letopis_482_1-2

POEZIJA I PROZA:

Peter Handke, Paul Celan,

Ernst Jandl, Kristof Rans-

majer, Mihael Gutenbruner, Joahim

Sartorijus, Oskar Frajzinger, Uve Kol-

be, Gerhard Falkner, Rihard Vagner, Oskar

Pastior, Monika Rink, Inka Paraj, Lojze Vizer,

Aleksandar Nicberg, Johanes Vajdenhajm OGLEDI: Slo-

bodan Grubaåiã, Albert Švajcer, Manfred Osten

SVEDOÅANSTVA: Dušan Glišoviã, Tomislav Bekiã, Ivan

Negrišorac, Zoran Konstantinoviã, Miloje Petroviã

KRITIKA: Saša Radojåiã, Srðan Damwanoviã, Marinko

Loliã, Sowa Veselinoviã

JULAVGUST 2008 NOVI SAD

Ministarstvo kulture Republike Srbijei Pokrajinski sekretarijat za obrazovawe i kulturu

omoguãili su redovno objavqivaweLetopisa Matice srpske.

Pokrenut 1824. godine

Urednici

Georgije Magaraševiã (1824—1830), Jovan Haxiã (1830—1831), Pavle Sta-matoviã (1831—1832), Teodor Pavloviã (1832—1841), Jovan Subotiã (1842—1847), Sima Filipoviã (1848), Jovan Subotiã (1850—1853), Jakov Igwatoviã(1854—1856), Subota Mladenoviã (1856—1857), Jovan Ðorðeviã (1858—1859),Antonije Haxiã (1859—1869), Jovan Boškoviã (1870—1875), Antonije Haxiã(1876—1895), Milan Saviã (1896—1911), Tihomir Ostojiã (1912—1914), VasaStajiã (1921), Kamenko Subotiã (1922—1923), Marko Maletin (1923—1929),Stevan Ãiriã (1929), Svetislav Banica (1929), Radivoje Vrhovac (1930), To-dor Manojloviã (1931), Ÿarko Vasiqeviã (1932), Nikola Milutinoviã (1933—1935), Vasa Stajiã (1936), Nikola Milutinoviã (1936—1941), Ÿivan Mili-savac (1946—1957), Mladen Leskovac (1958—1964), Boško Petroviã (1965—1969), Aleksandar Tišma (1969—1973), Dimitrije Vuåenov (1974—1979), Mom-åilo Milankov (1979), Boško Ivkov (1980—1991), Slavko Gordiã (1992—2004)

Uredništvo

IVAN NEGRIŠORAC(Dragan Staniã, glavni i odgovorni urednik)

MIHAJLO PANTIÃ, JOVAN POPOV, SAŠA RADOJÅIÃ

Sekretar UredništvaVLADIMIR ŠOVQANSKI

LektorVLADIMIR ŠOVQANSKI

Korektor

BRANISLAV KARANOVIÃ

Tehniåki urednikVUKICA TUCAKOV

Letopis Matice srpske izlazi 12 puta godišwe u meseånim sveskama od po desetštamparskih tabaka: šest svezaka åine jednu kwigu. Godišwa pretplata iznosi2.000 dinara, a za ålanove Matice srpske 1.000 dinara. Pretplata za inostran-stvo iznosi 100 €. Cena po jednoj svesci u kwiÿarskoj prodaji je 200 dinara.Pretplata se moÿe uplatiti u svakoj pošti na ÿiro raåun broj 355-1056656-23,sa naznakom „za Letopis". Adresa: 21000 Novi Sad, ul. Matice srpske br. 1,

telefon: 021/6613-864 i 021/420-199, lokal 112, faks: 021/528-901.

E-mail: [email protected] adresa: www.maticasrpska.org.yu

Izdaje: Matica srpska

Kompjuterski slog: Mladen Mozetiã, GRAFIÅAR, Novi SadŠtampa: BUDUÃNOST, Novi Sad

Tiraÿ: 1.000RUKOPISI SE NE VRAÃAJU

God. 184 Jul—avgust 2008 Kw. 482, sv. 1—2

S A D R Ÿ A J

Peter Handke, Podzemni bluz . . . . . . . . . . . . . . 5Paul Celan, Izgriÿen . . . . . . . . . . . . . . . . 8Ernst Jandl, Mnogi putevi . . . . . . . . . . . . . . . 14Kristof Ransmajer, Vaskrsewe u Kamu. Istoåni Tibet, 21. vek . 17Mihael Gutenbruner, Pacijent . . . . . . . . . . . . . 29Joahim Sartorijus, Dok pišem . . . . . . . . . . . . . 32Oskar Frajzinger, Slobodan åovek . . . . . . . . . . . . 35Uve Kolbe, Ovaj posao . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Gerhard Falkner, Muzika u glavi . . . . . . . . . . . . 49Rihard Vagner, Mi i oni . . . . . . . . . . . . . . . 52Oskar Pastior, Tonske veze . . . . . . . . . . . . . . 60Monika Rink, Ushiãene daqine . . . . . . . . . . . . . 63Inka Paraj, Nije hteo na to ni da misli . . . . . . . . . 65Lojze Vizer, Dve pesme . . . . . . . . . . . . . . . . 73Aleksandar Nicberg, Pad . . . . . . . . . . . . . . . 75Johanes Vajdenhajm, Tri priåe . . . . . . . . . . . . . . 79

OGLEDI

Slobodan Grubaåiã, Kwiÿevnost i stvarnost . . . . . . . 90Albert Švajcer, Geteova liånost i delo . . . . . . . . . 128Manfred Osten, Umeãe åiwewa grešaka . . . . . . . . . . 150

SVEDOÅANSTVA

Dušan Glišoviã, Handkeova „Moravska noã". Tumaåewe . . . 208Tomislav Bekiã, Herman Vendel i wegova posredniåka uloga iz-

meðu nas i Nemaca . . . . . . . . . . . . . . . . 237Tomislav Bekiã, Germanistika u Srbiji . . . . . . . . . 269In memoriam TOMISLAV BEKIÃ

Ivan Negrišorac, Misionarstvo Tomislava Bekiãa . . 278In memoriam SRDAN BOGOSAVQEVIÃ

Dušan Glišoviã, Pomen Srdanu Bogosavqeviãu . . . . 282

Miloje Petroviã, Srbe su Nemci uveli u evropsku civilizaciju(Razgovor sa Zoranom Konstantinoviãem) . . . . . . . 286

KRITIKA

Saša Radojåiã, Gotfrid Ben, pesnik postistorije (ÅasopisPoezija, 37—38) . . . . . . . . . . . . . . . . . 303

Srðan Damwanoviã, Jovan Ãulum i srpska filozofska baština(Jovan Ãulum, Meditacije, beleške, zapisi) . . . . . . 306

Marinko Loliã, U tragawu za neidentiånim (Zoran Kinðiã,Problem neidentiånog u filozofiji Teodora Adorna) . . 309

Sowa Veselinoviã, Izazov poznatih tema (Olga Ellermeyer-Ÿi-votiã, Stvaraoci i posrednici. Studije o srpskoj kwiÿev-nosti i srpsko-nemaåkim vezama) . . . . . . . . . . 314

Branislav Karanoviã, Autori Letopisa . . . . . . . . . 318

LETOPIS MATICE SRPSKE • JUL—AVGUST 2008

YU ISSN 0025-5939 | UDK 82(05)

PETER HANDKE

PODZEMNI BLUZ

Ulazak u sledeãu stanicu. Više putnika ulazi nego štoizlazi. Imena stanica poput HAMMERSMITH — TARIFA —MARIASCHNEE. Voÿwa se nastavqa. DIVQI ÅOVEK poslepauze za predah i hvatawe intonacije:

12. scena

DIVQI ÅOVEKU svojoj vlastitoj zemqi (umesto onoga kome se do sada

obraãao on moÿda na zub uzima putnika koji je tek ušao) ti bido kraja ÿivota prinosio stolice. Vukao bi dokumenta i do-davao nalivpera, kao što si i poåiwao. Poåiwao? Kao kadasi stupio u sluÿbu. Stupio? Ušlihtao se. Sluÿbu? Skloni-šte. U tvojoj vlastitoj zemqi ništa od tebe ne bi postalo,ništa i opet ništa. Ni danas, u drugim zemqama, ništa nijeod tebe postalo, ti Visoki komesaru i Vrhovni opunomoãeni-ku. Jedino što tamo u drugoj zemqi svoju ništavnost moÿešda kamufliraš sluÿbenom upravom. Jad i beda svih treãih iåetvrtih zemaqa: to je sreãa tvoja i tebi sliånih. U vlastitojzemqi bedna ništarija, sada, u tuðoj zemqi vaÿna ništarija.U miru lakeji i papagaji. U ratu sveta novca onaj koji ÿari ipali, Cezar i Hanibal, bog i batina. Ti i tvoje nove karije-re: umesto od åistaåa cipela do milionera: od Treãeg sekre-tara do Prvog komesara, od sitnog posluÿiteqa pa do upravi-teqa stranih zemaqa — ne, ti svoju karijeru najboqe opišisam. Budi tako pozdravqen kao nova figura u velikom svet-skom pozorištu. Do maloåas smo nas dvojica, ti i ja sa seo-skim ðilkošima visili kod naše seqaåke mleåne stanice, asada ti uz zavijawe sirena u pratwi crnih limuzina ÿuriš,milost, po drumovima sasvim drugih zemaqa, zaobilazeãi hi-

