Marko Dinić

IZDAVAČbuybookRadićeva 4, SarajevoTel: + 387 33 550-495Fax: + 387 33 550-496redakcija@buybook.bawww.buybook.ba

ZA IZDAVAČADamir UzunovićGoran Samardžić

NASLOV IZVORNIKADie guten Tage, Marko DinićCopyright © 2019 Paul Zsolnay Verlag Ges.m.b.H., Wien Copyright © of the translation: S. Fischer Foundation by order of TRADUKICopyright © za bh. izdanje Buybook, 2020.

Sva prava pridržana. Nijedan dio ove knjige ne smije se reproduciratiu bilo kojem obliku bez prethodnog dopuštenja izdavača.

UREDNICAEna Hasečić

PREVOD S NJEMAČKOGDragoslav Dedović

LEKTURABuybook

KOREKTURAJasmina Mujezin

LAYOUTBoriša Gavrilović

DIZAJN NASLOVNICEBoris Stapić

FOTOGRAFIJA AUTORALeonhard Pill/Zsolnay

ŠTAMPADobra knjiga, Sarajevo

Marko Dinić

D OBRI DANIS njemačkog preveo Dragoslav Dedović

Sarajevo, 2020.

Za moju baku Ljubinku Dinić

I

Stranac uvek držisvoj zavičaj u naručjukao siročeza koje možda ne traži ništaosim groba.

Nelly Sachs

I believed – memory might mirror noreflections on me,I believed – that in forgetting I mightset myself free.But I woke up this morning with apiece of past caught in my throat...And then I choked.

Rites of Spring

Vozili smo se već ceo sat. Bez velikog zadržavanja prešli smo gra-nicu između Austrije i Mađarske. Iako je Beč bio udaljen jedva sat vožnje, ipak me je, što smo više prodirali prema istoku, obu-zimala neka crna slutnja, osećanje teskobe koje dobro poznajem i kojeg se nisam mogao tek tako otarasiti.

Kad sam prvi put pogledao kroz prozor, na nebu se uspinjao uski veo oblaka, a nekoliko elektrovetrenjača, koje su još mirovale u daljini, protezale su čelične udove na popodnevnom povetarcu. Autobus je brektao autoputem kao loša navika. Kontrola mađar-skih carinika u civilu odmah posle graničnog prelaza bila je čista formalnost. Od incidenta na granici pre jednog meseca, atmos-fera je bila napeta, i to su nam smešno naduvani tipovi stavljali do znanja. Ali ni pogledi državnih službenika, podešeni na ne-poverenje, nisu mogli sakriti dosadu s kojom su kontrolisali ovaj granični pojas.

Autobus iz Salcburga za Niš, koji su zvali i gastarbajter-ek-spres, nije bila najudobnija varijanta putovanja za Srbiju, ali je bila najjeftinija, iako je od mog poslednjeg putovanja cena znatno porasla. To je u vezi s povećanjem flote za tri vozila, što mi je saopštila dama na drugom kraju telefonske linije, kada sam, pre nekoliko dana, rezervisao kartu za Beograd.

Sedeo sam u jednom od tih novih autobusa i čoveku koji je sedeo do mene, pomalo zdepastom muškarcu u srednjim godina-ma, čija se euforična narav baš i nije uklapala u mrtvu atmosferu

12 DOBRI DANI������������

ovog putovanja, dopuštao da me obaspe bujicom reči. Dok bi po-dizao ruke, pod njegovom pohabanom jaknom virio bi jarkocr-veni pulover s rupama. Puno se znojio i vonjao je na cigarete i jeftinu kolonjsku vodu. Proređena kosa, počešljana na nešto nalik mršavom razdeljku, loše mu je pokrivala ćelavicu prekrivenu ka-pljicama znoja. Pomalo zapuštenu spoljašnjost potcrtavale su nje-gove tamne, mutne oči i sivi zubi, koje je pokušavao sakriti grče-vitim zatezanjem usana. Ipak, delovao je ljubazno, njegov duboki, promukli glas bio mi je skoro blizak. Iako se trudio da mi ispriča nešto o prošlogodišnjem zahtevu za vizu nekog svog poznanika, više je razgovarao sam sa sobom, što mu, izgleda, nije smetalo.

Misli su mi bile na sasvim drugom mestu, dok je čudovište euroliner polako dostizalo meni poznatu, mađarsku brzinu, rav-nomerno kotrljanje po autoputu skoro bez krivina, za koji sam oduvek mislio da liči na belo šumorenje, koje ne zna za početak i kraj.

Autobusi su svaki dan vozili na toj liniji i zaustavljali su se u Velsu, Lincu, Beču, Budimpešti, Subotici, Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu. Ja sam ušao u Beču. Mrzovoljni pogled vozača se razvedrio kada su me videli da ulazim. Pozdravili su me toplo, kao da me znaju od prejašnjih vožnji, što je bilo nemoguće – ja sam poslednji put putovao gastarbajter-ekspresom pre deset godi-na, tada u suprotnom smeru.

U svakom slučaju, njihovi crveni, baburasti nosevi i nabrekli stomaci dobro su se uklapali u ostatak društva iz autobusa, koje se sastojalo isključivo od muškaraca u pedesetima, kojima se di-jaspora upisala u tela, fizički rad i alkoholizam, mešavina koja je u ovom obliku mogla nastati samo u inostranstvu, jer u Srbiji nije nedostajalo cuge, ali posla nije bilo. Ti muškarci su se sprema-li da za skoro petnaestosatne vožnje autobus pretvore u stanište puno kurioziteta i svinjarija, koje su se ovde svakako podrazu-mevale. Guckali su neprestano iz rakijskih flaša, koje su poneli sa sobom ili su pili piva, koje vozači prodaju na crno za evro i trideset. Sati puni mučne, turbofolkerske dernjave dopunjavali su

�����������DOBRI DANI� 13

posao pijančenja u prvim redovima. Tu i tamo – kada bi jednom od vozača sve to dozlogrdilo – pustili bi nekoliko pesama Bijelog dugmeta, pa bi tada uzburkani duhovi postali sumnjivo tihi i za-vladao bi skoro nostalgični spokoj. Najčešće je istovremeno bio upaljen i televizor. Stari dijaspora-filmovi o Žiki, kojeg su svi zva-li Herr Žika i koji je sedamdesetih, radeći kao vodoinstalater u Frankfurtu, zaradio za stan u Beogradu, a sada u devet filmova tuguje za svojim, sasvim ličnim, zlatnim vremenom. Bio sam sre-ćan što izlazim u Beogradu.

