Nikolo AmanitiJa i ti

Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi

Naslov originala: Niccolò Ammaniti, Io e te

A ovo je posvećeno mojoj majci i mom ocu

U istinskoj, mrkloj noći duše uvek je tri sata posle ponoći.Frensis Skot Ficdžerald, Doba džeza.

But can you save me?Come on and save meIf you could save meFrom the ranks of the freaksWho suspect they could never love anyone.Aimee Mann, Save me.1

1 Ali, možeš li me izbaviti?Dođi i izbavi meKad bi mogao da me izbavišOd hordi čudovištaKoja slute da nikada ne bi mogla voleti nikoga.Ejmi Men, Izbavi me.

Bejtsova mimikrija se ispoljava kad neka bezopasna životinjska vrstakoristi vlastitu sličnost s drugom, otrovnom ili toksičnom vrstom kojaživi na istoj teritoriji, podražavajući njenu boju i ponašanje. Na taj način,grabljivice ovu bezazlenu vrstu povezuju sa onom opasnom kojupodražava, što uvećava njene izglede za opstanak.

Čividale del Friuli12. januar 2010.

- Može kafa?Konobarica me odmerava preko okvira svojih naočara. U ruci joj

je bokal srebrnaste boje.Pružam joj šolju. – Hvala.Sipa mi kafu do vrha. – Došli ste zbog sajma?Odrečno odmahujem glavom. – Kakvog sajma?- Sajma konja.Posmatra me. Očekuje da joj kažem zbog čega sam u Čividaleu del

Friuli. Naposletku izvadi nekakav blokčić. – Broj Vaše sobe?Pokazujem joj ključ. – Sto devetnaest.Zapisuje broj. – Ako budete hteli još kafe, možete i sami da dospete za

šankom.- Hvala.- To mi je posao.Ona se udaljuje, a ja smesta iz novčanika vadim cedulju presavijenu

na četiri dela i raširim je na stolu.Cedulju je napisala moja sestra Olivija, pre deset godina, dvadeset

četvrtog februara dvehiljadite godine.Tada sam ja imao četrnaest, a ona dvadeset i tri godine.

RimPre deset godina

1.

Te večeri, osamnaestog februara dvehiljadite, rano sam legao i odmahutonuo u san, ali, tokom noći sam se probudio i više mi nije pošlo zarukom da ponovo zaspim.

U šest i deset, s jorganom navučenim do brade, disao sam otvorenihusta.

U kući je vladala tišina. Čuli su se samo kiša kako dobuje po prozoru,moja majka na gornjem spratu, kako korača od spavaće sobe do kupatila ivazduh kako ulazi u moj dušnik i izlazi iz njega.

Uskoro će doći da me probudi kako bi me odvezla na ugovorenomesto, da se pridružim ostalima.

Uključio sam lampu u obliku cvrčka, koja se nalazila na noćnomstočiću. Zelena svetlost obojila je ugao sobe u kojem su stajali ranacprepun odeće, skijaška jakna, torba sa skijaškim cipelama i skije.

Od svoje trinaeste do četrnaeste godine naglo sam iždžikljao, kao dasu me đubrili, i visinom sam nadmašio svoje vršnjake. Moja majka jegovorila da su me konji razvukli. Provodio sam silno vreme predogledalom, posmatrajući svoju bledu kožu posutu pegama i malje nanogama. Na glavi mi je rastao smeđi žbun iz kojeg su štrčale uši. Pubertetmi je preoblikovao crte lica, a između dva zelena oka isticao se povelikinos.

Ustao sam i zavukao ruku u džep ranca oslonjenog o zid kraj vrata.- Nožić je tu. Baterijska lampa takođe. Sve je tu. – izgovorio sam

šapatom.Koraci moje majke u hodniku. Sigurno je obula teget cipele sa

visokim potpeticama.Bacio sam se na krevet, ugasio sam lampu i napravio se da spavam.- Lorenco, probudi se. Kasno je.Podigao sam glavu sa jastuka i protrljao oči.Moja majka je podigla roletnu. – Kakav odvratan dan... Nadajmo

se da je u Kortini lepše.Na turobnoj svetlosti praskozorja ocrtavala se njena vitka figura.

Obukla je sivu suknju i sako koji je nosila u značajnim prilikama.Džemper sa okruglim izrezom. Biseri. I teget cipele sa visokimpotpeticama.

- Dobro jutro. – zevnuo sam, kao da sam se tog časa probudio.Sela je na ivicu kreveta. – Dušo, jesi li dobro spavao?- Da.- Idem da ti spremim doručak. Ti se umij za to vreme.- Nihal?Provukla mi je prste kroz kosu. – U ovo doba još spava. Je l’ ti dao

ispeglane majice?

Potvrdno sam klimnuo glavom.- Ustani, hajde.Hteo sam to da učinim, ali me je u grudima nešto gušilo.- Šta ti je?Uhvatio sam je za ruku. – Da li me voliš?Ona se nasmešila. – Naravno da te volim. – Ustala je, pogledala se u

ogledaju pored vrata i popravila suknju. – Ustani, hoćeš li? Zar i danastreba da te molim da se digneš iz kreveta?

- Poljubac.Nagla se prema meni. – Znaš, ne ideš u vojsku, nego na skijanje

nedelju dana.Zagrlio sam je i zaronio glavu u plavu kosu koja joj je pala preko lica,

a nosem sam joj dotakao vrat.Lepo je mirisala. Podsećala me je na Maroko. Na uzane uličice

načičkane tezgama na kojima su vreće pune raznobojnih namirnica. Ali,ja nikad nisam bio u Maroku.

- Kakav ti je ovo miris?- Sapun sa aromom sandalovine. Uobičajeni.- Možeš li da mi ga pozajmiš?Podigla je obrvu. – Zašto?- Koristiću ga za kupanje, tako ćeš i ti biti uz mene.Skinula mi je pokrivač. – Sad ćeš ti odjednom toliko da se kupaš?Hajde, ne glupiraj se, nećeš imati vremena ni da me se setiš.

Kroz prozor BMW-a posmatrao sam zid zoološkog vrta prekrivenizbornim plakatima mokrim od kiše. Iznad zida, u velikom kavezu zaptice grabljivice, kraguj je stajao na suvoj grani. Bio je nalik starici ucrnini koja spava na kiši.

Od grejanja u kolima nisam mogao da dišem, a keks od doručkakao da mi je zapeo u grlu.

Kiša je jenjavala. Neki par, on debeo a ona mršava, radio jegimnastiku na stepeništu Muzeja savremene umetnosti, prekrivenomtrulim lišćem.

Pogledao sam svoju majku.- Šta je bilo? – rekla je, ne skrećući pogled s puta.

Isprsio sam se, trudeći se da podražavam duboki glas svoga oca:-Arijana, trebalo bi da opereš ova kola. Izgledaju kao svinjac na četiritočka.

Ona se nije nasmejala. – Jesi li se pozdravio s ocem?- Da.- Šta ti je rekao?- Da ne pravim sranja i da ne skijam kao ludak. – Napravio sam

pauzu. – I da te ne zivkam svaki čas.

- Baš to je rekao?- Da.- Promenila je brzinu i skrenula u ulicu Flaminija. Grad su počeli da

preplavljuju automobili. – Zovi me kad god hoćeš. Jesi li sve poneo?Muziku? Mobilni?

- Da.Sivo nebo pritiskalo je krovove i antene.- Jesi li poneo torbicu s lekovima? Jesi li stavio i toplomer u nju?- Da.Neki mladić na velikoj vespi smejao se u mobilni telefon uvučen u

kacigu.- Novac?- Da.Prešli smo preko mosta na Tibru.- Ostalo smo, čini mi se, sinoć zajedno proverili. Imaš sve.- Da. Imam sve.Zaustavili smo se na semaforu. Neka žena u fijatu petsto gledala je

pravo ispred sebe. Na pločniku je neki starac vukao dva labradora zasobom. Jedan galeb se ugnjezdio na ogoljenoj krošnji nekog drveta,prekrivenog plastičnim kesama, koje je štrčalo iz blatnjave vode.

Da mi je prišao Bog i upitao me da li bih hteo da budem taj galeb,odgovorio bih potvrdno.

Odvezao sam sigurnosni pojas. – Ostavi me ovde.Pogledala me je kao da ne razume. – Kako ovde?- Da. Ovde.Na semaforu se upalilo zeleno svetlo.- Zaustavi, molim te.Ali, ona je nastavila da vozi. Srećom, ispred nas je bio kamion sa

đubretom i usporavao nas je.- Mama! Stani.- Veži pojas.- Molim te, stani.- Ali zašto?- Hoću sam da se nađem s njima.- Ne razumem.Počeo sam da vičem. – Stani, molim te!Moja majka se približila trotoaru, ugasila motor i zagladila kosu. –

Dobro, šta se ovo dešava? Lorenco, molim te, nemoj da izvodiš... Znaš dami u ovo doba mozak ne radi.

- U stvari... – Stisnuo sam pesnice. – Svi ostali će doći sami. Nemogu ja da se pojavim s tobom. Bio bi to užasan blam.

- Čekaj, molim te... – Protrljala je oči. – Dakle, treba ovde da teostavim?

- Da.- Zar ni Alesijinim roditeljima da se ne zahvalim?Slegnuo sam ramenima. – Nema potrebe. Preneću im ja.- Nema ni govora o tome. – I okrenula je ključ.Bacio sam se na nju. – Ne... Ne... Molim te.Odgurnula me je. – Šta me moliš?- Pusti me da odem sam. Ne mogu tamo da se pojavim s mamom.Zezaće me.- Kakva budalaština... Hoću da znam da li je sve u redu, da li trebanešto da uradim. To je osnovni red. Nisam ja seljančura kao ti.- Nisam ja seljačina. Ja sam isti kao svi ostali.Uključila je migavac. – Ne. Ne dolazi u obzir.Nisam predvideo da će mojoj majci biti toliko važno da me isprati.Bes je u meni počeo da raste. Stao sam da se udaram pesnicama po

nogama.- Šta to radiš?- Ništa. – Stisnuo sam ručku na vratima toliko jako da su mi zglavcipobeleli. Došlo mi je da iščupam retrovizor i njime razbijemprozorsko staklo.- Zašto se ponašaš kao derište?- Ti se ponašaš prema meni kao da sam... seronja.Prostrelila me je pogledom. – Nemoj da psuješ. Znaš da to ne

podnosim. I nema potrebe da ovde praviš scene.Lupio sam pesnicom po komandnoj tabli. – Mama, hoću da odem

sam, dođavola. – Od besa mi se grlo stislo. – Dobro. Neću da idem.Možeš biti zadovoljna.

- Pazi, sad ću stvarno da se naljutim, Lorenco.Upotrebio sam i poslednji adut. Svi su rekli da će sami doći na

ugovoreno mesto. Samo sam ja taj koji uvek dolazi s mamicom. Zbogtoga i imam probleme.

- Nemoj sad da me optužuješ da ti ja pravim probleme.- Tata je rekao da treba da budem samostalan. Da treba da imam svojživot. Da treba da se odvojim od tebe.Moja majka je zažmurila i stisnula svoje tanke usne kao da ne želi da

progovori. Okrenula je glavu i zagledala se u automoile koji su prolazili.- Ovo je prvi put da su me pozvali... šta će misliti o meni? – nastaviosam.Osvrnula se oko sebe, kao da se nada da će joj neko kazati šta da radi.Stisnuo sam joj ruku. – Mama, ne brini...Odmahnula je glavom: - Ne. Mnogo sam zabrinuta.Jednom rukom sam obgrlio skije, u drugoj sam držao torbu sa

skijaškim cipelama, ranac mi je bio na leđima, stajao sam i posmatraosvoju majku kako vozi u rikverc. Pozdravio sam je i sačekao dok BMWnije stigao do mosta i nestao s vidika.

Zaputio sam se bulevarom Macini. Prošao sam pored zgrade televizije.Na stotinjak metara od ulice Kol di Lana usporio sam, dok mi je srce svebrže lupalo. Osećao sam gorčinu u ustima, kao da ližem bakarnu žicu.Smetale su mi sve te stvari koje sam vukao. A u perjanoj jakni bilo je kaou sauni.

Kad sam stigao do raskrsnice, promolio sam glavu iza ugla.Na kraju ulice, ispred neke novoizgrađene crkve, stajao je veliki

mercedes karavan. Video sam Alesiju Ronkato, njenu majku, Sumerca iOskara Tomazija kako stavljaju kofere u prtljažnik. Volvo sa parom skijana krovu zaustavio se kraj mercedesa, iz njega je izašao Rikardo Doboš ipritrčao ostalima. Nedugo zatim iz automobila je izašao i Dobošev otac.

Povukao sam se unatrag, priljubljen uza zid. Prislonio sam skije,raskopčao jaknu i ponovo provirio.

Alesijina majka i Dobošev otac sada su pričvršćivali skije na krovmercedesa. Sumerac je skakutao i tobože boksovao Doboša. Alesija iOskar Tomazi razgovarali su mobilnim telefonom.

Pripreme za polazak trajale su čitavu večnost, Alesijina majka seljutila što joj kći ne pomaže, Sumerac se popeo na krov automobila kakobi proverio skije.

I naposletku su krenuli.

Vozeći se u tramvaju osećao sam se kao idiot. Sa skijama ikramponkama, stešnjen između radnih ljudi u odelima sa kravatom imajki koje prate decu u školu.

Kad bih zažmurio, činilo mi se da se vozim žičarom. Da sam saAlesijom, Oskarom Tomazijem, Dobošem i Sumercem. Mogao sam daosetim miris kakao butera njihovih krema za sunčanje. Izašli bismo izkabine, uz podgurkivanje i smeh, galamili bismo i bilo bi nas baš briga zasve druge, poput onih koje moji roditelji zovu seljačinama. Mogao samda kažem nešto zabavno i oni bi se smejali dok vezuju skije. Imitirao bihnekoga, izvalio neki štos. Meni izvaljivanje štosova u društvu nikad nijepolazilo za rukom. Moraš da budeš veoma samouveren da bi provaljivaou društvu.

- Život je tužan bez humora – rekao sam.- Sušta istina – odgovorila je neka žena koja je stajala pored mene.

To o humoru rekao je moj otac kad me je brat od strica Vitorio gađaokravljom balegom prilikom jedne šetnje na selu. U besu sam zgrabio nekukamenčinu i tresnuo je o drvo dok se onaj mentol valjao od smeha.Smejali su se i moj otac i moja majka.

Okačio sam skije o rame i izašao iz tramvaja.

Pogledao sam na sat. Deset do osam.Suviše rano za povratak kući. Sigurno bih sreo tatu u odlasku na

posao.Zaputio sam se prema parku Vile Borgeze, na zaravan kraj

zoološkog vrta, gde psi mogu slobodno da trče. Seo sam na klupu,izvadio flašicu koka kole iz ranca i otpio gutljaj.

Mobilni telefon mi je zazvonio u džepu. Sačekao sam nekolikotrenutaka pre nego što sam se javio.

- Mama...- Je li sve u redu?- Da.- Jeste li krenuli?- Da.- Ima li gužve u saobraćaju?Jedan dalmatinac me je poprskao blatom. – Pomalo...- Mogu li da čujem Alesijinu mamu? – Ne može da se javi. Vozi.- Onda ćemo se čuti večeras, pa ću joj se zahvaliti.Dalmatinac je zalajao na gazdaricu kao da traži od nje da joj baci prut.Prekrio sam mikrofon šakom i potrčao prema ulici.- U redu.- Čujemo se kasnije.- Dobro, mama. Čujemo se kasnije... A gde si sad? Šta radiš?- Ništa. U krevetu sam. Htela bih da odspavam još malo.- A kad ćeš izaći iz kuće?- Kasnije ću otići kod bake.- A tata?- Upravo je izašao.- Aha... dobro. Dakle, ćao.- Ćao.Savršeno.

Spazio sam Orangutana kako čisti lišće u dvorištu.Taj sam nadimak nadenuo Frankinu, nastojniku u mojoj zgradi. Bio

je pljunuti majmun sa Sumatre. Glava mu je bila okrugla i prekrivenariđkastom kosom koja mu je uokvirivala teme, padala preko ušiju iduž vilične kosti, spajajući se na bradi. Spojene tamne veđe presecalesu mu čelo. I hod mu je bio neobičan. Išao je malo pogureno a dugeruke, sa izvrnutim dlanovima, visile su mu uz telo, dok mu se glavaklatila.

Bio je iz kalabrijskog sela Soverato, gde mu je živela porodica. Alije odvajkada radio u našoj zgradi. Meni je bio simpatičan. Mojiroditelji ga nisu podnosili, jer se, kako su govorili, previše prisnoophodi prema stanarima.

Moj problem je sada bio kako da uđem u zgradu a da me on neopazi.

Frankino je bio spor kao puž i kad bi počeo da čisti dvorište, to bipotrajalo čitavu večnost.

Skriven iza kamiona parkiranog s druge strane ulice, izvadio sammobilni i otkucao njegov kućni broj.

U suterenu se oglasio telefon. Prošlo je dosta vremena dok gaOrangutan nije čuo. Konačno je odložio metlu i krenuo ka portirnici,klateći se u hodu i video sam kako silazi niz stepenice koje su vodiledo njegovog stana.

Zgrabio sam skije i kramponke i prešao ulicu. Umalo da mepregazi neka kia koja je stala da trubi. Iza nje je još nekolikoautomobila naglo prikočilo, a vozači su me psovali na sav glas.

Stisnutih zuba, dok su mi skije ispadale iz ruku, a ranac odvaljiivaoramena, isključio sam mobilni i ušao u dvorište. Prošao sam poredžabokrečinom prekrivene fontane u kojoj su plivale zlatne ribice ipored livade sa engleskom travom i mermernim klupama na kojima sene može sedeti. Kola moje majke bila su parkirana kraj nadstrešniceiznad ulaza u zgradu, ispod palme, za koju je ona našla stručnjaka daje izleči od crvene pipe, parazita što napada palme.

Moleći se Bogu da ne naletim na nekog stanara koji izlazi izzgrade, ušunjao sam se u ulaz i protrčao kroz crveni pasaž, prošao sampored lifta i sjurio se niz stepenice koje vode u podrum.

Kad sam stigao dole, nisam mogao da dođem do daha. Pipajući pozidu pronašao sam prekidač. Upalile su se dve dugačke, škiljaveneonske sijalice i osvetlile uzani hodnik bez prozora. S jedne strane,duž zida, nalazile su se vodovodne cevi, a s druge zaključana vratapodruma stanara. Kad sam stigao do trećih, zavukao sam ruku u džep,izvadio dugački ključ i okrenuo ga u bravi.

