NENAD TEŠIĆ1 E-mail: nenad.tesic@ UTICAJ ... ад-6.pdf · PDF...

89EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 22 | SEPTEMBAR 2016.

NENAD TEŠIĆ1

E-mail: [email protected]

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICETHE INFLUENCE OF INTEREST GROUPS ON THE REGULATION PROCESS: ACTIVITY AND CONSEQUENCES

JEL KLASIFIKACIJA: K23

APSTRAKT

Predmet ovog rada je oblik kolektivne akcije, odnosno mehanizam putem kojeg interesne grupe mogu unaprediti blago stanje vlastitih članova u procesu regulacije. Reč je o me-hanizmu traganja za rentom, koji predstavlja aktivnost sticanja profita izvan ekonomskog tržišta, tj. uz pomoć instrumentalizacije političke arene, i ona nije društveno produktivna. Negativni efekti na društveno blagostanje ne proizilaze samo iz gubitaka koji nastaju kao posledica neproduktivno uloženih resursa u aktivnosti traganja za rentom, već i usled daleko značajnije indirektne posledice takvih aktivnosti, koja podrazumeva promenu si-stema podsticaja u društvu. S obzirom da je lobiranje najzastupljeniji oblik traganja za rentom, u ovom radu je predstavljen model lobiranja na primeru priloga (izdataka) za političke kampanje, pri čemu je dat i jednostavan formalni dokaz nivoa rasipanja rente u postupku njenog pribavljanja.

1 Master ekonomista

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE90

ABSTRACT

The purpose of this paper is to explore the issue of collective action i.e. the mechanism used by interest groups to enhance the welfare of their members in the process of regu-lation. Rent seeking behavior is an activity that aims at earning profits outside regular markets by exploiting the political arena, thus it is highly unproductive. Negative effects on social welfare encompass not only resources wasted in the process of rent seeking but also much more severe indirect repercussions of such behavior on the incentives in the society. Since lobbying is the most common form of rent seeking, this paper presents a model of lobbying using an example of expenses incurred for the purpose of political campaigns. Model is followed by a simple formal proof of the level of rent seeking be-havior.

KEY WORDSRENT SEEKING, INTEREST GROUP, REGULATION, RESOURCE DISSIPATION

KLJUČNE REČI:TRAGANJE ZA RENTOM, INTERESNE GRUPE, REGULACIJA, RASIPANJE RESURSA


1. UVODEkonomska regulacija je od svog nastanka u savremenom obliku (pre više od jednog veka) gotovo uvek „tema dana”. Svakodnevno se suočavamo sa fenomenima poput adminis-trativnog određivanja cena i/ili količina, regulacije profita, uvođenja carina, kvota i drugih trgovinskih ograničenja, dodeljivanja subvencija, uvođenja licenci i dozvola za obavljanje konkretnih delatnosti. Tvrdnja o „temi dana” ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje, s obzirom da iz same definicije regulacije kao mehanizma kojim se direktno ili indirekt-no nameću ograničenja u ponašanju subjektima odlučivanja proizilazi takav zaključak (Ricketts (2006). Takođe, fenomenom interesnih grupa autori se u različitim oblastima (ekonomska nauka, sociologija, političke nauke, psihologija) bave barem jednako toliko dugo. Začeci u ekonomskoj nauci sežu sve do njenog nastanka, tj. do Smitove (Smith (1998) analize i njegove konstatacije da tržišni učesnici koji delaju u istim granama, i pred kojima se otvaraju mogućnosti izvlačenja koristi na račun opšteg interesa, neće ni-malo oklevati da takve mogućnosti i iskoriste. Međutim, obe teme (ekonomska regulacija i interesne grupe) su tek sporadično eksploatisane u domaćoj literaturi. Imajući u vidu da se srpska privreda tek suočava sa ovom temom, a domaća literatura koja se njome adekvatno bavi vrlo oskudna, praktični i teorijski značaj njenog dubljeg razumevanja nije potrebno posebno naglašavati.

Organizacije o kojima se može misliti kao o grupama za pritisak su veoma brojne i raznovrsne.2 U realnosti postoje brojni pojavni oblici i veličine ovih grupa, koje promovišu različite interese. Pošto zahtevi grupa za pritisak mogu biti različiti i vrlo često suprotstav-ljeni, i imajući u vidu da se one uglavnom mogu javiti kako na strani ponude na tržištu privatnih dobara i tržištu faktora proizvodnje, tako i na strani tražnje za javnim dobri-ma, primeri ovih grupa koji se najčešće navode u literaturi su: profesionalna udruženja (udruženja pekara, mlekara, advokata, taksista, lekara, stomatologa, osiguravača, računovođa...); udruženja preduzeća (oličena u izričitom ili prećutnom kartelskom sporazumu neposrednih tržišnih takmaca); udruženja radnika (sindikati); udruženja poljoprivrednika; verska udruženja; udruženja za zaštitu prirodne sredine; udruženja za povećanje javnih izdataka na spoljnu i unutrašnju odbranu i sl. Svaka od navedenih grupa ima za cilj da unapredi blagostanje vlastitih članova. Shodno tome, interesne grupe oku-pljaju (ujedinjuju) one individualne aktere (pojedince i preduzeća) koji poseduju određeni zajednički cilj – pribavljanje kolektivne koristi. Drugim rečima, tržišni akteri se svesno grupišu odnosno udružuju, pokušavajući da na taj način ostvare određeni zahtev u okol-nostima kada to ne mogu samostalno. Međutim, ovo nije potpuna definicija interesnih grupa. Ono što ovu grupu čini „interesnom”, nije samo postojanje zajedničkog interesa njenih članova, već i njihova kolektivna (zajednička, koordinirana) akcija, koja služi kao instrument (način) ostvarenja postavljenog cilja. Sublimirano, uspešno sprovedena kolek-tivna akcija je ono što grupu povezanih (putem zajedničkog cilja) članova čini interesnom grupom.

Generalno posmatrano, postoje dva načina na koje individualni tržišni akteri mogu una-prediti postojeći ekonomski položaj: strogim pridržavanjem ekonomskih tržišnih principa ili njihovim strogim zaobilaženjem. Tržišni princip sticanja dohotka počiva na (etičkom)

2 Radipojednostavljenjaanalizeiinfinitezimalnogdobitkaukolikoučinimosuprotno,tj.ukolikozanemarimojaloveraspraveoterminima,izrazegrupezapritisak,koalicijezaraspodeluiorganizacijezakolektivnuakcijukoristićemokaosinonimezapojaminteresnegrupe.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE92načelu da svakome pripada „onoliko koliko proizvedu on i sredstva koja poseduje” (Frid-man (2012, str. 171)). Drugim rečima, ukoliko određeno preduzeće na produktivan (za društvo) način, na primer uvođenjem inovacije procesa, uveća sopstveni profit u odnosu na konkurente, sa stanovišta navedenog načela ne bi trebalo da postoji protivljenje. Iz-begavanje zdravog tržišnog principa sticanja dohotka, učesnici na tržištu mogu sprovesti na dva načina, od kojih prvi podrazumeva upotrebu „nefer” tržišnih mehanizama poput kartelizacije, dok se drugi odnosi na preusmeravanje (dela) angažovanih resursa iz eko-nomske u političku arenu.3 Zajedničko ovim procesima je da se zasnivaju na preraspodeli postojećeg dohotka, s tom razlikom da kartelizacija podrazumeva direktnu preraspodelu na ekonomskom tržištu, dok druga aktivnost zahteva instrumentalizaciju političke arene za tu namenu. Pitanje koje se nameće glasi: da li će interesne grupe odabrati prvi ili drugi način sticanja dohotka i zašto?

Da li će se grupe opredeliti za akciju čija je posledica uvećanje društvenog autputa, ili, pak, resurse usmeriti u njegovu preraspodelu, zavisi od njihove sopstvene analize troškova i koristi. U cilju lakšeg razumevanja, primenićemo logiku problema „slepog putnika”. Pretpostavimo da je reč o grupama koje predstavljaju relativno mali deo stanovništva ili resursa društva, tj. da određena interesna grupa (sindikat ili poslovno udruženje) stvara, odnosno ima na raspolaganju 1% ukupnog dohotka u zemlji. Sa druge strane, takva grupa snosi 100%-tne troškove sopstvene aktivnosti. Ukoliko preduzme kolektivnu akciju kojom se povećava društveni dohodak, njen udeo u takvom povećanju biće 1% (eksterni efekat, odnosno deo koristi koji besplatno dobija ostatak zajednice, i za koji istovremeno grupa nije obeštećena, iznosi 99%). Shodno tome, grupa će biti na dobitku od akcije u in-teresu društva samo ukoliko rast agregatnog nacionalnog dohotka bude 100 ili više puta veći od troškova nastalih da do njegovog povećanja dođe.4 Otuda sledi da grupa ima rela-tivno mali (ili zanemarljiv) podsticaj da svoje aktivnosti usmeri u unapređenje društvenog interesa. Slično tome, ukoliko interesna grupa usmeri kolektivnu akciju ka preraspodeli postojećeg društvenog dohotka, dobiće celokupni (100%-tni) preraspodeljeni deo, dok će njeno učešće u društvenom trošku takve aktivnosti (nastalom prvenstveno kao posledica činjenice da se resursi koji su prethodno produktivno korišćeni, sada koriste umesto za proizvodnju, za raspodelu postojećeg dohotka) biti 1%. Da bi grupa bila podstaknuta da u obzir uzme društveni trošak vlastite aktivnosti, potrebno je da smanjenje društvenog autputa bude 100 ili više puta veće u odnosu na preraspodelom prisvojeni dobitak. Time ponovo dolazimo do zaključka da tipične interesne grupe neće delovati na način da uvećanjem društvenog autputa unaprede i vlastiti položaj, već će pre biti orjentisane na preraspodelu postojećeg dohotka. Stoga, na osnovu podsticaja koji stoje na raspola-ganju takvim organizacijama, postaje indikativno koje će mehanizme one upotrebiti u cilju unapređenja sopstvenog blagostanja. Naša pažnja će biti posvećena mehanizmu

3 Drugimrečima,uzavisnostiodnačinaostvarenjacilja,tj.oblikakolektivneakcije,interesnegrupesemogupodelitinaonekojedelujunaekonomskomionekojedelujunapolitičkomtržištu.Tipičanprimerkojipostojiuprvojarenijekartelizacija,dokjeudrugojtolobiranje.Premaovomkriterijumunemožemostrogorazvrstatigrupenaonekojevršekartelizacijuionekojelobiraju,sobziromdauvekpostojimogućnostdajednagrupaobavljaijednuidruguaktivnost(Olson(2010)naglašavadasuinteresnegrupenajčešćeikarteliilobiji).Važnojenaglasitida,kadajerečonjihovomdelovanjunapolitičkomtržištu,podinteresnimgrupamapodrazumevamosamoonegrupekojedelujuizvanpolitičkogsistema(dakle,unjihneubrajamopolitičkepartije),alikojenastojeda,direktnoiliindirektno,utičunaodlukekojedonosii/ilisprovodiregulator.Zapravo,delovanjegrupazapritisaknepodrazumevadirektnoobavljanjepolitičkefunkcije,većnastojanjedaseizvršipritisaknaodlukeonihkojiposedujupolitičkumoćdonošenjarešenjakojamoguimatidirektanuticajnaregulatorniokvirfunkcionisanjaekonomskogtržišta,teposledičnoinablagostanjenjihovogčlanstva.

4 Primetitedajeminimalniiznospovećanjadruštvenogautputadovoljandanavedeinteresnugrupunadelovanjeuciljuunapređenjaefikasnostidruštvarecipročannjenomudeluutomautputu(Olson(2010,str.70-73)).


traganja za rentom i osnovnim posledicama koje takvo traganje proizvodi na društveno blagostanje.

Imajući u vidu da predmet analize praktično ne ostavlja mogućnost izbora metodološkog pristupa, u radu će biti korišćena kombinacija elemenata mikroekonomske teorije i teorije javnog izbora. Drugim rečima, s obzirom na kompleksnost analize regulatornog (političkog birokratskog) procesa kroz prizmu interesnih grupa, pri čemu se regulacija posmatra kao endogena varijabla, očigledna je neophodnost preplitanja analize ekonomske nauke sa drugim oblastima poput prava i političke filozofije. Rečju, priroda teme zahteva ekonom-sku analizu kako političkog ponašanja, tako i pravnih propisa.

Rad je strukturiran na sledeći način. Na samom početku, nakon tekućih uvodnih razma-tranja, biće preciznije navedeno šta podrazumevamo pod pojmom traganje za rentom. Nakon toga, analiza se fokusira na mehanizam lobiranja (treći deo), kao najvažniji ob-lik ulaganja resursa u politički način prisvajanja ekonomske rente. U četvrtom i petom delu predstavljene su osnovne direktne i indirektne posledice aktivnosti rent seekinga na društveno blagostanje. Šesti odeljak je posvećen analizi nekoliko primera interesnih grupa na delu. Poslednji deo izvodi zaključke.

2. TRAGANJE ZA RENTOM Zakonska i druga formalna i neformalna pravila definišu kontekst u kojem funkcioniše tržišni mehanizam. U okviru jasno definisanih svojinskih prava i vladavine zakona tržišni učesnici preduzimaju različite aktivnosti (proizvode hranu, odeću, obuću, lekove… ili pružaju usluge) u cilju uvećanja sopstvenog dohotka. S obzirom da konkretni zakonski propisi mogu biti više ili manje ograničavajući (ili pospešujući) faktor sticanja ili uvećanja partikularnog tržišnog dohotka, pojavljuju se podsticaji za učešćem u promeni postojećih ili potencijalnom donošenju novih propisa. Štaviše, ukoliko su elementi pravnog okvira tržišnog procesa poput konkretnih zakona, uredbi i drugih podzakonskih akata raznih agencija i komisija (tipičan primer su licence) podložni promenama, otvara se prostor za njihovo donošenje ili izmenu na način da dovedu do dodatnog dohotka za one koji su inicirali takvu promenu.5 Aktivnosti preduzete sa ciljem da se „ućari nešto pomoću vla-dine prinude što se nije bilo u stanju ostvariti na slobodnom tržištu”6, odnosno pokušaji da se institucionalni ambijent podesi tako da donosi iznadtržišni dohodak posebnim in-teresima, u literaturi su okarakterisani kao traganje za rentom (rent seeking).7 I dok kartelizacija podrazumeva postupke tržišnih učesnika koji su po svojoj prirodi takvi da njihovo korišćenje podrazumeva zaobilaženje tržišnog principa sticanja dohotka, rent seeking predstavlja zaobilaženje ekonomskog tržišta i preusmeravanje jednog dela vlas-titih resursa u aktivnosti koje spadaju u domen političke arene. Pojednostavljeno rečeno, racionalni ekonomski agenti imaju podsticaj da, ukoliko im se za to ukaže prilika, ulože realne resurse u proces donošenja regulatornih odluka kako bi putem prinude (prisile)

5 Dodatno,trebaimatiuviduuliteraturinaširokocitiranustudijuLandesaiPoznera(Landes&Posner(1975)),kojaputemmehanizmanezavisnogsudstvaobjašnjavatrajnostkonkretnihzakonaitimenjihovuvećunetosadašnjuvred-nostzainteresnegrupe,ukolikosenjihovpolitičkipritisakpokažekaouspešan.

6 Videti:Boaz(2003,str.176).7 Takođe,koristićemoiizraziznuđivanjerente.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE94obezbedili „osnivanje, dotiranje ili održavanje monopolskih aranžmana” (Fridman (2012, str. 136)).

