The handbook of psychodrama

Edited by Marcia Karp, Paul Holmes and Kate Bradshow

PART I, chapter 3 - Principles of psychodrama

Kate Bradshow Tauvon

Treće poglavlje

PRINCIPI PSIHODRAME

Da li sam samo telo koje će istruleti i pretvoriti se u beznačajni prah? Ili se ova svest koju osećam širi u vasionu kao najistinitije postojeće? Drugim rečima, jesam li ništa ili sam Bog?

( Morenove reči iz 1941 u Holmes et al. 1994: 98)

Temelj Morenove "Filozofije trenutka" je duboka vera u beskonačnu

spontanost i stvaralaštvo ljudskih bića, koje sve smatra jednakim po statusu. Njegovi

prvi tekstovi iz perioda od 1908. do 1919. - "Homo Juvenis", "Carstvo dece",

"Božanstvo je komičar", "Božanstvo kao autor", "Božanstvo kao govornik ili

propovednik" - svi odražavaju gledišta Morenove filozofije i bili su osnova njegovog

razvoja axiodrame, prethodnice psihodrame, koja istražuje pitanja etike, kosmičkih

odnosa ili vrednosti. Protagonisti tu npr. mogu da razmatraju svoj odnos prema Bogu,

životu, smrti, vasioni, Sotoni, budućnosti ili savršenstvu.

U skladu sa principima Ja-boga, filozofije koju je razvio Moreno u

posleratnom Beču oko 1918.g., svaka osoba je istovremeno i ona koja stvara i ona

koja je stvorena i time odgovorna za svet koji je stvorila kao i za svakoga i za sve u

njemu. Možda je to previše uprošćeno, ali možemo sugerisati da Moreno misli kako

smo svi skloni da svoj unutrašnji svet projektujemo u svet oko nas i zato zavisi od nas

samih da li ćemo rezultirajuće distorzije svog pogleda na svet popraviti redukcijom

transfernih reakcija i razvojem tele (definisaću tele kasnije u ovom poglavlju). Za

Morena je važno da svaka osoba razvija mogućnost maksimalnog učestvovanja u

svom životu i on prihvata subjektivnu realnost svake osobe kao podjednako važnu.

Filozofi koji su uticali na Morena uključuju Sokrata, Dante-a, Kirkegara i

Niče-a. Iz tih filozofskih korena Moreno je posebno izdvojio značaj primarnog susreta

i tvrdnje da se ljudski život razvija na pozadini grupe u kojoj pojedinac živi i deluje.

Između ostalog on je istakao i potrebu za promenom kulturnih obrazaca da bi stigli do

"plodnijeg haosa". Malkolm Pajns, britanski grupni analitičar je ukazao da škole

psihoterapije imaju različite stilove i metapsihologije. On je Morena upoređivao sa

dionizijskim principima:

U Grčkoj mitologiji... Dionis, Pan...iz svojih Azijatskih izvora donosi preobilje

stvaralačke energije za slavljenje života, koja sobom donosi želju za destrukcijom,

koja je opet tu da donese promenu... Dionis je uvek okružen bahanalijama gomile,

noseći katarktično olakšanje uz ugnjetavanje individualnosti.

(Pajns 1987: 16-17)

Moreno je takođe naglašavao značaj "doživljavanja" realnosti kroz promene

umesto da samo pričamo o njoj, dajući suštinski značaj telu. Morenova osetljivost za

telesni doživljaj bila je bitna za razvoj koncepta tele.

U pismu Američkom psihodramatičaru Iri Grinbergu 17. juna 1970. Moreno je

nabrojao devet osnovnih principa psihodrame: 1) zagrevanje, 2) stvaralaštvo, 3)

spontanost, 4) susret, 5) tele, 6) ko-svesno i ko-nesvesno, 7) uloga, 8) uloga vs ego i

9) zamena uloga. Ove principe ću sada upotrebiti kao bazu za opis centralnih principa

njegovog teorijskog okvira. Kao dodatak objasniću i deseti princip - 10) akcija.

PRINCIPI ZAGREVANJA

Spontanost se izražava kroz zagrevanje osobe za novi setting. Sve aktivnosti

imaju fazu zagrevanja pre nego što se realizuju. Uzmimo kao primer odlazak u

bioskop. Pre nego što odeš, razmišljaš o samoj ideji, razmišljaš koji film bi voleo da

vidiš i s kim bi mogao da odeš. Možeš da nazoveš prijatelja, da pogledaš u novine koji

se filmovi prikazuju i da proveriš vreme kada idu autobusi. Postoji mnoštvo sitnih

detalja kojima ćeš se pozabaviti pre nego što se zaista i snađeš u bioskopu gledajući

film. Neadekvatno zagrevanje vodi neadekvatnoj aktivnosti. Ako ne nazoveš prijatelje

oni neće ni doći. Ako ne proveriš u kojem bioskopu se prikazuje film koji želiš da

vidiš najverovatnije nećeš ni gledati film koji si odabrao.

Istu stvar možemo reći o psihodrami. Proces zagrevanja uključuje detalje koji

potpomažu razvoju atmosfere u kakvoj psihodrama može da se odigra i stvoren je da

bi povećao razinu spontanosti u grupi. Neadekvatno zagrevanje vodi u neadekvatnu

dramu. Suzi Tejlor u svom poglavlju o zagrevanju (u ovoj knjizi) ove procese opisuje

do detalja (četvrto poglavlje, prevela Nataša Žižović). Moreno je proces zagrevanja

nazvao "operativnim izrazom spontanosti".