Vrata su se širom otvorila i ukazala se velika, pravougaonaprostorija. Visoko prema tavanici nalazila su se dva prozorčićaprekrivena prašinom, kroz koje se probijao tračak svetlosti i padao nanameštaj zastrt platnenim prostirkama, sanduke krcate knjigama,posuđem i odećom, crvotočne ragastove, drvene stolove i vrata,umivaonike sa skorelim vodenim kamencem i naslagane stolicepunjene slamom. Gde god bih bacio pogled, video bih gomilu stvari.Kauč sa tamnoplavim cvetovima. Hrpa ubuđalih vunenih dušeka,zbirka starih časopisa koje su pojeli crvi. Stare ploče. Lampe saiskrivljenim abažurima. Model glave za perike od kovanog gvožđa.Tepisi uvijeni novinskom hartijom. Veliki keramički buldog sarazbijenom šapom.

Opremljen stan iz pedesetih godina prošlog veka sabijen upodrumsku prostoriju.

Ali, sa strane se nalazio madrac sa pokrivačem i jastukom. Najednom niskom stočiću bilo je uredno poređano deset konzervi šunke,dvadeset konzervi tunjevine, tri pakovanja hleba za tost, šest teglituršije, dvanaest boca mineralne vode, sokova i koka kole, jednavelika tegla nutele, dve tube majoneza, kutije keksa, napolitanki i dvemlečne čokolade. Na jednom sanduku stajali su mali televizor,plejstejšn, tri romana Stivena Kinga i nekoliko stripova iz serijeMarvel.

Zatvorio sam vrata.To će biti mojih nedelju dana na skijanju.

2.

Progovorio sam tek kad mi je bilo tri godine i ćaskanje mi nikadnije bilo jača strana. Ako bi mi se neki neznanac obratio, odgovarao sam:da, ne, ne znam. A ako bi uporno i dalje zapitkivao, odgovarao sam onošto je taj želeo da čuje.

Kad već o nečemu razmišljaš, šta ima o tome da pričaš?„Lorenco, ti si kao kaktus, rasteš neprimetno, dovoljna ti je koja

kap vode i malo svetla“, govorila mi je stara dadilja iz Kazerte.Kako bih imao s kim da se igram, roditelji su plaćali devojke da me

čuvaju. A ja sam više voleo da se igram sâm. Zatvorio bih vrata izamišljao da je moja soba usamljena letelica koja plovi kroz vasionu.

Problemi su se pojavili kada sam pošao u osnovnu školu.Slabo se sećam tog razdoblja. Pamtim imena učiteljica, oleandre u

dvorištu, velike srebrnaste posude do vrha pune vrelih makarona u đačkojkuhinji. I ostale.

Ostali su bili svi osim moje majke, moga oca i bake Laure.Kada ti ostali nisu hteli da me ostave na miru, kad su me suviše

gnjavili, nekakav oblak jare peo bi mi se uz noge, preplavio mi trbuh iproširio se sve do vrhova prstiju, tada bih stisnuo pesnice i udario.

Kada sam Đampaola Tinarija gurnuo sa zidića tako da je paonaglavačke na beton i morali su da mu stave kopče na čelo, iz škole supozvali moje roditelje.

U zbornici je učiteljica kazala mojoj majci: - Ovde se ponaša kaoputnik koji na stanici čeka voz za povratak kući. Nikog ne dira, ali akomu neki drugar dosađuje, počinje da viče, sav se zajapuri od besa i gađaga svime što dohvati. – Učiteljica je, u neprilici, spustila pogled. –Ponekad me plaši. Ne znam... savetovala bih Vam da...

Majka me je odvela kod profesora Masburgera. – Videćeš. Onpomaže mnogim dečacima.

- A koliko treba da budem tamo?- Četrdeset pet minuta. Dvaput nedeljno. Odgovara ti?

- Da. Nije mnogo – rekao sam joj.Ako moja majka misli da ću posle toga biti kao ostali, meni to

odgovara. Svi, uključujući moju mamu, treba da misle da sam normalan.Tamo me je odvodio Nihal. Debela sekretarica koja je mirisala na

bombone uvodila me je u sobu sa niskom tavanicom, gde se osećao zadahmemle.. Neki sivi zid video se kroz prozor. Na svetlosmeđim zidovimaprostorije bile su okačene stare crno-bele fotografije Rima.

- Je l’ se ovde ispruže svi koji imaju probleme? – upitao samprofesora Masburgera, pokazujući mali ležaj presvučen izbledelimbrokatom na koji je trebalo da legnem.

- Naravno. Svi. Tako će ti biti lakše da pričaš.Savršeno. Pretvaraću se da sam normalan dečak koji ima probleme.

Ovoga je lako prevariti. Vrlo dobro znam kako ostali razmišljaju, šta imse dopada i šta žele. A ako to što znam ne bude dovoljno, taj krevetić gdeću se opružiti preneće mi, kao što toplo telo prenosi toplotu hladnom, svemisli dece koja su na njemu ležala pre mene.

I tako sam mu pričao o nekom drugom Lorencu. O Lorencu koji sestidi da razgovara sa ostalima, ali želi da bude isti kao oni. Dopadalo mise da se pretvaram kako volim druge.

Bilo je proteklo nekoliko nedelja od početka terapije kada sam čuoroditelje kako razgovaraju šapatom u salonu. Otišao sam u radnu sobu.Izvadio sam nekoliko knjiga iz biblioteke i prislonio uho na zid.

- Dakle, šta mu je? – upitao je moj otac.- Rekao je da ima narcisoidni sindrom.- U kom smislu?- Kaže da Lorenco ne može da oseti empatiju prema drugima. Sve

ono što je izvan njegovog afektivnog kruga za njega ne postoji, ne izazivau njemu nikakva osećanja. Misli da je drugačiji i da ga samo oni koji sudrugačiji poput njega mogu razumeti.

- Znaš šta ja mislim? Da je taj Masburger pravi seronja. Nepoznajem nijednog dečaka koji je tako osećajan kao naš sin.

- Tačno, ali samo prema nama, Frančesko. Lorenco misli da smo midrugačiji, dok za sve ostale smatra da mu nisu ravni.

- On je snob? Je l’ to profesor hoće da nam kaže?- Rekao je da ima ogroman ego.Moj otac je prsnuo u smeh. – Hvala Bogu. Zamisli da ima sićušan

ego... Dosta s tim, izbavićemo ga iz ruku tog nesposobnjakovića pre negošto detetu stvarno napravi zbrku u glavi. Lorenco je normalan dečak.

- Lorenco je normalan dečak – ponovio sam ja.

Mic po mic shvatio sam kako treba da se ponašam u školi. Moram dase držim po strani, ali ne preterano, inače će me primetiti.

Bio sam neprimetan kao šaran na tezgi sa šaranima. Podražavao sam

okolinu kao onaj neprimetni insekt među suvim grančicama. I naučio samkako da savladam bes. Otkrio sam da u trbuhu imam rezervoar, a kad bise napunio, praznio sam ga kroz stopala, te je bes odlazio u zemlju iprodirao u utrobu planete, gde je sagorevao u večnom plamenu.

Sada me više niko nije smarao.U petom razredu upisali su me u Sent Džozef, englesku školu koju

su pohađala deca diplomata, stranih umetnika zaljubljenih u Italiju,američkih menadžera i bogatih Italijana, koji mogu da plate školarinu.Tamo niko nije bio svoj na svome. Govorili su različite jezike i izgledalikao da su u prolazu. Devojčice su se družile za svoj groš, a dečaci suigrali fudbal na velikoj livadi ispred škole. Dobro sam se snašao.

Ali, moji roditelji nisu bili zadovoljni. Trebalo je da imam idrugove.

Fudbal je tupava igra, svi trče za loptom, ali to se ostalima dopada.Ako naučim tu igru, na konju sam. Imaću drugove.

Skupio sam hrabrost i stao na gol, gde niko nikada nije hteo dabude i otkrio sam da baš i nije tako odvratno kad braniš mrežu odneprijateljskih napada. Bio je neki Anđelo Stangoni, kad bi se dokopaolopte, niko mu je više nije mogao oduzeti. Kao munja bi se stvorio predgolom i šut mu je bio ubojit. Jednoga dana neko ga je sapleo. Penal. Ja nasredini gola. On uzima zalet.

Ja nisam čovek, govorim u sebi, ja sam Grozon, odvratna a hitraživotinja, koju su naučnici proizveli ukrštanjem u nekoj laboratoriji uUmbriji, s ciljem da u životu obavi jedan jedini zadatak, posle možemirno da crkne. Da odbrani Zemlju od smrtonosnog meteorita.

I tako je Stangoni uputio snažan šut pravo prema golu, na desnustranu, a ja sam se bacio kako to samo Grozon može da izvede, ispružiosam ruke, lopta je bila u mojim šakama, odbranio sam gol.

Sećam se kako su me moji drugovi grlili i bilo je lepo jer suverovali da sam jedan od njih.

Primili su me u svoju ekipu. Sada sam imao drugove koji su mi sejavljali telefonom. Odgovarala je moja majka i bila je srećna što može dakaže: „Lorenco, tebe traže.“

Govorio sam da idem kod drugara, ali sam se zapravao skrivao kodbake Laure. Živela je u potkrovlju, blizu naše kuće, sa starim basetomPeriklom, i negovateljicom Olgom, Ruskinjom. Popodneva smo provodiliigrajući kanastu. Ona je pila bladi meri, a ja sok od paradajza sa biberom isolju. Sklopili smo sporazum: ona me je pokrivala za tobožnje viđanje sdrugovima, a ja nikome nisam spominjao bladi meri.

Ali, godine u toj školi proletele su za tili čas i otac me je pozvao usvoju radnu sobu, pokazao mi da sednem u fotelju i rekao: - Lorenco,mislim da je vreme da se upišeš u običnu gimnaziju. Dosta je bilo tih

privatnih škola sa tatinim sinovima. Kaži mi, da li više voliš matematikuili istoriju?

Bacio sam pogled na sve one njegove knjižurine o drevnimEgipćanima, o Vaviloncima, uredno složene na policama biblioteke. –Istoriju.

Zadovoljno me je potapšao po ramenu. – Odlično, ljudino, imamoiste sklonosti. Videćeš, dopašće ti se klasična gimnazija.

Kada sam, prvoga dana te školske godine, došao pred gimnaziju,samo što nisam pao u nesvest.

Bio je to pravi pravcati pakao. Dece je bilo na stotine. Kao ispredulaza na neki koncert. Neki su bili mnogo stariji od mene. I brada im jerasla. Devojke sa sisama. Svi na motorima, ili na skejtu. Jedni su trčali.Drugi se cerekali. Treći su galamili. Jedni su ulazili u kafić, a drugiizlazili iz njega. Jedan se uspentrao na drvo i okačio o granu ranac nekedevojčice, koja ga je gađala kamenjem.

Bio sam toliko prestravljen da nisam mogao da dišem. Oslonio samse o zid išaran natpisima i crtežima.

Zašto moram da idem u školu? Zašto je svet tako uređen? Rodiš se,ideš u školu, radiš i umreš. Ko je odlučio da je to pravi način? Zar nemože da se živi drugačije? Kao što su živeli ljudi u pećinama? Kao mojabaka Laura, koja je, kao mala, školu završila kod kuće i nastavnice sudolazile kod nje? Zašto i ja ne mogu tako? Zašto me ne ostave na miru?Zašto moram da budem kao ostali? Zašto ne mogu da živim sam, u nekojkanadskoj prašumi?

- Ja nisam kao oni. Ja imam ogroman ego – promrmljao sam, kad sume trojica mamlaza, koji su se držali pod ruku, odgurnuli kao da samčunj: - Nestani, isprdak.

Kao u transu, video sam kako se moje noge, krute kao štapovi, krećudo učionice. Seo sam u pretposlednju klupu, do prozora, i pokušao dabudem nevidljiv.

Ali, otkrio sam da tehnika stapanja sa okolinom u tom neprijateljskomsvetu ne prolazi. Grabljivice u toj školi bile su znatno razvijenije iagresivnije, i kretale su se u čoporu. Bilo kakav zastoj, bilo kakvoneuobičajeno ponašanje, odmah bi primetili i kaznili.

Uzeli su me na zub. Zezali su me zbog oblačenja, zbog toga štoćutim. A onda su me gađali pernicama.

Preklinjao sam roditelje da me prebace u drugu školu, neka školaza neprilagođene ili gluvoneme bila bi savršena. Iznalazio sam svakojakeizgovore da ostanem kod kuće. Prestao sam da učim. U razredu samprovodio vreme brojeći minute do izlaska iz te tamnice.

Jednoga jutra ostao sam kod kuće zbog izmišljene glavobolje i nateleviziji sam video dokumentarnu emisiju o insektima imitatorima.

Negde u tropskim predelima živi muva koja podražava ose. Poputsvih pripadnika njene vrste, ima dva para krila, ali se preklapaju, paizgleda kao da ima samo jedan par. Na trbuhu ima žute i crne pruge, pipcisu joj dugački a oči buljave, ima čak i lažnu žaoku. Nikom ne škodi,bezopasna je. Ali, budući da je tako preobučena kao osa, plaše je se ptice,gušteri, pa čak i ljudi. Može mirno da uđe u osinjak, jedno odnajopasnijih i najbolje čuvanih mesta na svetu, niko je neće prepoznati.

Sve sam pogrešno radio.Evo kako treba da se postavim.Da podražavam one najopasnije.Počeo sam da nosim ono što su nosili ostali. Adidas patike,

pocepane farmerke, crnu duksericu sa kapuljačom. Sklonio sam razdeljaki pustio kosu. Hteo sam da stavim i minđušu u uho, ali mi majka to nijedozvolila. Umesto toga, za Božić su mi poklonili mali motocikl. Onajnajobičniji.

Hodao sam kao oni. Raskrečenih nogu. Bacao sam ranac na pod išutirao ga.

Podražavao sam ih nenapadno. Inače imitacija za tili čas može dase pretvori u karikaturu.

Za vreme časova sedeo sam u klupi pretvarajući se da slušam, a ustvari sam se predavao vlastitim sanjarenjima, izmišljao sam naučnofantastične priče. Išao sam i na gimnastiku, smejao sam se fazonima kojesu drugi izvaljivali, tupavo zadirkivao devojčice. Nekoliko puta samdrsko odgovorio profesorima. Predao sam i prazan list hartije na nekojpismenoj vežbi.

Tako je muva uspela da ih sve prevari, savršeno se uklopila uosinju zajednicu. Verovali su da sam jedan od njih. Da sam kul.

Kad bih se vratio kući, mojima sam pričao kako u školi svi kažu dasam simpatičan i izmišljao sam zabavne pričice o događajima koji su mise navodno desili.

Ali, kako sam nastavljao s izvođenjem te farse, sve više sam osećaokoliko sam drugačiji. Međa koja me je razdvajala od ostalih postajala jesve veća. Dok sam bio sam, bio sam srećan, pred drugima sam morao daglumim.

To me je, katkad, plašilo. Zar ću morati da ih podražavam do krajaživota?

Imao sam utisak da mi muva u meni govori istinu. Objašnjava mikako te drugovi za tili čas zaborave, kako su devojčice zlobne i ismevajute, kako je, čim kročiš iz kuće, svet tek puko nadmetanje, tlačenje inasilje.

Jedne noći sanjao sam takav košmar da sam se prenuo vrišteći.Shvatio sam da su se majica i farmerke pretvorili u moju kožu, a adidas

patike u stopala. A ispod jakne, tvrde kao ljuštura, mrdalo se stotinuinsekatskih pipaka.

Sve je teklo kao po loju sve dok, jednoga jutra, nisam na trenpoželeo da umesto muve preobučene u osu budem prava osa.

Tokom velikog odmora obično bih lutao hodnicima koji su vrveliod đaka, kao da žurim da nešto obavim, tako nikome nisam bio sumnjiv.A potom, pre nego što se oglasi zvonce, vratio bih se u svoju klupu ipojeo picu sa šunkom, istu onakvu kakvu su svi kupovali u školskojpekari. U razredu se vodio uobičajeni boj sunđerom. Učenici podeljeni udve ekipe gađali su jedni druge. Da su me slučajno pogodili, gađao bih ija njih, nastojeći, ako je moguće, da nikoga ne pogodim, kako bih izbegaoodmazdu.

Iza mene sedela je Alesija Ronkato. Sva se bila unela u razgovor saOskarom Tomazijem dok su na nekoj cedulji ispisivali spisak imena.

Kakav li je to sad spisak?Ma, mene to zapravo u životu ne zanima, baš nimalo, a opet, ta

prokleta radoznalost, koja katkad iskrsne, bez ikakvog razloga, potaklame je da se nagnem unatrag, da ih bolje čujem.

- Hoće li ga pustiti, šta misliš? – upravo je pitao Oskar Tomazi.- Ako ih zamoli moja majka – odvratila je Alesija Ronkato.- A možemo svi da dođemo?- Svakako, ima prostora... – Neko je počeo da se dernja i nisam

uspeo ništa više da čujem.Možda se dogovaraju koga da pozovu na neku žurku.Na izlazu sam stavio slušalice, ali nisam pustio muziku. Alesija

Ronkato i Oskar Tomazi stajali su kraj zida, zajedno sa Sumercem iRikardom Dobošem. Svi su bili usplahireni. Sumerac je pravio skijaškepokrete, savijao je kolena kao da vozi slalom. Doboš mu je naskočio naleđa i pretvarao se da ga davi. Nisam mogao da čujem o čemurazgovaraju Alesija i Oskar Tomazi. Ali, dok je posmatrala Sumerca iDoboša, u očima joj je blistao sjaj.

Stigao sam na svega nekoliko metara udaljenosti od njihovegrupice i, na kraju krajeva, nije bilo teško pogoditi.

Alesija ih je pozvala u Kortinu, u njenu kuću, da provedu nedeljudana na skijanju.

Njih četvoro razlikovali su se od ostalih. Bili su svet za sebe ividelo se da su kao nokat i meso. Činilo se kao da su u nekomnevidljivom mehuru u koji niko ne može da uđe, osim ako oni to ne žele.

Alesija Ronkato im je bila vođa, a bila je i najlepša devojka u školi.Ali, nije izigravala dobricu, nije se trudila da liči na nekog drugog, bila jetakva kakva je i tačka.

Oskar Tomazi je bio tanak kao vejka i imao je ženske pokrete. Čimbi progovorio, svi bi popadali od smeha.

Rikardo Doboš je bio ćutljiv i namrgođen poput nekog samuraja.A najviše mi se dopadao Sumerac. Ne znam zašto su ga tako zvali.

Imao je mali trkački motor i bio je uspešan u svim sportovima, pričalo sekako će postati šampion u ragbiju. Krupan kao trokrilni orman, šake kaou gorile, jež frizura, nos spljošten. Kad bi Sumerac pesnicom odvalioneku dogu tvrdim da bi crkla na licu mesta. Bio je stariji od nas ali senikada nije iživljavao na mlađima. Za njega su dečaci iz mlađih razredabili nešto poput grinja u dušeku. Postoje, ali ih ne vidiš.