Talok (Tullock (1967)) je, nezadovoljan u to vreme sve većim brojem empirijskih istraživanja čiji su rezultati generalno sugerisali mali društveni trošak usled uvođenja carina ili monopolskog ponašanja, pokušao da pokaže da takav harbergerovski metod8 merenja troškova društvenog blagostanja potcenjuje društvene gubitke. U cilju da dokaže da aktivnosti preduzete radi uvođenja protekcionističkih mera (u troškove uvođenja zaštitne carine se pored alokativnog gubitka kalkuliše i činjenica da resursi uposleni u komparativno zaostajućim industrijama nisu u skladu sa efikasnom alokacijom resur-sa jednog društva9), kao i one u svrhu stvaranja, osnaživanja ili zaštite monopolskog položaja potencijalno mogu imati relativno veće društvene troškove, Talok pravi analogiju sa krađom kao neefikasnom aktivnošću u bilo kom produktivnom društvu. Reč je o tome da krađa može predstavljati primer pogrešnog analitičkog stanovišta, u smislu upadanja u zamku sagledavanja njenih direktnih i kratkoročnih efekata, istovremeno zanemarujući indirektne i dugoročne efekte. Slično zabludi razbijenog stakla koja nakon samog tog čina postane predmet blagosiljanja, jer dovodi do posla za stakloresce,10 tako krađa može biti deo hvalospeva pošto donosi dodatne poslove u vezi sa njenom prevencijom. Ono što se ne vidi direktno jeste da resursi uloženi u aktivnosti krađe i predupređivanja iste, a čiji rezultat nije ništa drugo nego prelazak dobara iz svojine jednog u svojinu drugog vlasnika, imaju svoje oportunitetne troškove u iznosu propuštenog prinosa nji-hove produktivne upotrebe. Drugim rečima, ulaganje resursa u aktivnosti krađe i njenog sprečavanja ne stvara novu vrednost sa društvenog stanovišta. Isti efekat se pojavljuje kada grupe lobiraju za uvođenje carina, zakonske propise ili jednostavno pomoć države u osnivanju, osnaživanju ili zaštiti monopolske pozicije. Perspektiva sticanja monopolske rente može biti snažan podsticaj za ulaganje resursa u iznajmljivanje stručnjaka (najčešće je reč o uticajnim advokatskim kancelarijama, konsultantskim kućama, istraživačkim centrima (think–tank)), davanje priloga za političke kampanje, podmićivanje pojedinaca u nadležnim regulatornim telima i sl.11 Efekat tako utrošenih resursa u aktivnosti za-konskog traganja za transferima i/ili njihovog sprečavanja, nije samo ex ante erodiranje rente, nego i dodeljivanje prvenstva preraspodeli postojećih udela u ukupnom dohotku u odnosu na stvaranje nečega novog.

Iako je Talok bio prvi koji je u savremenom smislu analizirao efekte aktivnosti iznuđivanja rente na blagostanje društva, Ana Kriger (Krueger (1974)) je bila ta koja je političkim sredstvima prisvajanja dohotka dodelila, u literaturi kasnije osporavani ali sačuvani na-ziv, rent seeking. Krigerova slično Taloku12 svoje zaključke izvodi iz poređenja efekata slobodne trgovine, zaštitne carine i njoj ekvivalentnih kvota otelovljenih kroz uvozne li-cence, na društveno blagostanje. Istim redosledom ona rangira navedena stanja prema kriterijumu veličine društvenih troškova koje nameću – najveće smanjenje društvenog

8 Videti:Harberger(1954).9 Taloktimeističedasesamonaosnovustatičkeanalizemožeutvrditidadruštvenitrošakcarinanijejednakalokativ-

nomgubitku,većvećiodnjega.10 Videti:Hazlit(2011).11 Podsticajzalobiranjeuciljuuvođenjaregulacijeodstraneonihkojiprocenjujudajeverovatnoćauvođenjaograni-

čenjatrgovineilidodeljivanjamonopolskepozicijerelativnovisoka,nedvosmislenjeijasan.Takođe,takavpodsticajmoguimatidržavničinovnici,kaoinekedrugegrupekojemoguimatikoristiodpovećanihporeskihprihoda,tj.budžetanamenjenogsubvencijamailidrugimvrstamadržavnepomoći.

12 TalisonnaglašavadaonanijeimalauviduTalokovčlanak(Tollison(1997,str.506)).


blagostanja izazivaju uvozne licence pošto rente koje one donose bivaju unapred rasute usled konkurencije uvoznika za njihovo dodeljivanje od strane regulatornog tela (Krig-erova za razliku od Taloka nije pretpostavila postojanje traganja za rentom kada je reč o uvođenju carina, odnosno u njenom modelu politički pritisak vrše uvoznici).

Dok se u tradicionalnim raspravama o monopolskom ponašanju renta definisala kao čist transfer blagostanja od potrošača ka monopolisti, teorija iznuđivanja rente sugeriše da celokupna renta može biti unapred rasuta na razne aktivnosti preduzete u cilju njenog pribavljanja.13 Drugim rečima, tvrdi se da potencijalni društveni troškovi aktivnosti rent seekinga mogu biti (značajno) veći od alokativnog gubitka predstavljenog Harbergero-vim trouglom blagostanja.14 Otuda Talison tvrdi da je Talok u ekonomiju „uveo koncept trapezoidnog društva” (Tollison (1997, str. 507)). Strogo analitički posmatrano, sam čin transfera nije ništa drugo do preraspodela koja sama po sebi ne proizvodi troškove blagostanja. Međutim, upravo zbog nemogućnosti njene izolovanosti od aktivnosti koje dovode do prisvajanja transfera ili odbrane istih, otvara se prostor za analizu društvenih troškova nastalih usled takvog delanja. Rečju, rent seeking je parazitska aktivnost, pošto se njome samo preraspodeljuje dohodak od jednih ka drugima. Istovremeno, to je i rasi-pnička aktivnost, pošto uloženi resursi u politički način prisvajanja dohotka imaju svoje oportunitetne troškove. Preciznije, tako uloženi resursi ne samo da ne stvaraju novu vred-nost, nego pod pretpostavkom postojanja prvog najboljeg rešenja oni bivaju preusmereni u manje produktivne upotrebe, što celokupan privredni sistem može pomeriti ka prostoru unutar granice proizvodnih mogućnosti. Direktni društveni trošak rent seekinga upravo je oportunitetni trošak nepovratno uloženih resursa u neproduktivne svrhe regulatornog traganja za dohotkom. Ipak, na ovom mestu treba biti oprezan. Naime, Talison (Tollison (1997, str. 512–515)) sugeriše da iznos oportunitetnih troškova rent seeking aktivnosti postoji samo u onoj meri u kojoj je izvodljivo izvršiti realokaciju resursa iz manje u više produktivnu upotrebu. Tačno je da bi društvo bilo bogatije kada mu alarmi i advokati ne bi bili potrebni, ali takva situacija implicitno podrazumeva korenite promene u ponašanju ljudi na način da više nema osobe u čijem je sistemu preferencija krađa (i uopšte pre-raspodela) visoko rangirana. Drugim rečima, ulaganje resursa u krađu i njenu prevenciju (slično važi za rent seeking i zaštitu rente) može biti rasipničko samo onda kada je zaista moguće realocirati takve resurse u aktivnosti sa pozitivnom sumom (na primer, kada se

13 Primetitedaseorasipanjurentenemožegovoritisastanovištaonogkojiulažeresurseunjenosticanje,većisključivosadruštvenogstanovišta.Udatimokolnostima,takvoulaganjejeposledicaracionalnogpoređenjaalternativa,tj.partikularnecost-benefitanalize.

14 Drugivažanzaključakkojisepripisujeteorijirentseekigajedapravilatržišneigrenisudata,tj.dasenanjihmožeuticati.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE96advokatske kancelarije ne bi bavile posredništvom15 između zakonodavca i potencijalnih tražilaca transfera, već isključivo svojim osnovnim poslovima).16

I čuveni teoretičar međunarodne trgovine Jagdiš Bagvati (Bhagwati (1980) je smatrao da se takvom, gotovo opšteprihvaćenom stavu koji se tiče rasipanja resursa i nastupajućih posledica ima šta prigovoriti. Osnovni zaključak Taloka i Krigerove da uvođenje carina bez prethodnog postupka lobiranja u poređenju sa uvođenjem carina pod pritiskom lobi grupa izaziva manje društvene troškove, Bagvati je smatrao podložnim preispitavanju. Njegov stav da lobiranje može unaprediti društveno blagostanje zasnovan je na nekoliko pret-postavki. Prvo, Bagvati kritikuje pretpostavku prvog najboljeg rešenja kojom se u analizi implicitno koriste Talok i Krigerova. On smatra da je neopravdano striktno pretpostaviti da aktivnost lobiranja izvlači resurse iz njihove produktivne upotrebe, istovremeno ih uvlačeći u neproduktivnu upotrebu. Njegova analiza počiva na obrnutoj pretpostavci, odnosno činjenici da privrednu realnost ne karakteriše prvo najbolje rešenje, već da u sistemu postoje distorzije, i da samo izvlačenje resursa iz neproduktivnih upotreba, koji čak i da se ne iskoriste u procesu lobiranja, dovodi do pozitivnih pomaka u blagostanju. S tim u vezi, on dalje pretpostavlja da resursi uloženi u rent seeking aktivnosti u cilju uvođenja carina nisu rasuti sa društvenog stanovišta. Konačno, u svojoj analizi Hekšer–Olinovog modela sa dva dobra on implicitno pretpostavlja i treći proizvod – prihode od carina koje ubira vlada. Te prihode vlada koristi efikasno, tj. stvara dobra koja građani vrednuju barem jednako kao eksplicitno navedena dva dobra u modelu. Sve to zajedno sugeriše da lobiranje može usloviti povećanje društvenog blagostanja. Talok (Tullock (1981) je u komentaru Bagvatijevog članka istakao da je bilo koju od pretpostavki kojima se Bagvati koristi teško opravdati, te da mu kao poznavaocu oblasti performansi vladinih politika, celokupan Bagvatijev argument ne izgleda relativno realistično.

15 Primetitedaadvokatimogubitinesamointeresnagrupakojavršipritisaknaregulatorauciljuunapređenjavlastitogpoložaja,većiinputiuprocesugoreopisanog„poslovanja”sadržavom.Natržišturegulatornihuslugaonikojitražetransferesesuočavajusaopadajućomkrivomtražnje.Štojevišacena(višitrošakpribavljanjatransfera),traženako-ličinaćebitimanja.Onikoji„nude”transfere,tj.onikojiimseneodupirusesuočavajusarastućomkrivomponude.Štojevišacena,tj.štojevišitrošakodupiranjazadatitransfer(štosemožesvestinatrošakkolektivneakcije),višećese„nuditi”.Jasnojedaovdenijerečodobrovoljnojponudi,većonedobrovoljnimtransferimazakojevažidajeodustajanjeod10$jeftinijenegotrošenje11$dabisespasilotih10$.Drugimrečima,kakocenarastepojedincisenedobrovoljnoodričusvevećekoličine.Otudasledidabibiloispravnijetakvukrivuponudeprikazatikaoinverznukrivutražnje.Sličnotome,uovakvimokolnostimaikrivaponudelegislativećeuzetioblikinverznekrivetražnje.Logikajeuosnoviista–štojenižacenakojuregulator(zakonodavac,političar)moradaplati(uviduizgubljenihglasovabirača)zboguvođenjazakonodavstvaupartikularnominteresu,onćebitispremandaponudiviše.Implikacijajetakođevrlojasna–„ponudazakonodavstvautemeljenajenaneorganizovanimilirelativnomanjeorganizovanimčlanovimadruštva”(Tollison(1997,str.521)).Uticajniakteriupolitičkomprocesu(advokati-konsultanti,političari)mogupredstavljatibrokerepoputonihnaberzi.Njihovzadatakjedavršeuparivanjatražnjeiponudezatransferima,štosenajčešćesvodinauparivanjekoncentrisanihinteresakojimazakondonosikoristionihkojisetomenajmanjeprotive.Sličnopreduzetnicimanaekonomskomtržištukojirealokacijomresursapotpomažuuravnoteženjeponudeitražnje,političkiposrednicičinetonatržištuzakonodavstva(Tollison(1997,str.521–522)).Ipak,kaoštoćemovidetikasnije,posledicedelovanjadvatržištanablagostanjedruštvasugotovodijametralnosuprotne.

16 Talisonsmatradajeupravotoprizmakrozkojutrebaposmatratiempirijskerezultatedruštvenihtroškovaiznuđivanjarente.Drugimrečima,onzaključujedakadanekoizneseproračunonavedenimtroškovima,tonemaposebanznačaj(Tollison(1997,str.515)).Kadajerečoovimproračunimaoniserazlikujupoprimenjenojmetodologiji,analiziranojprivrediisl.Milerdajepreglednekolikonajvažnijihistraživanjaovogpitanja.Generalnoposmatrano,raspondruštve-nograsipanjausledrentseekingasekrećeizmeđu3i50%BDP–a(Miler(2008,str.327)).


3. MEHANIZAM LOBIRANJA

3.1. Nekoliko opštih napomena o lobiranjuGotovo uvek je kompleksan zadatak ponuditi relativno preciznu definiciju predmeta anal-ize. Kada je reč o lobiranju, problem se otvara usled činjenice da aktivnosti preduzete na tom planu mogu imati brojne direktne i indirektne forme. Ipak, to ne može biti val-jan razlog odsustva pokušaja da ponudimo uopštenu definiciju lobiranja, bez obzira na konkretan oblik koji ova aktivnost može uzeti u različitim situacijama.17 Lobiranje je nas-tojanje da se putem uticaja na zakonodavnu i/ili izvršnu vlast promoviše vlastiti interes (Дембицкий (2010)). Reč je o političkom pokušaju da se unapredi ili zaštiti sopstveni, najčešće ekonomski položaj. Preciznije, to su sve one aktivnosti pomoću kojih individu-alni ili grupni tržišni akteri nastoje uticati na postupke (ne)donošenja novih ili izmenu postojećih propisa, kao i njihove implementacije, a sve u cilju uspostavljanja okolnosti u kojima dolazi do prisvajanja veštačkog iznosa rente. Drugim rečima, lobiranje je ciljno usmereni postupak kojim se pokušava indirektno (preko ovladavanja političkim uticajem) pribaviti tržišni rezultat. Ono kao tipičan predstavnik mehanizma rent seekinga predstav-lja pokušaj artikulisanja partikularnih interesa u političkom procesu. Zapravo, priroda ove aktivnosti odražava napore nastojanja „nametanja individualnih interesa kao društvenih” (Prokopijević (2000, str. 324).