Posle izvesnog broja sati provedenih u vožnji, raspakovale bi se užine, s vozačima se takmičilo u količini popušenih cigareta i pričalo bi se o predstojećoj gradnji kuće u zavičaju. Fotke gradi-lišta su išle od ruke do ruke, a uz to i odgovarajuće priče o lenjim majstorima, korumpiranim vlastima i prokletom životu u tuđini. Muškarci su se nadvikivali, dok su se retke žene zgražavale nad šljamom, koji je u Austriji izgleda izgubio manire. Na kraju bi došlo veliko hrkanje koje bi trajalo do mađarsko-srpske grani-ce. A kada bi se ponovo upalilo svetlo počinjalo bi othukivanje i kukanje. Krišom se psovala majka mađarskim carinicima, potom bi na red došle majke srpskih carinika. Ujutro, blizu Beograda, cela bi predstava ponovo počela.

U osnovi vožnja autobusom u bilo koju balkansku zemlju liči na beskonačnu traku s različitim protagonistima. Svaki pojedi-načni putnik je znao i kako se stvar odvija i svoje mesto na toj Mebijusovoj traci od pokreta, zabave, gestikulacija, kombinova-nih s muzikom i videokasetama jednog sveta, kojeg ustvari više nije bilo.

I ja sam dobro znao svoje mesto u toj zajednici. Kao i još neko-liko mlađih ljudi koji su se raspršili po autobusu i koji behu broj-čano potpuno inferiorni u odnosu na staru školu, i ja sam sebe osudio na ćutanje. Niko nam nije zapušio usta. Prosto, nismo bili deo svega ovog. Zbunjenost od toliko nagomilane nostalgije i prekomernog testosterona mogla se pročitati na našim licima. Ljudi su još pri ulasku u autobus provalili da nismo deo njihove

14 DOBRI DANI������������

priče, mada smo, izgleda, imali zajednički cilj: Srbiju. Ovde je svako poznavao svakog, a nas – niko. Tada, za vreme prvog jugo-slovenskog gastarbajterskog talasa, mnogi su radnici otišli kada je u zemlji bilo relativno dobro. A sada, kada sve ide nizbrdo, a mladi ljudi bukvalno beže u inostranstvo, mogu da nam prebace nedostojno ponašanje prema zemlji koju toliko vole, a koje u tom obliku takođe više nije bilo.

Državljanstva i pasoši nisu značili mnogo u ovoj svojti: oni su bili nevažni ukrasi teško stečenog životnog standarda i ništa više. Tim pre se neprestano dograđuje Utopija Srbija. Zbog čega inače puca kičma od rada, ako ne za penziju u sopstvenoj kući, koju sebi u dijaspori jedva neko može priuštiti. Kad jednom tamo sti-gnu, nastaviće da pijanče, psuju, da se biju i slave: nikad više šofer autobusa, nikad više bauštele!

Umislio sam da su potajno okrivljavali nas, generaciju koja je stasavala taman za ratove, za sadašnje mizerno stanje, koje su oni svojim ratnohuškačkim zanosom prizvali. U jednostranom pripi-sivanju krivice oduvek su bili dobri kao i u okretanju glave i slepoj poslušnosti. A da sklone svoje dupe na sigurno, to su usavršili do te mere, da je ličilo na naviku, na tik, koji ih je time činio još opasnijima.

Autobus je uporno brektao po autoputu. Osnovni ton raki-je je varirao između šljive i kruške. Oštar miris jakog alkohola pomešao se s isparenjima celih porodičnih klanova, čija deca su, pod očinskim šakama, srala u gaće. Ogromni paketi s hranom iz Austrije za izgladnelu rodbinu na jugu uglavljeni su u boksove iznad sedišta. U napadu zluradosti zamišljao sam kako jedan od tih paketa pada na glavu nekom nesrećniku, pa se tegle u njemu lome: pacijent leži sav krvav na podu, dok se tečnosti koje lip-te mešaju sa šljivovicom i smradom dečijih govana. Povrh toga i vonj garde iz prvog reda, koja je, što je veče više odmicalo, srpski sve više zamenjivala nekim od mnogih rakijskih kojima se zapli-će – svejedno da li je to bila zasluga alkohola ili lošeg vazduha, autobus se neprimetno preobražavao. I kao autsajder, čovek bi bio

�����������DOBRI DANI� 15

izložen samovolji pojedinaca. Ako neko ne bi pokazivao smisao za humor, požalivši se, cela autobuska zajednica kaznila bi ga lju-tim pogledima i tihim psovkama.

Sistem je prost, hijerarhije su jasno određene: žene princi-pijelno ima da zavežu labrnju, osim kad svojim muževima daju nešto za jelo. Jednom se oko šofera, kao oko bare, okupi testoste-ronska horda nedoraslih. Psuje se, urla i pljuje po muslimani-ma, Hrvatima i Amerikancima. Posle nekoliko sati vožnje neko počinje da se izdvaja i određuje ton. Najčešće je to najgrlatiji tip ili neko s najboljim vicevima o Hrvatima, Srbima i Bosancima. Tog čoveka grupa prećutno izabere za vođu. Majka mi je jednom ispričala da je pri jednom od brojnih pokušaja da me pronađe u Beču, dobila nikotinsko trovanje, pošto je jednog od tih raz-metljivaca zamolila da ugasi cigaretu. Ostatak puta čovek do nje kalemio je jednu na drugu. Tek kasnije sam saznao da je ona bila čak i u bolnici. Nije mi je baš bilo žao, ni tada kao ni sada.

