Problem slobode u romanu Braca Karamozovi

7/29/2019 Problem slobode u romanu Braca Karamozovi

http://slidepdf.com/reader/full/problem-slobode-u-romanu-braca-karamozovi 1/18

Problem slobode u romanu BRAĆA KARAMAZOVI

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je 1868. zamislio svoj veliki i poslednji roman. Nazivromana je trebalo da bude Ateizam ili Žitije velikog grešnika, a glavno pitanje onokoje je samog autora mučilo celog života, problem postojanja Boga. U ovom romanu jedan čovek je trebalo da izgubi veru i krene u potragu za pozitivnim odgovorima kojiće ga opet dovesti u ruski manastir, do nalaženja vere na višem nivou. Osnovu pričečini odvojenost od Boga.Svoju ogromnu epopeju Dostojevski je počeo da piše u julu 1878. godine. Konačan

oblik ove zamisli je roman Braća Karamazovi koji je objavljen 1880. godine. Roman jezamišljen kao roman-epopeja, određivan je kao detektivski i društveni roman, kojisadrži i elemente melodrame.

U romanu postoje četiri toka radnje. Pitanjem slobode i patnje najviše se bavi trećitok romana koji je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj osnovi sudva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste antiteističko viđenje Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljivaparabola o Velikom inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskomtraktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.

Braća Karamazovi sadrže različite modele pripovedanja: prisutna je autorska reč nasamom početku romana, u predgovoru, zatim pismo, ispovest, filozofski traktat.Novina u romanu je stilizacija žitija i apokrifa, koju u celini ilustruju poglavlja “Kužnizadah“ i “Kana Galilejska“. Tehnika skaza korišćena je u delovima “Buna“, “VelikiInkvizitor“ i “ Tajanstveni posetilac“.

Svojevrsnu žižu čitavog dela predstavlja “Legenda o Velikom Inkvizitoru“. Poema se

može razmatrati kao posebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje,slobode, religije i ateizma, morala i prirode, Hristove ljubavi prema čoveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom učenju, kao i kritika Hristovihpodviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se udobrom svetu čiji je tvorac Bog, javlja zlo.

Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga kao moćnog i dobrog tvorca,bavi se teodiceja. To pitanje postavlja čitava hrišćanska ideologija. Prema Rozanovu,svaki život predstavlja spoj dobra i zla kad umire, izdvaja u sebi u čistom vidu, kakodobro tako i zlo. Zlo koje mora da propadne posle uporne borbe s dobrim–prikazano jeu Ivanovoj poemi. Prema Džejmsu Bilingtonu, suprotstavljanje Hristovog primera

zvaničnom hrišćanstvu našlo je odjeka ne samo u romanu Braća Karamazovi, već i uvelikom delu izvitoperene misli ruskog radikalizma. Tema Hrista kao revolucionarnogdruštvenog reformatora njegovog vremena bila je opšte mesto rane socijalističkemisli. Prema Bilingtonu, socijalizam je kod Rusa imao reliogiozni značaj.

U čitavom radu Dostojevskog centralna tema bila je hrišćanska ideja slobodnogsvečovečanskog jedinstva, svetskog bratstva u ime Hristovo. Pored romana BraćaKaramazovi, temom slobode i slobodne volje čovekove, bavi se i roman Zločin ikazna, objavljen 1866. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozan studentprava, podstaknut bedom, odlučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu



staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Ubistvom planira da reši finansijske iporodične probleme, i smatra ga etički opravdanim jer po njegovom mišljenju, životiobičnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa naspram plemenitih idealakojima on teži. Raskoljnikov smatra da se on nalazi iznad moralnih pravila kojaobavezuju ostale ljude.

Prema Borisu Engeljgartu, Dostojevski nije pisao romane sa idejom, već romane o

ideji, zapravo, on je za svoj predmet uzimao ideju. Upravo Raskoljnikov predstavljanesrećnog junaka, “čoveka sa idejom“ koja ga zaokuplja i vlada njim. To se možeodnositi i na njegovog dvojnika Svidrigajlova. U svom tekstu “Ideološki romanDostojevskog“, Engeljgart navodi da je Dostojevski govorio kako se snažne idejeobrušavaju na ljude, gnječe ih i unakazuju kao ogromno kamenje, one lutaju društvomi sele se iz duše u dušu. Zapravo, u Zločinu i kazni, Dostojevski razvija i temu ruskognatčoveka. Međutim, nakon ubistva Raskoljnikov nije bio u stanju da podnese teretzločina i ostane iznad moralnih pravila poput Napoleona, koji je simbol čoveka kojiubija po savesti. Nastupila je griža savesti, tj. osećaj krivice koji ga je mučio i zbogčega je bio u raskoraku sa samim sobom. Pitanje slobodne volje, zločina iopravdanosti zločina koje junaci vrše kao nosioci nekih ideja, u osnovi sadrži pitanjevere. Potrebno je dokazati da u samoj veri i Bogu nema ničeg što sadrži elementprisile i nasilja. Ljudi moraju slobodno verovati u Boga i na veru se ne mogu prisiliti, jer je vera stvar slobode. Upravo se zbog toga Ivan Karamazov i pita nije li Bogčovekova izmišljotina koja je nastala na osnovu ljudskih potreba?

“Legenda o Velikom Inkvizitoru“ pokazuje rascep između materijalnog blagostanja islobodno date ljubavi Hristove. Dostojevski je govorio o ideji pomirenja kroz ljubav ipatnju, jer patnja je jedini uzrok saznavanja, ona iskupljuje zlo. Patnja je povezana saslobodom. Prožet čovečnošću, Dostojevski kao da je razumeo bunt protiv Boga. PremaBerđajevu, on je bio najekstremniji zaštitnik slobode čoveka. O karakteru pojmaslobode govori i Kant u Kritici praktičnog uma: “Sloboda je i jedina od svih idejaspekulativnog uma, za čiju mogućnost mi a priori znamo, a da je ipak ne uviđamo, jer je ona uslov moralnog zakona koji mi znamo. No ideje o Bogu i besmrtnosti duše nisuuslovi moralnog zakona, nego samo uslovi nužnog objekta volje, tj. samo praktičneupotrebe našeg čistog uma koja je određena tim zakonima.“ Prema Veri Janićijević,Kant i Dostojevski bili su saglasni samo u jednom, da je pitanje vere i neverovanja,pitanje opredeljenja za ideale, samo što je za Kanta religioznost posledica našemoralnosti, a za Dostojevskog moralnost proizlazi iz naše religioznosti.

TIPIČNO KOD LIKOVA

Dostojevski je izuzetan analitičar ljudske duše. Njegova psihološka analiza je analizaljudske duše uopšte u njenim različitim stanjima, stadijumima, prelazima. Likovi kojeon prikazuje nisu završeni, kao da su različite transformacije i varijacije jednogduhovnog stvorenja. Osnovno kod Dostojevskog je prikazivanje ljudske patnje i njeneveze sa opštim smislom života.

U duhovni sklop svojih likova, Dostojevski uvodi još jednu dimenziju, a to jepokajanje. Ako ono postoji, uvek ima iskupljenja za greh. Tako recimo, Žitije MarijeEgipćanke, tj. priča o Zosiminoj gordosti i Marijinom pokajanju, sadrži kao glavnu ideju



dela da je u hrišćanstvu dragocenije pokajanje i najvećeg grešnika, od čednog životabez iskušenja. Jedna od premisa na kojima počiva žitije jeste da ne postoji greh koji seiskrenim i istrajnim pokajanjem ne može okajati.

Svi hristoliki likovi Dostojevskog se na kraju pokaju, kao što je to učinio Raskoljnikov.On je nakon izvršenog ubistva babe zelenašice nastavio da živi kao nevin jer niko nijeotkrio da je zapravo on počinilac zločina. Bez obzira na sve, Raskoljnikov pristaje da

krene putem iskupljenja greha i priznaje da je ubio babu. Njegovo priznanje krivice jeste spremnost da na sebe primi patnju i pokaje se zbog izvršenog nedela. Priznanjekrivice je znak moralnog preobražaja. Grešniku će svi gresi biti oprošteni ako jespreman da se pokaje. Kad je vera u Boga u pitanju, onaj ko izgubi Boga, postajepravo ništavilo. Svi junaci koji ne veruju, kažnjeni su ili ludilom (kao što je IvanKaramazov) ili su se ubili. Najveće iskušenje čoveka je suočavanje sa samim sobom. To može da potvrdi pimer Ivanovog ludila koje nastaje u trenutku kad je nestaonjegov alter ego, tj. kad se Smerdjakov obesio. Tada nastaje Ivanov ponovni susret sađavolom.

Dostojevski često u svojim romanima od jednog lika pravi dva, tačnije najdublja temanjegovih romana je podvojenost ljudskog duha. Primer je upravo odnos Ivana iSmerdjakova, Ivana i đavola, gde se jedna ličnost razlaže na dva “ja.“ avo je IvanovĐ dvojnik prema kome je načinjena kopija Smerdjakova, što znači da u samom Ivanupočiva suština zla. Smerdjakov je ubica koji završava samoubistvom, dok se Ivankoleba između ubistva oca i samoubistva.