Zagovornici lobiranja neretko ističu kako takav mehanizam ima korisnu funkciju u društvu. Svoju tvrdnju temelje na pretpostavkama benevolentnog regulatora koji teži prikupljanju velikog broja što kvalitetnijih informacija, kako bi doneo adekvatne regulatorne odluke koje obuhvataju širok spektar zainteresovanih strana. Prema takvoj interpretaciji, lobiran-je je mehanizam kojim regulator dobija informacije o stvarnim ili potencijalnim efektima regulatornih propisa na konkretne ljude i organizacije. Iako se u određenoj meri može pri-hvatiti da transfer informacija putem lobiranja smanjuje informacionu asimetriju između privatnog i javnog sektora18, problem sa celokupnim stanovištem je najmanje trojak. Prvo, teorija javnog izbora je odavno urušila temelje koncepta benevolentnog regulatora. Eksplanatorna moć pretpostavke racionalnog ponašanja kako na ekonomskom, tako i na političkom tržištu, nedvosmisleno je ukazala na zastarelost hipoteze o dobronamernosti ponašanja zakonodavca.19 Drugi problem se tiče činjenice da informacije koje interesne grupe nastoje da dostave regulatoru, ne moraju biti (neretko i nisu) u skladu sa načelom

17 Mićemoseunarednomodeljkudetaljnijebavitiprimeromdavanjaprilogazapolitičkekampanje,alitrebaimatiuvidudapostojiveomaširokopsegradnjikojesemogupodvestipodlobiranjeodstraneinteresnihgrupa.Tomogubitiaktivnostiodslanjapisama,izvođenjanavečeruiliplaćanjaputovanjazakonodavcu,tumaranjapoholovimaza-konodavnogtela,naručivanja„friziranih”studija,pasvedopodmićivanja.Kojaćeodnavedenihradnjibitipreduzetaukonkretnimokolnostimazavisiodcost-benefitanalizegrupe,čijisunajvažnijielementispecifičnostiradnje,karak-teristikegrupe,veličinapotencijalnogdobitkaisl.Naravno,raspoloživeradnjekojeulazeuovuanalizuprethodnosufiltriraneinstitucionalnimkontekstomzemlje,tj.načinomdonošenjapolitičkihodluka,mehanizmomfinansiranjapolitičkihstranaka,karakteristikamaregulatornihrešenjalobističkeaktivnosti,političkekulture,stavaširejavnostipre-malobiranjuuopšteisl.Takođe,unastavkuanalizemićemo,sličnoOlsonu,zanemaritirazlikuizmeđuneposrednoglobiranjaodstranekonkretneindustrijeiunajmljivanjaprofesionalnihlobistautesvrhe.Ovarazlikaseneretkoističeutekstovimapolitikološkeprirode.

18 Tojeposebnovažnouslučajevimaukojimzakonepišubirokrate,kojeimajumaloznanjai/ilidodirasapredmetomre-gulacije,kaoikadasunasnaziokolnostipravnetransplantacije,tj.pukogpreuzimanjainostranihzakonskihrešenja.

19 TakođebisemoglozaključitidanastakvapretpostavkavraćauvremepreAdamaSmita.Zadetaljnijiuvidukarakte-ristiketeorijejavnoginteresakojaproklamujebenevolentnogregulatoravidetiBegović(2000).

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE98objektivnog izveštavanja. Nije nerazumno pretpostaviti da grupe imaju podsticaje da preuveličavaju negativne (po njih) efekte konkretnih mera, a da pozitivne u skladu s tim umanje. Ipak, ovaj problem bi se mogao u određenom stepenu ublažiti na dva načina. Prvo, Miler (2008, str. 452) naglašava da interesne grupe odluke o lobiranju donose prema analizi troškova i koristi, poredeći troškove prikupljanja i dostavljanja informacija regulatoru sa očekivanim dobitkom ukoliko njihov zahtev bude uvažen. Samo ukoliko je verovatnoća donošenja ili promene regulatorne politike dovoljno velika, grupa će pre-duzeti akciju lobiranja. Važno je primetiti da cost-benefit analiza grupe može imati pozi-tivan rezultat samo pod pretpostavkom da grupa kod regulatora uživa reputaciju one koja dostavlja tačne informacije o svojim preferencijama i činjeničnom stanju. Verovatnoća promene politike u korist interesne grupe teži nuli, ukoliko je ta reputacija narušena. Posledično, pošto lobiranje iziskuje relativno visoke troškove,20 interesne grupe neće imati podsticaj da lobiraju. To može usloviti da interesne grupe, barem privremeno, dostavl-jaju regulatoru tačne informacije. Drugi način proizilazi iz činjenice da zakoni različito pogađaju različite grupe, te da će njihova konkurencija smanjiti manevarski prostor za manipulisanje informacijama. Konačno, problem sa navedenim stanovištem leži i u tome što različiti interesi neće biti podjednako predstavljeni pred zakonodavcem. Kako sugeriše logika kolektivnog delovanja,21 grupe poput potrošača, poreskih obveznika, siromašnih ili nezaposlenih teško pronalaze podsticaje kako bi se organizovali. Olson (2010, str. 66) konstatuje da okolnosti u kojima organizovani interesi izvlače koristi na račun ne-organizovanih, nisu u skladu ni sa principom Paretove optimalnosti (položaj jednih se poboljšava, a drugih pogoršava), niti sa principom pravičnosti (u donošenje regulatorne odluke nisu uključeni interesi svih onih na koje takve odluke pre svega direktno utiču).

20 Iznosisredstavakojiseizdvajajuulobističkesvrhe,moguseokarakterisatikaobasnoslovni.Procenesugerišudajeu2014.godininaprostoruSAD–abilo11800registrovanihlobista,adajenalobiranjepotrošenooko3240miliona$.Međuindustrijamakojesuuložilenajvišesredstavanalazesefarmaceutika(230miliona$),poslovnaudruženja(164miliona$),industrijaosiguranja(151miliona$)isl(videti:OpenSecrets–CenterforResponsivePolitics).FinansijskaindustrijaEU(komercijalnebanke,osiguravajućekompanijeisl)jetokom2013.godineangažovalaoko1700registrovanihlobista,ipotrošila123miliona$urazličitimfazamainivoimazakonodavnogprocesaEU(videti:TheFirePoweroftheFinancialLobby(2014)).Sličnotome,premapodacimaSavezneizbornekomisijeSAD-a,napredsedničkimizborima2012.godine,kandidatisutokomkampanjepotrošili1325,4miliona$(Obamajepotrošio722miliona$,aRomni449,9miliona$).Brojsličnihprimeratežibeskonačnosti.

21 Imajućiuviduproblem„slepogputnika”ukontekstuorganizovanjakolektivneakcijegrupazaprtisak,ključnimo-menatjenapravitidistinkcijuizmeđumalihivelikihgrupa.Olsonovaproslavljenatezaoinverznomodnosuizmeđuveličinegrupeiverovatnoćesprovođenjakolektivneakcijeimpliciradaproblem„slepogputnika”činimanjegrupevišeefikasnimusprovođenjutogpostupka.Drugimrečima,efekat„slepogputnika”jerelativnosnažnijeizraženuvelikimgrupama.Zatopostojenajmanjedvarazloga:prvo,uvelikojgrupimanjejevidljivefekatpojedinačnog„zabušava-nja”,jerjeuticajtakvogponašanjanadruge(ostale)relativnomaliiposledičnopostajekompleksnijetargetiratiisank-cionisationekojinedoprinose;drugo,ukolikoseagregatnadobitdelinasvečlanovegrupepodjednako,sledidajeuvelikojgrupiindividualnadobitrelativnomanja.Rečju,imajućiuvidudaakcijabilokogracionalnogčlanagrupekojidajedoprinoskolektivnojakciji,emitujepozitivneeksterneefekteostalimčlanovima,kaoitodabezobziranauloženinapor(vreme,novac,bioenergiju)svakičlangrupedobijaistukoličinukolektivnogdobra(uvelikimgrupamatakoristjegotovozanemarljiva),pričemupodnosicelokupnitrošaksopstveneakcije,razumnojezaključitidaćepodsticajza„švercovanjem”rastisarastomveličinegrupe.Todovodidotzv.„paradoksauponašanjugrupa”(Olsonovizraz),kojesugerišedagrupenećenužnodelovatiuvlastitominteresu.Toćesedesitisvakiputkadasuokolnostitakveda,pona-šanjeuinteresugrupe,nijeonokojemaksimizirapostavljeneargumentefunkcijeciljanjenihčlanova.Shodnotome,činisedajelakšeoformitidelotvornuinteresnugrupusastavljenuod,naprimer,malobrojnihproizvođačašećera,kojaćepokušatidapritiskomnaregulatoraizdejstvujeuvođenje(ilipovećanje)carinskestopenavlastitiproizvod,negotoučinitiodmnogobrojnihpotrošačaovogproizvodanakojebiovakvaograničenjanegativnodelovala.Timesmo,izuglalogike„slepogputnika”,obezbediliobjašnjenjenaizgledkontraintuitivnetezedasumalegruperelativnosnažnijeodvelikihgrupa.


3.2. Model lobiranja na primeru izdataka za političke kampanje

3.2.1. Uvodne napomene

Model22 koji ćemo izložiti u nastavku analize ima za cilj da ukaže na mesto i ulogu in-teresnih grupa u političkom procesu regulacije, kao i na posledice koje njihovo delovanje proizvodi na taj proces. Osnovna teza je da interesne grupe svojim prilozima za izborne kampanje utiču na formiranje i promenu pozicija političkih kandidata koje oni zauzimaju o konkretnim pitanjima. Drugim rečima, model će ilustrovati primenu načela quid pro quo23 između navedenih strana, objašnjavajući da novac može uticati ne samo na ishode političkog izbornog procesa, nego i na donošenje konkretnih političkih programa, mera ekonomske politike, zakonskih pravila i sl.24 Na taj način se sugeriše da interesne grupe koriste demokratski mehanizam države kako bi izdejstvovale veći udeo u postojećem društvenom autputu. Podsticaje za delovanje interesnih grupa u političkom procesu, kao i ponašanje političarâ posmatraćemo kroz prizmu izdataka za dva oblika političke kam-panje – informativne i nagovaračke. Takav zahtev posledica je činjenice da prilozi za kampanju moraju biti potrošeni u skladu sa važećim zakonskim propisima, koji u razvi-jenim tržišnim privredama ne nude mogućnost izbora – tako prikupljena sredstva moraju se utrošiti u političko oglašavanje. Stoga, objašnjenje priloga za kampanju i političkih posledica izdataka kampanje mora biti deo jedinstvene analize.

Kada je reč o informativnoj kampanji (informativnom političkom reklamiranju), sam naziv u potpunosti odražava njen sadržaj – ona služi isključivo u svrhe da političar informiše birače o svojoj poziciji u odnosu na konkretno pitanje ili problem (X).25 U takvim okolnos-tima informisani birači glasaju za onog kandidata čija je pozicija26 najmanje udaljena od njihove idealne pozicije po određenom pitanju (implicitno pretpostavljamo nehomogeno biračko telo). Primenom logike Hotelingovog modela u situaciji kada postoje dva politička kandidata koji pretenduju na opstanak i osvajanje vlasti i pod pretpostavkom da postoji normalan raspored birača duž jednodimenzionalnog pitanja X, svaki političar će nasto-jati da se približi idealnoj tački medijalnog glasača u cilju da maksimizira svoju pobedu na izborima. Drugim rečima, povećanje izdataka za informativno oglašavanje povećava verovatnoću da neki birači glasaju za konkretnog kandidata i smanjuje verovatnoću da će isto učiniti oni čije se preferencije razlikuju od proklamovanog programa političara. Iz tog

22 DeokojisledizasnovanjenaMiler(2008,str.435–438).23 Trebaimatinaumudadavanjeprilogazakampanjupredstavljauizvesnomsmisluimplicitniugovor(konkludentnu

radnju)izmeđudavaocaprilogaitekućegilipotencijalnogdonosiocaodlukauodgovarajućemdržavnomtelu.Mipretpostavljamodaseprilozizakampanjumogudavatipolitičarimanesamoutokuizbornekampanje,većdatozainteresovanidonatorimoguučinitiubilokomtrenutkuvišegodišnjegmandatatokomkojegregulator–zakonodavacobavljasvojupolitičkufunkciju.

24 Metodološkiposmatrano,objašnjenjeuvođenjaregulatornepolitikejeendogeno.25 Uciljudapojednostavimoanalizu,pretpostavićemodajerečojednodimenzionalnompitanju/problemuX,kojemože

bitiizrazličitihoblasti–poreskapolitika,trgovinskapolitika,dodeljivanjedržavnepomoći,nacionalnaodbrana,pravo-sudneprofesijeisl.Rečju,pokušavaseapstrahovatirealnostkojučinesvaonaregulatornapitanjazačijedonošenjeiliizmenuinteresnegrupemogubitipotencijalnozainteresovane.

26 Izrazpozicijanephodnojetakođeširokotumačiti.Naprimer,tomožebitikonkretanstavpolitičaraopojedinompitanju,njegovpolitičkiprogram,načinglasanjauodgovarajućemtelu(zailiprotivminimalnenadnice,carine,kvote,dozvole,izuzetakaodopštegpravilaoporezivanja),donetiaktkojimseprethodnopobrojanouvodiupravniiekonom-skiživotitd.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE100razloga, te imajući u vidu činjenicu racionalne ignorancije tipičnog birača,27 političari u svojim kampanjama retko iznose konkretne stavove o pojedinim problemima. Za razliku od informativne kampanje, u nagovaračkoj kampanji politički kandidati iznose relativno opštije poruke poput „ja sam pošten, svi drugi su korumpirani“, „glasajte za mene ili za korupciju“ itd. Oni time nastoje da povećaju verovatnoću podrške svakog birača, bez obzira na poziciju duž vektora X.

Ukoliko sa Πij označimo verovatnoću da birač i glasa za kandidata j (koji uzima modalitete β (levo) i γ (desno) u odnosu na medijalnog glasača), i sa ICj i PCj obeležimo izdatke kandidatâ za informativnu i nagovaračku kampanju respektivno, sledi da je verovatnoća Πij funkcija pozicije svakog od kandidata u vezi sa pitanjem X, kao i njihovih izdataka za dve kampanje, odnosno:

Πij = Πij (Xβ, Xγ, ICβ, ICγ, PCβ, PCγ). (1)

Nadalje, ukoliko sa u obeležimo birače koji su skloniji kandidatu β, a sa r one koji prefer-iraju poziciju kandidata γ, logiku informativne kampanje (povećanje uloženih resursa u signaliziranje pozicije povećava verovatnoću dobijanja glasova sledbenika i smanjuje podršku onih koji će se u takvim okolnostima opredeliti za drugog kandidata) možemo predstaviti na sledeći način:

28 (2)

27 Pretpostavimodaseispredpojedincaipojavipredizbornislogantipa„zaboljeobrazovanje”.Dabipreciznodemi-stifikovaonavedenuparolu,tipičnipojedinacćemoratidakonsultujeadekvatnuudžbeničkuliteraturu,dauporedipostojećedomaćekaoiodređenainostranazakonskarešenja,ilinanekisličannačindaseinformišeoadekvatnomustrojstvugraneobrazovanja.Nakontoga,pojedinacbitrebalodaseusredsredinaistraživanjepolitičkihprogramaizbornihkandidatanebilisaznaoneštokonkretnijeosamompredlogubudućegfunkcionisanjasistemaobrazovanja.Potencijalniproblemještosutiprogramiuvelikojmeriisprožimanibledimparafrazamanekolikoopštihmesta.Drugiproblemuistomkontekstujetzv.problempaketaranžmana.Rečjeotomedasebiračimanapolitičkimtržištimanudi,nesamomalibrojalternativa(političkihprograma),većjeonemogućeniizboradekvatnekombinacijeeleme-natarazličitihprograma.Shodnotome,možesedesitidasepojedincudopadneidejajednogpolitičkogkandidatauvezisaobrazovanjem,alidaostatakprogramanebudeuskladusanjegovimsistemompreferencija.Konačno,nadanizboraracionalnipojedinacsesuočavasajošjednomdilemom–dalidaizađenaglasačkomesto.Onje,baremintuitivno,svestančinjenicedaseelementikalkulacijenjegovedobitiodinformisanjaopolitičkimkandidatima(inji-hovimprogramima)ipostupkaglasanja,usituacijikadapostojesamodvakandidata,moguizrazitinasledećinačin:D=(U(A)–U(B))*P(N),gdejeDočekivanadobitzapojedincaodnavedenihaktivnosti,U(A)iU(B)predstavljaju

korisnostizapojedincaodpravogipogrešnog(zanjega)ishodaparlamentarnihizbora,dokjeP(N)= ,gdejeNbrojbirača,aPverovatnoćadaćedrugačijiglaspojedincadonetiidrugačijiizbornirezultat.Sasvimjejasnodaudemo-kratskimdruštvimasavelikimbrojemglasača,verovatnoćadaćeindividualniglaspojedincaipromenitiishodizboratežiinfinitezimalnomiznosu.Stoga,bezobzirakolikajerazlikauvrednostikorisnostizapojedincaoddvamogućaishodaizbora,dobitakodinformisanjaćeopadatiusituacijikadabrojglasača(N)raste.Imajućisvenavedenouvidu,postojiosnovazaizvođenjezaključkadaistraživanjejavnihprogramaipolitikaodstranetipičnogpojedincamožedasepodvedepodsferunjegove„racionalneignorancije”.Rečju,odgovornanaizgledjednostavnopitanje’’zaštotipičničlanovidruštvanečitajuzakone’’,glasidaimsetoneisplati.Razlogbitrebalodajeočigledan–troškoviprikuplja-njainformacijasulični,dokjedobitodtakveaktivnostizanemarljivaiopšta,odnosnoobaveštenostojavnomdobrupredstavljaništadrugodojavnodobro.Usledtoga,tipičnipojedincićeznatimaloovećinisloženihodlukaekonomskepolitike,odnosnopitanjakojasuudomenuodlučivanjaregulatornihtela.Drugimrečima,izjednačavanjegraničnihkoristiitroškovakadajerečoulaganjuresursausticanjeinformacija(znanja)zatipičnogracionalnogpojedinca,odvijasenarelativnonižemnivouautputanapolitičkom,negonaekonomskomtržištu(naprimerkadadonosiodlukuokupovininovogautomobila).