5

qadu puta hiqadu rupa na putu, ÿuriš pored sasvim drugihsela, bez i jedne jedine kante za mleko na vidiku i umesto na-še dve slinave maramice sada se, milost, na vašim crnimlimuzinama, kroz sasvim drugu zemqu, vijore zastavice silazaštitnica. Jedino što si ranije åitao: iseåci iz novinakoje si sekao po nalogu tvojih pretpostavqenih. A danas: åaksi tri kwige napisao. Tada, u naše vreme: tvoj posao snovakradqivac voãa, skupqaå lopti, gluvator, ÿicar i grebator.A danas: struåwak si za sve struke, åetvorostruki golgeter,osmostruki pobednik u hvatawu krivina, hiqadostruki miro-tvorac u jednoj te istoj drugoj zemqi, hiqadu puta si veã tamouterivao mir, ÿicar kao mirotvorac, dete senke kao åoveksunca. A zašto se pri tom bojiš svetla kao i ranije? A? Za-što te nešto uvek vuåe iza zatamwenih stakala, u zadwe sobei u podzemne hodnike? Slušaj, prijatequ, ti mi smrdiš. Tvojkaput od kašmira bazdi mi gore nego ranije kod one mleånestanice tvoje pumparice. Tvoje Armanijevo ili åije god odelosmrdi na pustiwski benzin. Marš nazad u sekretarsku sobu.Marš nazad sa sunca u mrak. Marš nazad iz hotela na plaÿiu mleånu stanicu. Marš svi nazad sa vašim grimasama nafotografijama u tvoje i tvoje i tvoje skiåawe na seoskom dru-mu. Kako je bilo lepo kad ništa nismo znali, ti i ja. Kako jebilo lepo kad ni o åemu pojma nismo imali dok smo åuåalikod ostave za mleko. A sada: ti ruÿni znalåe. Zvonko se smeje.Obraãa se drugim putnicima. Ali ti tamo, ti nisi od danas,ni sluåajno nisi od danas. Istina je, štaviše, da si ti sve-tac. Ti si sveti Jovan Krstiteq. A ti sveti Frawo, ili kojigod hoãeš svetac. Ti si onaj koji je to uvek bio. Jedino štonisi više na pravom mestu u svom ãošku za svece, u svojojniši za svece. Pogleda uvek uperenog ka nebu: åemu to? Štaimaš od toga? Šta ja imam od toga? Šta mi imamo od toga?Veã dugo, sveåe moj, ne hvataš tim svojim pogledom ni odsjajneba, ni za mene ni za tebe. Sa neba padaju bombe, ništa više.

Ulazak u novu stanicu. Imena stanice poput MONTESCOLLADOS — FIEBERBRUNN (Fontana groznice) — HUN-GERLEITE (Obronak gladi). Nekoliko putnika ulazi. Gotovoniko ne izlazi. Voÿwa se nastavqa; DIVQI ÅOVEK govoridaqe:

13. scena

DIVQI ÅOVEKSlušaj: od sedewa se veã dugo ne postaje svetac. Ah, da je

taj tvoj pogled samo ostao na zemqi, moj prevaziðeni sveåe.

6

Na prašini drumova. Na opušcima cigareta dok se kotrqajuna vetru. Na ÿbuwu koje se kotrqa preko stepe. Na ogriscimajabuke na rešetkama kanalizacije. Na gomili prezervativaiza crkve. Na pesku u tramvajskim šinama. Taj tvoj pogleduperen ka nebu nije veã odavno nikakav primer. Sa plafonaovde u podzemnom vagonu sija više neba nego s bilo kog nebaosvetqenog zvezdama. Tvom Hristosu ili Alahu ili Budi nisupotrebni naslednici. Tvojim svetaåkim ÿivotom i ponaša-wem stvaraš samo neåistu savest, a nema niåeg besplodnijegod neåiste savesti. Zato prestani veã jednom da me sramotiš.Da si barem neki lep svetac. Ali nisi åak ni to. Mrka bojatvoje mantije, pogledaj kako ne ide uz taj beli svetaåki krin.I zunzara svetluca lepše nego rane na tvojim rukama. Kupisebi svetaåke naoåare za sunce. I napravi napokon i sâm de-te, umesto da na svu našu decu polaÿeš svoju nazovisvetaåkuruku. Jedino lepi sveci nešto vrede, dragi Jovan od Krsta iFrawo od Sunca. I zašto umesto potomaka i sledbenika imašsamo imitatore? Koji su za još nekoliko mrkih stepeni ru-ÿniji od tebe? Koliko ruÿni toliko loši. Imitatori kojimatvoje pesmice o suncu i tamnoj noãi izlaze iz usta kao dreka,uperena protiv navodnih nevernika na ãoškovima ulica iokukama reka najdaqih kontinenata, umesto da nas ovde pomo-ãu sasvim drugih stvari åinite sreãnim i blaÿenim, a ne sverom. Priznaj zato da se duboko kaješ što si krenuo da po-staneš svetac. Da bi najradije da sad napraviš kolut unazad.Da bi sada najradije opet aterirao meðu noge Dolores. Svetackoji bi vlastitu krivicu preuzeo na sebe — e, to bi bio pra-vi svetac. Svetac krivice — gde li si mi nestao? Hej, sveåemoj, ti koji stalno mrmqaš molitvu za navodno najbogougod-niju stvar na zemqi: sveÿinu oåiju u molitvi — kada ãeš seizmoliti za neke druge bogougodne stvari? Za miris mošusa ilepotu ÿena. Zvonåiãi i razliåci, majåina dušica i mak, ah,tvoje srce i ne sluti šta je to. Sveåe moj: danas si, uz sve tenovoimenovane kolege-svece, u najgorem društvu. Idi od wih,prikquåi se meni, na primer. Ah, sveåe, ja ãu se za tebe mo-liti. Odmah se obraãa opet jednom drugom putniku, ÿeni. Tisamo ništa ne uobraÿavaj. Kad sam spomiwao lepotu ÿenanisam na tebe mislio. I ti se ne zoveš ni Dolores ni Mer-cedes, veã Sandra Fiona Nadina. Kao što su se svi tvoji do-sadašwi qubavnici zvali Dejvid Kevin Maråelo. I ti uop-šte i ne umeš da voliš. Za tako nešto moralo bi da u tebibude neåeg lepog. Ali ti si se uvek samo pravila da si lepa.Mene ona nije nikad volela, nikada nije na mene mislila.

Preveo s nemaåkogZlatko Krasni

7

PAUL CELAN

IZGRIŸEN

KRÅAZI

Za Klausa Demusa

Za dugim stolovima vremenapiju boÿji kråazi.Ispijaju oåi vidovitih do dna i oåi slepih,srca vladajuãih senki,šupqi obraz veåeri.Oni su najsilniji pilci:prinose ustima i prazno i punoi ne preliva im se pena kao tebi ili meni.

U PRAGU

Pola smrti,veleposisano s našim ÿivotom,leÿalo je pepeqastoistinitooko nas —

i mi smojoš uvek, ukrštenih duša, pili dva bodeÿaprišivena za nebesko stewe, krvavim reåimaroðena u posteqi noãi,

sve veãi i veãirasli smo meðusobno, nijeviše bilo imena za

8

ono što nas je gonilo (jedna od trideset-ikolikobila je moja ÿiva senkakoja se ludim stepenicama uzverala do tebe?),

jedna kula,polovina se ugradila u Kuda,Hradåaniod suštastvenog alhemiåarskog Ne,

hebrejski od kostiju,smrvqen u spermu,iscureo je kroz pešåanikšto smo ga preplivali, dva sna sada, zvoneãiprotiv vremena, na trgovima.

* * *

Pevqivi ostatak — konturaonoga što se bezglasnoprobilo kroz srpasti rukopis,po strani, na sneÿnom mestu.

Umešanapod obrvamakometamasa pogleda, prema kojojnešto tera smraåenog majušnogtrabanta srcas iskromkoju je ulovio napoqu.

— Obeshrabrena usno, javida nešto se dogaða, još uvek,nedaleko od tebe.

IZGRIŸEN

Izgriÿenzrakastim vetrom tvog jezikašarenom tlapwom tog zamalo

9

doÿivqenog — moja sto-jeziåna pesma, mojanesma.

Posuvraãenkovitlacomosloboðenput kroz åoveko-liki sneg,sneg pokajnika, premagostoprimqivimgleåerskim sobama i stolovima.

Dubokou napuklini vremena,kod saãa od ledaåeka te kristal daha,tvoj neoboriviiskaz.

* * *

Nabujala, vele —åeliåna graðevino sna.

Svaki meðuzidpreletele susive eskadrile.

Iznutra ostriÿena slova,ti posledwiåunovi nepropustqivi za snove —svaki sa jednimdelom znakakoji ãe se tek uronitiuuÿe za vuåu,tu kanxu orlušine.

10

* * *

Dok leÿiš u posteqiod izgubqene zastave,od plavocrvenih slogova, u senci

sneÿne obrve,stiÿe, kroz izlivemisli,doplivava ÿdral, gvozden —otvaraš mu se.

Wegov kqun otkucava tvoj åasu svim ustima — u svimazazvoni, uz vatrenocrveno uÿe, jedanmilenijum muka,nedoba i dobaoptuÿuju se do smrti,taliri i groševipadaju kao pqusak kroz tvoje pore,uobliku sekundeodleãeš tamo i zakråuješvrata od juåe i sutra, — fosforna,poput zuba veånosti,pupi jedna, pupi ti idruga dojka,u susret hvatawima, uzgurawe —: tako je gusto,tako dubokorasuto jezvezdanoÿdralovoseme.

* * *

Od pesnica, belihod istine što se iz zida reåiudarcima oslobodila,rascvetava ti se nov mozak.

Lepu, niåim prerušenu,on je baca,

11

senku svoje misli.U woj se, nepomerqivo,nabiraju, i dan-danas,dvanaest brda, dvanaest åela.

I ona tvoja zvezdano-oka skitnica setato ãe doÿiveti.

* * *

Polurazjeden, masko-liki kameni podupiraå,dubokou kripti oånih proreza:

unutra, navišeu unutrašwost lobawe,tamo gde prelamaš nebo, uvek iznova,u brazdu i u krivinuon posaðuje svoju slikukoja iz sebe izrasta, izrasta.

* * *

Slava od pepela izatvojih potreseno-isprepletanihruku kraj trojnog puta.

Pontijevsko nekad: ovde,jedna kap,naudavqenoj lopati od vesla,dubokou okamewenoj zakletvi,zašumelo je,probudilo se.

(Na okomitomuÿetu za disawe, tada,više od gore,

12

izmeðu dva åvora pola, dokblistavi setatarski mesec pewao prema nama,ukopao sam se u tebe i u tebe.)

Slavaod pepela izavas, rukutrojnog puta.

Ovo pred vama, sa Istoka, baåenokocke radi, uÿasno.

Nikone svedoåiza svedoka.