U poglavlju “ avo“ najbolje je prikazan proces dezintegracije ličnosti. Ivan razgovoreĐ sa Smerdjakovom opravdava potrebom da sazna ko je ubica. Iako Ivan postajesvestan svoje potisnute želje da ubije oca i da umesto njega to uradi Smerdjakov, onodbija to da prizna. Još dok je Smerdjakov bio živ, počela su Ivanova halucinantnastanja. Razgovor sa đavolom ustvari je razgovor sa samim sobom i simptomrazdvajanja psihe. Ivanov košmar prekida se Aljošinim dolaskom. Iskaz: “Izjavićeš dasi ubio oca, da je lakej ubio po tvom nagovoru...“ pripisuje đavolu, iako on ništa odtoga nije kazao, već je to bila Ivanova sopstvena ispovest, prekinuta naglim dolaskomAljoše. Ispovest se nastavlja i Ivan govori u prezentu “To on govori, a on zna štagovori“, iako Aljoša pokušava da uveri Ivana da su to njegove reči koje izgovara ubunilu, mučeći sebe. Ivan i Smerdjakov zbliženi su do dvojništa, iako se ne gubi jasankontrast između lakeja i mislioca.

Bez obzira na to što je na početku romana, u predgovoru, Aljoša određen kao glavni junak, u samom romanu autentičniji i impresivniji su Ivan i Dimitrije. Postavlja sepitanje ko je uopšte glavni junak romana i da li ga ima? Mnogi likovi kod Dostojevskogpredstavljaju zagonetku. Takav je recimo Ivan, kojeg će Aljoša odgonetati. On jeobdaren zagonetnom prirodom koja drugima zadaje muke. Ivan Karamazov je samproblem i enigma. Aljoša eksplicitno govori Ivanu da je on za njega zagonetka: “BratDimitrije kaže za tebe: Ivan je grob. A ja kažem za tebe: Ivan je zagonetka. Ti si sadaza mene zagonetka, ali sam nešto već shvatio kod tebe i to od jutros!“

Prema Mihailu Bahtinu, Dostojevskog junak interesuje kao poseban ugao gledanja nasvet i na sebe samog, kao smisaoni čovekov stav koji ocenjuje sebe samog i stvarnostkoja ga okružuje. To je pitanje samosvesti kod likova. Problem slobode nastaje tamo



gde se pred samosvešću postavlja pitanje da li da se prihvati život ili ne. Samosvestpredstavlja dominantu umetničke konstrukcije junaka Dostojevskog. Ona je dijaloškiusmerena. U svakom iskazu junaka oseća se borba dva glasa. Tačnije, otvorenereplike jednog odgovaraju zatvorenim replikama drugog. Tako, na primer, Ivan želiočevo ubistvo ali pod uslovom da on ne učestvuje u njemu. On želi da se ono dogodikao sudbinska neminovnost. Smerdjakov gospodari Ivanovom voljom, tj. on njegovojvolji daje konkretne oblike; on čini ono što Ivan želi. U njihovom odnosu izgleda kao

da Smerdjakov Ivanu čita misli i izgovara ono što Ivan sam pomisli.

Dostojevski je u svoje junake projektovao sopstvene psihološke i moralno–ideološkedileme. Psihički život junaka zavisi i od idejnog stava i stepena njegove moralnosti.Fjodor Karamazov je primer psihičkog siromaštva čoveka koji sladostrašćem ispunjavasvoju duševnu prazninu. On oseća moralnu “prljavštinu“ i zato želi da prlja sve okosebe. Suprotan njemu je Aljoša. On nema lični konflikt iako učestvuje u svim tuđimkonfliktima. Njegovo ponašanje je ponekad protivrečno. Iako odlučuje da postanemonah, on Lizi govori da možda u Boga i ne veruje. Prezime Karamazov, koje nosesva četiri brata, moglo bi se prevesti kao razvlačenje zla. “Karamazovština“ označavasladostrašće pre svega vezuje se za oca Fjodora Karamazova čija želja da se svimnasladi, isključuje moral. Karamazovska sila, “zemaljska karamazovska sila“, kako ju je nazvao otac Pasije, jeste sila kojom braća upropašćuju sebe i druge sobom. To jesila koja će sve izdržati, kako tvrdi Ivan. U suštini svi sinovi Karamazovi su isti, ali se irazlikuju. Oni gaze moralne norme zbog strasti. Od četiri brata samo su Ivan i Aljošabraća po majci, dok su Dimitrije i Smerdjakov bili braća po ocu. Unutarnji odnosizmeđu sva četiri brata potčinjen je zakonu suprotnosti. Smerdjakov poslednji inezakoniti sin kao da je suprotnost čednom Aljoši. On je religiozan čovek, omiljeniiskušenik starca Zosime. Treći sin, Ivan, predstavlja suprotnost i Dimitriju i Aljoši.Nesumnjiva je veza između Ivana i Smerdjakova, oni se međusobno razumeju.Smerdjakov je neka vrsta Ivanovog alter ega, njegova “produžena ruka.“ Mržnju kojuIvan oseća prema ocu i priželjkivanje njegove smrti, usadiće i Smerdjakovu, koji ćeoca ubiti. Pošto je bio osuđen za ubistvo oca, koje je u stvari počinio Smerdjakov,Dimitrije će se pročistiti kroz patnju; njemu kao da je suđeno da se preporodi za novživot. Spremajući se da primi patnju, on je u sebi već osetio “novog čoveka“.Međutim, Dimitrije Karamazov se ipak odlučuje za bekstvo u Ameriku sa Grušenjkom.Kao što Ivan predstavlja oličenje antiteizma, tako je Dimitrije oličenje žrtve zaraddrugih. O tome, zapravo, govori epitaf na početku romana: “Zaista, zaista vamkažem: ako pšenično zrno pavši na zemlju ne umre, onda ostane jedno; a ako umre-mnogo će ploda doneti“ (Jevanđelje po Jovanu, XII, 24). Potrebno je da se dogodi zlo,da bi mnogo dobra donelo.

Svaki od Karamazovih predstavlja jedno od mogućih moralnih načela. Na dnu ljudskelestvice je Fjodor, on je oličenje amoralizma i najdalji je od etike. Dimitrije je srodanocu i po uživanju i po poroku, ali u njemu postoji žeđ za idealom i to u trenucimanajvećeg razvrata. On govori Šilerove stihove o tome kako čovek treba da budeplemenit. Ivan živi po principu “sve je dozvoljeno“. Aljoša je antiteza karamazovštini,on sebi nikad neće “sve dozvoliti“. Ne uspevaju svi likovi da se odluče na pokajanje. Tako, na primer, Ivan Karamazov završava ludilom. Ovim je ostavljeno otvorenimpitanje spasenja ljudske duše.



Delovi iz “Otkrovenja po Jovanu“ govore da spasenje mogu očekivati samo oni koji suostali dosledni u svojoj veri. To pitanje zauzima centralno mesto u kompleksuantinomija u “Velikom Inkvizitoru“ i razgovoru Ivana sa đavolom. Na primer, teza brojdva: Ako Bog postoji, kako onda prihvatiti ovaj svet kao njegovo delo kad u tom svetuvlada zlo? Kao antiteza postavljeno je pitanje: Ako se zlo ne može otkloniti, kako ondaostati s Bogom? Teza broj tri: Ako nema Boga, da li je sve dozvoljeno? Ova teza možese smatrati krucijalnim pitanjem postavljenim u oba romana, kako u Braći

Karamazovima, tako i u Zločinu i kazni. Kao antiteza ove teze pitanje je: Ako ima Bogada li je onda moguće proći nekažnjeno?

BOG I IDEJA

Središnji događaj u Braći Karamazovima, ubistvo starog Fjodora Pavloviča, zasnovano je zapravo na negiranju Boga. Dakle, ubistvo je zločin počinjen zbog ideje. U romanuse može napraviti razlika između likova koji su takoreći na strani Boga, i onih koji suna strani ideje. Aljoša je tip revolucionara, on se povukao u manastir kako bi našaoistinu, ali je ne nalazi. On je čovek Boga, a ne ideje, jer on i ne živi za ideju. On nemaideju, ali ima Boga. Zbog toga mu Ivan i kaže: “Ti stojiš na čvrstim nogama, zar ne?Volim takve čvrste ljude.“ Za razliku od Aljoše, Ivan kao i Raskoljnikov ima ideju, zatoće i počiniti zločin. Dakle, na jednoj strani mogu stajati Aljoša i Dimitrije, jer su se oniodlučili za Boga i prave razliku između Boga i ideje, a na drugoj Ivan i Raskoljnikovkoji deluju u ime ljudske sreće. Na kraju romana, Ivan sam priznaje da je kriv za očevoubistvo, vičući kako nema čoveka koji ne želi smrt svog oca.