STVARALAŠTVO (KREATIVNOST) I SPONTANOST

Moreno je u svom pismu Grinbergu ova dva faktora nabrojao pojedinačno, ali

kako su tako komplikovano povezana pričaću ovde o njima kroz opis njihovog

odnosa.

Moreno nas je učio da spontanost deluje u sadašnjosti, ovde i sada. Ono, što

pokreće osobu da adekvatno odreaguje u situaciji koju do tada nije iskusila ili olakša

stvaranje novog odgovora u sličnoj situaciji, je energija. Temeljeći na ovoj

eksperimentnoj studiji spontanost možemo razmatrati kroz njena četiri karakteristična

izraza:

spontanost koja vodi ka aktivaciji kulturne konzerve i socijalnih stereotipa

(koncept kulturne konzerve objasnićemo kasnije u ovom poglavlju)

spontanost koja vodi ka stvaranju novih organizama (razmatraćemo taj izraz

kasnije u poglavlju, pod naslovom ko-svesno i ko-nesvesno), novih formi

umetnosti i novih formi sredine

spontanost koja vodi ka slobodnom izražavanju ličnosti

spontanost koja vodi ka stvaranju adekvatnih odgovora na nove situacije.

Stvaralaštvo dolazi do svog ostvarenja samo uz pomoć spontanosti, kako samo

spontanost može da katalizira njegovu supstancu. Stepen adekvatnosti odgovora na

događaje izazvan je i olakšan spontanošću i zavisi od poznavanja situacije. U novoj

situaciji osoba može da reaguje: a) novim odgovorom, b) starim odgovorom ili c)

ostane bez odgovora. Za adekvatan novi odgovor potrebni su: osećaj za

uvremenjenost, osećaj za prikladnost i autonomija.

Spontanost je katalizator stvaralačke aktivnosti. Ako je lociramo na

zamišljenoj liniji koja predstavlja kontinuum, spontanost bi bila na jednom kraju, a

anksioznost na drugom, suprotnom kraju. Ako zamislimo da sad tu liniju postavimo

na oslonac kao klackalicu, dođemo do toga da što je osoba više anksiozna njena

spontanost je manja i obrnuto. Spontanost trebamo da razlikujemo od impulsivnosti

kojoj u suštini nedostaje svaka kreativnost i pre možemo metaforički da je opišemo

kao skakanje iz tiganja u vatru. Osoba može da ima kreativne ideje, ali bez

spontanosti ne može da ih pretoči u praksu i realizuje.

Stvaralački čin rezultira proizvodom: pesma, simfonija, slika, drama; to je ono

što Moreno naziva kulturnim konzervama. U trenutku kad su završene stvaralački čin

je prošao i ako im kasnije ne prilazimo sa spontanošću one gube svoj stvaralački

kvalitet. Svi smo čuli skup muzičkih komada odsviranih s različitim stepenima

spontanosti i rezultati mogu biti najrazličitiji. Čak i stepen spontanosti kad vidimo

određeno delo, npr Mona Lizu može varirati od duboke dirnutosti do praznine. Tako

da je stvaralaštvo ubačeno u osobu kroz spontanost. Spontanost nije prethodno

postojeći rezervoar kakvim psihoanalitičari smatraju libido ili kao što se posmatra

energija prema postojećim zakonima o konzervaciji energije. "Nije samo proces

unutar osobe, već i tok osećaja stanja spontanosti druge osobe."

Ideja o svesnom razvoju spontanosti može se učiniti paradoksnom, kako se

spontanost često izjednačava impulsivnošću, ali psihodrama prvenstveno radi na

nivou uvežbavanja spontanosti i kreativnosti članova grupe, sa ciljem postizanja

adekvatnijih odgovora na životne događaje u datom trenutku. To se može učiniti

kontinuiranim postavljanjem članova grupe u situacije koje zahtevaju reakciju i

obezbeđivanjem mogućnosti za isprobavanje spektra alternativa uz pomoć direktora i

grupe. Ovde se prisećam Morenove opaske da ono što funkcioniše kod slobodnih

asocijacija u psihoanalizi nije asociacija reči već spontanost koja pokreće asocijacije.

SUSRET

U proleće 1915. g. Moreno je objavio Einladung zu einer Begegung

(Pozivnica za susret), u kojem se pojavljuje njegova prva zapisana definicija susreta,

čiji koncept postaje suština egzistencijalističkog pokreta. U svom motu za

Psihodramu: prvo izdanje, koristi ideju o dvoje ljudi koji razmenjuju poglede ne bi li

se sporazumeli i upoznali.

Susret dvoje: oči u oči, lice u lice.

I kad si blizu isplakaću tvoje oči

i staviti ih na mesto svojih

i ti ćeš isplakati moje oči

i staviti ih na mesto svojih,

onda ću te gledati tvojim očima

i ti ćeš mene gledati mojim.