13

ERNST JANDL

MNOGI PUTEVI

BIBLIOTEKA

ta mnoga slovakoja ne mogu nikuda iz svojih reåi

te mnoge reåikoje ne mogu nikuda iz svojih reåenica

te mnoge reåenicekoje ne mogu nikuda iz svojih tekstova

ti mnogi tekstovikoji ne mogu nikuda iz svojih kwiga

te mnoge kwiges toliko prašine na sebi

ta dobra åistaåicas peruškom

LETWA PESMA

mi smo qudi na livadamauskoro smo qudi pod livadamai biãemo livade, i šuma ãemo bitipa ãemo se u prirodi veseliti

14

MNOGI PUTEVI

mnogi putevi se u meni ukrštajui ja uvek hodampo više ulica istovremeno.siromašan sam.ali mi se åini:bio bih bogatako bi meðu tim putevimajedan bio izlaz.

mnogi putevi se u meni ukrštajui ja uvek hodampo više ulica istovremeno.siromašan sam.ali mi se åini:bio bih siromašnijiako bi meðu tim putevimajedan bio izlaz.

LEŸATI KRAJ TEBE

leÿim kraj tebe. tvoje ruke medrÿe. tvoje rukedrÿe više nego što sam.tvoje ruke drÿe ono što samkada kraj tebe leÿim ikada me tvoje ruke drÿe.

ÅESTITKA

svi mi ÿelimo svakome svako dobro:da ga udarac wemu namewen taman promaši;da on, iako pogoðen, vidqivo ne krvari;da, iako krvari, ni u kom sluåaju ne iskrvari;da, ukoliko iskrvari, ne oseãa bol;da on, iako rastrzan bolom, opet pronaðe mestogde još nije uåinio prvi pogrešan korak —svako od nas ÿeli svakom svako dobro.

15

ZAISTA LEPO

za Frideriku Majreker

jednostavnost åini komplikovano lepim, who knowskomplikovanost åini jednostavno lepim, who knowsbiti jednostavno komplikovano je moÿda mawe lepojednostavno biti jednostavno moÿda i nije tako lepo

komplikovano moÿda traÿida bude jednostavno prikazano kako bi bilo lepokao što moÿda jednostavno, kako bi bilo lepo,traÿi da bude komplikovano prikazano

u svakom sluåaju neki više vole jednostavnonego komplikovanoa drugi komplikovanoviše nego jednostavno

kada je onda jednostavno komplikovanoonda oni koji više vole jednostavno više volekomplikovano

a kada je komplikovano jednostavnoonda oni koji više vole komplikovano više volejednostavno

onda moÿda svi vole sve, ali ni u kom sluåajuniko ne bi smeo da ukori drugog zbog onoga što ovajviše voli,treba da ga uvaÿavakao i samoga sebe, tek bi tobilo onda zaista lepo.


16

KRISTOF RANSMAJER

VASKRSEWE U KAMU.ISTOÅNI TIBET, 21. VEK

Umro samna 6.840 metara nadmorske visineåetvrtog maja u godini Kowa.

Mesto moje smrtinalazilo se u podnoÿju visoke stene okovane ledomu åijoj sam zavetrini preÿiveo noã.

Temperatura vazduha u åasu moje smrtiiznosila je minus 30 stepeni Celzijusa,i video sam kako se vlagamojih posledwih izdisaja kristalizujei razvejava poput dima u praskozorju.

Nisam se smrzavao. Nisam oseãao nikakve bolove.Kucawe rane na mojoj levoj rucibilo je åudnovato tiho.Kroz bezdan ispod mojih nogupesnice oblaka plutale su iz pravca jugoistoka.

Greben koji je od mog skrovištavodio sve daqe i daqedo piramide vrhagubio se u pramenovima leda,ali je nebo iznad najviših stenabilo i daqe tako tamnoplavoda mi se uåinilo da u wemu prepoznajem sazveÿða:Medveda, Zmiju, Škorpiju.

17

A zvezde se nisu ugasileni kada se nad pramenovima leda pojavilo suncei sklopilo mi oåi,veã su se u mojoj zaslepqenostii u rumenilu zatvorenih kapakapojavile kao iskre što pulsiraju belo.

Åak su i skale visinometra,koji mi je ispaoiz rukavicei propao dole meðu oblake,ostale kao urezane u mojoj mreÿwaåi:vazdušni pritisak, nadmorska visina, stepeniCelzijusa…svaka merna jedinica izgubqenog instrumentapo jedan uÿaren broj.

Kada su najpre ovi brojevi,a zatim i zvezde, postali bleðii napokon se ugasili, zaåuo sam more.

Umro sam visoko iznad oblakai åuo udarawe talasa o obalu,uåinilo mi se da oseãam morsku penukoja me zapquskuje iz dubinei još jedanput me uznosi prema vrhukoji je, pre nego što je potonuo,bio samo stena na plaÿi, zavejana snegom.

Prolom od kiše kamewa, odronakoji mi je povredio ruku,zviÿdawe vetra, lupawe srca…izgubili su se u poplavi.

Da li sam se nalazio na dnu mora?Ili na vrhu?U nekom bezbolnom miru,za koji danas znamda je zapravo bio kraj, moja smrt,a ne samo potpuna iscrpqenost,visinska bolest, gubitak svesti,åuo sam neki glas, smeh:Ustaj!Bio je to glas mog brata.

18

Izgubili smo jedan drugogu nevremenu protekle noãi.Ja sam umro.On me je našao.

Otvorio sam oåi. Kleåao je pored mene.Drÿao me je u naruåju. Bio sam ÿiv.Moj puls je tukao u rani od odronana ruci; moje srce.

Kada se danas setimmeseåinom obasjane noãikada sam se sa svojim bratomsa vrha one planine,koju nomadi u Kamu zovu Phur-Ri —Leteãa planina,spuštao nazad u dubinu,nesiguran, niz greben gladak poput stakla,niz zavejane litice, crne ledene stenei onda kroz sneg do pojasa, na onom prevojugde smo se izgubili…

Kada se setim tog lutawa kroz ledeni lavirintu nastaweni svetkoji se nalazio negde ispod kula od oblaka,tada uvek vidim i Nijemu,

åujem wen umirujuãi glas,zveckawe ogrlica od korala i škoqki oko wenog

vratai oseãam toplinu wenih ruku,

vidim Nijemu,

kao da su to bile wene ruke,a ne ruke moga bratakoje su me tada zagrlile.

Niko, åujem Nijemu kako govori,niko na svom putu ne umire samo jedanput.

Nijema Dolma: kako je bila upornadok je pokušavala da mi objasnineku reå na svom jeziku, ili neki zahvat.Kako joj je bio topao dah

19

kada bi mi u uho izgovarala,slovo po slovo, ime neke biqke.

Wena upletena kosa mirisala je na vunu jakai na dim, i dok je govorilakaÿiprstom je ispisivalabrze, leteãe znakepo mojoj ruci, mojoj nadlanici —spirale, talasaste linije, krugove.

Ustaj!

Trag svog brata izgubio samu sneÿnoj oluji,kada se mesec ugasiopod plimnim talasom crne vode.Oluja nas je razdvojilai mene oterala u neki mraku kome se samo mogao videtisjaj svetiqke prosejan kristalima ledau zavetrini šiqate stene.Tamo sam preÿiveo do izlaska sunca.

Ustaj!

Moj brat je kleåao pored mene.Drÿao me je u naruåju.Podigao se onda kao pod ogromnim teretompokušavajuãi da i mene povuåe naviše.Smejao se.Psovao je ne znajuãi šta da radi.Wegovo lice, maska za sneg,bila je zaleðena.

Koliko je vremena proteklo od kada smo se rastali?Sunce je stajalo sada visoko iznad grebena s vrhom.Nebo: bez oblaka.A u senci šiqata stena,u senci mog skloništa — zavetrina.

Bio sam ÿiv.Padao je sneg.

Crn sneg?Crn sneg:

20

poput ugqenisane hartije,pocepane nevidqivom vatrom,crne pahuqe su padale vijoreãi sesa neba bez oblaka.

Ali åim bi neka od tih pahuqasletela na ledom okovanu rukavicumog brata,a druga na wegovo rame,na moje grudi, moje åelo,ugledao bih pipke!,ugledao bih konåaste udove insekata,

krila: u oklopu od iwakoji je prekrio i uveliåaowihove facetne oåi, rilicu i quspice na krilima,padao je sneg od mrtvih leptirana mene i mog brata,najpre pojedinaåno, zatim na stotine,napokon u kovitlacu,roju koji je zamraåio nebo.

Neka od ovih krhkih telakao da su serasprslaprilikom pada na moje grudi,na rukavicu mog brata,i åinilo mi se da åujem neko zveckawe.

Zveckawe?Ne, bilo je tiho.Potpuno tiho.

Sa neba koje u svom zenitukao da je veã poprimalo tminu svemirapadali su kao led ukoåeni leptiri, Apolonovi leptiri,oni koje smo pre nekoliko nedeqa videli u dolinama Kama,u ogromnim rojevima,nad vencima molitvenih zastavajednog uništenog manastira,nad gleåerskim jezerom,nad šumom rododendrona.

Bio sam umoran, neizrecivo umoran.Ÿeleo sam da ostanem da tako leÿim.

21

Da ostanem da leÿim, da spavam.Da spavam.

Ustaj!

Moj brat me je vukao, cimao da se podignem,tonuãi nazad u sneg zajedno sa mnom.

I åuåao sam u wegovom naruåju,6.840 metara iznad mora,i kroz kovitlac od tamnih pahuqa zuriou ledene pramenove Phur-Rija,u bleštav vrh Leteãe planine,na kome samvrhom pijuka za ledispisao u snegu naša imena.Bio sam ÿiv.

Misliš da si spavao,åujem Nijemu kako govori i vidimkako u rukama wiše Tašija,garavo, uplakano odojåe,misliš da si spavao, da si sawao,a bio si mrtav: daleko od svog ÿivota.Bio si mrtav i vratio si se,jer te je jedna ruka povukla,jedan glas te je dozvao.

Nijema se åesto smejala kada je govorila.Verujem da je wena vedrina bila onošto je uåinilo da shvatim da me onog jutrapod piramidalnim vrhom Phur-Rijanisu bratovqeve reåi dozvale u ÿivotveã wegov smeh.

Drÿao me je u naruåjui smejao se, vikao je smejuãi se: Pada sneg!Pada sneg od leptira! Ustaj!

Izgledalo je kao da se tek u tom smehui svi drugi zvuci i reåimogu osloboditi od potpune tišine:škripa krampona za pewawena steni glatkoj kao staklo od leda,šum krvi u mojoj glavi,

22

zvuk našeg disawakoji je u proreðenom vazduhu na ovoj visiniliåio na dahtawe ÿivotiwa.