28 Implicitnapretpostavkajedainformativnakampanjanijeselektivnousmerenapremaonimbiračimaodkojihpolitičaročekujepodršku,adapritomostalibiračinisuumogućnostidasaznajunjegovupoziciju.Pretpostavljamodatakvastrategijanijemoguća,poštoprotivničkikandidatimainteresadaotomeobavestisvojebiračkotelo.


Slično tome, logika nagovaračke kampanje (povećanje izdataka povećava verovatnoću da će svaki birač glasati za konkretnog kandidata) poprima sledeću formalizaciju:

(3)

na osnovu čega možemo zaključiti da je političkim kandidatima neretko privlačnija nagovaračka kampanja.

Konačno, neophodno je da definišemo verovatnoću pobede kandidata j na političkim izborima, kao funkciju izdataka za političku kampanju svih kandidata i pozicija koju za-uzima svaki od njih povodom pitanja X, odnosno:

Πᵦ = Πᵦ (Xᵦ, Xᵧ, Cᵦ, Cᵧ) i Πᵧ = Πᵧ (Xᵦ, Xᵧ, Cᵦ, Cᵧ). (4)

Pri tome važi da verovatnoća pobede na izborima svakog kandidata raste, kada njegovi izdaci za kampanju rastu i opada kada rastu izdaci njegovog protivnika, odnosno:

(5)

3.2.2. Lobističke firme (interesne grupe)

Sada je neophodno razmotriti sledeće pitanje: pod kojim okolnostima i u kom iznosu će interesna grupa dati prilog određenom kandidatu? Odgovor na prvi deo pitanja je rela-tivno jednostavnije ponuditi. U okolnostima u kojima oba kandidata nastoje da se približe medijalnom glasaču, ujednačavajući vlastite pozicije, birače, kao i interesne grupe karakteriše odsustvo zainteresovanosti za identitet pobedničkog kandidata i posledično odsustvo podsticaja za davanje priloga bilo kom kandidatu. Takav podsticaj se pojavljuje samo ukoliko odgovarajući kandidat pokaže spremnost da se pomeri ulevo, odnosno udesno od medijanske pozicije, tj. prema preferiranoj poziciji interesne grupe.

Pretpostavimo da je Xᵩ idealna tačka za grupu φ29 kada je reč o pitanju X i obeležimo sa Vᵩ njenu potrošnju privatnih dobara (tu pre svega mislimo na potrošnju privatnih dobara od strane vlasnika kartelizovanih firmi koji se dogovaraju o zajedničkom nastupu na političkom tržištu. Implikacija tipskog ponašanja homogenih članova grupe je istovetno ponašanje grupe kao celine30). Funkcija korisnosti grupe će biti:

(6)

U cilju da trenutno pojednostavimo analizu, pretpostavimo da je jedini efekat priloga interesne grupe preferiranom političkom kandidatu da promeni (poveća) verovatnoću njegove pobede na izborima, odnosno da grupe veruju da su pozicije kandidata fiksne,

29 Podgrupompodrazumevamokartelhomogenihproizvođačaodređenogproizvoda,čimeželimodapodsetimonaOlsonovutezudasuinteresnegrupenajčešćeikarteliilobiji.

30 Uovomradusvesnojezanemarenproblemformiranjagrupnepreferencije,anaovommestusmopodleglipretpostav-cijednostavnogizvlačenjazaključakaoponašanjugrupenaosnovuponašanjanjenihčlanova.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE102tj. da ih ne mogu promeniti svojim prilozima. Ukoliko prilog grupe φ označimo sa Cᵩ, budžetsko ograničenje sa kojim se suočava grupa biće Yᵩ = Vᵩ + Cᵩ. Ukoliko grupa daje prilog kandidatu β, njena očekivana korisnost biće zbir ponderisane korisnosti ishoda po-bede željenog kandidata i pobede njegovog protivnika, gde kao ponderi služe verovatnoće (π) da se ovi ishodi dese, odnosno:

E(Uᵩ) = πᵦ Uᵩ (Xᵦ, Vᵩ) + (1–πᵦ) Uᵩ (Xᵧ, Vᵩ). (7)

Iznos priloga koji maksimizira očekivanu korisnost grupe dobićemo rešavanjem Lagranžove funkcije oblika:

L = πᵦ Uᵩ (Xᵦ, Vᵩ) + (1–πᵦ) Uᵩ (Xᵧ, Vᵩ) + λ (Yᵩ – Vᵩ – Cᵦ). (8)

Deriviranjem po Cᵦ, Vᵩ i λ dobijamo:

(9)

(10)

(11)

Pretpostavimo da granična korisnost od potrošnje privatnih dobara ne zavisi od pozicije

koju su odabrali politički kandidati, tj. da je . U tom slučaju, jednačina (10) dobija sledeći oblik:

(12)

Dovođenjem u odnos jednačina (9) i (12) sledi:

(13)

Sređivanjem jednačine (13) konačno dobijamo:

(14)

Desna strana jednačine je granična korisnost od potrošnje privatnih dobara i ona je pozi-tivna. Jednačina (14) ima rešenje ukoliko su ispunjena dva uslova. Prvo, prilozi, a zatim i izdaci za kampanju kandidata β moraju biti pozitivni (Cᵦ > 0). Drugo, korisnost (za grupu) koju donosi pozicija kandidata β mora biti veća od one koju donosi kandidat γ, uz istu potrošnju privatnih dobara, tj. Uᵩ (Xᵦ Vᵩ) > Uᵩ (Xγ Vᵩ) (primetite da u takvim okol-nostima i leva strana postaje pozitivna, te da drugi uslov istovremeno predstavlja i uzrok


prvog). Pod pretpostavkom fiksiranih (ne reaguju na priloge) i različitih pozicija kandi-datâ, sledi da interesne grupe daju prilog isključivo preferiranom kandidatu (onom čija je pozicija najbliža njihovoj sopstvenoj). Prilozi se daju sve do one visine dohotka dok se ne izjednače povećanje granične korisnosti usled povećanja verovatnoće pobede preferi-ranog kandidata (pri čemu treba imati na umu da donatori izvode korisnost iz povećane verovatnoće pobede preferiranog kandidata, očekujući da potonji obezbedi političke pro-tivusluge (na primer, donošenje propisa kojim se interesne grupe izuzimaju iz dosledne primene zakonskog pravila ili se njime dobijaju druge privilegije svojstvene državnoj pomoći)) sa smanjenjem granične korisnosti usled smanjenja dohotka raspoloživog za potrošnju na privatna dobra.

3.2.3. Kreatori politike

Razmotrimo sada drugu stranu u političkom procesu – stranu političkih kandidata, odnosno (potencijalnih) regulatora. Već smo naglasili da nadmetanje pretendenata (tre-nutnog nosioca mandata koji teži reizboru i opozicionog pretendenta na njegovu funkciju) na političku funkciju u uslovima kada ne postoje prilozi za kampanju, uslovljava njihovo pomeranje ka medijalnom glasaču pri čemu je verovatnoća pobede svakog od dva kan-didata 50 %. Međutim, ukoliko bi se distancirali od medijane, kandidati bi podstakli davanje priloga za njihovu kampanju. Ti prilozi zaista mogu obezbediti da broj osvojenih glasova usled političkog (pre svega nagovaračkog) reklamiranja bude veći od onog koji je izgubljen usled udaljavanja od medijalne pozicije (gubljenja dela racionalnih neignorana-ta) i podsticanja davanja priloga protivkandidatu. Stoga je jasno da nadmetanje političara za glasove pomera njihove političke platforme ka medijalnom biraču, dok ih takmičenje za novac udaljava od iste.31

Formalno posmatrano, ukoliko izdaci (neophodni prilozi) za kampanju zavise od vlastite pozicije kandidata u vezi sa pitanjem X, ali i od pozicije protivnika, tj. Cᵦ = Cᵦ (Xᵦ, Xγ) i Cγ = Cγ (Xᵦ, Xγ), i ukoliko pretpostavimo da je Xγ fiksirano, deriviranjem jednačine (4) po Xᵦ za kandidata β (slično bi važilo i za kandidata γ), sledi:

31 Ovde se implicitno koristi logika Pelcmanovog proširenja Štiglerovog argumenta (Peltzman (1976)). Videti takođe: Brock & Magee (1978). Štigler (Stigler (1971)) je postavljajući regulatornu aktivnost u kontekst ponude i tražnje na političkom tržištu postavio temelje ekonomske teorije regulacije. Današnje razumevanje regulatornog procesa kao mehanizma za unapređenje blagostanje regulisanih tržišnih aktera uveliko se ima zahvaliti njegovom radu. Budući da je Štigler najvećim delom ponudio intuitivnu analizu strane tražnje za regulacijom (ovu primedbu je izneo Pozner (Posner (1974)) prilikom analize teorija ekonomske regulacije, a u kontekstu načelnog prihvatanja ekonomske teorije regulacije za koju je inače smatrao da je neophodno dodatno teorijski produbiti i empirijski dopuniti) Pelcman je proširio Štiglerov argument pre svega formalizujući stranu ponude regulacije. Prema Pelcmanu, država se nalazi između dve velike suprotstavljene interesne grupe – potrošača i proizvođača – pri čemu nudi uslugu regulacije onima koji kao protivuslugu ponude veću političku podršku. U Pelcmanovom modelu regulator koji maksimizira političku podršku određuje cenu autputa konkretne industrije ne favorizujući a priori nijednu od dve zainteresovane strane. Za razliku od Štiglera, koji na osnovu navedenih pretpostavki izvodi zaključak da regulacija uglavnom pogoduje predstavnicima regulisane industrije (teorija ovladavanja), a da potrošači trpe gubitke od regulacije usled problema „slepog putnika” koji onemogućuje njiho-vo efikasno kolektivno delovanje, Pelcman pokazuje da konačni regulatorni ishod odražava situaciju u kojoj su interesi obe strane u određenoj meri uspešno artikulisani. Drugim rečima, cena određena u regulatornom procesu nije ona koja maksimizira ekonomsku rentu, već ona uspostavljena između konkurentskog i monopolskog nivoa. Dakle, u Pelcmano-vom modelu do regulacije dolazi samo ukoliko je cena proizvoda pre regulacije uspostavljena blizu konkurentskog ili monopolskog nivoa. U situaciji uspostavljene oligopolske cene nijedna od strana nema podsticaj da lobiranjem potakne političkog kandidata na njenu administrativnu promenu. Drugim rečima, ukoliko kandidat nije spreman da se distancira od medijanske pozicije, on neće podstaći davanje priloga toliko neophodnih u izbornoj kampanji. Ukoliko, pak, bude proklamovao suprotno, pojaviće se podsticaji kod zainteresovanih strana da deo resursa ulože u političku kampanju konkretnog kandidata, naravno očekujući protivuslugu.


(15)

Izraz jasno sugeriše da ukoliko su prilozi za kampanju, odnosno njeni izdaci Cᵦ i Cᵧ jednaki nuli, kandidat teži poziciji medijanskog birača, pošto ona u takvim uslovima maksimizira verovatnoću izborne pobede. Međutim, ukoliko β očekuje pozitivan neto glasački rezultat kao posledicu kampanjskih izdataka on će se distancirati od γ. Takvo distanciranje se vrši sve dotle dok se granični prirast verovatnoće izborne pobede usled graničnog priloga dobijenog zbog udaljavanja od protivničkog kandidata (leva strana iz-raza (15)) ne izjednači sa kombinovanim smanjenjem verovatnoće pobede usled samog tog pomaka i dodatnim prilozima za kampanju protivnika koje taj pomak podstiče (desna strana navedenog izraza). Sublimirano, pozicija kandidata određuje priloge za kampanju koji imaju uticaja na veličinu njegove izborne podrške (broj glasova), te otuda kandidat zauzima poziciju na osnovu očekivanih priloga koju će ona doneti. Novac utiče na pozicije koje kandidati zauzimaju, dok istovremeno pozicija određuje kampanjske priloge.