Ono što vodi Bogu jeste delatna ljubav. O tome govori Zosima i kaže da pošto se Bogne može dokazati, čovek se u njegovo postojanje može uveriti samo putem delatneljubavi prema svom bližnjem. U poglavlju “Glavica luka“ Grušenjka govori o tomekako nju Aljoša voli ni za šta, što upravo i jeste suštinsko određenje delatne ljubavi. Sdruge strane, Rakitin se opravdava rečima kako se uvek voli zbog nečega. “Delatnaljubav ne voli čoveka kao realizaciju ideje, ili egzistenciju nego voli čoveka kakavpostoji i zato što postoji i ništa više. Delatna ljubav je bez uzroka i razloga, ne donosinikakve koristi, niti se ispoljava kao korist, već je ljubav “ni za šta.“

Primer preobržaja, tj. prelaska sa ideje na Boga jeste priča o Markelu, Zosiminombratu. On je celog života bio ateista a tek pred smrt je počeo da veruje u Boga.Razbolevši se, počeo je da odlazi u crkvu i da se priprema za ispovest i poslednjepričešće. Markel je želeo pred svima da bude grešan i da mu svi oproste jer jedino ćetada nastati raj na zemlji. Uzrok preobržaja kod Markela je svest o ništavilu. Misao obliskoj smrti i ništavilu dovela ga je do preobražaja. Svojim preobražajem Markel sepredao delatnoj ljubavi. Zosima je za delatnu ljubav govorio da je surova izastrašujuća, a Aljoši je govorio da će mnoge patnje videti i da će u njoj biti srećan, jer bez muke i užasa nema ni delatne ljubavi, ni Boga.

IVAN KARAMAZOV

Ivan Karamazov je jedan od tri brata Karamazova, koji su možda simboličnopredstavljali celo rusko društvo. On je središnja figura epopeje ruskog života. Ono što



saznajemo o Ivanu to su njegove vlastite reči o sebi. Njegova duša najbolje je oslikanau Ivanovom bunilu koje je opisano u glavi “ avo“. Podvajanjem svesti, Ivan vodiĐ dijalog sa samim sobom. avo je deo njegove sopstvene duše, delić njegovog ja. UĐ liku đavola pokazuje se sve ono što Ivan ne voli ili nije voleo kod samog sebe.Karakteristična crta njegovog stanja, jeste gubitak vere. On izražava sumnju u“obaveznost moralnih normi koje nalažu da se u ime ovog bezličnog progresa ili dobradrugih ljudi žrtvuje sopstveno dobro i interesi. Zatim sumnja u ono što se može

nazvati cenom progresa, u kome se sreća budućih pokolenja kupuje nesrećomsadašnjih. I na kraju sumnja u budućnost tog istog čovečanstva u čije ime se i prinosesve ove žrtve.“

Iako govori i misli o samoubistvu, Ivan ipak voli život i ceni ga. To pokazuju njegovereči o “lepljivim listićima u proleće“, kao i o plavom nebu koje mu je milo. Mnogo šta unačinu na koji se Ivan ophodi, izgleda surovo odbojno, naročito u njegovimosećanjima. Ivan ne veruje u besmrtnost duše. Tu misao ponoviće njegov dvojnik,đavo. Veruje da će čovek konačno odbaciti veru u Boga i postati bogočovek. PoštoBoga i besmrtnosti nema, “sve je dozvoljeno“. Ova ideja je omiljeni predmetrazgovora Ivana Karamazova, i on je razvija i Aljoši, i Dimitriju, i Smerdjakovu. Ivanovietički pogledi mogu se definisati kao ateistički amoralizam. Ideja o besmrtnosti duše još nije rešena u njegovom srcu i muči ga. Prema rečima starca Zosime, i mučenikneki put voli da se zabavlja svojim očajanjem, tako se i Ivan zabavlja člancima počasopisima i svetskim raspravama, ne verujući ni sam svojoj dijalektici, i sa bolom usrcu, smejući joj se u sebi. U Ivanu to pitanje nije rešeno i predstavlja njegov duševniteret. Ateistički amoralizam umnogome podseća na traganja Fridriha Ničea. Ničeov“natčovek“ odgovara Ivanovom “bogočoveku“. Duševna drama Ničea i IvanaKaramazova ista je – teorija amorala koja nije u skladu s moralnim težnjama ličnosti.Obojicu u životu snalazi ludilo.

Lik “natčoveka“ je jedna od najkarakterističnijih moralnih izopačenosti koju jeDostojevski prepoznao i kojom se bavio pored Braće Karamazovih, u svom drugomnajznačajnijem delu, romanu Zločin i kazna. Raskoljnikov, junak Zločina i kaznenosilac je ideje da postoje zločinci čiji zločini mogu biti opravdani. On veruje upojedince, ljude koji su drugačiji od ostalih, zato i razvija teoriju o pravu “neobičnih“na zločin. Njima je sve dozvoljeno, jer imaju ideju. Za razliku od njega, Ivan veruje da je svim ljudima sve dozvoljeno, ako Boga nema. “Braco moj, neću ja tebe da pokvarimi da te gurnem sa tvog oslonca, ja bih možda hteo da tobom sebe izlečim.“ Ove rečiIvan upućuje svom bratu Aljoši. Njih dvojica su sušte opozicije, antipodi. Raspravljajućisa Aljošom o svojoj poemi “Veliki Inkvizitor“, Ivan pokušava da objasni da on nijenevernik, ateista, već da Boga prihvata, samo svet koji je on stvorio, odbacuje.Zapravo, Ivan postavlja pitanje o poreklu i značenju zla u svetu i opravdanostisvetskog poretka. Ovim pitanjem počeo se baviti Lajbnic u svom delu Teodiceja iz1710. godine. On poput đavola Ivana Karamazova smatra zlo nužnim elementomsavršenog poretka stvari koji kontrastom ističe dobro.

Scena u prljavoj krčmi u kojoj sede Ivan i iskušenik Aleksej, i u kojoj se dva brataupoznaju prvi put, umnogome podseća na scenu u kojoj je Raskoljnikov slušao pričuMarmeladova. Ivan bratu odgovara da ne želi svojim “euklidovskim umom“ daprihvati opravdanost ljudskih patnji. On razvija ideju o nespojivosti Boga koji saosećasa napaćenim čovečanstvom i pravednog Boga sa nekažnjenim zločinom. Citira misao



koja se pripisuje Volteru koji je rekao da kada Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti.Čudi se kako je takva misao mogla da se nađe u glavi čoveka, kojeg smatra divljom izlom životinjom. Njega ne zapanjuje to da Bog možda postoji, već misao oneophodnosti Boga. On Boga prihvata, kao i njegovu premudrost. Veruje u smisaoživota, u večnu harmoniju, u kojoj će se svi ljudi ujediniti, ali ne prihvata svet koji jeBog stvorio. Ne upušta se u to da li su tvrdnje religije istinite, jer smatra da čovekunije dato da rešava ono što nije od ovog sveta. Samobivstvovanje vidi kao glupo i

besmisleno. On ne vidi smisao u tome da se zlo prvo dogodi, pa tek onda da budekažnjeno.

Scena u krčmi koja se javlja u Braći Karamazovima i u Zločinu i kazni tiče se ljudskepatnje. Raskoljnikov je slušao životnu ispovest Marmeladova, o njegovom bednomživotu i pijančenju. Kako sam Marmeladov kaže, beda je porok. Marmeladov je slabićkoji pijančenjem svesno uništava svoju porodicu. On sažaljeva svoju ženu KatarinuIvanovnu, svoju malu decu i stariju ćerku Sonju, koja se okreće prostituciji kako bizaradila novac. Međutim, Marmeladov se ne miri sa jadnim životom svoje dece. Onkuka nad sudbinom i opravdava svoje pijančenje tugom koju pokušava da utoli, ali sekao ni Ivan Karamazov ne miri sa patnjom nevinih. A njegova porodica pati, zato onna kraju svog obraćanja Raskoljnikovu kaže: “A požaliće nas onaj koji je sve požalio ikoji je sve i svakog razumeo, on jedini, on je sudija. Doćiće u sudnji dan i upitaće: Agde je kći što je zloj i jektičavoj maćehi, što je tuđoj i maloletnoj deci sebe žrtvovala?Gde je kći što je oca svoga zemaljskog, zaludnu pijanicu, požalila, ne užasavajući sezverstava njegovoga? Rećiće: Pristupi!...Praštaju ti se sad tvoji mnogi gresi, zato što simnogo volela....I oprostiće mojoj Sonji, oprostiće, znam da će oprostiti.“ Ono što IvanAljoši govori o nedopustivoj patnji dece, liči na ono što Marmeladov pričaRaskoljnikovu. To je nepomirljivost sa patnjom nevine dece. Zato se Marmeladovnada da će Sonji svi gresi koje je počinila zbog svog razularenog oca biti oprošteni.

