi Poglavlje Deset) članovi Libanske zajednice. Oba ova verovanja su

samo delimično tačna. Slažem se da su većina razbojnika Nigerijci. A takodje da nema sumnje da

je priličan broj stranaca postao bogat putem kalabulea za vreme vladavine generala. Medjutim,

mora se objasniti kako se uopšte dogodilo da su Libanci, Indusi, Sirijci i Azerbejdžanci došli u

Ganu i kakva je bila njihova društvena uloga u toj zemlji. Cela priča počonje još krajem XIX veka,

u vreme britanske vladavine.

Još dok sam pisao o kolonijalizmu, pomenuo sam da su Britanci bili suviše gadljivi da se

upuste u direktnu eksploataciju svojih kolonija, već da su dnevne kontakte sa domaćim življem

prepuštali pripadnicima drugih nacija. U većini svojih afričkih kolonija, trgovinom i

industrijalizacijom su se bavili preduzimljivi pojedinci sa Srednjeg Istoka i iz Indije. Krajem XIX

veka, pa čak i ranije, a naročito u prvim desetlećima XX veka priličan broj ljudi iz pomenutih

zemalja se naselio u Zlatnu Obalu i otpočeo lukrativan posao za lokalcima. Njihovi današnji

potomci su već četvrta, pa i peta generacija tih doseljenika. Posle dobijanja nezavisnosti, oni su

postali glavna pokretačka snaga ekonomskog razvoja. Sudar izmedju lokalne aristokracije i nove

srednje klase sastavljene od stranaca je bio neizbežan. Lokalni lovani (sikani) bacali su krivicu za

sve nevolje na to strano telo trgovaca i industrijalaca koji su tobože skidali kajmak. Njihova

propaganda je bila tako uspešna da je čak izazvala i blagu ksenofobiju medju inače vrlo prijateljski

nastrojenim ganskim stanovništvom.

Čak je i Rolings pao u tu zamku pa je smatrao da su libanski trgovci ključni razlog za

privredni kolaps Gane, a ne generali koji su praktično naterali te trgovce da se bave kalabuleom

kako bi ekonomski preživeli. A da ne pominjemo bes običnih vojnika koji su izvršili revoluciju.

Bande pijanih vojnika uništavale su imovinu Libanaca i gurnuli su Ganu unazad za par decenija.

Posetio sam neke od tih fabrika (Tojota montaža) i svojim rodjenim očima sam video užasno

razbijene mašine i modernu opremu koja tek što je bila instalirana. Srećom Rolings je kasnieje

144

uzeo strance pod ličnu zaštitu i pomogao da se njihov biznis barem donekle oporavi. Ganci moraju

da budu svesni da je najveći deo inostrane zajednice u Gani jedan od glavnih učesnika u

privrednom razvoju njihove zemlje.

145

MOJ SUSED PROROK JEZIKILJ

(DUHOVNI ŽIVOT GANACA)

Drugog oktobra 2009 godine, naišao sam na umrlicu zalepljenu na stablo kokosovog oraha

ispred moje kapije. Tako sam saznao da je Sofija Bredšo, poznata kao Baka Sofija preminula!

Otišao sam do Tetke Junis da izjavim saučešće i da shodno običaju, priložim nešto para za

pripremanje sahrane. Kada sam upitao za termin sahrane, Tetka Junis nije bila u stanju da mi da

tačan odgovor. Trebaće dosta vremena da se sahrana pripremi; u medjuvremenu Baka Sofija će biti

u frižideru u mrtvačnici Univerzitetske Bolnice Korle Bu.

Sahrana je održana nekih tri meseca kasnije, tek kada su Novogodišnji Praznci i Božić bili

prošli i kada se sva rodbima koja živi u inostranstvu skupila.

Iako su svi dobro znali da je Baka Sofija za života puno puta pominjala da želi što skromniju

sahranu, porodica nije smela sebi da dopusti da joj tu želju usliši. Bez obzira da li ste sirotinja ili

bogataši, ako ste Ganac (sa izuzetkom Muslimana), vaša sahrana mora da bude veličanstvena.

Može se komotno reći da je sahrana najvažniji trenutak bilo čijeg života. Baka Sofijina sahrana je

trajala dva dana. U petak popodne dovezli su njeno telo kući iz mrtvačnice u za tu svrhu

preuredjenim ambulantnim kolima. Moram ovde da pomenem da kada u Gani čujete zavijanje

sirena neke ambulante, to ne znači da se nekom ukazuje hitna pomoć. To znači da se nečiji leš vozi

kući. Ako ste bolesni, ili povredjeni ili su vam počeli porodiljski bolovi, vozićete se taksijem. Tek

od nedavno su neke privatne bolnice uvele službu hitne pomoći, ali uglavnom još uvek prednost u

saobraćaju imaju leševi.

Sve zgrade u dvorištu, uključujući i gazdaričinu kuću bile su sveže okrečene o trošku Bakine

porodice. Ulaz u Junisinu sobicu i hol bio je ukrašen cvećem i ornamentima od papira. Unutra, na

sredini hola bio je kovčeg sa Bakinim telom. Znajući za maštovite oblike mrtvačkih sanduka u

Gani, ni žena ni ja nismo bili iznenadjeni da je Bakin sanduk bio napravljen u obliku ogromne

kutije Beograd sardina. Čak je i natpis Fabrika ribljih konzervi Mirna - Rovinj bio na svom mestu!

Običaj je da se pokojnik sahranjuje u sanduku koji predstavlja nešto što mu je u životu bilo važno.

Taksista će imati mrtvački sanduk u obliku svog taksi vozila; ribar će završiti u trbuhu neke

ogromne ribe ili u minijaturnom ribarskom čamcu. Sanduci u obliku aviona su najpopularniji, ali

oni nisu rezervisane samo za pilote već i za sve one koji su bili ponosni što su putovali avionom.

146

Najčuvenija radionica maštovitih mrtvačkih sanduka je u Nungvi, jednom predgradju Akre,

koja je od nedavno, samo zbog toga, postala obavezna turistička destinacija.

Baka Sofija je bila udobno smeštena u svoj Sardine Beograd sanduk i izgledala je baš kako

sam je zamišljao da je bila u najboljim godinama. Njene bore su bile ispeglane, a kosa izfrizirana

kao da je trebalo da ide na neku tudju sahranu, a ne na svoju. Stručnjaci za balsamovanje su u

velikoj tražnji u Gani i može im se čestitati na veštini.

Naša ulica je bila zatvorena za saobraćaj i pretvorena u jednu veliku dvoranu. Cirade su bile

podignute, barem hiljadu stolica je doneto a glasnogovornici veličine ormana su bili postavljeni na

strateške tačke. I dvorište je bilo pokriveno ciradama, a mnogo udobnije stolice su bile poredjane

tako da gledaju na verandu gde je pokojna Sofija provela svoje poslednje dane. Tu su sedeli

ožalošćena porodica i najvažniji gosti. Skoro svi su bili obučeni u tradicionalnu nošnju. To znači

da su bili umotani u velike komade brokata ili kentea. Po pravilu, odeća za sahranu je braon,

indigo ili tamno crvena. Žene su imale maštovite turbane napravljene od istog materijala. Celo

dvorište se osećalo na naftalin. I moja žena i ja smo smrdeli na naftalin. Ona je obukla njenu crnu

haljinu dugačkih rukava, a ja moje listersko odelo boje ćumura koje je bilo van upotrebe barem

deset godina. Muzika je bila tako glasna da su se reči našeg saučešća porodici potpuno izgubile.

Pre nego što smo bili odvedeni do naših stolica, dali su nam brošuru u kojoj su bili svi detalji

sahrane kao i tekstovi crkvenih pesama koje će biti izvodjene. Na naslovnoj stranici bila je

fotografija Baka Sofije iz starih dana. Na sledećim stranicama bile su slike porodice, njena

biografija i besede koje su napisali članovi porodice i najbliži prijatelji. Pored reči crkvenih

pesama nalazio se i tekst onih delova Hendelovog Mesije koji će biti izvedeni sledećeg dana pre

nego će njeno telo biti odneto na mesto pokoja.

Čim smo seli doneta su nam osvežavajuća pića. Čitavo jato devojčica iz komšiluka su služile

sve one koji su došli da izraze saučešće porodici i poštovanje pokojnici. Sve devojčice su bile

obučene u identične haljine u kombinaciji braon i bele boje sa velikim fotografijama Baka Sofije

oko kojih je bio venac ispisanih reči koje nisam uspeo da protumačim. Opazio sam i Adjou, ali nije

nas ona poslužila. Njamiće, njena suparnica je bila brža. Proveli smo tamo oko jedan sat pre nego

što smo otišli, ošamućeni od zaglušujuće muzike. Oslanjajući se na gestikulaciju i jezik ruku ne bih

li prevario čitavu lavinu zvukova, obećao sam da ćemo obavezno doći sledećeg dana. Njamiće je

išla ispred nas da nam krči put kroz masu koja je igrala.

147

Dok smo se izvlačili iz gužve primetio sam medju važnim gostima jedno lice koje mi se

učinilo poznatim. Uzaludno sam se trudio da se setim odakle mi je to uvaženo lice znano,

medjutim način kako je taj čovek bio obučen potpuno me je zbunio. Imao obrijanu glavu i nosio je

širok haljetak sačinjen od bogato ukrašenog brokata. Mora da je i on mene prepoznao jer je

okrenuo glavu kao da me nije uopšte video. Čim smo se izvukli iz muzike, upitao sam Njamiće ko

je on. “To je Prorok Jezikilj, osnivač i Glavni Nadzornik Crkve Svetog Groba Afrike i Amerike.

Većina nas iz ovog kraja ide u njegovu scrkvu. On je veliki pevač, a njegove reči su pune slasti.

Hoćete li i vi da nam se pridružite? Sigurno bi vam se svidela njegova muzika.” I tada, tog trenutka

mi je sinulo u glavi i uspeo sam da ga se setim. Ali njega ću vam predstaviti kasnije kada budemo

počeli da se bavimo Harizmatičnim Crkvama.

Te noći, iako je naš stan bio barem trista metara udaljen od sahrane, jedva da smo uspeli da

sklopimo oči. Muzika je bila ubistvena. Vejk-kiping je obavezan deo sahrane, a glasna muzika je

obavezan elemenat vejk-kipinga. Moram da napomenemda izraz vejk-kiping (wake-keeping) nije

još ušao u Oksfordski Rečnik Engleskog. Reč koju taj rečnik priznaje je bdenje (vigil). Vejk-kiping

je dogadjaj koji traje celu noć i kojem prisutvuju porodica, prijatelji, susedi i ostali dobronamerni.

U subotu smo, kako običaji zahtevaju, još jednom posetili, po poslednji put, Baka Sofiju.

Priložili smo nešto novca što je odmah bilo objavljeno preko razglasa, a čak smo dobili i zvaničnu

potvrdu za našu donaciju. Muzika koju su puštali bila je mešavina poslednjih hitova i crkvene

muzike. Kulminacija je bila kada je hor Anglikanske Crkve zapevao najavljene delove iz

Hendlovog Mesije. Moram da priznam da je izvedba bila takoreći izvanredna bez obzira na mali

broj izvodjača. Hor je imao oko dvadeset članova, a orkestar su sačinjavali samo jedan dečak koji

je svirao električne orgulje, jedan violinista, inače Nemac mršav k'o smrt koji se nastanio u Gani, i

jedna devojka koja je svirala trubu. Bilo je primetno da su svi prisutni prosto upijali zvuke te

božanske muzike. Ali kada je hor krenuo sa odlomkom Sa Čovekom Došla je i Smrt, Adjoa,

obhrvana lepotom muzike briznula je u plač. I mnogi drugi su plakali. Nema ničeg snažnijeg od

muzike da probudi ljudsku duhovnost.

Tada, odjednom, dok je solista, jedan korpulentan gospodin sa izvanrednim glasom, praćen

zvukovima trube otpočeo I Truba će Jeknuti, neki ljudi obučeni u crno i sa belim rukavicama na

rukama su se stvorili ni iz čega, zgrabili su mrtvački sanduk i odneli ga. Baka Sofiju su spakovali u

Mercedesova mrtvačka kola i odneli je zauvek. Muzika, moja nagomilana osećanja i iznenadnost

kojom su ljudi u crnom to izveli, uterala je suze i u moje oči.

148

Ožalošćena porodica i većina koja je saosećala sa njima utovarili su se u iznajmljene

autobuse i otišli na groblje. Oni drugi, uglavnom mladi, ostali su u dvorištu i raspalili igranku.

Igranka je trajala do duboko u noć.

Sledećeg dana, pošto je bila nedelja, došla nam je Adjoa u njenu redovnu posetu. Iz prve sam

primetio da nije baš u najboljem raspoloženju. Prvo sam pomislio da je to posledica sahrane, dok

nisam shvatio da je bila ljuta: i to na mene. Bio sam siguran da je razlog zato što sam u petak

daširao malko-malko njenu suparnicu kada je donela pića za mene i moju ženu. Ali to nije bilo to.

Razlog je bio mnogo dublji i ozbiljniji.

“Nikad mi nisi pustio onu muziku koju su juče pravili! A sigurna sam da je imaš u tvojoj

mašini,“ izjavi ona meni prkosno.

Tog dana umesto našeg uobičajenog Mocarta morao sam da joj pustim Hendla. Kada smo

došli do Vredno Je To Jagnje Koje Je Zaklano, suze su joj ekspolirale iz očiju. Jecala je dok nije

dah izgubila salomljena osećanjima. Kada ju je najzad moja žena smirila, izjavila je da je odlučila

da neće više ići na službu Božiju u crkvu Proroka Jezikilja; od sada će postati član Anglikanske

crkve. Bolja je muzika, a muzika je najbrži put do Boga.

+ + +

Vera u Boga i način na koji mi tu veru iskazujemo je vrlo osetljiv teren u kojem racionalna

analiza nije poželjna. Takva osetljivost je sasvim razumljiva. Naša religijskih verovanja i

privrženosti različitim crkvama zasnivaju se isključivo na našoj duhovnosti i imaju malo

zajedničkog sa racionalnim mišljenjem. S jedne strane, kao što je već rečeno, svi mi posedujemo

taj takoreći natprirodan Dar da vidimo stvari koje su van naše percepcije. S druge strane, postoji

neobjašnjiva sklonost ljudi da se udružuju u skupine istomišljenika.

Izvinjavam se mojim ganskim prijateljima što grubo ulazim u tu sferu imtimnosti. Ali

ispustiti crkve iz mog prikazivanja Gane jednako bi bilo kao zidati kuću koja nema vrata. Duhovni

život i religijska praksa su u svakom društvu od dominantne važnosti da bi se razumela duša bilo

kog društva.

Mali je korak izmedju naše urodjene duhovnosti i onih sistema verovanja koja mi nazivamo

religijama. Religije nam nude olakšanje, religije nam nude izbor puta kako da živimo u miru;

religije nas uče razlici izmedju dobra i zla. Religije su najznačajniji elemenat našeg uzvišenog

položaja u poredjenju sa dalekim rodjacima iz životinjskog carstva. Da nemamo Dar da vidimo

149

dalje od vidljivog, pa čak i dublje od zdravog razuma, ne bismo bili ništa bolji od domaćih

životinja.

Religije ne bi mogle da prežive bez specializovanih organizacija čiji je zadatak da nas

sačuvaju kako ne bismo pali u zamku preterane duhovnosti, odlutali u lažna verovanja i pošli

putem zla. Nažalost, mi smo svi skloni da stavimo znak jednakosti izmedju religija i crkava.

Medjutim, to je daleko od realnog stanja stvari. Provalija izmedju religija i odgovarajućih crkava je

absolutno mnogo veća od onog što razdvaja urodjenu, spontanu duhovnost s jedne strane i religije

s druge strane. Imajući u vidu vodeću ulogu crkve u procesu organizovanja ljudskih skupina, crkve

su uvek bile bliže politici nego religiji. Moramo priznati da je ljudska duhovnost redovno bila

korišćena kao vozilo kojim su crkve usmeravale ljude da prihvate odgovarajući način društvenog

organizovanja. Moć crkava se bazira na našem verovanju da su one sposobne da nam obezbede

podršku snaga jačih od prirode. Crkva je tu da nas uveri da ćemo tu pomoć i dobiti ako sledimo

odredjene postupke i ispunimo tražene uslove. Crkve su posrednici u sklapanju našeg zaveta sa

Bogom.

Duhovnost u Africi je mnogo prisutija u svakodnevnom životu nego u zemljama Evrope. To

je verovatno razlog što najveće Hrišćanske Crkve koje nisu u stanju da potpuno zadovolje tu

potrebu, lagano izumiru. Tek nekih 30% Ganaca pripadaju velikim Crkvama. U taj procenat

uključio sam i Muslimane. Ustvari, Muslimani čine polovinu tog broja, dok druga polovina otpada

na Katolike, Anglikance, Pravoslavce i druge opšte priznate crkve. Ostatak stanovništva, svih onih

70% okuplja se na bogosluženje u raznorazne harizmatične, apostolske i takozvane vidarske i

čudodejstvujuće crkve. (Upotrebio sam reč vidarske po starinskoj reči vidati u značenju lečiti. Na

engleskom Healing Churches.)

Muslimani su u Gani najkompaktnija verska zajednica. Rascep izmedju Šiita i Sunita je

takoreći neprimetan. Za razliku od Muslimana koji žive u zemljama gde je Islam većinska religija,

ganski Muslimani su manje upadljivi i manje agresivni u isticanju svoje vere. Oni se mole redovno

i poštuju Ramazan; idu na hadžiluk i daju obavezni Zakat. Medjutim, žene ne pokrivaju lica i nisu

javno kritikovane ako bi imale kosu napirlitanu kao i ne-Muslimanke. Ne isključuju se iz ne-

islamskih društvenih zbivanja i nije im zabranjeno da igraju. Njihova vera im je moralna potpora a

ne opsesija. A što se biznisa tiče, Muslimani su pouzdaniji kao partneri nego pripadnici drugih

veroispovesti.

150

Interesantno je pomenuti kako crkveni običaji utuču i na neke vrlo periferne vidove života.

Kao što je već pomenuto, Akra se nalazi na obali i obiluje plažama. Nedeljom i na praznike, na tim

plažama je takva gužva da se voda skoro ne vidi od dobro obučenih meštana koji se brčkaju u

plićaku. Da, dobro ste uočili; rekao sa dobro obučenih! Najveći broj kupača su obučeni u odeću za

izlazak. Jednom, na drugi dan Uskrsa, sreo sam Adjou na plaži. Bila je obučena u njenu jedinu

haljinu koju oblači samo za crkvu, nakićenu kakve se samo u Africi mogu naći. Kvesi karburetor

spešalis je bio sa njom. Kao i većina drugih mladića bio je obučen u listersko obronivavu odelo.

„Bilo bi nepristono muvati se ovde skoro golišav!“ Adjoa mi je objasnila. Kada sam joj ukazao da

su neke devojke bile u prilično oskudnim kupaćim kostimima, ona mi je objasnila da se radi ili o

muslimankama ili katolkinjama! Neznam dali iz njene konstatacije treba zaključiti da su

Muslimani i Katolici najliberalnije verske skupine. Uzgred budi rečeno to se dogodilo još u ono

vreme dok Adjoa nije prešla u Anglikansku Crkvu.

Medju velikim hrišćanskim crkvama najjača je katolička, a zatim dolaze anglikanska i

metodistička. Katolička Crkva koja je izneverila vernike u mnogim drugim afričkim zemljama,

ima vrlo pozitivan učinak u Gani. Oni vode nekoliko stotina škola koje su otvorene za decu svih

veroispovesti. Takodje imaju nekoliko dobro opremljenih bolnica u raznim delovima Gane. Isto,

ali u znatno skromnijoj meri, može se reći i za Anglikance, Metodiste i Prezbiterijance. To nije

medjutim, sprečilo druge, novo-komponovane hrišćanske crkve da ispod žita obezvredjuju njihova

pozitivna dostignuća.

Vredno je pomena da je u Akri sedište eparhije Grčke Pravoslavne Crkve. Većina vernika

ove crkve nisu Ganci već Rusi i nešto Srba koji su rezidenti u Gani.

+ + +

Pre nego što počnem da opisujem „alternativne“ hrišćanske crkve, moram da posvetim

nekoliko reči animizmu, tradicionalnim verovanjima i afričkim tajnim društvima. Animizam,

odnosno rudimentarno mnogobištvo (obožavanje drveća, kamenja i tome slično) prisutno je samo

u udaljenim selima i medju onima koji su se od nedavno naselili u gradovima. Što se tiče

tradicionalnih religija i bogosluženja, ako mi je dozvoljeno da uopštavam, usudio bih se da

iznesem pretpostavku da postoje dva različita, ako ne i suprotna pristupa duhovnosti. To su

religijski mitovi sa jedne strane i crna magija sa druge, koja je inače deo animističke prakse.

Verske legende i mitovi o stvaranju sveta povezani su sa obožavanjem predaka. Ustvari,

mogu reći da je obožavanje predaka zajednički imenitelj izmedju animizma i tradicionalnih

151

religija; ma da te dve stvari nikako ne treba poistovetiti. Za razliku od animista, pripadnici

tradicionalnih religija imaju svoj sopstveni panteon bogova sa Vrhunskim Bogom koji ima

različita plemenska imena. To je Njame, kako Boga zovu medju akanskim plemenima, odnosno

Mavu kod Evea, dok ga u plemenima Krobo nazivaju Ćaće Mau (Otac Bog). Mnogi

zapadnoafrički istraživači religija identifikuju to vrhovno božanstvo sa Jehovom. Tradicionalne

religije nisu organizovane u crkve, ali imaju svoje hramove i sveštenstvo koje je usko povezano sa

hijerarhijom plemena. Slično kao što poglavica jednog plemena može da bude zubar u svom

privatnom životu, prvosveštenik može da bude knjigovodja. Koegzistencija izmedju tradicionalnih

religija i Hrišćanstva je zagarantovana. Pošto je Njame isti što i Bog nema potrebe za

razmimoilaženjem. Jedina razlika je u bogosluženju. Dok se recimo, jedan aglikanski ili katolički

sveštenik moli direktno Bogu, dotle će se tradicionalni prvosveštenik obratiti dušama predaka da

se one zauzmu za pleme kod Boga. Tu posebno treba pomenuti ritual Škropljenja (Pouring

Libation), čin kada prvosveštenik prosipa lokalnu rakiju po tlu dok se obraća dušama predaka.

Običaj je da pre nego se otpočne bilo kakav posao pretci budu obavešteni na taj način o vašim

dobrim namerama. Nakon Škropljenja, dobrodošao je i hrišćanski pop da svojom molitvom

doprinese istom cilju.

Crna magija, odnosno džudžu kako to u većini zapadnoafričkih zemalja zovu, je uobičajena

praksa. Džudžu se upotrebljava da se podmite duhovne snage (uglavnom zli dusi) da budu na vašoj

strani u bilo kakvom poduhvatu. Ako želite da postanete samozvani hrišćanski apostol i osnujete

sopstvenu vidarsku crkvu, prvo treba da pozovete Džudžumana da ubije mačku i zakopa je u

temelj vaše „Hrišćanske“ crkve kako biste imali što darežljiviju pastvu. Ako želite da postanete

vlasnik magične lopte od zlata koja stalno postaje sve veća i veća, sve što treba da učinite je da

odsečete glavu nekom detetu i odnesete je džudžumanu koji će za pozamašnu svotu prirediti sve

potrebne rituale. Kvaka je medjutim u tome što ćete biti uhapšeni pre nego što se vaše čudo

dogodi.

Ako hoćete da vam neprijatelj umre, opet idete kod džudžumana koji ima moć da ubija na

daljinu. Bez obzira koliko se i vlada Gane i prave crkve zalažu da se to zlo iskoreni, džudžu je još

uvek vrlo prisutan u Gani. Sećam se slučaja kada se jedna ganska učiteljica koja je živela u

Holandiji obratila „Tetka Saveti“ iz jednog dnevnog lista u Akri sa pitanjem dali će biti krivično

odgovorna ako traži od lokalnog džudžumana da na daljinu ubije njenog bivšeg dečka koji ju je

ostavio zbog neke druge devojke, ali je zadržao svu njenu imovinu i sav njen novac za sebe.

152

„Tetka Saveta“ joj je odgovorila da neće biti osnova za krivično gonjenje, ali ju je savetovala da ne

pribegava tako drastičnim merama. Učiteljica je bila mišljenja da bi radije trebalo zatraži od

džudžimana da poseti nevernog mladića i da od njega pokupi njen novac i imovinu.

I ja sam takodje bio izložen džudžuu. Jedan od mojih poslovnih partnera protiv kojeg sam

poveo sudski postupak zbog prevare, otputovao je čak u Togo gde je platio nekom vrlo moćnom

džudžumanu da me ubije na daljinu. To se desilo još pre četrnaest godina, a ja sam još uvek živ,

zdrav i prav. Ipak nikada nisam uspeo da naplatim novac koji mi je dodeljen sudskom presudom.