Moÿda mi je brat video po oåimada je, pre svega, wegov neprestani govor bio onošto je privlaåilo moju paÿwui reåenicu po reåenicu vraãalo me u naš ÿivot.

Govorio je tako unoseãi se i ÿurno,kao da su wegove reåi posledwa moguãnostda dopre do menei kao da bih zauvek nestaoako bi on zanemeo.

Iz daqine koja se postepeno uobliåavalaåuo sam ga kako govoriseãaš li se… znaš li još,moraš da se setiš, seti se.

Kada bih zatvorio oåiuzvikivao bi moje ime, svaki put,a uz to i imena nosaåaiz Nijeminog klana, imena prevojakoje smo prešli tokom našeg pohodakoji je trajao nedeqamado ledenih zidina Phur-Rija,imena, imena, åuješ li me,seti se, ustaj!

Na tom maršuvideli smo rojeve leptira,te stotinama metara duge trake koje plešu.Lepršali su åak i preko najvišihsnegom zavejanih prevoja u nenastawenedoline pune bujiånih potoka,sledeãi moÿda neki lanac ishranekoji je povezivao rascvetane moåvare s gleåerima,a moÿda, opet, samo neku rutukoja se pretvorila u slepi kolosek,uspomenu što seÿe sve do onog pradavnog vremenakada se izmeðu mesta wihovog polaskai wihovog ciqajoš nisu bile podigle ledene planine,veã su tu samo stajali blagi, plodni breÿuqci.

23

Åuješ li me?Ustaj!

Veã jedanput smo, bilo je to jednog poslepodneva,kada nam se vrh Phur-Rijaprvi put ukazao bez oblakai na velikoj daqini,videlikako jedan od tih rojeva leptirabiva zahvaãen turbulencijama godišweg dobai kovitlacom podignut uvis u stubovima toplog

vazduhau nevidqivost, u hladnoãu, u smrtda bi onda, kada ga iscrpqena termika napokon pusti,posut iwem od mrazapadao kao sneg na gleåere.

Seti se.

Nijema… Nijema je bila ta koja je reklada me je moj brat u zavetrinimog posledweg skrovištavratio iz mrtvih u ÿivot pripovedawem,tako što je svojom litanijom imenaoÿiveo zajedniåku uspomenu,tako neizbrisivuda je mogla prošlost preobraziti u sadašwosti mene samog dozvati da se vratim iz daqineu kojoj sam veã bio nestao.

Seãam se kako sam pokušavaoda pratim pogledomleptire što su polako padali,pa me je usled toga uhvatila jaka vrtoglavicai da je prva reåenica koju samu bratovqevom naruåju s mukom izgovoriobila pitawe: jesu li mrtvi?

I seãam se kako se moj bratoduševqen što sam se probudio,ili padawem tih tela u oklopu od iwa,nije prestajao da smejei iz oblaka svog dahakoji mu je prekrivao lice doviknuo mi:Ali oni lete! Još uvek lete!

24

Moj brat je mrtav.

Veã više od godinu danaleÿi pokopan u ledu,u podnoÿju juÿnog zida Phur-Rijaniz koji smo se tada spuštali tri dana i dve

noãi,sa sneÿnim slepilom,stalno varani halucinacijamakoje su nas mamile premazaglušujuãem oblaku one lavineu kojoj je on nestao.

Mislim da je Nijema bila prva osobakoja je nekoliko nedeqa kasnije izgovorilastrašnu vest:mazala je nekim ÿitkim melemomkrvave vrhove mojih prstijui ranu od odrona na mojoj rucikoja je sporo zaceqivalai rekla: tvoj brat je mrtav.

Mrtav.On me je drÿao u naruåjuu kovitlacu od smrznutih leptirova.Grejao me jei govorom vratio u ÿivoti onda se jednu muånu veånostspuštao ispred meneniz juÿni zid Phur-Rija izbrazdan lavinamakuda pre nas nije prošao nijedan åovek.

Ne znam više koliko sam åasova kopao za wimu plazini na kupi od lavine.Nisam više imao nokte na prstimakada me je pronašao pastir iz Nijeminog klanakoji je u blizini napuštenog logoratraÿio izgubqene jakove.Ruke su mi bile crne,palåevi na nogama modri od promrzlina,ali bio sam ÿiv.

Seãam se probadajuãih bolovadok me je taj pastir vukao i cimaokroz planinsku dolinu na sankama

25

od grana, krzna i koÿnih remenazapevajuãi pri tome povremenoneki dahãuãi monotoni napev.

Hteo sam da se uspravim,da posegnem za pevaåem, da ga dotaknem,da se uverimda on ima telo, da stvarno postojii da to nije opet neka od onih fantazmagorijakoje su me pratile na putu u dubinui pretvarale se u sneg, u kamewei oblake kada sam odgovarao na wihova pitawa ilikretao u susret wihovim ispruÿenim rukama.

Hteo sam da tog pevaåa zagrlim,ali sam bio samo teret koji je stewao,nesposoban da se pomeri na wegovim sankama.Nisam åak imao snageni da ustima prinesem komad peåenog jeåma,umešanog sa åajem i jakovim maslacem.Pevaå je morao da me hrani.

Danas,dok na Hors Ajlenduhodam kroz suncem obasjanu kuãusvog brata,iz jedne prazne sobe u drugu,i dok kroz prozorskoro slep od soli morske peneposmatram lomqewe talasa,strmu obalu,Atlantik, posledwih dana uskovitlan olujnim

vetrovima,danas znamda smeh moÿda moÿe da nas vrati u ÿivot,ali nas u wemu ne moÿe zadrÿati.

Ono što Nijemu, što wen klani mene i sigurno veãinu nasdrÿi u ÿivotumora da ima neke vezes ponekad utešnom, ponekad opasnom zagonetkom,da mi, gde god da smo, nismo jedini.

26

Uvek postoji još neko,neko ko bar zna za nas, ko nas ne puštaili koga mi ne moÿemo da pustimo,neko ko hoda kroz naše uspomene,strahove i nade,ko nas drÿi u naruåju, greje, hraniili nas, dahãuãi, pevajuãi,tegli na saonicama od grawa i krznakroz poqa od plazine.

Pastiru je ponekad bila potrebna sva wegova snagakako bi me prebacio preko bujiånog potoka,preko neke stenovite prepreke ili šqunkomprekrivenog leda. Ako bi tom prilikom neki kamen,pa åak samo voda dotakla moje pocrnele ruke bez

noktiju,ili moje noge, zaurlao bih od bolova.

Ali on se nije dao zbuniti,veã je svaki od mojih krikovapreuzimao kao nov motiv u svom napevui ponavqao ga sve dok se nije sasvim prilagodiomonotonoj melodiji wegovih pesama,i tako me je uquqkivao u besvest, u san.

Probudio sam sedok je pokušavao da me pred jednim crnim šatorompodigne iz sankii tom prilikom stalno poprimaocrte lica moga brata.

Poput kakvog neuništivog zdawa,taj šator se uzdizao prema okruglom nebu,preko koga su plovili paperjasti oblacii koje je bilo uokvireno qudskim licima:bila su to nasmejana, radoznala, nepoverqivai uÿasnuta lica mojih spasilaca.

Nadvijala su se nad mojim jadom,nad tim strancem izgorelimod sunca i mraza,koji je krvavih ruku leÿao do wihovih nogui koji je, kako je pevaå pripovedao,

27

pao sa Leteãe planine,s nebau sneg.

(Iz romana Leteãa planina)


28

MIHAEL GUTENBRUNER

PACIJENT

MARŠIRAJUÃI PORED WIH

Najlepše pevawe koje sam ikada åuouzdizalo se iz grla ruskih vojnika,toliko izgladnelih da su jedva stajali na nogama.„Pevajte! Ako budete pevali, dobiãete nešto za jelo!"I tako su pevali. Ja, koji sam marširao pored wih,još dugo sam slušao pesmu umiruãih.

ZAVIÅAJNI PESNICI

Pevaåi ove zemqejesu pevaåi zaviåajne slaninei svaki od wih uporeðuje sebesa stablom;åesto sam slušao i dobro mi je znanoda su wihovi korenovi vezani za tlo.Ali kada nastanu velika vremenašto u sebi nose debqi kraj,onda oni slave,da ne bi stali pred puške,pijane jednodnevne reåitiranina koji tada vladaju.A kada to proðe,onda opet pevaju kao da ništa nije bilo,o prasetu na raÿwui kupusu i o repi zaviåaja.Nigde da pronaðu reåi

29

za ubijene i obespravqene,åija krv se cedila s xelata Evrope.Jedino ja pevam danas o ratu,jer seme nepodmirenih dugova je opet sazrelo,i nova pretwa zamraåuje svet.Kada su partizani krenuli u borbui kada je sloboda zapalila jutarwe zvezdeu mraku šuma,tada su se naoruÿale,tada su šumesvojom zelenom snagom posegnule za oruÿjem.Ali najamnici i wihove sluge — pisarigovorili su samo o banditima.Pacovi su razjelivavilonski torawnemaåke klanice.Ali je åoveåanstvo, iz godine u godinu,sve više uzdizalo svoju glavu, rawenui oblivenu krvqu,ozraåeno nadom u pobedu.Ali sada nova opasnosts glavom meduze gleda na Zapad i na Istok.Koga sve ne bi trebalooterati do ðavola?Od zaviåajnih pevaåato nikada neãete saznati.

PACIJENT

Kad je ðavo umiraolekari se okupiše oko wegove bolniåke posteqe.Ispregledaše ga spreda i ispregledaše ga od pozadi,oslušnuše mu pluãa i izmeriše krvni pritisaki htedoše da mu suvišni organ wegovog repauklone hirurškim putem.Tada ðavo zadrhta i tihim glasom zamoli:ostavite mi rep, a ja ãu vas uåiniti mojimnaslednicima.Dadoše mu mnogo medikamenatai injekciju Dipsohidrola.Jedan åovek u belom mantilu prošaputa drugom:Gospodine kolega, ut aliquid fieri vedeatur….Drugi åovek u belom mantilu prošaputa:

30

medicis praesentibus diabolus non moritur.Tada se ðavo u sebi nasmejai poåe da ozdravqa.