Oni su bili Fantastična četvorka, a ja Srebrni letač.

Sumerac je seo na motor, iza njega je sela Alesija, obgrlila ga kaoda se boji da ga ne izgubi i odvezli su se uz škripu guma. I ostali đacipolako su se razišli kućama, a ulica je ostala pusta. Na prodavnici ploča iprodavnici bele tehnike spustili su zaštitne rešetke i otišli na pauzu zaručak.

Ostao sam samo ja.Trebalo bi da odem kući, ako se ne pojavim kroz desetak minuta,

moja majka će me nazvati. Isključio sam mobilni telefon. Buljio sam ugrafite ispisane sprejom sve dok mi se nije zamutilo pred očima.Raznobojne mrlje na zidu jedne zgrade.

Da je Alesija pozvala i mene, videli bi kako dobro skijam. Pokazaobih im tajne staze.

U Kortinu odlazim otkad znam za sebe. Sve skijaške stazepoznajem kao vlastiti džep, a otkrio sam i gomilu nepoznatih, divljihstaza. Omiljena mi je bila ona koja počinje na brdu Kristalo i vodi dosamog centra sela. Prolazi se kroz šumu, ima neverovatnih skokovitihdelova, jednom sam baš iza neke kuće video dve divokoze. Potom bismomogli da idemo u bioskop i u poslastičarnicu Lovat na toplu čokoladu.

Sa njima imam mnogo toga zajedničkog. To što Alesija ima kuću uKortini ne može biti puka slučajnost. A onda mi je sinulo. I oni su muvekoje se pretvaraju da su ose. Samo što su u podražavanju ostalih mnogobolji od mene. Da sam i ja otišao s njima u Kortinu, shvatili bi da sam istikao oni.

Kad sam se vratio kući, moja majka pokazivala je Nihalu kako sepriprema teleća kolenica. Seo sam, otvorio i zatvorio fioku s priborom zajelo i rekao: - Alesija Ronkato me je pozvala u Kortinu na skijanje.

Moja majka me je pogledala kao da sam joj rekao da su mi izraslirogovi. Potražila je stolicu, duboko udahnula vazduh i promucala: - Dušo,koliko se radujem. – I zagrlila me je svom snagom. – Biće predivno.Sačekaj, samo trenutak. – Ustala je, nasmešila mi se i ušla u kupatilo.

Šta joj je odjednom?

Prislonio sam uho na vrata. Plakala je i povremeno istresala nos.Potom sam čuo kako odvrće slavinu i umiva se.

Ništa mi nije bilo jasno.Počela je da razgovara mobilnim telefonom. – Frančesko, moram

nešto da ti kažem. Naš sin je pozvan na skijanje... Da, u Kortinu. Vidiš danema razloga za brigu... Zamisli, od radosti sam počela da cmizdrim koneka budala. Zatvorila sam se u kupatilo da me on ne bi video...

Tokom narednih dana pokušavao sam da kažem mami da je to laž,da sam hteo da se našalim, ali, čim bih video koliko je srećna i ushićena,odustajao sam, s osećajem da bih je time ubio.

Nije mi predstavljalo problem da joj kažem kako sam sve toizmislio i kako me niko nije pozvao na skijanje. Bilo bi ponižavajuće, alibih to mogao da podnesem. Ne bih mogao da podnesem pitanje koje bineminovno usledilo.

„Lorenco, a zašto si sve to izmislio?“Na to pitanje nisam znao odgovor.U sobi, noću, pokušavao sam da ga pronađem.„Zato što...“Ali, bilo je to kao da udaram glavom o neki stepenik.„Zato što sam budala.“ To je jedini odgovor koji sam uspeo da

pronađem. Ipak, znao sam da to nije potpun odgovor, da se iza toga krijejoš nešto što ne želim da saznam.

I tako sam se, naposletku, prepustio toku događaja i počeo i sam daverujem u laž. O putovanju na skijanje ispričao sam čak i Orangutanu. Ibio sam sve ubedljiviji. Priču sam nakitio detaljima. Otići ćemo u kolibuna vrhu planine, spustićemo se tamo helikopterom.

Zainatio sam se i da dobijem nove skije, skijaške cipele i jaknu. Ikako je vreme prolazilo, sve čvršće sam verovao da me je Alesija stvarnopozvala.

Kad bih zatvorio oči, video bih je kako mi prilazi Ja skidam lanacsa motora, a ona me posmatra svojim plavim očima, rukom popravljasvoje plave šiške, premešta se s noge na nogu u najki patikama i kaže:„Čuj, Lorenco, idemo kod mene na skijanje nedelju dana, hoćeš li snama?“

Na trenutak se premišljam, a onda mirno odgovaram: „Važi, doćiću.“

A onda, jednoga dana, dok sam u sobi isprobavao nove skijaškecipele, pogled mi je pao na ogledalo okačeno o krilo ormara i ugledaosam odraz dečaka u gaćama, bledunjave puti, nalik na glistu, s nogamapoput grančice, s tri dlake u dva reda, sa zakržljalim grudnim košem,obuvenog u te nezgrapne crvene skalamerije, i posle pola minuta, kolikosam ga posmatrao poluotvorenih usta, rekao sam mu: - A kuda ćeš ti?

A dečak u ogledalu odgovorio mi je iznenađujuće zrelim, dubokimglasom: - Nikuda.

Bacio sam se na krevet, sa sve kramponkama na nogama, i saosećajem da me je neko tri dana svojski šutirao, shvatio sam da nemampojma kako da se izvučem iz te frke koju sam sâm zamesio i ako samojoš jedanput uhvatim sebe kako verujem da me je Alesija pozvala, zaricaosam se da ću se baciti kroz prozor i ćao, baj baj, hvala i doviđenja.

To bi bio najlakši izlaz. Ionako mi je život sranje.- Sad je dosta! Moram joj reći da ne mogu da otputujem zato što je

baka Laura u bolnici i umire od raka. – Uozbiljio sam se i tužnim glasom,pogleda uprtog u tavanicu, kazao: - Mama, odlučio sam da ne idem naskijanje zato što je baka bolesna. Šta ako umre a ja nisam tu?

Bila je to odlična zamisao. Izuo sam skijaške cipele i stao da đipampo sobi kao da je na podu usijano ugljevlje. Skakao sam po krevetu iradnom stolu praveći piruete između kompjutera, knjiga i terarijuma samalim kornjačama pevušeći italijansku himnu: „Italijani, braćo, Italija sebudi!“ Skočio sam i okačio se o policu s knjigama. „za Scipionovimšlemom...“

Šta ja to radim?„Na glavi žu...di.“Koristim bakinu smrt da se spasim?Samo čudovište poput mene može da smisli takvu ogavštinu.

- Sram te bilo! – povikao sam, bacio se na krevet i glavu zabio ujastuk.

Kako da se oslobodim te laži koja me izluđuje?I iznenada mi se ukazao podrum.Mračan. Udoban.I zaboravljen.

3.

U podrumu je bilo ugodno i toplo. Postojalo je malo kupatilo sazidovima išaranim mrljama od vlage. Vodokotlić nije radio, ali sammogao da napunim kofu vode u umivaoniku i da tako ispiram klozetskušolju.

Ostatak prepodneva proveo sam u krevetu čitajući SalemovoStivena Kinga i spavajući. Za ručak sam smazao pola čokolade.

Preživeo sam invaziju vanzemaljaca. Ljudski rod je gotovoistrebljen, samo nekolicina je uspela da preživi sakrivši se u podrume ipodzemna skloništa po zgradama. U Rimu sam živ još samo ja. Da bihsmeo da izađem, moram da sačekam da se vanzemaljci vrate na svojuplanetu. A to će se, iz meni nepoznatih razloga, odigrati kroz nedeljudana.

Iz ranca sam izvadio odeću i sve bočice spreja zasampotamnjivanje kože. Stavio sam naočare za sunce i kapu i isprskao setim sprejom po licu i šakama.

Potom sam se, tako nauljen, popeo na neku komodu i nasloniomobilni telefon na prozor, gde je imao kakav-takav prijem, dve crte nadispleju.

Otvorio sam teglu sa artičokama i pojeo pet komada.E, ovo je pravi raspust, kakva crna Kortina!

Zvonjava telefona prenula me je iz prijatnog dremeža bez snova.U podrumu je bilo mračno. Pipajući sam dohvatio mobilni i

održavajući ravnotežu na nekom sanduku, trudio sam se da mi glas zvučivedro. – Mama!

- I, kako je?- Divno!- Gde si?Koliko li je sati? Pogledao sam u ekran telefona. Pola devet. Baš

sam dugo spavao.- U piceriji sam.- Aha... U kojoj?- Na trgu... – zaboravio sam kako se zove picerija u koju smo uvek

odlazili na večeru s bakom.- Pedavena?- Tako je.- Kakvo je bilo putovanje?- Savršeno.- A kakvo je vreme?- Divno... – Možda preterujem. – Lepo je. Nije loše.- Sneg?Koliko li ima snega? – Pa ima ga, onako.- Je li sve u redu? Glas ti je nešto čudan.- Ma ne, sve je u redu.- Daj mi sad Alesijinu mamu da je pozdravim.- Nije tu. Sami smo. Alesijina mama je ostala u kući.Zaćutala je. – Aha... Ali, zvaću te sutra i hoću da razgovaram s njom.

Ako ne, nazovi me ti.- Dobro. A sad moram da prekinem, doneli su pice. – Potom sam se

obratio zamišljenom konobaru. – Za mene... Za mene je ta sa šunkom.- U redu. Čućemo se sutra. Molim te, kupaj se redovno.- Zdravo.- Zdravo, dušo. Uživaj.Dobro je prošlo, izvukao sam se. Zadovoljno sam uključio plejstejšn

da malo igram Soul Reaver. Ali sam i dalje razmišljao o telefonskomrazgovoru. Mama neće odustati, znam ja nju. Ako ne bude razgovarala saAlesijinom majkom, bila bi u stanju da otputuje u Kortinu. A da jojispričam kako je gospođa Ronkato na skijanju slomila nogu i leži ubolnici? Ne, moram da smislim nešto bolje. Samo, sada mi ništa ne padana pamet.

Zadah buđi počeo je da mi smeta. Otvorio sam prozor. Glavu samtaman mogao da provučem između rešetaka. Vrt ispred stambenogkompleksa Baratijeri bio je prekriven debelim slojem trulog lišća. Jednaulična svetiljka bacala je hladnu svetlost na ogradu obraslu bršljanom.Kroz to zelenilo nazirao sam dvorište. Očevog mercedesa nije bilo.Sigurno je izašao na večeru ili na partiju bridža.

Vratio sam se u krevet.Mama je tri sprata iznad mene i sigurno leškari na kauču, a baseti

su joj sklupčani kraj nogu. Na stočiću poslužavnik s mlekom i krofnama.Zaspaće tako, gledajući neki crno-beli film. A moj otac, kad se budevratio, odneće je u postelju.

Stavio sam slušalice i Lučo Batisti je zapevao Još uvek ti. Skinuosam ih.

Mrzeo sam tu pesmu.

4.

Poslednji put sam slušao pesmu Još uvek ti kad sam bio s mamomu kolima. Bili smo u koloni u Bulevaru Viktora Emanuela. Zbognekakvog protesta zakrčen je saobraćaj na Trgu Venecija i zastoj se poputtoplote zrakasto proširio po strogom centru Rima.

To prepodne proveo sam u maminoj umetničkoj galeriji gde samjoj pomagao da smesti slike nekog francuskog umetnika, čija će seizložba otvoriti naredne nedelje. Dopale su mi se njegove džinovskefotografije ljudi koji jedu sami u dupke punim restoranima.

Motocikli su se probijali vozeći slalom između nepokretnihautomobila. Na stepeništu ispred jedne crkve spavao je neki beskućnikumotan u prljavi džak. Glavu je ufačlovao u kese za đubre. Podsećao jena egipatsku mumiju.

- Jao! Šta se ovo dešava? – Moja majka je legla na sirenu. – Ovajgrad postaje nesnosan... Je l’ bi voleo da živiš na selu?

- Gde?- Ne znam... negde u Toskani, na primer.- Nas dvoje?- Tata bi dolazio za vikend.- A da kupimo kuću na Komodu?- Gde ti je taj Komodo?

- To je jedno daleko ostrvo.- A zašto bismo otšli da živimo baš tamo?- Tamo ima zmajeva koji se isto zovu komodo. To su ogromni

gušteri koji mogu da pojedu živu kozu ili čoveka koji ima problema sazglobovima. I brzi su kao munje. Mogli bismo da ih pripitomimo. I danam služe za odbranu.

- Od koga?- Od svih.Moja majka se nasmešila, pojačala zvuk na radiju u kolima i stala da

peva sa Lučom Batistijem. - Još uvek ti. Nisam iznenađen, znaš li...I ja sam počeo da pevušim, a kad smo stigli do strofe: - Ljubavi moja,

da li si jela ili ne? Glad osećam i ja i to ne samo za tobom, - uhvatio samje za ruku izigravajući očajnog ljubavnika.

Moja majka se smejala i vrtela glavom. – Baš si šašav... Šašavko...Shvatio sam da sam srećan. Od sveta nas dele prozori automobila, a

mama i ja smo zaštićeni u mehuru usred zastoja. Nema više škole, nizadataka, ni onih milion stvari koje ću morati da uradim kako bihodrastao.

Ali, moja majka je iznenada utišala radio. – Pogledaj onu haljinutamo u izlogu. Kako ti se čini?

- Lepa je. Možda je malo raskalašna?Iznenađeno me je pogledala. – Raskalašna? Otkad ti koristiš tu reč?- Čuo sam je u jednom filmu. Za neku žensku su rekli da joj je

haljina raskalašna.- A znaš li šta to znači?- Naravno, - rekao sam, - da previše otkriva.- Ne bih rekla da ona haljina previše otkriva.- Možda i ne otkriva.- Da je probam?- Važi.I kao da je neko mahnuo čarobnim štapićem, neki džip se pomerio i

oslobodio mesto na parkingu. Moja majka je naglo zaokrenula u namerida uparkira automobil.

Tup udarac u šasiju. Mama je pritisnula papučicu kočnice i otpustilakvačilo. Ja sam poleteo napred, ali me je pojas zadržao na sedištu. Motorje zaštucao i ugasio se.

Okrenuo sam se. Žuti smart bio je prilepljen uz zadnja vrata našegBMW-a.

Ta kola su naletela na nas.- O ne, kakva gnjavaža! – frknula je moja majka spuštajući prozor da

vidi ima li oštećenja.Provirio sam i ja. Na bočnom delu BMW-a nije bilo ni ogrebotine, a ni

na prednjem delu smarta, nalik na buldogovu njušku. Iza stakla tog malog

automobila stajala je plišana plavo-bela stonoga s natpisom LACIO. Tadasam opazio da na tim kolima nedostaje levi retrovizor. Iz rupe gde je onnekada stajao virile su raznobojne žice. – Tamo, mama.

Vrata su se širom otvorila i pogled mi je zaklonila telesina čovekakoji je sigurno visok metar i devedeset a širok bar osamdeset santimetara.

Zapitao sam se kako je uopšte uspeo da uđe u tu konzervicu. Bio jenalik na raka samca čija glava i pipci vire iz školjke. Imao je sitne,bledoplave oči, kosurdaču crnu poput gavranovog krila, konjske zube itaman ten.

- Šta se desilo? – pokajnički ga je upitala moja majka.Tip je izašao iz kola i nagnuo se nad otpali retrovizor. Posmatrao ga je

s izrazom patnje a u isti mah i poštovanja, kao da na pločniku nije parčeplastike i stakla, već unakaženi leš njegove rođene majke. Nije ga nidotakao, kao da tu leži mrtvac i čeka se dolazak forenzičara.

- Šta se desilo? – ponovila je mirnim glasom moja majka i provirilakroz prozor.

Tip se nije ni osvrnuo, već je odvratio: - Šta se desilo? Pitaš šta sedesilo? – Glas mu je bio promukao i dubok, kao da govori kroz plastičnucev. – Pa izađi iz tih kola i dođi da vidiš!

- Ostani tu, - rekla je mama gledajući me pravo u oči, otkačila jesigurnosni pojas i izašla iz automobila.

Kroz prozor sam video kako kapi kiše padaju na njen kostim bojekajsije.

Nekoliko prolaznika, s kišobranima, zastalo je da vidi šta se događa.Automobili oko nas pokušavali su, trubeći iz sve snage, da zaobiđuprepreku, kao mravi kad naiđu na šišarku. Tridesetak metara daljezatrubio je i neki autobus.

Ja sam iz kola video kako ljudi posmatraju moju majku. Oblio meje znoj i osetio sam da ne mogu da dođem do daha.

- Možda bi trebalo da se pomerimo, - predložila je moja majka onomtipu. – Zbog saobraćaja, znate...

Ali, onaj je nije čuo, i dalje je zurio u svoj retrovizor, kao da gasnagom misli može vratiti na mesto.

Onda mu je moja majka prišla i s blagim osećajem krivice iizveštačenom saosećajnošću postavila pitanje: - A kako se to desilo?

Kiša je rastapala gel na pramenovima kose tog tipa i oni su sadasvetlucali slepljeni, otkrivajući da je počeo da ćelavi baš posred temena.

Pošto nije dobila odgovor, moja majka je, tišim glasom, dodala: - Da lije nešto strašno?

Tip je konačno okrenuo glavu i shvatio, prvi put, da se pred njimnalazi krivac za njegov strašni gubitak. Odmerio je mamu od glave dopete, onda je bacio pogled na naša kola i na licu mu se ocrtao zlobansmešak.

Isti tako zlobno smeškali su se Varaldi i Ričardeli kad su meposmatrali sedeći na svojim motociklima. Smešak grabljivice koja jespazila plen.

Moram da je upozorim.Navijač Lacija podigao je retrovizor kao da je crvendać slomljenog

krila. – Možda za tebe to nije ništa strašno. Za mene jeste. Upravodovozim kola od autolimara. Znaš li koliko košta ovaj retrovizor?

Moja majka je odrečno odmahnula glavom. – Mnogo?Uhvatio sam se za glavu. Ne sme da se šali s tim tipom. Mora da

mu se izvini. Da mu plati i završi s tim.- Četvrtinu konobarske plate. Ma, šta ti znaš o tome... Nemaš ti

takve probleme.Moram da ustanem, da izađem iz kola, uhvatim je za ruku i da

pobegnemo, ali samo što se nisam onesvestio.Moja majka je zbunjeno vrtela glavom: - Ali, vi ste naleteli na

mene...Vi ste krivi.Video sam kako se navijač Lacija malo zateturao, počeo je da žmirka,

kao da pokušava da se oporavi jer ga je neko upravo klepio maljem.Nozdrve su mu podrhtavale kao da je pas tragač. – Da nisam možda jakriv? Ko? Ja? Ja sam naleteo na tebe? – Potom se uspravio, raširio je rukei zarežao: - Ma šta to pričaš, jebo te, kurvetino?