Medjutim, to nema nikakve veze sa džudžuom već sa neefikasnošću i podmitljivošću ganskog

pravosudja.

Samim tim što sam konstatovao da džudžu nije ni malo uticao na moje zdravstveno stanje, ne

želim da umanjim uticaj koji džudžu može da ima na one koji veruju u njegovu snagu. U stvari,

džudžu može da utiče samo na one koji veruju da duhovne sile stvarno deluju. Dovoljno je

obavestiti nekog čoveka da je na njega stavljen džudžu, pa da se sve njegove vitalne funkcije

poremete. Mene su takodje obavestili o „duhovnoj“ akciji mog poslovnog partnera. Poruku je

doneo neki mladić kojeg nikada ranije nisam video. Došao je na ono gradilište u kojem sam živeo

da mi ponudi pomoć. Rekao je da poznaje jednog vrlo snažnog lokalnog džudžumana koji bi bio u

stanju da ukrsti spiritualne mačeve sa moćnim Togoancem. Sve što bi ja trebalo da učinim to je da

kupim jednu kozu koju će taj prijateljski džudžuman da zakoje na plaži jedne noći kada nema

meseca. Takodje bi trebalo da izvedem neka činodejstvovanja, te da platim pozamašnu sumu kako

bih kupio naklonost duhova. Medjutim, pošto kao tvrdoglavi Srbin starog kova nisam podložan

bilo kakvoj popovskoj „duhovnoj“ manipulaciji, ja sam mu samo odmahnuo rukom.

Iako, po pravilu, džudžu ne bi trebalo da zauzme više mesta u ovoj mojoj sociografskoj

studiji, znam da će moji čitaoci biti razočarani ako im ne bih izneo više detalaja kako crnamagija

deluje u Africi. E, mogu reći da nema razlike od toga kako se praktikuje i u drugim delovima

sveta. Ajde da pretpostavimo da ima tri osobe koje su umešane u jednu džudžu operaciju. Prvo, tu

je lice koje plaća da se džudžu primeni; njega ću nazvati podstrekač. Zatim dolazi sam džudžuman,

majstor veštine zla kojem i ne treba davati neko posebno ime. Na kraju, tu je i potencijalna žrtva.

Njega ću ga naprosto zvati žrtva. Podstrekač može da dodje do ždudžumana samo po preporuci.

Bez preporuke, džudžuman se neće prihvatiti posla iz straha da ne bude uhapšen. Kada se

džudžuman i podstrekač dogovore o finansijskom aspektu operacije, džudžuman će zahtevati od

podstrekača da donese dve stvari koje su od presudnog značaja za uspeh operacije. Prva će biti

153

neka vrsta zaloga. To je najčešće neko živo biće koje treba ritualno zaklati. U slučajevima gde

operacija ne zahteva mnogo od duhova, to može da bude pevac ili bilo koji mužjak neke druge

ptice. Inače to može da bude i jarac, pa čak i ovan. Kao najveći zalog, tražiće se odsečena glava

nekog člana podstrekačeve porodice. U ekstremnim slučajevima, podstrekač će morati da odseče

glavu svom prvorodjenom sinu i da je priloži kako bi zadovoljio duhove. (Pre nego što počnete da

protestujete kako je to užasno i surovo, dozvolite mi da vas podsetim na Avramovu Žrtvu. Bogovi

ne dodju baš tako jeftino!) Sledeće što podstrekač treba da priloži je bilo koja telesna izlućevina

žrtve. Za to se upotrebljavaju sline, suze, znoj ili sperm žrtve, ili ako je žrtva žensko, njena

menstrualna krv ili vaginalna sluz. Najčešće se dešava da podstrekač ukrade komad prljavog veša

žrtve u kojem mora biti nešto znoja. Medjutim, u onim slučajevima u kojima se zahteva ljudska

glava, sperm je obavezan prilog. Da bi došao do sperma žrtve, džudžuman će savetovati

podstrekača da plati nekoj devojci da zavede žrtvu, te da posle odnosa nacedi njegov sperm u neku

posudu i odnese je džudžumanu.

Telesne izlučevine se zatim utrljavaju u drvenu lutku koja predstavlja žrtvu. Na taj način

lutka postaje neka vrsta radio odašiljača koji prenosi signale žrtvi. Što god džudžuman uradi lutki,

žrtva će osećati.

Postoje još načina na koji se praktikuje džudžu. Ko kod želi da sazna više o tome moći će to

da nadje u mom još neobjavlejnom romanu Angelface Nancy.

Uprkos veće discipline i religijskog čistunstva islamskih učitelja, džudžu se praktikuje i

medju Mulsimanima. Prilično veliki broj Malama (islamskih tradicionalnih iscelitelja) uključeni su

u praksu crne magije. Specijalizovani su za prekid neželjenih trudnoća i za pronalaženje lopova. U

mom susedstvu, u Nimi imao je praksu jedan Malam koji je posedovao magično ogledalo kojim je

mogao da identifikuje lopova u grupi osumnjičenih. Njegova metoda je besprekorno funkcionisala.

Prekršilac bi se uvek sam odao čim bi ugledao svoje lice u ogledalu.

Džudžu ne treba brkati sa herbalnom medicinom iako je česta praksa da se jedna te ista osoba

bavi i jednim i drugim. Ustvari, tradicionalni iscelitelji ne bi mogli da zadobiju poverenje naroda

ukoliko u svoju praksu ne bi uključili i džudžu rituale. Duhovnost i vera u čudo su ključ koji otvara

svaka vrata. Travke mogu da leče samo somatski vid oboljenja, džudžu leči sve ostalo. Takav stav

prema moći koju ima medicina, je i uvela je medikokratiju (uticaj popova i iscelitelja o čemu sam

govorio u Osmom Poglavlju) u sve nivoe društva. Kao što sveštenici i lekari mogu da utiču na

154

nacionalnu politiku na najvišem nivou, iscelitelji i džudžumeni imaju ogroman uticaj na široke

narodne mase.

Herbalna medicina ima duboku tradiciju u Gani. U mnogo slučajeva dešavalo se da

tradicionalna medicima ima više uspeha u lečenju od tretmana zasnovanim na medernim

medicinskim principima. Spreman sa da verujem, u priču da je pokojni Nana Drobo (čuveni ganski

vidar iz osamdesetih godina prošlog veka) stvarno imao lek za SIDU. Sem toga, i sam sam bio

svedok da je jedan loklani herbalista izlečio mog prijatelja iz Hrvatske od neizlečivog tipa

psorijaze. Jedan od specijaliteta kombinovane džudžu-herbalne prakse je obnavljanje devičanstva.

Kao i svuda u svetu uzimanje devičanstva se smatra izuzetnom seksualnom poslasticom. Nije retka

praksa da su bogati, stariji ljudi spremni da kompenziraju porodicu neke devojčice za privilegiju da

joj budu „prvi“. Rečeno mi je da su neke devojčice gubile nevinost i po više od deset puta

zahvaljujući hermetičnom znanju njihovih lokalnih fetiša.

Za vreme PNDC vlade osnovan je naučni istraživački centar za izučavanje tradicionalne

medicine. Do sada je dao zapažene rezultate.

+ + +

U Africi postoji vekovna tradicija tajnih društava. Afrička tajna društva su duboko povezana

sa duhovnošću.

Mi slobodno možemo da tvrdimo da su u današnjoj Evropi društva takve vrste takoreći

nestala. Evropljani se udružuju sa drugačijim, mogo prozaičnijim ciljevima nego da kumuniciraju

sa duhovnim silama. U Evropi ljudi prave udruženja kako bi sačuvali daždevnjake ili neke druge

ugrožene vrste. Sakupljaju se u dobro organizovane skupine da bi pravili nerede na futbalskim

utakmicama ili da se ponose svojim seksualnim orijentacijama. Usled približavanja kolapsa

klasičnog kapitalizma, u poslednje vreme ponovo su oživela kolektivna okupljanja sa ciljem da se

obezbedi bolja zaposlenost ili više plate. Neki idu čak toliko daleko da traže od vlada da podnesu

ostavke. Sve ove aktivnosti nisu ni blizu delovanju hermetičkih bratstava u Africi.

Afrikanci su praktično obsednuti tajnim društvima. Ova društva su mnogo zatvorenija od

sličnih društava u Evropi. Može se reći da je u poredjenju sa Afričkim tajnim društvima Slobodno

Zidarstvo gotovo transparentno. Uprkos svim kontaktima koje sam izgradio u vreme mojih dana u

diplomatiji, nikada nisam uspeo da dobijem bilo kakve verodostojne detalje o njihovim

operacijama i njihovoj praksi. Može se pretpostaviti da su ciljevi ovih društava slični ciljevima

onih evropskih tajnih društava koja su proteklih stoleća uticala na podzemne tokove političkog i

155

intelektualnog života u Evropi. Sve što mogu da kažem sa sigurnošću je da znam da postoje; da je

članstvo doživotno, a da se izdaja kažnjava smrću. Znam da imaju teške, pa čak i surove rituale

inicijacije i da praktikuju crnu magiju. Ulaskom u tajno društvo vi prihvatate stroga pravila, vi ste

obavezni da upražnjavate procedure i ispunjavate sve zahtevane uslove kako bi ste obezbedili

podršku duhovnih sila koje će vam omogućiti da ostvarite svoje ciljeve. To me je navelo da

zaključim da su neke od harizmatičnih crkava u Gani samo vrh ledenog brega, dok se ispod

površine nalaze aktivnosti tajnih društava.

Čitaoci iz Evrope će se iznenaditi da u Gani pored lokalnih hermetičkih društava deluje

priličan broj evropskih tajnih društava; i to neka od onih koja su osnovana još u mračnim

vremenima srednjevekovne Evrope. Čak i u provincijskim gradovima kao što je Koforidua, ako

lutate kroz predgradja možete naići na tablu koja vam služi kao putokaz da nadjete lokalnu ložu

Rozekrucijanaca. Na tabli je samo ruža položena preko krsta i strelica koju treba slediti. Dovoljno

za one koji su upućeni!

Slobodno Zidarstvo je uvedeno u Obalu Zlata još pre 150 godina kroz lože pod engleskom

konstitucijom. Medjutim, današnja Velika Loža Gane (Grand Lodge of Ghana) sledi škotsku

konstituciju. Koliko znam, bratstvo broji oko 3 hiljade članova. Glavni hram se nalazi u jednoj

bivšoj Pravoslavnoj Crkvi nedaleko od Akre. Oni imaju odlučujući uticaj na politički život i služe

kao katalizator u situacijama kada je nacionalno jedinstvo ugroženo.

Što se tiče Rotarijanaca ima ih oko 10 hiljada i oni igraju značajnu ulogu u privrednom

životu zemlje.

+ + +

Smatram da smo tek sada, pošto smo prodiskutovali prilično komplikovane vidove

duhovnosti u Gani, došli u mogućnost da pokušamo da objasnimo ogromnu popularnost

harizmatičnih i čudotvornih crkava koje su pored opšteg i strahotno upadljivog siromaštva, možda

najupečatljiviji fenomen života u Gani koji će ne-Afrikanci uočiti.

Te crkve su uspele da spoje paganske običaje kao i duh pomenutih tajnih društava sa

elementima Hrišćanstva. Iako sve te crkve tvrde da sve što čine, čine u ime Isusa Hrista, samo mali

broj propoveda Jevandjelja. Baš suprotno od toga, najveći broj harizmatičkih crkava vrši

bogosluženje u čast novca i prosperiteta, a svoju inspitaciju traži u lukavo odabranim citatima iz

Starog Zaveta. Mali je broj takvih crkava koje su posvećene razvijanju ljudske duhovnosti u

pravcu onih zrelih principa koje je uvelo Hrišćanstvo. Ljubav prema bližnjem, nesebičnost i

156

skrušenost nisu na njihovom dnevnom redu. Upravo suprotno; žao mi je da kažem da je većina tih

crkava je vodjena od strane bezskupuloznih, samozvanih proroka i apostola koji zloupotrebljavaju

duboku potrebu za duhovnošću naroda. Oni osnivaju svoje crkve samo da bi zadovoljili svoje

sebične ciljeve.

Gore pomenuti Prorok Jezikilj je tipičan primer takvog harizmatičnog sveštenika. Ja

medjutim nisam spreman da otkrijem njegovo pravo ime zbog legalističkih razloga; zvaću ga

Hasan.

Sudeći po njegovom muslimanskom imenu i mršavosti, bilo je jasno da nije pripadnik

plemema Ga, već da je došljak sa siromašnog Severa. Znam Hasana još iz onih dana kada sam sa

porodicom stanovao na divlje, na spratu jedne nezavršene zgrade u Korle Gonu. U dvorištu pored

našeg Hasan je sebi izgradio natstrešnicu. Na rasklimatanu drvenu skalameriju postavio je

nekoliko komada odbačenih plehova, a na njih je postavio kamenje kako mu vetar ne bi odneo

krov. Taj prostor je koristio i za stanovanje i kao radionicu. Bavio se rezbarijom. Pravio je suvenire

od drveta. U to vreme nije bio stariji od dvadeset i kusur godina; bio je lepuškast mladić i odlično

je govorio engleski. Pravio je uzvanredno lepe predmete u stilu ganske narodne umetnosti.

Sasabonsam mu je bio najomiljeniji model. Sasabonsam je djavo u lokalnoj mitologiji.

Suprotno onom što se može očekivati, ganski djavo ne izgleda kao čudovište. Pre se može

reći da je njegovo lice smireno, povučeno i sofisticirano. Medjutim, ipak ima rogove! Čini mi se da

svi djavoli, svih religija i mitologija imaju rogove kao znak raspoznavanja. Zašto je to baš tako,

pojma nemam!

Čak i u to vreme dok je bio običan rezbar, njegovo umeće se graničilo sa prevarancijom. Sa

ciljem da ostvari višu cenu za svoje rukotvorine, Hasan je pronašao način kako da ih učini da

izgledaju kao antikviteti. On bi svoje rezbarije zakopavao u lateritno tlo dvorišta pa bi onda na tom

mestu redovno praznio bešiku. Takav postupak je davao njegovim delima neophodnu patinu. Ali

uprkos njegovoj spretnosti, posrednici su uzimali najveći deo profita tako da je Hasan jedva mogao

da preživi. Da bi rešio svoje životne probleme, uzajmio je novac od preprodavca, navodno da bi

nabavio drvo, pa je onda jednostavno nestao. Tek dve godine kasnije opet se pojavio. Sada je bio

dobro obučen i imao je dovoljno novca da vrati dug. Čak je uspeo da prezida svoju natstrešnicu

ciglom.

157

Najele, jedna tinejdžerka iz susedstva koja se spijateljila sa mojim ćerkama, obavestila me je

da je sada Hasan postao Sveti Čovek koji ume da se moli za grešnike. Nažalost, u to vreme jedva

da sam obratio bilo kakvu pažnju njenim rečima, jer sam imao sopstvenih problema preko glave.

Mislim da sam već pominjao da smo u to vreme ilegalisali u onom nazavršenom gradilištu u

Korle Gonu, a da nam je jedini izvor prihoda bila moja pisaća mašina. Posao mi je bio da pišem

pisma za moje nepismene susede u razmenu za hranu. U tom poslu najveću pomoć sam dobijao od

pomenute Najele. Ona mi je dovodila mušterije. Najele je prevodila sa jezika ga na engleski štogod

su moji susedi želeli da napišem. Jedno pismo u razmenu za dve ribe; ili jedno pismo za čitav

koren jama. Najele je bila izuzetno lepa devojčica, snažno gradjena kao i sve pripadnice plemena

Ga i vrlo svojeglava. Često je ostajala i prekonoć da bi na miru mogla da ćaska sa mojim ćerkama.

Kao što sam već pomenuo mi smo bili smešteni na prvom spratu te nezavršene kuće i imali smo

izvanredan pogled na susedna dvorišta.

Pre nego nastavim moju priču o Hasanu, moram da konstatujem da je Korle Gono možda

najveća koncentracija crkava na svetu. Na tom jednom kvadratnom kilometru kućeraka,

napolasrušenih i napolasazidanih zgrada, bilo je više od tri stotine svetskih centrala raznoraznih

harizmatičnih i isceliteljskih crkava. Bogosluženja su obično držana noću. To nam je davalo

priliku da uživamo u prijatnom žamoru glasova, diskrenom pleskanju i udaranju u bubnjeve tokom

cele noći.

Najpopularnija i najbolje posećena crkva koja nije ni imala svoje ime, bila je specijalizovana

za moltve za vize. Ako ste se možda zbunili, da vas podsetim: dobiti vizu za put u inostranstvo je

bio san (a i još uvek je san) svakog Ganca. Žao mi je, ali ne mogu da se setim imena

prvosveštenice. Nasuprot Hasanu koji je bio lep i ugladjen, Sveštenica za Vize je bila vrlo obična.

Da je vidite, nikada ne bi ni pomislili da je ona Božja Žena. Bila je debela, nepismena, a tokom

dana se bavila prodajom ribe iz aluminijumskog lavora na glavi. Ali umela je da govori. Nije ona

govorila ni na engleskom ni na ga, niti na bilo kom drugom domaćem jeziku. Ona je izmislila jezik

koji je samo Bog mogao da razume. Svako veče oko sedam, izlazila je pred svoje vernike na

praznom prostoru iznedju naše kuće i mesta gde je mogao da se kupi kenke i ljuti sos. Iz noći u noć

gomila vernika je rasla. Svi oni koji su predali molbe za vize da putuju ili u Evropu ili u Ameriku

skupljali su se na kolektivnu molitvu. I to je imalo dejstva; oni koji su se najupornije molili, a usto

dali i prilog ovoj crkvi dobijali su vize. Bila je tako uspešna da je uskoro mogla da napusti prodaju

158

ribe, a da umesto toga otvori mali bar koji bi tokom noći postajao njena crkva. Tu ženu bi trebalo

proglasiti sveticom.

Pored kuće gde je Najelina majka živela sa svoje devetoro dece bogoslužila je još jedna

čuvena sveštenica. Njenog imena se sećam: Sestra-Meri. Ona se specijalizovala za molitve za

zaljubljene. Kada je Najele napustio njen dečko, Najele je otišla kod Sestra-Meri za duhovnu

podršku. Medjutim, umesto da joj povrati dečka, Sestra-Meri joj je našla novog mladića još lepšeg

od njenog prethodnog beskorisnog kelnera.

U to vreme naš sused Hasan još nije bio brijane glave niti je nosio onaj bogato ukrašeni

haljetak. To su bili tek počeci njegovih crkvenih aktivnosti. Kao i njegove kolege, i on se takodje

specijalizovao. Pružao je duhovnu pomoć samo lopovima. Hasana nikada nije dozvoljavao da

budu više od dve osobe koje bi došle po oprost grehova. Bogosluženje je počinjalo pred ponoć i

držao ga je baš ispod naših prozora tako da smo mogli svaku reč da razaberemo i svaki pokret da

uočimo. Medjutim, pošto je njegovo bogosluženje bilo na jeziku naroda Ga, bez Najeline pomoći

nikada ne bi smo saznali za prirodu njegove začudjujuće duhovne moći. Jedne noći kada je počeo

sa molitvama, Najele je bila sa nama pa sam je probudio i zamolio je da mi šapatom prevodi. Da

skratim priču, prepričaću samo najvažnije elemente. Te noći samo jedan pokajnik je bio prisutan.

Prvo su se zajedno molili skoro čitav sat klečeći u onom uglu odredjenom za sazrevanje njegovih

zakopanih Sasabonsama. Negde posle pola jedan (a to je vreme je jedna od telekomunikacionih

kompanija pružala besplatne usluge korisnicima), Hasan je izvadio mobilni telefon iz džepa i

turnuo ga pod nos lopovu. Svečanim glasom objavio je da je trenutak istine došao!

„Sada ćeš se direktno Bogu ispovediti! Ja sam samo njegov sluga koji nije dostojan da sazna

strašnu istinu.“ Tada je ukucao lični broj božiji i bogobojažljivim pokretom gurnuo telefon lopovu

u ruke. „Ja idem da se sklonim dok ti govoriš sa Gospodom našim!“

Ostavio je preplašenog lopova samog. Hasan je otišao iza glavne kuće, medjutim, mi smo ga

sa našeg vidikovca dobro videli. Dok je lopov držao telefon kao da je Sveti Gral, Hasan je izvadio

svoj drugi telefon iz džepa i odgovorio na poziv. Nesrećni lopov pao je na kolena i otpočeo svoju

ispovest. Naveo je ceo spisak stvari koje je pokrao. „Da Svevišnji Gospodaru! Da Svevišnji

Gospodaru!“ ponavljao je u panici. Obećao je Bogu da više neće grešiti. „Da Gospodaru, platiću

Svetom Čoveku milion sidija! Da moj Gospodaru, da moj Gospodaru! I u buduće, kad god me

djavo uzme pod svoje, plaćaću po milion sedija ovom Svetom Čoveku!“

159

To su očigledno bili tek početci. Sada kada je obrijao glavu i postao Prorok bez sumnje su

mu ambicije porasle. Nije on tek tako izabrao ime svojoj crkvi. Tu mislim na onaj deo imena koji

pominje Afriku i Ameriku.

Dobro je poznata i pohvalna činjenica da su mnoge ganske harizmatične crkve otvorile svoje

ekspoziture u Sjedinjenim Državama. Ganci nisu mogli da ostave svoju braću s druge strane

Atlantika da ostanu u mraku. Ipak neću pomenuti ni jedno ime tih crkava, jer bi moje insinuacije

mogle da me odvedu pred sud. Imajući u vidu usticaj koji te crkve vrše i sav novac koji imaju,

verovatno da gansko sudsvo ne bi pokazalo istu neefikasnost kao u postupku koji sam ja pokrenuo

pred ganskim sudom.

Još onih dana dok sam bio deo diplomatskog kora, ja sam u skladu sa uobičajenom

diplomatskom praksom izmenjivao obaveštajne podatke sa svojim kolegama. Iako moja vlada nije

imala nikakvog interesa u finansijskim malverzacijama afričkih harizmatičnih crkava, uzeo sam u

razmatranje izveštaj jednog od mojih spoljnih saradnika koji se odnosio na pranje novca velikih

razmera koje se odvijalo preko jedne od rastućih crkava. To nije bilo interesantno za moju vladu,

ali je bilo dobar materijal za razmenu. Tokom jednog razgovora koji sam imao sa već pomenutim

predstavnikom CIA, a sa ciljem da prodam i kupim, pomenuo sam mu šta sam saznao o toj crkvi.

Na moje iznenadjenje lokalni CIA šef je već sve znao o tome. Čak mi je ispričao i dodatne detalje.

Neki veliki biznismeni afričkog porekla, da bi izbegli plaćanje poreza u SAD, pravili su zamašne

donacije ganskim i nigerijskim harizmatičnim crkvama. Oni bi napravili legalan transfer novca

preko banke, tako da ostave trag da je novac stvarno otišao iz Amerike i u koju svrhu. Tada bi im

lokalni Nadzornik crkve potvrdio prijem novca i poslao Zahvalnicu koju je trebalo priložiti

američkim poreskim vlastima u cilju da se poreski obveznik stavi u nižu kategoriju poreskih

obaveza. Posle toga Nadzornik bi prebacio novac na donatorov ofšor račun uzevši pre toga svoju

proviziju od 10%. „Godišnji nelegalan prihod takvih crkava ide na milione dolara. Ali nama to baš

ništa ne smeta.“ U zaključku moj američki kolega mi je rekao: „Pre svega to je zanemarljiv iznos

za naš budžet. Drugo, taj novac se uvek vrati na ovaj ili onaj način u Ameriku; a treće, sledeći

tokove tog novca mi uspevamo da lociramo kartele za promet drogom i konačno znamo čija muda

treba da stisnemo ako već do toga dodje.“

Ono što mi nije rekao je da iza nekih američkih ekspozitura tih crkava stoji i sovjetski KGB.

Kao što je CIA finansirala islamski fundamentalizam i KGB je finansirao neke nekonvencionalne

hrišćanske crkve pa i islamski ekstremizam u SAD.

160

Baš bih voleo da pronadjem koji je procenat od tih silnih miliona koje su oprihodovali

Nadzornici harizmatičnih crkava investiran u neke mnogo reklamirane elitne škole, a koliko je

otišlo na njihove privatne ofšore račune.

Sada možete i sami da zaključite koliko je Prorok Jezikilj bio promućuran kada je birao ime

svojoj crkvi.