Princip susreta je suština filozofije psihodrame. Sposobnost da se sretnu drugi,

a da smo prisutni i svesni koliko god je to moguće. I da je svako u stanju da mentalno

zameni ulogu s onim drugim. Koncept susreta je pomerio fokus psihoterapije od

izdvojenog individualnog nivoa ka primarnoj dijadi i u tom smislu na interpersonalni

nivo, u polje između ljudi. Na taj način je Morenova teorija interpersonalnih odnosa

doprinela dolasku nove epohe u istoriji psihoterapije. On piše:

Teorija interpersonalnih odnosa bazira na "primarnoj dijadi", ideja i iskustvo

susreta dva saučesnika*, konkretan događaj koji prethodi svim međuljudskim

odnosima. Ograničavajući faktor u psihologijama koje se fokusiraju na

pojedinca i psihologija koje se fokusiraju na mase je u odsutnosti "drugog

saučesnika".

(*reč actor može se prevesti kao glumac ili kao saučesnik i spontano se odlučih za ovo drugo)

Taj pomak fokusa je u ono vreme razlikovao psihodramu od drugih oblika

psihoterapije.

Susret je iskustvo koje se pojavi kad osoba odmah i značajno suoči sebe u

odnosu prema značajnim ljudima bilo u svom životu bilo kroz ogziliere na

psihodramskoj pozornici. Zerka Moreno u skorije vreme više voli da koristi

jednostavni izraz "ogzilieri" bez dodatog "ego" u odnosu na ono što naziva "svet

ogziliera". Ogzilieri ne predstavlja samo aspekte ega protagoniste već i aspekte samog

sebe.

U psihodrami nije moguć samo susret s drugim, već je moguć i susret sa

selfom. Putem upotrebe tehnike prazne stolice ili uz pomoć ogziliera moguće je

konkretizovati i dramatizovati self. Ubrzo postaje očigledno da self nije jedna figura

već mnogo njih koje postoje u nečemu što možemo nazvati sistem aspekata selfa.

Ovaj sistem možemo prikazati na pozornici gde je moguć dijalog između pojedinih

delova, čime neizbežno dolazi do promene kvaliteta odnosa (ili tele) između tih

aspekata selfa. Taj poboljšani unutrašnji tele pojavljuje se nakon što odnos postaje

vidljiv kroz dramski dijalog. Odnos među tim unutrašnjim aspektima selfa poznat je

kao auto-tele.

Konkretizacija je izraz koji opisuje čin preobraćanja koncepta uloge, figure,

metafore ili prizora u konkretnu sliku na psihodramskoj pozornici. Aspekti osobe ili

njenog sveta mogu se konkretizovati na psihodramskoj pozornici dramatičnim

fokusiranjem na operativne uloge ili na obrazce odnosa između prisutnih uloga.

TELE I TRANSFER

Tele je koncept iznikao iz Morenovog rada na sociometriji, načinu merenja

odnosa među ljudima. Tele opisuje tok osećaja među ljudima i ispoljava se kroz

autentičnu razmenu ovde i sada iliti susret. Moreno ga je smatrao odlučujućim

faktorom u terapijskom napredku i procesom koji pojedince međusobno privlači

odnosno odbija. Većina komunikacija sadrži mešavinu i jednog i drugog - i tele i

transfera - ali je cilj psihodrame da minimizira transferne aspekte odnosa i

maksimizira autentičnu komunikaciju. Objasniću tele u odnosu prema transferu malo

dublje, kako je ključan pojam za shvatanje Morenove teorije.

Etimološki koren reči "tele" je Grčki i znači "daleko, uticaj iz daljine".

Predstavlja kapacitet za osećaj bez reči, odnos među ljudima i nevidljivu vezu koja

povezuje grupu. Za razliku od empatije koja je jednosmeran osećaj, tele je dvosmerni

proces.

Transfer je koncept iznikao iz Frojdove psihoanalitičke teorije. Odnosi se na

proces, kako u terapiji tako i u realnom životu, nesvesnih obrazaca odigravanja kroz

sadašnje odnose, a kako smo to naučili u detinjstvu i potisnuli. Korisna diskusija

koncepta transfera iz perspektive psihodramatičara nalazi se u knjizi Pola Holmsa The

Inner World Outside: Object Relations Theory and Psychodrama (1992).

U skladu s Morenovom teorijom o razvoju deteta tele je u početku

nediferencirano. On definiše dečji "prvi univerzum" kao prve dve razvojne faze, u

kojima ono prolazi kroz dva perioda. Prvi period je period "sveidentiteta", gde sve

stvari uključujući njega nisu diferencirane nego ih doživljava kao potpunu celinu.

Drugi period je "diferencirani-sveidentitet" ili "sverealnost" u kojoj ljudi i stvari

uključujući njega počinju da se razlikuju. Tu još uvek nema jasne razlike između

istine i mašte, između oživljenog i mrtvog, između izgleda stvari (slike iz ogledala) i

stvari kakve stvarno jesu.

Vremenom tele za objekte razdvaja se od tele za ljude, počinju da se

razdvajaju pozitivni i negativni tele, kao i tele za realne objekte od tele za izmišljene

objekte. To se pojavljuje na početku onog što Moreno naziva "drugi univerzum", kada

se ličnost normalno podeli na dva dela ili pravca; onaj koji se zagreva kroz realne

aktivnosti i onaj koji se zagreva kroz izmaštane aktivnosti. Ovi delovi se samostalno

organizuju i u zavisnosti od stepena njihove razdvojenosti osoba ima manje ili više

poteškoća u prelaženju iz jednog u drugi dok pokušava njima da ovlada. Nijedna

osoba ne može da živi u potpuno realnom ili u potpuno izmišljenom svetu. Udobna

jednoobraznost prvog univerzuma je prošla i proboji njenih ostataka nose sa sobom

rizik inercije, koja se rađa iz blokade spontanosti. Dokle god osoba živi pokušava da

spoji primarnu pukotinu i kako je to retko moguće čak i kad je neko maksimalno

integrisan "ljudsku ličnost tragično dotiče relativna nesavršenost".