3.2.4. Proširenje početnog argumenta

Prethodno dobijeni rezultat nije u saglasnosti sa pretpostavkom fiksiranosti pozicija kandidata koju smo koristili u odeljku 3.3.2. Na ovom mestu mi ćemo od nje odus-tati, i zameniti je rezultatom uzajamnog pojačavanja kampanjskih priloga i zauzimanja pozicija političkih kandidata. U skladu s tim, model proširujemo na način da interesne grupe uzimaju u obzir ne samo efekte kampanjskih priloga na verovatnoću izborne po-bede konkretnog kandidata, nego i njihove efekte na utvrđivanje pozicija oba kandidata. Očigledno je da se izrazi (4) i (6) moraju proširiti za novonastale argumente. Ukoliko se fokusiramo, kao i ranije na kandidata β, verovatnoća njegove pobede na izborima biće Πᵦ = Πᵦ (Xᵦ (Cᵦ, Cᵧ), Xᵧ (Cᵦ, Cᵧ), Cᵦ, Cᵧ), dok funkciju korisnosti interesne grupe (zadržaćemo pretpostavku da grupa daje prilog kandidatu β) proširujemo na način da Uᵩ = Uᵩ (Xᵦ (Cᵦ, Cᵧ), Vᵩ). Stoga, formiramo Lagranžovu funkciju oblika:

L = πᵦ (Xᵦ (Cᵦ, Cᵧ), Xᵧ (Cᵦ, Cᵧ), Cᵦ, Cᵧ) Uᵩ (Xᵦ (Cᵦ, Cᵧ), Vᵩ) + (1- πᵦ (Xᵦ (Cᵦ, Cᵧ), Xᵧ (Cᵦ, Cᵧ), Cᵦ, Cᵧ) Uᵩ (Xᵧ (Cᵦ, Cᵧ), Vᵩ) + λ (Yᵩ – Vᵩ – Cᵦ). (16)

Deriviranjem po Cᵦ i Vᵩ dobijamo:

(17)

odakle sledi da je:

(18)


(19)

Ponovo pretpostavljajući nezavisnost granične potrošnje privatnih dobara od pozicije kan-didatâ, tj. , jednačina (19) postaje:

(20)

Konačno, stavljanjem u odnos (18) sa (20) sledi:

(21)

Prvi sabirak izraza (21) pokazuje očekivanu promenu u korisnosti davaoca priloga φ, usled efekata tog priloga na verovatnoću pobede kandidata β. On je pozitivan, pošto su svi njegovi elementi pozitivni u situaciji kada interesna grupa daje prilog kandidatu koji je bliži njenoj idealnoj tački u pogledu pitanja X. Prvi član ovog sabirka je pozitivan, jer povećanje kampanjskih priloga datih preferiranom kandidatu može pomerati njegovu poziciju bliže ili dalje od pozicije njegovog protivnika što uslovljava povećanje ili sman-jenje verovatnoće izborne pobede, respektivno. Slično važi i za drugi i treći član prvog sabirka. Drugi sabirak je po istoj logici pozitivan, dok se znak trećeg ne može a priori utvrditi. Razlog tome je što pozicija protivničkog kandidata može biti levo ili desno od preferirane tačke interesne grupe, te bi se u skladu s tim pozicija preferiranog kandidata usled dobijenog priloga mogla pomeriti bliže ili dalje u odnosu na drugog kandidata.

Do sada smo tvrdili da interesna grupa φ daje prilog samo onom kandidatu (pretpostavili smo da je to β) čija je pozicija po pitanju X najbliža njenoj vlastitoj ili je kandidat bio spreman da se pomeri ka toj poziciji. Jasno je da, ukoliko bi članovi grupe imali veću ko-risnost od kandidata γ u odnosu na β, razlika u korisnosti u prvom sabirku bila negativna, te grupa ne bi dala prilog drugom, već prvom kandidatu, implicitno pretpostavljajući da je pozicija β fiksirana. Međutim, iako članovi grupe mogu preferirati kandidata γ, oni se ipak mogu odlučiti da daju prilog kandidatu β. Takva situacija postoji u okolnostima u kojima je verovatnoća izborne pobede kandidata β relativno visoka i postoji dovoljno veliki prirast korisnosti (preciznije, smanjenje nekorisnosti) za grupu usled distanciranja pozicije kandidata β od medijane. U tim okolnostima drugi sabirak je pozitivan i veći od prvog, te grupa daje prilog i političaru β, iako preferira γ (primetite da grupa daje prilog kandidatu β u cilju da njegovo udaljavanje od pozicije γ ne bude suviše veliko (na taj način se smanjuje iznos negativne razlike u korisnosti (prvi sabirak) koju donosi pozicija svakog od kandidata)). Time dolazimo do našeg konačnog zaključka: ukoliko je ispunjen uslov da pozicije kandidatâ reaguju na priloge za političke kampanje, interesne grupe mogu davati priloge svim kandidatima, obezbeđujući tako pomeranje jednih ka njihovim preferiranim pozicijama i smanjenje distanciranja drugih od iste.32

32 PoslednjaunutarstranačkakampanjauSjedinjenimAmeričkimDržavamazapredsedničkogkandidatajetosasvimlepoilustrovala.UzmimoprimerkandidataDemokratskestranke.Naime,iakosunalistinajvećihdonatoraHilariKlin-tonbankeivelikekorporacije,sindikatitakođeulažurelativnovisokeiznosekaodoprinosenjenojkampanji.NalistionihkojidajudoprinosenjenomprotivnikuBernijuSandersutakođesenalazekorporacije,iakodominantnoučešćeukampanjskimprilozimazauzimajudoprinosipredstavnikarada.Videti:CenterforResponsivePolitics.


4. NIVO RASIPANJA RENTEPrethodno izloženi model lobiranja, osim svoje apstraktne prirode i uopštenih zaključaka, nudi i neke konkretne implikacije. Jedna od njih je i ilustracija načina određivanja vi-sine ekonomske rente. Pozivanjem na ideju Štigler–Pelcmanovog argumenta, model je sugerisao da je renta određena kao posledica odabrane pozicije političara–zakonodavca u vezi sa konkretnim pitanjem. Pozicija zakonodavca da je, kada se govori o problemu ograničenja međunarodne razmene, neophodno uvesti određeni nivo zaštitne carine, ili njegovo angažovanje (kada se raspravlja o paketu fiskalne reforme) za donošenje odluke o potpunom ili delimičnom izuzeću određenih tržišnih aktera od pravila fiskalizacije, ili, pak, strastveno zalaganje za ideju da je pri određivanju broja učesnika na strani ponude u određenoj delatnosti nužno ograničiti broj licenci (dozvola) za njeno obavljanje, pred-stavljaju samo neke od mnogobrojnih primera određivanja rente u skladu sa izloženim modelom u kojem zakonodavac maksimizira političku podršku.

Međutim, pitanje koje do sada nije razmatrano je: koji nivo očekivane rente će biti rasut u postupku njenog pribavljanja? Izloženi model pokazao je da bilo koji individualni iznos (uključujući tu i nivo grupe) resursa uložen u rent seeking mora biti manji od iznosa potencijalne (očekivane)33 rente. Razlog tome je očigledan – individualni akteri nemaju podsticaja da ulažu resurse u sticanje dobitka za koji očekuju da će biti manji od izno-sa onoga što su uložili. Sada je, međutim, neophodno da pitanje alokacije dohotka na privatnu potrošnju i lobiranje od strane iznuđivača rente ostavimo po strani i fokusiramo se na analizu odnosa potencijalne rente i agregatnog iznosa uloženog u njeno sticanje.34 Odgovor na pitanje da li aktivnosti preduzete u cilju prisvajanja ekonomske rente uzrokuju takvo ulaganje resursa da celokupna renta unapred bude rasuta, pružićemo u kontekstu borbe konačnog fiksnog broja neposrednih konkurenata (n) za monopolsku poziciju koja je stvorena i/ili zaštićena zakonskim merama države. Pretpostavimo još da su iznuđivači rente identični, neutralni prema riziku i da istovremeno biraju visine svojih ulaganja u rent seeking aktivnosti (I),35 ne bi li prisvojili rentu (R).36

Pretpostavimo da je verovatnoća da bilo koji učesnik i (i = 1,2…n) prisvoji rentu R jed-naka odnosu njegovog ulaganja u rent seeking aktivnosti i ukupnog iznosa tako uloženih resursa, tj.

33 Podsećamodaseizraz„očekivana”rentakoristiusledčinjeniceda,iakopotencijalnipretendentimoguunapredznatiiznosrentenaosnovuodabranepozicijezakonodavca,verovatnoćanjenogosvajanjanijetakoizvesna.Uprethodnommodeluonajeodređenaverovatnoćomizbornepobedekonkretnogkandidata.Ipak,iodrživoststanovištaounapredpoznatomiznosurentezahtevaprevazilaženjedvaproblema.Prviodnjihprevazilazimotakoštokoristimoimplicitnupretpostavkudapolitičaritokomvršenjavlastidoslednoispunjavajupostignutiimplicitniugovorsainteresnomgru-pom.Međutim,trebaprimetitidaovovažizabilokojitakavugovorsasvakomgrupom.Drugimrečima,drugiproblempostojiuokolnostimaukojimajepozicijaregulatorapodložnapromenamausledčinjenicedasvakagrupamožeimatipodsticajdadajeprilogsvimkandidatima.Dabismorazrešiliovajproblem,iovdeimplicitnopretpostavljamodautakvimokolnostimapostojisamomalinetopomakupozicijiregulatora,sobziromdaseefektitakouloženihresursameđusobnoneutralizuju.

34 Sledeći formalni dokaz počiva na Miler (2008, str. 310–312). 35 Dakle, koristimo se logikom Kurnoovog oligopolskog modela sa n učesnika.36 Jednostavnorečeno,našaanalizapokušavadaapstrahujeonesituacijeukojimanekolikofirmiiligrupafirmi(poslov-

nihudruženja)međusobnokonkurišeupolitičkomprocesuuciljusticanjaprivilegijakojezakonodavacdodeljujeuvidumonopolskogpravasnabdevanjacelokupnogtržišta(naprimer,Ministarstvozdravljaraspisujetenderzajavnunabavkuodređenihlekovaimedicinskihsredstavazapotrebesnabdevanjacelokupnogtržištazemlje).


(22)

pri čemu važi da je , odnosno povećanje ulaganja u rent seeking aktivnosti dovodi do povećanja verovatnoće partikularnog prisvajanja rente.

Ukoliko umesto fi(Ii) napišemo Iir, gde je r vrsta prinosa na obim aktivnosti iznuđivanja

rente, a dekomponujemo na ulaganje konkretne grupe i (Iir) i ostalih n-1 grupa

(T), sledi da je očekivani dobitak grupe i jednak:

(23)

Ukoliko pretpostavimo da su izdaci ostalih grupa fiksni, iznos I koji maksimizira očekivani dobitak grupe i, mora da zadovolji sledeći uslov:

(24)

Da bismo dobili iznos I koji je (svaka) grupa spremna da uloži u cilju sticanja rente R pod pretpostavkom simetrične ravnoteže, nastavljamo sa rešavanjem izraza (24):

38

(25)

Izraz (25), između ostalog, dovodi u vezu iznos individualnih sredstava uloženih u tra-ganje za rentom i visinu same rente – visina rente (pored verovatnoće njenog sticanja) je drugi faktor koji ključno opredeljuje visinu iznosa koji je grupa spremna da uloži u njeno sticanje. Drugim rečima, veličina apsolutnog iznosa pojedinačnog ulaganja je funkcija veličine potencijalnog transfera.39 Uvrštavanjem izraza (25) u izraz (23) izneti zaključci postaju još jasniji. Takođe, treba primetiti da izraz (23) nije u neskladu sa onim delom izraza (14) koji govori o očekivanom dobitku (koristi) od prisvajanja rente. Štaviše, me-hanizam izvođenja izraza (25) predstavlja dopunu onoga što u (14) implicitno podra-zumevamo. Slično tome, on nije suprotan ni ranijem zaključku koji se tiče nivoa a priori ulaganja rente sa individualnog stanovišta, u smislu da pojedinačni iznuđivači rente neće utrošiti celokupnu rentu u postupku njenog sticanja.

Supstituisanjem (25) u (23) dolazimo do neophodnog uslova za pozitivni očekivani dobitak E(G) grupe, odnosno:

37 Izrazfi(Ii)bisemogaodefinisatikaofunkcijauticajapojedinačnihizdatakanatraganjezarentomnaregulatora.

38 Identičanrezultatbisedobiokadabinaosnovuizraza(24)odredilifunkcijureakcijeigračai,apotomiskoristilipretpostavkuoidentičnostiigračauciljudobijanjasimetričneKurno-Nešoveravnoteže.

39 Upotrebajedinogposlovnogprostoranaplažiunekommalommestuizdatoguzakupodstraneopštinskeuprave,nemožedonetiistinivoprofitapoputmonopolskogpravanaproizvodnjulekovazatržištecelezemljeizdatogodstranevlade.Stogaćeitroškovitraganjazarentombitimanjiuprvom,negoudrugomslučaju.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE108 (26)

Pretpostavimo da su prinosi na obim od ulaganja resursa u aktivnosti rent seekinga kon-stantni, tj. r=1. U takvim okolnostima za svako n 2, očekivani dobitak će biti pozitivan što znači i da će ulaganja u iznuđivanje rente biti veća od nule. Ukupan (agregatni) iznos uložen u traganje za rentom biće:

(27)

Konačno, deljenjem izraza (27) sa R, dobijamo udeo agregatno uloženih resursa u postupku traganja za rentom u visini tražene rente, tj:

(28)

Dobijeni rezultat jasno ukazuje na logiku Kurnoovog oligopolskog modela sa n učesnika. Drugim rečima, sa povećanjem broja igrača, ravnotežna količina približava se onoj koja bi bila ostvarena u uslovima savršeno konkurentskog nadmetanja. Sa dva igrača biće rasuta 1/2 potencijalne rente; sa tri igrača 2/3; sa 4 igrača 3/4, sa 5 igrača 4/5, sa 6 igrača 5/6, sa 7 igrača 6/7, a to je približno 90%. Drugim rečima, nivo rasipanja rente se relativno brzo približava svom maksimumu (samoj visini R) kako n raste. Odnosno, R, prema Lopitalovom pravilu teži R. Stoga je jasno da implikacije po društveno blagostanje Kurnoove igre na ekonomskom i političkom tržištu nisu iste. Dok povećanje broja igrača u ekonomskoj areni povećava intenzitet tržišnog nadmetanja, snižava cenu i povećava proizvedenu količinu, i u krajnjoj liniji dovodi, uz uslov da povećanje potrošačevog viška bude veće od smanjenja profita grane, do povećanja društvenog blagostanja, u političkoj areni efekti na društveno blagostanje su dijametralno suprotni. Pošto povećanje broja onih koji se takmiče za rentu povećava ukupno uložena sredstva u njeno pribavljanje, sledi da društveno blagostanje, shodno svemu do sada navedenom, mora opadati.

Prethodno dobijeni rezultat upozorava nas da postojanje konkurencije za dobijanje rente može usloviti gotovo celokupno rasipanje rente ex ante, čak i pod pretpostavkom da su akteri neutralni prema riziku.40 Odnosno, problem se može još više produbiti kada su oni koji odlučuju o ulaganju resursa u postupak lobiranja skloni riziku. To je tipičan slučaj u situacijama kada postoji principal–agent problem između vlasnika i menadžera i kada su beneficije agenta vezane za prihode koje firma ostvari. „Subjektivne verovatnoće očekivanja da se ostvari neka dobit su te koje diktiraju ponašanje i praktične poteze aktera” (Prokopijević (2000, str. 334)). Ukoliko je njihova subjektivna verovatnoća veća od one definisane izrazom (22) iznos rasipanja može prevazići visinu rente za koju postoji takmičenje. Talison smatra da kada je reč o tržišnim učesnicima sa racionalnim očekivanjima, takvo ponašanje ipak ne bi trebalo da opstane relativno dugo (Tollison (1997, str. 510)).