Nisu samo pare na šta su pastori, proroci i apostoli fokusirani. Seks je sledeći na listi. Ne

mogu da prodju par nedelja a da lokalne novine ne objave članak o ljubavnim avanturama

harizmatičnih propovednika. Sveštenici su obično zgodni i elokventni ljudi, prodornog glasa koji

bi mogli da privuku ženske i bez upotrebe trikova. Ali sam hrišćanski karakter njihovih misija im

ne dozvoljava da se udvaraju nekoj ženi kao što bi to činio običan trgovac, bankar ili frizer. Oni to

rade na drugačiji, sofisticiraniji i prevashodno religijski način. Oni se nude da se žrtvuju kako bi

zaštitili mentalni integritet i zdravlje svojih sledbenica. Oni praktikuju isterivanje djavola

napadajući baš ono mesto gde se djavo najčešće krije u ženskom telu. Gospodja u nevolji bi

dolazila kod sveštenikaa na celo-noćne molitve kako bi se izbavila od budućih iskušenja. Slično,

žene kojima nije polazilo za rukom da zatrudne išle bi na celo-noćne molitve sve dok ne bi ostale u

blaženom stanju.

Najveći deo mojih saznanja o tim neuobičajenim religijskim eksperimentima sakupio sam iz

pisanja dnevne štampe. Baš juče sam pročitao na online vestima kako je „jedan od Proroka

upotrebljavao svoj muški organ da bi isterao zle duhove, ali se žena usprotivila i podigla uzbunu

što je privuklo masu sveta u hotel ... gde je savetodavna misija bila u toku.“

Tokom poslednjih decenija čak se i vlada zainteresovala za takve zloupotrebe ali ne toliko da

bi osudila popovske marifetluke već da bi prebacila štampi što pominje puna imena korisnika

takvih molepstvija. Jedan dnevni list je objavio da je vlada preplašena „... Potpunim

zanemarivanjem ljudskih prava, te da u većini slučajeva (štampa) paradira sa ljudima kojima je

neophodno izbavljenje od sila tame, a da uopšte ne čini nikakav napor da zaštiti identitet tih osoba,

već ih izlaže javnom podsmehu. Čak ni maloletnici koji treba da imaju posebnu zaštitu u društvu

nisu izuzeti od tog zluradog ignorisanja ljudskih prava.“

Medju crkvama postoji jaka konkurencija. Popovi nude gazdama i gazdaricama većih

stambenih dvorišta počasna mesta u crkvenim savetima ako uspeju da ubede svoje stanare da se

pridruže baš njihovoj crkvi. Sa sličnim ciljem velečasni organizuju izlete sa posetom nekoj

sestrinskoj crkvi u drugom delu Gane. Preko vikenda organizuju kampove za molepstvija u

161

udaljenim delovima zemlje. To je danas najpopularniji vid turizma u Gani. Neki od sveštenika su

naučili i madjioničarske trikove kako bi mogli da priredjuju „čuda“. Mora se priznati da su neka od

tih čuda prilično spektakularna i ubedjen sam da samo kad bi to želeli, ti sveštenici bi bili

dobrodošli u bilo kojem većem evropskom cirkusu. (Ali tu bi imali manju zaradu.)

Hohštaplerisanje nikada ne bi uspevalo da nema lakovernih. A nema granica ganskoj

lakovernosti. Bez obzira koliko su neki Ganci spremni da „provozaju“ svog bližnjeg, oni sami

padaju kao žrtve istih trikova na koje su želeli da namame svog suseda. Ganska lakovernost je

ustvari deo njihove duhovnosti. Nećete naći ni jedniog Ganca koji ne veruje u čuda. Vera u čuda je

kompenzacija za sve one tegobe kojima su izloženi u svakodnevnom životu i hrana za njihovu

dušu.

U Gani ima na hiljade raznoraznih harizmatičnih crkava. Sve su one nezavisne i nisu

odgovorne nikakvim autoritetima izuzev Bogu (bez obzira ko je i šta je taj njihov Bog). Neke od

tih crkava imaju stalno mesto bogosluženja, najčešće su to sklepane daščare, ali ima i takvih koje

su smeštene u impresivne zgrade. Neke se opet nalaze bilo gde se sveštenik trenutno zatekne: na

pijaci, na autobuskoj stanici ili na plaži. Bogosluženje se sastoji od jedne muzičke predstave sa

pevanjem i igranjem koja je ispresecana demonstracijama moći koju je Bog podario tom

svešteniku. Jedna zastrašujuća propoved je centralni i najomiljeniji deo bogosluženja. U toj svojoj

propovedi gospodin popa nabraja sve raznorazne kazne za one koji ostaju gluvi na njegove reči i

ne prilažu dovoljno za crkvu.

I pored prozirnog šarlatanstva i drugih lako vidljivih slabih tačaka, nema sumnje da je uticaj

harizmatičnih crkava na stanovništvo Gane postao najuočljiviji aspekt savremenog života. Takodje

ne treba imati bilo kakve sumnje da harizmatične crkve imaju daleko dublji uticaj na razvoj Gane

nego bilo koja politička stranka.

162

GDE JE DANAS GANA?

(Deo Prvi)

Naslov ove glave, naizgled nema smisao. Nisu zemlje na točkovima da bi mogle da se šetaju

tamo-amo. Gde bi se danas Gana mogla nalaziti ako ne tamo gde je bila i pre pedeset i pet godina?

Davno su prošla ona vremena kada su se feudalne kraljevine i carevine pomerale gore dole

po kontinentima po volji svojih gospodara; ili ako ne baš po volji tih gospodara, a onda zavisno od

snage njihovog oružja i veštini ondašnjih diplomata. U tim vremenima dešavalo se da bez da

napustite svoje selo koje je negde u Alpima ili na obali Jadranskog ili Baltičkog Mora, jednog dana

živite u Francuskoj, a sledećeg u Austriji ili Španiji, ili nedaj bože u Turskoj!

Danas, barem kako su nas ubedili, živimo u civilizovanom medjunarodnom okruženju i

državne granice, kako su ih priznale Ujedinjene Nacije, trebalo bi da budu svete, nepromenljive i

stalne. Naravno, to nije baš sasvim istina. Medjutim nije preporučljivo praviti mnogo talasa oko

toga, a nekmoli još i pisati o tome. (Molim vas da ignorišete moj bezobrazluk i preskočite ove dve

rečenice koje slede: Ako stanovnici neke zemlje pokušaju da spreče već pomenute nevidljive

plutokrate da im nameću svoje vidjenje „demokratije“ kao izgovor kako bi lakše ekploatisali

prirodne resurse te zemlje, ta zemlja može prekonoć postati legitiman vojni cilj i predmet ozbiljnih

promena i raskomadavanja. Danas ste na mapi sveta – sutra niste!)

Medjutim, to nije predmet ove knjige. Gana je još uvek u jednom komadu, tačno na istim

geografskim koordinatama gde je bila i pre pedeset i pet godina prilikom sticanja nezavisnosti. A

ako ganske vlade ne preve talase, Gana će i ostati tamo gde se nalazi.

U stvari, naslov ove glave je taktička varka! Smislio sam je samo kako bih dobio na

vremenu. Sve ovo uvodno preklapanje je posledica moje nelagodnosti da otpočnem sa neprijatnom

i nepoželjnom kritikom ganskih realnosti. Imajući u vidu da je Srbija Južno od Sahare pionirsko

delo u oblasti sociografije, bolje bi bilo da sam Glavi Sedamnaestoj dao drugačiji naslov. Nešto

kao: Dokle je Gana stigla u svom društvenom i ekonomskom razvoju; kako ganske institucije

funkcionišu; gde se Gana nalazi u metafizičkoj sferi ljudskih nastojanja i dali su Ganci prokockali

svoju budućnost? To je u stvari ono o čemu želim da pišem, ali kao što i sami možete da zaključite

takve formulacije su ne samo suviše dugačke i neprilične već i preterano otvorene te samim tim i

suprotne načinu na koji Ganci govore o neprijatnim stvarima.

163

Najveći deo ove glave biće u stvari jedan pregled kako subjektivni primitivizam deluje u

zemlji u kojoj elita odbija da prihvati činjenicu da bi njihov altruizam bio najefikasnija kratica

boljoj budućnosti. (Ako ste zaboravili šta je subjektivni primitivizam, ponovo pogledajte Glavu

Prvu.)

Kako ne bih ispao preterano kritičan prema Gani, počeću sa Srbijom. Osećam se manje

nepristojnim ako pišem loše stvari o svojim najbližim.

Već sam pomenuo da kada sam se posle više od četvrt stoleća vratio iz Gane u Beograd, da

sam se osećao kao da sam došao u neku drugu zemlju. Da budem precizan, i Sava i Dunav su tamo

gde su i ranije bili; tvrdjava Kalemegdan je i dalje ponosito dominira ušćem te dve reke, a ako se

izuzmu razaranja koja su ostala kao uspomena na NATO bombardovanje, i sam izgled Beograda je

još uvek pun nadahnuća kao što je i bio nekada. Ipak osećao sam se kao da sam prošao kroz

magično ogledalo i došao u jedan drugačiji iskrivljeni svet! U stvari, ljudi su se izmenili! Izgubili

su onaj dobro poznati optimizam i čuveni srpski humor. Na žalost, oni toga nisu svesni. Oni su kao

ribe koje su stavljene u mlaku vodu čija temperatura stalno raste i potpuno nesvesne postepenog

rasta temperature sve dok nisu skuvane. Srbi su podvrgnuti novim načinima mišljenja i novim

uvezenim, inferiornim vrednostima. Ono čega smo se nekada stidili, sada nam je povod za ponos.

Subjektivi primitivizam hara zemljom! Nevidljivi ljudi, s jedne strane (a duhovni manipulatori sa

druge), spustili su svoje šape na Srbiju i oblikovali je shodno njihovim potrebama!

Tokom ove jedne godine, kako ponovo živim u Srbiji, primetio sam kako se duh mog naroda

dramatično izmenio. Ranije, Srbi nikada nisu patili od kompleksa niže vrednosti. Baš nasuprot,

uvek smo imali toliko optimizma da se to graničilo sa neodgovornošću. Srbi nisu znali za strah. Šta

god bi bilo ko u svetu postigao, mi smo bili spremni da prihvatimo izazov. Gde god bi išli sa

sobom smo nosili zaraznu samouverenost, koju smo čak i na druge uspevali da prenesemo.

Spreman sam da verujem da smo bili genetski predodredjeni da budemo vodje i pobednici. Ništa

nije moglo da nas zaustavi; a nekmoli tamo neki nevidljivi ljudi koji bi mešali političke karte ispod

stola u nekom hotelu u Švajcarskoj! Sada je medjutim, situacija potpuno različita. Ti bezlični

lutkari su uspeli da nam promene dušu i da u Srbe ugrade kolonijalni mentalitet. Većina mojih

zemljaka su se navikli da ne treba da pitaju nikakva pitanja već da slepo izvršavaju komande koje

im se daju.

Tek nedavno smo doživeli dve injekcije samopouzdanja. Prvi put se to dogodilo pre tri

godine kada je naša predstavnica pobedila na takmičenju Evrovizije; i sada, nedavno, kada je naš

164

teniser Djoković pobedio na Wimbldonu. Cela nacija je bila delirična od sreće. Najzad smo se opet

osećali kao da nam je mesto medju pobednicima. Prilikom svog povratka iz Wibldona Djokovića

je sačekala masa od preko stotinu hiljada ljudi. Duh nekadašnjih pobednika je eksplodirao!

Kao i Srbi i Ganci se kuvaju na tihoj vatri! Kada ste tamo, dok prolazite lagano kroz sve

promene, takoreći ih i ne osećate. Medjutim, kada sednete da odgovorite na gore formulisana

pitanja i pišete o tome dokle su Ganci stigli u ostvarivanju svojih žudnji za prosperitetom,

slobodom i pravdom, doći ćete do zaključka da su Gana iz ranih osamdesetih prošlog veka i Gana

iz druge decenije dvadeset i prvog veka dve različite zemlje.

Da biste jasnije razumeli šta mislim, molim vas pogledajte još jednom glave jedanaest,

dvanaest i trinaest. Te glave sam posvetio opisivanju entuzijazma i neobuzdanog optimizma koji je

bio prisutan u Gani osamdesetih godina prošlog veka. Posle toga molim vas uporedite taj duh sa

otudjenjem i obožavanjem novca koji su glavna obeležja današnje Gane. Slično kao i Srbi koji

danas preziru dane naše slave i našeg privrednog i kulturnog preporoda, pa čak pokušavaju da pišu

novu istoriju, tako i Ganci postepeno gube svoj optimizam, svoj polet za izgradnju bolje

budućnosti i svoje zajedništvo. Šta god da je započeto sa Četvrtim Junom, danas je ne samo

zaboravljeno, već se samo pamti po zlu. Čak mi je i moja prijateljica Adjoa, ona o kojoj sam pisao

u pretprošlom poglavlju ispričala jezovite priče o zlu koje su činili revolucionari Četvrtog Juna.

Kada sam prokomentarisao da je ona tada bila ne samo suviše mlada da to pamti, nego nije bila ni

rodjena, priznala je da sve što zna o politici dolazi od Proroka Jezikilja.

Rezultatima glasanja za predsedničkog kandidata na nedavno održanom kongresu partije

NDC u Sunjaniju (9. jula 2011) najbolje pokazuju da je duh revolucije mrtav i da Ganu krčkaju na

laganoj vatri da ponovo postane kolonija. Naime, sadašnji Predsednik Gane, Džon Ata Mils, iako

je veteran NDC, bespovratno je otplovio od prvobitnih NDC principa i usvojio politiku koja se ni

za dlaku ne razlikuje od politike NPP.

Da bi zaustavili klizanje NDC u tu konzervativnu baruštinu, oni NDC članovi i simpatizeri

koji su ostali verni duhu Četvrtog Juna nisu se složili da se nastavi sa mlitavom politikom Džona

Ata Milsa i zahtevali su promenu rukovodstva. Zbog ,amjkavosti ganskog ustava, Džeri Džon

Rolingsu nije dozvoljeno da služi kao Predsednik po treći put. (Naime, Ustav isključuje treći

mandat bez obzira dali je u kontinuitetu ili bez kontinuiteta.) Umesto Rolingsa, osoba koja se

ponudila kao novi čelnik NDC bila je njegova supruga Nana Konedu.

165

Do koje mere su delegati Kongresa u Sunjaniju odlutali od zahteva široke partijske baze

najbolje se može zaključiti iz činjenice da je Nana Konedu dobila svega 3% glasova. Velika većina

je glasala za mlitavu, društveno nazadnu, politiku Džona Ata Milsa. To znači da je sudbina Gane

zapečaćena. Bez obzira ko dobije na sledećim izborima, Ata Mils ili njegov NPP suparnik Nana

Akufo Ado, Gana će nastaviti da tone u neo-kolonijalni status.

Te dve stranke su sada do te mere slične da bi mogle da se udruže i uštede novac koji će biti

potrošen za izbore. Da budem još precizniji, obe partije sada zastupaju interese istog društvenog

sloja. One predstavaljaju zanemarujuću manjinu onih Ganaca koji su dobro stojeći. Kao ni u Srbiji

ni u Gani ne postoji ni jedno organizovano političko telo koje bi zastupalo interese velike većine

potlačenih i mahom nepismenih gradjana. Da bi sutuacija u Gani bila još gora, te dve partije imaju

podršku koja je uglavnom na tribalistričkoj osnovi. NDC je uglavnom partija plemena Eve, dok su

u NPP okupljeni pripadnici Akana.

Da bi se još bolje razumela relativna neprimenljivost više-partijskog sistema u zemljama

kakva su Gana i Srbija, dozvolite mi da objasnim kako je došlo do toga da Velike Demokratije

obično imaju dve dominantne političke stranke.

Pošto Srbija Južno od Sahare nije knjiga iz teorijske politologije, ja ću svesti moja

objašnjenja samo na onu meru koliko je potrebno da se shvati situacija u Gani. Dakle, ako ne

želimo da teramo mak na konac i da budemo uskogrudi, celo čovečanstvo se uglavnom deli na dve

skupine ljudi. Prvu grupu sačinjavaju one sitne ribe koje rade da bi prehranili sebe i svoje

porodice. Oni su većina čovečanstva. Druga grupa, sastavljena od krupnijih riba je u manjini. Oni

takodje rade ali samo sa ciljem kako bi pronašli što efikasnije metode da prisvoje deo prihoda koji

je stvorila pomenuta većina. Da bi slika bila još složenija, te dve grupe nisu oštro podeljene

izmedju sebe, već predstavljaju svojevrstan lanac ishrane kakav postoji u prirodi gde velike ribe

jedu sitne ribe. Najniže mesto u tom lancu ishrane predstavljaju najamni radnici, dok su na vrhu

one ajkule koje sam već predstavio kao nevidljive ljude.

Oni koji su izmedju, hrane se slabijima sve dok i njih neko jači ne pojede.

Ali nisu ni najveće ajkule bezbedne. Ovde moram da obelodanim da postoje dve vrste

velikih ajkula. Ove dve vrste se medjusobno bore za višak vrednosti koji su stvorile sitne ribe.

Pripadnici jedne vrste zaradjuju pare direktnom ekspoatacijom onih koji proizvode, dok pripadnici

druge vrste prave pare samim tim što se bave manipulisanjem već prethodno zaradjenih para. Te

dve vrste u stalnom ratu. To je razlog zašto Velike Demokratije imaju dve dominantne političke

166

partije. Politička partija koja predstavlja industrijalce zahteva jeftine sirovine, dominantan položaj

na tržištima i poslušnost sitnih riba. Stranka koja predstavlja bankare i trgovce traži bolje uslove

razmene (terms of trade), brži razvoj nerazvijenih zemalja i više novca u džepovima sitnih riba

kako bi mogle da dobiju i taj novac da se o njemu staraju. Naravno postoje i neke manje partije

koje naizgled predstavljaju sitnu ribu, ali njihov politički učinak je zanemarljiv.

Nažalost, ovo moje uprošćavanje nije primenljivo ni na Srbiju niti na Ganu.

Sadašnja politička situacija u Srbiji je izvan bilo kakvih racionalnih objašnjenja i mimo

kriterijuma koji bi bili razumljivi bilo kome koji je pri zdravoj svesti i ne uživa u mazohizmu.

Zbog toga ću ostaviti Srbe da se snalaze kako znaju i umeju, a ja ću se koncentrisani samo na

političku sliku Gane.

U Gani, pre Kongresa u Sunjaniju, takodje su postojale dve dominantne političke partije.

Medjutim, pošto u Gani nije postojala politička suprotnost izmedju dve vrste velikih ajkula,

politička suparništvo je bilo ograničeno samo na borbu izmedju ajkula i onih koji su štitili sitnu

ribu. NPP je bila stranka bogataša, dok je NDC bila stranka sirotinje. Sada, pošto su delegati koji

su trebali da štite interese siromašnih odbaciji ideologiju Četvrtog Juna, obe stranke zastupaju

samo ineterese bogatih.

Moram da pomenem da je Kongres u Sunjaniju doneo i jednu, ne baš zanemarljivu pozitivnu

posledicu. U budućnosti sigurno je da u Gani neće više biti Tom i Džeri crtaća. (Vidi Glavu

Dvanaestu.) A to je velika sreća. Nesmemo da se zavaravamo da bi vragolije Toma i Džerija,

danas, u uslovima tako zvanog Novog Svetskog Poretka, mogle da imaju isti hapiending kao što se

desilo osamdesetih godina prošlog stoleća. Niko ne želi da Gana deli sudbinu Srbije!

+ + +

Mislim da kerburetor spešalis zvani Kwesi neće biti u mogućnosti da glasa novembra 2012

godine i će do tog datuma već uspeti da bude u inostranstvu i raditi u nekoj solani kako bi skupio

pare za svoju buduću porodicu. A što se tiče njegove drage Adjoe, želim da verujem da će onaj za

koga će glasati dobiti na izborima. To će je učiniti bezgranično srećnom. Ganci stvarno umeju da

se vesele kada njihov tim dobija! Stomak može da im krči od gladi, ali pobeda je pobeda!

Medjutim, ko god da dobije na izborima, taj će i naslediti pravo brdo problema koji zahtevaju

hitno rešavanje. Većina tih problema se nagomilalo tokom proteklih deset godina od kako je Gana

gurnuta u ćorsokak da živi isključivo od strane pomoći. Bilo kakvo smanjenje te strane pomoći

izazvaće pravi ekonomski i društveni zemljotres.

167

Ganski zvaničnici kao i većina zvaničnika u svim zemljama u razvoju su ili daltonisti ili sebe

zavaravaju da je ono što govore preko televizije čista istina. Njihova jedina briga je da ubede

glasače kako su oni bili efikasni za vreme svog mandata. Njih ni malo nije briga kakvu će

kolateralnu štetu to njihovo hvalisanje izazvati.

Bez obzira na gansku poznatu osetljivost, ja ću namerno preskočiti one aspekte života u

kojima se problemi mogu tolerisati i koncentrisati se samo na one koje smatram da su upadljivo

loši.

U Gani najviše zabrinjava situacija je u sledećim oblastima života: nedovoljna briga za

ljudsko okruženje; nesposobnost da se napusti kolonijalni mentalitet; erozija pristojnosti i ljudskih

vrednosti; neodgovarajući standardi obrazovanja i već poslovična nesposobnost sudstva. Posebno

ću se potruditi da objasnim vezu izmedju gornjih slabosti i činjenice da Gana troši skoro četiri puta

više nego što Gana zaradjuje. Moj zadatak će biti da dokažem da je zajednički imenitelj svih tih

nedostataka subjektivni primitivizam onog društvenog sloja koji bi trebalo da bude pionir napretka.

Kasnije, takodje ću pomenuti slabosti u sektoru saobraćaja, zdravstva, turizma i poljoprivrede.

Sve te pomenute oblasti života su medjusobno isprepletane do te mere da je nemoguće

produskutovati o svakoj od njih posebno. Sve one su integralni deo jednog jedinog sindroma,

sindroma koji sam pomenuo na samom početku knjige; sindroma zvanog Južno od Sahare. Kako

bih bio siguran da neću biti pogrešno protumačen, ponavljam: niti sam zlurad niti preterano

kritičan; sve što želim da postignem je da probudim one koji bi trebalo da se bore za bolju

budućnost svojih zemljaka Ganaca.

Kada sam pre godinu dana stigao u Beograd, bio sam zaprepašćen opštom nebrigom za

životnu sredinu. Igrališta mog dečaštva bila su prekrivena plastičnim kesama, praznim flašama,

raznoraznim kartonskim kutijama i polomljenim komadima nameštaja. Košutnjak, prelepa šuma u

kojoj smo se mi dečaci sa Banovog Brda igrali istraživača Afrike, koja je u to davno vreme bila

iskonski čista, sada je posuta raznim smećem, pa čak i odbačenim televizijskim aparatima. Izgleda

kao da su stanovnici Beograda želeli da drže korak sa Afrikom južno od Sahare. Kao što smo mi

kao deca u Košutnjaku doživljavali čiste i nadahnjujuće afričke predele, tako i današnja deca, u toj

istoj šumi, mogu da dobiju sliku kako savremena Afrika izgleda.

Beograd se nalazi na sastavu dvaju velikih reka, Save i Dunava. Ako znate Beograd, ako ste

u njemu proveli barem 24 časa, kad god pomislite na Beograd, setićete se njegovih reka i hiljada

splavova i plovećih restorana kao i žestokih žurki koje se tamo održavaju. U vreme mog detinjstva,

168

Sava je bila tako čista da smo mogli da je pijemo. Sada je Sava na nekim mestima zagušena

plovećim otpadom. I to ne samo Sava. Slično se desilo sa većinom naših reka. Nedavno sam na

televiziji gledao kako se Zapadna Morava guši u djubretu; činilo mi se da se preko te reke može

preći peške, hodajući preko slojeva plovećeg otpada. Sa svim tim zagadjenjem koje me okružuje,

osećao sam se kao da sam nekim čudom vraćen u moj komšiluk u Nimi. Slični prizori i još sličniji

mirisi!

Moram medjutim da naglasim da su delovi Akre mnogo gore pogodjeni zagadjenjem nego

bilo koji deo Beograda. Ganska obala bi trebalo da bude jedna od onih područja koja dobijaju

najčistiji vazduh na svetu. Barem devet meseci godišnje južni vetrovi donose iskonski čist vazduh.

Ti vetrovi dolaze čak sa Antarktika i duvaju čitavih 10 hiljada kilometara preko okeana. Medjutim,

čim dodrnu obalu, postanu zagadjeni. Afrika je postala djubrište Evrope. Na hiljade tona

industrijskog i tehnološkog odpada se uvozi iz Evrope za reciklažu. Delovi Akre se guše u gustom

dimu koji proizvodi spaljivanje elektronske opreme u procesu izdvajanja skupih metala od

izolacionih materijala. Tu moram da naglasim da za stanovnike tih delova grada takva aktivnost

nije samo neprijatna, već je i opasna. Sve češća demencija medju decom može se pripisati

isparenjima žive. Većina onih koji žive u tim delovima grada imaju problema sa disajnim

organima, a dobijaju čak i rak pluća zbog teškog dima prouzvedenog pri spaljivanju gume. A da i

ne pominjem bolesti kože, pa čak i uništavanje koštane srži kod onih koji rade taj posao.