U psihodrami lako možemo da se krećemo između ova dva dela ili pravca u

kraljevstvu "surplus realnosti". Možemo da odigramo ne samo scene koje se tiču

istinitih životnih događaja, već i scene, kako Zerka Moreno kaže, "koje se nikad nisu

desile, koje se nikad neće desiti i koje nikad ne mogu da se dese". Te unutrašnje scene

koje mogu da predstavljaju nadu, strahove ili nedovršen psihološki rad, često jako

utiču na naš život i ponekad ih doživljavamo kao istinitije nego ono što se zaista

dešava u svakodnevici. Te izmišljene scene možemo da konkretizujemo, postavimo ih

iznad života i van dohvata ega. Lif Dag Blomkvist, švedski psihodramatičar, ukazuje

da scenama surplus realnosti objekt predstavlja isključivo sebe i nije zamena za

skrivene stvari. Važnije od objašnjavanja i tumačenja je da u tim novim i nepoznatim

iskustvima učestvujemo i podnosimo napetost. Psihodramu je Moreno takođe nazvao

"Teatar istine", jer je sfere ljudskih emocija, mašte i surplus realnosti video kao

podjednako bitne za njihove ekzistencijalne istine.

Transfer je ponavljanje istorijskih obrazaca odnosa kroz odigravanje u

sadašnjosti tako što stari obrazac odnosa projektujemo u nekog bliskog, u

individualnoj psihoanalizi to biva terapeut. Moreno misli da transfer nije jednosmeran

proces kolikogod se analitičar trudio da ostane "prazno platno" i objašnjava da se

proces ne odnosi na osobu, već na ulogu. Uloga koju terapeut predstavlja pacijentu

može biti roditelj, autoritet, ljubavnik, savršeno prilagođena osoba i terapeut može

upasti u iskustvo komplementarne uloge.

Ne opažamo transfer (Frojdov koncept) i tele (Morenov koncept) samo u

odnosu između protagoniste i direktora, već i u odnosu prema članovima grupe ili

grupi kao celini. Cilj psihodrame je pojačavanje realne-ovde-i-sada-komunikacije i

smanjenje projekcije. To postižemo osvešćivanjem prirode transfernih odnosa

prvenstveno preko ogziliera. Etimološki koren reči projekcija na latinskom je

"bacanje ispred sebe". To je profesionalni, psihološki termin koji objašnjava proces

kojim specifični impulsi, želje, aspekti selfa bivaju smešteni izvan selfa. Na taj način

od ega neprihvaćeni aspekti selfa često su projektovani i premešteni u druge ljude.

Nije neobično da strani aspekti selfa budu projektovani u neki deo tela, na primer u

stomak ili u leđa, koji onda postaju problematični.

Holms savetuje kako da odkrijemo transfer:

Možemo smatrati da se odnos između psihoterapeuta i pacijenta u

individualnoj terapiji sastoji od tri dela:

1. nerealni aspekti odnosa iznikli iz pacijentovog unutrašnjeg sveta - transfer;

2. slični aspekti iznikli iz terapeutovog unutrašnjeg sveta - kontratransfer;

3. po pravilu, ako pacijent nije isuviše poremećen, realan ovde-i-sada odnos.

Psihoanalitičar ovo naziva terapijski savez. To je ugovor između dve odrasle osobe i

po Morenu to je susret koji uključuje tele.

Primer Luiz koji ilustruje sličnost i razlike između transfera i tele

To je žena koja je nedavno krenula u grupu i razvila pozitivne emocije prema

muškom terapeutu, a izrazito neprijateljstvo prema autorici ovog poglavlja i nešto

manje neprijateljstvo prema grupi. Sve je to izgledalo kao transfer. Luiz je stalno

želela da bude protagonista jer je bila ubeđena da samo tako nešto dobije od

psihodrame i negodovala ako se to nije desilo. Jednom je skroz podivljala zbog

intervencije terapeutkinje koja je htela da spreči uplitanje Luiz u rad sa drugom

osobom. I tek nakon zamene uloge sa terapeutkinjom Luiz je uvidela da je ponašanje

iste potsetilo na ponašanje njene majke i zato joj je toliko zasmetalo.

L o c u s n a s c e n d i, m a t r i x i S t at u s n a s c e n d i

U psihodrami možemo da vratimo momenat u kojem je tele odnos bio

povređen i emotivni razvoj osobe bio zaustavljen, da bismo obnovili zdrav dvosmerni

odnos. Moreno je izraze locus nascendi, matrix i status nascendi koristio

pojedinačno da bi opisao mesto, okolnosti i specifični momenat kad se pojavio

odgovor na situaciju. Tehnike preživljavanja koje naučimo u detinjstvu predstavljaju

najbolji odgovor u datoj situaciji koji smo u to vreme sposobni da postignemo, ali

često to nisu i najkreativniji odgovori u sličnim situacijama koje iskusimo kad

odrastemo. Kada odgovor na situaciju više nije adekvatan, na psihodramsku scenu

možemo približiti status nascendi u vidu vremena, mesta i osobe. Direktor može da

omogući protagonisti da se vrati u scenu:

1. da bi iskusio originalni osećaj;

2. da bi osvestio prevlađujuće fizičke, emocionalne, duhovne i intelektualne

okolnosti;

3. da bi kreativno preradio scenu;

4. da bi iskusio katarzu i postigao uvid na svim pomenutim nivoima,

5. obezbeđujući mogućnost re-integracije.