Međutim, ovde nije kraj direktnim društvenim troškovima koje nameće traganje za rent-om. Kada država dodeljuje monopolsku poziciju za koju postoji nadmetanje interesenata, društveni troškovi monopola obuhvataju ne samo alokativni gubitak usled monopolskog ponašanja i visinu oportunitetnih troškova sredstava uloženih u rent seeking koji mogu

40 Pozner je upravo pod ovim pretpostavkama prvi izveo navedeni rezultat. Videti: Posner (1975).


čak i nadmašiti visinu rente, već i oportunitetne troškove resursa uloženih u aktivnosti koje su preduzete sa ciljem odbrane vlastitog položaja, odnosno zaštite rente. Razlog zašto smo se na ove troškove samo usputno i ovlaš osvrnuli tokom analize traganja za rentom, postaje jasan onog momenta kada se ponovo podsetimo logike kolektivnog de-lovanja i njene implikacije o mogućnostima organizovanja potrošača. Samo ukoliko su potrošači kroz svoja udruženja uspeli da sprovedu kolektivnu akciju lobiranja i time obez-bedili barem i minimalni otpor uspostavljanju monopolske pozicije, moglo bi se govoriti o troškovima koji proizilaze iz zaštite rente, odnosno zaštite dela potrošačevog viška.41 Mnogo realističniji je slučaj konfrontacije dve interesne grupe (Becker (1983; 1985)). Najčešće je reč o onim iz različitih grana, poput proizvođača čelika i automobila oko uvođenja zaštitne carine na čelik. Opravdano je pretpostaviti da automobilska industrija neće biti indiferentna u okolnostima povećanja cene inputa za njenu proizvodnju. Rečju, troškovi rent seekinga u Talokovom smislu moraju obuhvatiti i troškove aktivnosti orga-nizovanih oponenata uvođenju vladinih mera. Konačno, aktivnosti traganja za rentom obuhvataju ne samo nastojanje za stvarnim povećanjem udela u postojećem društvenom autputu, već i ostajanje na istom u situaciji kada se regulacijom „odozgo” zahteva sman-jenje udela. Postojanje slobodnijeg protoka kapitala, ljudi i roba implicitno podrazume-va postepeno ili jednokratno smanjenje ili ukidanje znatnog dela onih mera za čije su uvođenje koalicije za raspodelu uložile značajne sopstvene političke resurse. Nema sum-nje da će takvi pokušaji potencijalnog smanjenja politički dodeljenih privilegija biti ned-vosmisleno praćeni snažnim otporima za njihovo očuvanje (osim protivljenja deregulaciji, interesne grupe rezistiraju i prema nametanju onih regulatornih mera koje im povećavaju troškove, tj. smanjuju ekonomsku rentu). To proizilazi i iz same pretpostavke racionalnog ponašanja interesnih grupa. Nema naročitog smisla uvoditi pretpostavku prema kojoj interesne grupe racionalno teže uspostavljanju regulatornih rešenja koja im donose korist, te potom prećutno tvrditi da one ostaju pasivne u postupku redukcije takvih mera.

5. DODATNE POSLEDICE TRAGANJA ZA RENTOMPored posledica koje delovanje interesnih grupa proizvodi na politički proces, kao i di-rektnih posledica na društveno blagostanje otelotvorenih u nivou rasipanja rente, vredi razmotriti i nekoliko drugih implikacija političkog ponašanja interesnih grupa na društveno blagostanje. Standardna tržišna logika koja sugeriše da postojanje konkurentskog pritiska kreira podsticaje za efikasnu alokaciju resursa čime dolazi do (strogo teorijski posma-trano) maksimizacije društvenog blagostanja, biće tačna samo ukoliko je vrednosni sud, ovaploćen u pravnom okviru društva, takav da relativno više vrednuje tržišni način sti-canja dohotka. Ukoliko, pak, to ne bude slučaj, delovaće samo naizgled obrnuta logika tržišta, koja umesto konkurencije koja stvara podsticaje za produktivne aktivnosti, rezul-tira takmičenjem u njihovom smanjenju, tj. okretanjem drugim aktivnostima poput rent seekinga. Treba primetiti da se u dve posmatrane situacije ponašanje tržišnih učesnika nije promenilo. Oni se i dalje ponašaju racionalno. Ono što se promenilo je institucionalni ambijent. Ukoliko institucionalni poredak nije ustrojen na način da obezbedi podsticaje tržišnim učesnicima na produktivno ponašanje, to će kao posledicu imati proces u kojem je individualno ponašanje u suprotnosti sa onim koje unapređuje blagostanje društva.

41 To je uostalom i osnovni razlog zašto se analiza rent seekinga uglavnom fokusira na političko ponašanje tržišnih učesnika na strani ponude na ekonomskom tržištu.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE110Shodno tome, traganje za zadovoljavanjem ličnog interesa korisno je sa stanovišta društva sve do onog momenta dok regulatorni proces ne postane sredstvo za unapređenje individualnog blagostanja, odnosno dok traganje za profitom ne postane traganje za rent-om.42 U takvim okolnostima se jasno pokazuje da osnovna razlika između delovanja ekonomskog i političkog tržišta nije u ponašanju njihovih tržišnih aktera, već u efektima na društveno blagostanje.

Posmatrano kroz prizmu karakteristika ekonomskog i političkog tržišta, ispostavlja se da društvo kao celina ne bi trebalo da ima išta protiv individualne (pojedinci i preduzeća) sebičnosti na ekonomskom tržištu. Ova sebičnost na ekonomskom tržištu usmerena ka traganju za profitom i zasnovana na konkurenciji i dobrovoljnoj razmeni kojima dirigu-je neiskrivljen sistem cena, u kontekstu adekvatnog pravnog okvira teži da unapredi društveno blagostanje (Hajek (2006)). Grupna sebičnost nije zasnovana na tržišnom principu sticanja dohotka, već na pokušaju da se preko političkog tržišta promene pravila igre koja važe u ekonomskoj areni, ne bi li se na taj način obezbedila korist veća od one koja se bila u stanju ostvariti putem slobodnog tržišnog nadmetanja. Dok tržišni princip sticanja dohotka počiva na načelu jednakog tretiranja svih ljudi u pogledu slo-bodne primene individualnih sposobnosti, pribavljanje dohotka putem neproduktivnih (sa stanovišta društva) aktivnosti u svojoj suštini (prirodi) sadrži čin favorizovanja jednih na uštrb drugih (sticanje dohotka putem, na zakonu zasnovane preraspodele dohotka podra-zumeva prinudno (nedobrovoljno) prisvajanje plodova rada drugih ljudi).43

Hajek (2002) je, slično Olsonu, izrazio bojazan od uspostavljanja takvih društvenih okol-nosti u kojima je delovanje u okviru tržišnog sistema postalo manje individualizovano, a relativno više kolektivizovano. Hajek naglašava da su efekti delovanja individualnog i grupnog interesa na društveno blagostanje gotovo nepomirljivi. Svaki put kada grupni interesi onemoguće individualne proizvođače da proizvodnjom dodatnog proizvoda, čija se važnost u društvu meri njihovim vrednovanjem na granici, uvećaju ukupnu ponudu, dolazi do pokušaja da se ograničenjem autputa, vrednost proizvoda koji nudi grupa po-digne na nivo iznad onog koje je društvo spremno da plati za marginalnu jedinicu. Ukoliko tržište ne obavlja funkciju graničnog validatora, odnosno ne određuje vrednost marginalne jedinice bilo kog proizvoda čiju ponudu može efikasno da obezbedi, to implicira da postoji nastojanje od strane uskih organizovanih interesa da kartelizacijom ili preko političkog tržišta (državne politike) obezbede nagrađivanje proizvoda prema njegovoj ukupnosti, što nije i ne može biti u skladu sa opštim interesom društva.

Uopštenije posmatrano, animozitet između individualnog i grupnog delovanja u pogle-du efekata na društveno blagostanje deo je šireg pitanja prilagođavanja na promene. Hajek naglašava da jedini stalni interes svakog društva da obezbedi kontinuiran proces prilagođavanja na promene, nedvosmisleno podrazumeva dopuštanje bezličnom meha-

42 Delovanjeinteresnihgrupavernoodražavaproblemnepotpunostitezedaćetržišniučesnicinajboljeslužitiinteresudruštvaukolikotežedamaksimizirajuvlastitiinteres.Drugimrečima,takvatezamorabitidopunjenananačindajepotrebnodatržišniučesnicidelujućiuvlastitominteresuistovremenodelujuiuinteresudruštva.Partikularniidruštveniinteresćesepoklopitisamouokolnostimaukojimasupravilaigretakvadatržišneaktereusmeravajukaulaganjuresursaudruštvenoproduktivneaktivnosti.Međutim,problemjeupravoutomeštojedelovanjeinteresnihgrupajedanodnajznačajnijihfaktoraudruštvukojimožeimatiuticajanapromenuinstitucionalnogporetka.

43 Upravo je ovaj momenat imao na umu Frederik Bastija kada je pisao o izopačenosti zakona u smislu njegovog pretvaranja u instrument legalne pljačke. On smatra da „zakon donosi koristi jednom građaninu na račun drugog, čineći ono što sam građanin ne može da učini a da ne počini zločin” (Bastija (1998, str. 33)). Drugim rečima, zakon je „pretvorio pljačku u pravo kako bi zaštitio pljačku” (isto: str. 21).


nizmu tržišta da neometano funkcioniše. Međutim, upravo činjenica da se u promenljivim okolnostima relativni dohodni položaj različitih pojedinaca i grupa permanentno menja, navodi ove tržišne aktere da pokušaju da se zaštite od promena koje ugrožavaju njihov dohodni udeo. Oni putem uticaja na državu teže da uspostave barijere ulasku44 u granu ili profesiju, uvedu sanacione programe za neuspešna preduzeća kada usled izmenjenih okolnosti dođe do smanjenja tražnje za njihovim proizvodom i sl. Samo ukoliko bi oni bili prepušteni sami sebi u prilagođavanju okruženju koje karakterišu promenljivi uslovi, smanjila bi se neefikasnost alokacije resursa toliko neophodna za očuvanje spontanog tržišnog poretka. Imajući navedeno u vidu, postaje jasno da delovanje interesnih grupa usmereno na preraspodelu i nastojanje za održavanjem postojećih položaja i privilegija, „ne samo da pomera krivu proizvodnih mogućnosti prema unutra, već i smanjuje brzinu kojom se ova pomera prema izvan usled normalnog procesa rasta” (Miler (2008, str. 505)).

Bastija naglašava da nekoliko primera uspešne upotrebe zakona u cilju uvećanja vlastite koristi teži da postane univerzalni metod, tj. onaj u kojem „svako želi da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio radi pljačke” (Bastija (1998, str. 30)). Sličnog mišljenja bio je i Olson. On konstatuje da delovanje interesnih grupa tokom vremena kreira situaciju u kojoj dolazi do (imajući u vidu da raste obim i složenost legislative, kao i delokrug države koja donosi, implementira i obezbeđuje poštovanje za-kona, te da mehanizam rent seekinga apsorbuje sve veći broj tržišnih učesnika, što kao posledicu ima promenu u prirodi njihovih podsticaja) promene smera u kome se društvo razvija. „Smanjen je podsticaj da se proizvodi; pojačava se podsticaj da se traži veći udeo od onoga što je proizvedeno. Smanjuje se nagrada zbog toga što udovoljavamo onima kojima prodajemo svoju robu ili rad, dok nagrada za izvrdavanje ili zloupotrebu propisa…postaje sve veća” (Olson (2010, str. 101)). Stoga se čini da grupe za pritisak imaju važnu ulogu u oblikovanju društvenih vrednosti i distribucije njegovih resursa.

U vezi sa navedenom posledicom čini se nužnim dodati najmanje dve napomene. Prvo, aktivnosti rent seekinga pretenduju tokom vremena da postanu neumoljivi začarani krug uzroka i posledica. Zapravo, teže da postanu mašinerija, ali koja za razliku od Baumolove (2006) „inovativne mašinerije slobodnog tržišta”, nema pozitivne efekte na društveno blagostanje. Kao što smo već naglasili, posledica međusobnog sučeljavanja ponude i tražnje na političkom tržištu je regulatorna politika, koja ima funkciju podsticaja, slično onoj koju ima cena na ekonomskom tržištu. Drugo, treba imati na umu da je simultano

44 Olson(2010,str.73–74i90–94)jeizveozaključakdaefikasnaalokacijaresursanemožebitiostvarena,bezobziradaliinteresnegrupepostavljajubarijereulaskuudelatnost(granu,profesiju)iline.Usituacijikadapostojislobodaulaskaugranukojukarakterišesnažnodelovanjeinteresnihgrupa,pojavljujusepodsticajizaulazakusleduspo-stavljenevišeceneautputailismanjenogporeskogopterećenjanastalogkaoposledicanjihovoglobiranja.Ukolikopretpostavimopostojanjeprvognajboljegrešenja,prenavedenepromenesistemapodsticaja(cenaiporeza)(sviresur-sisenalazeusvojimnajboljimupotrebama,tj.alociranisupremaoportunitetnomtroškunjihovogulaganja)toznačidajedelovanjeinteresnihgrupanarušiloefikasnualokacijuresursa,poštoresursiprelazeizsvojenajboljeumanjeefikasnuupotrebu.Toujednopredstavljaistandardniargumentotomekakodržavadelujućizapartikularneinterese,iskrivljujecenovnesignaleinarušavapodsticajezaefikasnualokacijuresursa.Kadainteresnegrupe,pak,postavebarijereulasku,direktnaposledicajeusporavanjeilionemogućavanjerealokacijeresursa.Kadanatododamoranijepomenutosporodonošenjegrupnihodlukaiuopštepodsticajezaodržavanjemstatusaquo,jasnojedaukrajnjojlinijidolazidootežanogprilagođavanjaprivredenapromene,čimeponovodolazimodoistogzaključka.Fridman(2012,str.136–137)izvodisličanzaključakkadatvrdida,uvođenjelicenci,administrativnoodređivanjecenaitomeslično,dovodidonarušavanjaslobodnetržišnerazmeneirasipanjaresursa.Izovogasledijednaintrigantnačinjenica.Imaju-ćiuvidudatržištaičitavadruštvapočivajunauzajamnokorisnojsaradnji,intrigantnojedaodređeniobliksaradnjeizmeđuučesnikanatržištupoputsporazumačlanovainteresnegrupe,kojiistotakokarakterišeuzajamnakorisnost,možebitištetanpodruštvoucelini.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE112postojanje individualnih i grupnih interesa, odnosno proizvodnih i parazitskih snaga u jednom društvu neumitna realnost. S jedne strane neopravdano je očekivati da jedno društvo u potpunosti postane ono koje traga za rentom. Razlog proizilazi iz same prirode rent seekinga, tj. takvo traganje postoji sve dok postoji baza za preraspodelu. Samo u okolnostima u kojima bi društvo, na primer, ostalo i bez poslednjeg pojedinca koji je još uvek spreman da plati porez, nestala bi i osnova za isplatu nekog od oblika državne pomoći onima koji teže da je dobiju. S druge strane, imajući u vidu da postoje brojni akteri koji imaju podsticaje koji ih navode na uvođenje „izopačenog” zakona radi vlastite koristi, nije opravdano očekivati da će društvo u potpunosti biti rafinirano od onih koji teže prisvajanju nečega što je proizveo neko drugi. Olson (2010) je ustvrdio da, što je veći stepen dominantnosti interesa preraspodele u odnosu na preduzetničku inicijativu na konkurentnom tržištu u određenom društvu, to je viši stepen „institucionalne skleroze” koji je zahvatio takvo društvo. Takva društva doživljavaju privredni pad i „sustižu” nivo razvijenosti siromašnih zemalja. Istorijski posmatrano, njihovo endogeno urušavanje dovelo je do toga da postanu lak plen, nekih do tada perifernih ili u potpunosti nepoznatih naroda.