Verujem da ste već naslutili da je takva situacija posledica subjektivnog primitivizma onih

koji zgrću pare na račun nesreće drugih. Ja naravno ne krivim te ljude koji su prinudjeni da rade

prljavi posao da bi zaradili za svoj nasušni kenke, već one koji uvoze tu pošast i organizuju te

pogubne delatnosti.

Zvučno zagadjenje je još jedan, dodatni problem u ganskim gradovima. Iako je još od 1993

godine pravljenje buke okarakterisano kao kažnjiva aktivnost, to je još uvek ostalo ozbiljan

problem u sirotinjskim naseljima. Buka koju proizvode zanatske delatnosti na otvorenom prostoru,

kao radionice za obradu metala, zavarivači i limari, povrh grmljavine preglasne muzike

prestavljaju pravu opasnost za zdravlje. Medjutim, po pisanju Dejli Grafika, najveći auralni

zagadjivači su harizmatične crkve koje naročito tokom noći proizvode nepodnošljivu larmu.

Agencija za Zaštitu Životne Sredine (EPA) je zadužena da propiše standarde i pravila ponašanja u

oblasti zagadjenja, odnedavno je pojačala kampanju da obrazuje narod da je pravljenje preterane

buke kriminalna aktivnost jer može ozbiljno da ošteti zdravlje uključujući i gubitak sluha. Ali to je

169

sve uzalud. Narod se plaši da se žali! Radije će da ogluve nego da ih lokalni, samozvani popovi

proglase za vilenjake i veštice.

Postoji još jedan zdravstveni hazard sa kojim se Ganci sučeljavaju. To je nedostatak čiste,

pitke vode. U većini seoskih sredina voda se donosi iz bara, rečica o plitkih bunara. Dok recimo, u

državi Niger svaki zaseok ima betonsku ploču oko bunara koji radi na ručnu pumpu, takav luksuz

je retkost u Gani. Suprotno onom što se može očekivati situacija u gradovima je još gora. Po mojoj

proceni gradovi kao što su Akra, Kumasi, Takoradi ili Koforidua još uvek se oslanjaju uglavnom

na vodovodnu mrežu koja je položena u kolonijalno vreme, pre više od 50 godina. Kasnija

proširenja su činjena bez mnogo planiranja, a mreža vodovodnih cevi je polagana tako plitko da

često možete da ugledate čitave snopove cevi različitih preseka kako vise u vazduhu na onim

mestima gde je kiša sprala površinski sloj zemlje. Ali i to bi bilo prihvatljivo kada bi u tim cevima

bilo vode. Nažalost, to je vrlo redak slučaj. I u samom centru Akre, suve slavine su svakodnevna

pojava. Sve kuće u kojima žive dobro-stojeće porodice imaju na krovovima cisterne za vodu koje

se pune kada je pritisak vode dovoljno visok. Medjutim, oni koji žive po dvorištima, što

predstavlja 90% urbanog stanovništva prinudjeni su da kupuju vodu. Čak i u novim, modernim

naseljima koja niču u širokom krugu oko Akre, voda je tako retka, da je oni dobijaju samo par

dana mesečno. Takva situacija ima negativan uticaj na okoliš, zdravlje i opšte stanje Ganaca. A ja

ponovo bacam krivicu na one iste subjektivne primitivce koji imaju dovoljno autoriteta da promene

stvari ali ne žele da se odreknu ekstra profita, kao i njihove nećake koji sede u udobnim stolicama

administracije i skupljaju mito da ne rade ono što bi trebalo da rade.

Negde ranije, u jednom od prethodnih pasusa kada sam govorio o aberativnim pojavama koje

su najpogubnije za normalan život u Gani, pomenuo sam i „kolonijalni mentalitet“. Da ne bi ispalo

da donosim paušalne ocene, moram da definišem šta kolonijalni mentalitet znači. Bez sumnje je da

je pridev „kolonijalni“ atribut koji se pripisuje kolonijalizmu; (kao kolonijalni poduhvati,

kolonijalno doba, kolonijalna roba itd.). Caka je u reči „mentalitet“. Tu reč, „mentalitet“ rečnici

tumače kao „način mišljenja; misaona sklonost; stanje mentalne i intelektualne sposobnosti“.

Mentalitet se obično upotrebljava da se ukaže na individualno stanje svesti. Medjutim, ja sam

upotrebio mentalitet kao kolektivni atribut za jednu celu naciju. Neki će se usprotiviti takvoj

upotrebi, a mnogi neće. Problem je medjutim što kolonijalni mentalitet ima dva potpuno oprečna

značenja. Može se upotrebiti i za agresivni entuzijazam onih nacija koje su se upustile da

170

kolonizuju svet, ali isto tako se može upotrebiti i za stanje duha onih nacija koje se nisu protivile

da budu kolonijalizovane. Ja ću ovu kolokaciju upotrebiti u oba značenja.

Slobodno govoreći Ganci su prijaznijeg i prijatnijeg karaktera nego mnoge druge nacije

sveta. Oni neće protestvovati sve dok ih vrlo jaki spoljni činioci na to ne nateraju. Njihov prag

tolerancije je visok, a njihovi stavovi su konstruktivni. Suprotno Srbima koje će da viču „faul“ za

bilo kakvu nepravdu i koji će se i prerano latiti oružja, ganski mentalitet je oličenje druželjubivosti

i saradnje. Čak i kada su uvredjeni nastaviće da se smeše. Usudjujem se da kažem da Ganci imaju

vrlo pogodan mentalitet da budu eksploatisani. Drugim rečima, Ganci se mogu opisati kao nacija

koja ima kolonijalni mentalitet u onom drugom značenju. Ali ne svi Ganci. Jedna manjina Ganaca

je razvila mentalitet kolonijalnih gospodara. To su birokrate.

Ganska birokratija još uvek gaji uzvišenost nekadašnjih kolonijalnih gospodara kako bi

prostu raju zadržala tamo gde im je i mesto! Patetično je videti koju moć ima bilo koji činovničić i

kako se on odnosi prema onima kojima bi trebalo da služi. Ali ti nadri-kolonijalni gospodari ne

zahtevaju samo poštovanje, oni zahtevaju i novac.

Imajući u vidu sume koje Ganci imaju u inostranstvu, a koje sam pomenuo u desetom

Poglavlju, jasno je da su ti novi kolonijalni gospodari bili, i još uvek jesu mnogo efikasniji u

ekspoatisanju svoje sopstvene zemlje nego što su to bili Britanci.

U Gani postoji čitav dobro razradjeni sistem kako podkradati bogatstvo nacije. Uzimanje

mita je najočigledniji.

Naprimer, ako treba da produžite saobraćajnu dozvolu za svoje vozilo, vama će svoje usluge

ponuditi odredjeni posrednici. To su mahom dečaci koji su u srodstvu sa nekim od bogova koji

treba da potpišu vaša dokumenta. Ako ne želite da čekate u redu ili ste u strahu da vaš auto možda

neće proći na tehničkom pregledu, daćete sve papire nekom od tih dečaka zajedno sa sumom za

taksu i debeli bakšiš koji će on podeliti sa svojim „božanskim“ ujakom. I dok se vi odmarate u

nekom obližnjem kafiću, vaš auto će biti „pregledan“, a vama će biti doneta overena saobraćajna

dozvola na noge. Što vam je auto skljuplji, što znači da ste viši na društvenoj lestvici, manje ćete

morati da platite. Ako ste pak u armijskoj uniformi, nećete morati da platite ništa. Ali ako ste

taksista, oguliće vas do gole kože. Medjutim, mora se istaći da to nije slučaj u celoj zemlji. To je

slučaj uglavnom u Akri i u Kumasiju, medjutim na Severu ili u manjim gradovima kao što je

Koforidua toga nema. Da bih obnovio saobraćajnu dozvolu za moj dvanaest godina stari Tiko,

171

uvek sam išao u Koforiduu. Tamo sam bio siguran da će radi moje sopstvene bezbednosti, Tiko

biti savesno pregledan i da neće biti sestrića da nude svoje usluge.

Tako izgledaju najniži stepenici na lestvicama korupcije. Sledi „razumevanje“ za koje treba

da platite medicinskoj sestri ako želite da se konsultujete sa lekarom. Iza toga je i sekretar škole u

koju želite da upišete svoje dete. A da i ne pominjemo policajca koji vas je nabedio da ste prošli

kroz crveno svetlo.

Ozbiljniji problemi počinju kada želite da zidate kuću ili da započnete neki posao. Kao i u

Srbiji, najbogatija žetva je u gradjevini. U Beogradu se čeka i po godinu dana da se dobije

gradjevinska dozvola ako niste sposobni da nadjete neku „kraticu“. U Akri, verovali ili ne, ne

samo da su „kratice“ obavezne, već se i na dozvole čeka mnogo duže.

Neznam dali je to još uvek praksa, ali u vreme kada sam počinjao moj nesrećni posao, morao

sam da priložim sedam različitih certifikata kako bih dobio dozvolu za gradnju. Najveći vic je u

tome što sam za moju vrlo, vrlo skromnu gradjevinu morao da priložim dokumenat da ta

gradjevina neće predstavljati opasnost po zagadjenje prirodne sredine. Da bih to dokazao morao

sam da obezbedim nezavisno naučno mišljenje. Predusretljivi činovnik mi je sugerirao da u tu

svrhu angažujem jednu naučno-konsultantsku firmu iz susedne Republike Togo. Obećao je da će ta

firma uraditi posao brže i po mnogo nižoj ceni nego slične institucije koje su bazirane u Londonu. I

zaista, za svega pet dana dobio sam nekoliko listova papira koja su bili ispisani ogromnim slovima.

Ekspertiza je uveravala odgovarajuće organe vlasti da je parcela u pitanju laterit koji se sastoji od

ostataka netopljivih depozita oskida gvoždja i aluminijuma koji su nastali erozijom akrarijanskih

stena, te da podizanje zgrade na takvom terenu neće ugroziti okoliš. Studija je takodje pomenula

pravce glavnih vetrova. Kasnije sam saznao da su i druge mušterije te naučne institucije dobijali

potpuno identičan tekst! Takodje sam pronašao da su naučni radnici koji su napisali ekspertizu u

stvari oni isti ljudi koji su je i tražili.

Birokratska arogancija-poduprta-beskoristnošću postala je poslovična u svim zemljama

sveta. Birokrate svih zemalja su se do sada jedine ujedinile. Bilo da treba da krčite put kroz

kancelarije Francuske, Srbije ili Gane, naićićete na istu „predusretljivost“ činovništva. Pre nego što

vas očerupaju, uspeće da vam dokažu koliko ste glupi i koliko je vaš zahtev neopravdan; koliko ste

ih iznervirali i koliko ste u stvari smešni. Bez obzira u kojoj ste zemlji izabrali da živite i da uložite

svoj novac, vaša iskustva i vaši utisci će biti pomračeni arogancijom onih koji bi ustvari trebalo da

vam služe. Medjutim, ovde moram da konstatujem da se od nedavno u Srbiji, barem što se toga

172

tiče, situacija dramatično popravila u odnosu kako je to nekad bilo. Danas je čak i policija dobro

obučena i spremna da pomogne!

Nadam se da će sociolozi uspeti da pronadju skalu za merenje birokratske arogancije. Koliko

god da sam iskusio prepotentnost policija širom sveta, kao i neljubaznost medicinskog osoblja, ili

onih koji su od svojih šaletra napravili tvrdjave, sugeriram da komunalni inspektori treba da budu

na vrhu liste.

Pre nekih dvadesetak meseci, bio sam za šankom jednog od boljih restorana u Akri kada je

grupa od tri Velika Čoveka ušla. Niko u restoranu nije imao bilo kakvih sumnji ko su ti ljudi. Kao

da su imali transparent na kojem je pisalo: mi imamo moć; mi smo inspektori. Godine koje su

proveli u inspekciji ispisale su na njihovim licima onaj izraz pravične gorčine, prepotencije i

prezira prema svemu i svakome. Bili su obučeni u skupa listerska odela sa prslukom, što se baš ne

može smatrati prikladnim za tropske predele; ali oni su izgledali kao da nikada nisu osetili vrućinu.

I vaistinu, opšte je poznato da njih iz njhovih klimatizovanih kuća, klimatizovani državni

automobili voze u njhove klimatizovane kancelarije, a onda u klimatizovane restorane u kojima

provode svoje radno vreme. Kelneri su se polomili da ih presretnu klanjajući se do zemlje, a

usplahireni vlasnik je dojurio iz kuhinje. Na kraljevski način, samo pokretima glave, dali su do

znanja da uopšte nemaju nameru da bilo šta proveravaju, već da su samo došli da se najedu.

Kelneri su doneli ono što je bilo najbolje na jelovniku. Sa izrazom netrpeljivosti, brljeckali

su po hrani da bi na kraju rekli da nisu zadovoljni i da treba da im se donese nešto bolje. Podsetili

su da hranu treba odneti i njihovom vozaču koji je ostao u kolima da se stara da motor radi i da

klima funkcioniše dok oni jedu. Na kraju kada je došao čas da traže račun, oni su samo bacili

carske poglede na vlasnika. Bez odlaganja gazda je doneo nekoliko lepo upakovanih porcija za

njihove porodice, njhove sluge, a sudeći po veličini paketa i za njihove prijatelje i susede. Vlasniku

su samo date instrukcije da sve to treba odneti u njihovu Tojotu Landkruzer. Jedino su zaboravili

da podsete gazdu da im da i nešto za gorivo i za dangubu kojoj su bili izloženi dok su sve te

delikatese opuckali. Medjutim, primetio sam da im je vlasnik uručio koverte sa komplimentima za

njhove pretpostavljene.

Tokom prve dekade ovog veka, koja će biti zapamćena po sloganu zlatno doba biznisa,

postupak probijanja kroz birokratske šančeve je unapredjen. Jedan vrlo efikasan američki sistem je

uveden. Koji god bisznis želite da otpočnete, pomoćiće vam neka legalno registrovana

konsultantska firma. Kao što vam je u Vašingtonu potreban lobista da biste kupili pozitivno

173

mišljenje Kongresa za svoj politički program, bez obzira koliko je taj program sumnjiv, tako vam u

Gani treba konsultantska firma da bi vam posao bio uspešan. Ako se oslonite na konsultantsku

firmu nećete imati briga. Ta firma će raspodeliti vaš novac pravim ljudima. A da sve bude još

lepšte taj novac se ne računa kao mito nego kao stimulacija. Nažalost, te stimulacije će vam odneti

oko jednu četvrtinu planiranih sredstava što je iznad racionalne granice.

Erozija pristojnosti i ljudskih vrednosti je preduslov za korupciju. Tu se vraćamo na ulogu

crkava i harizmatičnih popova. Najbliži saveznici birokrata su već pomenuti harizmatični

sveštenici. Oni reklamiraju Strah od Boga i samo one vrednosti za koje se zalaže Stari Zavet. Neki

od mojih čitalaca će sigurno primetiri da je straha od Boga ustvari jedan od najefikasnijih načina

da se sačuva pristojnost. Nažalost to nije slučaj u Gani. Kao što smo videli u prethodnom

poglavlju, većinu sveštenstva ne interesuje moral njihove pastve već samo kako da tu istu pastvu

preplaše kako bi lakše izveli svoje nepoštene ciljeve. A to nije neki težak zadatak imajući u vidu

submisivan kolonijalni mentalitet Ganaca.

Tokom istorije čovečanstva anti-klerikalizam je bio jedan od preduslova progresa. Ateisti i

anti-klerikalci su se borili protiv crkava na svim frontovima. Medjutim, po mom mišljenju, oni

nisu uvek bili u pravu. Moram da istaknem da pripadam maloj grupi selektivnih anti-klerikalaca.

Moja iskustva u Gani ubedila su me da na odredjenom stupnju razvoja neke crkve igraju pozitivne

uloge. U prethodnoj glavi već sam pohvalio aktivnosti Katoličke, Anglikanske i nekih drugih

crkava u društvenom i privrednom razvoju Gane. Medjutim, što se tiče harizmatičnih crkava, veći

sam anti-klerikalac od svih. Ako prekaljeni anti-klerikalci opisuju sveštenstvo kao pijavice ili

kakve slične parazite, ja mogu harizmatične popove da poredim samo sa krokodilima.

Sinergija lažnog hrišćanstva koje natura samozvano sveštenstvo i imitacija kolonijalne

suprematije koju praktikuje birokratija sputali su sve inicijative onih odlučnih Ganaca koji su se

trudili da kod svojih sunarodnika izgrade samopoštovanje i osećanje nezavisnosti.

Žalosno je videti kako se neka mlada i inteligenta osoba ponižava pred nekim lažnim

prorokom ili naduvenim činovničićem. A sva ta nesigurnost koja ga lišava ne samo njegovog

ponosa već i njegovih osnovnih ljudskih prava proizilazi iz nedostatka obrazovanja.

174

GDE JE DANAS GANA

(Deo Drugi)

Uvek me je impresionirala sposobnost Ganaca da uče; i to ne samo sposobnost i spremnost

već i jedna nezasita želja da stalno stiču nova znanja.

Prosečan Ganac može da nauči strani jezik samo slušanjem i posmatranjem stranaca dok

izmedju sebe. Za vreme mojih diplomatskih dana, kada sam imao sedmoro članova posluge, svi od

njih su uspeli da progovore srpski. Nikad neću zaboraviti dogadjaj kada je jedno jutro cela kuća

odzvanjala ženskim glasom koji je na tečnom srpskom pozivao mog sina da sidje u kujnu da

pojede doručak. Bio sam sav zaprepašćen jer nisam uspeo da prepoznam glas. A to je bila Ester,

jedna šesnaestogodišnja devojka koja je bila nekih šest meseci u našoj službi. Nerazmišljajući

oslovio sam je na srpskom i dobio odgovor na srpskom! Za svega šest meseci uspela je da ovlada

našim jezikom koji je itekako težak.

Kasnije, dok smo porodica i ja ilegalisali u onoj nezavršenoj zgradi na Korle Gonu i kada

moje ćerke nisu više imale sredstava da pohadjaju školu, družile su se sa lokalnim devojčicama

istih godina i delile su sa njima znanje stečeno u srednjoj školi. Poverile su mi da suprotno svojim

sopstvenim naporima da bez pomoći učitelja slože nova znanja u svoje mozgove, njihove nove

prijateljice i pored nedovoljne pismenosti su to uspevale bez teškoća. Čak ni trigonometrija nije

bila problem, a kamoli geografija i ostale deskriptivne nauke.

U tim „Korle Gono godinama“, jedina imovima koju smo imali izuzev nešto odeće i

kuhinjskog pribora bile su knjige. Na moje iznenadjenje, prijatelji moje dece, kao i prijatelji tih

prijatelja bili su privučeni našom skronom bibliotekom kao mravi medom. Često se dešavalo da

smo imali i po skoro desetoro dece koja su sedela na grubom betenskom podu prelistavajući

knjige. Njihova želja za učenjem bila je tako velika da su listali i knjige na srpskom i onda tražili

od moje dece da im prevode tekstove ispod slika. Omiljena knjiga je bila „Ostrvo sa Blagom“.

Pošto su svi želeli da čitaju baš tu knjigu, moja mladja ćerka ju je čitala naglas svim našim

radoznalim gostima i pritom im je objašnjavala značenja nepoznatih reči.

Čudno mi je bilo što medju našim posetiocima nije bilo dečaka. Drugo što me je iznenadilo

bilo je to da su sve te devojčice dolazile kod nas kradomice. Nisu želele da se to sazna. Ona, već

pomenuta susetka, Najele, objasnila mi je razlog. Poverila mi je da se od njih očekivalo da uče

samo ono što su im lokalni pop i zvanični školski program nudili. Kasnije sam saznao da je svuda

175

u Gani, izuzev na Severu, stvorena atmosfera podsmeha prema onima koji su samostalno

pokušavali da zadovolje svoju želju za znanjem. Niko nije želeo da nosi sramotni epitet buklong

(booklong). Iako je reč buklong u aktivnoj, svakodnevnoj upotrebi, čuveni OED (Oxford English

Dictionary), najznačajniji arbitar u sferi engleskog jezika, nije tu reč zabeležio. Pošto je važnost

reči buklong vrlo ilustrativna u objašnjavanju ćorsokaka u koji je upao ganski obrazovni sistem,

osećam se obaveznim da je pojasnim. Reč ima pežorativni prizvuk. Ona se primenjuje na osobe

koje više vole da uče i troše slobodno vreme na druženje sa knjigom, nego da gledaju reprize

raznih futbalskih utakmica na televiziji. Postati učen, je razlog za stid. Biti buklong nije kul. Sem

toga oni koji žele da sačuvaju monopol na duhovnost stalno govore da je znanje suprotno božijim

namerama za čoveka.

Odbijam da poverujem da je Bog zabranio pristup drvetu znanja. Takav čin bio bi suprotan

samom konceptu stvaranja. U šta želim da verujem je da je Bog otpočeo stvaranje iz čiste ljubavi.

A čista ljubav znači velikodušnost; podela svega, uključujući tu i znanje i moć.

Ona priča o jabuci mora da je izmišljena mnogo kasnije i to od strane onih koji su se

pretvarali da imaju Božji broj telefona. Jedino su oni imali razloga da objave kako znanje treba da

bude zabranjeno jer je grešno. Da to nisu objavili, kako bi ostali na vlasti? Zbog toga su svi

ovozemaljski vlastodršci držali istinu po strani. Embargo na širenje znanja je glavno oružje

pomoću kojeg se opstaje na vlasti. Obrazovanje se mora držati u okvirima političkih potreba.

Zemlja je ravna! Tačka! Ko misli drugačije, taj je protiv Boga.

Vekovima su vlastodršci iznajmljivali mozgovi da utvrde šta se može smatrati dozvoljenim

znanjem, koje znanje treba zabraniti, a kojem se znanju treba podsmevati. Slobodan pristup znanju,

ruši postojeće društvene sisteme.

Bez obzira da li neka zemlja praktikuje demokratiju, birokratiju ili teokratiju, znanje koje

nam pružaju škole je pažljivo odabrano i ograničeno.

U takozvanim demokratskim zemljama, oni koji su trenutno na vlasti drže obrazovne

standarde na selektivnoj razini. Absurd je u tome što oni znaju da će ograničenja nametnuta

obrazovanju biti jedini segment društvenih aktivnosti u kojem ih opozicija neće ometati. Znanje je

podjednako opasno i za opoziciju. Obe grupacije, i pozicija i opozicija su jednomišljenici da se

istini nesme dozvoliti da izidje na videlo. Istina može da otvori oči masama i tako stvori situaciju u

kojoj će obe vrste nevidjivih ajkula biti ugrožene.

176

Situacija nije ništa bolja ni u zemljema u kojima vlada birokratska elita. U takvim zemljama

se saznanje o prednostima nekih drugačijih društvenih sistema smatra opasnom, a oni koji se

izjašnjavaju suprotno doktrini režima bivaju proganjani i procesuirani.

Najgora situacije je u onim zemljama u kojima vlastodršci dobijaju svoje instrukcije direktno

od Boga. Bilo kakvo znanje koje je suprotno božanskoj doktrini je greh i podložno je kazni.

Medjutim, dok se teokratija održava na masovnoj nepismenosti, demokratski i birokratski

sistemi ohrabriju pismenost i nauku. Takva vrsta znanja su se pokazala korisnim u cilju efikasnije

eksploatacije. Ako ste nepismeni, manje ste upotrebljivi kao radnik.

Ni Gana nije izuzetak. Nedostatak masovnog obrazovanja je u korenu svih problema sa

kojima se Gana suočava još od vremena kada je Nkrumah oteran sa vlasti. Neodgovarajući

obrazovni sistem u Gani je posledica sindroma društvenog monopola bogatih. U Gani društveni

sloj bogatih ne dozvoljava siromašnima da im ugroze vodeću društveno-političku poziciju. Ne

samo da školuju svoju decu u inostranstvu, već u isto vreme sabotiraju poboljšanja obrazovnog

sistema kod kuće.

U Gani, situacija je posebno tragična u osnovnom i srednjem obrazovanju. Najveći broj

škola u unutrašnjosti su državne i pod upravom Ministarstva prosvete. Obrazovni proces u tim

školama je izrazito loš. Zvanično opravdanje za takvu situaciju je nedostatak sredstava i niska

razina stručnosti učitelja. To je naravno samo delimično istina. Novca ima – ali u svesti onih koji

su na vlasti, novac ne treba bacati na one koji mogu da im ugroze monopol vlasti. Od kako je NPP

došao na vlast, Zapad pumpa novac u Ganu preko svake mere. Medjutim, samo mali deo tog novca

odlazi na školske potrebe. Oni koji su na vlasti ne žele da se „obična raja“ obrazuje.