Primer Eve koji opisuje ovaj proces

Eva opisuje osećaj usamljenosti na radnom mestu. Tokom njenog rada na

sceni direktor je pita gde je bila prvi put kad je osetila takvu usamljenost. Ona se seća

kako je sa roditeljima i bratom koji je kao novorođenče bio u majčinom naručju

sedela kraj jezera. Njeni osećaji alienacije rađaju se na tom mestu, locusu. Matrix je u

Morenovim terminima pozadina odnosa i okolnosti koje okružuju u vreme bratovog

rođenja. Status nascendi je specifičan momenat kad se odgovor pojavio. Eva u sceni

dobija podršku dubla da izrazi roditeljima ono što oseća i šta joj treba. Evini roditelji

mogu da izraze zašto toliko pažnje posvećuju bebi i da se izvinu za zanemarivanje

Eve, da joj pokažu svoju ljubav i upoznaju je s njenim malim bratom dajući joj do

znanja da za njih oboje u porodici postoji posebno mesto.

KO-SVESNO I KO-NESVESNO

Morenove koncepte ko-svesnog i ko-nesvesnog trebamo da razlikujemo od

fenomena svesnog i nesvesnog po Frojdu i kolektivnog nesvesnog po Jungu. Moreno

formuliše ko-svesno i ko-nesvesno kao fenomene koje možemo zapaziti u odnosu

prema nečem što je nazvao "inter-psiha". On definiše koncept koji objašnjava

dvosmerni proces gde su dve ili više osobe blokirane u sistemu ko-nesvesnog stanja.

Inter-psiha grupe može se eksternalizovati i prikazati kroz psihodramske tehnike i

njima tele odnose, ko-svesno i ko-nesvesno učiniti manifestnim. Ta stanja smo

iskusili zajedno sa partnerima, članovima porodice ili bliskim članovima grupe i zato

ih i reprodukovati možemo samo zajedno. "Ko-svesno ili ko-nesvesno stanje ne može

biti vlasništvo jedne osobe, ono je opšte dobro." (Moreno)

Ljudi koji žive u bliskoj simbiozi, kao majka i dete ili kao slavni par iz grčkog

predanja Filemon i Baucis, tokom vremena razviju zajednički sadržaj ili ono

što možemo nazvati "ko-nesvesno". Često sam bio suočen sa emotivnim

poteškoćama kod osoba koje žive u neposrednoj blizini. Onda nisam lečio

jednu ili drugu osobu već međusobni odnos ili što bismo nazvali

interpersonalnu neurozu.

(Moreno i Moreno)

U grupi je komplikovana mreža odnosa između protagoniste i ogziliera temelj

terapijskog rada. Protagonista u jednoj drami u sledećoj može biti ogzilieri, gradeći

zajedničku mrežu emotivnih i spoznajnih tragova koji su manje ili više svesni - ko-

svesno i ko-nesvesno. Ta mreža tragova zasniva se na tele i često se oseti, a da je ne

pominjemo.

Monika Cureti, argentinska psihodramatičarka koja je razvijala ove Morenove

koncepte iznosi: "Čovek razvija svoj život u uzastopnim matricama - genetika,

materinstvo, identitet, porodica, društvo i kosmos", ta mreža "pripada tajnom

kraljevstvu genetskog ili kosmičkog znanja". Rođenje se pojavljuje u momentu

vremena i mestu, kad se ko-nesvesne snage spoje na mestu gde se bira između života

i smrti. To je ono na šta se Moreno odnosi kada govori o spontanosti koja se izražava

u stvaranju novih organizama. Prvi počeci uloga, proto-uloge, ispoljavaju se fiziološki

i poznati su kao psihosomatske uloge kao što su spavač ili onaj koji jede. Prva

psihosomatska uloga ili proto-uloga koje se pojavljuju iz kosmičkog ko-nesvesnog je

uloga "kontaktera", odigrana kroz susret spermatozoida i jajašca, gde se tele

obelodanjuje na mikrokosmičkom nivou. Svi stvaralački činovi pojavljuju se na

spojnici bitnih odnosa, kako emotivni tako i fizički, gde ko-nesvesno razvija i hrani

stvaralačke procese. To se odigrava i u psihodramskom procesu.