Sergej Bulgakov poredi Ivana Karamazova sa Faustom. To poređenje odnosi se nanjihovu idejnu sadržinu. Jedan izražava sumnje i patnje XVIII, a drugi XIX veka. PremaBulgakovu, Faust je drama o ograničenosti ljudskog saznanja, gnoseološka drama.Prvi deo drame jeste tragedija sumnje u znanje. Ivan sa svojim sumnjama u veru imaparalelu u Faustu koji izražava sumnje svoje epohe. U tekstu “Ivan Karamazov kaofilozofski tip“, Bulgakov govori i o sličnosti Ivana Karamazova i Raskoljnikova. RodionRomanovič Raskoljnikov predstavnik je istog pogleda na svet kao i Ivan Karamazov,prema kome je svaki čovek sam sebi gospodar i kome je “sve dozvoljeno“. Na osnovutoga, Raskoljnikov u ime sopstvene nadmoći smatra da ima pravo da izvrši ubistvo,pa to i čini. Da li je dozvoljeno raspolagati tuđim životima kao što Raskoljnikovoduzima život babi zelenašici, da bi preživeo i pomogao svoj majci i sestri? Da li ćezaista jedno zlo doneti mnogo dobra? Svojim postupkom Raskoljnikov zapravoopravdava isto stanovište Ivana Karamazova, a to je da je “sve dozvoljeno.“ Povratakveri, tj. religiozni ideal zasnovan na veri u Hrista biće izlaz za Raskoljnikova. Nasuprotnjemu, za Ivana Karamazova izlaz neće biti u Hristu jer je on nevernik, antiteista kojiBoga zbog postojanja zla u svetu, ne opravdava. Ivanu Karamazovu vera nikada nemože biti religiozni ideal.

O PATNJI



Zašto Ivan ne prihvata svet Božji? On govori kako čovek mora da se sakrije, da bismoga zavoleli, jer se može voleti samo izdaleka, a izbliza nikada. To je ustvari odgovorna pitanje Ivanovo, kako se može uopšte voleti bližnji. Međutim, u nameri da Aljošiobjasni svoju tačku gledišta, Ivan govori o patnji dece, i kako se deca mogu voleti čaki izbliza, i to sva deca, čak i ona ružnih lica, iako sumnja da dečje lice uopšte i možebiti ružno. Ivan veruje da se deca razlikuju od ljudi, oni su sasvim druga stvorenja, sasasvim drugačijom prirodom. Patnja dece za Ivana je nedopustiva, dok je patnja

odraslih ljudi njemu dopustiva i razumljiva, jer odrasli umeju da naprave razlikuizmeđu dobra i zla, i zato Ivan njihovu patnju može da prihvati. On Aljoši nabrajarazne primere o zlostavljanju nevine dece. Jedna od priča o zlostavljanju dece je pričao obrazovanom gospodinu i njegovoj dami koji su tukli svoju ćerku šibama. Ona je jaukala i molila “taticu“ da prestane. Roditelji su je šutirali i zaključavali preko noći unužnik. Mazali su joj lice izmetom i terali je da jede taj izmet! Devojčica je takozaključana plakala i molila se “Bogi“ da je on zaštiti. Još jedan, vrlo autentičan primermučenja dece koji Ivan navodi, jeste priča o jednom dečaku, sinu sluge nekoggenerala. Igrajući se, dečak je bacivši kamen povredio jednog od generalovih hrtova.General je naredio da dečaka uhvate i zatvore u podrum. Sutradan ga je izmorenog,skinuo golog i naterao da trči, a svoje hrtove nahuškao na dečaka, koji su ga na krajurastrgli. Tom prizoru prisustvovala je i dečakova majka. Ivan pokušava Aljoši daobjasni kako ceo svet po njemu, ne može da vredi tih dečjih suza, upućenih “Bogi.““Ako svi moraju da pate da bi patili – da bi patnjama platili večnu harmoniju, kakveveze onda s tim imaju deca, reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zašto moraju dapate i ona, i zašto bi ona patnjama plaćala harmoniju?“ Ivan se najviše harmonijepotpuno odriče, jer ona ne vredi nijedne jedine suzice izmučenog deteta. Suze togdeteta ostale su neiskupljene. On govori Aljoši kako majka rastrgnutog deteta ne smeda oprosti mučitelju, makar mu i samo dete oprostilo. Harmonija je isuviše skupoprocenjena za Ivana, i on želi da vrati ulaznicu. “Nije da Boga ne prihvatam Aljoša, jamu samo ulaznicu sa najvećim poštovanjem vraćam.“ Iskupljenje se osporava.Postavlja se pitanje ko može da oprosti krivicu za patnju dece? Sa kritikom činaiskupljenja, kod Dostojevskog povezana je i kritika katoličke crkve. Poredeći prirodučovekovu sa Hristovim učenjem, Inkvizitor otkriva nemogućnost da se po Hristovimnačelima živi, zato čovek mora ostati večito nesrećan. Odgovor na patnju dece možebiti samo pobuna. Harmonija sveta suprotstavljena je patnji dece. Upravo je prekoproblema pobune Aljoša bio povezan sa Ivanom, preko problema odnosa premasvetskom zlu.

IVANOVA POEMA

Središnja tema “Legende o Velikom Inkvizitoru“ je hrišćanska ljubav prema čoveku ičovečanstvu. Kod Dostojevskog je česta tema odricanja Boga u ime čovekoljublja,sreće i blaženstva čovekovog u zemaljskom životu. Nužno sjedinjenje ljubavi i slobodedato je u liku Hrista. Kada se izgubi duhovna sloboda, kad nema u ljubavi, besmrtnostii večnosti, ljubav čoveka prema čoveku postaje bezbožna.

Radnja poeme odvija se u Sevilji, u XVI veku. U jednoj tihoj večeri pojavljuje se “On“,u istom ljudskom liku u kome se kretao trideset tri godine među ljudima pre petnaestvekova. Narod se okuplja oko njega, a “On“ sa smirenim osmehom, prolazi izmeđunjih. Čak i od dodira njegovog, kao i od dodira njegove odeće, potiče isceliteljska



snaga. Hrist isceljuje starca, slepog od detinjstva, koji ga moli za izlečenje, kako bi gavideo; narod plače i ljubi zemlju po kojoj on hoda, a deca pred njega bacaju cveće.Nakon hoda kroz masu, “On“ stiže do Seviljske katedrale, gde baš u tom trenutkuunose dečji beli kovčežić u kojem leži sedmogodišnja devojčica. Narod uplakanojmajci dovikuje kako će on vaskrsnuti njeno dete. Devojčica se zaista, čudom pridigla ukovčegu, a u rukama je držala buket belih ruža sa kojima je ležala. U tom trenutku,pored katedrale, prolazio je devedesetogodišnji starac, Veliki Inkvizitor, koji je iz

daljine posmatrao ono što se događa. On je pozvao stražu, koja je zatočenika odvela umračne podrume. Nakon toga sledi Inkvizitorov monolog. On Hristu ne dopušta da bilošta kaže, već ga ućutkuje, s objašnjenjem da on nema prava da doda bilo šta onomešto je već ranije rekao.

Inkvizitor optužuje Hrista kako je došao da smeta i pita ga zašto se uopšte i vraćao.Osuđuje ga spaljivanjem na lomači. Zamišljeni dijalog, u stvari, dat je u formimonologa, jer se Hristov glas ne čuje, on je stavljen u poziciju slušaoca. Starčevmonolog predstavlja ideju-vodilju rimske crkve, prema Dostojevskom. Inkvizitor tvrdida je Hristovo celokupno učenje večno i da je iz njega nemoguće izuzeti bilo šta, kaošto se njemu ne može ništa ni dodati. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnostionoga što je već rečeno. “Hrist je ostavio čovečanstvu lik svoj, koji bi oni mogli daslede slobodnog srca, kao ideal koji odgovara njegovoj (potencijalno božanskoj)prirodi, odgovara njegovim nejasnim težnjama. Stupanje za Hristom mora da budeslobodno, u tome se sastoji njegova moralna vrednost.“ Inkvizitor s ironijom dajeprimedbu na Hristovu želju da učini ljude slobodnim. Kao i u Zapisima iz podzemlja,tako i ovde slobodna čovekova volja ističe se kao glavna prepreka konačnomostvarenju ljudske sreće na zemlji. Za razliku od prethodno navedenog romana, gdese govori o racionalnom ostvarivanju ljudske sreće, koja se temelji na proučavanjuzakona fizičke prirode i društvenih odnosa, u “Legendi o Velikom Inkvizitoru“, govorise o religioznom ostvarivanju koje se zasniva na pronicanju u psihičku strukturučoveka. Svaka težnja ka božanskom, može se razmatrati kao ideja definitivnogostvarenja ljudske sreće.