Nazvao je moju majku kurvetinom.Pokušao sam da otkačim pojas, ali su mi prsti brideli kao da su

utrnuli.Mama se trudila da deluje hladnokrvno. Odmah je izašla iz kola, na

kišu, bila je ljubazna, spremna da prizna krivicu, ako je pogrešila, nijeučinila nikakvo zlo, a ovaj tip kojeg nikad u životu nije videla, upravo jojje rekao da je kurvetina.

„Kurvetina. Kurvetina. Kurvetina.“ Triput sam ponovio tu reč,osećajući koliko boli njena prezrivost. Bez trunke ljubaznosti,uvažavanja, poštovanja, bilo čega.

Moram da ga ubijem.Ali, gde je nestao onaj moj bes? Ona jarost koja me je obuzimala

kad mi neko dosađuje? Ona srdžba zbog koje sam smesta kretao u napad?Sad sam ispražnjena baterija. Strah me je potpuno savladao, nibezbednosni pojas ne mogu da odvežem.

- Zašto? Šta sam uradila? – rekla je moja majka, kao da ju je nekoudario u grudi, posrnula je i rukom pritisla ključnu kost.

- Ljubavi? Srce? – Kroz prozor smarta izvirilo je okruglasto liceneke kovrdžave devojčure sa zelenim naočarima za sunce i ljubičastimružem. Nisam je do tog časa ni primetio. – Dušo, znaš li šta si ti? Ti siobična govnarka u BMW-u. Ti si naletela na nas. Mi smo ugledalislobodno mesto pre tebe. Za to vreme navijač Lacija mahao je prema

mami svojom šakom nalik na lopatu. – Samo zato što si vitka riba punapara misliš da možeš da radiš šta god hoćeš, jebo te! Ceo svet je tvoj, je l’da?

Ona kovrdžava u smartu počela je da tapše. – Ti si genije, Teodoro.Očitaj bukvicu toj kurvetini.

Moram da reagujem, ali ne mogu da se oslobodim pomisli da seovaj tip zove Teodoro, a ja ne poznajem nikog s tim imenom.

Disao sam duboko kako bih odagnao tu glupu misao. Uši i vrat sumi goreli i vrtelo mi se u glavi.

Možda se Teo, stari koker one žene s prvog sprata, zapravo zoveTeodoro.

Moram smesta da odem odavde. Ja nemam nikakve veze s celomovom zbrkom, lepo sam joj rekao da je haljina raskalašna i da me jeposlušala...

Otkačio sam pojas, ali nisam mogao da se maknem.Sedim na leđima kamenog diva koji me je obgrlio i ne mogu da se

izvučem iz njegovog zagrljaja.Pogledao sam prema pločniku u nadi da će nam neko pomoći.

Prolaznici su bili nalik na gomilu rasplinutih utvara.Navijač Lacija ščepao je moju majku za ruku i povukao je. – Dođi

da vidiš, lutko. Dođi da vidiš šta si uradila.Mama je izgubila ravnotežu i pala.Čuo se prodoran glas one žene: - Teo! Teo! ’Ajde, pusti je, kasno

je. Vidiš da ne razume. Usrana buržujka.Moja majka ležala je na onoj kaldrmi, jedna čarapa bila joj je

poderana. Na kamenim kockama na kojima je boga pitaj kakvaprljavština. U Rimu se ulice ne peru. Zaražena golubija govanca. Ležalaje kraj automobilskog točka, a onaj tip je stajao iznad nje.

Sad će da je pljune, pomislio sam.Ali, onaj je samo rekao: - Zahvali Bogu što si žensko. Inače bih

sad...Šta bi joj sad uradio da nije žensko?Mama je sklopila oči a ja sam osetio kako me div steže svojim

kamenim rukama, kako ostajem bez daha, a potom se odbacuje, probijakrov automobila i on i ja prelećemo iznad onih ljudi, iznad navijačaLacija, iznad moje majke koja leži na kaldrmi, iznad saobraćajne gužve,iznad krovova sa načičkanim gavranima, iznad šiljatih crkvenih tornjeva.

Onda sam se onesvestio.

5.

U devet sati zlatasti snopovi sunčeve svetlosti prodirali su krozprašnjava prozorska okna. Možda zbog toplote koja se širila iz cevi zagrejanje, tek ja sam u tom podrumu na jedvite jade ostajao budan.

Zevnuo sam i u gaćama i majici otišao u kupatilo da operem zube.Ispod pazuha je zasad bilo podnošljivo. Nisam bio baš oduševljen

idejom da se operem hladnom vodom, osim toga, mogu i da smrdim,ovde nema ko da me njuši. Isprskao sam se sprejom zasamopotamnjivanje i namazao nutelu na hleb.

Odlučio sam da nekoliko sati posvetim istraživanju podruma. Sveove stvari pripadale su prethodnoj vlasnici našeg stana, groficiNuncijante, koja je umrla, a nije više imala rođaka. Moj otac je kupio stanzajedno sa nameštajem i svim njenim stvarima i sve je strpao u podrum.

U fiokama jedne stare crne komode pronašao sam raznobojnehaljine, sveske sa računima, časopise sa rešenim ukrštenim rečima, kutijepune špenadli, spajalica, prozirnih kamenčića, hemijskih olovaka, paklicacigareta Murati, praznih bočica parfema, sasušenih ruževa za usne. Bila jetu i hrpa razglednica: Kan, Vijaređo, Iskija, Madrid. Potamneli srebrniescajg. Naočare za vid. Pronašao sam čak i plavu periku koju sam staviona glavu, a potom sam obukao i narandžastu svilenu kućnu haljinu. Počeosam da kružim po podrumu kao da je salon u nekom dvorcu. – Dobroveče, vojvodo, ja sam grofica Nuncijante. Oh, tu je i grofica Sinibaldi.Da, ova zabava je pomalo dosadna, još nisam videla grofa Orangutana.Nadam se da nije upao u jamu s krokodilima.

Ispod hrpe nekih časopisa nalazio se dugačak sanduk sa iscrtanimcrvenim i zelenim cvetovima, ličio je na mrtvački sanduk.

Ovde počiva zlosrećni Gofredo. Neko mu je stavio otrov u bečkušniclu.

Oglasio se mobilni telefon.Frknuo sam: - O ne! Koji smor! Mama... molim te, ostavi me na

miru.Trudio sam se da ne obraćam pažnju na zvonjavu, ali mi to nije

polazilo za rukom. Naposletku nisam više mogao da izdržim i uspentraosam se na prozor. Na displeju sam video neki nepoznat broj. Ko li je to?Osim mame, Nihala, bake i ponekad tate, mene niko nikad ne zove. Nekovreme sam neodlučno piljio u telefon. Na kraju je pobedila znatiželja,javio sam se. – Halo?

- Halo, Lorenco. Ovde Olivija.Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da se prisetim ko je Olivija...Olivija, moja polusestra. – Da. Zdravo...- Kako si?- Dobro, hvala, a ti?- Dobro. Izvini što te uznemiravam. Tetka Roberta mi je dala tvoj

broj. Čuj, htela sam nešto da te pitam... Znaš li da li su tata i tvoja majkakod kuće?

Ovo je klopka!Moram da budem oprezan. Možda je mama nešto naslutila i

podmetnula je Oliviju kako bi otkrila gde se ja stvarno nalazim. Ali,koliko je meni poznato Olivija i mama ne razgovaraju. – Ne znam... Jasam na skijanju.

- Aha... – zvučala je razočarano. – Pa, sigurno ti je zabavno.- Da.- Reci mi nešto, Lorenco, u ovo vreme, tvoji roditelji su kod kuće?Kakve gluposti ova pita! – Tata je u ovo doba na poslu. A mama

povremeno odlazi u teretanu ili u galeriju. Kako kad.Ćutala je. – Shvatam. A ako oni nisu kod kuće, da li je neko drugi tu?- Tu je Nihal.- Ko je Nihal?- On radi kućne poslove.- Aha. Dobro. Čuj, hoćeš li nešto da mi učiniš?- Kaži šta.- Nemoj nikom da kažeš da sam te zvala.- U redu.- Obećaj mi.- Obećavam ti.- Srce si. Lepo se provedi na skijanju. Ima li snega?- Nešto malo...- Onda budi pozdrvljen. I, molim te, nikom ni reči.- Važi. Ćao. – Prekinuo sam vezu i skinuo periku trudeći se da

shvatim šta sad ova hoće od mene. I zašto je zanima da li su mama i tatakod kuće? Što ih nije zvala telefonom? Slegnuo sam ramenima. Šta se tomene tiče. U svakom slučaju, ako je to bila klopka, nisam se upecao.

Svoju sestru Oliviju video sam samo jednom, na Uskrs 1998.godine.

Ja sam tada imao dvanaest godina, a ona dvadeset i jednu. Sve onopre toga ne računam. Nekoliko puta smo bili zajedno na Kapriju, naletovanju, u vili bake Laure, ali, bio sam suviše mali da bih to upamtio.

Olivija je kći moga oca i neke govnarke iz Koma, koja mrzi mojumamu. Nekakva zubarka s kojom je moj otac bio u braku pre nego štosam se ja rodio. On je tada živeo u Milanu s tom zubarkom i rodila im sekći Olivija. Posle su se razveli i tata se venčao sa mamom.

Moj otac je nerado pričao o svojoj kćeri. S vremena na vremeodlazio bi da se vidi s njom i po povratku je uvek bio zlovoljan. Kolikosam mogao da razumem, Olivija je ćaknuta. Navodno se bavifotografijom, a u stvari stalno upada u neke nevolje. U gimnaziji je

ponavljala razred, nekoliko puta je bežala od kuće, a posle se u Parizuverila sa Faustnijem, očevim trgovačkim predstavnikom.

Sve sam to postepeno i nepovezano saznavao, tu i tamo, jer mojipreda mnom nisu razgovarali o Oliviji. Ali, katkad, u kolima, događalo seda zaborave da sam tu i tada bi se ponešto izlanuli.

Dva dana uoči Uskrsa otišli smo u posetu stricu koji živi uKampanjanu. Tokom putovanja tata je rekao mami da je pozvao Olivijuna ručak kako bi je ubedio da ode na Siciliju. Tamo su ti popovi ismestiće je u divno odmaralište s voćnjacima, povrtnjacima i imaće šta daradi.

Očekivao sam da je Olivija ružna, da liči na zle Pepeljuginepolusestre, a ona je bila nestvarno lepa, devojka koju čim pogledaš, lice tise zažari i svima je jasno da misliš kako je lepa, a ako ti se obrati, ne znaššta bi s rukama, ne znaš ni kako da sediš mirno. Imala je bujnu plavu,kovrdžavu kosu, koja joj je padala niz leđa, golubije plave oči i lice joj jebilo išarano pegicama, kao i moje. Bila je visoka i imala je velike,raskošne sise. Ličila je na kraljicu u nekom srednjovekovnom kraljevstvu.

Tokom ručka jedva da je nešto prozborila. Potom su se ona i tatazatvorili u radnoj sobi. Otišla je a da se ni s kim nije pozdravila.

Razmišljao sam izvesno vreme o tom neobičnom telefonskompozivu, a onda sam zaključio da imam mnogo važniji problem kojimoram da rešim. Moj problem. Mogao bih da zamenim karticu umobilnom telefonu i da majci pošaljem poruku tobože od Alesijinemame. Ali to ne bi bilo dovoljno. Mama hoće da razgovara s njom.

Izdeklamovao sam tanušnim glasićem. – Dobar dan, gospođo,ovde... Alesijina majka... htela sam da vam kažem da je vaš sin odlično ida se divno provodi. Do viđenja.

Užas. Prepoznaće me čim otvorim usta.Uzeo sam mobilni telefon i otkucao:

Mama, mi smo u nekoj kolibi na vrhu planine. Mobilni nema domet. Nazvaćute sutra. Volim te.

I tako sam ućario još jedan dan.Isključio sam telefon, izbrisao sam majku iz glave, bacio sam se na

krevet, stavio slušalice i počeo da igram Soul Reaver. Naišao sam natoliko jakog neprijateqa, pa sam, besan što mi ne polazi za rukom da gasavladam, isključio plejstejšn i napravio sendvič sa majonezom imariniranim pečurkama.

Živim ko car! Kad bi mi neko donosio hranu i vodu, ostao bih ovdedo kraja života. Shvatio sam: da me osude na doživotnu samicu, to bi zamene bio bogovski provod.

Muva je najzad pronašla skrovište gde može da bude onakva kakvajeste i lagano je obuzima dremež.

Odjednom sam otvorio oči.Neko petlja oko brave na vratima. Nije mi bilo ni na kraj pameti da

bi neko mogao da uđe u podrum.Piljio sam u vrata kao opčinjen, nisam mogao da se maknem, kao

da sam prikovan za krevet. Grlo mi se steglo, kao da mi se dušnik zapušioi nisam mogao da dođem do daha.

Potom sam iznenada skočio, kao da sam se oslobodio paučine,strmoglavio sam se s kreveta i i levim kolenom tresnuo o oštru ivicustočića. Stisnuo sam zube, jedva sam se uzdržao da ne vrisnem od bola iuvukao sam se hramajući u uzani prostor između ormara i zida. Odatlesam, izgrebavši noge, otpuzao ispod stola na kojem su bili nabacani tepisiuvijeni u rolne. Priljubio sam se za pod, dok mi je u ušima bubnjalo.

Uljez, na svu sreću, neće moći da otključa vrata. Brava je stara, iako gurneš ključ do kraja, ne možeš da ga okreneš.

Međutim, vrata su se širom otvorila.Grizao sam smrdljivi tepih.Odatle sam video tek krajičak poda. Čuo sam korake, a onda sam

ugledao i farmerke i crne kaubojske čizme.Nihal nema čizme. Moj otac nosi obuću Church’s, a leti mokasine.

Moja majka ima brdo čizama, ali nijedne nisu ovako odvratne. AOrangutan je uvek u starim, otrcanim patikama. Ko li je sad ovo?

Ko god da je, videće da u podrumu neko živi. Sve je tu. Krevet,hrana, uključen televizor.

Za to vreme crne čizme špartale su po prostoriji kao da nešto traže.Prišle su mom krevetu i zaustavile se.

Vlasnik čizama disao je na usta, kao da mu je nos zapušen. Podigaoje neku teglu sa stola i potom je vratio na mesto. – Ima li koga? – Ženskiglas.

Stisnuo sam onaj tepih zubima. Ako me ne pronađe, pomislio sam,odlaziću kod onog šaljivdžije, brata od strica Vitorija svaki božiji dan.Kunem se, pred svim svecima, postaću mu najbolji drug.

- Ko je ovde? Javi se.Sklopio sam oči i šakama zapušio uši, ali sam je ipak čuo kako hoda,

pomera stvari, pretražuje.- Izlazi odatle! Videla sam te.Otvorio sam oči. Neka tamna prilika sedela je na mom krevetu.- Izađi.

Ne, neću se maći odavde, ni za živu glavu.- Jesi li gluv? Izlazi odatle!Možda je ipak bolje da saznam ko je. Ustao sam, i poput psa kad ga

uhvate da se ušunjao u kuhinju, pokunjeno sam izašao.Na krevetu je sedela Olivija.Mnogo je oslabila i koščate jagodice štrčale su joj na licu. Izgledala je

umorno i iscrpljeno, a dugu plavu kosu ošišala je na kratko. Osim onihfarmerki na sebi je imala izbledelu majicu sa oznakom Kamela i širokimornarski teget kaput.

Više nije bila lepa kao pre dve godine.Zbunjeno me je pogledala. – Šta ćeš ti ovde?Ako nešto ne podnosim, to je da me neko zatekne u gaćama, pogotovo

ako je taj neko ženskog roda. Sav sam se spetljao, brže-bolje podigao sampantalone s poda i navukao ih.

- Zašto si se ovde sakrio?Nisam znao šta da kažem. Toliko sam se zbunio da sam jedva uspeo

da slegnem ramenima.Moja polusestra je ustala i osvrnula se oko sebe. – Pusti sad to, ne

zanima me. Tražim jednu veliku kutiju koju sam dala svom... našem ocu.Onaj sluga gore rekao mi je da je verovatno ovde. On ne može da siđezato što mora da ispegla veš. Da nije on neki naduvenko?

Nihal se uistinu ponašao pomalo kao naduvenko prema onima kojene poznaje dobro. Bila je to njegova mana, da ljude posmatra s visine.

To je velika kutija na kojoj piše Olivija. Pomozi mi da je nađem.Zdušno sam se dao u potragu, presrećan što Oliviju baš briga zašto

sam u podrumu.Ali, te kutije nigde ni od korova, kutija je bilo ko pleve, ali ni na

jednoj nije pisalo Olivija.Moja polusestra vrtela je glavom. – Je l’ vidiš koliko je tvom ocu

stalo do mojih stvari?Tiho sam rekao: - To je i tvoj otac.

- U pra... – Olivija je slavodobitno podigla pesnicu. Ispod nekepolice, baš iza podrumskih vrata, nalazila se kutija oblepljena lepljivomtrakom.. Na njoj je pisalo: OLIVIJINA KUĆA. LOMLJIVO.

- Evo je ovde. Vidi, molim te, gde su je skembali. Pomozi mi, teškaje.

Odvukli smo kutiju na sredinu sobe. Olivija je sela na pod, prekrštenihnogu, skinula je lepljivu traku i počela da vadi knjige, kompakt diskove,odeću i šminku i da ih razbacuje po podu. – Evo je!

Bila je to neka prašnjava knjiga iskrzanih korica. Trilogija AgoteKrištof.

Stala je da je prelistava tražeči nešto i mrmljajući. – Jebo te, nemaih. Ne mogu da verujem. Sigurno ih je uzeo onaj kreten Antonio. – Nagloje ustala. Oči su joj sevnule. Stavila je ruke na bokove, pogledala utavanicu i kao pomahnitala stala da šutira kutiju. – Jebi se! Jebi se! Mrzimte. I to si uzeo! Šta ću sad, jebo te!

Prestrašeno sam zurio u nju, ali nisam mogao da se obuzdam: - Štaje bilo u knjizi?

Sela je na pod i šakom prekrila lice.Pomislio sam da će briznuti u plač.Pogledala me je. – Imaš li para?

- Šta?- Pare. Trebaju mi pare.- Ne. Žao mi je. – Imao sam novca, u stvari, tata mi je dao džeparac

za zimovanje, ali sam hteo da to uštedim i da kupim stereo uređaj.- Iskreno mi kaži.Pokunjio sam se i raširio ruke. – Kunem ti se. Nemam novca.Posmatrala me je kao da se trudi da prozre da li govorim istinu. –

Učini mi nešto. Vrati sve ovo u kutiju i zatvori je. Otvorila je podrumskavrata. – Ćao.