NALOG

Kaÿi imda je Bog drugaåijinego što mislei svoje sluge uveravaju;da su wihovi psihumaniji nego oni,a deca prosjaka i lutalicaboqe krvinego odvratna deca koju su oni izrodili.Kaÿi imda zvuk wihovog varewanije nikakva muzika;da je belo belo i crno crno,ali da je unutrašwost kese za smeãeåistija od wihovog jezikai svetliji od wihovog nebada je pakao pesnika.Kaÿi imda ãe biti vinai kada se zemqa sravninad wihovim frizurama;da je pesnik dobar primerkoji svoje pesmeizliva preko tela kurvekoju oni skrnave;da su oni krivi za ratovekoji proizlaze iz wihovog poretkakao smrad iz lešine.


31

JOAHIM SARTORIJUS

DOK PIŠEM

NA RADNOM MESTU

Za Huga Klausa

Na zidu pored mog pisaãeg stolavisi jedna rimska dama od gline.

Gola je. Ruÿiåasta glina. Nastalau El Ðemu (selo u središtu Tunisa)napravio je åuvar Koloseuma, okruglogkao Rim, širokog kao kuk ove damekoja svoje ruke podiÿe u znak poziva.Ispod toga, rukopisom mog prijateqaSilence, exile & cunning od Xojsa.Ništa nije povezano ni sa åim.To na mom zidu samo je opet borbaizmeðu razuma i oseãawa.Ne borili li se i u tebi racioprotiv ÿudwe da ovu rimsku damuotvoriš, istraÿiš, razumeš?Nema na woj ništa da se skine,jer je naga i zemqana, senkakrila pod kupom svetiqke oštra,jasan jedan oltar za priseãawe, za seãawe.

32

DOK PIŠEM

Nema te, smrti moja.

Na pisaãem stolu sveske, brojanice,kwige, gleðosan kaq iz Samarkanda,jedan laptop, mnogo malih tamnih ogledala.Ogledala, to su reåi, za ogledawe,za hvaqewe, za povreðivawe, za otvarawe lobawe.A tu je i šmirgl-papir i posle glaåawaupijaå; ne znam ni da upalim ni da ugasim.

Pesma me ne razume.

Niko ne ÿeli brzu blizinu. Pesmaje san u jodu. Bilo je rana.Reåi prskaju. San bubrinadolazeãi u crvenom gustišu, leptirje avet gusenice. Ja samo gledam unazad,pesma bi da gleda unapred, ona bi da imadva krila i da sagori. Åeka da se zapalim.

Od åega reåi zasvetle?

Skidam povez s oåiju. Muzikabiva sve glasnija. Gde su tvoje oåi, gde sumoje oåi? Reðam stvari na stolu.Na sveãi se hvata åað. Ogledalo ogleda samo samo

sebe.Šta znamo o ÿudwi? Ne ogledamo lii mi samo sami sebe? Moje lice u prozorskom oknu:lamelama šrafiran beli leptir.

Još uvek si tu, smrti moja.

MARIONETE NA MORU

misleãi na Marvana i Sutinua

Ipak smo se åesto qubili rukama,buktiwama, i pili u åast gneva,

oåima zagriÿenim, lajawe riba,povlaåawe plavog najlona.

33

„To su morune." Vlaÿnastabla mozga s nejasnim krajem.

„To su ptice." Zvezda Danica.I kiša posle kišnog doba.

Dah zateÿe kiåmu.Hobotnice šište na udici

i umiruãi broje svoje pijavke,ispuštaju mastilo u tvoje bogate oåi.

IN AN OLD BOOK

Crteÿ Dejvida Hoknija (1966)

Ovo sunce ova svetlost na platnukako sagoreva kapkena platnu telo od mermerakao od onih statuabez mane bez mane bez maneni traga od zuba prijateqawegovih šiqatih rebarasamo neÿnosti od jednog do drugog

ostrvcetaod svega što radebivaju ošamuãenii pospani i ÿedni

U snu ãe pomesti ÿoharetrwe mrtvo lišãe pod postequoblutke pod more


34

OSKAR FRAJZINGER

SLOBODAN ÅOVEK

„Iz ovog logora nemoguãe je pobeãi!", dreknu komandant ulice Malakovu koji je drhtao od hladnoãe.

Ovaj tiho odgovori da sloboda nije u uspelom bekstvu veãu ÿeqi da se to uradi.

Iako je Malakov ovu reåenicu samo promrmqao svi su jeåuli veoma jasno jer je ona poput ÿileta prerezala ledeni va-zduh i naše potišteno ãutawe. Stajali smo poreðani i pra-znim pogledom posmatrali golo, izmuåeno i pomodrelo telo skojim su proteklih nedeqa sve naše nade putovale kroz tajgu.

Sloboda obitava u ÿeqi da se pobegne.Veoma lepo. Ali naša nada je opet pokopana.Malakov je to sada pokušao po šesti put. Po šesti put

je uhvaãen, jer je beskrajna pustiwa Kolime stajala na straninaših straÿara i nije pokazivala nikakvu milost za Malako-vqev poriv za slobodom. Posle svakog neuspelog pokušajabekstva okupili bi nas na saborno mesto kao danas. Isprednas je stajao jedan stub, koji je komandant dao da se ukopa du-boko u zemqu, tako duboko da ni najjaåem åoveku ne bi uspeloda ga iz zemqe išåupa.

„Koliko åvrsto ovaj stub stoji u zemqi", poåe opet ko-mandant, „toliko åvrsto ste vi ukoreweni u ovom logoru štoga je baãuška Staqin u svojoj beskrajnoj dobroti podigao zavaše prevaspitavawe. Ne postoji sloboda izvan potåiwavawapobuweniåkog duha socijalistiåkoj istini. Jedino veran ko-munista je slobodan. Sve drugo je izdaja radniåke klase i za-gaðivawe revolucionarnog duha. Ko to ne uvidi wemu ãe ovajlogor biti grob."

Kao i obiåno nije mogao da propusti a da ne uÿiva u svo-joj pobedi i da nama, ovako bespomoãnim, propisno ispereotupeli mozak.

35

To mu je bilo utoliko lakše pošto je znamewe našeg po-raza visilo na stubu obešene glave i ukoåenih udova, tako dabi pred ovakvim prizorom i najodluåniji izgubio voqu za be-ÿawem.

Posle ove poniÿavajuãe demonstracije moãi svi smo po-šli potreseni i ãuteãi do barake, gde smo pojeli tanku supui posnu zatvoreniåku kašu.

Malakov je, kao i obiåno, otišao na deset dana u bunker.Preÿiveãe, jer je komandantu ovaj, više puta u bekstvu uhva-ãeni zatvorenik bio veoma koristan kako bi ostale boqe dr-ÿao u šahu. Sve dok je mogao da stub ukrašava Malakovqevomubogom golotiwom imao je na raspolagawu najdelotvornije sred-stvo da nas odvrati od beÿawa. Štaviše, posle svakog novogneuspeha naša hrabrost je nestajala i uskoro ãe poåivati istotako duboko kao i dowi deo stuba, i konaåno ãe paralisatinašu åeÿwu za slobodom uništavajuãi svaku nadu.

Postepeno se zatoåeništvo pretvorilo u izvesnost kojanije trpela nikakva pitawa. Polako smo tonuli u neizbeÿno,i nestajala je hipoteza o ÿivotu s one strane bodqikave ÿicei straÿarskih torweva.

Strašan je ÿivot u radnom logoru. Nepodnošqiva jesvakodnevica zatoåenika.

Još gore je gašewe nade, uništavawe sna otupelošãu.A najgore je otuðewe od samog sebe. Kada åovek koji zimu

provodi na smrznutoj zemqi, i krampom oåajniåki grebe powoj, zaboravi onaj drugi deo sebe koji veruje, nada se, ima po-verewa i voli.

Tada je åovek na dnu, åak ispod nivoa ÿivotiwe. Tada jedošlo vreme automata, poåiwe vladavina norme. Tada je do-stignut najviši vid materijalne slobode: ropstvo.

Sve dok nam uspeva da se identifikujemo sa Malakovom,sve dok na wegova leða prebacujemo svoje snove i åeÿwe i svedok ih on nosi sa sobom preko sneÿne pustiwe — dotle ni-šta nije izgubqeno, postoji zraåak svetlosti. Ali posle sva-kog neuspelog bekstva, taj teret naših nada i snova bivao jemawi. Posle svakog neuspeha poverewe u heroja naše slobodese topilo. Pitawe je sada glasilo, koliko ãe Malakov izdr-ÿati pre nego što ga zauvek slome… a s wim i našu posledwunadu.

I Malakovqev najboqi drug, Bulgawin, ovog dana je po-srnuo kao nikad do tada. On je osuðen na dvadeset i pet godi-na, kao i wegov prijateq, zato što je Banderine partizanesnabdevao namirnicama. Ni on se nije mogao nadati da ãeÿiv doåekati kraj sibirskog pakla, sem ako iz wega ne pobeg-ne. Od poåetka svog zatoåeništva, uvek je verno drÿao stranu

36

Malakovu, jer ga je wegova nesalomqiva voqa privlaåila kaomagnet. Prilikom svakog pokušaja bekstva pomagao je neukro-tivom Belorusu crnih oåiju, pripremao ga, preduzimao svešto je bilo neophodno.

Ali nikada nije pošao s wim. Kao da mu to nije dozvo-qavala neka nevidqiva sila.

Uvek bi, dakle, nada logora sama kretala, ostavqajuãi zasobom svoju senku koja se, ispuwena nadom, zadovoqavala timeda se svake veåeri moli ispred ostatka jedne sveãe, jer samanije imala hrabrosti da se odvaÿi na sudbonosan korak izvanbodqikave ÿice.

Ali gospod Bog, taj komunista, nije nikada uslišio Bul-gawinove molitve.

Šest puta je nosilac wegove nade krenuo, šest puta suga posle nekoliko dana hvatali i vezivali za stub da ga svivide.

Veã su se Malakovu bili smrzli noÿni palåevi i višeprstiju koji su se morali amputirati. Posle svakog pokušaja,wegovi izgledi su bivali sve lošiji, jer je bekstvo bilo mo-guãe samo tokom zimskih sneÿnih oluja, kada je ledeni vetarterao åuvare u barake i kada niko nije pazio kako treba. Zavreme kratkog sibirskog leta robijaši — a naroåito Malakov— imali su tako strog nadzor da se na bekstvo nije moglo nipomisliti.