Veliki duh je razgovarao sa Isusom u pustinji i postavio mu tri pitanja, tačnije, to subila tri iskušenja. Inkvizitor govori o sudbini čoveka, analizirajući smisao iskušenja.Prvo iskušenje: “Tada Isusa odvede duh u pustinju da ga đavo iskuša. I postivšičetrdeset dana i četrdeset noći, na posletku ogladne. I pristupi k njemu kušač i reče:Ako si sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on reče: Pisano je: ne živičovek samo od hlebova već od svake reči koja izlazi iz usta Božjih“(Jevanđelje poMateji IV, 1-4). Tri modusa drugačijeg spasenja koje kušač predlaže su hlebovi, čuda ivlast. Iskušenja su se odnosila na celovito službovanje Isusa Hrista. Duh je iskušaoHrista da pretvori kamenje u hlebove, i za njim će nagrnuti čovečanstvo kao stadoposlušno. Isus je odbacio taj predlog i nije želeo čoveka da liši slobode jer kakva bi tosloboda bila ako je poslušnost kupljena hlebom. Prihvativši hlebove čovek bizadovoljio individualnu i sveopštu ljudsku žudnju, potrebu da se nekome poklanja.Mnogo veća briga za čoveka koji je ostao slobodan je da nađe što pre ono čemu će sepoklanjati. Inkvizitor osuđuje Hrista koji je odbacio znamenje hleba zemaljskog u imeslobode i hleba nebeskog. “Jer tajna postojanja čovekovog nije u tome da se samoživi, već u tome zašto se živi.“ Inkvizitor smatra da je Hrist umnožio ljudsku sloboduumesto da je njom ovladao. Čovek je morao sam da rešava šta je dobro a šta zlo,imajući jedino lik Hrista pred sobom kao putokaz, koji će na kraju možda i odbaciti,



kao i njegovu istinu, pritisnut bremenom slobode izbora. Drugo iskušenje govori otome kako đavo odvodi Hrista u sveti grad, postavlja ga na vrh hrama i kaže mu daskoči dole ako je sin Božji, jer je napisano: “Anđelima svojim zapovediće za te, i oni ćetebe rukama prihvatiti da gde nogom svojom za kamen ne zapneš“ na šta je Hristodgovorio da je isto tako napisano da ne treba Gospoda Boga svoga iskušavati. Nakontoga đavo Isusa odvodi na visoku goru sa koje mu pokazuje sva carstva sveta,obećavajući mu ih, ako padne i pokori mu se. Ovo je bilo treće iskušenje. Međutim,

Isus ga otera, rekavši mu da se samo Gospodu Bogu treba klanjati i njemu služiti. UPiščevom dnevniku Dostojevski opravdava samouništenje, njegova misao je da ćesloboda i slobodan um ljude odvesti u bespuća i staviće ih pred čuda i nerazrešivetajne, da će nepokorni i svirepi, sami sebe uništiti, a ostali nesrećni, moliće za spas odnjih samih. Nakon završenog Inkvizitorovog govora usledilo je ćutanje zatvorenika. U jednom trenutku, “On“ se približio i poljubio starca u njegova bela usta. Inkvizitor jeIsusa proterao, rekavši mu da ne dolazi nikad više. Time se poema završava.

Hrist je odbacio iskušenja đavola u ime slobode, carstva Božjeg i hleba nebeskog.Celokupan govor Inkvizitora temelji se na ideji da čovečanstvo nije sposobno da primiu sebe načelo novog, slobodnog i moralnog života. Njegove ideje su direktna negacijahrišćanstva. “Filozofska poema Ivana Karamazova je pohvala Hristovoj uzvišenoj vizijiljudske prirode iza koje stoji njegova želja da mu ljudi priđu slobodno, a ne podprinudom.“ Iako predstavlja pohvalu, poema ujedno predstavlja i osudu, jer datauzvišena predstava o čoveku ne odgovara stvarnosti. “Legenda o Velikom Inkvizitoru“sama po sebi ništa ne razrešava.

Roman Braća Karamazovi obiluje citatima iz Šilera. Prema Džejmsu Bilingtonu,Dimitrijeva oda radosti dostiže šilerovski vrhunac. Njegovu veru u život iznenadavraća želja Katarine Ivanovne da sa njim pođe u patnju i progonstvo. U poglavlju“Ispovest vatrenog srca. U stihovima“, Dimitrije se zaista ispoveda svom bratu Aljoši iotkriva mu koliko ga voli, da u stvari na celom svetu voli samo njega. Priča kako sezaljubio u jednu “podlu“ i kako je od toga propao. Svoju ispovest počinje ŠilerovomOdom radosti. Govori kako je u najdubljem sramu razvrata uvek čitao pesmu o Cererii čoveku, i da je uvek u sramoti počinjao da peva himnu, ali ga ona nikad nijepopravila. “I, eto, u toj sramoti ja odjednom počinjem da pevam himnu. Neka samproklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ljubim kraj rize u koju se oblači Bog moj;neka ja u isto vreme idem za đavolom, ja sam ipak i tvoj sin, gospode, i volim te, iosećam radost bez koje svet ne može da živi i postoji.“(Braća Karamazovi, str. 118.)Dimitrije svoju ispovest završava pričom o gamadima sladostrašća, kao što su oni,Karamazovi, u njihovoj krvi postoje bure, zato što je sladostrašće bura. Još jednaaluzija na Šilera, u ovom slučaju na njegove Razbojnike data je u sceni kod ocaPajsija, u kojoj Petar Aleksandrovič govori o Ivanu Karamazovu i o njegovoj izjavi dana celom svetu nema apsolutno ničeg što bi ljude primoralo da vole sebi slične i datakav zakon u prirodi ne postoji, jer ljubav na zemlji postoji ne po prirodnom zakonu,već zato što su ljudi verovali u svoju besmrtnost. Diskusija se vodila o moralnomzakonu prirode koji će se odmah promeniti ako čovek ne veruje u Boga ni u svojubesmrtnost, egoizam, pa će i zločini biti dozvoljeni, čak i najrazumniji. U jednomtrenutku Fjodor Pavlovič skače sa stolice pokazujući na Ivana i govori o njemu kaosvojoj najdražoj krvi. Na ovom mestu sam junak, Fjodor pravi paralelu saRazbojnicima, upoređujući Ivana sa Karlom Morom (takođe se buni protiv oca) koji gane poštuje, a Dimitrija sa Francom Morom (koji takođe oca ne poštuje i ubija ga).



Fjodor za sebe kaže da je Gospodar grof fon Mor i moli za spas od optužbi svoje dece,za molitve i proročanstva. U drami Razbojnici Karl je idealista i revolucionar, masovniubica koji će se pobuniti i protiv oca. On nije tipični razbojnik, sebe smatra “ubicom saidejom.“ Franc je oceubica u drami, on je porodični zlikovac, zato Fjodor KaramazovDimitrija upoređuje sa njim, strahujući da će mu Dimitrije naneti zlo. Franc je suštiracionalista, smišlja da psihički deluje na oca i tako ga uništi. Fjodor Karamazov svojesinove poredi sa sinovima grofa fon Mora, Karla i Franca, junaka Šilerove drame.

Džejms Bilington smatra da je Veliki Inkvizitor u suštini projekcija Inkvizitora uŠilerovom Don Karlosu. Inkvizitor se prvi put pojavio baš u ovom delu i opisi u poemi iŠilerovoj drami se gotovo podudaraju: to je starac od devedeset godina, slep, hodaoslanjajući se na štap. Pri njegovom prolazu svi velikaši se bacaju na kolena prednjim, on ih blagosilja.

Džordž Stejner je pisao o uticaju Šilera na Dostojevskog. Prema njemu, i Ivanovapoema i Don Karlos usredsređeni su na dijalektiku slobode i snagu pojedinca. Još jedan neizmenjen Šilerov motiv nalazi se u Ivanovoj poemi: motiv prepoznavanja. Naisti način na koji Filip za Markiza kaže kako mu je pogledao u oči, Inkvizitor prepoznajeHrista, zagledavši mu se u oči. Džordž Stejner govori o još jednom motivu koji se kodDostojevskog ponavlja, a to je motiv “ulaznice“ koji ukazuje na Šilerovu alegoriju,poemu “Rezignacija.“ U toj poemi junak govori kako je prodao mladost i ljubav zaobećanje sklada i razumevanja u drugom životu, i optužuje Večnost za prevaru, jer jeljudskim bićima data ili nada ili blaženstvo. Isto tako, Ivan Karamazov nije spreman daplati cenu ulaznice, jer se ne miri sa crnilom sveta.

Džordž Stejner takođe ukazuje na sličnost dijalektike slobode koja se javlja u u Zlimdusima i Braći Karamazovima. U ovim romanima, Dostojevski je tvrdio da jenemoguće načiniti od duhovnog carstva Hristovog, carstvo ovozemaljsko; takavpokušaj završiće se uništenjem ideje o Bogu. Šigalov, junak romana Zli dusi govori osavršenom društvu kojim upravlja mali broj usamljenih radi materijalnog blaženstvamiliona bića lišenih duše. To ljude preobražava u zadovoljene zveri. Bez zla ne bi biloslobodnog izbora. Čovek može da prihvati svoju slobodu samo ako ima mogućnost dapočini zlo. On polazi od apsolutne slobode i u skladu sa zemaljskim uslovima ljude delina kategorije onih koji će dobiti neograničenu vlast i slobodu i onih koji će sepretvoriti u stado i izgubiti ličnost. Šigalov smatra da odabrani treba da komandujumasom. To je njegov plan uređenja društva slobodnih ljudi.