Rekao sam: - Čekaj.Ona je zastala. – Šta je bilo?- Molim te, nemoj nikom da kažeš da sam ovde. Ni Nihalu. Ako me

otkucaš, obrao sam bostan.Olivija je gledala kroz mene, razmišljala je o nečemu drugom, nečemu

što je muči. Onda je zatreptala, kao da se budi iz sna. – U redu. Nećunikom reći.

- Hvala ti.- Uzgred, faca ti je ko bulka. Preterao si s tim samopotamnjivanjem– reče dok je zatvarala vrata.

Operacija bunker pucala je po svim šavovima. Mama je htela darazgovara sa Alesijinom majkom. Olivija me je ukebala. A uz sve to licemi je svetlelo u mraku.

Nisam mogao da prestanem da se ogledam i da čitam iznovaupustva na spreju za samopotamnjivanje. Nije pisalo koliko je vremenaneophodno da se efekat izgubi.

Našao sam neko staro pakovanje vima. Razmazao sam ga po licu iispružio se na krevet.

Jedino sam bio siguran da Olivija ništa neće odati. Nije ličila natužibabu.

Posle deset minuta isprao sam lice, ali je ono i dalje bilo k’o bulka.Počeo sam da čeprkam po kutiji svoje sestre. Stvari su bile

nabacane bez ikakvog reda. Najviše je bilo garderobe i cipela. Jedan starilaptop. Fotoaparat bez objektiva. Buda od nekakvog smrdljivog drveta.Listovi papira ispisani krupnim i oblim rukopisom, najčešće podsetnici.Lista zvanica za neku proslavu, spisak namirnica koje treba kupiti uprodavnici. U nekoj plavoj fascikli pronašao je Olivijine fotografije izvremena kada je bila u tip top formi. Na jednoj je bila opružena na nekom

crvenom plišanom kauču. Na sebi je imala mušku košulju koja nije upotpunosti prekrivala njene grudi. Na drugoj je sedela na stolici inavlačila čarape, sa cigaretom u ustima. Od svih najviše mi se dopalafotografija snimljena s leđa, glave okrenute prema objektivu. Jednomrukom pridržavala je sisu. Imala je straobalne noge.

Ne bi trebalo ni da razmišljam o tome. Olivija je moja sestrapedeset odsto.

Među fotografijama našla se i jedna mala crno-bela. Moj otac, sdugom kosom, farmerkama i kožnom jaknom sedeo je na stubiću, namolu. U krilu mu je bila neka devojčica koja je jela sladoled,najverovatnije Olivija.

Prasnuo sam u smeh. Ni u snu ne bih pomislio da je moj otac umladosti mogao da se obuče tako grozno. Otkad znam za sebe on jekratko podšišani, prosedi gospodin, u sivom odelu, sa kravatom izumbanim cipelama. Ipak, na toj slici sa frizurom nekog starog teniseraizgledao je srećno.

U kutiji se nalazilo i pismo koje je Olivija napisala tati.

Dragi tata,

pišem ti da ti zahvalim na novcu. Svaki put kad me svojim novcem izvučeš iznevolje, zapitam se: kako bi mi moj otac pomogao, da novac uopšte ne postoji? Aonda se upitam i da li te na to tera osećaj krivice ili ljubav prema meni? Znaš li šta ćusada da ti kažem? Ne želim to ni da znam. Srećna sam što imam oca kao što si ti kojime pušta da proživim razna iskustva, a kada pogrešim, nikada me ne ostavi na cedilu.No sada je dosta, ne želim da mi više pomažeš.

Nikada ti nisam bila draga, antipatična sam ti, kada si sa mnom, uvek sipreozbiljan. Možda zato što te ja živo podsećam na promašen brak, svaki put kadapomisliš na mene, setiš se kakvu si samo glupost napravio što si se oženio mojommajkom. Ali ja nisam kriva za to. U to sam duboko uverena. Ali, za neke druge stvarinisam sigurna. Da li bi se sve odvijalo drugačije da sam pokušala da češće budem satobom i da srušim zid koji se nalazio između nas?

Mislim da, kada bih pisala knjigu o svom životu, poglavlju posvećenom tebidala bih naslov Hronika jedne mržnje. Pa ipak moram da naučim kako da te nemrzim. Moram da naučim da te ne mrzim kada mi stigne tvoj novac i kada me zovešda me pitaš kako sam. Suviše sam te mrzela, do granice bola. Umorna sam od toga.

Stoga ti još jednom zahvaljujem, ali od sada pa nadalje, čak i kada instinktivnopoželiš da mi pomogneš, uzdrži se. Uostalom, za uzdržanost i ćutanje pravi si majstor.

Tvoja ćerka Olivija

Pročitao sam ga barem tri puta. Nisam mogao da poverujem daOlivija toliko mrzi tatu. Znao sam da se ne slažu, ali on je ipak njen otac.A sem toga, majku mu poljubim! Tačno je da bi oni koji ne poznaju tatuladno mogli da ga strpaju u kategoriju antipatičnih. Jedan od onih večitoozbiljnih, kao da na svojim plećima nosi ceo svet. No kada biste na njega

naleteli na moru ili na skijanju, bio bi vam simpatičan i drag. Ako ćemopravo, Olivija nije htela njega da viđa, uvek je bila agresivna, priključilase zubarki u napadima na njega. Tata je sve činio da se između njihuspostavi dobar odnos.

- Hronika jedne mržnje... Malo si preterala. A šta si koji vragradila sa svim tim novcem? - rekao sam. Bio je u pravu što joj nije daosvoj novac. Nije ga zaslužila. A sem toga, slikala se gola.

Ubacio sam sve stvari u kutiju, a potom je vratio na mesto.

Negde oko tri sata posle ponoći, dok sam sa slušalicama na glavi umrklom mraku igrao Soul Reaver, učinilo mi se da čujem neku buku upodrumu. Skinuo sam slušalice i polako okrenuo glavu.

Neko je kucao na prozor.Odskočio sam unazad dok mi se jeza spuštala niz kičmu. Kao da

mi je neko milovao nepostojeće dlačice na leđima. Jedva sam se uzdržaoda ne kriknem.

Ko li bi to mogao da bude?Ko god da je, i dalje je lupao.Na staklu sam video plavkasti odsjaj tv ekrana i sebe kako užasnut

stojim.Knedla mi je stala u grlu. Vrtelo mi se u glavi od straha. Duboko

sam udahnuo i izdahnuo. Morao sam da se smirim. Nije postojala nikakvaopasnost. Prozor je bio prekriven rešetkama kroz koje niko ne bi mogaoda prođe, osim kad bi bio poput hobotnice.

Upalio sam baterijsku lampu i uperio je ka prozoru drhtavimrukama.

S druge strane okna ugledao sam Oliviju koja mi je davala znak dajoj otvorim.

- U tri lepe! – frknuo sam. Primakao sam se prozoru i odškrinuo ga.Zapahnuo me je ledeni vazduh. – Šta sad hoćeš?

Oči su joj bile crvene, bila je vrlo umorna.- Jebem ti sunce. Pola sata sam kucala.Slušalice su mi bile na glavi. - Šta ti treba?- Moraš da me ugostiš, dragi brate.Pravio sam se da ne razumem. - Šta hoćeš da kažeš?- Hoću da kažem da ne znam gde da odem na spavanje.- Htela bi da spavaš ovde?- Bravo majstore.

Odmahnuo sam glavom. – Nema šanse.- Zašto?- Ne može i tačka. Ovo je moj podrum. Ja sam u njemu. Napravljen

je za samo jednu osobu.Posmatrala me je ćutke. Verovatno je mislila da se šalim.Morao sam da dodam: - Izvini, ali tako stoje stvari. Ne mogunikako...Odmahnula je glavom u neverici. – Napolju je ciča zima. Mora da

je pet ispod nule. Ne znam gde bih, kog vraga, otišla. Učini mi uslugu.- Žao mi je.- Da ti nešto kažem? Pravi si sin svoga oca.- Našeg oca, - ispravio sam je.Izvukla je paklu marlbora i zapalila cigaretu. – Objasni mi zašto ne

mogu noćas da ostanem ovde. U čemu je problem?Šta bi htela da joj kažem? Počeo sam da kiptim od besa, stvarno

me je iznervirala.- Razbila si mi koncepciju. Nema mesta. Opasno je. Ja sam ovde

inkognito. Ne mogu da ti otvorim. Idi negde drugde. Štaviše, imam ideju,pozvoni na interfon. Pustiće te da prespavaš u gostinskoj sobi. Biće tisuper...

- Pre ću da spavam na klupi u parku nego da prespavam kod ta dvaskota.

Otkud joj tolika drskost? Šta je tata Bogu zgrešio da ima takvukćerku. Nogom sam šutnuo zid. - Molim te... Preklinjem te... ovde je svepod konac, savršeno sam sve organizovao, do najsitnijih detalja, a onda sidošla ti i napravila darmar. Primetio sam da kenjkam, a to sam najvišemrzeo.

- Dakle... kako se ono beše zoveš? Lorenco. Lorenco, slušaj medobro. Ja sam bila dobra. Jutros si me zamolio da te ne odam i nisam teodala. Ništa te nisam pitala, niti želim da znam. To su tvoja posla. Ja tesamo molim da mi učiniš uslugu. Izađi na sekund i otvori mi vrata odulaza da uđem. Niko nas neće videti.

- Ne. Zakleo sam se da neću izaći odavde.Ona me je pogledala. – Kome si se zakleo?- Samom sebi.Povukla je dim. – Znaš šta ću onda da uradim? Sad ću da

pozvonim na interfon i da im kažem da si u podrumu. Šta veliš na to?

- Nikada to ne bi učinila.Na licu joj je zaigrao zlobni smešak. – Misliš? Onda me ne

poznaješ... - Pomakla se ka središtu dvorišta i prilično glasno rekla: -Pažnja, pažnja! U podrumu se skriva dečak. To je Lorenco Kuni koji sepravi da je otišao na planinu... Stanari, počujte!

Rukama sam zgrabio rešetke i zavapio. – Prestani! Molim te,prestani.

Ona me je zadovoljno pogledala. – Dakle, hoćeš li da mi otvoriš ilida probudim celu zgradu?

Niam mogao da poverujem da je toliko podmukla. Prejebala me je.– U redu. Ali samo do sutra ujutro. Obećavaš?

- Obećavam ti.- Stižem. Idi do ulaznih vrata.Istrčao sam toliko žurno, pa sam, tek kad sam prolazio kroz

hodnik, primetio da nisam obuo cipele. Morao sam sve brzo da obavim.Srećom, bilo je kasno. Moji su se često vraćali kasno, ali nikada u tri.

“Bilo bi užasno kada bi me na povratku kući moji roditelji zateklikako otvaram ulazna vrata. Obrukao bih se kao niko moj”, pomislio samdok sam se peo preskačući stepenike. Prošao sam pored portirnice. Nisammorao da se brinem da bih mogao da naletim na Orangutana. On je tvrdioda nema normalan san, već zapadne u nešto nalik na zimski san, a sve jeto zbog Cigana koji su mu poremetili odnos između spavanja i budnogstanja. Jedne noći, pre otprilike tri godine, oni su mu upali u stan ipoprskali ga po licu sprejom za anesteziju. Od svih mogućih kućaprepunih novca, slika i nakita, ti moroni su našli da opljačkajuOrangutana. Maznuli su mu par naočara za čitanje i radio. Dakle, daskratim priču, taj nesrećnik je spavao tri dana uzastopce. Nisu uspeli daga razbude ni u hitnoj pomoći. Od tog dana, objasnio mi je, stalno jeumoran i kad zaspi, spava kao top. “Ako se dogodi zemljotres, najebaosam ga. Čime li su me samo poprskale te ciganske barabe?”

Prošao sam kroz hodnik. Hladan mermer pod stopalima.Otvorio sam vrata zgrade kraj kojih me je čekala.- Hvala ti, dragi brate, - rekla je.

6.

Olivija je sela na kauč. Skinula je čizme, prekrstila noge i ponovozapalila cigaretu. – Baš je dobro ovo mesto. Super mi je ovde.

- Hvala.- Spontano sam joj odgovorio kao da je to moj stan.- Imaš li neko piće?- Sok, koka kolu... topla je, i vodu.- A pivo?- Ne.- Onda neka bude sok, - naredila je kao da je u kafiću.Doneo sam joj flašu, otpila je poveći gutljaj, a onda obrisala usta

rukavom džempera. - Ovo mi je prvi trenutuk mira tokom današnjegdana. Protrljala je oči i otpuhnula kolut dima. - Moram da se odmorim.Položila je glavu na naslon kauča, nepomično zureći u mračni plafon.

Posmatrao sam je ćutke. Nisam znao šta bih joj rekao. Možda jojnije stalo do priče ili me ne smatra dostojnim sagovornikom. Bolje jetako.

Ispružio sam se i počeo da čitam, ali nikako nisam mogao da sekoncentrišem. Posmatrao sam je praveći se da čitam. Cigareta joj je bila uustima, a oči sklopljene. Pepeo je postajao sve duži ali ga nije otresala.Plašio sam se da bi mogla da se upali ako joj padne žar. Možda jespavala.

- Je li ti hladno. Hoćeš li ćebe? – upitao sam je da bih video da li jebudna.

Trebalo joj je podosta vremena da mi odgovori. Žmurećki jeprozborila: - Da, hvala.

- Tu su grofičina ćebad. Prilično su stara i pomalo smrde.- Grofica?- Da, ona je živela pre nas u našem stanu. Nećeš verovati, ali tata

tata je nije izbacio kada je kupio kuću. Sačekao je da umre. Hteo je da jojpomogne. Sve što vidiš oko sebe pripadalo je grofici Nuncijante

- Aha. Kupio je golu svojinu.- Šta to znači?- Zar ne znaš šta je gola svojina?- Ne.- Pa to ti je kada neko ostane bez prebijene pare, a nema nikog od

rođaka, reši da jevtino proda vlastiti stan pod uslovom da može da ostaneu njemu do smrti. Nije baš lako objasniti. – Nasmejala se za svoj groš. –Čekaj. Sad ću sve lepo da ti objasnim... - Pričala je usporeno, kao da traži

prave reči. – Zamisli da si star, nemaš nikoga, imaš neku crkavicu odpenzije i šta onda radiš? Lepo prodaš stan, i sebe u njemu, a stan i svestvari u njemu pripašće onom ko ga je kupio tek kada ti umreš... Je l’jasno?

- Da.- Ništa mi nije bilo jasno. – Ali posle koliko vremena?- Zavisi od toga kada ćeš ti da umreš. Može biti jedan dan, ali i

deset godina. Kažu da kada vlasnik proda golu svojinu, nikada ne umire.Čak i oni koji su na samrti, požive još dvadeset godina posle prodaje golesvojine.

- Kako to?- Ne znam... Ali verujem da se kupci nadaju da ćeš brzo da umreš.- Dakle, ako si kupio kuću, sigurno se nadaš da će starac brzo da

umre. To je grozno.- Ukapirao si... Dakle, tata je kupio... vaš stan... kada je... -

Zamukla je. Sačeko sam da nastavi sa pričim, a onda primetio da su jojruke pale niz telo, kao da je metak pogodio u grudi. Cigareta, koja joj jejoš uvek bila u ustima, ugasila se pošto je dogorela do filtera, pepeo joj jepao po vratu.

Polako sam se približio. Primakao sam uvo njenom licu. Disala je.Izvadio sam joj opušak iz usta, uzeo ćebe i pokrio je.

Kada sam se probudio, na vedrom nebu već je sijalo sunce. Listovipalme lelujali su na vetru. Idealan dan za skijanje u Kortini.

Olivija je sklupčana spavala na kauču. Lice joj se slepilo za prljavijastuk. Mora da je zaista bila umorna.

„Bolje da je pustim da još malo odspava“, rekao sam, a onda seprisetio isključenog mobilnog telefona. Video sam da imam tri porukečim sam ga uključio. Dve su bile majčine. Bila je zabrinuta i molila me jeda joj se javim čim dođem do neke tačke gde ima dometa. Treću porukunapisao je otac. Napisao mi je da je mama zabrinuta i da je pozovem čimmi se pojavi signal na mobilnom.

Doručkovao sam, a potom se bacio na igricu Soul ReaverOlivija se probudila posle sat vremena.Ja sam nastavio da se igram, ali sam je povremeno krišom

posmatrao. Namera mi je bila da joj pokažem kako sam tvrda srca i danikog ne zarezujem.

Izgledala je kao da ju je neko čudovište žvakalo a potom izbljuvalojer je suviše gorka. Trebalo joj je pola sata da se razbudi. Na obrazima i

čelu i dalje su se videli tragovi jastuka. Neprestano je trljala oči ipomerala jezik u ustima. Najzad je hrapavim glasom prošaputala: - Vode.

Prineo sam joj flašu. Zalepila se za grlić. Potom je, s bolnomgrimasom na licu, počela da pipa svoje ruke i noge. – Sve me boli. Kaoda mi je u mišićima bodljikava žica.

Podigao sam ruke. – Mora da si se prehladila. Ja ovde nemamlekove. Trebalo bi da odeš do apoteke. Ako kreneš ka trgu...

- Ne mogu da odem.- Šta kažeš? Juče si mi obećala da ćeš ovog jutra da odeš.Olivija je rukom prešla preko čela. – Jesu li te tako vaspitali?

Naučili su te da budeš đubre. Ali verovatno nije samo vaspitanje, mora dau tebi samom postoji nešto pogrešno i izopačeno.

Stajao sam ćutke, pognute glave, nemoćan da odgovirm. Ma šta,kog vraga, ona hoće od mene. Nije mi ni sestra. Ne poznajem je. Janikoga ne masiram, s kojim pravom ona masira mene? Pustio sam je dauđe u moju jazbinu jer mi je dala lažno obećanje, a sad neće da odeodavde.

S mukom je ustala, a potom s bolnom grimasom kleknula ipogledala me. Zenice su joj bile crne i toliko velike da se plave dužicegotovo nisu ni videle. – Slušaj, to što si se zabio ovde i gledaš svoja poslane znači da si dobra osoba.

Kao da mi je pročitala misli.- Žao mi je... Nemam dovoljno hrane za dvoje. Samo zato. A osim

toga, ovde mora da vlada tišina. A osim toga... Ne. Ne i tačka. Ja moramda ostanem sam – mucao sam stišćući pesnice.

Podigla je ruke kao da se predaje. - U redu, odlazim. Prevelika signjida.

- Naravno.- A nisu ti ni sve koze na broju.- Tako je.- A i smrdiš.Onjušio sam svoj pazuh. – Šta ima veze? Ovde ću ionako biti sam.

Mogu da smrdim do mile volje. A osim toga, vidi ko se javlja. I tismrdiš...