Preostale su, dakle, samo sneÿne oluje što su, dodušeobrazovawem više metara visokih nanosa, omoguãavale da seproðe iznad bodqikave ÿice metuãi izdajniåke tragove, alikoje su ogromno prostranstvo pretvorile u pravu veštiåju ku-hiwu gde nijedno biãe nije moglo da preÿivi. Pa ni tako iz-drÿqiva zverka kao što je Malakov. Uvek bi ga pronašli po-lusmrznutog i gotovo na samrti, negde u tajgi i doneli ga sasobom kao trofej. Uvek, bez izuzetka. Izgubqena ovca vraãenaje u stado svoje ostriÿene sabraãe, poniÿena i zatvorena ubunker. Tako je bilo i ovog puta.

Kada je Malakov posle deset dana jedne veåeri teturajuãise izašao iz bunkera, svi smo ga zabrinuto pogledali.

Da li se ugasila iskra u wegovim oåima?Da li je izgubio nagon za ÿivotom?Malakov se, sa svojom senkom Bulgawinom za petama, bez

reåi dovukao do leÿaja.Zar su wih dvojica veã sad, tek što je izašao iz bunkera,

kovali nove planove?Ili je legao da više nikad ne ustane?

37

Da li je u mraku okruÿen betonom smislio neki novi putu slobodu?

Ili su wegova duša i wegovo telo poåeli da popuštaju?Hteli mi to ili ne: bez obzira na teÿak rad, na ledenu

hladnoãu, bez obzira na glad i brutalnost straÿara, svi smomislili samo na Malakova.

Sa wim smo se nadali, sawali, borili se protiv našesudbine. Od wega je zavisila naša voqa za ÿivotom. Niko senije usuðivao ni da zamisli šta bi se dogodilo ako bi Mala-kov jednog dana digao ruke od svojih pokušaja da pobegne. Kobi zauzeo wegovo mesto? Ne bi li nas u tom sluåaju ugušilooåajawe koje smo svakog dana sve teÿe podnosili, i koje kao daje samo åekalo da preðe u naše udove i glave i da nas parali-še za sva vremena?

Protiv toga postojao je samo jedan lek: Malakov.Naš pasoš za povratak u ÿivot dostojan åoveka. Naša

posledwa veza sa civilizacijom.Malakov i wegovo oskrnavqeno telo koje se sve mršavije

zbijalo oko nesalomqive voqe.Svako je narednih dana odvojio nešto od svoje mršave

porcije kako bi ga podigao na noge, kako bi s nekoliko mrvi-ca hleba nahranio svoj san o sobodi, mrvica koje ãe, kolikogod da su izgledale bedno, gorko nedostajati vlastitom, osla-belom telu za vreme iscrpqujuãih radnih dana.

Ali šta je bilo tih nekoliko mrvica hleba u poreðewu sobeãawem o jednom svetu punog snova i nada?

Šta je bilo malo dodatne gladi u poreðewu s nebesima?

I dani su prolazili, tekli su poput beskrajne trake, ni-zali su se jedan na drugi poput kuglica na brojanici koje ni-ko više ne broji, jer se zrna odvajaju uvek iznova, sve dok åo-vek više ne zna gde je poåetak, a gde kraj, zato što oni zapra-vo više i ne postoje.

Dvadeset i pet godina, to su sekunde, minuti, sati, to jeu stvari vreme koje se moÿe sabirati. Ali dvadeset i pet go-dina Gulaga åine da åovek zaboravi da broji, te godine izra-staju u jedan nov ÿivot koji proÿdire poput raka sve što jepostojalo pre ili posle. Onaj koji poåiwe da broji, taj je veãizgubqen. Taj neãe izdrÿati ogledalo brojeva. On gradi zida-nicu na pesku, na pešåaniku što se okreãe upravo onda kadapesak iscuri. Dvadeset i pet godina bili su kao broj, jednaprazna formula, apstrakcija, zato što niko od nas nije mogaoda se seti da je neki robijaš izašao iz logora drugaåije sem udrvenom kovåegu. A malom broju onih koji su bili osuðeni nadeset godina, dodali bi još deset, ili bi zaboravili da bro-

38

je, te su još uvek bili tu, da odleÿe kaznu koju su davno odle-ÿali, i to najåešãe za krivicu koja se nije mogla dokazati.Puštali su da kuglice wihove brojanice prolaze kroz kruteprste ne mogavši da naðu kraj, jer je sve što bi poåiwalo sabaãuškom Staqinom, opet je završavalo sa baãuškom Staqi-nom, i u tom veåitom vraãawu nije bilo milosti. Niti je po-stojalo vreme. Staqin je bio vreme, on je bio prostor, on jebio komadiã hleba i hladno, rumenkasto sunce na jutarwemnebu. Staqin je jednostavno bio sve. Åak se ugnezdio meðusnove i åekao, usisavajãi u sebe sve, i åekao kod klozeta ÿi-vota, sve dok nas taj ÿivot ne napusti.

Sve pre i posle tih dvadeset i pet godina, upravo kao ione same, bio je Staqin. Kako da se, dakle, u ovoj bezvremeno-sti proleterske sreãe, u radu pronaðu poåetak i kraj? Svako,åak i robijaš koji zasluÿuje najviše saÿaqewa, predstavqaoje samo produÿetak, taånije, otelovqewe voqe koja je dolazilaod dalekog baãuške u Moskvi. Ne, nije se moglo umaãi.

Malakov u svakom sluåaju.Staqin je veã pojeo noÿne palåeve i nekoliko Malako-

vqevih prstiju. Sada je poput gladnog vuka åekao da svojim åe-qustima iz Kolime proÿdere i ostatak, i proguta ga zajednosa wegovim snovima i wegovom voqom. Baãuškin stomak bioje solidan. Sve bi nas svario, pa åak i da se pretvorimo u vo-deniåno kamewe. Ništa nije bilo tako obuhvatno kao baãu-ška Staqin. Ništa nije nagrizalo tako kao sokovi u wego-vom stomaku uvek gladnog qudi. Uprkos tome, Malakov je opetpoåeo da se došaptava sa Bulgawinom.

Logor je odahnuo.Nada je naãuqila uši.A šta ako Staqin ipak ne primeti ovo došaptavawe?

Ako se iza toga otvaraju vrata prema jednom svetu u kome nijepostojao nikakav sveprisutni baãuška, svet u kome ne postojiåudovište koje proÿdire qude, nešto što je veãe i od sameStaqinove neizmernosti?

Malakov i Bulgawin su opet nešto smišqali, u to nijebilo sumwe. Mogli su to da rade bez ometawa, ako se ima uvidu da su straÿari i komandant zapravo priÿeqkivali jošjedan pokušaj bekstva, kako bi nam svima još jasnije pokazalisvu svoju svemoã i naše granice.

Ovog puta dva druga se ponašala krajwe tajanstveno. Vla-dao je utisak da su naroåito aktivni noãu, jer su narednih da-na i nedeqa ujutro ustajali sasvim premoreni sa svojih leÿa-jeva smeštenih sasvim pozadi u baraci. Leÿajevi do wih bilisu prazni, to su uspeli da izmole od brigadira. U našoj bara-ci je bilo mesta više nego dovoqno, otkad je zloãudna gro-

39

znica pokosila veãi broj robijaša. I buduãi da usled nevre-mena nije dolazila zamena sa zapada, dvojica drugova su tako-reãi nesmetano nastavqali svoje pripreme.

Meðu zatvorenicima je poåela da kruÿi priåa da ãe Ma-lakov uskoro opet pobeãi i da ovog puta ima veoma rafini-ran plan. O åemu je taåno reå, to niko nije umeo da kaÿe.Svako je postavqao najsmelije hipoteze i grozniåavo åekaodan kada ãe Malakov, naš Malakov, noseãi sa sobom åeÿwesvakog od nas, i po sedmi put pokušati da odškrine kapijeslobode.

A onda je došao i taj dan.Jednog jutra posle veoma olujne noãi Malakov se više

nije nalazio na svom leÿaju. Prilikom jutarwe prozivke me-sto pored Bulgawina, åije oåi su svetlucale od uzbuðewa, bi-lo je isto tako upadqivo prazno kao i nedostatak zuba u Ma-lakovim ustima. Samouveren i pun prezira, kao i uvek, ko-mandant se pojavio na zbornom mestu.

„Izvesni qudi", vikao je dok je jak vetar nosio wegovereåi, „izvesni qudi jednostavno ne ÿele da shvate da iz paklaprokletih nema bekstva. Broj 331 sigurno veruje da moÿe da seizvuåe od pravedne kazne i da se neometano bavi svojim prqa-vim rabotama?"

On krenu prema stubu i pokaza na wega prstom. „Šta mi-slite, koliko ãe potrajati dok ga opet ne obesim za ovaj stub?Još nikada nijedan robijaš nije pobegao iz ovog logora, nitiãe to ijednom od vas poãi za rukom." Zatim pokaza prstom najedan veliki nasip od snega koji je Malakovu verovatno pomo-gao da pobegne preko bodqikave ÿice. „Sila prirode koja muje ovde pomogla izdaãe ga daqe u tajgi jer oluja je dete revolu-cije."

Mi smo se iz sve snage opirali nemilosrdnom smisluovih reåi. Koliko god da su bile logiåne, ipak smo radije ve-rovali u åudo i u åarobwaåke veštine Malakova.

Narednih dana posao nam je lakše išao od ruke, a peãi ubarakama su nas, iako je vetar prodirao kroz sve pukotine,grejale boqe nego inaåe.

Malakov se opet nalazio u bekstvu! Opet se nešto doga-ðalo u pustoši Gulaga. Jedan åovek se odupirao poklopcu nakovåegu zatoåeništva, i zamišqali smo u najÿivqim bojamawegovu nemu borbu, iako samo znali da za wega u ledenoj rav-nici postoji samo bela boja.

Ubrzano išåekivawem, vreme je prosto letelo.Sneg u sneÿnom satu je padao, padao do posledwe pahuqe.

Malakov je oborio vlastiti rekord i još uvek nije bio uhva-ãen. Sedam dana je prošlo od wegovog bekstva! Sedam dugih

40

dana! A jedan od naših, najboqi meðu nama, još uvek je bioslobodan. A sa wim i naši snovi.