Danas je na redu bio Zoran. Njega, doduše, nisam znao, ali to što sam saznao o njemu u prva dva sata, bilo mi je dovoljno. Mali čovek sa žilavim telom i hrapavim glasom, razjedenim ciga-retama. Koža mu je imala oker ton, što je moglo značiti jedino da je Zoran tokom života smlavljen radom po raznim gradilištima. Verovatno je tu doživeo i alkoholičarsku socijalizaciju. Svaki put kad bih ga pogledao, nešto bi me štrecnulo.

Neminovno sam morao pomisliti na majstora Milu, koji mi je u Beču našao prvi posao, čišćenje gradilišta – njegova koža je imala istu boju. Majstor Milo je, međutim, bio oličenje skrušeno-sti, koja je Zoranu potpuno nedostajala, i koju je čovek mogao če-šće sresti na gradilištu, na kasi samoposluge, u taksiju ili na kraju smene kod čistačica, nego u brojnim restoranima i barovima u kojima sada zarađujem za hleb. Ta skrušenost proizlazi iz iskustva tuđine. Među migrantima je ona neophodna za preživljavanje i često se nađe kod onih koji nemaju ni osnovnu školu. Rade do iznemoglosti, plaćaju svojoj deci bolji život, kakav nikada nisu imali, naveče psuju televiziju, opušteno s porodicom proslavljaju

16 DOBRI DANI������������

sve važne praznike, srdačno se smeju kada je nešto smešno, ćute kada se potegne priča o politici, redovno se krste s Titom u ma-lom mozgu, spavaju duboko i tvrdo, najčešće sanjaju isti san i to godinama, pomažu drugima pomoću svojih neprozirnih veza s nekakvim rođačkim mrežama, umiru od srčanog udara, a da ne dočekaju ni pedeset sedmu. Iza sebe, u zajednici, ostave strašnu prazninu, koja se sve više mora zadovoljavati nadobudnim pred-vodnicima čopora kao što je Zoran. Sada je majstor Milo već dve godine mrtav, a mađarsko-srpska granica još uvek je daleko.

U suštini, Zoran nikako nije bio pogodan za predvodnika. Njegovo malo, izmoždeno telo, u masi nabubrelih stomaka, izgle-dalo je kao izgubljeno. Ipak, imao je dve prednosti: s jedne strane, dobro je znao šofera, a s druge, njegova vulgarnost je značajno premašila vulgarnost ostalih. Svoju ženu – sedela je u redu sedi-šta ispred mene, krhku osobu mekih crta lica i s podrhtavanjem desne ruke, koje je verovatno rezultat straha od muža – jednom je, kada mu se pružila prilika, nazvao pičkom na dve noge. Svaka tri minuta se zahvaljivao Bogu, što mu je poklonio sina, pošto ćerku ne bi smeo da bije. Sve vreme vožnje pio je i kurčio se jer može toliko popiti, a ostatak ekipe nazivao je pederima koji ne-maju muda. Ostali su ga na neki način poštovali, iako sam znao da ga potajno preziru – jer je imao kontrolu. Određivao je mu-ziku, filmove, teme za razgovor. Žderao je hranu drugih putnika i lokao njihovo pivo. Postao je tajni ambasador najmanje zemlje sveta, koja nije označena ni na jednoj geografskoj karti: zaduže-nje privremene putne zajednice, koja je bila osuđena na to da iz-drži samu sebe i da se potčini svom izabranom vođi. Autobus u pustari kao odraz bivše Jugoslavije – tako gledano, ništa se nije promenilo.

“U suštini su to dve strane iste medalje. Znate to sigurno! Šalju vas od šaltera do šaltera da biste izvadili neke papire za vizu, samo da bi se na kraju ispostavilo da ste tri puta morali ispuniti isti obrazac! Prođe taj dan pa se čovek vrati kući iscrpljen i oseća se da su ga jebali u zdrav mozak. Kao da je sve to bilo loš vic.”

�����������DOBRI DANI� 17

Tek na reči loš vic naćulio sam uši. Pokušavajući da nelago-du prikrijem grčevitim, nameštenim osmehom nisam razumeo o čemu je moj komšija upravo govorio. Iskosa sam promatrao pre-deo koji je monotono promicao kraj mene, sto kilometara na sat, koliko smo jurili mađarskom pustarom. Tamo napred, Zoran je izvodio neku vrstu balkanskog plesa plodnosti: desnom rukom se držao za jaja, a srednjak njegove leve ruke je bušio rupe u vazdu-hu. Ostatak društva u horu je roktao.

Moj komšija je ignorisao bučni čopor, pričajući mi i dalje bez prestanka: “Nećete valjda ozbiljno tvrditi da tako nešto nikada ni-ste doživeli. Odakle ste? Iz Beograda. Onda ćemo se, kao građani metropola, složiti. Ja, doduše, nisam odrastao u Beogradu, ali Beč je svakako uporediv. Znate koliko brzo to ide. Samo što čovek okrene glavu, grad poždere pola kvarta.”

Njegov pogled je kroz mene bludeo, napolje, na put. Oči su mi suzile od umora, skinuo sam naočare s nosa. Ovog lika do mene nikako nisam mogao proceniti. Govor mu je bio prožet jakim ak-centom, koji nikada do sada nisam čuo, ali je – drukčije nego kod isluženih gastarbajtera – zvučao skoro pa preterano korek-tno. Nije zvučao kao takozvani jugovići, ali ni kao Bečlija, mada se postavio pomalo nadmeno. Iako je njegova spoljašnost imala nečeg grubog, pa bi po tome kod Zorana spadao u prve redove, po načinu na koji je birao reči više mu je bilo mesto u bečkoj kafa-ni nego u ovom autobusu. Živo je objašnjavao svoje stanovište u pogledu građevinskih promena u Zimeringu, kao da je dugo čekao na taj razgovor i za njega se dobro spremio. Gledao sam ga pokušavajući da se usredsredim na svaku reč, pre nego mu stavim do znanja da sam tačno znao o čemu govori.