ULOGA

Engleska reč uloga - role - (i kod nas korištena kao "rola") ima etimološki

koren u starom francuskom izveden iz latinske reči "rotula". U antičkoj

Grčkoj, a i Rimu, delovi pozorišta bili su ispisani na "rolama" i sufleri su ih

iščitavali glumcima koji su pokušavali svoje delove da nauče na pamet. Uloga

tako ne izvire iz socioloških ili psihijatrijskih koncepta, već je u njih došla

preko drame. Uloga je funkcijski oblik koju osoba preuzima u specifičnom

trenutku reagujući na specifičnu situaciju u kojoj učestvuju druge osobe ili

objekti. (Moreno)

Moreno je nazvao fazu razvoja pre i posle rođenja kada dete živi u

nediferenciranom svetu "matrix identiteta". To možemo smatrati locusom (mestom)

odakle se pojavljuju self i njegovi aspekti, uloge. Postoje dve uloge koje se javljaju

rano u dečjem razvoju: uloga onog koji daje i uloga onog koji prima. Razvoj

očekivanih uloga u znatnoj meri zavisi od kvaliteta razmene u odnosu između deteta i

njegovog staraoca, koji je neke vrste kamen temeljac kapaciteta za davanje i uzimanje

u svim budućim odnosima. Dalmiro Bustos, argentinski psihodramatičar, razvijao je

Morenovu teoriju o razvoju selfa kroz skup uloga i zaključio da postoje tri skupa

uloga. Najranije uloge, koje Bustos definiše kao Prvi Klaster imaju pasivno-zavisno-

inkorporativnu dinamiku i najviše se uče iz odnosa sa figurom majke. Uloge u

Drugom Klasteru povezane su s aktivnim ulogama koje se odnose na rad,

samopouzdanje, kapacitet za postizanje i vežbanje snage. One pretpostavljaju

prevladu autonomije i aktivnosti i većinom se uče od očinske figure. Prototip Trećeg

Klastera je bratski odnos kroz koji učimo da se igramo, da se takmičimo, da se

nadmećemo i da delimo. Takve uloge tiču se nametnutih granica, brige oko

posedovanja i napada odn odbrane od agresije. Kroz razvoj ovih uloga i širenje

repertoara svojih uloga tj zbirke uloga koje neko može adekvatno da odigra, svako od

nas uči da celishodnije brine o sebi. Svi smo tokom sazrevanja iskusili razvojne

prepreke kroz neumerenost, poraze ili otsustvo drugih, od kojih su nam ostali ožiljci.

Razmišljajući u terminima klastera uloga i identifikujući područja na koja trebamo da

se fokusiramo može nam pomoći da se pokrenemo iz trensfernih uloga ka tele

ulogama.

Procena uloga je sastavni deo procesa promene. Maks Klejton je razvijao

Morenove teorije koje se tiču procene odn analize uloga. On je objasnio sistem uloga

na sledeći način:

1. fragmentisani i disfunkcionalni sistem uloga (arhaične uloge potrebne za

preživljavanje, ali sada nepotrebne)

2. koping sistem uloga (uloge za savladavanje situacija u kojima je ugrožen život)

3. sistem progresivnih funkcionalnih uloga (poželjne uloge koje se razvijaju ili su

dobro razvijene).

Zasnivanjem uloga unutar različitih sistema uloga direktor može pomoći

protagonisti da determiniše šta je adekvatno, šta je prenaglašeno, konfliktno ili

otsutno u njegovom repertoaru uloga. Identifikovana ograničenja u ličnom ili

profesionalnom funkcionisanju osobe kroz psihodramu više razvijamo kroz vežbanje

uloga, nego kroz širok psihoterapijski proces.

ULOGA vs EGO

Moreno misli da se uloge pojavljuju pre selfa i da teže grupisanju i

sjedinjavanju. Pre nego što osoba oseti njihovo sjedinjavanje ili što bismo mogli

nazvati osećaj sebe, moraju da se uspostave operativne veze između fizioloških,

socijalnih i psiholoških klastera uloga. Hipotetički operativni self se pojavljuje dok je

latentni metapsihološki self još u nastajanju. Auto-tele tek treba da se razvije.

Opipljivi aspekti onog što zovemo "ego" su uloge kojima on rukuje, sa obrazcima

uloga-odnosa oko individue kao fokusa. Moreno misli da u prvom stadiju razvoja

nakon rođenja, "matriksu identiteta", nema razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg,

između objekta i ljudi, između duše i okoline, već je sve jedno. Psihosomatske uloge

tada pomažu detetu da oseti telo, psihodramske uloge da oseti "dušu" i društvene

uloge da se socijalizuje. "Telo, duša i društvo su onda posrednici selfa."

ZAMENA ULOGA

Moreno opisuje pet stadijuma koji predstavljaju psihološku bazu za sve

procese uloga i fenomene kao što su imitacija, identifikacija, projekcija i transfer. Ja

sam te stadijume interpretirala na sledeći način:

1. Stadijum matriksa identiteta: stadijum svejedinstva ili majka-dete jedinica. Moreno

majku opisuje kao bebin prirodni dubl.

2. Stadijum dubla: dete se fokusira na više strani deo sebe ili "majku". Beba je majčin

prirodni dubl.

3. Stadijum ogledala: dete se fokusira na strani deo sebe koji je premešten van njega i

svi drugi delovi uključujući njega samog su izostavljeni.

4. Stadijum zamene uloga: dete se aktivno premešta u drugi deo i igra njegovu ulogu.

5. Stadijum zamene identiteta: dete igra tuđu ulogu prema nekom trećem dok taj u

zamenu igra njegovu ulogu. Tek nakon završetka ovog stadijuma ono stiče kapacitet

da preuzme svoj potpuni identitet.