Svakako ću se složiti da su standardi učitelja u seoskim školama niski. Niko ne želi da živi

na selu, a pogotovu ne neka mlada osoba koja ima dovoljno znanja da nadje zaposlenje na drugom

mestu gde će mu plata biti i do deset puta viša nego u seoskoj školi. Samo će oni koji ne mogu da

nadju ništa bolje i čiji ujaci nisu dovoljno uticajni da im obezbede bolji posao prihvatiti

postavljenje na selu. Jedina uteha nekom mladom učitelju koji je dobio premeštaj u buš (divljinu)

je buš-alauns (bush-allowance) dodatak na divljinu. Medjutim, taj dodatak nije novčane prirode

kako ste možda pomislili ako niste Ganac. Ne. Buš-alauns je mogućnost uživanja u seksualnim

uslugama nedoraslih učenica! Pored toga, učitelj može da koristi djake i da mu obradjuju zemlju te

da te proizvode prodaju na pijaci. Vreme koje se provodi u improvizovanim učionicama je

minimalno.

177

Pre nego je došla u Akru, moja već puno puta pomenuta prijateljica Adžoa je živela na selu u

Volta Regionu. Tamo je pohadjala školu punih pet godina, a ipak je svoja prva slova napisala tek

na mojoj terasi. Jedino se nadam da sada kada više nisam u Gani neće odustati. Kadgod se čujemo

preko Skajpa, podsećam je da nastavi da uči. Pre neki dan, pošto mi je ispričala sve novosti iz

komšiluka, zamolila me je da je podsetim kako se radi oduzimanje.

Gana je bila jedna od prvih zemalja koja je potpisala medjunarodnu konvenciju koja

zabranjuje telesno kažnjavanje dece. Ipak, telesno kažnjavanje učenika u Gani je široko

rasprostranjena praksa; i to čak i u nekim prestižnim, medjunarodnim školama. Pre izvršenja

kazne, dete-prekršilac mora samo da kupi štap. Štapovi se prodaju u malim koscima koji inače

prodaju bombone i školski pribor i koji postoje ispred svake škole. U privatnim školama kazna se

sastoji od odgovarajućeg broja udaraca štapom po dlanu ili nekoliko udaraca po zadnjici ali preko

uniforme. U državnim školama, a naročito u divljini krivac dobina kaznu po goloj guzi. Da nije

možda i to deo buš-alaunsa?

Sa izuzetkom nekih privatnih, medjunarodnih škola i zanemarljivog broja katoličkih i

anglikanskih škola, srednješkolsko obrazovanje je ispod standarda. Uzeću kao tipičan, tužan

primer Vladinu Školu za Sekretarice u Akri. Da ceo slučaj bude još nerazumljiviji, moram da

kažem da je predavačko osoblje vrlo profesionalno i motivisano. Medjutim, oni nisu u stanju da

prenesu svoja znanja jer nema sredstava da se organizuje praktična nastava kakva će korisiti

budućim sektretaricama. Buduće sekretarice kucaju na prepotopskim mašinama koje su odavno

trebalo da nadju mesto u muzejima. To su one manuelne, ogromne, barem deset kila teške pisaće

mašine koje su se upotrebljavale u kolonijalnim danima. Nema električnih mašina, a kamoli

računara. Najmoderniji način rada u arhivi koji nastavni plan i program predvidja je još uvek onaj

u kojem se upotrebljavaju štrikaće igle, a stenografija je najznačajnija veština koja se pruža

budućim sekretaricama. Srećom u poslednje vreme niču kompjuterske škole, medjutim one nude

samo kompjutersku pismenost, a ne i šire obrazovanje koje je potrebno budućim sekretaricama.

I pored toga što ganski univerziteti imaju dobre uslove da pruže specijalozovana znanja,

ganska viša klasa šalje svoju decu na školovanje u inostranstvo. Britanija i SAD su najomiljenije

destinacije. U prvim decenijama posle nezavisnosti, zemlje bivše Istočne Evrope i Kuba davale su

brojne stipendije talentovanim ganskim studentima. Izmedju ostalog, preko 200 Ganaca su stekli

visoko obrazovanje u bivšoj Jugoslaviji. Skoro polovina od njih su završili studije medicine.

178

Kao što sam pomenuo već na početku ove glave, Ganci imaju veliku ljubav prema čitanju.

Medjutim, oni ne mogu da priušte knjige. Javnih biblioteka nema mnogo, a i izbor knjiga nije baš

adekvatan. Sećam se jednog grčkog pilota koji pokušao da revolucionizuje naviku čitanja u Gani.

On je primetio da jedna od čistačica u hotelu gde je redovno odsedao, čita iz dana u dan jedan te

isti reklamni materijal. Ona mu se poverila kako je u Gani vrlo teško zadovoljiti svoju strast za

čitanjem. Sledeći put kada je leteo za Ganu doneo joj je nešto starih knjiga u mekanom povezu.

Pošto ih je pročitala, devojka ih je dala drugim ljubiteljima knjige. Iz toga je preduzimljivi Grk

shvatio da bi trgovina knjigama bila ne samo društveno opravdana već da bi mogla da donese i

profit. Iznajmio je jednu prilično veliku kuću u Osuu, trgovačkom centru Akre i pretvorio ju je u

mega-prodavnicu knjiga. Trgovao je samo polovnim knjigama. Njemu su te knjige davle američke

škole i biblioteke besplatno. Sve što je trebalo da uradi bilo je da iznajmi kontejner i plati prevoz.

Te knjige su bile nekadašnji bestseleri, stari brojevi popularnih naučnih časopisa kao što je Nešnl

Džeografik, stara izdanja enciklopedija, kao i rečnici. Uskoro je Buks For Les (Books for Less)

postala najprometnija prodavnica u Osuu. Tamo ste mogli da kupite jednog Grišama ili Nelzon

Demila u bescenje; a školske udžbenike i rečnike takodje. Mesečni promet je bio oko 10 tona

knjiga! Na vrhuncu uspeha prodavnice Buks For Les, mora da se nešto sumnjivo desilo. Nikada

nisam saznao zašto se Grk povukao iz posla, sve ostavio svom lokalnom partneru i naglo napustio

Ganu. Na ogromnu tugu domaće omladine, cena knjiga je naglo skočila i uskoro je Buks For Les

prestao da postoji, a Ganci su opet prestali da čitaju.

U oštroj suprotnosti sa susednim Togoom gde izučavanje lokalnih jezika ima veliku

tradiciju, Ganci nisu stigli baš daleko u toj disciplini. Posle više od pedeset godina nezavisnosti i

šezdeset i dve godine od kako je osnovan Univerzitet u Gani, izučavanje domaćih jezika je još

uvek u pelenama. Tokom svih tih dekada objavljeno je svega oko tuce naučnih radova; i to

uglavnom o fonetskim osobenostima jezika ćvi. Tek 1978 godine uvedena je latinica kojom bi se

pisalo na lokalnim jezicima. Nekoliko novih slova je izmišljeno koji su odgovarali pomenutim

fonetskim osobenostima što po mom mišljenju nije ni bilo potrebno. Medjutim ni taj pokušaj

stvaranja nove abecede nije bio iskorišćen da se uvede fonestko pisanje kao što je u Srbiji još pre

nekih 200 godina učinio Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), druga mega-ličnost u istoriji

srpskog naroda. Nakon što je uvedena nova ganska abeceda, sačinjen je spisak od oko 20 hiljada

ćvi reči. I to je uglavnom sve što su ganski lingvisti doprineli izučavanju lokalnih jezika.

179

Medjutim, ne treba zaboraviti da je još u pretprošlom veku jedan nemački sveštenik Kristaler

Johan Gotlib (Christaller Johann Gottlieb 1827-1895) sakupio rečnik ćvi i fanti jezika u svojoj

knjizi Elementi Akvapimskog dijalekta jezika Odši (Bazel 1853), a kasnije je objavio i nešto radova

iz gramatike lokalnih jezika. Tek nekih 80 godina kasnije jedan učitelj sa pobrdja Akvepim

sastavio je jedan rečnik od tri hiljade engleskih reči koje je protumačio na Ašanti dijalektu ćvi, na

Akvepim ćvi i na fanti jezicima. Klement Anderson Akrofi (Clement Anderson Akrofi 1901-1967)

je jedna od navećih ličnosti savremene Gane. Kao i veliki Okumfo Anoće i on je bio iz plemena

Guan. (Rodjen je u mestašcetu Apirede na Akvapimu). Bio je prosvetitelj, teolog, a pre svega

autoritet za ćvi. Slično kao i već pomenuta srpska mega-ličnost Vuk Srefanović Karadžić bio je

ćopav. Godine 1938 objavio je svoju knjigu Twi Kasa Mmara (Ćvi Gramatika) koja se do danas

smatra osnovnom literaturom za izučavanje ovog jezika. Njegovi napori su visoko cenjeni u

naučnom svetu, tako da je 1944 godine postao član Reda Britanske Imperije (MBE), a 1960 doktor

teologije univerziteta Johanes Gutenberg u Majncu. Iako nikada nije uzeo aktivnog učešća u

političkom životu, vrlo često su ga konsultovali vodeći političari kao Kvami Nkrumah i J. B.

Dankva. Akrifi je bio pristalica „ligvističkog nacionalizma“, odnosno za usvajanje jednog od

nacionalnih jezika kao zajedničkog jezika celog regiona. To nije uspeo da ostvari i Gana još uvek

čeka na jednu mega-ličnost da institucionališe upotrebu narodnih jezika. I pored njegovih napora

ćvi još nije došao do razine institucionalisanog jezika, jer nema sveobuhvatnog rečnika, nema

literarnih radova, a kamoli profesionalne literature i enciklopedija. Sem toga, zbog svoje

idiomatske strukture, manje je upotrebljiv od hausa ili eve jezika koji su bili manje iskvareni

proizvoljnom upotrebom kao jezici pijace.

U medjuvremenu da bi osposobili državnoj upravi da funkcioniše, svi ganski ustavi su se

oslanjali na engleski kao zvaničan jezik države, uz mogućnost da svaki gradjanin ima pravo da se

obrati sudu ili bilo kojoj drugoj ustanovi na jednom od devet najznačajnijih lokalnih jezika.

Engleski je takodje jezik školske nastave. Zahvaljujući toj činjenici starije generacije Ganaca imaju

kompletno znanje engleskog i time su im vrata sveta širom otvorena.

Na nesreću, engleski postepeno nestaje iz upotrebe medju mladjim generacijama.

Zapostavljanje engleskog jezika, potiskivanje pismenosti i multikulturalizma su najznačajniji

razlog za sve veći intelektualni jaz izmedju Gane i ostataka sveta. Dovoljno je da „prošetate“ kroz

bilo koji inetrnet „chat-cannel“ da bi postali bolno svestni koliko je nisko znanje engleskog medju

ganskom omladinom. U srpskim školama engleski je tek jedan od nekoliko izbornih stranih jezika,

180

medjutim naši mladići i devojke se bolje snalaze na engleskom nego njihovi ganski vršnjaci

kojima je engleski jezik kompletne nastave! Umesto da cene što im je omogućeno da rastu sa

jednim od vodećih svetskih jezika, Ganci upotrebljavaju jedan užasno iskvareni pidžin.

Stanje u izdavačkoj delatnosti je isto tako zabrinjavajuće. Iako ima puno novih naslova koji

se dnevno izdaju, jedini lokalni bestseleri su brošure koje propovedaju one vrlo lične stavove već

pomenutih harizmatičnih popova. Ozbiljna literatura se ne ohrabruje. Ono malo literarnih dela koja

se izdaju su mršave imitacije evropske malogradjanske literature XIX veka koje su na nivou

strogo-moralnih pripovedaka srpskog klasika Laze K. Lazarevića. Strah od pravljenja talasa i od

obelodanjivanja istine sprečavaju lokalne izdavače da objavljuju bilo kakvu društveno angažovanu

literaturu. U tom pogledu, Gana je daleko ispod Nigerije.

Pošto su erozija ljudskih vrednosti i situacija u sudstvu dva osnovna razloga koji sprečavaju

Ganu da postane moderna država, tim problemima ću posvetiti jedno celo poglavlje. Sada ću

završiti ovo poglavlje sa kratkim pregledom nekih drugih slabosti ganskog društva koja sprečavaju

neometan razvoj. To su problemi u saobraćaju i poljoprivredi.

+ + +

Uprkos svim svojim slabostima i nedorečenostima, ganska privreda je jedna od najzdravijih

privreda u Africi. Uopšteno govoreeći, privreda Gane leži na izvozu zlata, drvene gradje, kakaoa,

dijamanata, boksita i manganove rude, kao i na masvnoj pomoći iz inostranstva. Od nedavno je

nafta postala jedan od obećavajućih elemenata koji će moći da podrži ubrzani rast privrede. Godine

2007 otvoreno je jedno polje koje će davati više od 3 milijarde barela lake nafte godišnje. Uprkos

svemu tome ukupan razvoj zemlje je još uvek neizbalansiran.

Kao što je već bilo konstatovano, saobraćaj je jedna od najslabijih karika u ekonomskom

lancu. Saobraćaj u Gani, bilo drumski, željeznički, vazdušni ili pomorski nije dorastao potrebama

ove zemlje. Saobraćajna infranstruktura je više razvijena u južnom delu zemlje, kao i u regionima

bogatim zlatom, kakaovcem i drvetom. Severni i centralnu delovi su nedovoljno povezani, a

pojedini, prilično prostrani delovi zemlje su ostali izolovani.

I pored mnogih slabosti koje opterećuju vazdušni i pomorski transport, situacija u ovim

oblastima je skoro zadovoljavajuća.

Ganski nacionalni avio prevoznik Ghana Airways je osnovan jula 1958 godine, skoro posle

dobijanja nezavisnosti. Tokom poslednjih 50 godina ova kompanija je imala svoje uspone i svoje

padove. Najveću krizu je pretrpela prvih godina XXI veka kada je bankrotirala, te ponovo bila

181

sazdana od otpadaka. Razlozi za takve obrte su mnogi, a najveći i najznačajniji leži u lošem

menadžmentu. Iznajmljivanje najvećeg letala, jednog DC 10 za prevoženje mirovnjaka UN kao i

za snimanje filmova poremetilo je red letenja i učinilo da se Gana Ervejz smatra neodgovornom

kompanijom, kompanijom koju treba izbegavati. Gana Ervejzom su uglavnom leteli oni koji su se

kvalifikovali za besplatne karte, a njih je bilo previše! Menadžment Gana Ervejza su se trudili da

izguraju ganske pilote iz kompanije da bi zaposlili strance koji su bili izuzeti iz ograničenja plata

državnih službenika, kako bi na taj način i sami sebi povećali plate i do deset puta. Ganski piloti

spadaju medju najbolje u svetu, ali su bili nerazumno nisko plaćeni od svoje nacionalne

kompanije. Pored toga, uparava Gana Ervejza nije im omoućavala da obnove svoje letačke dozvole

na teret kompanije, već ih je radije puštala da odu da lete za druge kompanije po belom svetu.

Vencuelanski i srpski piloti koji su došli da lete po ugovoru bili su plaćeni dvadeset puta više od

svojih ganskih kolega, ali su zato bili odličan izgovor da se povećaju plate menadžmentu. (Ako

pilote plaćate najmanje po 5 hiljada dolara mesećno, ne možete očekivati da njihovi šefovi budu

plaćeni manje.) Kao posledica toga, brojno rukovodstvo Gana Ervejza su dobili najveće plate u

Gani. A da i ne pominjemo sve privilegije i besplatne karte koje su davane kapom i šakom.

U Gani postoje dva medjunarodna aerodroma koji su u stanju da prihvate i najveće avione;

jedan u Akri i drugi u Kumasiju. Aerodrom u Akri je veći i dnevno obslužuje i po stotinu sletanja.

Kotoka International Airport u Akri je odrednica za više od 20 medjunarodnih kompanija i

svakodnevno povezuje Ganu direktnim letovima sa Evropom, Severnom Amerikom, ostatkom

Afrike i sa Srednjim Istokom. On služi kao veza sa ostalim zemljama zapadno-afričkog regiona i

kroz njega prodje 1,64 miliona putnika godišnje. (Poredjenja radi, kroz Beogradski aerodrom

Nikola Tesla 2010 godine je prošlo 2,70 putnika.)

U Gani postoje dve pomorske luke. Jedna je u Sekondi-Takoradiju, a druga, mnogo veća u

Temi, nekih dvadesetak kolometara istočno od Akre. Luka u Temi je sagradjena posle sticanja

nezavisnosti zajedno sa gradom koji je izgradjen kao planska urbana celina. Ove luke su još u

kolonijalno vreme bile povezane željeznicom sa unutrašnošću. Obe luke su bile proširene i

modernizovane u vreme vlade PNDC.

Železnice u Gani takoreći više ne saobraćaju. Sistem je potpuno kolabirao za vreme

neodgovornih generalskih režima. Kasnije, za vreme PNDC režima, predsedavajući Rolings je

uložio dosta svog vremena i svog znoja da bi ponovo osposobio željezničku mrežu koju je bujna

tropska vegetacija do tada potpuno pojedela. Medjutim, željeznice ni do danas nisu ponovo

182

proradile onako kako bi trebalo. Najveći problem afričkih željezničkih sistema leži u tome da su

oni namerno gradjeni kako ne bi bili kompatibilni sa željezničkim sistemima susednih zemalja koje

su imale druge kolonijalne gospodare. U okviru zapadno-afričke ekonomske zajednice ECOWAS

postoje planovi da se ponovo izgrade i medjusobno povežu željezničke mreže, medjutim do sada

ništa opipljivo još nije uradjeno u tom pravcu.

Putevi u Gani su više nego nedovoljni za rastući broj vozila. Pošto je željeznički saobraćaj

praktično mrtav, najveći broj putnika i sva količina robe se prevozi drumskom mrežom. Zbog

pluvijalne erozije i neodgovarajuće konstrukcije, putevi su u lošem stanju i u nemogoćnosti da

zadovolje rastući obim saobraćaja. Najuočljiviji absurd koje se može videti u drumskom

saobraćaju je razlika u stanju vozila. Na Ganskim putevima možete videti poslednje modele

najskupljih terenaca kako mile uporedo sa olupinama koje su i do 50 godina stare.

+ + +

Uprkos činjenici da je poljoprivreda Gane na nivou na kojem seljaci pojedu skoro sve što

proizvedu, do nedavno je još uvek 35% ganskog bruto domaćeg prozvoda otpadalo na

poljoprivredu kojom se bavilo 55% radno snage. To znači da više od polovine Ganaca živi

neposredno od svoje letine, a da na tržište šalju samo neznatan deo svoje prozvodnje.

Selo u Gani je divno da se vidi, ali neprijatno da se tamo živi. Najveći broj ganskih sela su u

stvari zaseoci od pet do dvadeset koliba izgubljenih u divljini. Kolibe su napravljene od blata, sa

podom koji je na istom nivou sa okolnim tlom, a pokrivene odbačenim krovnim plehom, ili

običnom slamom. Tradicionalno kuće su okrugle ali od nedavno ih grade i sa pravougaonim

gabaridom u stilu gradskih kuća. Imaju samo jednu sobu sa nabojem kao podom i nemaju bilo

kakvog nameštaja izuzev asura za spavanje. Bolje kuće imaju vrata, ali većina ima samo prostirku

kojom se zatvara ulaz. Ognjišta su uglavnom napolju. To su ustvari tri kupe napravljene od blata

na koje se stavlja lonac. Dok kuva, kuvarica drži lonac nogama pomoću dve gvozdene šipke. Jedna

strana tih šipki se stopalima pritiska o zemlju dok drugi kraj ima kuke koje se zakače za lonac kako

bi ga držale u mestu, dok kuvarica ima slobodne ruke da meša.

O električnoj struji može samo da se sanja, dok se voda donosi iz potoka ili iz bare. Polja su

zarasla u grmlje; ustvari onaj ko nezna može lako da ih pobrka sa okolnim gustižom. Gaje

kukuruz, kasavu i slično jestivo korenje. Jedini altat je katalas, jedna vrsta mačete. Katalas se

upotrebljava za okopavanje, košenje, za lov i kao odbrana od zmija.

183

Proizvodnja većih količina je vrlo retka. Da nema uvoza hrane i pomoći, Gana bi bila jedna

gladna nacija.

Planirani i dobro smišljeni pokušaji da se u poljoprivredu uvedu promene desili su se samo

dva puta. Prvo je Nkrumah pokušao da modernizuje poljoprivredu ali nije uspeo; zatim je to

pokušao i Rolings ali ni on nije uspeo. U oba slučaja glavna prepreka je bio sistem vlasništve nad

zemljom. Najveći deo zemlje u Gani je vlasništvo stolica i koža. Ovo moram da prevedem. Stolice

i kože su tradicionalni prestoli lokalnih poglavica. Oni koji faktički obradjuju zemlju su zakupci

koji imaju sličan status kao srednjevekovni kmetovi. U najvećem delu Gane zemlja pripada

plemenu, dok je stolica simbol tog vlasništva. Poglavica ustupa zemlju na korišćenje ali ne i u

vlasništvo niti dozvoljava promene koje bi omogućile industrijsku proizvodnju.

Ali da ne trčim kao ždrebe ispred rude, ostaviću taj zastareli oblik vlasništva nad zemljom za

poslednje poglavlje ove knjige.

Oba pokušaja da se u poljoprivredu uvedu moderniji oblici proizvodnje su jedno vreme bili

uspešni. Posebno ću pomenuti projekat Kumavu koji je bio zajednički poduhvat sa velikom

jugoslovenskom firmom PKB. Lokalne poglavice su se saglasile da ustupe zemlju, jedna ganska

banka je dala finansijsku podršku dok je PKB obezbedio know-how, dovezao mašine i

kvalifikovano osoblje. Lokacija projekta je bila u ravnici duž gornjeg toka reke Afram. Projekat je

trebalo da se izvede na 200 hiljada hektara i da postane glavna žitnica Zapadne Afrike. Nažalost,

kolaps bivše Jugoslavije je koincidirao sa završetkom prve faze projekta. PKB je napustio Ganu i

ostavio nekih 40 hiljada hektara pod neobranim kukuruzom. Kako sam čuo postoje namere da se

projekat oživi što bi revolucionačisalo pristup poljoprivredi u ovom delu sveta.

U skorije vreme bilo je nekoliko, doduše manje grandioznih, projekata sa ciljem da se

ohrabri gajenje pirinča duž reke Volte. Pošto je većina tih projekata bila nedovoljno velika za

upotrebu poljoprivredne mašinerije, jedan inženjer poljoprivrede koji je diplomirao u Jugoslaviji

organizovao je park poljoprivredne mašinerije kojom je hteo da pomogne lokalnim farnerima. On

je svoje interese ugradio na taj način da dobija deo žetve. Nažalost, kvalitet ganskog pirinča je bio

slabijeg kvaliteta od pirinča koji je američka vlada slala kao pomoć Gani. A pošto su Ganci puni

para, oni su radije kupovali uvozni pirinač, pa je i taj projekat kolabirao.

U cilju da oživi domaću prouzvodnju pirinča ganska vlada je inicirali jedan program koji je

predvidjao da državni službenici dobijaju pirinač kao bonus. Medjutim, ganski službenici su se

organizovali u grupe kako bi prodavali taj pirinač vlasnicima čop-barova po sniženoj ceni. Tako da

184

bi jeli poklonjeni, ali skuplji američki pirinač, oni su napravili posao u kojem su praktično za deset

kilograma domaćeg pirinča dobijali novac sa kojim su mogli da kupe samo jedan kilogram

uvezenog pirinča.

Poklonjeni pirinač je verovatno jedini slučaj u kojem je strana hrana skuplja od domaće. Što

se tiče drugih proizvoda, situacija je obrnuta. Proizvodnja u malim količinama, neodgovarajući

transport i mnoge druge slabosti uticale su na tržište i učinile da je uvezena hrana postala jeftinija

od domeće hrane. Uvezena smrznuta riba je jeftinija od lokalnog ulova. Piletina iz Brazila je

jeftinija od domaće piletine. A da i ne pominjemo promenjen ukus ganskog gradskog stanovništva.

Tokom poslednjih deset godina od kako je novac počeo da stiže u Ganu kao pleva, Ganci su

promenili svoju dijetu i sve više vole da jedu strane specijalitete od njihove tradicionalne aduane

(hrane).

Ako se tako nastavi, Ganci će uskoro jesti samo uvezenu hranu i uništiće potpuno svoju,

ionako bolesnu i slabu poljoprivredu. Strašno je što izgleda da to nikoga ne zabrinjava. Javno

mnjenje u Gani je omadjijano saznanjem da se proizvodnja nafte povećava. Ganci plove na brodu

budalina. Oni se zavaravaju da će ih petrolej nahraniti. Ništa nisu naučili od Nigerije.