U tom trenutku zazvonio je telefon.Bila je to moja majka.Nisam hteo da odgovorim u nadi da će zvonjava da prestane, ali je

ona bila uporna.Olivija me je pogledala: - Zar nećeš da se javiš?- Ne.- Zašto?- Zato što neću.

Nije prestajala. Mama mora da je jako ljuta. Mogu da je zamislim,kako u svojoj sobi, sedi na krevetu i uzdiše. Jednim skokom popeo sam sena stočić i dohvatio mobilni telefon. Javio sam se. – Mama.

- Lorenco. Je li sve u redu?- Da.- Sto puta sam te zvala.- Jesi li primila moju poruku?- Ma je l’ to način da me obavestiš? Trebalo je da me pozoveš pre

nego što ste krenuli u tu kolibu.- Znam. Izvini, krenuli smo na brzinu. Baš sam se spremao da te

pozovem.- Baš si me zabrinuo. Kako si.- Dobro. Odlično.- Moram da razgovaram sa Alesijinom majkom.- Ne može sada da ti odgovori. Pozovi me kasnije.Na trenutak je ućutala, a potom prasnula.- Sad je dosta, Lorenco. Ili ćeš me spojiti sa Alesijinom majkom, ili

ću pozvati roditelje drugara koji su sa tobom.- Glas joj je bio odlučan,jedva se uzdržavala da ne viče. – Prestani da me muljaš. Šta kriješ odmene?

Doterao sam cara do duvara. Ne mogu više da je zavlačim.Pogledao sam u Olviju. – Evo je... Sad ću da je pozovem. Samo da vidimda li može da dođe. Spustio sam telefon i sišao. Seo sam kraj Olivije iprošaputao joj na uho: - Molim te, moraš da mi pomogneš. Kumim te.Moraš da se praviš da si Alesijina majka. Mama misli da sam ja otišao naskijanje u Kortinu kod devojke koja se zove Alesija Ronkato. Ona me jepozvala da provedem nedelju dana kod nje. Ti moraš da se praviš da siAlesijina majka. Kaži joj da sam dobro i da je sve u redu. A da, veoma jevažno da joj kažeš da sam izuzetno simpatičan.

Zlobni smešak zaigrao je na usnama moje polusestre. – Možešsamo da sanjaš...

- Molim te.- Pre bih umrla.Zgrabio sam je za ruku. – Ako otkrije da nisam otišao na skijanje,

nagrabusio sam. Poslaće me kod psihologa.Oslobodila se mog stiska. – Ma ni za živu glavu, neću da vadim iz

govana samoživu bitangu koja me tera iz svog vašljivog podruma.Kakva pokvarenština, opet mi ga je zajebala. – U redu, ako budeš

razgovarala sa njom, možeš da ostaneš.Uzela je čizme sa poda. – A ko pa želi da ostane ovde?- Kunem se da ću raditi sve što ti poželiš.- Na kolena. – Rukom je pokazala pod.- Na kolena?

- Na kolena.Poslušao sam.- Ponovi. Kunem se glavom svojih roditelja da ću biti rob Olivije

Kuni...- Hajde, čeka na vezi... Idi, - cmizdrio sam nestrpljivo.Ona je, međutim, bila potpuno smirena. – Ponovi.Pekla me je živog na vatri. - Kunem se glavom svojih roditelja da

ću biti rob Olivije Kuni...- Do kraja života...- Do kraja života? Jesi li poludela? – Pogledao sam u plafon i

uzdahnuo: - Do kraja života.- I uvek ću biti ljubazan prema njoj i stajati joj na usluzi.- I uvek ću biti ljubazan prema njoj i stajati joj na usluzi.- Kreni sada, molim te...Ustala je s bolnom grimasom: - Tvoja majka poznaje tu gospođu?- Ne.- Kako se zove ćerka?- Alesija. Alesija Ronkato.Hodala je kao rahitična baba, na jedvite jade se popela do prozora.

Mora da joj je stvarno loše. Ali kada je progovorila, glas joj je biozvonak. – Halo, gospođo Kuni. Dobar dan. Kako ste?

Ja sam od straha počeo da grizem šaku.Činilo se kao da je presrećna što priča sa mojom majkom.- Naravno... Naravno... Da, naravno, Lorenco mi je sve rekao.

Izvinite što nisam ja pozvala vas, oprostite mi, stvarno sam bilaprezauzeta. Znata kako je na planini. Nema veze... Nema veze. Hvala, toje pravo zadovoljstvo, on je zaista lepo vaspitan dečko... Naravno damožemo da pređemo na ti. Sneg? Da li ima snega? – Pogledala me je neznajući šta da odgovori.

- Pomalo, - rekao sam joj tiho.- Pomalo, rekla je smireno. – Alesija je veoma zadovoljna.

Pogledala me je i klimnula glavom.- Nešto moram da vam kažem, vaš sin je zaista neverovatno

simpatičan. Sve nas zasmejava. Zaista nam je drago što je sa nama. On jejedan plemenit dečko.

- Genije. Ti si suvi genije, - izletelo mi je spontano.- Ako hoćeš, ostaviću ti svoj broj. A možemo i mi ponovo da te

zovemo... Čujemo se. I tebi sve najbolje. Ćao. U redu. U redu. Hvala.Hvala. – Završila je.

Skočio sam podignutih ruku. – Svaka ti čast! Sjajna si. Bila sipljunuta Alesijina majka. Da je slučajno ne poznaješ?

- Poznajem taj tip žene, - rekla je i naslonila se na zid. Zažmurila jena trenutak, a potom ponovo otvorila oči, pogledala me i ispovraćala se ušake.

Nastavila je da povraća u kupatilu Bolje rečeno, pokušavala je, alinije mogla. Potom se, potpuno iscrpljena, bacila na kauč i skinulapantalone. Bele noge su joj drhtale, ritala se kao da pokušava da se otarasidrhtavice. – Tu smo. Jebi ga, stigla je... - dahtala je zatvorenih očiju.

- Šta je to stiglo?- Ništa... Nije ništa.- Ma šta je s tobom? Je li ta tvoja bolest zarazna?- Ne. Ništa ne brini, ne obaziri se na mene, ti radi svoje, kao da ja

nisam tu. Dogovoreno?Progutao sam knedlu. – Dogovoreno.Ima malariju. Kao Karavađo.

Rekla mi je da gledam svoja posla. Savršeno. Nema problema. Utome sam pravi majstor. Počeo sam da igram Soul Reaver. Opet samnaleteo na ono čudovište koje nisam mogao da pobedim. No nisammogao da izdržim da je s vremena na vreme krišom ne osmotrim.

Nije mogla da se smiri ni sekunde. Tresla se i menjala položaj kaoda leži na tepihu pravljenom od srče. Uvijala se u ćebe a potom gaskidala, koprcala se i patila kao da je neko muči.

Dovela me je do ludila sa tom svojom preteranom patnjom. Činilomi se da sve to glumi i da to radi samo da bi mene uznemirila.

Pojačao sam ton na slušalicama do maksimuma, okrenuo sam se kazidu i primakao lice knjizi tako blizu da su mi se oči ukrstile. Pročitaosam par redova i zažmurio.

Otvorio sam oči dva sata kasnije. Olivija je sedela na ivici kauča.Bila je gola voda, nervozno je pomerala noge i gledala u pod. Skinula jedžemper i ostala u šlampavoj teget majici na bretele kroz koju su senazirale opuštene sise. Bila je toliko mršava da su joj se videle sve kosti.Stopala su duga i tanka, vrat izdužen kao kod hrta, ramena široka, ruke...

Šta joj je to na sredini ruku?Nekakve modre mrlje prekrivene crvenim tačkicama.Podigla je glavu. – Jesi li se naspavao, a?Mesto na Siciliji gde je tata hteo da je pošalje...- Šta?Novac...

- Jesi li se naspavao?Moji roditelji koji su uvek prestajali da pričaju o Oliviji čim bi me

videli...- Da.Bolest koja nije zarazna...- Moram nešto da pojedem...Bila je kao oni iz parka. Oni po klupama. Oni što žickaju siću. Oni

sa pivom. Uvek sam se klonio njih. Ulivali su mi strah.- Daj mi neki keks... parče hleba.A sad je neko od njih ovde sa mnom.Ustao sam, uzeo kesu sa hlebom za tost i odneo joj ga.Kraj mene je. U mojoj jazbini.Bacio sam hleb na kauč. – Hoću da se umijem... Sama sam sebi

odvratna.- Ima samo hladne vode. – Začudio sam se što sam uopšte uspeo da

odgovorim.- Nema veze. Moram da dejstvujem, - rekla je za sebe. Jedva je

ustala, a potom otišla u kupatilo.Sačekao sam da čujem kako voda teče, a onda sam se bacio na njen

rančić. U njemu su se nalazili izlizani novčanik, rokovnik pun listova,mobilni telefon i neraspakovani špricevi.

7.

Zurio sam u plafon ispružen na krevetu. Tišina je zavladala, ali akobih na trenutak prestao da dišem, mogao bih da čujem Oliviju u kupatilu,kola kako prolaze ulicom, šum Orangutanove metle u dvorištu, zvonjavutelefona u daljini, plamenik kotla, crve u drvetu. A pored toga i miris svihtih nabacanih stvari, oštar miris drvenog nameštaja i gorak miris vlažnihtepiha.

Potmuli udaracPodigao sam glavu sa jastuka.Vrata od kupatila bila su pritvorena.Ustao sam i krenuo da vidim.Olivija je ležala na podu gola, bela kao kreč, skupljena između

šolje i umivaonika. Pokušavala je da ustane, ali nije uspevala. Noge su jojklizile po mokrim pločicama kao konjska kopita na ledenoj ploči. Po picinije imala mnogo dlaka.

Nisam mogao da odvojim pogled od nje.Ličila je na zombija, i to zombija kojeg je neko prosvirao.Ugledala me je kako stojim kraj vrata i iskezila se. – Izlazi! Marš

odavde. Zatvori ta jebena vrata.

Otišao sam po Nuncijatinu kućnu haljinu i okačio je na kvaku.Kada je izašla, umotana u otrcani peškir, uzela ju je, pogledala i navukla,a onda se ispružila na kauč. Bez reči mi je okrenula leđa.

Ja sam stavio slušalice. Unutra je bio tatin cd, neka beskrajnamuzika za klavir. Ta smirujuća muzika čiji se motiv stalno ponavljaoodvojila me je od stvarnosti, kao da sam iza nekog stakla, kao daposmatram neki dokumentarac. Ja i ona nismo billi u istoj sobi.

S vremenom se stanje moje sestre pogoršavalo. Tresla se kao daima groznicu. Bila je dok koji zapljuskuju talasi bola. Žmurila je, ali nijespavala. Čuo sam je ječi. – U pičku materinu. Koje sranje. Ne moguviše... Ovako više ne mogu.

U mojim ušima je i dalje odjekivala monotna muzika dok se mojasestra pridizala sa kauča, ponovo lezala, do krvi češala noge, a potomiznova ustajala, tresla se, naslanjala glavu na vrata ormana. Lice joj sedeformisalo od bola. Počela je da udiše i izdiše vazduh s rukama nabokovima. – Hajde, Oli, možeš ti to... Hajde... Hajde, u kurac. – Potom sešćućurila u jednom uglu s rukama na licu. Poduže je ostala u tompoložaju.

Odahnuo sam s olakšanjem. Izgledalo je da je zaspala u tomneugodnom položaju. Ali ne, ona je ustala i počela da šutira sve oko sebe.

Skinuo sam slušalice, ustao i zgrabio je za ruku: - Moraš da ćutiš!Inače će svi da nas čuju! Molim te...

Ona me je pogledala zakrvavljenim očima punim mržnje: - Boli medupe za tvoje molbe. Jebi se! Stavi svoje usrane slušalice. Jadna budalo. –Šutnula je keramičkog psa koji je pao i ostao bez glave.

Zavapio sam u pokušaju da je smirim: - Molim te... Molim te...Nemoj tako da se ponašaš. Ako tako nastaviš, ugasili smo. Je l’ razumeš?

- Skloni mi se sa puta. Kunem ti se Bogom da ću te ubiti. – Bacilaje na mene staklenu lampu koja se raspala u param parčad.

Pao mi je mrak na oči. Mišići su se ukočili, povikao sam kao da ćuda eksplodiram: - Ma ja ću tebe da ubijem! – Krenuo sam ka njojspuštene glave. – Moraš da me ostaviš na miru! Jesi li razumela? –Ispružio sam ruke i snažno je odgurno.

Olivija je poletela unazad, saplela si i ramenom udarila o orman.Ukočila se i razjapila usta u neverici.

- Šta hoćeš od mene? Gubi se! – zarežao sam.Olivija se približila i opalila mi šamar. – Bezobrazniče... Kako se

usuđuješ.E sad ću da je ubijem, pomislio sam, dok sam dodirivao usijani

obraz. Osećao sam kako mi se grlo steže od besa. Zadržao sam suze,stisnuo pesnice i bacio se na nju. – Odlazi odavde, smrdljiva narkomanko.

Završili smo na kauču. Ja na njoj. Olivija se ritala i zadavala udarceu prazno, pokušavala je da se oslobodi, ali sam ja bio jači od nje. Zgrabio

sam je za ruke i sa udaljenosti od deset santimetara prodrao joj se u lice: -Šta, koji kurac, hoćeš od mene? Kaži mi!

Ona je pokušala da se oslobodi, ali se u jednom trenutku, kao daviše nema snage za borbu, prepustila i predala, a ja sam pao na nju.

Pridigao sam se i udaljio. Sav sam se stresao, uplašen zbog onogašto sam mogao da joj uradim. Mogao sam da je ubijem. Počeo sam dašutiram kutije kako bih se smirio. Komadić stakla mi se zabio u petu.Uspeo sam da ga izvadim uzdišući o bola.

Olivija je u međuvremenu jecala, licem okrenuta ka naslonu, dok jerukama obgrlila noge.

- Sad je dosta! – Potrčao sam, hramljući, ka svom rancu, izvadiopare iz koverte i povikao: - Evo. Drži. Potroši ih kako hoćeš. Uzmi ih.Samo idi.- Zavrljačio sam svežanj ka njoj.

Olivija se pridigla sa kauča i sakupila novčanice sa poda. – Kakavsi ti pokvarenjak... Znala sam da imaš pare.- Uzela je pantalone, stisnulapare i ruci i zatvorila oči. Suze su joj se slivale kraj kapaka, ramenapodrhtavala. – Ne. Ne mogu...- Ispustila je novac i stavila ruku na lice. –Zaklela sam se da ću prestati. Ovaj put... prestajem... inače sam ugasila.

Ništa nisam razumeo. Reči su se mešale sa jecanjem.- Ja sam golo govno... Dala sam mu... dala... dala sam mu. Kako

sam samo mogla? - Pogledala me je i uhvatila za ruku. – Jebala sam se sanekim gadom za dozu. Ta svinja me je jebala na parkingu. Koje dno...Kaži mi da ti se gadim... Kaži mi, kaži mi... molim te. - Stropoštala se napod i počela da hropće, kao da ju je neko pesnicom udario u pleksus.

Ne diše, pomislio sam, dok sam rukama zapušio uši, ali mi je njenhropac parao bubne opne.

Neko mora da joj pomogne. Neko mora da dođe ovde, inače ćeumreti.

- Molim vas... Molim vas... pomozite mi, - obratio sam se zidovimau sobi.

A onda sam je video.Leži na podu, okružena novcem. Očajna i sama.Nešto se u meni prelomilo. Div koji me je pritiskao svojim

kamenim grudima, pustio me je na slobodu .- Izvini. Nisam hteo da te povredim. Žao mi je... - Uhvatio sam

svoju sestru za ruku i podigao je sa poda.Bila je bez daha, kao da joj je nešto začepilo grlo. Nisam znao šta

da radim, drmusao sam je, udarao po leđima. – Nemoj da umreš. Molimte. Nemoj da umreš. Sad ću ja da ti pomognem. Sve ću da sredim. Začuosam kako joj tračak vazduha ulazi u usta i spušta se u pluća. U početku jeto bio tračak, ali se ta količina sa svakim udahom povećavala, da bi nakraju Olivija prošaptala: - Neću umreti. Nije ovo dovoljno da me ubije.

Zagrlio sam je, naslonio čelo na njen vrat, nos na njenu ključnjaču ibriznuo u plač.

Nisam mogao više da se zaustavim. Plač je dolazio u talasima, natrenutak bi se smirio, a potom bi se naduo i počeo bih da plačem još jačenego ranije.

Olivija je drhtala i cvokotala zubima. Uvio sam je u ćebe, aligotovo da to nije ni primetila. Izgledalo je kao da spava, ali nije spavala.Grizla je usnu od bola.

Osetio sam se bespomoćnim. Nisam znao šta da uradim. - Hoćeš ličašu koka kole? Sendvič? – upitao sam.

Nije mi odgovorila.Na kraju sam je upitao: - Hoćeš li da pozovem tatu?Otvorila je oči i prošaputala: - Ne. Molim te, nemoj to da uradiš.- Pa šta, pobogu, da uradim?- Hoćeš li zaista da mi pomogneš?Potvrdno sam klimnuo glavom.- Onda moraš da mi pronađeš pilule za spavanje. Moram da

spavam. Ovako neću izdržati.- Ja imam samo aspirin, paracetamol i fenergan.Ne, nisu od pomoći.Seo sam na krevet. Stideo sam se što sedim i gledam je kao neki

moron a ne znam kako da joj pomognem.Isto tako sam se osećao i kad sam s bakom Lauri.Pre dve godine tumor je počeo da joj izjeda želudac. Imala je niz

operacija, a posle svake smo odlazili da je posetimo u njenoj sobici, ujednoj te istoj bolnici, sa foteljma od skaja, časopisima koje smo samo mičitali, nameštajem obloženim ultrapasom, zelenkastim zidovima,kantinom sa bajatim kiflama, nervoznim medicinskim sestrama saodurnim belim klompama, groznim pločicama na terasici bez biljaka, dokje ona, nakljukana lekovima, ležala s razjapljenim ustima i bez proteze usvom metalnom krevetu. Moji su je ćutke posmatrali i usiljeno sesmeškali stisnutih usana dok su u sebi priželjkivali da umre što pre.

Nije mi bilo jasno zbog čega idemo da je posetimo. Ona je jedvauspevala da prepozna ko smo.

„Pravimo joj društvo. I tebi bilo drago“, govorila je moja majka.Ne, to nije istina. Pravo je poniženje kada čoveka neko gleda dok

mu nije dobro. A kada neko umire, želi da bude sam. Zaista nisam mogaoda shvatim zbog čega te posete.

Pogledao sam svoju sestru. Sva se tresla.A onda mi je sinulo, setio sam se.Kakav sam idiot. Znam gde mogu da pronađem lekove. – Ja ću da

se pobrinem za to. Ti budi ovde, brzo se vraćam.