Komandant je svoj bes iskalio na Bulgawinu. Poåeo je daga satima saslušava, muåio ga je na najbrutalniji naåin. AliBulgawinove oåi su pod mukama još jaåe sijale.

Kada bi se uveåe sav krvav skqokao na leÿaj, ponavqao bisvojim ispucalim usnama uvek jednu te istu reåenicu: „Nika-da ga više neãe naãi! Nikada!"

Polako smo se navikli na suludu misao da iz našeg pa-kla ipak postoji izlaz. Poåeli smo da verujemo u nemoguãe.

Prolazile su nedeqe, pa i meseci. Sunce je postalo to-plije i poåelo je da najavquje kraj zime. Sneg u satu poåeo jeda se topi.

Došlo je proleãe, pa leto, a stub u dvorištu ostao jeprazan.

Malakov je bio na slobodi.Patrole su se vraãale neobavqenog posla. Bez obzira na

visoku nagradu koju je raspisala uprava logora za wegovo zaro-bqavawe, Malakova nisu mogli da pronaðu.

Na kraju je komandant naredio da se izvadi stub zato štoga je previše podseãao na prvi i jedini poraz sistema.

Straÿari su prema nama bili stroÿiji nego pre, åuvalisu nas s najveãim podozrewem. No, mi smo znali da je to samoznak wihove bespomoãnosti.

Jer promenilo se nešto nevidqivo.Protiv toga nisu pomagale ni kletve ni udarci.Nešto novo, nepoznato rodilo se u nama: uvid, da neiz-

beÿno nije više neizbeÿno. San se pretvorio u moguãnost. Au glave naših muåiteqa uselila se sumwa.

Na jesen sam pokušao da pobegnem zajedno sa još dvoji-com robijaša, Ukrajincem Kirovim i Litvancem po imenuKilgas. Posle tri dana su nas uhvatili i stavili u bunker. UMalakovqev bunker. Smatrali smo to åašãu, a ostali robija-ši su se prema nama odnosili s velikim poštovawem i di-vqewem.

Malo potom umro je Bulgawin. Posle Malakovqevog bek-stva sve mu je krenulo nizbrdo. Beskrajna saslušawa i muåewatoliko su ga oslabili da na kraju nije mogao više da hoda, paje odnet u ambulantu. Kada sam ga posledwi put tamo posetio,u groznici je mrmqao samo to da je Malakov slobodan, da jepokazao boqševicima i da ga nikada neãe pronaãi. Uzeo samga za drhtavu ruku i šapnuo mu u uho da Malakov neãe ostatijedini kome je uspelo da pobegne.

41

Pre zime sam to još dva puta uzaludno pokušao. Bez ob-zira na neuspehe, jednostavno nisam mogao drugaåije, jer jeMalakovqev duh prešao na mene.

Zatim sam åekao do marta.Za vreme jedne od posledwih sneÿnih oluja opet sam po-

kukšao da pobegnem. Ovog puta sam imao sreãe. Kada sam po-sle mnogo dana pao polusmrznut i pobeðen snegom sluåajno meje pronašla grupa jakutskih kowanika. Nomadi su me stavilina kowa i danima jahali sa mnom na jug.

U jednoj od wihovih jurti sam opet povratio snagu. Kaokroz maglu sam video kako se qudi nadvijaju nada mnom i ne-guju moje izrawavano telo. Neverovatno oseãawe za zatvoreni-ka koji je godinama bio lišen bilo kakve neÿnosti. Ostatakvremena proticao mi je u noãnim morama punim bodqikavihÿica, leda i snega iz kojih sam se u znoju budio, kako bih on-da opet zaspao i postajao ÿrtvom naredne vizije uÿasa.

Kada sam prvi put ustao i izašao ispred jurte, tundra jebila zelena do obzora iznad koga se videlo plavo nebo bezoblaka. Kao da je neko crno-beli film u mojoj glavi iznenadapretvorio u mnoštvo raznih boja. Ganut tim prizorom, padohna kolena i zaplakah. Setih se poniÿewa, beznaða, setih sehladnoãe, gladovawa i umirawa u logoru.

Setih se Malakova.Gde li je on sada? Da li je i wega pronašlo neko nomad-

sko pleme? Znao sam koliko dugujem wemu i wegovom primeru,i zakleo sam se da ãu ga jednog dana pronaãi da mu se zahva-lim.

Godine su prolazile. Buduãi da bih i pri najmawem po-kušaju da odem u domovinu bio uhvaãen, ostao sam kod Jakuta.Nauåio sam da cenim wihov ÿivot, jednostavan i pun rado-sti, i brzo sam se uklopio u wihove obiåaje i navike. Poslenekoliko meseci izgledao sam kao jedan od wih. Jahao sam kaooni, lovio kao oni i… voleo kao oni: oÿenio sam se jednomlepom devojkom åije su divne bademaste oåi imale tu åarobnusnagu da odagnaju iz mene sve najgore uspomene. Ÿiveãi no-madskim ÿivotom i zahvaqujuãi svojoj sreãi zaboravio sam naneumoqivi sat, zaboravio sam na vreme koje je propisao Sta-qin, na boqševistiåko planirawe prostora. U mom novomÿivotu sve je bilo tako prirodno i bezgraniåno, da je malig-na izraslina prošlosti nestala sama od sebe.

Kontakte sa takozvanom civilizacijom Jakuti takoreãinisu ni imali. A drÿavni aparat ostavio je posledwa pleme-na tih slobodnih nomada na miru, jer je prostor gde su se no-madi kretali bio isuviše širok i negostoqubiv, åak i zanajtotalitarniju vlast. Tako su nomade pustili da budu noma-

42

di, zadovoqavali su se onima koje su pohvatali, i te druge na-rode su utoliko više stegli.

Bez obzira na bezvremenost stepe, u dalekoj Moskvi jevreme i daqe curilo kroz veliki sat. Besmrtni Staqin jeumro, a da ja to nisam ni saznao. Poåeo je da duva novi poli-tiåki vetar, ali on do mene nije stigao. Nosio je ime Hru-šåova i nešto blaÿe je duvao kroz gradove i sela, uneo je ma-lo više vazduha u pluãa radnog naroda. Mnogi radni logorisu zatvoreni, brojni robijaši su pušteni na slobodu. Stisakcrvene imperije oko vrata poåeo je da popušta. To popušta-we za mene nije vaÿilo, jer me kao sina tajge nijedna ruka ni-je mogla uhvatiti. U sibirskom prostranstvu sila nije nikadapogaðala ciq, jer se mali broj tih ciqeva stalno kretao, asvaka sila je na kraju savladana umorom propadala u prazninu.

Još samo jedanput, jedan jedini put naišao sam na gra-nicu, i tako sam postao svesniji bezgraniånosti qudske dušenego ikada ranije.

Bilo je to u proleãe, šesto ili sedmo, koje sam proveokod Jakuta. Naše pleme je nedeqama putovalo na sever. Napo-kon smo pronašli pašwake i podigli svoje jurte. Kao i obiå-no, rano ujutro sam napustio ÿenu i dvoje dece koje mi je po-darila. Najpre sam se pobrinuo za stoku, a onda izjahao u lov.Posle nekoliko åasova naišao sam na trag vuka i krenuo zawim. Trag me je vodio kroz šumu borova, a potom preko jedneširoke, gole ravnice preko koje je duvao hladan vetar, a podkojim kao da se i proleãna trava smrzavala.

Tada u daqini ugledah nešto crno, nešto nalik na nekeskele, nešto što se oštro ocrtavalo prema nebu. Osetih kakose u meni širi tupo oseãawe straha, a da ne znam zašto. Po-bedivši strah, podbodoh kowa mamuzama i uputih se jašuãiprema tajanstvenom objektu. Kada sam se pribliÿio, pred mo-jim oåima se ukaza odjednom poznat predeo. Prepoznah ihopet, kule straÿare, barake, prepoznah ogradu od bodqikaveÿice, prepoznah ulaz, kapiju koja vodi u pakao. Iako je logorbio napušten i naået zubom vremena, prepoznah opet sve: iåesmu, oficirsku baraku, ambulantu. Duboko pogoðen jahao samkroz ruševine moje prošlosti. Ovde je vladalo neko drugovreme, to nije više bilo vreme boqševika. Staqinov åasov-nik leÿao je razbijen na tlu.

Dojahao sam do moje nekadašwe barake åiji krov beše de-limiåno otpao tako da su crepovi leÿali unaokolo. Negde ješkripala daska na ekseru kao da se još nije odluåila da li dapadne. Gurnuh vrata što su visila iz šarki u uðoh. Unutra je

43

vladala jeziva tišina koju je samo prekidalo zavijawe vetrašto je duvao kroz pukotine.

Pri slaboj svetlosti pronaðoh svoj stari krevet. Van se-be zurio sam u zapušteno mesto koje mi je nekada izgledalokao raj u paklu, jer mi je poklawalo nekoliko sati zaborava usnu. Dugo sam stajao tu, vlaÿnih oåiju, priseãajuãi se svojenesreãe i uporeðujuãi je sa svojom sadašwom sreãom. A ondakrenuh krutim korakom prema drugom kraju barake i pronaðohwegov leÿaj, Malakovqev leÿaj. Ovde je zapravo sve i poåelo.Duboko ganut posmatrao sam mesto gde se rodila moja nada, tajistinski izvor moje sadašwe sreãe, posmatrao sam trule, raz-dvojene daske koje su tako mnogo znaåile. Kod uzglavqa ugledahneku sliku prikaåenu za zid, visila je naopaåke. Skidoh je.Poÿutele i nejasne boje predstavqale su Lewina u wegovojtipiånoj pozi. Bradica beše dobro oåuvana, ali od pogledakoji je lako gledao naviše nije ostalo ništa. Oåi kao da subile prazne. Zatim okrenuh list i s nevericom ugledah crteÿnalik na ikonu koji je prikazivao Hristovo vaskrsewe. Ispodwega je olovkom, drhtavim rukopisom pisalo: „Put do najvi-šeg vodi u dubinu." Da li je Malakov napisao ove reåi? Sa-svim sigurno je to bio Malakov. Jer posle wegovog bekstva tajkrevet je ostao prazan, i polako je postao mesto gde su se za-tvorenici okupqali ukoliko bi ÿeleli da se ohrabre. I jasam pre mog bekstva åesto tu boravio.