6. INTERESNE GRUPE NA DELUU cilju da objasnimo mehanizam delovanja interesnih grupa u procesu regulacije, ovaploćen u postupku traganja za rentom, nastojali smo da pratimo čuveni savet Pola Semjuelsona, koji glasi da je „najbolja praksa dobra teorija”. Drugim rečima, zavirili smo u svet ekonomske teorije i tu pokušali da pronađemo objašnjenja fenomenâ kojim se bavimo. Teorija nam pomaže, odnosno sugeriše na koji način da elemente, koji su predmet istraživanja dovedemo u vezu, tako da dobijemo logički – konzistentnu celinu, odnosno okvir za razumevanje i objašnjenje problema, kao i moguće više ili manje pre-cizno predviđanje. Međutim, imajući u vidu da su interesne grupe i njhovo delovanje realnost, navedena teorijska razmatranja ćemo ilustrovati kroz nekoliko primera delovan-ja ovih grupa u domaćoj pravnoj praksi. Objašnjenje povezanosti delovanja interesnih grupa i procesa regulacije, odnosno odgovor na pitanje u vezi sa konkretnim zahtevima grupa za pritisak obezbedićemo kroz ekonomsku analizu različitih pravnih propisa za čije donošenje ili izmenu su konkretne grupe neposredno zainteresovane. Takva zakonska rešenja u obliku u kom postoje danas posledica su povinovanja zahtevima ovih grupa. U tom smislu su predstavljeni neki od primera postojanja zakonski ovaploćenih mo-nopolskih karakteristika domaćih profesija poput pružanja taksi usluga i usluga koje obezbeđuju osiguravajuća društva u vezi sa osiguranjem od autoodgovornosti za štetu učinjenu trećim licima u saobraćaju.

6.1. Taksisti (u Beogradu)Domaći taksi prevoz je u prvom redu regulisan „Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju”,45 prema kojem se jedinicama lokalne samouprave (gradovima i opštinama) prenose ovlašćenja za bliže uređenje organizacije i načina pružanja taksi usluga (član 33-36). Preneta ovlašćenja su omogućila, ne samo odlučivanje o uređenju delatnosti na nivou bližem njenim članovima, već i proces donošenja odluka organizovan na način da članovi (njihovi predstavnici) budu konsultovani o svim važnim pitanjima (član 5 Odluke

45 Službeni glasnik RS, br. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 i 31/11.


o auto-taksi prevozu46). Prvo, ovom Odlukom su jasno propisani uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi zainteresovani kandidati postali članovi profesije. Jedan od ključnih us-lova za dobijanje licence za rad je (ne)ispunjenost minimalne kvote u pogledu broja taksi vozača.47 Naime, dodatnim zakonskim rešenjima na koje referiše navedena Odluka, tj. „Programom potreba za auto–taksi prevozom” predviđeno je a priori određivanje maksi-malnog broja članova profesije za naredni period.48 Osnovna ideja je da zakonodavac (u slučaju koji razmatramo gradonačelnik Beograda) pokušava da predvidi potrebe građana u narednom periodu za taksi uslugama, te u skladu s tim određuje broj dozvola (licenci) za obavljanje posla. Činjenica da je u tom svom „predviđanju” dužan da konsultuje pred-stavnike taksi udruženja, može, barem delimično, poslužiti kao objašnjenje za podatke prikazane u tabeli 1, koji sugerišu da su odluke zakonodavca vodile u pravcu sukcesivnog smanjenja dozvoljenog broja taksi vozača u posmatranom periodu.

TABELA 1: EVOLUCIJA CENA TAKSI USLUGA, BROJA TAKSI VOZAČA I NJIHOVIH UDRUŽENJA

GODINA

CENOVNIK TAKSI USLUGA

U RSD (ZA TARIFU I1)

DOZVOLJENI BROJ TAKSI VOZAČA

BROJ TAKSI UDRUŽENJA

StartVožnja po kilometru

Čekanje po času

2003 35 25 150 7500 13

2004 45 32 210 6861 15

2005 52 38 240 6861 15

2006 60 40 300 4500 17

2007 80 40 400 4725 17

2008 (mart) 98 44 540 4725 18

2008 (jun) 119 46 540

2009 129 49 600 5000 21

2010 140 55 750 5000 21

2011 140 55 750 5000 25

2012 170 65 750 5000 26

2013 170 65 750 5000 27

2014 170 65 750 5000 27

Izvor:Rešenjeomaksimiziranjucenaauto-taksiprevozaputnikanateritorijigradaBeograda(SlužbenilistgradaBeo-gradabr.17/03,31/04,21/05,14/06,25/07,02/08,20/08,03/09,20/10);Rešenjeoekonomskinajnižojcenipokojojseauto-taksiprevozmoraobavljatinateritorijigradaBeograda(SlužbenilistgradaBeograda,br.15/11,58/12,11/14);Plan(program)potrebazaauto-taksiprevozomugraduBeogradu(SlužbenilistgradaBeogradabr.01/03,35/03,38/04,31/05,29/06,01/08,04/09,01/10);Agencijazaprivredneregistre.

Napomena:Tabelajeproračunautora.

46 SlužbenilistgradaBeograda,br.57/13.Odlukaoauto–taksiprevozu(udaljemtekstuOdluka)jedokumentkojidono-sinajvišipredstavnikjedinicelokalnesamoupravekojimsebližeuređujupravilaigreudatojdelatnosti.NašaanalizaćesefokusiratinagradBeograd.

47 Nekioddodatnihuslovasu:posedovanjevozačkedozvoleminimum7godina,radnoiskustvovozačaodnajmanje5godina,posedovanjepotvrdeopoloženomispituopoznavanjugrada,jednogstranogjezikaipropisakojimaseregulišedelatnost,posedovanjeadekvatnog(merenobrojemsedištaivrata,godinomproizvodnje,pređenimbrojemkilometara…)automobilaisl(član8-13Odluke).

48 OvajProgramkojidonosigradonačelnikBeogradajebiodefinisanjednogodišnjesvedo2010.godine,kadajedonetzaperiododčetirigodine(2010-2014).Krajem2014.godineusvojenjeProgramzaperiod2014–2019,kojinesadržibilokakveizmeneuodnosunaonajkojijebionasnazizaprethodnodefinisaničetvorogodišnjiinterval.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE114Druga važna karakteristika zakonskih rešenja kojima se reguliše tržište taksi usluga je stvaranje i podsticanje geografske podele tržišta. Zakonom je predviđeno da svaki tržišni učesnik na strani ponude može svoju uslugu pružiti samo na teritoriji one opštine ili grada koja mu je izdala licencu za obavljanje delatnosti (član 6a Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju). To znači da ukoliko taksista, koji je dobio dozvolu za rad od gradskih vlasti u Beogradu, želi iz bilo kog razloga da obavlja svoju delatnost u nekom drugom gradu, to neće moći učiniti sve dok ne bude posedovao licencu izdatu od nadležnog organa preferiranog grada. Podsticaje za poštovanje ovog pravila zakonodavac je definisao kroz materijalne (novčane) kazne i oduzimanje licence za rad.49

Konačno, treći zahtev taksi udruženja koji je dobio svoju institucionalnu formu odnosi se na cene taksi usluga. Tržište ovih usluga karakteriše, pored (zakonskog) maksimiziranja broja učesnika na strani ponude i administrativno određena cena. Podaci prikazani u tabeli 1 sugerišu kumulativni rast cena starta, vožnje po kilometru i čekanja po času od 178 %, 103 % i 172 % respektivno, u posmatranom periodu. Međutim, ovaj rast cena nije nastao kao posledica slobodnog delovanja ponude i tražnje, već pritiska tak-si udruženja na regulatora (gradsku vlast). Radi ilustracije uzećemo primer poslednjeg (2011) povećanja cena. Protestni zahtev beogradskih taksista 2010. godine je bio da zakonodavac propiše minimalnu cenu po kojoj se taksi prevoz mora obavljati. Zašto? Sve do 2011. godine lokalni regulator je na zahtev taksi udruženja, a kroz odgovarajuće propise (v. izvor tabele 1) cenu taksi usluga određivao kao maksimalnu. Pošto je bila pro-pisana samo plafonirana cena, ali ne i minimalan iznos koji se mora naplatiti za izvršenu uslugu, vremenom se kod pojedinačnih taksi udruženja javio podsticaj za „varanjem”, radi pridobijanja većeg broja kupaca na svoju stranu. Pošto cena nije mogla biti ele-ment konkurisanja, udruženja su konkurisala popustima na poziv. Tako se prvo pojavio popust od 20 %, pa usled reakcije (odmazde) drugih i 30 %, mogućnost zakazivanja taksi vozila putem SMS poruke i sl. Ovakav razvoj događaja ne bi trebalo da začudi imajući u vidu rastući broj taksi udruženja i po tom osnovu otežane mogućnosti kontrole pridržavanja sporazuma. Poučena prethodnim iskustvom ova udruženja su svoj zahtev preformulisala na način da zakonodavac propiše minimalnu cenu po kojoj se taksi usluge moraju naplaćivati. Od tog momenta bilo kakav vid konkurencije između taksi udruženja je skoro u potpunosti ukinut.

Važan zaključak koji se nameće jeste da je najnoviji sporazum taksi udruženja u pogledu određivanja jedinstvene cene (tarife) opstao upravo zahvaljujući podršci države kroz pro-pisivanje pravila (sankcija) za njegovo nepridržavanje (član 38, stav 1 tačka 32 Odluke o auto-taksi prevozu). Drugim rečima, legislativa kojom se preciznije reguliše konkretna delatnost, istovremeno može poslužiti i kao instrument koji stoji na raspolaganju tržišnim učesnicima u cilju rešavanja njihovih problema vezanih za interesno organizovanje. To je dugoročno posmatrano u interesu članova profesije, budući da su pojedinačna udruženja onemogućena da „varanjem” prisvoje kratkoročno povećanje profita, ali na dugi rok naruše profit grane. Ograničen i opadajući broj licenci sa jedne strane i kontinuirani rast cena usluga sa druge, doveli su do formiranja takvih uslova da čak i uz pretpostavku nepromenjene tražnje, profit onih u grani može biti relativno visok, i što je još važnije, zaštićen od ulaska konkurenata. Drugačije rečeno, država je postala garant očuvanja kar-telizovanih firmi na okupu, odnosno pod blagoslovom države održao se monopol.

49 Član 49, stav 1, tačka 7 Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju.


6.2. OsiguravačiGrana osiguranja u našoj zemlji nudi još jedan primer okolnosti u kojima je tržišnim učesnicima na strani ponude država obezbedila „resurse za eksploataciju”, a da su zatim sami učesnici odredili cenu eksploatacije uz odobravanje regulatora. Primer se odnosi na obavezno osiguranje motornih vozila od štete učinjene trećim licima u saobraćaju. Naime, da bi vlasnik motornog vozila (automobil, autobus, kamion, motocikl, traktor i sl.) registrovao svoje vozilo mora posedovati zaključen ugovor o osiguranju od autoodgovor-nosti za delimičnu ili potpunu štetu koja se može naneti trećim licima prilikom korišćenja tog vozila (član 20, stav 1 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (u daljem tekstu ZOOS)50). Rečju, osiguranje vozila je obavezan element njegove obavezne registracije. Na taj način, pojedinac za koga se ispostavi da je kriv za određenu saobraćajnu nezgodu u kojoj je načinio štetu drugom pojedincu, ne mora da izvrši njenu nadoknadu, već to umesto njega čini osiguravajuća kuća sa kojom ima sklopljen ugovor. Navedeno načelo obaveznog osiguranja postoji u skoro svim zemljama sveta.

Međutim, ono što želimo da istaknemo kao problem nisu zakonom obezbeđeni kupci konkretnog proizvoda, već karakteristike tržišta na strani ponude. Naime, problem se otvara kao posledica nepostojanja konkurencije između osiguravajućih društava koje pružaju ovu vrstu usluge. Osiguravajuće kuće koje pružaju usluge osiguranja od autood-govornosti, organizovane su kroz Udruženje osiguravača Srbije (koje predstavlja regula-torni organ profesije), s obzirom da je zakonom propisano da one moraju biti članovi tog Udruženja (član 70 ZOOS). Nadzor nad njegovim radom i odobravanje svih odluka koje se tiču cene i kvaliteta usluge, kao i delokruga nadležnosti, vrši državni regulator, tj. u ovom slučaju Narodna banka Srbije (NBS). Drugačije rečeno, pošto navedeno Udruženje ima sve organe potrebne za normalno funkcionisanje (skupštinu, upravni i nadzorni od-bor, generalnog sekretara) zakonom je predviđeno njegovo samostalno donošenje odluka o ceni predmetnog osiguranja, pri čemu saglasnost (odobrenje) daje Narodna Banka Srbije (član 108, stav 2 ZOOS). Pored toga, određena cena od strane Upravnog odbora Udruženja je minimalna cena koje moraju da se pridržavaju sve osiguravajuće kuće (član 108, stav 1 i član 98, stav 1, tačke 1 i 7 ZOOS). Na taj način su eliminisani podsticaji (propisana cena za dati kvalitet usluge – polisa osiguranja je standardizovana) firmama u grani da stvaraju i jačaju konkurentski pritisak. Ovakav zaključak dodatno podupiru odredbe zakona koje naglašavaju da će ovakva rešenja (zakonske odredbe) ostati na snazi sve do pristupanja Srbije Evropskoj Uniji (član 102 i 118 ZOOS). Ovo zbog toga što je u EU zabranjeno zajedničko određivanje cena na tržištu osiguranja.

Navedenim karakteristikama tržišta autoosiguranja trebalo bi dodati još neke koje odražavaju njegove finansijske performanse (tabela 2). Prvo, postoji rastuća tražnja (me-rena brojem registrovanih vozila) za ovom uslugom osiguranja. Drugo, premija od au-toosiguranja ima dominantno učešće kako u neživotnim (u koje se ono inače ubraja) tako i u ukupnim premijama osiguranja, što implicira da je pružanje ove vrste usluge glavni izvor prihoda osiguravajućih društava. Treće, neto dohodak od pružanja usluge autoosigu-ranja permanentno raste, tj. prihodi od naplaćenih premija su vremenom postajali sve viši od isplaćenih odšteta za nastale saobraćajne nezgode. Imajući u vidu sve prethodno navedene karakteristike analiziranog tržišta, nije nerazumljiv najnoviji zahtev Udruženja

50 Službeni glasnik RS, br. 51/09, 78/11 i 101/11.

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE116osiguravača podnet regulatoru u februaru 2014. godine, kojim bi se minimalna premija osiguranja od autoodgovornosti povećala za 45 %. Nekoliko meseci kasnije, tj. 1. jula 2014. godine cene su se, shodno preferencijama tržišnih učesnika na strani ponude (administrativnim putem) povećale na željeni nivo.51

TABELA 2: PREGLED BROJA I PREMIJA OSIGURANJA NA TRŽIŠTU AUTOOSIGURANJA

GODINA

BROJ REGISTROVA-

NIH MOTORNIH VOZILA

PREMIJA OD AUTOOSIGURA-

NJA (U 000 DIN.)

UČEŠĆE PREMIJE OD AUTOOSIGURANJA U UKUPNOJ PREMIJI OD NEŽIVOTNOG

OSIGURANJA

UČEŠĆE PREMIJE OD AUTOOSIGURANJA U

UKUPNOJ PREMIJI OD OSIGURANJA (ŽIVOTNO + NEŽIVOTNO OSIGURANJE)

NETO DOHODAK OD OSIGURANJA = UKUPNO NAPLAĆENE PREMIJE –

ISPLAĆENE NAKNADE NA IME OSIGURANJA (U 000

DIN.)