8.

Krenuo sam ka autobuskoj stanici dok je kiša sipila i uhvatioautobus 30 A.

Na moju sreću, Orangutan je, dok sam izlazio iz zgrade, odvaliosvoju uobičajenu popodnevnu dremku.

U autobusu sam seo pozadi i navukao kapuljaču dukserice prekoglave. Bio sam tajni agent sa zadatkom da spasim svoju sestru i ništa menije moglo zaustaviti.

Poslednji put kad smo otpratili baku u bolnicu, pre nego što smoizašlu iz kuće, ona mi je promrmljala na uho: - Zlato moje, izvadi svemoje lekove iz fioke i sakrij ih u torbu. Uvek se mučim jer mi prokletidoktori u bolnici nikada ne daju dovoljno tih lekova. Molim te, pazi da teniko ne vidi.

Uspeo sam da ih ćušnem u njenu torbu a da to niko ne primeti.Sišao sam nadomak od Vile Ornela.Ali, kada sam se našao pred klinikom, sva me je hrabrost napustila.

Obećao sam baki da ću joj sam doći u posetu, ali to nikada nisam učinio.Ne bih mogao da razgovaram sa njom kao da smo kod njene kuće.Odlasci sa mamom i tatom bili su pravo mučenje.

„Hajde Lorenco, sada to možeš da uradiš“, rekao sam u sebi, apotom proverio parking. Na njemu nisu bila kola moje majke niti mogoca. U dva skoka prešao sam stepenice na ulazu u bolnicu, a onda jurnuokroz prijemno. Časma sestra za pultom podigla je pogled sakompjuterskog ekrana, ali mogla je da vidi samo neku senku kako nestajeuz stepenice. Preleteo sam do trećeg sprata. Prošao sam kroz dugačakhodnik s belim i braon pločicama. Bilo ih je 3225. Izbrojao sam ih onogdana kada je baka operisana. Ostao sam u bolnici celo popodne sa tatom,njena operacija trajala je čitavu večnost.

Prošao sam pored sobe sa bolničarkama. Smejale su se. Skrenuosam desno i naleteo na nekog živog mrtvaca koji je kloparao papučama.Na sebi je imao plavu pidžamu sa teget porubom. Kroz gornji deo sa veizrezom virile su bele malje. Preko jagodice je imao modri ožiljak koji sezavršavao kraj usta. Neka žena na nosilima gledala je sliku morske olujeokačenu na zidu. Iz jedne sobe na trenutak je izašla devojčica, ali ju jemajčina ruka istog trena povukla nazad.

Soba 103.Sačekao sam da mi se srce smiri, a onda zgrabio kvaku.Kesa za urin bila je puna. Proteza ubačena u čašu na noćnom

stočiću. Infuzija na stalku. Baka Laura je spavala u krevetu sa rešetkama.Usne su joj upale u razjapljena usta. Bila je toliko mala i mršava da sampomislio kako bih mogao da je uzmem u naručje i ponesem sa sobom.

Približio sam joj se i osmotrio je, grizući obraz iznutra.

Kako je samo stara. Gomila kostiju prekrivena perutavom iizbrazdanom kožom. Kroz čaršav joj viri noga. Crna je i modra, suva kaoštap, stopalo joj je poptuno deformisano, a palac okrenut na unutra, kaoda je napravljen od savitljive žice. Miriše na talk i alkohol. Kosa koju jeranije, kada joj je bilo dobro, držala u mrežici, sada joj je rasuta, duge ibele vlasi padaju po jastuku, kao da je veštica.

Možda je umrla. Pa ipak, na licu joj se ne ocrtava onaj mir kojiimaju mrtvaci, već kruti bolni izraz, kao da joj kroz meso teče reka bola.

Primakao sam se krevetu i pokrio joj nogu čaršavom. Njena tašnaod jelenske kože nalazila se u ormanu. Otvorio sam je, uzeo sve bočice ikutijice sa lekovima i stavio ih u džep jakne. Dok sam zatvaro rajsferšlusiza leđa začuo sam šapat: - Lo...re...nco... Jesi li to ti?

Okrenuo sam se istog trena. – Da, bako. Ja sam. –- Lorenco, došao si da me vidiš? - Lice joj se zgrčilo od bola. Oči

su joj bile napola sklopljene. Skrivene očne jabučice prekrivali susmežurani kapci.

- Da.- Odlično. Sedi kraj mene...Seo sam kraj kreveta na neku metalnu hoklicu.- Bako, morao bih...- Daj mi ruku.Stisnuo sam joj šaku. Bila je topla.- Koliko je sati?Pogledao sam sat na zidu. – Dva i deset.- Ujutro... - Pomerila se i lagano mi stisnula ruku. – Ili...?- Popodne, bako.Morao bih da krenem. Opasno je da ostanem ovde. Ukoliko bi me

video neko od bolničara, sigurno bi rekao mojim roditeljima.Baka je ućutala. Disala je na nos kao da je zaspala, ali se onda

okrenula kako bi pronašla bolji položaj.- Da li te boli?Dodirnula je želudac. – Ovde... Nikad ne prestaje. Žao mi je što me

gledaš kako patim. Kako je grozno umreti ovako. – Cedila je reči, jednupo jednu, kao da ih jedva pronalazi.

- Ne, nećeš umreti, - prozborio sam s pogledom uprtim ka žutojkesi sa urinom.

Nasmešila se. Ne, još uvek neću. Ovo moje telo neće da ode.Nikako da shvati da je bitka izgubljena.

Hteo sam da joj kažem da moram da krenem, ali nisam imaohrabrosti. Buljio sam u drveni čiviluk na kojem su visili teget suknja, belabluza i bordo džemper na zakopčavanje.

To više nikada neće obući, pomislio sam. Štaviše, to će imati nasebi kada je budu stavljali u sanduk.

Pogled mi je pao na luster od mat stakla, sa mesinganom šipkom,koji je visio sa tavanice. Zašto je ta soba toliko ružna? Kada neko umire,treba da ima prelepu sobu. Ja bih voleo da umrem u svojoj sobi.

- Bako, moram da krenem...- Hteo sam da je zagrlim. Možda mi seposlednji put pruža ta prilika. Upitao sam je: - Mogu li da te zagrlim?

Baka je otvorila oči i na jedvite jade klimnula glavom.Zagrlio sam je nežno pritiskajući licem jastuk. Osetio sam oštar

miris lekova, deterdženta kojim je oprana jastučnica i opor miris njenekože. – Morao bih... Moram da učim - Pridigao sam se.

Ona me je uhvatila za ruku i uzdahnula. – Lorenco... Pričaj minešto. Da zaboravim na trenutak.

- Šta, bako?- Ne znam. Šta god hoćeš. Neku lepu priču.- Misliš sada? - Olivija me je čekala.- Ako nećeš, nije važno...- Istinitu ili izmišljenu?- Izmišljenu. Povedi me u neki drugi svet.Istini za volju, imao sam priču. Smislio sam je jednog jutra u školi.

Ali, svoje priče sam čuvao za sebe jer bi, u slučaju da ih ispričam, onemomentalno izgubile svu draž, kao poljsko cveće kad ga ubereš. Više ihne bih voleo.

No ovo je bila drugačija situacija.Smestio sam malo bolje se na hoklicu. – Dakle, ova priča... Bako,

sećaš li se robotenka u tvom bazenu u Orvijetu? Onaj žuto-ljubičasti kojičisti bazene. Taj robotenko u sebi ima elektronski mozak koji memorišekakvo je dno bazena kako bi mogao dobro da ga očisti a da ne mora uvekda prelazi istu trasu. Sećaš li ga se, bako? – Nisam bio siguran da li spavaili je budna.

- Ova priča govori o jednom od tih robota čistača bazena. Zove seK19, kao i ruske podmornice. Dakle... Jednoga dana, u Americi, sastali suse svi generali i predsednik Sjedinjenih Američkih Država da bi odlučilikako da ubiju Sadama Huseina. Šta sve nisu probali pokušavajući da galikvidiraju. Njegova vila u pustinji prava je trvđava, ima i rakete zemljavazduh koje se lansiraju čim se pojave američke rakete, te ih tako još uvazduhu uništavaju. Američki predsednik je očajan, dobiće otkaz akoodmah ne ubije Sadama. Dao je deset minuta svojim generalima daosmisle način da uklone diktatora, inače će svi završiti na Aljasci. Ujednom trenutku podiže se jedan general, prcvoljak, stručnjak zakompjutere, koji se nikada do tada nije javljao za reč, jer ga niko nijezarezivao, i reče da ima ideju. Svi odmahnuše glavom, ali mu predsedniknaredi da izloži plan. Prcvoljak poče da objašnjava da Sadam nikada ništane kupuje jer se plaši skrivenih bombi. Jednom je naručio ananas u kojemse nalazila bomba i ubila mu kuvara. Dakle, sve što ima u vili napravljeno

je u podzemnim skloništima. Televizori, video rekorderi, frižideri,kompjuter, sve. Samo jednu stvar nije uspeo da napravi pa mora da jekupi u inostranstvu. Robote za čišćenje bazena. Sadamov bazen jeogroman pa se njegov robot gubi, a jak pustinjski vetar nikad ne prestajeda nanosi pesak u bazen. Robote koji mogu da očiste tako velike bazenekao što je njegov prave samo u Americi.

Ućutao sam.- Jesi li razumela, bako?Nije odgovorila. Pokušao sam polako da izvučem ruku.- Nastavi... - promrljala je.- Sadam se kupao sa svojih dvanaest žena, a dno bazena uvek je

bilo prljavo. Stoga se na kraju odlučio da naruči jednog robota izAmerike, poštom, uprkos opasnosti. Naredio je jednom od svojihpomoćnika da ga kupi, kako ne bi privukli pažnju. No CIA jeprisluškivala razgovor. Fabrika treba da mu isporuči robota sledećenedelje. Prcvoljasti general je saopštio da mu je pala na pamet genijalnaideja. U robota će staviti kompjuter neverovatne inteligencije koji jeupravo izumeo i programiraće ga da ubije Sadama. Unutra ce stavitiminijaturne atomske rakete, baterije koje proizvode struju od dve hiljadevolti, a moći će i da ispaljuje otrovne strele. Predsednik SAD je biopresrećan. Ideja je sjajna. Reče prcvoljku da se odmah baci na posao. Onje ne časeći časa pohitao u fabriku robota i uzeo jednog na kojem je radiočitave noći. U njega je stavio kompjuter i programirao ga da ubijeSadama, a čisto radi sigurnosti, zadao mu je da eliminiše i druge osobekoje se zateknu u bazenu. Kada je završio, bio je mrtav umoran, ali jerobotenko savršeno ispao, izgledao je potpuno isto kao i drugi. Nadenušeme šifru K19. No kada je sledećeg jutra došla osoba zadužena za pošiljkudesila se kobna greška. On je mislio da je to popravljeni robot jedneporodice koja živi blizu Los Anđelesa. Lepo ga je spakovao i poslao imga. Čim je stigao, porodica ga izvadi i stavi u bazen. K19 poče da čistidno bazena, i to je umeo da radi veoma dobro. Ali kada su otac i decarešili da se okupaju, u momentu ih je ubio električnim pražnjenjem kojeih je sve spržilo.

- Koga? Finotijeve unuke? – Baka je pridigla glavu sa jastuka.- Ko su Finotijevi? – upitao sam ja.Marino Finoti, inženjer iz Ternija. Zar nisu oni stradali u bazenu?- Ma neeee, ovi su Amerikanci, kakve veze ima Terni.- Jesi li siguran? – Uzrujala se.-Da, bako, ništa ne brini.- Ponovo sam počeo sa pričom. – Dakle...

robotenko je sačekao dva dana, leševi su plutali, a Sadama nigde ni odkorova. Pošto je inteligentan, shvata da su ga stavili u pogrešan bazen.Pomoću svojih prianjajućih gusenica uspeo je da se popne uz ivicu i daizađe u potrazi za novim bazenom. Ta oblast u Americi u koju su ga

poslali, bako, vrvi od bazena, svaka kuća ima svoj bazen. Ima ih koliko tiduša ište, milioni, a on, u potrazi za Sadamom, poče da ide od jednog dodrugog, ubijajući svakog ko bi rešio da se okupa. Kada bi naleteo nanekog drugog robota, K19 bi ga uništio a onda očistio bazen. Napravio jepravi masakr. Pobio je pola Kalifornije. Najzad pristiže i vojska. Svimogući vojnici krenuli su na njega, pucali su na njega laserima, ali ništanije vredelo. Na kraju pozvaše i avione koji su počeli da bacaju bombe poKaliforniji. Robot K19 je pogođen, jedna gusenica mu se razbila, te jestao da posrće, ali se nije predavao. Izašao je i pojurio autoputem praćentenkovima koji su pucali u njega. K19 se gotovo raspao. Iz motora sezačuo neki čudan zvuk, a sve oružje je istrošio. Stigao je do kraja ulice inašao se pred najvećim bazenom koji je ikada video. Voda je bila prljava,a imalo je i talasa. Armija se u međuvremenu primakla. K19 pogledabazen, bio je toliko veliki da se čak ni njegov kraj nije video. Sunce jezalazilo iznad njega, a po njemu su plivali ogromni dušeci. Niko mu nijeobjasnio da je to more, a da su ti dušeci zapravo brodovi. K19 nije znaošta da radi. Zapitao se kako može da očisti taj beskrajni bazen. Bilo je toprvi put da se uplašio. Kada je stigao do kraja doka, okrenuo se, vojska jebila pred njim. Rešio je da se bori, ali je onda još jednom porazmislio,zaleteo se, bacio u more i nestao.- Usta su mi bila suva. Uzeo sam flašuvode sa noćnog ormarića i sipao čašu.

Baka je bila nepomična, zaspala je.Priča joj se sigurno nije dopala.Ustao sam, ali je baka promrmljala: - A posle?- Kako a posle?- Kako se završila priča?Priča je završena. To je sve. Meni se činilo da je to dobar kraj.A sem toga, mrzeo sam završetke. Kod završetaka, stvari uvek

dolaze na svoje mesto, bilo da je reč o nečem dobrom ili lošem. Ja samvoleo da pričam o sukobima između zemljana i vanzemaljaca do kojih jedošlo bez ikakvog razloga, voleo sam svemirska putovanja bez potrage zabilo čim. Dopadale su mi se divlje životinje jer žive bez razloga i ne znajuda umiru. Dovodilo me je do izbezumljenja kada su mama i tataraspravljali o kraju nekog filma, kao da je poenta samo u tome, a ostalonema nikakvu važnost.

Pa da li je onda i u pravom životu samo kraj važan? Da li se čitavživot bake Laure ne računa, a samo njena smrt u toj groznoj klinici imaneku važnost?

Da, možda je priči o K19 nešto nedostajalo, ali mi se ideja osamoubistvu u moru dopadala.Spremao sam se da joj kažem kako je pričazavršena, kada mi je iz čista mira pao na pamet drugačiji kraj.

- Kraj je ovakav. Dve godine kasnije neki naučnici su došli naplažu na jednom tropskom ostrvu, u noći punog meseca. Sa dogledima su

se sakrili iza dine i posmatrali obalu. U jednom trenutku, iz mora izađošemorske kornjače, došle su da tu polože jaja. Pošto su se popele na pesak,iskopale su rupu i u nju položile jaja. A pristigao je i K19, potpunoprekriven algama i školjkama. Popeo se polako na plažu i gusenicamaiskopao duboku rupu, a zatim je pokrio i vratio se u more sa kornjačama.Sledeće noći su iz peska izmilele hiljade malih kornjača. A iz jedne rupeizašlo je puno majušnih K19, podsećali su na dečije tenkiće, i zajedno sakornjačicama krenuše ka moru. – Uzdahnuo sam. – Priča je završena. Dali ti se dopada?

Baka je žmurećki potvrdno klimnula glavom, a u tom trenutkuotvorila su se vrata i u sobu je sa poslužavnikom punim lekova ušla nekabolničarka koja je bila pljunuti Džon Lenon. Potpuno se zbunila.

Na trenutak smo se pogledali, ja sam promrmljao nešto nalik napozdrav i zbrisao.

9.Orangutan se muvao po dvorištu.Posmatrao sam ga s druge strane ulice, bio sam skriven iza jednog

kontejnera za đubre. Povremeno bi mahnuo metlom, a onda zastajao kaoda je ostao bez struje.

Baš sam moron, nisam poneo sa sobom mobilni, pa ne mogu da gazavrnem kao prošli put. Previše sam vremena proveo kod bake, portirnicaće se zatvoriti tek kroz dva sata, a Olivija me čeka.

Petnaest minuta kasnije stigao je inženjer Kača, komšija sačetvrtog sprata. Potom je u dvorište izašao Nihal sa basetima i krajfontane stao da priča sa Orangutanom. Njih dvojica se nisu mirisali, ali jeOrangutan imao rođaka koji radi u turističkoj agencije i nabavlja karte pospecijalnim cenama za sve Šrilančane u kraju.

Zabolele su me noge od skrivanja iza kontejnera. Proklinjao samsamog sebe što nisam poneo telefon.

A kao šlag na tortu došao je poštar Đovani, veliki Nihalov prijatelj.Njih trojica su otpočeli razgovor kome nije bilo kraja. Siroti baseti kojimase piškilo, molećivo su ih posmatrali.

Sad je dosta, moram nešto da preduzmem, makar me i uhvatili.Udaljio sam se i prešao ulicu. A onda sam trčećki stigao do zida

oko moje zgrade. Bio je visok, ali se kraj njega nalazila stara iskrivljenabugenvileja koja se uspinjala do vrha.

- Forca Roma... ’Oćemo li ih odrati? – čuo sam Orangutana.- Jebali su ježa. Toti se oporavio. Vidimo se, ćao... - rekao je

Đovani.Sto mu gromova, sad je našao da izađe. Ščepao sam biljku, trn mi

se zabio u ruku. Stisnuo sam zube, uspeo se uza zid i nezgrapnim skokomaterirao u vrt stambenog kompleksa Baratijeri.

Otrčao sam do zgrade, moleći Boga da me niko ne primeti, ipriljubio se uza zid. Prozor Orangutanovog suterena bio je napolaodškrinut.

Bar nešto da krene kako treba.Otvorio sam ga i držeći se za ragastov prućio se u polumrak. Pružio

sam noge u potrazi sa osloncem i osetio kako me levo stopalo užasnopeče. Uzrdžao sam se od krika i strmoglavio se na šporet. a potomdupetom pao na pod.

Umočio sam cipelu u lonac sa testeninom i sočivom. Srećom,Orangutan je isključio šporet i ostavio jelo da se ohladi.