Kada su se moji roditelji 1991, na početku rata, uselili u novi stan, s prozora sam mogao brojati ovce i kokoške, koje su gaca-le po komšijinoj livadi, naspram našeg stambenog bloka. Danas se na istoj površini nadmeću najružnije građevine u najružnijim pastelnim nijansama. Ti su sanduci, poređani jedni na druge, kra-jem devedesetih bez dozvole naprosto bačeni u krajolik. Jednog

18 DOBRI DANI������������

dana pojavio se sumnjivi predstavnik naroda, kupio je plac za malo para, obećavši bivšim vlasnicima dva stana, i već je kraj do-bio prve od mnogobrojnih rugobnih izraslina. Ovce i kokoške su zamenjene zgradama, koje su stajale toliko blizu jedne drugima da su se komšije mogle rukovati kroz prozore. Samo što to nikada nisu radili. Glavna saobraćajnica je od tada delila naš kraj na dva dela. Monstruozni autobusi beogradskog GSP-a povezivali su naš kraj s ostatkom grada. To što se nekad ranije smatralo za periferi-ju, postalo je tada deo celine.

“Znam šta mislite”, rekao sam, “danas verovatno uopšte ne bih prepoznao svoj kraj u Beogradu.” Moj komšija nepoverljivo me je pogledao. Možda me nije pažljivo slušao, pa pokušava sakriti svoju nelagodu, koja mu se nagovestila u uglovima očiju.

“Da li vam je dobro? Da li ste umorni?”, pitao je on, “Izgledate umorno!”

“Muka mi je od ovog autobusa.”“Ne mislim to”, odgovorio je, “dva puta sam vam postavio isto

pitanje, a niste mi odgovorili.” Uspravio se u sedištu, strpljivo če-kajući da iščezne moja zbunjenost. Gledao sam uokolo postajući nervozan.

“Pa, da li verujete da je sve to loš vic?”Njegove oči su se raširile, i prvi put sam u punoj širini video

redove njegovih pokvarenih zuba.“Ne razumem”, odvratio sam gutajući pljuvačku.“Cela ta priča o dijaspori! Večno čekanje po nekim sivim auto-

busima, hodanje od šaltera do šaltera, ta neproduktivnost.”Udahnuo sam duboko i namestio blesav osmeh. Ipak me nije

napuštao osećaj da me je zatekao u nečemu. Komšija je približio svoje sedište mom, pa su nam se laktovi dodirivali. Ispred mene Zoranova se žena protegnula pa sam u jednom trenutku bio steš-njen s obe strane. Nedostatak prostora me unervozio. S druge strane hodnika sedela je žena čije su me plavo-sede kovrdže pod-setile na moju baku i razlog mog putovanja kući. Njena usta bila su poluotvorena, spavala je dubokim snom.

�����������DOBRI DANI� 19

“Austrijskim institucijama ne bih spočitavao neefikasnost”, odgovorio sam, “ja uvek dobijem vizu dve nedelje posle preda-vanja dokumenata. I kod mojih poznanika je tako, ali imate pra-vo, ima lepših stvari u životu od čekanja u prepunom Magistratu svake godine.”

“Ali molim vas!”, naglo je podigao ruku kao da ozbiljno ne-goduje zbog mog odgovora, “pa to ne može stvarno biti vaša defi-nicija efikasnosti. Možda su Austrijanci jednom bili efikasniji. Pre više od 70 godina, ako razumete šta mi je na umu. Ali sada – to mora da se kaže – Balkanci su mnogo efikasniji. U Srebrenici, na-primer, samo osamnaest vojnika je za nekoliko sati ubilo hiljadu i po ljudi. Osamnaest! Možete li to zamisliti!” Uhvatio me pot-puno nespremnog. Nisam očekivao ovakvo poređenje. Želudac mi se zgrčio, ali sam, začudo, naizgled ostao miran. Odavno sam sebi zabranio da se ljutim zbog takvih izjava, jer ionako spadaju u standardni repertoar mog oca i njegove šugave braće. A nisam ni znao šta bih na to mogao odgovoriti. Njegovo poređenje nije imalo smisla.

“Ne gledajte tako zaprepašteno”, rekao je pomalo zlurado, bri-šući lice sivom maramicom, “nemojte da mislite da ne znam o čemu pričam. Proveo sam više vremana s tim ljudima ovde nego što je dobro za nivo holesterola. Ovo je moje dvadeset šesto istra-živačko putovanje! Tu postajete profesionalno cinični, razume-te?” Nešto u njegovoj pojavi u meni je izazivalo jezu. Primetna je bila izvesna laka ogorčenost koju je pokušavao sakriti provoka-cijom. Žena naspram njega se probudila i pospano nas gledala. Kroz oblake iza nje za trenutak se probilo sunce potopivši redove sedišta u jarko crvenilo. Naposletku upitah komšiju, a da me se to nije ticalo, šta on zapravo radi.

“Znate”, započeo je on, “malo je komplikovanije. Ustvari, ja sam po struci električar, kao moj stric, stari razbojnik. Zanat, srednja škola. Preko sedam godina proveo sam na građevini. I znate šta: nikada nisam stvarno imao osećaj da sam Srbin i iako sam odrastao u Beču, kod nas se uvek govorio srpski. Ali kada je

20 DOBRI DANI������������

izbio rat u Hrvatskoj, sve se promenilo, odjednom se porodica okrenula naglavačke! Moj stric, brat i otac, svi su odjednom otišli. Sve su ostavili iza sebe kako bi se malo igrali rata. Moju sestru i majku su ostavili tu – a ja? Ne znam kako, preko noći, bio sam kao paralizovan. Šta ocu da kaže neko poput mene, kada se on upravo kune da će ubijati tuđu decu? Držao sam jezik za zubima i nastavio da rintam.”