Gancima uopšte jasno da će napuštanjem sela uleteti u užasnu humanitarnu krizu. Gana će se

kao nacija podeliti na one koji će milom ili silom pokušavati da iskamče nešto petrodolara i da se

„obogate“ po gradovima duž obale i na one koji će ostati na selu i koji će nastaviti da žive isto

kako su živeli i njihovi pretci pre više stotina godina. U onoj polovini nacije koja će odabrati da

živi u skladu sa američkom izrekom „Obogati se ili umri pokušavajući“ uspeće samo najokoreliji

subjektivni primitivci, oni koji će odbaciti sve skrupule i koji će biti spremni da zadovolje svoje

potrebe na račun svojih bližnjih.

Kladim se da će srećnije živote imati oni koji će ostati po selima i odabrati da žive u

uslovima objektivnog primitivizma!

185

ZLOČINI I KAZNE

Da bismo izbegli nesporazume dok govorimo o tako delikatnim oblastima ljudskog

ponašanja kao što je zločinačka aktivnost, prelistao sam desetak enciklopedija i rečnika da

pronadjem definiciju zločina. Nažalost, većina tih definicija je tautološka i nezadovoljavajuća, a

neke su opet suviše legalističke da bi odgovarale mojoj potrebi. Pošto želim da prodiskutujem

zločine i kazne sa sociografskog stanovišta, odlučio sam da iskujem sopstvenu definiciju zločina.

Kako ja vidim, zločini su namerne radnje jedne ličnosti ili grupe ličnosti koji žele da zadovolje

svoje neposredne materijalne ili psihološke potrebe na račun drugih; ili prostije rečeno, radnje koje

imaju za rezultat da je neko ili nešto postalo žrtva takvih radnji. Shodno tome, ako smo se već

složili da je subjektivni primitivizam ponašanje koje se ne obazire na posledice koje će imati na

društvenu sredinu, možemo smatrati da je zločin ustvari čin subjektivnog primitivizma.

Sasvim je prirodno da u jednom društvu koje troši više nego što zaradjuje, u kojem

obrazovanje debelo zaostaje za standardima današnjice i u kojem je duhovnost preusmerena od

strane lažnih popova, te gde je novac postao bog, subjektivni primitivizam cveta. Gana je plodno

tlo za asocijalno ponašanje. Zločini su u porastu, a društvo nije izgradilo sve instrumente da taj

trend zaustavi. Medjutim, mora se priznati da je ganski pravni sistem dobro zamišljen i

kompletiran. Nema ni jednog aspekta života a da nije vrlo dobro sročen i pretočen u zakone i

podzakonska akta. Koliko je meni poznato nema ni jedne druge zemlje u razvoju koja bi mogla da

se pohvali tako kompletnim i zaokruženim pravnim sistemom. Čak i neke razvijene zemlje u tom

pogledu zaostaju za Ganom. Problem je medjutim, da u velikom broju slučajeva zakoni ostaju

mrtvo slovo na papiru Službenog lista i nikada ne zažive kao mehanizam koji će odredjivati dnevni

život Gane.

Da utešim Gance, ni u Srbiji nije bolje. U poslednje tri godine u Srbiji je usvojeno 700 novih

zakona koji su mahom ne primenljivi.

Mora se priznati da kriminalno ponašanje u Gani ne samo da je postalo češće, već je postalo i

promišljenije te da je prodrlo i u one oblasti koje ranije nisu bile kriminalizovane.

Starovremenski zločini kao što su ritualna ubistva i trgovina ljudskim organima su u

opadanju. Obične kradje stagniraju. S druge strane, takozvani birokratski kriminal (kriminal belih

košulja) je postao dominantan. Žalosna činjenica je što su oni koji se upuštaju u birokratski

kriminal, baš oni koji su dobro obrazovani i koji bi trebalo da budu predvodnici opštef društvenog

186

napretka. Kao što smo već na nekoliko mesta pominjali, korupcija i pronevere su najčešće, ali i

najmanje sankcionisane kriminalne aktivnosti. Ako neko ukrade kokošku dobiće od prilike istu

kaznu kao i neko ko je proneverio milion dolara.

Na sreću, što se tiče podmitljivosti i pronevera, situacija u Gani se donekle popravila od kako

su generali uklonjeni sa vlasti. Ipak i danas je korupcija još uvek prisutna u sudstvu i drugim

organima državne prinude, u školstvu i u zdravstvenim ustanovama ali u manjem obimu nego

ranije. Kada sam pomenuo zdravstvene ustanove, najveće „mućke“ nisu u potkupljivanju

medicinskog osoblja već u delovanju farmaceutske mafije. To je uostalom slučaj u celom svetu.

Uvoznici farmaceutskih proizvoda „ohrabruju“ lekare da prepisuju najskuplje lekove i to

uglavnom kada to uopšte nije neophodno. Bez obzira koliko sam se trudio da provalim njihove

aktivnosti, uvek sam bio onemogućen. Stvarno su odlično organizovani!

Slične birokratskom kriminlau su sakava prevare. Sakava je reč nepoznatog porekla.

Najverovatnije potiče iz Nigerije. Ona se upotrebljava za „mućke“ preko interneta. Da bih objasnio

kako sakava finkcioniše, opisaću jedan od najskorijih primera koji je tipičan. Kako je ganska

štampa objavila, jedan preduzimljivi mladić iz grada Teme predstavio se preko interneta kao

briljantan student kome je neodložno potrebna finansijska podrška kako bi nastavio studije. Lepo

je izmislio priču o svom siromašnim poreklu i kako se on i njegova bolesna majka muče da bi sebi

nekoko priuštili po jedan obrok dnevno. Priču je napravio još srcecepatelnijom i obznanio je kako

će mu pored svih njegovih odličnih rezultata dalje školovanje biti onemogućeno jer nije u stanju

da plati visoku školarinu koju zahteva tehnička škola koju pohadja. Da bi bio što uverljiviji,

udružio se sa zamenikom direktora škole koji je doprineo sakava-mućki time što je potvrdio tužnu

sudbinu svog studenta. Kao rezultat, ta dva partnera su navukli jednog stranca da šalje finansijku

pomoć. Njihov modus operandi je bio vrlo prost. Kad god bi im zatrebalo svežeg novca od njihove

žrtve, zamenik direktora bi napisao pismo na papiru sa zaglavljem škole, zatim bi ga skanirao i

poslao mejlom žrtvi. Bez obzira koliko su smešni njihovi zahtevi bili, filantrop sa druge strane

Atlantika bi se odazivao. Jednom prilikom su tražili poveću sumu novca za troškove navodne smrti

i sahrane jednog od učenika škole. Za kratko vreme njih dvojica su skupili preko 10 hiljada dolara

koje su lepo podelili.

U sakava biznisu najvažnije je napraviti prvi kontakt. Posle toga sve ide glatko. Najveći broj

sakava prevara je u domenu „usamljenih srca“. Hiljade ganskih mladića koriste slike svojih sestara

i svojih devojaka i stavljaju ih na internet. Kada uspostave kontakt i pošto uspeju da „zavedu“

187

naivnog stranca, izmišljavaju raznorazne nesrećne slučajeve kako bi tražili finansijsku pomoć.

Sreo sam jednog Belgijanca koji se zaljubio u svoju korespondentkinju i koji je doleteo u Ganu

samo da bi se na kraju uverio da njegova buduća supruga uopšte ne postoji. S druge strane i veliki

broj ganskih devojaka postaju žrtve sličnih prevara. Dok sam živeo na Korle Gonu, tamo, u blizini

pošte, operisala je jedna grupa mladića koji su skupljali pare od devojaka koje su želele da se udaju

za strance. Momci bi pokupili grdne pare od devojaka kako bi im nabavili pasoše i vize za Evropu.

Najveću prevaru u istoriji bankarstva je nedavno napravio jedan mladi kompjuterski

čarobnjak iz Gane. On je praktično rasturio jednu od najvećih zapadnoevropskih banaka time što je

preuputio skoro dve milijarde dolara tamo gde je on to hteo. Da potvrdim moju tezu o

kriminalizaciji viših staleža, pomenuću da je taj mladić, kao sin ganskog diplomate, imao

izvanredno školovanje. A da tu tezu još više potkrepim moraću da pronadjem kojoj crkvi je taj

čarobnjak pripadao.

Ganski intelektualci najčešće bacaju krivicu za opadanje moralnih vrednosti u podsaharskoj

Africi na strane uticaje. Iako ima puno istine u toj njihovoj sumnji, ne mogu da se potpuno složim

sa njima. Britanci, dok su bili kolonijalni gospodari, držali su onu već pomenutu, izbirljivu,

pomalo gadljivu, distancu od lokalnog življa. Suprotno od Francuza koji su imali interakciju sa

stanovništvom svojih kolonija, britanski kolonijalni službenici i domaće stanovništvo Obale Zlata

su bili dva odvijena sveta. Britanci su unapredili infrastrukturu, uključujući i obrazovanje samo u

onim okvirima koji su im bili potrebni za efikasniju eksploataciju kolonije. Oni nikada nisu

zagovarali, a kamoli primoravali Goldkostere da menjaju svoje plemenske vrednosti. Čak i

misionari koji su doneli hrišćanstvo u Zapadnu Afriku bili su Švajcarci, Francuzi i Nemci, a ne

Englezi. Narod koji će kasnije postati Ganci bili su prepušteni sami sebi. Britanci nikada nisu

pokušavali da promene društvenu strukturu, niti su pokušavali da evropeiziraju lokalno

stanovništvo. Čak i oni Goldkosteri iz viših klasa koji su se školovali na britanskim univerzitetima

nisu radikalno promenili svoje navike. A oni su ionako bili zanemarljiva manjina. Još i šezdesetih i

sedamdesetih godina prošlog veka većina Ganaca su zadržali svoje sopstvene plemenske vrline i

nisu pali u zamku zapadnog obožavanja novca.

Medjutim, od nedavno, sve češći kontakti sa američkim Crncima uneli su nove stilove života

i nove vrednosti. Američki koncept da se čovečanstvo deli na dobitnike i gubitnike postao je deo

ganskog mentaliteta. Dobitnici su oni koji bi uspeli da naprave pare, a gubnici su oni koji nisu

uspeli. „Obogati se, ili umri pokušavajući da se obogatiš“ postala je zvezda vodilja mlade

188

generacije još za vreme vladavine generala. A sada je baš ta generacija na vlasti! Potonjih godina

harizmatične crkve su razvile taj koncept do absurda. Udarna ideja u njhovom reklamama (uzgred

da kažem da harizmatične crkve ulažu ogromna sredstva u reklame) je da ako se priključite pastvi

baš te crkve, sigurno će te postati dobitnik i provesti ostatak života u dokolici i blagostanju.

Pristojnost se ne ohrabruje već se smatra slabošću.

U takvim okolnostima, ogromna većina Ganaca kojima nedostaje pravo obrazovanje (drugim

rečima, objektivni primitivci) pretvaraju se u subjektivne primitivce, a oni koji su imali sreću da

budu dobro školovani, često koriste svoja znanja za nečasne ciljeve. „Postati dobitnik“ je nadjačalo

ganski genetski kod koji je davao prednost pristojnosti, nesebičnosti i plemenitost.

U seoskim i plemenski čistim sredinama situacija je još uvek dobra. Dok smo živeli na Korle

Gonu koje je u to vreme bio plemenski kompaktan kraj, lopovluk se nije ni mogao zamisliti. Mi

nikada nismo zaključavali naš improvizovani stan. Nije da smo imali bilo šta vredno što se moglo

ukrasti, ali zar u Srbiji čak i skvoteri ne zaključavaju svoje šupe? U to vreme na Korle Gonu niko

se nije zaključavao. Mlin za kukuruz, s druge strane naše ulice u kojem se nalazio jedan

televizijski aparat uvek je bio otvoren. Bilo da je mlinar kod kuće ili nije, svako je mogao da dodje,

uključi televizor i gleda neku staru futbalsku utakmicu. I mi smo usvojili taj isti običaj kako bi

deca iz susedstva mogla da imaju slobodan pristup našem „stanu“ te da se posluže nekom knjigom

ili bilo čime što bi im zatrebalo. Oprani veš je ostajao da se bezbedno suši i preko noći, a uzajamna

pomoć je bila zagarantovana. Ovde medjutim moram da priznam da je i na Korle Gonu bilo

lopova, ali oni nikada nisu krali na Korle Gonu. Nažalost svega nekih deset godina kasnije

situacija se dramatično promenila. Sada se moji nekadašnji susedi žale kako je gomila došljaka sa

sobom donela i nove standarde morala. Sada se i oni zaključavaju noću. To mora da je pravi užas.

Zatvarati vrata na afričkoj vrućini je jednako mučenju.

Kasnije kada smo se preselili u Nimu, uvek sam se osećao kao stranac. Dok su me na Korle

Gonu svi zvali Dedi (tata), u Nimi su me zvali „Hej Belac!“ Sada kada u retrospektivi gledam na

svoj život, mislim da su mi najlepše godine života u Gani bile one kada sam delio iste muke sa

svojim komšilukom i kada sam se osećao da sam deo njih. Da nisam proživeo tih šest godina, moj

život bi bio siromašniji za najhumanije iskustvo koje bi svako poželeo da ima.

Afro-Amerikanci su sa sobom doneli u Ganu i rasizam. Ranije se rasizam mogao naći jedino

medju ganskom aristokratijom koja je beznadežno pokušavala da imitira „plemenite“ engleske

lordove. Danas se rasizam vrlo brzo širi i medju pripadnicima nove srednje klase. Samo je sirotinja

189

poštedjena te pošasti; ali koliko dugo će biti, to je veliko pitanje. Rasizam je verovatno najsnažnije

osećanje koje nas navodi na iracionalno ponašanje.

Rasizam je samo sporedni proizvod amerikanizacije Gane. Glavni proizvod je subjektivni

primitivizam i pomenuti porast kriminala.

Borba protiv kriminala je u bilo kom društvu vrlo složen zadatak. Tvrdjava protiv kriminala

ima mnogo bedema; najznačajniji bi trebalo da budu duhovno usmeravanje, opšte obrazovanje,

opšte blagostanje i konačno državni aparat prinude i sudovi. Medjutim, kao što smo videli

duhovno usmeravanje i obrazovanje su omanuli, blagostanje je još uvek daleko, a sada ću opisati

koliko je državni aparat efikasan.

Ganska policija se oslanja na tradiciju britanske kolonijalne policije. U starim vremenima

organi reda su bili organizovani od strane tradicionalnih poglavica. Još i dan danas, vrhovne

poglavice imaju svoje posebno imenovane zvaničnike koji su zaduženi za bezbednost stolice i

podanika stolice. Savremena profesionalna bezbednosna služba je uvedena od strane britanskih

kolonijalnih vlasti 1831 godine. (U Srbiji se to desilo dvadeset godina ranije, 1811 godine.)

Kolonijalni administrator, jedan Škot, pripadnik Kraljevske afričke kolonijalne komande, kapetan

Džordž Maklin, regrutovao je 129 ljudi da patroliraju trgovačkim putevima izmedju Ašantija i

obale i da bi zaštitili kolonijalne trgovce i zvaničnike u zamku Kejp Coust.

Prvi Ganac koji je došao na čelo Ganske policijske službe i koji je u isto vreme bio prvi

domorodac koji je komandovao policijom u zemljama britanskog Komonvelta bio je Erazmus

Ransford Tevia Madjiti (Madjitey). Madjiti je rodjen 1920 godine kao sin jednog Manja Krobo

poglavice. I Ar Ti, kako su ga prijatelji zvali je bio jedan od prvih Ganaca koji je završio koledž i

postao vrhunski intelektualac. Kada je diplomirao, a pre nego se priključio policiji Zlatne Obale,

bio je profesor matematike i latinskog u Akra Akademiji. Za svega deset godina službe, marta

1958 godine, napredovao je da postane zamenik komandanta policije. Već oktobra iste godine

Kvami Nkrumah ga je postavio za komandanta policije umesto Artura Levina Alekzandera koji je

bio poslednji Britanac na tom položaju. Januara 1964, posle jednog od pokušaja atantata na

Nkrumaha za koji je bio osumnjičen jedan pripadnik policije, I Ar Ti Madjiiti i još šest visokih

policijskih službenika su smenjeni sa svojih položaja. Madjiti je kasnije bio uhapšen u skladu sa

Zakonom o Preventivnom Hapšenju iz razloga koji nikada nisu utvrdjeni.

U poredjenju kako je bilo u vreme generala, pa i u prvim godinama PNDC vlasti, Ganska

policijska služba je danas ponovo postala jedna dobro organizovana snaga koja je u procesu da u

190

potpunosti vrši svoju ulogu u savremenom društvu. I vojska je takodje disciplinovana i

onemogućenja da „deli pravdu“. To je ogroman uspeh imajući u vidu da kada jednom dozvolite

vojsci da uzme poslovični buzdovan u svoje ruke, teško će te ga ikad uzeti nazad. Ipak, u Gani se

to dogodilo. Iznenadjujuće, policija je takodje izgubila deo svoje arogancije i pohlepe. Danas niti

policija niti vojska ne uznemiravaju i ne „šišaju“ narod kao što je ranije bio slučaj.

Pored deset regionalnih komandi, Ganski policijski servis ima još tri komande. To su

željeznička i lučka komanda u Temi, kao i Nacionalni glavni štab. Pored policije postoje i druge

službe koje su uključene u sistem državne bezbednosti i koje se takodje nalaze u sastavu

Ministarstva za unutrašnje poslove. To su Graničari, Zatvorska služba i Vatrogasna služba. Ove

službe su modernizovane i funkcionišu daleko bolje nego u vreme generala kada su bile na usluzi

svakome ko je mogao da ih plati. Medjutim, čak i u skorije vreme bilo je žalosnih slučajeva kada

su visoki politički funkcioneri zlouptrebljavali ove službe i svoj autoritet da bi zastrašivali svoju

privatnu poslugu. Srećom, mali su izgledi da će se nešto tako ponavljati jer su takvi incidenti bili

oštro kritikovani u štampi.

Paraleleno sa Ganskom policijskom službom, postoji i priličan broj privatnih organizacija

koje se bave zaštitom onih koji opravdano ne mogu da se oslone na redovnu policiju. Takve

privatne bezbednosne snage imaju svoje korene u instituciji noćnih čuvara. Noćni čuvari postoje

još od vremena kada je svaki poglavica imao svoju gardu. U svakom plemenu bivali su mobilisani

pojedinci, najčešće osobe primetne snage i odanosti koji su okruživali nosiljku sa poglavicom u

prilikama kada se poglavica pojavljivao u javnsoti u punom kraljevskom sjaju. Oni su svečano

odeveni i naoružani starinskim puškama. Što je poglavica bio važniji, veću pratnju bi imao.

Kasnije, iz čisto praktičnih razloga, i drugi su počeli da iznajmljuju snagatore. I ja, dok sam

bio u diplomatiji, imao sam takodje noćne čuvare. Oni su uglavnom bili penzionisani vojnici,

naoružani batinama i pištaljkama koji su dremuckali negde u bašti štiteći kuću. Naravno, oni ne bi

bili u stanju da se odupru naoružanim razbojnicima ali su barem mogli da dignu uzbunu.

Danas možete naći te starinske noćne čuvare još samo u siromašnim predgradjima. Oni

čuvaju ona dvorišta koja sam opisao u glavi petnaestoj. U tim dvorištima i nema bogzna šta da se

čuva, ako se izuzmu konopci za veš koji lako mogu da završe kao uzice za zmajeve koje puštaju

deca. Ti čuvari su mahom ostareli Severnjaci koji se sele u veće gradove sa sela gde su ih deca

ostavila da samuju. Tim starcima bi obično dali neko mesto na verandi gde mogu da spavaju, a

stanari ih solidarno hrane. S druge strane, u naseljima gde žive bogataši, fizičko obezbedjenje je

191

prepušteno, onim pomenutim, dobro organizovanim, privatnim preduzećima specijalizovanim za

bezbednoct. Ti novo-komponovani čuvari su uniformisani, naparfimisani, naoružani i snabdeveni

motorolama da bi mogli da zovu u pomoć u slučaju napada. Ispada da se bogataši, oni koji plaćaju

mito umesto poreza (koji bi se upotrebio za modernizaciju policije) uzdaju za svoju bezbednost u

efikasnije privatne čuvare, a ne na policiju.

Medjutim, najvažniji čuvar je Gospod Bog! Dok bogataši, čuveni sikani, plaćaju oko 200

dolara mesečno kompanijama za fizičku bezbednost, dotle prilažu po čitavih sto dolara

svakodnevno gospon popama samo da bi došli da im blagoslove kuću i izbave ih od lukavago. Bez

velikih para ne može se Bog uzeti u najam!

Medjutim, kada diskutujemo o zločinima i kaznama, najveći problem još uvek leži u sudstvu.

U Gani postoje dva načina deljenja pravde: tradicionalni način i moderno sudstvo. Dok

tradicionalan način funkcioniše, zvanično, državno sudstvo kaska za potrebama društva. Ne samo

da zaostaje, već je na konstantnoj nizbrdici. Gansko sudsvo slepo sledi britansku praksu; nažalost

samo u formi.

Vrhovni Sud i Apelacioni Sud su smešteni u jednoj divnoj zgradi u kolonijalnom stilu koja

dominira celim kompleksom sudskih zgrada u Akri. Stari sud ima sve odlike viktorijanske

kolonijalne arhitekture sa svim onim frizovima i klasičnim jonskim stubovima koji su imali za cilj

da impresioniraju kolonijalne podanike. Sud ima četiri nivoa koji su povezani veličanstvenim

stepeništem. Sudnice su visoke oko šest metara i od skora su klimatizovane. Imaju nagib kao

amfiteatri da bi se omogućilo velikom broju ljudi da prate sudjenja. Podijumi za sudije su

uzdignuti i izradjeni od bogato izrezbarenog drveta. Sudije i advokati su obučeni strogo po propisu

sa svim onim perikama od konjske dlake i crnim ogrtačima. Atmosfera u sudnici ni za dlaku ne

zaostaje za londonskim Old Bejlijem. Tamo ćete čuti sve one duhovite tirade advokata kao i bilo

gde u svetu. Nažalost, ta atmosfera nema veze sa učinkom suda.

Sudovi su efikasni jedino u osudjivanju sitnih lopova i seksualnih delikvenata ukoliko ovi

nisu politički povezani. U svem drugom, a naročito u gradjanskim parnicama, gansko sudsvo je

krajnje neučinkovito. I to, usudjujem se da kažem da je namerno neučinkovito. Ovde moram da

napravim malo poredjenje sa Srbijom. Ni u Srbiji situacija nije mnogo bolja. Kao ilustraciju ću

pomenuti da je srpska štampa objabvila da ima JEDAN MILION I SEDAM STONINA HILJADA

odloženih, nezavršenih sudskih postupaka od ukupno pet miliona slučajeva. Najkraći period u

192

kojem će neki srpski sud doneti svoju presudu je oko 20 meseci. U Gani, ako imate gradjansku

parnicu, čekaćete 20 godina!

Što se tiče nezavršenih slučajeva, pravu sliku ste mogli da dobijete tek kada biste ušli u

arhive. U Gani se dosijei sa papirologijom bukvalno pretvaraju u planine. Do skora, dok nije

posebna zgrada nazidana za potrebe arhive, arhiva Apalacionog suda je bila smeštena u jednoj

ogromnoj bivšoj sudnici pomenutog impresivnog zdanja. Kada bi ste ušli u tu prostoriju koja je

bila na drugom spratu dobijali ste pravu sliku neefikasnosti sistema. Arhivirani materijali su

zauzimali prostor dva teniska igrališta i bili su visoki šest metara. Soba je bila je puna zavežljaja,

dosijea, košuljica, pa i pojedinačnih papira koji su bili nazidani sve do plafona sa uzanim

gudurama kroz koje ste morali da se provlačite da bi ste negde u toj divljini pronašli službenika

sakrivenog medju planinama ljudskih sudbina. Ni danas, pošto su preselili sve te stotine tona

papira u nove prostorije, situacija se nije popravila. Efikasnost je još uvek blizu nule.

I ja imam jedan predmet u Apelacionom sudu. Pošto je prvostepena presuda bila u moju

korist, a predmet prešao u Apelacioni sud, punih osam godina sam pokušavao da umilostivim

sudske službenike da nadju moj predmet u bespuću njihovih arhiva i pokrenu ga sa mrtve tačke.

Nespušno. Moj sudski slučaj je do sada trajao šesnaest godina, a trajaće još šesnaest.