Dijalektika Šigalova, zapravo osuda socijalizma i njena satira, bliska je dijalekticiVelikog Inkvizitora. Sličan je zaključak Velikog Inkvizitora sa idejama Šigalova, a to jeda će ljudi upoznati sreću tek kada savršeno uređeno carstvo bude nastalo na zemlji.

Pojedini delovi romana kao što je Zosimino žitije i priča o dečacima daju porukuiskupljenja ili izmirenja. Susret Aljoše sa dečacima započinje događajem sa dečakomIljušom koji je braneći čast svog oca Aljošu ujeo za ruku. Posebno je potresna priča oIljuši, veoma emotivnom dečaku, koji se u poslednjim danima svog života muči jer nemože sebi da oprosti što je naškodio psu Žućki stavivši mu čiodu u parče hleba. On ježiveo u uverenju da je pas zbog njega nastradao, i jedino što je želeo jeste da opetvidi Žućku. Pred Iljušinu smrt vođa družine, dečak Kolja, našao je psa i doveo ga Iljuši.Kolja donekle podseća na Ivana Karamazova; smišlja takođe zločin koji će drugi



umesto njega izvršiti. Kolja postavlja zamku koja učini da seljak ubije gusku i za tobude kažnjen. Ovaj isti dečak će pitati Aljošu da li je istina da religija propoveda da ćesvi ustati iz mrtvih, živeti opet i videti jedan drugog, pa čak i Iljušu koji je umro. Aljošadečaku odgovara da će neizostavno svi vaskrsnuti, videti se i veselo ispričati jedandrugom šta je sve bilo. Oni odlaze držeći se za ruke. “Idemo sad složno, držeći se zaruke“ – kaže Aljoša dečacima, a Kolja ponavlja: “I večno tako, celog života, držeći seza ruke.“ Time se roman završava. Izmirenje dečaka nad Iljušinim grobom ima

značenje epitafa na početku romana, odlomka iz Jevanđelja po Jovanu, a to je da novživot proizlazi iz smrti.

U romanu postoje tri smrti: smrt oca Fjodora Karamazova, Zosime i dečaka Iljuše.“Da se složimo ovde, kod Iljušinog kamena, da nećemo nikad zaboraviti, prvo – Iljušu,a drugo – jedan drugog. I ma šta se kasnije desilo s nama u životu, makar se idvadeset godina od sada ne sreli, ipak da se sećamo kako smo sahranjivali jadnogdečaka, koga smo ranije gađali kamenjem, tamo kod mostića, sećate li se? – a zatimsmo ga svi tako zavoleli. On je bio divan dečak, dobar i hrabar, osećao je ljudsku časti gorku očevu uvredu, protiv koje se i pobunio.“ (Braća Karamazovi, str. 483.) Slikaizmirenja je duboko hrišćanska. Roman se završava ovozemaljskim usklikom radosti.“Karamazove, mi vas volimo!... Mi vas volimo, mi vas volimo...Ura za Karamazova! Ineka je večan spomen umrlom dečaku!“ (Braća Karamazovi, str. 485.)

Deo Zosiminog žitija pod naslovom “Tajanstveni posetilac“, takođe nosi idejuiskupljenja. Tajanstveni posetilac simbolizuje nekog ko moli za oproštaj. On je veomaupečatljiv epizodan lik u romanu. Naime, jedno veče, pred zamonašenje Zosimi uposetu došao je stranac. Po njegovom opisu, to je bio čovek oko pedeset godina,ćutljiv. Bio je oženjen mladom ženom sa kojom je imao troje dece. Posetilac je tražiood Zosime da mu opiše osećaj u trenutku kada je na jednom dvoboju u svojojmladosti (koji je opisan u romanu) odlučio da moli za oproštaj. Zosima je odgovorio da je putem oproštaja krenuo još kod svoje kuće, tako da mu je sve posle išlo lakše, čaks radošću. Posete su se nastavile skoro svako veče. Čovek je sve vreme odavao utisakkao da želi nešto da otkrije. Govorio je kako je svaki čovek kriv za sve ljude i za svezlo, jer će carstvo nebesko nastati kada ljudi to shvate. Govorio je da se mora završitiperiod ljudskog otuđenja pre nego što se carstvo ostvari. Jedne večeri, neočekivano,posetilac je otkrio Zosimi da je ubio čoveka. To je bio zločin izvršen pre četrnaestgodina. Radilo se o ubistvu mlade udovice, spahinice u koju je posetilac bio zaljubljen,iako je ona bila obećana nekom uglednom oficiru. Odbacila je njegovu bračnu ponudui zamolila ga da je više ne posećuje. Pošto se u njemu probudio ljubomorni gnev, rešio je da je ubije. U trenutku kada nije bilo posluge, ušao je u njenu spavaću sobu i zario joj nož u srce. Ovaj čovek je nastavio svoj život, započeo novi sa drugom devojkom,koja mu je postala i žena i rodila mu decu. Mislio je da će vremenom uspomenenestati. Mučila ga je misao i potreba da proglasi svetu istinu o zločinu koji je počinio.Bio je uveren da će za njega nastati raj jer je četrnaest godina živeo u paklu. On jeizložio sve prikupljene dokaze koje je svih tih godina čuvao, kako bi dokazao da je onubica. Tek pošto se Bog smilovao na njega osetio je u svojoj duši raj, smelost da volisvoju decu i da ih ljubi. Primivši na sebe patnju, nakon nedelju dana je umro.“Tajanstveni posetilac“ je priča o čoveku koji nije uspeo da živi sa svojim zločinom,već je priznavši svoj greh, osetio olakšanje, izmirenje sa samim sobom, i nakon togaumro.



O SLOBODI

Hrist je uvek dolazio ljudima i pričao im o nadzemaljskoj slobodi. Inkvizitor govori uime crkve koja je negirala slobodu savesti, spaljivala jeretike i koja je stavljalaautoritet iznad slobode. On ustaje protiv slobode Hristove i protiv poziva kojimupućuje u večnost. Večna čovekova sloboda stoji iznad svakog uređenja. Stoga,

Inkvizitor odbacuje slobodu u ime sreće ljudi, kao što odbacuje Boga u imečovečanstva. On nagoni ljude da se odreknu slobode i da ne pomišljaju na večnost.Sloboda i slobodna ljubav čovekova je ono što je Hrist voleo i cenio iznad svega, dok je Inkvizitor želeo čoveka da liši slobode, nudeći mu zemaljsku sreću, jer je smatraoda je život po Hristovim načelima isuviše veliko breme za ovozemaljskog čoveka.Inkvizitor optužuje Hrista da je odbacio jedini put kojim je bilo moguće ljude učinitisrećnim. “Nema za čoveka ničeg primamljivijeg od slobode njegove savesti, ali nemau isto vreme ničeg ni mučnijeg. I eto umesto tvrdih osnova da se jednom zauvekuspokoji ljudska svest, ti si uzeo sve što je neobično, neizvesno i neodređeno, uzeo sisve što je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio si prema njima kao da ihuopšte ne voliš–i to ko: onaj koji je došao da za njih da svoj život! Umesto da ovladašljudskom slobodom ti si je još i uvećao i zauvek opteretio takvim mukama duhovnocarstvo čovekovo.“ Nikad ništa nije bilo u čoveku nepodnošljivije od slobode, mislio jei govorio Inkvizitor. Ako se odreknu svoje slobode, ljudi će imati hleb zemaljski iživeće u blagostanju.

Suština Velikog Inkvizitora je mržnja prema slobodi. Tajna o kojoj on govori “sastojise u tome da će ljudi koji sebe budu proglasili bogovima i koji budu prihvatili zemaljskihleb umesto hleba nebeskog biti ne slobodna bića – bogovi i titani – nego slaba bićakoja će se klanjati novom božanstvu, novom caru carstva zemaljskog. To će biti onajnesrećnik koji će usrećiti milione dece oduzevši im slobodu.“

U Ivanovoj poemi snažno je prikazana Hristova priroda zemaljskog carstva, i izrečena je pohvala božanskoj slobodi, tj. slobodi duha Hristovog. Osnovna tema je slobodaljudskog duha. Samo se u Hristu može naći sloboda. Dva suprotstavljena principa u“Legendi o Velikom Inkvizitoru“ su sloboda i prinuda. Inkvizitor ne veruje ni u Boga, niu čoveka. “Čovek ne može da podnese svoje i tuđe patnje, a bez patnji je nemogućasloboda i poznavanje dobra i zla. Pred čovekom se pojavljuje dilema – sloboda ilisreća, spokojstvo i miran život; sloboda sa patnjom ili sreća bez slobode.“ Slobodaljudskog duha i ljudska sreća su nespojive. Odbacujući Hrista, Veliki Inkvizitor irimokatolička crkva, odabrali su da sklope savez “sa njim“, iskušavaocem i da ispraveHristovo delo tako što će ga temeljiti na “čudu, tajni i autoritetu.“