Kratko je predahnuo. Tema ga je vidno načela, a meni su ne-dostajale reči da odgovorim nešto prikladno. Potajno sam želeo da čujem njegovu priču. I kao da ga je obuzela fiks-ideja, opet je počeo pričati: “Slušajte, možda mogu da vam drukčije obja-snim. Pričao sam o produktivnosti. Kada se radi o ubijanju, čo-vek ne dokazuje samo spoljnu produktivnost, već i kreativnost. Produktivno i kreativno ubijanje preko noći ukida ukupnu kultu-ru. Znate li neku drugu snagu koja je u stanju to učiniti – da ukine kulturu?” Odmahnuo sam glavom. “Tako sam i mislio. Pogledajte šta upoređuju po novinama. Prošle nedelje sam pročitao izuzet-no loš ali karakterističan članak o smrti crtača grafita, kojeg je zakačio voz. Mesto njegove pogibije je u članku upoređeno s bo-sanskim minskim poljem. Šta će biti upamćeno, pitam vas? Veliki bosanski pesnici? Ili naša produktivnost ubijanja?”

“Kakve veze vi ili vaša porodica imate s tim”, prekinuo sam ga.“Brat mi je poginuo već posle nekoliko nedelja. Otac se, dodu-

še vratio, ali nikada istinski, a priču o mom stricu ne biste želeli čuti. Zajednička im je bila želja, koja ih je odjednom savladala, ta neobjašnjiva želja da nekome oduzmu život. Opravdanje za to ubijanje svakako su ponudili drugi. Samo su morali da se usa-glase, da smerno potvrđuju, i kada konačno počne, da im prst ostane na okidaču. U svakom slučaju, nekoliko godina posle rata, odlučio sam da ispitam celu tu stvar. Koliko god se trudim, ne mogu smisliti ništa što bi mi objasnilo kako to da se preko noći cela moja porodica raspala zbog nečeg tako banalnog kao što je srpska nacija. Napustio sam gradilište i povukao se, pa sam počeo da pišem svoju knjigu.”

�����������DOBRI DANI� 21

“Dakle, vi ste pisac?”“Ne, ne, za ime Boga, to bi bilo preterano. Nije to visoka pe-

snička umetnost, nije roman ili tako nešto. Pre je to istorija moje porodice koju hoću da zapišem. Tvrdo izvođenje stvari na čistac, bez milosti za bilo koga! Tražim uzroke, dakle, ne smem ima-ti obzira, ni prema mrtvom bratu, ni prema majci ili čak ocu, a nimalo prema nekim tamo Srbima. Zato puno putujem. Hoću da susretnem ljude kojima je nanesen bol, da vidim ta zatrovana mesta... Samo zločince, Boga mi, više ne mogu da gledam! U kući mojih roditelja još uvek sedi jedan od njih i neće da crkne! Neću da dođem u iskušenje da pronađem nešto ljudsko u njima. To bi me samo dezorijentisalo i odvratilo od mog stvarnog posla. Meni je već dovoljan ovaj zverinjak ovde!” Pokazao je na Zorana, koji je upravo bio usredsređen na pričanje nekog vica ili priče. Moja pažnja je rasla, polako sam počeo shvatati njegovo stanovište. Ko zna koji put je obrisao glavu, gledajući nervozno oko sebe.

“Da li vam je dobro?”, upitao sam.“Ne želim nikoga ovde brzopleto osuditi, verujte mi”, rekao

je žurno, “ali morate shvatiti da se krećemo među potencijalnim ubicama i silovateljima i to stalno! Znate li da u Srebrenici postoji samo jedan vodoinstalater? Srbin, za kojeg se zna da je devedese-tih bio odgovoran za više od jednog zločina. Ako nekom musli-manu u Srebrenici pukne cev, on mora u kuću dovesti potencijal-nog ubicu svog brata, sina ili oca, kako bi mu ona bila popravlje-na. Tako kultura odsustvuje u narednim decenijama! A nije li u tome naš veliki poraz, u želji za produktivnošću – u decenijama koje gubimo zbog dela naših voljenih rođaka?” Odjednom mi se učinilo da je nemoćan. Njegove grube crte dobile su nešto meko, skoro lomljivo. Moja zlovolja prema njemu je isparila i malo sam se opustio. Čudan čovek, pomislio sam, mada je na neki osobe-njački i fatalistički način imao pravo.

Malo sam znao o kulturi. Rođen sam u vremenu kada se kul-tura spremala napustiti područja bivše Jugoslavije. A u Beogradu su posle 5. oktobra zatvoreni svi veliki muzeji. Moje razumevanje

22 DOBRI DANI������������

kulture svelo se na Politikin zabavnik u kojem su ponekad pisali i o knjigama kao što su Mobi Dik i Starac i more. Tek u gimnaziji sam stvarno video te knjige, ali ih nisam čitao. Da li je to bilo iz strahopoštovanja ili prosto zbog lenjosti, ne znam. Jednostavno nisam čitao knjige. Platna velikih majstora znao sam iz priče moje majke, koja je kao devojka jednom otišla u Amsterdam, premiš-ljajući se da li da napusti život radnice i studira istoriju umetnosti. Nikada to nije uradila.

Kad sam došao u Austriju, pokušao sam nadoknaditi sve za šta sam smatrao da bi trebalo nadoknaditi, ali najčešće sam pa-sivno sedeo u prepunim muzejima, pokušavajući se grčevito odu-ševiti stvarima pred kojima su svi drugi izgledali oduševljeno. Ali platna u teškim ramovima ostajala su dosadna. Mali deo mene nije hteo tek tako da se preda toj delatnosti, nisam hteo da se po svaku cenu prilagodim novoj okolini. Naposletku, muzika je bila ta koja mi je sačuvala parče domovine i istovremeno izoštrila moj pogled za novo.