Moreno u svojoj teoriji o razvoju detinjstva objašnjava zamenu uloga kao

četvrti stadijum; prvi stadijum ono što je nazvao sve-identitet i matriks identiteta, gde

majka i dete dele identitet i ona je njegov prirodni dubl. U drugom i trećem stadijumu

razvoja dete počinje da prepoznaje sebe odvojeno od drugih i razvija koncept selfa; ali

kapacitet za zamenu uloga zahteva da se dete razvije do četvrtog stadijuma. To se

dešava na početku pojave drugog univerzuma, gde je dete naučilo da razlikuje na

poljima vremena, mesta i osoba, i sposobno je da se izmešta sa svoje pozicije na

poziciju drugog i igra njegov deo. Zaključni stadijum zamene identiteta, prethodnica

preuzimanja vlastitog identiteta ne razvije se potpuno dok se dete nije sasvim

odvojilo od zajedničkog identiteta i "zakorača u vlastitim cipelama". Ovaj poslednji

stadijum retko je više nego delimično razvijen čak i kod odrasle osobe. Tri od ova

stadijuma, drugi, treći i četvrti imaju svoju udeo u psihodramskim tehnikama dubla,

miroringa (ogledanja) i zamene uloga.

Dubl je član grupe ili osoba izvežbana u tehnikama dubliranja koja preuzima

ulogu druge osobe, sa njom zajedno. Ono što vidimo su dve osobe koje predstavljaju

jednu osobu. Dubl zauzima fizičku poziciju osobe koju dublira i pokuša da izrazi ono

što oseća u toj ulozi.

Tehnike miroringa sadrže osobu (A) koja pokazuje šta je primetila i shvatila

od onog što je druga osoba (B) saopštila. Osoba (A) kroz akciju kao ogledalo

odražava ono čemu je bila svedok i time daje osobi (B) do znanja šta je videla i u

određenoj meri razumela. Osoba (B) se prepoznaje u "ogledalu".

Čin zamene uloga uključuje fizičku promenu mesta i stava s drugim, koji

dolazi na tvoje mesto. Svako zalazi u ulogu onog drugog i istražuje je. Delotvorno

možemo sebe da vidimo očima drugog. Ove tehnike je Moreno opisao u The Essential

Moreno (Osnove Morena).

U skladu s Morenijanskom teorijom jedinstvo i integracija javljaju se pre

diferencijacije. Zatim dolazi značajno otkriće deteta u vidu osećaja za samog sebe i

tek tada neko "može da stane i u tuđe cipele". Od vremena kad je Moreno razvio svoju

teoriju o dečjem razvoju, sa decom je sprovedeno mnogo istraživanja i razvijeno je

puno novih teorija o dečjem razvoju. Olivija Lusada je u svom poglavlju ove knjige, o

kliničkoj primeni psihodrame, predstavila nove teorijske poglede i postavila tehniku

zamene uloga u referentni okvir.

AKCIJA

Aktivnost u fazi zagrevanja otkriva socijalnu strukturu među članovima grupe

pokazujući njihovo kretanje i smeštanje u prostoru u odnosu jednih na druge. Kretanje

stimuliše energiju i budi telesno sećanje u svakoj osobi. Fokusiranjem na to i

maksimiziranjem onog što neko oseća kao prirodan položaj i ritam, članovi grupe

postaju svesniji svojih fizioloških procesa u tom trenutku. Osim socijalnog i

psihološkog buđenja i fokusiranja, smatra se da aktivnost stimuliše funkcionisanje

endokrinog sistema koji potstiče prirodne telesne procese izlečenja. Piter Parkinson,

australijski lekar opšte prakse i psihodramatičar aktivno stimuliše funkcionisanje

žlezda psihodramskim razvijanjem uloga. Radeći sa pacijentima koji imaju astmu on

npr. stimuliše rad nadbubrežne žlezde.

"Hranjenjem nadbubrežne žlezde" nazivam njenu stimulaciju da luči svoje

hormone u adekvatnim količinama i u pravo vreme. Drugim rečima molim

hormone da svojim udelom olakšaju spontanost u stvaranju adekvatne i

pogodne uloge. Radeći to šištanje bi trebali da smanjimo do njegove

psihosomatske svrhe. Postoje dva dela nadbubrežne žlezde:

sredina koja luči adrenalin i

kora koja luči steroide (hidrokortizon između ostalog) ...

Ekstreme produkcije adrenalina postižemo "Kongruentnim ispoljavanjem

pritiska" (ovo je odnošenje na nešto što je meni nepoznato, asocira me na

kumulativni efekat hroničnog stresa, ali ne znam šta se tačno misli, op.prev.).

Čini se smotreno negovati ovu ulogu u razvoju kulture oslobodjene

psihosocijalnog šištanja.

(Parkinson)

Kada slušamo nekog ko pripoveda o nečem što se desilo, obično je priča

ispričana u trećem licu i u prošlom vremenu. Ta distanca smanjuje intenzitet iskustva

suprotno gledanju iskustva na sceni koje povećava i razjašnjava iskustvo. Lako se je

sakriti iza reči, većinom smo stručnjaci u tome, dok je viđenje naše priče u akciji

inovativno. Kao što Moreno zapaža, dete se za spontani čin zagreva s takvim

intenziteton da svaki delić njega učestvuje u ovom iskustvu. Taj intenzitet se odražava

i kod potpuno zagrejanog učesnika na psihodramskoj sceni. Uključujući telo u

psihoterapijski proces iskustvo se produbljuje i izvlači iz protagoniste sve informacije

koje je nagomilao u svom biću. Uključenje dodira u proces drame često neprocenjivo

doprinosi terapijskom procesu, bez obzira da li je zaštitnički i podržavajući, da li

predstavlja grubost brata ili sestre ili izliv agresije (ispoljene tako da niko u grupi nije

fizički povređen). Kao u svim oblicima telesne terapije vođa treba da bude svestan i

poštuje posebne etičke obzire koji se tiču fizičkog dodira.