Bivši vrhovni sudija, Njegova preuzvišenost Džordž Kingsli Akva (Acquah) pokušao je da

dovede sud u red ali je iznenada umro 2007 godine u starosti od svega 65 godina i to pošto je

prethodno bio žestoko napadnut u štampi i kritikovan kao diktator. Njegova Preuzvišenost Akva je

takodje predsedavao Komitetom za reformu sudstva. U tom svojstvu uveo je kompjuterizaciju i

postavio nove kriterijume profesionalizma za službenike sudova. Njegova namera je bila prava

bomba. Stotine administrativaca je trebalo penzionisati i dovesti svežu krv. Takodje je

predsedavao Komitetom za disciplinu u Savetu sudstva. Tu je stekao još više neprijatelja. A to nisu

bili administrativni službenici nego visoke sudije, a što je bilo još opasnije, zamerio se i

advokatima. Imao sam privilegiju da Njegovu Preuzvišenost poznajem lično. Bio je nekih osam

godina mladji od mene, ali je bio izuzetno stručan i čovek od integriteta. Mogu da se zakunem da

nije bio ni blizu nekakvom diktatoru. Naprotiv, bio je pun strpljenja i razumevanja. Sve što je želeo

da postigne bila je pristojnost u odnosima izmedju advokata i zvaničnika suda. Medjutim, pokazalo

se da je to neostvarljiv zadatak.

Sada je Vrhovni sudija Njena preuzvišenost Djordjina Vud (Wood), jedna vrlo dobro

školovana žena koja je prethodno službovala kao visoki oficir u policiji a zatim i kao sudija.

193

Postala je prva žena Vrhovni sudija Gane, a i najmladja osoba koja je imenovana na to visoko

zvanje. Bila je svega 60 godina stara kada je došla na taj položaj. Nažalost, nju nikada nisam uspeo

lično da upoznam iako sam uporno pokušavao da stupim u kontakt. Uvek bi se našao neko od

njenih podredjenih koji bi sprečio da me primi.

Po mom mišljenju, ono bolesno tkivo koje sprečava da gansko sudstvo funkcioniše kako bi

trebalo su advokati. Imam priličan broj ličnih prijatelja koji su ganski advokati. Oni su fini i

prijatni ljudi i uvek sam uživao u njihovom društvu i u njihovoj duhovitosti. Ipak nikada nisam

uspeo da ih navedem da mi kažu bilo šta o onim tajnim pregovorima na koje su bili prinudjavani i

zbog kojih su mnogi svoje slučajeve ostavljali nezavršenim samo kako bi preživeli u profesiji.

Najviše što sam postigao bilo je da su mi stidljivo nagovestili kako se plaše nekih svojih kolega

koji imaju uticaja u advokatskoj komori i medju neformalnim strukturama koje imaju politički

uticaj. Slaba je nada da će iko biti u stanju da izmeni situaciju u sudstvu a da ne prodje kao pokojni

Vrhovni sudija Akva.

Ova, već poslovična nesposobnost sudova da ispune svoju društvenu funkciju je barem

delimično kompenzirana delovanjem Komisije za ljudska prava i administrativnu pravdu

(Commission on Human Rights and Administrative Justice, CHRAJ) koju narod obično zove

Šradž. Ta ustanova je osmišljena da bude nezavisna organizacija koja će obezbedjivati ljudska

prava i koja će se baviti pritužbama na neregularno poslovanje javnih institucija; drugim rečima da

vrši funksiju Ombudsmana na celoj teritoriji Gane. Osnovana je 1993 godine za vreme PNDC

vlade. Na čelu Šradža je Komesar za ljudska prava i administrativnu pravdu. Komesara i njegova

dva pomoćnika imenuje Predsednik republike. Nažalost ni ta izvanredna inicijativa PNDC vlade ne

funkcioniše kao što je bilo zamišljeno. Okružne (district) kancelarije Šradža u kojima bi trebalo

najviše da se radi nisu adekvatno finansirane i nisu u stanju da učinkovito deluju. Na neki način i

one dele sudbinu sudova i sve više postaju strano telo u sistemu.

Ganska kaznena politika, barem na papiru, je prilagodjena lokalnim uslovima i lokalnim

potrebama. Tako je i smrtna kazna zadržana kao neophodan izvor straha, dok se zatvori smatraju

ustanovama za reformisanje u koje su upućuju kažnjenici da bi bili reformisani. U tom smislu je

predloženo da Zatvorska služba Gane (Ghana Prisons Service) promeni ime u Ganska služba za

prevaspitanje (Ghana Correctional Service). Treba pomenuti da Zatvorska služba Gane nije pod

Ministarstvom pravde kao što je to slučaj u Srbiji, već je u okviru Ministarstva unutrašnjih

poslova.

194

Zatvorska služba Gane je zadužena da ima sledeće tri glavne obaveze.

- Da obezbedi dobrobit zatvorenika štiteći njihova prava i obezbedjujući im dobru

zdravstvenu zaštitu, odeću, smeštaj, hranu, rekreaciju i bibliotekarske usluge.

- Da obezbedi reformaciju i rehabilitaciju zatvorenika pružajući im mogućnosti da usavrše

svoja znanja putem nastave, obuke i moralnog vaspitanja.

- Da obezbedi zatvorske uslove kako bi zatvorenici izdržali svoje kazne u humanim

uslovima.

Nažalost, kako ćemo videti, to nije slučaj. U praksi situacija se debelo razlikuje od onog što

je zacrtano.

U ganskim zatvorima se nalaze oko 12 hiljada kažnjenika. Najveći deo su muškarci. Žene

čine svega 2% zatvoreničke populacije. U zemlji ima petnaest velikih zatvora. Zatvorska služba

Gane ima 7 hiljada zaposlenih. Dvadeset posto zaposlenih su žene. Većina zatvora je ekstremno

zastarela; na primer Džejms Fort zatvor u Akri je skoro 400 godina star. Odavno ga je trebalo

poretvoriti u muzej kao što je to uradjeno sa drugim tvrdjavama duž obale. Sagradjen je u vreme

trgovine robljem da bi prihvatio oko 200 robova. Danas se u njemu nalazi preko 740 muških i

ženskih zatvorenika. Po tome se može zaključiti da su robovi imali bolje uslove nego zatvorenici

republike!

Zatvor srednjeg obezbedjenja u mestu Nsavam (Nsawam Medium Security Prison) je

najčuveniji i najveći zatvor u Gani. U njemu su smešteni i muškarci i žene. Zatvor u Nsavamu je

sagradjen 1960 godine za vreme vladavine Nkrumaha kako bi prihvatio sve one koji su hapšeni u

skladu sa pomenutim Zakonom o preventivnom hapšenju. Sudeći po onome što ganska štampa

piše, situacija u tom zatvoru je jeziva. Broj zatvorenika je premašio četiri puta kapacitet zatvora. U

tom zatvoru se danas nalazi 2950 zatvorenika umesto 717 koliki je bio planirani kapacitet.

Prenatrpanost u Nsavamu i u drugim zatvorima čini život kažnjenika nepodnošljivim. Planovi da

se zatvori rasterete nisu uspeli jer mnogi slučajevi nisu ni stigli do suda zbog već pomenute

neefikasnosti sudstva. U izveštaju koji je sačinio Šradž ima tako ekstremnih slučajeva kao što su

slučajevi dva zatvorenika od kojih jedan čami u zatvoru 11 godina a drugi čak 18 godina, a da su

se svega jednom pojavili pred istražnim sudijom. Ni posle tog izveštaja ništa nije uradjeno.

Ne samo da je zatvor u Nsavamu prenatrpan, nego su i drugi uslovi u tom zatvoru takodje

jezivi. Dok sam pisao ovo poglavlje našao sam u jednom ganskom listu da se zatvorenici u

Nsvamu spremaju na štrajk gladju ako im se ne popravi ishrana. Zatvorenici dobijaju dnevno, po

195

osobi, hranu u vrednosti manjoj od pola dolara. A povrh toga, hrana koju poklanjaju filantropi

„ispari“, kako reče taj novinar, uz pomoć zatvorsksih čuvara.

Daleko od toga da podržavam mišljenja nekih nevladinih organizacija koje se zalažu da

ganski zatvori treba prekonoć da se pretvore u institucije kakve ima Zapadna Evropa. Kada bi

ganske vlasti prilagodile uslove u njhovim zatvorima evropskim standardima i uvele klima

uredjaje i TV aparate po ćelijama, velika većina Ganaca bi čekala u redu da bude uhapšena. Ali to

nije izgovor da ganski zatvori ostanu mesta koja su gora od srednjevekovnih tamnica. I pored

izvesnih poboljšanja u organizaciji zatvora, ganski zatvori su daleko od toga da mogu da postanu

ustanove za reformaciju. U Gani, umesto da se zatvorenici reformišu, oni još više otvrdnu zbog

teških uslova zatvotskog života.

Sada par reči o strogosti sudskih presuda. Već sam ranije pomenuo da u Gani postoje dva

različita aršina kada se kažnjavaju prekršioci zakona: jedan za bogate, a drugi za siromašne. To

samo potvrdjuje tezu da je neophodno uvesti radikalne promene u sudstvo.

Mnogi društveni aktivisti zagovaraju napuštanje smrtne kazne. Ja se s time ne slažem. Po

mom mišljenju, uslovi koji postoje u Gani zahtevaju da smrtna kazna ostane glavni izvor straha

kako bi se zastrašili počinioci najozbiljnijih kriminalnoh dela. Sećam se kada je pre nekih dvedeset

godina, da budem precizniji, odmah posle Nove 1987 godine, jedna grupa švedskih srednješkolaca

napisala Rolingsu pismo, moleći ga da pomiluje neke kriminalce koji su bili osudjeni na smrt.

Rolings se odlučio da ne ignoriše to pismo već je dao instrukcije svojoj pomoćnici za štampu, Gdji

Veleriji Saki (Sackey) da pripremi odgovor. Žao mi je što zbog dužine neću citirati celo pismo,

iako je to jedan od najboljih političkih tekstova koje sam pročitao. Odgovor je jasno konstatovao

da švedski kriterijumi za ljudska prava ne mogu biti primenljivi u zemljama u kojima su društveni

uslovi dramatično različiti od onih u Švedskoj. U tom odgovoru su pomenuti svi ključni problemi

sa kojima se zemlja kao što je Gana sukobljava; od nepravičnih uslova medjunarodne trgovinske

razmene, do razloga zašto je obrazovanje slabo, pa do uslova u zatvorima.

„Možda bi ganska deca“, kaže se u tom pismu, „trebalo da pišu pisma državnim poglavarima

SAD i Britanije ili Francuske, pa čak i Švedske da ih pitaju zašto njihovi roditelji rade vredno kako

bi proizveli što više kakaovca za izvoz, a ipak nema novca da se kupi autobus koji bi ih vozio

nazad u sela iz škole.“ I daljem tekstu, pismo pominje socijalne razlike u Gani i nezadovoljstvo

onih kojima je revolucionarna vlada oduzela monopol na bogatstvo. Govoreći o kontra-

revolucionarima pismo precizira: „Oni su čak slali oružane ljude u našu zemlju koji su ubijali

196

nedužno stabnovništvo u pokušajima da obore vladu. Ali isto tako su širili priče po Evropi i

Americi kako bi naveli ljude da veruju kako je naša vlada zla i surova.“ Pismo dalje kaže: „Razlog

zbog kojeg mi u Gani moramo da budemo mnogo oštriji u slučajevima ove vrste (pronevere na

veliko) je sledeći - u zemlji koja ima samo malo novca i taj novac pokušava da upotrebi da popravi

puteve, bolnice i škole itd, slučaj je mnogo ozbiljniji kada se kradu velike sume novca. Kada neka

osoba uzme taj novac za sebe, to znači da put neće biti sagradjen ili da će deca umirati jer nema

novca za njihovo lečenje, a ona individua koja je taj novac uzela indirektno je ubica te dece.“

Sa ovim prethodnim pasusom, najzad sam završio sa izborom vinjeta koje sam smatrao da su

neophodne da se dobije sociografska slika Gane. Poslednje poglavlje će biti jedan iskorak iz

sociografije. Neće više biti opisa. Sledeću glavu ću posvetiti budućnosti. Osnova za to su diskusije

koje sam imao sa mojim prijateljima o svemu što bi trebalo preduzeti da se pomogne jednoij naciji

koja je gurnuta u društvene, ekonomske i političke ćorsokake posle ponovnog uvodjenja više-

partijskog sistema.

197

A SADA KAMO I KOJIM PUTEM

Kreativno pisanje je slično ogovaranju. Što je ogovarač objektivniji, više će uvrediti osobu

koja je premet ogovaranja. Ništa ne vredja tako moćno kao neulepšana istina. Zbog toga istoričari

naštimavaju udžbenike istorije a političari se podvrgavaju etičkom šminkeraju.

Ostaviti što bolji utisak na svoje bližnje je jedna od najzahtevnijih preokupacija ljudske rase.

Bez obzira koliko smo savršeni, mi uvek želimo da nas naši bližnji vide u još boljem svetlu. Dok

pojedinci troše grdne pare kako bi izgledali lepše, čitave ljudske skupine, pa tako i države troše

milione da proseju statistike i dozvole da se saznaju samo one činjenice koje idu njima u prilog.

Čuvene ličnosti će biti angažovane da uzdižu u nebesa one koje treba predstaviti svetu, a bogato

ilustrovane knjige i časopisi će biti štampani.

Shodno tome, ako bilo ko želi da vas sruši, on će vas staviti pred čudotvorno ogledalo koje

će vam pokazati samo najbolju sliku, a vaš rad i vašu budućnost predstaviti što blistavijom. Zar se

ne kaže da je laskanje izmislio sam djavo? Da ne bi upali u zamku samozadovoljstva i zaboravli ko

u stvari jeste, morate se truditi da upoznate sebe. U biti, postoji samo jedan način kako jedan

čovek, jedna porodica, jedno preduzeće ili jedna čitava nacija može sebe da upozna. Treba pažljivo

slušati šta drugi imaju da kažu o vama. Slušajte šta ogovarači govore. Što vam manje laskaju -

bolje za vas (ako ste mudri)!

Ali bez obzira koliko ste mudri, kada dodje do toga da ogovarač počne da vam deli savete, to

ćete shvatiti već kao bezobrazluk. Nuditi nenaručen savet je isto toliko dobrodošlo kao i

nezasluženi šamar. I pored toga mislim da ako bi sada, posle svega što sam doživeo tokom četvrt

veka „interesantnog“ života u Gani i posle sveg ovog napora koji sam uložio u analiziranje ganske

stvarnosti ustuknuo da ukažem gde su ganske mogućnosti, to bi predstavljalo ogromnu

intelektualnu štetu.

Kao što sam već priznao na samom početku ove knjige, niti sam politolog niti političar. Ali

sam vrlo politički nastrojen. Medjutim, moja politička gledanja nisu fiksirana. Ja ne pripadam niti

jednoj ideološkoj školi, a moja politička opredelejenja variraju od zemlje do zemlje. Jer ono što je

dobro za jednu zemlju može biti razorno za neku drugu! Na primer, da sam Britanac, glasao bih za

konzervativce. Da sam Kinez definitivno bih bio član Komunističke partije Kine. Da sam rodjeni

Amerikanac, odmah bi se odrekao državljanstva i potražio neku drugi zemlju u kojoj ću živeti. Ali

da sam Ganac, osnovao bih jednu levo orijentisanu socijalističku partiju.

198

Više o tome nešto kasnije. U medjuvremenu dozvolite mi da vam oduzmem još nešto

vremena sa mojim ne-ortodoksnim teoretskim razmišljanjima. Još od onih vremena kada su Tate i

Mame uobličavali sudbinu svojih hordi, postajale su dve kategorije vodja: oni koji su nastojali da

se sačuva sve baš onako kako je do tada bilo i oni koji su imali viziju kako da izmene strukturu

društva. Samo oni lideri iz naše prošlosti koji su uspevali da zauzdaju svoje konje sve dok nije

sazrelo pravo vreme za prmene, kao i oni koji su tačno osetili kada treba jurnuti napred su bili

pamćeni kao dobri vladari. Medjutim, oni koji su pokušavali da zaustave progres onda kada su

uslovi za promene bile zrele, kao i oni koji su kretali u revolucije suviše rano, biće zapamćeni

samo po lomovima koje su stvorili.

Antonio de Mendoza i Paćeko, markiz od Mondehara i grof od Tendilje (Antonio de

Mendoza y Pacheco, Marquis of Mondéjar and Count of Tendilla) je verovatno najbolji primer

državnika one prve kategorije. Taj Antonio je od 1535 do 1550 godine bio prvi vicekralj Nove

Španije (današnji Meksiko), dok je kasnije postao drugi vecekralj Perua. Mendozi se pripisuje u

zaslugu da je konsolidovao vlast španske krune te da je zauzdao ambicije konkvistadora. Mnoge

od političkih i ekonomskih institucija koje je on uveo trajale su tokom čitavog kolonijalnog

perioda. Da bih potkrepio moje gore izneto gledište, iskoristiću da je on zapisao da je tajna dobre

vladavije u tome da se menja što je moguće manje, a da i ono malo što je neophodno promeniti

treba menjati što je moguće sporije.

Ona druga kategorija političara, oni koji su verovali da imaju viziju kako da izgrade jedan

bolji svet mnogo su brojniji, ali medju njima ne bih mogao ni jednog da izdvojim da je u

potpunosti uspeo.

Oni koji ne zaziru od čitanja istorijskih knjiga, vrlo dobro znaju da bilo ko, ko tvrdi da će

njegov politički program zadovoljiti svakoga je ili lažljivi demagog ili totalna neznalica. Može se

zadovoljiti ili Kain ili Avelj, ali nikada i jedan i drugi! Medjutim, do dan danas nijedan politički

igrač (bilo da je on neki nadahnuti pojedinac, bilo da je to neka organizovana grupa) nikada nisu

bili spremni da priznaju da njihov politički program nudi samo parcijalna rešenja. Još od vremena

mitskih proroka do današnjih političara, većina onih koji su imali opšte blagostanje blizu srca

uglavnom su se oslanjali na ekspolzivnu retoriku kako bi privukli što više pristalica. Takva,

naizgled benevolentna neiskrenost obično se završavala gradjanskim ratovima i krvoprilićem, a

većina onih koji su podržavali takav program, na kraju bi izgubili sve.

199

U zemljama u razvoju kao što su Gana, Srbija i njima slične zemlje, koje su odnedavna prihvatile

više-stranačku demokratiju, političari su spremni da obećaju bilo šta samo da bi zadobili glasače.

Marketing dobija izbore. Zbog toga su u takvim zemljama nikada nije desilo da neka politička

stranka opstane na vlasti duže od dva izborna termina. Pošto oni koji su dobili na izborima nisu u

stanju da ispune svoja obećanja, oni su najčešće oterani sa vlasti već posle prvog termina. U

drugačijem scenariju, kako bi ostali na vlasti još jedan termin, oni počinju da troše rasipnički kako

bi napravili nekoliko čuda i podigli životni standard glasača. Naravo, vlada na taj način prazni

državnu blagajnu, ali za to nikoga nije briga. Oni ionako znaju da će sledeće izbore izgubiti i

prebaciti vruć krompir opoziciji.

Totalitarni režimi imaju ogromnu prednost nad demokratijama. Njima nije potreban

marketing da bi ostali na vlasti. Sve što im treba je lojalna policija i dobra diplomacija da zabašuri

zlodela te lojalne policije. (To je razlog zbog kojeg sam obelodanio moje komunističke inklinacije

da sam rodjen kao Kinez. Možete li zamisliti šta bi se desilo sa Kinom kada bi Kinezi pre vremena

uveli vestminsterski tip demokratije? Ili šta bi bilo od Britanije kada bi se opet odlučili na neko

kromvelovsko rešenje?)

Hajdemo sada nazad u Ganu. Sadašnja politička situacija u toj zemlji je obeležena

bespredmetnim i sterilnim prepucavanjima izmedju NPP i NDC. Pošto je opšte prihvaćeno

mišljenje medju partijskim stratezima da će ona partija koja prizna istinu biti izbačena iz igre, obe

partije tvrde da će doneti sreću i blagostanje svim Gancima. Takvo mišljenje je ogromno

potcenjivanje ganskog izbornog tela. Glasači nisu budale! Oni razumeju zakone političke

ekonomije bolje od svih stručnjaka. Za nih je razumevanje kako deluju ekonomske zakonitosti

pitanje preživljavanja. Jedan od mojih suseda Tete, ribar iz Čokora, mi je otkrio da glavne

komponente tržišne privrede nisu ponuda i potražnja nego naštimavanje ponude i potražnje

špekulacijama. Ako je tako nešto mogao potpuno sam da zaključi, siguran sam da zna da sabere

dva i dva!

Već sam u Sedamnaestoj glavi konstatovao da obe političke partije u Gani imaju do te mere

slična gledišta da bi komotno mogle da se ujedine kada ne bi bilo ličnih ambicija njihovih

političkih lidera. Obe partije zagovaraju interese jednog te istog stog sloja ganskog društva. One

predstavljaju zanemarljivu manjinu dobro-stojećih Ganaca. Nažalost u Gani više ne postoji niti

jedna organizovana politička snaga koja bi zastupala interese obespravljene i mahom nepismene

većine stanovništva. Pošto medju postojećim strankama nema pravih političkih razlika, a pošto

200

postoji i jaka tribalistička komponenta po kojoj su pripadnici tih partija podeljeni, plašim se da se

ove partije ne pretvore u etničke, kvazi-političke grupacije koje će prouzrokovati medjuplemenske

sukobe i koje bi ozbiljno uzdrmale nacionalno jedinstvo.

Ako ima išta što bih želeo da prenesem kao savet mojim ganskim prijateljima, to je da

oforme jednu novu političku snagu; jednu snagu koja bi mobilisala one potlačene, snagu koja bi

bila u stanju da izazove bogataše i da uvede jednu novu verziju duha Četvrtog juna sa jasnim

socijalističkim ciljevima. Kao što sam već rekao, da sam Ganac, pokrenuo bih jednu novu, levo

orijentisanu socijalističku partiju kao što je bio slučaj za vreme PNDC dana. Koliko mogu da

pratim političku situaciju u Gani kroz elektronsku štampu i kroz razgovore sa mojim prijateljima

preko Skajpa, pronašao sam da jedna takva grupa već postoji. Pojavila se u redovima NDC. To je

Omladina sa principijelnim ubedjenjima (Youth With Conviction of Principles, YWCP). Da li će

ova grupa politički preživeti možda je pitanje samo meseci. Ali čak ako i ne uspeju, siguran sam da

će ih neka slična grupa zameniti i gurnuti Ganu napred. To je neizbežno, jer su društveno-politički

uslovi za to sazreli. Koliko sam zaključio pregledajući njihove profile na Fejsbuku članovi YWCP

su iz dobro-stojećih porodica, a to znači da oni slabo poznaju ganske realnosti iz prve ruke. Sećam

se kada sam pre nekoliko godina pokazivao najsiromašnije delove Akre sinu svog najboljeg druga.

Dečko je bio više nego zabezeknut do koje mere je bio u neznanju o tome kako njegova sopstvena

zemlja izgleda u stvarnosti. Ko god želi da unese pozitivne promene u Ganu, prvo mora da iskusi

kako običan narod živi. Niko nije postao revolucionar ako mu stomak nije bio prazan.

Prijatelji moji iz YWCP, obraćam vam se direktno: ako želite da postanete instrumenti

pravih promena u svojoj zemlji, setite se šta je Hristos rekao onima koji su želeli da ga slede:

ostavite svoje očeve i svoje majke itd! Vi koji ste iz Akre, napustite udobnost svojih klimatizovanih

kuća i preselite se u Čokor. Vi, koji ste iz unutrašnjosti, napustite svoje kuće i idite da živite na

selu. Tamo ćete naučiti šta je vašem narodu potrebno. Tamo ćete širiti pismenost i pomoći svojim

zemljacima kako da koriste resurse na sopstvenu dobrobit i na dobrobit nacije! Tamo ćete iskovati

svoje političke sudbine. Zemlja se ne menja u skladu sa vašim željama, već u skladu sa

realnostima.

Imam dobrih razloga da verujem da će jedna takva partija, posle izvesnog vremena rada na

terenu biti u stanju da mobiliše najveći deo stanovništva. I to ne, stavljajući im povez preko očiju

(što iglavnom rade sadašnje političke partije), već priznavanjem gorke istine.

201

Medjutim, pošto primena bilo kakvog ozbiljnog programa zahteva puno vremena i mnogo

žrtvovanja, takva partija će izgubiti vlast pre nego što će biti u stanju da ispuni svoja obećanja.

Vreme je činilac koji najozbiljnije treba uzeti u obzir. Ne mogu se praviti čuda u roku od četiri

godine. Da je Rolings imao više vremena, možda bi i uspeo. Zbog toga, najveće pitanje koje Ganci

treba da reše pre svega ostalog, je kako ostati na vlasti dovoljno dugo da bi takva politička snaga

mogla da dovede naciju do društveno-ekonomske tačke poletanja.

Sa sadašnjim ustavom to nije moguće!