Bendovi kao EKV, Azra ili Haustor bili su za mene važniji od nekih imena bremenitih sudbinom, kojima se ljudi najčešće samo hvališu, jer se potajno stide sopstvene ignorancije. Džonija Štulića, Milana Mladenovića i Darka Rundeka poznavao sam kao da smo nekada davno skupa krali konje. U svakom slučaju, bili su tu za mene češće od mog oca. Ništa nije bolje izražavalo situaciju u kojoj smo se tada nalazili moji drugovi i ja, kao te jednostavne, ali jake stvari.

Kad sam došao u Beč i video kako ljudi ovde žive, prvi sam put razumeo mnoge pesme koje su se mogle čuti na Radio Utopiji ili na kompilaciji Paket aranžman. Ti albumi bili su jedini u bivšoj Jugoslaviji koji su mogli proći kao emancipatorski pokret. Ostatak je bila ozbiljna propaganda. Tako gledano, mali deo mene zapet-ljao se u nostalgičnu traku, koja ima malo zajedničkog s bezna-dežnim svetom mojih roditelja.

Nekoliko meseci posle dolaska u Beč počeo sam voditi dnev-nik na nemačkom, ali to pisanje je više ličilo na brčkanje u plićaku.

�����������DOBRI DANI� 23

Služilo je vežbi i uvećavanju mojih jezičkih sposobnosti, bez kojih bi u Beču bio izgubljen. U školi mi je nemački uvek išao od ruke – u Beču sam konačno mogao primeniti to znanje. U početku sam se stideo zbog svojih ograničenja. Ali ona su postajala sve važ-nija za razumevanje toga šta Austrijanci potajno traže od mene: Duden mi je obezbedio fond reči, pisanje, rutinu u razgovoru – a moje posete muzejima kamuflažu. Vešto sam skrivao svoj sirovi akcenat. Kada naveče ne bih radio, najčešće sam se bavio teksto-vima i pesmama mojih ličnih svetaca, pokušavajući neke od njih prevesti na nemački.

Što se tiče ostatka, za njega se pobrinuo moj kraj. U Beču sam već neko vreme živeo u Favoritima. Blok u kojem sam živeo je pandan autobusu koji u 17 časova polazi iz Salcburga za Niš: mala bivša Jugoslavija stisnuta u zapadnoevropski velegrad, u kojem se činilo da je svaka stvar na svom mestu. Dve turske i nekoliko bal-kanskih samoposluga u krugu od nekoliko kilometara snadbevali su stanovnike svim onim što bi moglo ublažiti neutaživu čežnju za zavičajem. Povrh toga tu su i brojni balkanski roštilji, pekare, mesare, frizeri, prodavnice odeće, komunističke i nacionalističke nostalgične radnje s Titovim ili Dražinim poprsjima u izlozima. Izolovani u svom staklenom kavezu od nacionalizma, ponosa i predrasuda, ovi ljudi sanjali su o sasvim drugom Podunavlju, o potpuno drukčijoj Evropi.

Porodična priča mog komšije književnika podsetila me na Milana i njegovog oca, koji su živeli na spratu iznad moje bečke garsonjere. Milan je bio jedva dve godine stariji od mene. Noću je radio na međunarodnom autobuskom terminalu, odakle su po-lazili skoro svi autobusi za istočnu i jugoistočnu Evropu. Danju je pokušavao, koliko god je mogao, držati pod kontrolom svog men-talno poremećenog oca. Po njegovom divljanju i urlicima mogao bi čovek naviti sat. Svaki dan oko tri dobijao je napade besa, već ozloglašene u zgradi, tupkao bi po podu svojim teškim stopali-ma kao dete koje kenjka tražeći pažnju i izdirao se na sina bez razloga. Onda bi izašao do svojih kola – starog govnavo-smeđeg

24 DOBRI DANI������������

Opel kadeta – da bi ga prao sve do sumraka. To je radio svaki dan i po svakom vremenu. Nikada ga nisam video kako vozi taj au-tomobil, ali to je sigurno bio najčistiji Opel kadet u celom Beču. Milan mi je rekao da je njegov otac bio u ratu u Bosni i da su mu slike koje je poneo iz njega pomutile razum. Uvek kada bih upi-tao Milana šta se desilo s njegovim ocem, on bi mi nepovezano pričao o nekakvoj proslavi. Rastuživalo me je kada bih tako video Milana. On se stideo i nije hteo reći šta je zaista bilo s užasima u kojima je u Bosni učestvovao njegov otac. On je, kao i moj otac, ili otac mog komšije iz autobusa, spadao u one koji su rat poneli kući i ličnu traumu pretvorili u kolektivnu. Kod njihovih očeva sve je proticalo glasno i krvavo, a kod mog tiho i podmuklo. Celi Balkan je patio pod tim lažnim očevima, posebno moja generaci-ja, koja se tek vrlo kasno mogla odupreti ili kao ja – pobeći.

“Aha”, uzviknuo je komšija, kad sam mu to ispričao, “proslava, kakva radost.” Opet je ponovio taj nagli pokret rukom. Njegovo loše raspoloženje bilo je kao rukom odneseno, počeo je brzo gesti-kulirati: “Nasmejavate me! Ali to me u biti nikako ne čudi. Slavlje je potrebno ljudima, pre svega ljudima našeg kova. Ta mešavina rimske, slovenske, osmanske i podmitljive krvi nam ne prija – ali ona nas navodi da slavimo nezaboravne svetkovine! Celi svet nam zavidi na žurkama!” Udario je dlanom o dlan i nasmejao se tako glasno da je pažnju celog autobusa skrenuo na nas. Lice Zoranove žene je začuđeno izvirilo između oba prednja sedišta. A i žena koja je sedela prekoputa nas, odmeravala nas je nepo-verljivo. Ja sam se smejuljio pritisnuvši kažiprst na usta, kako bih njima dvema nagovestio da buka koju on stvara i meni smeta.