Psihodrama može uključivati ponovno odigravanje događaja iz prošlosti s

ciljem da ih reintegrišemo. Piter Feliks Kelerman, švedski psihodramatičar koji živi u

Izraelu, formuliše da je princip "završavanja radnje" podudaran sa psihoanalitičkom

praksom, i... psihodramsko odigravanje nije odbranbena agresija koja se protivi

razrešenju, već pre regresija u službi ega, terapijski proces reorganizacije. On

nastavlja: "Nijedna adekvatna terapija nije moguća dok svim akcijama - bilo

emocionalnim, kognitivnim ili bihejvioralnim - nije dopušteno da se pojave u

terapijskom setingu."

Morenov originalni izraz za ono što poznajemo kao psihodramsko odigravanje

bio je "acting out". Ovaj izraz je od tih vremena toliko korišten da opiše "acting out"

nesvesnog ponašanja izazvanog analitičkom terapijom ali odigranog van terapijskog

okruženja, da taj izraz retko koristimo u originalnom značenju.

Moreno je o acting outu rekao:

Kad sam 1928. uveo ovaj izraz značio je odigravanje onog što je u pacijentu u

suprotnosti sa igranjem uloge koja je pacijentu nametnuta od nekog van njega.

Nije bilo mišljeno da se ne sme odigravati jer se time kamuflira oblik otpora

(po psihoanalitičkom gledanju). Mislio sam suprotno - da se mora odigravati

jer se tako mogu predstaviti značajna unutrašnja iskustva pacijenta, koja inače

ostaju kamuflirana i teška odn nemoguća za interpretaciju. U psihodramskom

razmišljanju odigravanje iz unutra ili acting out je neophodna faza u procesu

terapije.

Tu Moreno razlikuje između iracionalnog neuračunljivog acting outa u životu,

štetnog za pacijenta ili druge, i terapijskog, kontrolisanog acting outa u terapijskom

setingu.

ZAKLJUČAK

"Filozofija trenutka" koju je razvio J.L.Moreno je kamen temeljac

psihodrame. Moreno je ponudio pogled na svet po kojem se sva ljudska bića smatraju

beskonačno spontanima i kreativnim i statusno jednakim. Ovaj stav bi trebao biti

izhodište za direktore svih psihodramskih seansi. Direktorka* bi trebala da bude

svesna fizioloških signala članova grupe, trebala bi da koristi zagrevanje, trebala bi da

bude svesna telesne napetosti članova grupe i da pokuša da olakša njihovo telesno

sećanje. Njen cilj bi trebala da bude i stimulacija telesnih procesa isceljenja u procesu

psihoterapijskog samoistraživanja kroz dramski metod ovde-i-sada. To naravno

uključuje akciju.

(*ova Kejt očigledno pokušava da bude polno ravnopravna dajući u ovom delu teksta direktoru, koji u

engleskom nema definisan pol, na ovom mestu ženski pol - ostavila tako jer mi je zabavna)

Centralno mesto u Morenovoj psihodrami ima koncept susreta, koji zahteva

autentičnost i maksimalno uključenje u susretanju drugih ovde-i-sada. To vodi većoj

svesnosti tele, toku osećaja između ljudi, koji nam za uzvrat omogućava da adekvatno

reagujemo na druge. Svesnost koncepata ko-svesnog i ko-nesvesnog omogućuje nam

da definišemo probleme u interpersonalnom kontekstu umesto u kontekstu izolovanog

pojedinca. Razumevanje teorija uloga daje nam instrument za analizu uloga članova

grupe i repertoara uloga, količine raspoloživih uloga kojima pojedinac vlada

adekvatno u datom vremenu. Svesnost o repertoaru uloga članova grupe može voditi

direktora kad se biraju ogzilijeri kako se repertoar uloga osobe može oplemeniti

igranjem uloga koje su nedovoljno razvijene. Kapacitet za zamenu uloga omogućuje

nam da sebe i druge vidimo iz nove perspektive i olakšamo proces samorealizacije.

Posredni delovi selfa su telo, duša i društvo.

Moreno je želeo da usvojimo njegovu filozofiju i principe, da bi radili na

poboljšanju sveta, boreći se s negativnim efektima mehanizacije i robotizacije i

stereotipima - što je smatrao živom smrću ili "normozom". Njegov cilj je bio, a može

da bude i naš, da razvijamo spontanost i kreativnost da bi učestvovali u stvaranju

sveta u kojem živimo.

Beskonačno prostranstvo i zvezdano nebo bili su simboli naših predaka da

postoji mesto za svako živo biće. Oni su bili vekovni izazov inovativnosti

čoveka u nastojanjima da stvori uslove za opstanak svih.

(Moreno)

Prevela Nataša Milošević