Ivanov Veliki Inkvizitor često je tumačen kao jedan od dokaza smrti hrišćanskogBoga. Individualizmom i usamljenošću započinje čovekov put u slobodu. Čovekovapriroda je iracionalna, donekle problematična, jer u čoveku postoji težnja i premaslobodi i prema patnji. Sama sloboda je iracionalna, ona muči čoveka, vodi ga upropast. Put slobode vodi u pobunu protiv Boga. Samovolja uništava čoveka, vodičoveka u ropstvo. Ako je čovek slobodan onda je sve dozvoljeno, svaki zločin jeopravdan u ime viših ciljeva, kao oceubistvo, u slučaju braće Karamazov. Slobodasladostrašća, koja se najviše pripisuje Fjodoru Karamazovu, pretvara čoveka u roba ilišava ga slobode duha. “Čovek iz podzemlja je čovek koji se udubio u samog sebe



koji je omrznuo život i koji zlobno kritikuje ideal racionalnih utopista na osnovupoznavanja ljudske prirode, do koga je došao u potpunoj samoći dugo i pomnorazmišljajući o samom sebi i istoriji.“

Sloboda je takođe tematizovana u romanu Zli dusi. Zapravo, Kirilov, jedan od junakapomenutog romana, pokreće temu o samoubistvu i pita se zašto se ljudi ne usuđujuda se ubiju. On je jedan od učenika Stavrogina, lik ideje. Kirilov želi da obori tezu o

postojanju Boga. Govori kako postoje dve predrasude, mala i velika koje ljudeodvraćaju od samoubistva. Mala predrasuda je bol, ali je i ona takođe velika. Ongovori o kamenu, velikom kao kuća koji visi iznad čoveka, i pita se da li će čovekaboleti ako mu padne na glavu. Čovek verovatno neće osetiti bol, ali će strahovati odnjega. Kirilov govori kako je cela svrha života u potpunoj čovekovoj slobodi, koju ćečovek postići kada mu bude svejedno hoće li živeti ili ne. Prema Kirilovu, čovek jenesrećan zato što je život bol i strah, a čovek voli život zato što voli bol i strah, i svaobmana je u tome. Čovek će tek postati nov i srećan kada mu bude svejedno hoće liživeti ili ne. Onaj ko pobedi bol i strah postaće sam Bog, jer pravog bola nema; pravibol je u strahu od kamena, od samog kamena nema bola. Kada čovek postane nov ikada prevaziđe bol i strah, postaće Bog i tada će nastati nov život, sve novo ćenastati – govorio je Kirilov. “Svako ko hoće pravu slobodu, taj mora da se usudi da seubije. Ko se usuđuje da sebe ubije, taj je saznao tajnu obmane. Dalje od toga nemaslobode; to je sve, a dalje od toga nema ničega. Onaj ko se usuđuje da sebe ubije taj je bog. Sada svako može i činiti da Boga ne bude, i ničega da ne bude. Ali niko jošnijedanput to nije učinio.“ Smrt je za Kirilova postala smisao postojanja: ubiti se da bidokazao ideju.

Sloboda se tematizuje drugačije u Zlim dusima, govori se slobodnom životu ičovekovoj spremnosti da sebi oduzme život. To je život bez straha. Čovek postaje Bogako se oslobodi straha i bola jer tada jedino on rukovodi svojim životom. U tomslučaju ne postoji nijedna viša sila iznad njega. Tematizovana slobodna volja u ovomromanu odnosi se dakle na grupu ljudi vođenu idejom o prevratu kojim će preureditisvet po svojoj volji.

FILOZOFSKI ASPEKT I KRITIKA SOCIJALIZMA U “BRAĆI KARAMAZOVIMA“

U romanu Braća Karamazovi postoje dve ideje: jednu pripoveda Ivan Karamazov,drugu monah Zosima. Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri uBoga. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje krozpatnju, čovek može da u crkvi–državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekaosopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje uromanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističannačin. Negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jesteumetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonistiteističke hrišćanske filozofije–Zosime i Aljoše.

Pošto je Dostojevski zamislio i treću knjigu romana Braća Karamazovi, u kojoj biAljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, smatramo da nije ispravno uZosiminoj filozofiji tražiti stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.



Nasuprot religioznoj ideji monaha Zosime stoji ateistička ideja Ivana Karamazova. PoIvanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekovemogućnosti. “Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu navisini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku ida im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici–sreću dobro nahranjenogstada.”

Slična Dimitrijeva izjava “čovek je širok, suviše širok, ja bih ga suzio“ odnosi se nalepotu i breme koje ona zadaje. Za njega je lepota strašna užasna stvar, jer jeneodređena i ne može se odrediti jer je Bog stvorio samo zagonetke. U lepoti sveprotivrečnosti žive zajedno. “Lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. Tu seđavo bori s Bogom a bojno polje je ljudsko srce.“

U hrišćanskom učenju o patnji, Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja uprirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek nje oslobodi. Ako Bog ne ukidapatnju, onda znači da ni on ne želi “da se promeni tok sveta.” Na taj način dolazi sedo najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov čovekove slobode, putka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ka ljudskoj sreći. Ako ječovek slab i zbog svoje prirode ne može da se slobodan, približi Hristu, onda trebanjegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tomslučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista;čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sasvojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samoslab, i u tome je razlika između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

Prema Slobodanu Tomoviću, Dostojevski je izradio apsurdni model ateiste–vernika,model čoveko–boga, kardinala, Velikog Inkvizitiora. U poemi su objedinjeni gotovo sviglavni prirodni, istorijski, socijalni, egzistencijalni problemi vezani za čovekovusudbinu. Inkvizitor je prototip svih tirana čovekove svesti, onih koji su bili i onih koji ćeeventualno nastati. Prema rečima Tomovića, suštinski, Inkvizitor je apsurdna ličnost,izraz otuđene svesti u uslovima klasnog antagonizma. Inkvizitor je savršen oblikzemaljskih tirana koji svoju mržnju prema konkretnom čoveku zamenjuju apstraktnomljubavlju prema čovečanstvu.

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi,Ivanova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima jenajmnogoznačniji svakako Dimitrije Karamazov. On je u odnosu na dve pomenutefilozofije prividno neutralan lik.

U romanu Dimitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz kogaproističe određena književna radnja. Dimitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovojviziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako “sposoban i za zločin iza velikodušnost.“ Zamišljen kao “priprost“, ali i izrazito “strasna priroda“, on jesposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak.Zapravo, Dimitrije nije spreman da na sebe uzme patnju i zato planira da pobegne uAmeriku. Aljoši otkriva šta je odlučio. “Evo šta sam izmislio i odlučio: ako pobegnem,čak sa novcem i pasošem i čak u Ameriku, mene ipak hrabri misao da neću pobeći zaradost i sreću, već zaista na drugu robiju, možda ništa bolju od ove!...Ja tu Ameriku,đavo da je nosi, već sada mrzim. Iako će Gruša biti sa mnom, ali pogledaj ti nju: zar je



ona Amerikanka? Ona je Ruskinja, Ruskinja do srži, ona će početi da tuguje zamajkom otadžbinom, i ja ću svakog trenutka gledati da ona to tuguje zbog mene, da je zbog mene uzela na sebe takav krst, a šta je ona kriva? A zar ću ja moći podnetitamošnje seljake, iako su oni, možda, svi do jednog bolji od mene? Mrzim ja Amerikuveć sada! I neka su svi tamo neki veliki mašinisti ili nešto drugo – neka idu dođavola,nisu oni moji ljudi, nisu moje duše! Volim Rusiju, Aljoša, ruskog boga volim, iako sam ja lično podlac! Pa ja ću tamo skapati!“ (Braća Karamazovi, str. 473.)

Prema Nikoli Miloševiću, Dostojevski vidi duboku povezanost katolicizma isocijalizma, iz perspektive ciljeva, tj. ideala. I katolici, i socijalisti veruju da je nasilnoobjedinjavanje ljudi ono najviše i najbolje čemu treba težiti. Oni u čoveku vide mrava,biće u kome ekonomske potrebe čine ono što je bitno. U Ivanovoj poemi dat je kritičkistav Dostojevskog prema utilitarističkoj doktrini socijalizma. Kao što junak Zapisa izpodzemlja odbacuje buduće uređenje sveta zato što mu se ono ne sviđa zbog njegoveapsolutnosti, zbog toga što mu izgleda nesaglasno sa ljudskom prirodom, tako iInkvizitor odbacuje Hristova načela i zahteve po kojima bi ljudski rod trebalo da živi, jer smatra da su u nesaglasnosti sa ljudskom prirodom. Ako čovek ne možeistovremeno da dobije i hleb, i lepotu, smatra Dostojevski, bolje je ustoličiti samoduhovni ideal.

Suštinsku osnovu socijalizma čini neverovanje u Boga, u besmrtnost i sloboduljudskog duha. Zapise iz podzemlja konzervativna kritika tumačila je kao pamfletprotiv ideja socijalizma. Tri iskušenja koja je Hrist u pustinji odbacio, religijasocijalizma prihvata. Socijalizam je proizvod čovekove samovolje, i on ukuda slobodučoveka. Utopija društvene sreće uništava čovekovu slobodu. Religija socijalizmaodbacuje sve što odiše duhovnim bogatstvom, ona negira sve u ime praznine inebića.