“Vidite”, počeo je on iznova pre nego što sam išta mogao reći, “nije svet, to što je potrebno Balkancu. Upravo ste uzorno opisali vaš kvart, a ja ga znam iz svojih svakovečernjih šetnji – naime, živim u petnaestom becirku. Morate znati da se ja ne bavim samo zemljama našeg porekla, možete me mirna srca zvati stručnja-kom za dijasporu. Dijaspori nije potrebno puno i neće puno. Naši radnici i radnice krpe pukotine na fasadama, malterišu tamo

�����������DOBRI DANI� 25

gde su drugi previše fini za to, osmehuju se ljubazno iza kase u Mekdonaldsu, brzo i produktivno prevlače robu preko skenera, a kada moraju govoriti nemački, s izvesnim ponosom neguju svoj akcenat. Moglo bi se tvrditi kako se diskretno držimo u pozadini i da na scenu stupamo kada su veliki poslovi obavljeni, a mali predstoje – u svakom pogledu! Čistimo do iznemoglosti i ribamo sve dok ne možeš da se ogledaš u klozetskoj šolji. Ali zna se da sve ima svoju cenu: i mi dobijamo nešto za tu muku! Naime, od nas ništa ne zahtevaju. Obe strane imaju nešto od toga: naši domaćini mogu nalickati svoje integracione statistike, a mi smemo kuvati našu čorbicu. Zar je to malo? Meni je iskreno žao ovih jadnih protuva koje sada prelaze granicu – na crno su još jeftinija radna snaga od naše. To može dovesti do zle krvi. Pre nekoliko dana sam video kako jedan građevinski radnik najpre na mrtvo ime psuje nekog tamnoputog žgoljavka, a onda ga je još prebio kao mačku. Njegovi drugovi jedva su ga obudzali. A šta da rade, da pozovu policiju? Pa pola njih tamo radi bez papira! A kada mu je neko na hrvatskom dobacio, šta te je spopalo čovječe, samo je osorno odgovorio: Neko ove majmune mora naučiti ponašanju.” Ponovo se preglasno nasmejao skoro se zagrcnuvši. I ja sam se krišom smejuckao. Scena koju je on opisao podsetila me na mog rođenog oca, koji je mene na sličan način učio lepom ponaša-nju. Nisam to mogao sebi objasniti, ali ovom se čoveku izgleda živo jebalo za to što se zbiva oko njega. Nije bio neljubazan, već drzak i buntovan, ali nikako vulgaran ili uvredljiv. Njegov način me dovodio do smeha, što se ne podrazumeva samo po sebi. Već dva dana sam sa sobom vukao neki unutrašnji nemir zbog skorog susreta s mojim ocem – monolozi mog komšije na putovanju bili su dobrodošla razbibriga. Skinuo je svoju jaknu i stavio je u boks iznad nas. Pulover mu je bio prorešetan malim masnim mrljama. Šta radi taj čovek ovde, pitao sam se, i kuda ide?

“Kuda putujete, ako smem da pitam?”“Ne smete”, odgovorio je hladno, kao da sam ga prekinuo u

nečemu važnom, “još nisam završio!” Čelična ozbiljnost ponovo

26 DOBRI DANI������������

se pojavila na njegovom licu i moja prethodna naklonost se po-novo rasplinula.

“Svako”, rekao je, “baš svako ko tvrdi da smo građani istog ranga, laže ili je nepopravljivi ignorant! To ne važi samo za celinu već i unutar dijaspore – a vi znate koliko je velika naša dijaspora! Pa mi dopuštamo da sami sebe svakodnevno zajebavamo i pod-nosimo svaki šovinizam i svaku statistiku, nije problem. A za-što? Jer nismo ni jotu bolji od drugih. I verujte mi, samo zato što sada ovako solidno razgovaramo, nas dvojica ne predstavljamo plemeniti izuzetak. Svejedno koliko sam obrazovan ili koji pasoš vi imate – ostajemo balkanski seljaci, koji svaki put viču majmun kada vide tamnoputu osobu na televiziji ili na ulici.” Žestoko me munuo laktom. Žena pored nas je uz demonstrativno frktanje za-tvorila oči dok sam ja pridržavao ruku koja je bolela.

Polako se promenilo opšte raspoloženje, i to nam nisu samo drugi putnici svojim prkosnim ćutanjem stavili do znanja. I meni je polako svega bilo preko glave, ali nisam hteo da pokažem da sam ljut. On je, međutim, nastavio tamo gde je stao: “U osnovi, ni nas dvojica ne možemo sakriti našu slabost prema nostalgiji. Pogledajte bečke kvartove u kojima u biti imamo sve, od bosan-skog bureka do srpskih ćevapa, od hrvatskog piva do crnogorskih vina. Samo onaj tečni jogurt, onaj s kravicom, nisu smeli uvesti u Austriju. Na to se žalim, a inače možemo s uživanjem napuniti stomak. I pogledajte onu gomilu tamo!” – Zoran i njegovo druš-tvo bili su neobično tihi, neki su gledali u našem pravcu, drugi su brojali linije na autoputu: “Čovek prosto da ih zgnječi”, kaže on, “pijani ološ! A najbolje u celoj stvari je to da u dijaspori to ovako ili onako funkcioniše, taj suživot takozvanih etnija”, podi-gao je kažiprst, udahnuo i euforično doviknuo celom autobusu: “Napokon, mi smo svi jugovići!”

“Ne morate tako da vičete”, odgovorio sam odmah, ali izgle-da da me nije čuo ili nije hteo čuti. Ženi prekoputa je sve to do-zlogrdilo. Podigla se sa sedišta i ostala tako odmeravajući me od glave do pete. Okrenuo sam glavu komšiji, praveći se da je nisam

�����������DOBRI DANI� 27

primetio, a on je učinio isto. Otišla je napred i sela kod Zoranovog čopora, ne udostojivši nas više ni jednim pogledom. Nasmešio sam se nesigurno piscu, klimnuvši potvrdno – valjda će se sada smiriti. Privikao sam se na njegov iščašeni način razmišljanja – uprkos tome nisam mu poverovao da je prijatelj dijaspore.