2005 1 680 275 10 570 170 33.7 % 30.5 % 22 965 077

2006 1 740 073 12 242 032 35.7 % 31.9 % 22 905 143

2007 1 826 854 14 248 090 35.8 % 31.8 % 27 104 187

2008 1 909 473 16 352 402 35.7 % 31.3 % 31 249 805

2009 1 994 390 18 141 196 39.7 % 33.9 % 31 098 644

2010 2 060 702 18 697 980 39.6 % 33.1 % 33 340 623

2011 2 029 268 18 588 022 39.2 % 32.4 % 33 466 910

2012 2 141 187 19 112 751 38.5 % 31.1 % 36 359 185

2013 2 210 700 19 346 400 38.7 % 30.2 % 37 605 283

Napomene:Podaciseodnosenaobaveznoautoosiguranjeodšteteučinjenetrećimlicimausaobraćaju;tabelajeproračunautora.

Izvor:NarodnabankaSrbije.

Analiza ovde odabranih interesnih grupa na delu, ni u kom slučaju ne predstavlja iscrpnu listu kako broja i zahteva grupa, tako i grana (delatnosti) i društava iz kojih one dolaze. Ta lista je po svim navedenim kriterijumima znatno duža. Drugim rečima, postojanje i delovanje interesnih grupa nije ekskluzivnost ni jednog društva niti privredne grane. Tako su Udruženi malinari Zapadne Srbije blokirali u nekoliko navrata važne saobraćajnice (magistralni put i prugu) u tom regionu zahtevajući povećanje otkupne cene njihovog proizvoda; Naftna industrija Srbije godinama je jedini prodavac regresiranog goriva poljo-privrednicima na osnovu diskriminatornih uslova konkursa;52 najveće pojedinačne iznose odobrenih kredita Fonda za razvoj Republike Srbije (čiji Upravni odbor čini 11 ministara) dobijaju najveći privrednici;53 domaća advokatura je u nekoliko navrata tokom poslednjih godina bila primorana da obustavi rad i pokrene proteste usled nastojanja regulatora da joj poveća poreske obaveze54; itd. Zaista, postoje brojne delatnosti u našoj zemlji, u ko-jima vladaju uslovi slični onima koje smo prethodno analizirali. Sve one, na nesreću po srpsko društvo u većoj ili manjoj meri uvećavaju eksplanatornu moć teorije rent seekinga.

51 Videti: Rešenje guvernera br. 973. 52 Na primer videti: Obaveštenje Ministarstva poljoprivrede od 02.08.2013.53 Videti: Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije br. 023–00–7791/2014 od 15.07.2014. 54 Videti: Uredba Vlade RS od 16.03.2009 (Službeni glasnik RS, br. 18/2009); dnevni red 68. sednice Vlade RS

(2013); Uredba Vlade RS od 30.12.2013 (Službeni glasnik RS, br. 119/2013).


7. ZAKLJUČAKU prethodnom delu analize pažnja je bila posvećena podsticajima, postupku i posledi-cama svesnog donošenja regulatornih rešenja kojima se teže kreirati rezultati različiti od onih koje bi proizveo mehanizam tržišnog usklađivanja. Bilo je reči o veštačkim iznosima dohotka iznad tržišnog nivoa, koji se ne mogu ukloniti delovanjem konkurentskog meha-nizma i posledičnom promenom relativnih cena, već isključivo redukcijom izvora koji je omogućio njihov nastanak. Razlog tome sadržan je u činjenici da cene koje omogućavaju nastanak renti nisu one koje se formiraju slobodnim delovanjem tržišnih sila, već pre sve-ga regulatornim odlukama „odozgo”. Otuda se u literaturi često tvrdi da je državna regu-latorna aktivnost važan i verovatno ključni izvor ekonomskih renti, tj. ključno ishodište (adresa) postupaka traganja za rentom.

Savremena ekonomska teorija nedvosmisleno je pokazala da svaki pokušaj potpunijeg objašnjenja delovanja interesnih grupa ne može biti izolovan od analize posledica takvog delovanja u procesu regulacije. Argumentacija izneta u ovom radu pokazala je da su interesne grupe sve osim pasivnih grupa, te da one nastoje, u skladu sa podsticajima sa kojima se suočavaju, da izvrše pritisak na regulatora u cilju da potonji uredi pravila tržišne igre na način da se unapredi njihovo blagostanje. Drugim rečima, delovanje grupa za pritisak, ovaploćeno u postupku lobiranja u cilju uticaja na regulatorni proces, može rezultirati donošenjem regulatornih odluka takvih da se u što većoj meri zadovolje njihove preferencije u vezi sa konkretnim pitanjima. Sa stanovišta interesnih grupa, regulatorni proces predstavlja sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva, uglavnom vezanih za proces preraspodele. One grupe koje su pribavile takvu indirektnu zakonodavnu moć, tj. one koje su „ovladale” regulatorom, stiču mogućnost da putem prinude nametnu sopstveni interes ostatku društva. Ulaganje resursa u cilju korišćenja regulacije kao instrumenta, kojim se deo tržišnih učesnika štiti od promena koje izaziva delovanje tržišnog mehanizma, predstavlja neproduktivnu aktivnost sa stanovišta društva, ne samo usled toga što se resursi izvučeni iz produktivnih upotreba koriste za preraspodelu postojećeg bogatstva, što dovodi do umanjenja društvenog blagostanja u visini oportunitetnih troškova njiho-vog ulaganja, već i daleko značajnije indirektne posledice promene sistema podsticaja u društvu, u smislu pojačavanja tendencije ka preraspodeli dohotka u odnosu na proizvod-nju, koja dodatno teži da postane mehanizam pozitivne povratne sprege. Otuda se čini da odnos između grupa za pritisak i regulatora kao implicitni ugovorni odnos temeljen na razmeni (model lobiranja, zasnovan na primeru izdataka za političke kampanje ilustrovao je ovu uzajamnost interesa), mora imati efekte na društveno blagostanje gotovo suprotne efektima razmenskog odnosa na ekonomskom tržištu.

Kao što smo naglasili na samom početku ovog rada, domaća akademska zajednica, kao i privredna realnost, nalaze se u akutnoj fazi, kada je reč o suočavanju sa ovom temom. Zaista, analiza regulatornog procesa kroz prizmu interesnih grupa, pri čemu se regulacija posmatra kao endogena varijabla, je vrlo kompleksna, i u ovom radu su nesumnjivo date samo uvodne napomene. Kompleksnost njene argumentacije ne proizilazi samo iz neophodnosti preplitanja analize ekonomske nauke sa drugim oblastima, poput pra-va i političke filozofije, već i zbog toga što zahteva od istraživača veću uzdržanost ili skeptičnost prema namerama regulatora, odnosno objašnjenjima razloga za uvođenje regulatornih zahvata u konkretnim slučajevima, kao i njihovim efektima. Ova tema tek treba da bude istražena na valjaniji način.


8. LITERATURASmith, A. (1998), Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book, Novi Sad.

Bastija, F. (1998), Zakon, Global Book, Novi Sad.

Baumol, V. (2006), Inovativna mašinerija slobodnog tržišta, CID Podgorica.

Becker, G. S. (1983), „A Theory of Competition among Pressure Group for Political Influ-ence”, Quartely Journal of Economics, Vol. 98, pp. 371–400.

Becker, G. S. (1985), „Public Policies, Pressure Groups, and Dead Weight Costs”, Jour-nal of Public Economics, Vol. 28, pp. 329–347.

Begović, B. (2000), „Teorije ekonomske regulacije: pregled oblasti”, Ekonomska misao, vol. 33, br. 1-2, str. 9–47.

Bhagwati, J. (1980), „Lobbying and Welfare”, Journal of Public Economics, Vol. 14, pp. 355–363.

Boaz, D. (2003), Libertarijanizam, Centar za liberalno–demokratske studije, Beograd.

Brock, W. A., Magee, S. P. (1978), „The Economics of Special Interest Politics: The Case of the Tariff”, American Economic Review, Vol. 68, No. 2, pp. 246–250.

Dembickij, S. G. (2010), „Institut lobbirovanija v sisteme funkcionalnogo predstavitelstva grupp ekonomičeskih interesov”, Vestnik Moskovskogo gosudarstvennogo oblastnogo universiteta (MGOU), No. 4, s. 19–30.

Fridman, M. (2012), Kapitalizam i sloboda, JP Službeni glasnik, Beograd.

Gaus, Dž. (2012), O filozofiji, politici i ekonomiji, JP Službeni glasnik, Beograd.

Hajek, F. A. (2002), Pravo, zakonodavstvo i sloboda, CID Podgorica i Službeni list Beo-grad.

Hajek, F. A. (2006), „Korišćenje znanja u društvu”, Ekonomski anali, br. 168, str. 175–185.

Harberger, A. C. (1954), „Monopoly and Resource Allocation”, American Economic Re-view, Vol. 44, No. 2, pp. 77–87.

Hazlit, H. (2011), Ekonomija u jednoj lekciji, JP Službeni glasnik, Beograd.

Krueger, A. (1974), „The Political Economy of the Rent–Seeking Society”, American Economic Review, Vol. 64, No. 3, pp. 291–303.


Landes, W. M., Posner, R. A. (1975), „The Independent Judiciary in an Interest–Group Perspective”, Journal of Law and Economics, Vol. 18, No. 3, pp. 875–901.

Miler, D. (2008), Teorija javnog izbora III, MASMEDIA, Zagreb.

Milovanović, M. (2011), Mikroekonomska analiza, Ekonomski fakultet, Beograd.

Olson, M. (2010), Uspon i sumrak naroda: Ekonomski rast, stagflacija i društvena rigid-nost, JP Službeni glasnik, Beograd.

Peltzman, S. (1976), „Toward a More General Theory of Regulation”, Journal of Law and Economics, Vol. 19, No. 2, pp. 211–240.

Posner, R. A. (1974), „Theories of economic regulation”, Bell Journal of Economics and Management Science, Vol. 5, No. 2, pp. 335–358.

Posner, R. A. (1975), „The Social Costs of Monopoly and Regulation”, Journal of Political Economy, Vol. 83, No. 4, pp. 807–828.

Prokopijević, M. (2000), Konstitucionalna ekonomija, Institut za Evropske studije, Be-ograd.

Ricketts M. (2006), „Economic Regulation: principles, history and methods”, in Crew, M., Parker, D., International Handbook on Economic Regulation, Edward Elgar Publis-hing, pp. 34–62.

Stigler, G. J. (1971), „The Theory of Economic Regulation”, Bell Journal of Economics and Management Science, Vol. 2, pp. 3–21.

Šaj, O. (2005), Industrijska organizacija: Teorija i primene, Ekonomski fakultet, Beograd.

Tollison, R. D. (1997), „Rent seeking”, in Mueller, D. C., (ed.) Perspectives on Public Choise, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 506–525.

Tullock, G. (1967), „The Welfare Costs of Tariffs, Monopolies and Theft”, Western Eco-nomic Journal, pp. 224–232.

Tullock, G. (1981), „Lobbyng and Welfare: A Comment”, Journal of Public Economics, Vol. 16, No. 3, pp. 391–394.

Internet sajtovi

Agencija za privredne registre - http://www.apr.gov.rs/. (Pristup: 18.12.2015).

Center for Responsive Politics. http://www.opensecrets.org/lobby/index.php. (Pristup: 15.06.2016).

UTICAJ INTERESNIH GRUPA U PROCESU REGULACIJE: DELOVANJE I POSLEDICE120Dnevni red 68. sednice Vlade RS, 20. maj 2013. godine. http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_pregled.php?id=189987.(Pristup: 28.01.2016).

Federal Election Commison, http://www.fec.gov/disclosurep/pnational.do. (Pristup: 16.05.2016).

Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije” br. 023–00–7791/2014 od 15.07.2014. http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/izvestaji/cid1028-2585/izvestaj-analiza-politic-kog-uticaja-na-poslovanje-fonda-za-razvoj-republike-srbije. (Pristup: 04.02.2016).

Narodna banka Srbije. http://www.nbs.rs/internet/cirilica/60/60_2/index.html. (Pristup: 24.01.2016).

Obaveštenje Ministarstva poljoprivrede od 02.08.2013. uap.gov.rs/wp-content/uploads/2013/08/Obaveštenje-o-prodaji-regresiranog-goriva-za-jesenje-radove-u-poljo-privredi-u-2013-godini1.pdf.(Pristup: 07.02.2016).

Odluka o auto-taksi prevozu, Službeni list grada Beograda, br. 57/13. http://www.slli-stbeograd.rs/pdf/2013/57-2013.pdf. (Pristup: 19.12.2015).

Plan (program) potreba za auto-taksi prevozom u gradu Beogradu, Službeni list gra-da Beograda, br. 01/03, 35/03, 38/04, 31/05, 29/06, 01/08, 04/09, 01/10. http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2003/01-2003.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2003/35-2003.pdf#view=Fit&page=11; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2004/38-2004.pdf#view=Fit&page=1; http://www.slli-stbeograd.rs/pdf/2005/31-2005.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeo-grad.rs/pdf/2006/29-2006.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2008/01-2008.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2009/04-2009.pdf#view=Fit&page=72; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2010/1-2010.pdf#view=Fit&page=1.(Pristup: 19.12.2015).

Rešenje Guvernera br. 973. http://uos.rs/vesti/novi-tarifnik-polisa-autoodgovornosti/. (Pri-stup: 24.02.2016).

Rešenje o maksimiziranju cena auto-taksi prevoza putnika na teritoriji grada Be-ograda, Službeni list grada Beograda, br. 17/03, 31/04, 21/05, 14/06, 25/07, 02/08, 20/08, 03/09, 20/10. http://www.sllistbeograd.rs/cyr/arhiva/2003/; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2004/31-2004.pdf#view=Fit&page=2; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2005/21-2005.pdf#view=Fit&page=1; http://www.slli-stbeograd.rs/pdf/2006/14-2006.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeo-grad.rs/pdf/2007/25-2007.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2008/02-2008.pdf#view=Fit&page=21; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2008/20-2008.pdf#view=Fit&page=2; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2009/03-2009.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2010/20-2010.pdf#view=Fit&page=4. (Pristup: 19.12.2015).

Rešenje o ekonomski najnižoj ceni po kojoj se auto-taksi prevoz mora obavljati na teritoriji grada Beograda, Službeni list grada Beograda, br. 15/11, 58/12, 11/14. http://www.slli-


stbeograd.rs/pdf/2011/15-2011.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2012/58-2012.pdf#view=Fit&page=1; http://www.sllistbeograd.rs/pdf/2014/11-2014.pdf#view=Fit&page=24. (Pristup: 19.12.2015).

Uredba Vlade od 16.03.2009, Službeni glasnik RS, br. 18/2009. http://www.rlkjis.rs/pdf/pravilnici/Uredba-fiskalizacija.pdf. (Pristup: 24.01.2016).

Uredba Vlade RS od 30.12.2013, Službeni glasnik RS, br. 119/2013. http://www.srbi-ja.gov.rs/vesti/dokumenti_pregled.php?id=202677. (Pristup:24.01.2016).

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/2012 i 7/2013–odluka US. (Pristup: 25.01.2016).

Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 i 31/11. http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_prevozu_u_drumskom_saobracaju.html. (Pristup: 20.12.2015).

NENAD TEŠIĆ1 E-mail: nenad.tesic@ UTICAJ ... ад-6.pdf · PDF...

Documents

Transcript of NENAD TEŠIĆ1 E-mail: nenad.tesic@ UTICAJ ... ад-6.pdf · PDF...