O ZLOČINU

Može li se proliti krv u ime nove ideje? Raskoljnikov u svom članku “O zločinu“ govorio pravu neobičnih na prestup. Reči nepoznatog studenta podudaraju se sa stavomsamog Raskoljnikova: “S jedne strane glupa, blesava, ništavna, zla, bolesna baba,koja nikome nije potrebna, naprotiv, svima je od štete, koja ni sama ne zna zašto živi ikoja će ionako već danas–sutra umreti. Razumeš li?...Jedna smrt u zamenu za stoživota, pa to je čista aritmetika! A, uostalom, šta znači na opštim terazijama život jektičave, glupe i zle babe? Ništa više od života jedne vaši i bubašvabe, čak ni tolikone vredi, zato što je ta starica štetna.“ (Zločin i kazna, str. 66.) Raskoljnikov deli ljudena obične i neobične. Mnogo više prava pripisuje neobičnim ljudima, smatrajući ihbitnijim od neobičnih i smatra da moralne granice za njih ne bi trebalo da važe jer oniimaju “više“ ciljeve. Prema njemu, obični treba da žive pokorno i ne bi trebalo daimaju pravo da gaze zakon, dok neobični imaju prava da čine svakojake zločine i dagaze zakon na sve moguće načine, oni mogu svojoj savesti dozvoliti da prekoračipreko izvesnih prepreka, u slučaju da to zahteva ostvarenje neke ideje. “Po momshvatanju, kad Keplerovi i Njutnovi pronalasci, usled nekih kombinacija, ni na kakavdrugi način ne bi mogli postati poznati ljudi, sem ako bi se žrtvovao život jednog,desetine i stotine ljudi koji bi smetali tom pronalasku ili bi mu stajali na putu kaoprepreka, Njutn bi onda imao pravo. I čak bi bio dužan....da ukloni tih desetine ili sto



ljudi, da bi objavio čovečanstvu svoja otkrića. Uostalom, iz toga uopšte ne izlazi daNjutn ima pravo da ubija koga hoće, svakog bez razlike, ili da krade svaki dan napijaci...Jednom rečju, ja dolazim do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvikoji makar i malo prerastaju opšti nivo, to jest, oni koji su ipak u stanju da kažu neštonovo, da svi oni moraju, po svojoj prirodi, neminovno, biti zločinci–naravno, ko više, komanje.“ (Zločin i kazna, str. 249.)

Prema Nikoli Miloševiću, Raskoljnikov u Napoleonu vidi obrazac psihičke snage ienergije koja njemu lično nedostaje. Za njega biti Napoleon znači preovladatisopstveno osećanje niže vrednosti. Raskoljnikov je zamišljen kao monoman, kao nekoko je patološki obuzet fiks idejom. Biti “vaš“ znači biti bez ikakve psihičke snage, abiti čovek znači posedovati autentičnu psihičku moć, poput Napoleona. On uzima nasebe krivicu, poput Ivana Karamazova za počinjeni prestup, odnosno indirektnosaučesništvo u zločinu.

Moralnu izopačenost Dostojevski je prikazao i u liku Ivana Karamazova. Ivanovonačelo “sve je dozvoljeno“, znači da je opravdano i ubiti oca. Tako isto i Raskoljnikovsmatra da je zločin koji je on počinio opravdan. Veruje da jedan život sme biti oduzetako će od toga više ljudi imati koristi. Raskoljnikov je poput Ivana Karamazova, čovekideje. Scena u kojoj Raskoljnikov pada na pod ničice pred Sonju i ljubi njenu nogu,podseća na istu takvu scenu u romanu Braća Karamazovi, kada se Zosima klanja predDimitrijem. U ovim sličnim scenama tematizovana je mogućnost čovekovogiskupljenja. I Zosima, i Raskoljnikov svoj gest objašnjavaju isto, a to je da su sepoklonili sveukupnoj čovekovoj patnji. Sonja govori Raskoljnikovu da mora uzeti nasebe krst patnje i njome se iskupiti. Savetuje ga da ode na raskršće, poljubi zemljukoju je oskrnavio, a posle da se pokloni celom svetu i kaže glasno svima da je ubio, jerće mu tada Bog opet život povratiti. “Primiti patnju i iskupiti se njome; eto šta valjačiniti.“ Njih dvoje će zajedno krenuti putem iskupljenja.

Sonja, koja će spasiti Raskoljnikova, takođe je grešna; novac zarađuje sramno, bavećise prostitucijom. Ona je oličenje bludnice koja ipak veruje u Boga. Sonja je nosilachrišćanskih shvatanja, kao i Aljoša u romanu Braća Karamazovi. Ona se pita kako bibez Boga, on joj je potreban da bi bilo čuda. Čita parabolu o Lazarevom vaskrsnuću,to je čudo u koje ona veruje jer samim tim veruje da se njoj kao grešnici čistota moževratiti, kao i Raskoljnikovu posle zločina. Dakle, ona veruje u iskupljenje i okajanjegreha. Sonja je umnogome slična Raskoljnikovu. Ona je grešnica koja veruje uiskupljenje iskrenim pokajanjem. S druge strane, Ivan Karamazov se ne kaje zato što je želeo smrt svog oca i neposredno ga ubio. Religija i vera za njega neće biti spaskao za Raskoljnikova. Naprotiv, Ivana spopada ludilo i on ne može biti spašen jer jeizgubio veru u Boga.

Može se reći da je Dostojevski moralnu izopačenost prikazao i u liku Dunje. Onaodlučuje da postane žena starijeg čoveka, ne bi li spasila svoju porodicu i pomoglasvom bratu. Raskoljnikov ne želi da se njegova sestra uda iz takvih pobuda. Da li jepozicija Raskoljnikova i njegove sestre Dunje ista? Da li oboje gaze preko sopstvenogmorala zarad egzistencije? Dunja se opravdava, govoreći kako se udaje zbog sebe, aako uspe da pomogne i time bude od koristi svojoj majci i bratu, biće dobro, ali tvrdida joj to nije glavna pobuda. “Jednom rečju udajem se za Petra Petroviča, zato što oddva zla biram manje.“ (Zločin i kazna, str. 222.) Raskoljnikov optužuje Dunju da sebe



prodaje za novac. Međutim, ona se brani rečima: “Ja se neću udati za njega dok nebudem uverena da me poštuje i visoko ceni; neću se udati za njega ako ne budemtvrdo uverena da i ja njega mogu poštovati... A takav brak nije podlost, kako ti kažeš.A kada bi ti čak i bio u pravu, kad bih se ja odista odlučila na podlost, zar nijebezdušno s tvoje strane da tako sa mnom govoriš? Zašto tražiš heroizam, kojeg,možda, ni u tebi nema? To je despotizam, to je nasilje! Ako ja nekoga i upropastim,upropastiću samu sebe... A time još nikoga nisam zaklala!“ (Zločin i kazna, str. 223.)

Dostojevski je u likovima Dunje, Raskoljnikova, Ivana Karamazova, Sonje Marmeladovprikazao crtu moralne izopačenosti. U izvesnom smislu, Ivan i Raskoljnikov mogu senazvati makijavelistima, jer njihovi zločini potkrepljuju tezu “cilj opravdava sredstvo.“Međutim, Ivan ne veruje u islupljenje grehova poput Raskoljnikova i Sonje. Po maloironično, grešnica Sonja izvešće Raskoljnikova na pravi put pokajanja. S druge strane,tu je i Dunja koja gazi preko svog morala zarad bolje egzistencije. Posledice zločinanisu iste kod Ivana i kod Raskoljnikova. Iako su obojica krivi, Ivan će završiti ludilom, aRaskoljnikov će pokajanjem pronaći spas i izlaz u religiji i veri u Boga.

ZAKLJUČAK

Roman Braća Karamazovi bavi se pitanjem hrišćanstva, slobodne volje, otuđenosti imorala. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji imodernoj Rusiji. Pa ipak, konačna poruka romana, ne isključuje svaku nadu začoveka. Ako čovek može da bude i dobar, i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena izčovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Tako, na primer, romanpočinje opisom detinjstva mladih Karamazovih, a o značaju uspomena iz detinjstvagovori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova iIvanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruka romana,tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka. Poglavlje “VelikiInkvizitor“ konstituiše etičko–filozofsku komponentu romana. Bavi se pitanjem religije,etike i metafizike. U koncepciji Ivana Karamazova značajno mesto zauzima pitanjepatnje i njenog smisla, naročito patnje nevine dece. Dok teologija patnju objašnjavakao kaznu za grehove, Ivan Karamazov ne prihvata ovu tezu i tvrdi da je Bog koji sesveti na nevinoj deci gori od demona. Prema rečima Leonida Grosmana, Dostojevski je na zalasku svojih dana, neobičnim poletom misli i volje, stvorio monumentalanroman tipa horske tragedije koji je i postao mnogoglasan epilog celog njegovogburnog stvaralaštva.

Tijana Kondić

Problem slobode u romanu Braca Karamozovi

Documents

Transcript of Problem slobode u romanu Braca Karamozovi