Ustao sam masirajući ugruvano dupe.Sočivo se rasulo na sve strane, kao da je eskplodirala bomba.Šta ću sad? Ako ne očistim sve, Orangutan će videti taj haos i

pomisliće...Nasmešop sam se.Pa naravno, pomisliće da su mu Cigani ponovo ušli u stan.Pogledao sam oko sebe. Moram nešto da mu ukradem.Pogled mi je pao na figuricu nekog sveca, koja je ličila na raketu.

Bila je posuta nekim svetlećim prahom koji je menjao boju u zavisnostiod vremena.

Uzeo sam je i krenuo ka vratima, ali sam se vratio i otvoriofrižider.

Voće, činija kuvanog pirinča i pakovanje od šest piva.Uzeo sam pivo. Dok sam izlazio kroz portirnicu, video sam kako

Orangutan još uvek priča sa Nihalom u dvorištu.Hramljući, s jednom cipelom u ruci, spustio sam se niz podrumske

stepenice. Otključao sam i otvorio vrata. – Vidi... Imam pi...Figura sveca mi je iskliznula iz ruke i razbila se na podu.Olivija je ležala na mom krevetu raširenih nogu. Jedna ruka joj je

bila na jastuku. Niz bradu joj je curila pljuvačka.Stavio sam ruku na usta. – Umrla je.Svi ormani su bili otvoreni, sve fijoke izbačene, odeća razbacana

po celom podrumu, kutije rasparane. Ispod kreveta nalazile su se otvorenebočice sa lekovima.

Krenuo sam ka kauču ne skidajući pogled sa svoje sestre.Pipnuo sam svoje slepoočnice. Pulsirale su. Uši su mi zaglunule od

brujanja, oči su me bolele.Bio sam umoran, nikada u životu nisam bio toliko umoran, svaka

ćelija mog tela bila je umorna i preklinjala me da se odmorim, dazatvorim oči.

Da, bolje je da malo odspavam, samo pet minuta.Skinuo sam cipelu i opružio se na kauču. Ni sam ne znam koliko

sam vremena proveo na njemu zureći u svoju sestru i zevajući.

Bila je izdužena crna mrlja na plavom krevetu. Razmišljao sam okrvi koja se zaustavila u njenim venama. Na crvenu krv koja postaje crna,tvrda poput kore, a potom se pretvara u prah.

Prsti na Olivijinoj šaci su se pomerali na mahove, kao kod pasakada spavaju.

Pokušavao sam da izoštrim pogled, oči su me štipale.Sigurno sam loše video. To je samo moja mašta.A onda je pomerila ruku.Ustao sam i otrčao do nje, počeo sam da je drmusam. Ne sećam se

šta sam joj govorio, sećam se samo da sam je podigao iz kreveta i stisnuou naručje. Pomislio sam da moram da je iznesem napolje, da samdovoljno jak da je držim u naručju, da je poput povređene kuce nosimkroz ulicu Aldrovandi, pa kroz ulicu Tre madone, kroz bulevar BrunoBuoci...

Olivija je počela tiho da govori.- Živa si! Živa si! – mucao sam.Nisam razumeo šta kaže.Stavio sam joj ruku iza potiljka i primakao uvo bliže.- Šta? Šta si rekla?Krkljala je: -...pilule za spav...- Koliko si ih popila?- Dve.- Da li si dobro?- Da.- Nije mogla da drži glavu uspravno. – Mnogo bolje... Grofica

je imala gomilu lekova. Odlična roba. Odspavaću još malo.Pogled mi se zamaglio od suza. – U redu.- Nasmešio sam joj se. –

Spavaj. Lepo sanjaj.Položio sam je na krevet, i pokrio ćebetom.

10.

Moja sestra je spavala puna dva dana. Budila se samo da piški i danešto popije. Ja sam uredio podrum, ubio čudovište i završio Soul Reaver.Uzeo sam da čitam Salemovo. Čitao sam o pretvaranju u vampire, ozačaranim kućama, hrabrim dečacima kadrim da se uhvate u koštac savampirima, a pogled mi je padao na moju sestru koja je spavala uvijena ućebe. Osećao sam da je u mojoj jazbini ona zaštićena, skrivena, da jojniko ne može nauditi.

Pozvala ma je majka. – Dakle, kako si?- Sve je u redu.

- Nikada me ne zoveš. Kad ja tebe ne bih pozvala... Je l’ se lepoprovodiš?

- Sjajno.- Da li ti je žao što sutra moraš da se vratiš?- Da. Pomalo...- U koliko sati krećete?- Rano. Krećemo čim se probudimo.- Šta ćete danas da radite?- Da se skijamo. Znaš li koga sam ovde sreo na stazi?- Ne.- Pogledao sam svoju sestru. – Oliviju.Na trenutak je zaćutala. – Oliviju? Koju Oliviju? Tvoju polusestru?- Da.- Neverovatno... Pre neki dan je bila ovde da potraži neke svoje

stvari. Sad mi je sinulo, sigurno je tražila odeću za planinu. Kako je ona?- Dobro.- Zaista? Ko bi rekao. Tata je kazao da joj nije dobro... Sirotica,

ona je devojka sa puno problema, nadam se da će pronaći svoj put....- A ti, mama, da li je voliš?- Ja?- Da.- Da, volim je, premda nije lako sa njom. Kako se ti ponašaš? Jesi

li ljubazan prema Alesijinoj majci? Da li pomažeš u kući? Spremaš li svojkrevet?

- Da.- Alesijina majka je stvarno divna žena. Puno mi je pozdravi i

zahvali joj se još jednom.- Da... Čuj, moram da krenem...- Volim te, buvice moja.- I ja tebe... Da ne zaboravim, Alesijina majka mi je rekla da će me

ona dovesti kući kad stignemo.- Odlično. Pozovi me, kad ste blizu Rima.- U redu. Ćao.- Ćao zlato.

Olivija je sedela na kauču u nekoj groficinoj cvetnoj haljini, svlažnom kosom, začešljanom unazad, i trljala ruke. – Dakle kako ćemoda proslavimo naše poslednje veče?

Posle tolikog spavanja bilo joj je bolje. Lice joj je bilo opuštenije,sama je rekla da je noge i ruke bole mnogo manje.

- Nekom večericom? – rekoh ja.- Važi. Kakav meni predlažeš?

- Pa... - pogledao sam šta je preostalo od zaliha. – Skoro smo svepojeli. Možda tunjevinu i artičoke u ulju? A da zasladimo, napolitanke.

- Savršeno.Ustao sam i otvorio orman. – Imam jedno iznenađenje...- Pokazao

sam joj pivo.Olivija je iskolačila oči. – Ti si genije? Ma gde si ga pronašao?Nasmešio sam se. – Kod Orangutana. Ukrao sam mu ga kad sam se

vratio iz bolnice. Nije hladno...- Nema veze. Obožavam te, - rekla je i uzela švajcarski nož.

Otvorila je dve flaše i jednu pružila meni.- Ja ne volim pivo.- Nema veze. Moramo da proslavimo. – Nategla je iz flaše i u

jednom gutljaju iskapila polovinu. – Mila majko, kako je pivo dobro.I ja sam počeo da pijem praveći se da mi nije odvratno.Postavli smo sto tako što smo ga prekrili stolnjakom koji smo našli

među groficinim stvarima. Upalili smo sveću i smazali sve artičoke i dvekonzerve tunjevine. Za desert napolitanke.

Potom smo se, u podrumskoj tami, punog stomaka, bacili na kauč ipodigli noge na sto. Svetlost sveće obasjavala je naša stopala. Bila su ista.Bela, duga, sa tankim prstima.

Olivija je pripalila murati. Izduvala je oblak dima. – Sećaš li sekada smo leti odlazili na Kapri?

Pivo mi je razvezalo jezik. – Ne baš. Sećam se samo da smo moralida se penjemo uz gomilu stepenica, da je postojao neki bunar iz kojeg suizlazili gušteri. I velikih limunova.

- A ne sećaš se kad su te bacili u vodu?Okrenuo sam se da je pogledam. – Ne.- Bili smo na tatinom gliseru ispred stena Faraljoni.- Video sam gliser na fotografijama. Bio je od lakiranog drveta.

Zvao se Sweet Melody II. Postoji i jedna slika gde se tata skija na vodi.Gliserom je upravljao prepanuli mornar sa kovrdžavom kosom i

zlatnim lančićem. Ti si se strašno plašio vode. Čim bi video plažu, počeobi da vrištiš i da tražiš da ti stave mišiće za plivanje. Čak ni na trajekt nisihteo da uđeš ako ih nemaš na rukama. Ukratko, tog dana otišli smo napučinu i svi su plivali a ti si se okačio kao račić za lestvice i posmatraonas. Kad bi ti neko predložio da se okupaš, dobijao si histerični napad.Potom smo nahvatali morske ježeve i pojeli ih sa hlebom. Tata i mornarsu popili podosta vina, a onda je mornar ispričao da se na moru strah odvode leči tako što se deca bace u more bez šlaufa i bez mišića. Istina je daće prvo da potonu, ali potom počinju da plivaju. Ti si se bezbrižno igraona svom sedištu na krmi, kada su ti prišli otpozadi i skinuli ti mišiće.

Počeo si da se koprcaš i da se dereš kao da te kolju, ja sam im govorila date puste, ali me nisu slušali. I ništa, bacili su te u vodu.

Slušao sam je u neverici. – A moja majka nije reagovala?- Nije bila tu tog dana.- A šta se potom dogodilo?Ona se nasmešila: - Potonuo si. Otac je skočio u vodu da te izvadi.

No ti si posle par sekundi izronio vrišteći kao da te je ugrizao morski pas.Počeo si da pljuskaš rukama i... zaplivao si.

- Zaista?- Da, kučećim stilom. Iskolačenih očiju dokopao si se lestvica

glisera i izašao iz vode kao da te ja lava izbacila.- A onda?- Onda si otrčao u kabinu i šćućurio se na klupi. Cvokotao si i disao

ne zatvarajući usta. Tata je pokušao da te smiri, rekao je da si bio sjajan,da si odlićan plivač i da ti mišići više nisu neophodni. Ali ti nisi prestajaosa plačem. Drao si se da te ostavi na miru.

- A posle?- Iznenada si zaspao. Samo si klonuo, kao da ti je neko dao

anesteziju. Nikada nisam videla nešto slično.. A ti... šta si ti uradila?- Ja sam sela kraj tebe. A onda je gliser krenuo. Ja i ti smo ostali u

kabini koja je mirisala na memlu, sve je podrhtavalo i lelujalo.- Ja i ti?- Da.- Povukla je dim. – Ja i ti.- Baš čudno, uopšte se ne sećam toga. Tata mi nikada nije pričao o

tome.- Pa naravno, napravio je budalaštinu... A da je to kojim slučajem

saznala tvoja majka, rastrgla bi ga. Da li sada plivaš?Slegnuo sam ramenima. – Da.- Ne plašiš se vode?- Ne. Neko vreme sam se čak i bavio pitanjem. Ali kasnije sam

prestao, ne mogu da razmišljam kad mi je voda u ušima. Baš mrzimbazen.

Olivija je ugasila cigeretu u konzervi tunjevine. – Šta najviše mrzišna svetu?

Teško je prisetiti se svega. Možda proslave bez najave. Pre dvegodine majka me je počastila jednom. Svi ti ljudi koji mi čestitaju. Pravamora. I doček Nove godine mi je prilično mrzak. A ti?

- Ja... Čekaj da razmislim. Ja mrzim svadbe.- Da, i svadbe su odvratne.- Samo sekund! – Olivija je ustala. Vidi šta sam pronašla. - Uzela

je crveni četvrtasti kofer. Otvorila ga je. U njemu se nalazio gramofon. –Ko zna da li još uvek radi.

Priključili smo ga na struju, tanjir se okretao. Počeo sam darovarim po jednoj kutiji prepunoj ploča. – Ne... Vidi šta imam, kakvadivota. Izvukla je jedan singl i pokazala mi ga. – Obožavam ovu pesmu. –Stavila je ploču na gramofon i zajedno sa Marčelom Bela zapevalanesigurnim glasom: - Sećam se zelenih planina i devojčice koja trči kometak iz puške, u naručju drži zeku crne njuške...

Malo sam utišao zvuk. – Tiše... Tiše... Mogu da nas čuju. Komšije,Orangutan.

Ali, Olivija me nije slušala. Plesala je preda mnom i njihala telompevajući tiho: - A onda me je jednog dana odneo voz, trava i polja, svešto je bilo moje nestade...

Uhvatila me je za ruke i povukla k sebi, gledajući me svojimvodnjikavim očima. – Moja sudba je da budem kraj tebe, s tobom senikada plašiti neću, ponovo ću osetiti detinjstva sreću.

Uzdahnuo sam i stidljivo počeo da plešem. Setio sam se šta najvišemrzim. Da plešem.

No te večeri sam plesao i dok sam igrao, prepalavio me je jedannovi osećaj, osećaj da sam živ. Od njega sam ostao bez daha. Kroznekoliko sati izaći ću iz podruma. Sve će biti isto kao i pre. Pa ipak, znaosam da se s one strane vrata nalazi svet koji me čeka i da ja mogu darazgovaram sa drugima kao da sam jedan od njih. Da odlučim šta ću daradim i da to uradim. Mogu da otputujem. Mogu da odem u koledž. Moguda promenim nameštaj u svojoj sobi.

Podrum je bio mračan. Čuo sam pravilno disanje svoje sestreopružene na kauču.

Iskapila je pet flaša piva i popušila celu paklicu muratija.Nisam mogao da zaspim. Još mi se pričalo, ponovo sam se prisetio

krađe kod Orangutana, mojih drugova kako odlaze na nedelju dana uplaninu, večere sa pivom i moje sestre s kojom ćaskam kao da i igram uzZelene planine, kao da sam i ja odrastao.

- Olivija? – prošaputao sam.Trebalo joj je vremena da odgovori. – Da.-Da li spavaš?- Ne.- Šta ćeš da radiš kada izađemo odavde?- Ne znam. Možda ću da otputujem.- Gde?- Imam nekakvog dečka koji živi na Baliju.- Baliju? U Indoneziji?Da, on je instruktor joge i maser u nekom mestu na moru

prepunom palmi. Tamo ima mnoštvo riba svih mogućih boja. Hoću daskapiram da li smo još uvek zajedno. Hoću da probam da zaista budemnjegova žena. Ako on hoće...

- Njegova žena, - promrmljao sam, usta su mi bila priljubljena uzjastuk.

Baš je srećnik taj čovek tamo. On može da kaže: Olivija je mojažena. I ja bih hteo da odem na Bali. Da otputujem avionom zajedno saOlivijom. I da se smejemo pred polazak aviona, a da ne moramo ništakažemo jedno drugom. Ja i ona bismo leteli u susret raznobojnim ribama.A Olivija bi rekla svom momku: „Ovo je Lorenco, moj brat.“

- Kako se zove tvoj momak? – prozborio sam, s teškom mukom.- Roman.- Da li je simpatičan?- Sigurna sam da bi ti se dopao.Baš lepo što me Olivija dovoljno poznaje da zna kako bi mi se njen

momak dopao. – Slušaj, moram nešto da ti kažem. Ja sam svojima rekaoda idem u Kortinu jer sam napravio budalaštinu. Bio sam u školi i čuosam svoje drugove iz odeljenja kako se dogovaraju da odu na skijanje.Mene nisu pozvali. A meni i nije stalo do toga da idem na raspust sadrugima. Pa ipak vratio sam se kući i rekao mami da su i mene pozvali. Iona je poverovala u to, čak je i u plač briznula, pa nisam imao hrabrostida joj saopštim istinu, već sam se sakrio ovde. Da ti kažem nešto? Odtoga dana pokušavao sam da shvatim zašto sam joj rekao tu laž.

- Jesi li uspeo to da shvatiš?- Da. Zato što se i meni išlo. Hteo sam da skijam sa njima, ja sam

odličan skijaš. Hteo sam da im pokažem nepoznate staze. I zato štonemam prijatelje... Želeo sam da budem jedan od njih.

Čuo sam kako ustaje- Napravi mi mesta. – Pomerio sam se, a ona se ispružila kraj mene

i snažno me zagrlila. Osetio sam njeno koščato koleno. Stavio sam jojruku na krsta, mogao sam da joj prebrojim rebra, a potom sam je pomaziopo leđima. Pod prstima šiljati kičmeni pršljenovi. – Olivija, hoćeš li neštoda mi obećaš?

- Šta?- Da nećeš više da se drogiraš. Nikada više.- Kunem ti se Bogom. Nikad više. Neću više da upadnem u ta

govna, - šapnula mi je u uho. – A ti, blesavko, moraš da mi obećaš daćemo se ponovo videti.

- Obećavam ti to.

Kada sam se probudio, moja sestra je već bila otišla. Ostavila mi jeceduljicu.

Čividale del Friuli12. januar 2010.

Otpio sam gutljaj kafe i ponovo pročitao cedulju.

Dragi Lorenco,

Setila sam se još jedne stvari koju mrzima a to su rastanci, pa je bolje dazbrišem dok se ti još ne probudiš. Hvala ti što si mi pomogao. Srećna sam što sam upodrumu otkrila svog skrivenog brata.

Nemoj da zaboraviš na obećanje

Tvoja OliP.S. Pazi se Orangutana

Danas, posle deset godina, prvi put je vidim od te noći.Savijam ceduljicu i staviljam je u novčanik. Uzimam kofer i izlazim

iz hotela.Napolju duva hladan vetar, ali se bledo sunašce probilo kroz

oblake i greje mi čelo. Podižem kragnu jakne i prelazim ulicu. Točkići nakoferu tandrču po kaldrmi.

Idem pravim putem. Prolazim kroz jednu kamenu kapiju i ulazim udvorište puno kola.

Neki portir mi pokazuje gde da odem. Otvaram staklena vrata.- Izvolite?- Ja sam Lorenco Kuni.Daje mi znak da krenem za njim hodnikom. Zaustavljamo se pred

jednim vratima. – Evo.- Kofer?- Ostavite ga ispred.Soba je velika, prekrivena belim pločicama. Hladno je.Moja sestra je opružena na stolu. Čaršav je prekriva sve do vrata.

Približavam se. Na jedvite jade pomičem noge.- Da li je to ona? Prepoznajete li je?- Da... Ona je. – Primičem se još bliže. - Kako ste uspeli da me

pronađete?- U novčaniku vaše sestre nalazio se papirić sa vašim brojem.- Moglu li da ostanem sa njom?- Pet minuta.- Izlazi i zatvara vrata.Podižem čaršav i uzimam njenu žućkastu ruku. Mršava je kao i u

podrumu. Lice joj je opušteno, i dalje je prelepa. Kao da spava.Naginjem se nad njom i stavljam joj nos na vrat.

Olivija Kuni je rođena u Milanu 25. Septembra 1976. godine, aumrla je od prekomerne doze heroina 9. januara 2010. u staničnom bifeu,u Čividaleu del Friuli. Imala je tridest i tri godine.