Gledao sam kroz prozor, ali nisam našao pribežište u monoto-niji Panonske ravnice. Kao na večnoj traci, pred mojim očima se stalno ponavljao isti film. Drveće rasejano po predelu, koje se tu i tamo okupljalo u mršave šumarke, okruživalo je autoput prema Srbiji. Dobro sam poznavao ovaj kraj jer nije bilo baš mnogo toga da se upozna. Ta nepodnošljiva površina me činila nervoznim jer sam znao da će prestati tek kod Beograda. Šofer je uključio radio. Iz starih, krckavih zvučnika iznad mene začuo se turbofolkerski glas neke pevačice, koja je, sudeći po tekstu, rado širila noge pred nepoznatim muškarcima. U najmanju ruku sam toliko shvatio iz nepodnošljive dernjave.

“Imate pravo”, rekao sam tiho, više sam sebi nego komšiji. Ne znam kako, ali na pamet mi je opet pala kultura. Ponovo sam se okrenuo njemu. Prvi put sam pomislio da je on možda usamljen.

“Stvarno je čudno”, rekao sam, “da su nam u školi stalno pri-čali da je ljudska civilizacija nastala između Tigra i Eufrata – a upravo odatle danas dolazi propast! I zato me to što se dešava na toj takozvanoj spoljnoj granici još više ispunjava stidom.”

Komšija je udario dlanom o dlan i protrljao ruke kao da je samo čekao na taj trenutak: “Da, strašno”, položio je levu ruku na moju nogu, “divim se vašem analitičkom razumu, iskreno.” Tu izveštačenu naklonost neka zabije sebi u dupe, pomislio sam – za-jedno sa svojim mišljenjem! Ali intonacija njegovog glasa je nešto uskomešala u meni i ja sam se upitao da li smo se već negde sreli. Zavezao sam i opet ga slušao.

“Da vas utešim”, ovlažio je svoju donju usnu, na kojoj se jed-na naprslina skorila u krastu, “vi ne morate ni za šta da se stidi-te. Ništa u bliskoistočnoj situaciji nije za stid! Možda je upravo to najsramnije! Neće odatle doći propast čovečanstva, možda

28 DOBRI DANI������������

njegovog manjeg dela i velikog dela ljudskosti, sigurno, ali velika celina... Svi znamo tu igru, sami ste spomenuli istorijske knjige. I ne zaboravite šta se nedavno desilo pred vašim kućnim pragom. Samo nešto veliko, verujte mi, uništiće čovečanstvo! To što se ina-če dešava je u poređenju s univerzumom beznačajni delikt, vic dana, loš plot za roman, ništa više.”

“A šta je to veliko što će da nas uništi?”, upitao sam odmah, vidno iznerviran njegovim proročanstvom.

“Pa nešto veliko”, uzeo je vazduh, “nešto bizarno, s one strane naše moći da ga zamislimo. Nešto, što ne možemo kontrolisa-ti. Asteroid iz svemira, recimo, ili virus, rezistentna bakterija, ili Bog! Nešto s čim se sprdamo, nešto na što prezrivo odmahnemo rukom kao na plod mašte. Upravo to će nas uništiti.”

Zaustavili smo se na benzinskoj pumpi u Sekešfehervaru. Krckavi glas šofera iz zvučnika govorio nam je da ćemo nastaviti put za tačno deset minuta.

Izašao sam iz autobusa i kroz žičanu ogradu kojom je bila ograđena benzinska pumpa pišao na livadu. Kod autobusa sam zapalio cigaretu i igrao se sa svojim tankim zlatnim prstenom. Reči mog saputnika su me poprilično potresle, osećaj bliskosti se ponovo pojavio – kao da je taj razgovor negde već bio vođen. Zoran je u prolazu kraj mene ispljunuo kuglu pljuvačke. Nisam reagovao. Zoran i njegov čopor, žena pored nas, pola autobusa – mrzeli su nas. To mi je bilo jasno još pre nego što sam u Beču ušao u autobus. Ali to je ipak bio najjeftiniji način putovanja. I moj komšija je bio samo nužno zlo. Kako bih inače ubio vreme do Beograda?

Blagi povetarac je milovao tanke vlati trave pred ogradom. Već je bila polovina avgusta, ali velike vrućine su ovog leta izo-stale. Kod kuće su me već čekali roditelji. Negde u potiljku čuo sam tihe očeve psovke, on je, po svemu sudeći, odavno prokleo dan kad ću se vratiti kući. Sada, kada je baka umrla, stvarno sam ga se bojao. Debeli oblaci boje kobalta su polako stizali s juga, iz

�����������DOBRI DANI� 29

pravca u kojem je krenuo autobus. To je nagoveštavalo kišu koja bi usporila našu vožnju – a umnožila očeve psovke u mojoj glavi.

Kolonija cvrčaka oglasila se iz svog skrovišta najavljujući noć. Uzeo sam mobilni iz džepa i dlanom obrisao površinu, internet je funkcionisao, Skajp profil moje majke je bio označen zelenom tačkom, a moj je bio nevidljiv. Majka je sve više patila u situaciji u kojoj se našla. Slutio sam to. Nikada nije bila baš stabilna. Studije umetnosti u Amsterdamu, to je trebala učiniti. Umesto toga, uda-la se za ovog salonskog zločinca. Tako je to oduvek bilo u našoj porodici. Ponovo sam se setio dana kada mi je baka poklonila prsten, mora da je bio redovan školski dan.

Okrenuo sam se i pogledao gore prema svom prozoru: prepo-znao sam razliven lik komšije koji je disao u staklo. Ostatak je bio odraz predela, benzinska pumpa, ograda i malo livade. Izgleda da me je sve vreme posmatrao.