Gana ima samo dve mogućnosti da nadje izlaz iz sadašnje situacije. Prva je još jedna

revolucija kojom bi se ustav stavio van snage i koja bi počela da gradi novi sitem upotrebom sile;

druga mogućnost je da se Ustav radikalno promeni u uslovima parlamentarne demokratije.

U sadašnjoj situaciji nijedna od pomenutih mogućnosti nama realnih šansi da uspe. Koliko

god sam u ovoj knjizi branio Revoluciju četvrtog juna, u današnjim okolnostima, tako nešto ne bi

bilo više moguće. Niti su Ganci spremni na takvu avanturu niti bi tako što medjunarodna zajednica

dopustila. Druga mogućnost je takodje nemoguća u današnjoj političkoj atmosferi. Kao što je već

rečeno, ideološke razlike izmedju NDC i NPP su postale samo pitanje retorike, a ne pravih

političkih raslojavanja. Oni koji vode te dve političke partije neće biti spremni da uvedu bilo kakve

promene koje bi izbacije iz koloseka sistem koji im obema odlično služi. Niko ne može očekivati

takvu nesebičnost od političara da napuste sistem koji im je dao podjednake šanse da dodju s

vremena na vreme na vlast. Zašto bi menjali postojeći sklad: četiri godine meni - četiri godine

tebi?

Po mom mišljenju, kako bi se izbegle opasnosti nove revolucije i premostila sebičnost

sadašnjih političkih vodja, one prosvetljene i nesebične osobe koje bi bile spremne da ostanu van

vlasti duže vreme, trebalo bi da se organizuju u pomenutu novu političku partiju.

Šta bi trebalo da budu prioriteti jedne takve partije?

Neću biti prvi koji će konstatovati da je ganski sistem vlasništva nad zemljom najveća

prepreka koja zadržava Ganu na marginama svetskog napretka. Zemlja i stanovništvo su

najznačajnije vrednosti koje bilo koji narod ima, pod uslovom da predstavljaju skladno

zajedništvo. Na nesreću, Gana je još uvek feudalna zemlja, slično kakve su bile Francuska, Rusija

ili Srbija pre nego što je narod silom oduzeo zemlju svojim feudalnim gospodarima čime su

stvoreni uslovi za liberalan razvoj. U Gani narod i zemlja nisu kombinovana vrednost već dve

potpuno razdvojene kategorije. Da je Kraljica Viktorija bila upornija u nastojanjima da konfiskuje

202

zemlju koja je u vlasništvu stolica te da ju je podelila onima koji su tu zemlju i obradjivali,

Nkrumah bi možda i uspeo da razvije Ganu u jednu sasvim drugačiju zemlju. Ali pošto to nije bio

slučaj, Afrički feudalni gospodari su se pretvorili u jednu još jaču snagu koja je postala karikatura

nekadašnje engleske aristokracije.

Niti kapitalistički, niti socijalistički razvoj ne idu ruku pod ruku sa feudalnim sitemom

vlasništva nad zemljom. U Evropi, krv je tekla potocima dok feudalizam nije bio izbrisan i dok se

nisu stvorili uslovi za industrijski razvoj. U Gani nema potrebe za krvoprilićem da bi se taj cilj

postigao. Sve što treba učiniti je da se izmeni Ustav. Danas se praktično sva politička i ekonomska

snaga zemlje nalazi u rukama nekoliko desetina porodica čiji članovi, u skladu sa tradicijom imaju

pravo da budu birani da budu lokalne poglavice, takozvane Nananom. Ostatak, svih onih 24

miliona Ganaca su samo temperamentni posmatrači i navijači.

Nananom su alfa i omega svega što se u Gani dešava. Oni ispod žita rešavaju sve, od članova

ganske futbalske reprezentacije do presuda Vrhovnog suda, te do odluka vlade. Da bih ilustrovao

do koje mere je ganski Ustav jedan društveno retrogresivan akt, citiraću kako Ustav definiše

poglavicu. „... poglavica je osoba koja pošto pripada odgovarajućoj porodici i ima odgovarajuće

poreklo može biti imenovana i izabrana, te postavljena na stolicu ili kožu kao poglavica ili kraljica

majka u skladu sa odgovarajućim običajnim pravom i postupkom.“ (Podvlačenje je moje.) Iz ovog

citata svako može da zaključi da je nejednakost zagarantovana Ustavom. Kako je to moguće da u

XXI veku neke osobe koje imaju odgovarajuće porodično stablo i poreklo mogu da imaju više

prava nego ostali gradjani jedne republike?

Cela XXII glava Ustava garantuje im ustavnu zaštitu u istoj meri kakvu neke druge afričke

zemlje garantuju belim nosorozima! Član 270 odredjuje da će se bilo kakva odluka Parlamenta

koja bi ograničavala ulugu Nananom smatrati nevažećom i ništavom. Takav stav se obrazlaže da

su Nananom bitan deo ganske tradicije i ganskog nacionalnog tkiva. Drugim rečima Nananom su

Gana! Sadašnji ganski ustav je potpuno zanemario interese moje, tako puno pominjane drugarice

Adjoe, njenog dečka i sličnih običnih stanovnika Gane koji predstavljaju 99,9% stanovništva.

Ko god da je tako bezobrazan da se usudi da čačka po instituciji plemenskih poglavara,

izlaže se opasnosti. Jedan moj prijatelj, novinar-istraživač obelodanio je incident kada je jedan od

manje važnih Nana počeo da koristi plažu koja je bila pod jurisdikcijom njegove stolice za

ekploataciju peska u komercijalne svrhe. Kao posledica takve aktivnosti, more je probilo obalu i

203

preplavilo obradivo zemljište. Taj Nana nije za to nikada odgovarao, ali je moj drug izgubio

posao!

Ohrabrujuće je da neki od mojih prijatelja koji pripadaju toj zaštićenoj vrsti Nananom, u

potpunosti podržavaju moja gledišta. Oni su uvereni da članovi njihove klase treba da dele sudbinu

britanske aristokracije. Veruju da bi prednosti njihovog boljeg obrazovanja i njhovog neospornog

autoriteta nad ganskim masama trebalo da upotrebe u cilju promene situacije. Oni smatraju da bi

trebalo da postanu članovi Gornjeg doma jednog budućeg ganskog parlamernta, ali da bi u isto

vreme trebalo i da se odreknu kontrole nad zemljom koja pripada njihovim stolicama. Ipak, oni su

u manjini medju Nananom i izgurani su iz političkog života.

Pored uvodjenja dvodomnog parlamenta, novi Ustav bi trebalo da predvidi i jasnu podelu

izmedju stubova vlasti. Sadašnji Ustav, kako bi obezbedio prednost politici one partije koja je na

vlasti, utvrdjuje da samo članovi parlamenta mogu da postanu članovi vlade. To je stvorilo

nakaradnu situaciju da isti pojedinci koji predlažu zakone, oni ih i izglasavaju, da bi ih kasnije i

primenjivali. Povrh svega, imajući u vidu neefikasnost sudsva i činjenicu da je šef države u isto

vreme i predsednik vlade, sva vlast se nalazi u rukama partijskih funkcionera i onih Nananom koji

stoje iza njih.

Po mom mišljenju, Gana bi trebalo da napusti predsednički sistem, te da utvrdi ulogu

Predsednika države kao vrhunskog arbitra izmedju Donjeg i Gornjeg doma Parlamenta. Takodje

treba promeniti i bolje definisati ulogu Podpredsednika države. Danas se položaj Podpredsednika

svodi samo na to da se zadovolje Severnjaci, odnosno da i oni dobiju jedno od najviših mesta u

republici. Po meni. Podpredsednik bi trebalo da bude nešto kao Vrhunski edukator nacije.

Podpredsednik bi trebalo da bude na čelu Nacionalne komisije za gradjansko obrazovanje

(National Commission on Civic Education, NCCE), koja do sada nije dovoljno razvijena da služi

svojoj svrsi. Podpredsednik bi takodje trebalo da bude i na čelu ranije pomenute komisije Šradž

(CHRAJ). Podpredsednik bi trebalo da bude zvaničnik koji će uočavati probleme, ispravljati ih i

objašnjavati funkcionisanje sistema običnom narodu. Bilo koji sistem koji nije prihvaćen od

naroda, ostaje mrtvo slovo na papiru.

Sudstvo treba da postane zasebna politička snaga odgovorna jedino šefu države.

Vlada treba da bude sastavljena od profesionalaca i lišena političke samostalnosti.

Najefikasnije vlade su one koje su sastavljene od činovnika - eksperata. Članovi vlade ne bi

trebalo da budu politički izabranici nego stručnjaci koje zapošljava parlament. U tom kontekstu ne

204

isključujem ni mogućnost da čak i stranci budu angažovani kao članovi vlade. Ako je Gana

zapošljavala fudbalske trenere iz Srbije da vode ganski nacionalni tim, šta bi sprečavalo Ganu da

zaposli nekog srpskog, ili indijskog, ili kamerunskog stručnjaka za obrazovanje ili za

infrastrukturu da budu zaposleni kao ministri prosvete ili saobraćaja.

U stvari, stranci bi trebalo svuda u modernom svetu da igraju jednu drugačiju ulogu. Kao što

mnogi Ganci žele da žive u Evropi, tako i mnogi evropljani i azijati žele da žive u Africi. Danas u

Gani postoje još uvek mnoge neracionalne prepreke da se stranci dosele u Ganu. Ovde moram da

napomenem da u Srbiji ima preko 2 hiljade nezaposlenih lekara! Zašto ne bi neki od njih bili

pozvani da rade u Gani?

Uprkos svim restrikcijama, u Gani ipak ima puno stranaca koji ili tamo rade ili su investirali

u poslove. Medjutim, mora se istaći da mnogi od tih stranaca dolaze u Ganu samo da bi se

obogatili. Takve osobe nemaju teškoća da dobiju dozvolu boravka jer su u očekivanju visokih

profita spremne da podmite službenike koji odlučuju. Zato se oni koji dolaze u Ganu sa dobrim

namerama kako bi radili u jednoj izazovnoj sredini, u jednoj lepoj zemlji i medju dobrim ljudima

obeshrabruju nepovoljnim zakonima. Zašto Gana ne bi sledila primer nekih drugih zemalja i uvela

komercijalno državljanstvo, ili državljanstvo po zasluzi? Gana ima jednu od najbržih stopa porasta

stanovništva u svetu i prakrično nema šanse da će Ganci ikada biti etnički ugroženi i postati

manjina u sopstvenoj zemlji.

S druge strane, ne treba zaboraviti da najjače zemlje sveta i te kako profitiraju od odliva

mozgova iz malih zemalja kao što su Gana Srbija. Poptuno je istina ne ne postoji takav opis

poslova u Gani za koji se ne bi kvalifikovao neki Ganac. Medjutim, zbog niskih plata, ganski

stručnjaci će radije prati sudove u nekom restoranu u Bermingamu, nego što će raditi za šaku

kikirikija u svojoj sopstvenoj zemlji.

Imajići u vidu obilje zakonskih akata koji su doneti tek da bi postojali, a ne da bi bili

primenjivani, treba izvršiti reviziju zakonskog sistema. Samo oni zakoni koji se mogu sprovoditi

treba da prežive. Po mom mišljenju, barem što se tiče Gane, deregulacija bi bilo moćno oružje u

borbi protiv korupcije. U sadašnjim okolnostima, kada isti političari imaju ovlašćenja da rade

nacrte zakona, zatim da ih donose, da bi ih na kraju i primenjivali, vrata za korupciju su širom

otvorena. Neznam ni jednu drugu zemlju u svetu u kojoj su stvorene takve političke okolnosti koje

su pogodne za rast korupcije.

205

Nakon deregulacije, sledeći veliki korak za zakonodavce treba da bude masivna reforma

školskog sistema. Bez sumnje je da su slabosti u obrazovnom sistemu možda najveća prepreka da

Gana krene napred brže. To je i bio razlog zbog kojeg sam sugerirao da glavni zadatak

Potpredsednika treba da bude u sferi obrazovanja, te da bude na čelu Nacionalne komisije za

gradjansko obrazovanje. Položaj učitelja treba da se podigne sa najniže plaćenih službenika medju

one koji su najbolje plaćeni. Treba da postoje i druge „povlastice“ koje će učitelji u zabačenim

krajevima uživati a ne samo onu ozloglašenu buš-alauns.

Obrazovanje u zemljama kao što su Gana i Srbija ne treba da bude ograničeno na škole i

slične ustanove koje pripremaju omladinu za buduće profesionalne zadatke. Niti bi obrazovanje

trebalo da bude finansijski prepušteno porodicama i tradiciji. Naravno da i škole i porodične

starešine treba da ostanu prisutne u obrazovanju, ali njima treba dodati još jedan činilac. To je

vojska. Ranije, za svog postojanja, Jugoslavija je imala jedan dobro zamišljen i razvijen sistem

vojne obaveze. Armija je bila mesto gde su se ljudi opismenjavali i gde su učili i razne

profesionalne veštine. A pre svega, armija je bila institucija u kojoj su mlade osobe iz svih krajeva

zemlje mogle da se upoznaju sa mladima iz drugih etničkih sredina i da upoznaju razne delove

svoje zemlje što im je davalo osećanje jedinstva i svrsishodnosti. Nažalost pod pritiskom Zapada,

takav sistem je napušten, i sve one zemlje koje su iznikle iz ruševine jedne, nekoć uspešne države,

uvele su profesionalnu vojsku koja će biti spremna da se bori za ciljeve koji su strani našim

društvenim opredeljenjima.

Gana ima profesionalnu vojsku koju je nasledila iz kolonijalnog perioda. To je još jedan

ustavni absurd koji treba razrešiti na korist Gane. Ja se u potpunosti slažem da je profesionalna

vojska efikasnija u borbi zahvaljujući svojoj obuci, ali ne i svojoj motivaciji. Medjutim, ako je

glavni zadatak jedne nacionalne armije da brani naciju, motivacija je značajnija od naoružanja. U

Srbiji, mi imamo jednu poslovicu, „boj ne bije svetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Vojska

koja je mobilisana je uvek više motivisana da brani svoju zemlju i svoj narod. Takva armija će

teško biti motivisana da se bori u sukobima koji su van dometa interesa njihovog naroda. Baš zbog

toga se one političke snage koje zagovaraju globalizaciju i trude da obeshrabre male narode da

stvore odbrambene sisteme koji odgovaraju njihovim nacionalnim interesima.

Da privedem moju knjigu kraju, dodaću još par reči o parajlijama (sikani). Ako ste

zaboravili šta sikani znači, dozvolite da vas podsetim. To je onaj 0,1% stanovništva koji imaju u

svom vlasništvu 99% sve imovine u Gani.

206

Za vreme svog hiperaktivnog života imao sam prilike da se srećem sa bogatašima sa svih

meredijana. Većina njih su u službi svojih zemalja i ne predstavljaju strano telo u tkivu svog

naroda. Nažalost, to nije slučaj ni u današnjoj Srbiji, niti u Gani. Ovde moram da priznam da u

ovom kratkom periodu koji sam do sada proveo u Srbiji, nisam imao prilike da se bliže upoznam

sa novim bogatašima koji vladaju mojom zemljom. Ali koliko mogu da zaključim po našoj

tragično unakaženoj privredi, verujem da je sebičnjaštvo (subjektivni primitivizam) bogatih od njih

stvorio jedno telo koje sa ostatkom naroda ima zajedničko samo jezik kojim govorimo. Kako bi

bilo lepo da su oni napravljeni od istog tkiva kao što su bili moj deda i njegova generacija srpskih

bogataša iz XIX veka, koji su svoja bogatstva ostavili na raspolaganju naciji. Dovoljno je samo

prošetati ulicana Beograda pa primetiti koliko gradjevima je zaveštano u filantropske svrhe, a

najčešće za stipendije talentovanoj omladini.

Subjektivni primitivizam srpskih tajkuna ja vrlo sličan mentalitetu ganskih sikanija. Koliko

god da su Ganci divan narod, to njihovi bogataši nisu. Oni su kao gnojavi čir na inače zdravom

tkivu nacije.

207

EPILOG

Danas, posle petnaest meseci rada, uspeo sam da završim knjigu Srbija Južno od Sahare.

Pošto sam iščitao sve što sam napisao, video sam da ta knjiga pruža više od onoga što sam

nameravao da ispričam. Dešava se da su knjige doslednije od svojih pisaca. One same biraju svoj

cilj.

Naročito sam iznenadjen oštrom, a na momente čak i zajedljivom kritikom ganskih

nedostataka. Izvinjavam se za to. Razlog za to je sasvim jednostavan. Moja podsvest je proradila!

Zbog neobuzdanih ambicija šovinističkih vodja koji su nekoć iznikli na teritoriji bivše Jugoslavije

izgubio sam svoju otadžbinu. Kao krhki Hampti Dampti iz one luckaste engleske pesmice za decu,

Jugoslvija je pala i razbila se u komade. Kao emotivna uteha, ostala mi je Gana, a ja ne želim da i

ta zemlja postane žrtvom sličnih neodgovornih činilaca.

Teško se može reći da je Gana neka važna zemlja, ali zato su Ganci jedna sposobna nacija

koja tek treba da pruži svoj doprinos našoj civilizaciji. Kao što ste mogli da naučite iz ove knjige,

mnogo je razloga zbog kojih Gana još nije našla svoje pravo mesto pod suncem. Zajednički

imenitelj za sve te razloge je ona, puno puta ponavljana tendencija da sve veći broj Ganaca

zadovoljava svoje individualne potrebe na račun potreba zajednice. Sve pomenute slabosti, kao što

su oštre socijalne razlike, nedostatak pravog obrazovanja i široko rasprostranjeno siromaštvo su

samo proizvodi subjektivnog primitivizma.

+ + +

Kad god se rešimo da otpočnemo neki ozbiljan posao, prvo treba da se podsetimo mudrosti

naših predaka. Hiljadama godina naši pretci su se sudarali sa različitim izazovima koje su se trudili

da reše na zadovoljstvo svih kojih se to ticalo. Njhovo iskustvo nije izgubljeno. Ono je sačuvano i

zažeto u narodnim izrekama i poslovicama. Mi Srbi imamo poslovicu „Kol'ko ljudi - tol'ko ćudi“.

Ta poslovica nam govori da ljudi nisu stvoreni da se izmedju sebe slože.

Da su se ganski političari oslonili na mudrost svojih predaka, možda bi se setili izreke koja je

iscrtana na jednom od adinkra simbola. Funtumfunafu Denkyem Funafu, predstavlja dva krokodila

koji su kao sijamski blizanci spojeni i imaju zajednički stomak. Ipak, dve glave se medju sobom

bore oko hrane koja ide u zajednički želudac. One se bore jer svaka od njih želi da uživa u hrani.

Taj simbol pokazuje da su Akani tradicionalno svesni da subjektivni primitivizam deluje, odnosno

da postoje teškoće kako da se pomire pojedinačni interesi sa interesima zajednice. Stvarno mi nije

208

jasno kako je ganska intelektualna elita propustila da posveti više interesa soptvenoj narodnoj

mudrosti, narodnim običajima i navikama. Dali je to posledica delovanaja lokalnih crkava i

obožavanja novca?

Bez obzira koliko je neko rešenje ili nekakav program dobar, uvek će biti onih koji se sa time

neće složiti. A s druge strane mi se još uvek nismo naučili da se ravnamo po mišljenju većine, ma

koliko to mišljenje može da bude kratkovido i pogrešno.

Vreme jakih ličnosti koje su nametale svoja rešenja na našu korist je prošlo. Ma koliko su ta

nametnuta rešenja bila dobra, uvek je postojala i manjina koja nije bila srećna. A ta manjina, uvek

će moće da promeni mišljenje većini ako je ta većina nedovoljno pismena. To će se naročito

dogoditi ako vodje te manjine imaju zajedničke interese sa stranim silama. Sadam i Mubarak su

otišli; otišao je i Gadafi. Nova era je počela. Od sada nas neće više moći da štite jake ličnosti;

bićemo primorani da biramo svoju sudbinu na teži način. A tada ćemo još manje moći da budemo

svi zadovoljni.

Pored subjektivnog primitivizma, i naše nespremnosti da prihvatimo pluralizam, postoji još

jedan važan razlog koji je uticao na nedostatke Gane. Iako sam ga u tekstu pominjao stidljivo, ipak

ste i sami mogli da zaključite da taj drugi razlog današnjih ganskih, pa i srpskih slabosti, kao i

budućih ganskih i srpskih promašaja leži van naših zemalja.

Izgleda da poslovični krokodil ipak nema zajednički želudac. Afričkom krokodilu je stomak

uglavnom prazan, dok većina hrane ide u trbuhe nekih aligatora koji žive pola zemaljske kugle

daleko. To je ustvari najveći problem savremenog sveta. Da bi redovno punili svoje stomake, ti

aligatori žele da pretvore ceo svet u svoje lovište. I baš zato aligatori i insistiraju da se politički

pluralizam uvede na svim lokalnim nivoima, dok taj isti pluralizam ne dozvoljava na globalnoj

razini.

U stara vremena makro promene ustrojstva sveta su dolazile postepeno i bivalo je vremena

da se čovečanstvo prilagodi. Danas, nestrpljenje onih koji pretenduju da vode svet nema milosti

prema onima koji zaostaju. Ili ćeš igrati kako oni sviraju ili te više biti neće. U svojoj ideološkoj

kratkovidosti i svom slepom subjektibnom primitivizmu svetski lideri veruju da ono što je dobro

za njih, mora da bude dobro i za ostatak sveta. Po mom mišljenju, a na korist sveg stanovništva

naše planete, svaki narod bi trebalo da ima pravo da bira svoje puteve ka boljoj budućnosti zavisno

od uslova koji preovladavaju u njihovoj sredini. (Setite se pisma gdje Saki švedskoj deci!)

209

Medjutim, oni koji žele prekonoć da stvore svet po sopstvenom liku i da sve ostale uglave u

svoje vidjenje „demokratije“ ponavljaju klasičan zločin antičkog bandita Prokrusta koji je želeo da

svakog kojeg uhvati mora da učini po meri njegovog kreveta. Ako bi njegova žrtva bila duža od

kreveta, on bi joj sekao glavu; a ako bi bila kraća rastezao ju je dok ne pukne kičma! Taj siledžija

je terorisao putnike sve dok ga Tezej nije bacio na krevet i podvrgnuo ga istom tretmanu.

Današnjem svetu je preko potreban jedan novi Tezej.

Setimo se samo šta se desilo jednoj uspešnoj državi kakva je bila Jugoslavija.

Ulazi Prokrust: i umesto da i dalje imamo jednu uspešnu državu, svet se danas sučeljava sa

gomilom razbarušenih gusana koji šikću jedni na druge i farbaju celu jugo-istočnu Evropu u boju

guščijih govana. Istina je da mnogi Jugosloveni nisu bili srećni sa ustrojstvom svoje države, ali čak

i oni nezadovoljni su uživali sve privilegije koje im je sistem pružao.

Ali da ne gubimo vreme na nešto čega više nema. Niti će svi kraljevi ljudi i kraljevi konji

ponovo sastaviti Hampti-Damptija, niti Srbija ima neke svetle šanse za budućnost.

Medjutim, Gana ih još uvek ima.

U Beogradu, 25. oktobra 2011.

210

BELEŠKA O PISCU

Ljubomir Andjelković (poznat i kao Kodžo Vangorske) je ganski pisac i bivši diplomata nekadašnje Jugoslavije. Odslužio je dve ture diplomatske dužnosti u Gani osamdesetih i početkom devedesetih godina prethodnog stoleća. Pošto je dao ostavku, naselio se u Gani gde je živeo sve do 2010 u vrlo interesantnim okolnostima. U ko-autorstvu sa Vjekoslavom Koštom napisao je na srpskom jeziku monografiju Meksiko koju je izdao Institut za Medjunarodnu Politiku i Privredu u Beogradu 1966 godine. Kao Kodžo Vangorske napisao je i samostalno štampao nekoliko romana i jednu zbirku kratkih pripovedaka na engleskom jeziku: - The Kowalski Journal (1997, 142.131 reči), - A selection of short stories Cementhoppers and Other Hambugs (1999, oko 45 hiljada reči), - Angelface Nancy (2004, 153.761 reči), i - Harampasha (2008, 92.849 reči). Radnja svih ovih literarnih pokušaja odvija se u Ebonilandu, izmišljenoj Zapadno-Afričkoj zemlji. Godine 2011, kao Ljubomir Andjelković kompletirao je sociografsku studiju o Gani Serbia South of the Sahara (91.910 reči) i prveo je na srpski jezik. (Prevod ima 83.691 reč.) Lj. Andjelković sada živi u Beogradu i trenutno je angažovan na dovršavanju romana ELECTIONS! koji je nastavak romana Angelface Nancy. Takodje preradjuje svoj pikarski roman Bus to Paradise, napisan još 1989 godine.