Sa slike pogled mi se opet prikova za krevet åije daskesve behu propale. Tad primetih da nijedna od wih nije imalaekser. Posegnuh rukom za preostalim daskama i one se lakoodvojiše, jer zaista nijedna nije bila prikucana. Obuze megrozniåav nemir. Nagnuh se napred, povukoh i jednu od dasakana podu barake. I zaista: ni ona nije bila prikucana i lakose mogla ukloniti. Odmah odvojih i ostale i nekoliko centi-metara ispod wih ugledah zemqu. Ponet iznenadnom mišquistråah iz barake, pronaðoh šupu sa alatom, a u woj nekolikokrampova i jednu zarðalu lopatu.

Vrativši se u baraku poåeh da kao lud kopam po zemqi iposle izvesnog vremena naleteh na nešto tvrdo što je po zvu-ku liåilo na drvo. Poðe mi za rukom da oslobodim neku vrstupoklopca koji kao da je zatvarao neki sanduk ili nešto sliå-no. Gotovo bez daha otvorih ga… i ustuknuh uÿasnut. U sandukuje leÿao, široko otvorenih usta, sasušeni leš nekog åoveka.

Po dva gorwa sekutiãa, koja su nedostajala, shvatih odmahda je reå o Malakovqevom lešu.

Sada sam napokon shvatio zašto je Bulgawin bio takosiguran da nikada neãe naãi wegovog druga. Otvorena ustaukazivala su da je Malakova wegov prijateq verovatno ÿivog

44

sahranio, i da se on u sanduku ugušio. Teško mi je bilo dashvatim: nada brojnih zatoåenika, hrabrost koju sam ponovopronašao, uspelo bekstvo, sve je to bilo delo jednog mrtvaca.

Malakov je pobedio smrt wenim vlastitim oruÿjem.Jer, Malakov je bio mnogo slobodniji nego što smo mi to

ikada slutili.


45

UVE KOLBE

OVAJ POSAO

ZAPADNO-ISTOÅNI ZOOLOŠKI VRT

za Mihaela Špajera

Ponovo vaqa znati o åemu se radi.Samo prezir, ãutawe.Odgorevaju i ustaju i odlazes ponositim zastavama od papira.

Biti opet herojski hermetiåan,putovati na stolicama kafiãa,susresti opet junakei citirati ih kao kraqeve.

Ko to razume, taj je prusutan,taj je u Parku kod svoje kuãe.

OVAJ POSAO

za Luka Dejvisa

Kako je neverovatno lep,promaja ide kroz prostorije, rano,kako je samo lep, taj posaona pesmi, i kada jesamo prevodiš, podiÿeši u jednom dahu prenosiš je ovamozajedno s wenim okeanom,

46

sa wenom svetlošãu i prostranošãukontinenta na drugoj stranisveta, i nemoj reãi „samo"skelexija ovde na promaji,ranoj svetlosti na prozoru,majka, dete dišuza tvojim leðima u snu,a ti si na putovawima,a ipak prisutan.

ŸIVETI SA FANTOMOM

Kada sam kod svoje kuãe,tada nisam nigde,kada sam kod svoje kuãetad se pitam da l' sam igde.

Kada sam kod svoje kuãe,metodiåno ãu se satrti,kada sam kod svoje kuãe,oko smrti sve se vrti.

Kada sam kod svoje kuãe,zalud tragam za svojim tonomkada sam kod svoje kuãe,ÿivim sa fantomom.

MOŸDA

Moÿda je ono što sam hteo da kaÿem,da smo na poåetku a ti to ne veruješ.Moÿda su sva ova pismasamo jedan zid kroz koji me ti ne vidiš.

Moÿda smo mi samo umorni od zimei niåega nismo ÿeqni koliko jarkog svetla.Moÿda ãemo izgubiti jedno drugosamo zato što je bogiwa koja nam ÿeli

dobro kinula.

47

POSETA MUZEJU U SOFIJI

Najsvetije od velikog pesnikaåuva se u jednom ormaru:dve åaše, unutra bledi organi.Kako mi je srce zalupalodok je wegovostajalo u åaši preda mnom,kako je moj mozakstao pred wegov.Sve dotle, dok odjednom nisam

ostarioi smirio se i mogao da umrem.

MAJMUNI

Pored samog kanala po imenu Rajnavrište majmuni. Dva torwa koji se puše,znaci neuspelog qudskog planaodmah preko puta, oni im ne smetaju,zaštiãeni polumrakom lišãa,nad zelenilom ustajale vode.Gruba je pesma titana.Dobacuju jedan drugom srceboga koga su raskomadali.


48

GERHARD FALKNER

MUZIKA U GLAVI

FOAJEI

koraåali smo kroz foajeepo tepisima mekim kao maslacsveÿe kragne kelnerakao iz mesa izrasle

pristupismo liftovimaprofili utisnuti u mesing kao novåiãuz zvuk sirene, tih i strašno visokpotonuli su spratovi

videli smo zeleni åamackoga vide najhrabrijikako klizi nad netaknutom vodomza mišqewe je to, meðutim, predstavqalo

zamku

poruåili smo åaj od šafrana, neštoåega nije bilo na kartiprstima smo sledili oblikekoji su se izgubili poput rešewa kakvog

eliptiånog pitawa

tada si åesto bila kod meneali na kraju krajeva vaÿno je bilo samo da

se tamo gore doðe

49

SOBA 811

meðu åuda takoðe vaqa ubrojatiprvo stupawe u sobu 811sveåanotrezveni pogledna zavese ukoåene poput olovnih keceqana kraju olakšawešto u kupatilu nema tragova Filipa Štarka —i mada nedostaje runo od ovnato je više ÿrtveno kitwasto mestosa ponudamaiz koga bi mogla nastati viteška tajnaali u trenutkukoji se tako namerno i potpuno ravno javqapoput tvoje ruke iz naspramne svetlostinadajmo se baremda ãe sreãan ishodpotrajati

MUZIKA U GLAVI

naše pesme ãe sezaboraviti — ostaãe jedinoglavoboqaonih koji ih nisu upamtili

naše pesme ãeostaviti jedna drugu na cediluåemu naporda se vlati traveda daškom

ova boÿanska ãuška

jedino trag onogašto je veã napuštenojoš ranije i od vajkadasvetleãe

kao i do sada

50

NEMAÅKI ŠTA?

moje ruke su menapustile

drÿeãi se za rukeotišle su

za wima sam poslaosvoje oåi

dva okauzletela su kao sokolovi

više se nisuvratila

na kraju sam poslaosvoju najnoviju misao

a ona se vratilani sa åim

sem sa šupqimzveåeãim

biserima znoja


51

RIHARD VAGNER

MI I ONI

Selo beše podignuto na jednom breÿuqku i okolo wega, akuãe su stajale na nepravilnim ulicama. Breÿuqak je bio takozadzidan i pregraðen i imao je tako malu uzvišicu da nikonije ni primeãivao da je u pitawu breÿuqak. Wegov znaåaj,kao breÿuqka, bio je više istorijski, bila je to stvar hroni-åara sela. Ovo mesto se prvobitno, kaÿu, nalazilo u dolini,dakle u ravnom predelu, jer se ovde i dolina teško moglaprepoznati. Zbog opasnosti od poplava, selo se onda preme-stilo na uzvišicu. Sve se to dogodilo veoma davno, i gotovoniko se toga više ne seãa. U svakom sluåaju, kako mi govoremoja znawa iz istorije, selo zauzima netipiåan poloÿaj. Ve-ãina banatskih sela su uliåna sela projektovana u Beåu.

Ako neko, kao mi, stanuje na kraju sela, onda se nalazi napodnoÿju breÿuqka. Stanuje, dakle, dole, i ÿivi u opasnoj zo-ni, teoretski. Samo jednom je došlo do ozbiqe situacije,prilikom velike poplave sedamdesetih godina, kada je zapre-tila opasnost da reåna brana popusti.

Ali ta reåna brana, podignuta u austrougarsko doba, iz-drÿala je åak i poplave iz sedamdesetih godina. U stvari, ko-munisti su hteli da je sruše, jer su proraåunali koliko bitako dobili oranica. Bilo je to onih prvih godina, još zavreme baãuške Staqina, kada je svaki analfabeta mogao dapostane gradonaåelnik. Moj otac bi rado spomiwao tu priåudok bi se šetali po brani. Za wega su i najgori dogaðaji po-stajali predmet duhovitih anegdota. Kada bi on nešto opisi-vao to bi se preobraÿavalo u blagu šalu. Poznavao je sve qu-de u selu, sve je pozdravqao i svi su wega pozdravqali dok bišetali. Za razliku od mog oca, ja nisam u tom selu nikoga po-znavao. To je svakako imalo veze sa tim što sam rano otišaoodatle, ali i kad bih tamo boravio gotovo da nikog nisam po-

52

znavao. Naša kuãa na rubu sela imala je idealan poloÿaj akoåovek nije ÿeleo da bude stalno izloÿen pogledima stanovni-ka sela. Ko ÿivi na rubu moÿe da propusti åak i seoske sve-åanosti. U najboqem sluåaju, åuo bi muziku duvaåkih instru-menata koje bi vetar donosio, kao da je reå o nekoj prirodnojpojavi. Limena muzika.

Moj otac pozdravi nekog starijeg åoveka, priliåno oro-nulog izgleda i reåe: „To je bio onaj gradonaåelnik o komesam ti govorio. Koji je hteo da sruši branu. To je bio on."Otac to reåe zamišqeno, bez ironije i bez trijumfa. Pozdra-vio je åoveka, ali nije s wim razgovarao. I ja bacih pogled zatim åovekom koji se lagano udaqavao i koga su komunisti svo-jevremeno postavili za gradonaåelnika, i videh ga kako poti-šteno odlazi, kao pod teretom nekog velikog greha, a taj grehje bio što je za vreme komunista bio gradonaåelnik, što je tomesto koje mu nije pripadalo preuzeo koristeãi drskost komu-nizma i što je neizostavno postao predmet podsmeha. I štoãe taj podsmeh morati da podnosi do kraja ÿivota. To je bilastroga kazna sela. To je bila moã zajednice. Ãutqivo Boÿjeoko. Ono što boli.

Sestra mog oca zvala se Barbara. Zvali su je Berbel. Ber-bel je ÿivela na drugom kraju sela, a i ona je ÿivela dole, napodnoÿju breÿuqka, samo na drugoj strani. Gore, na ulicamaposred breÿuqka, gde se nalazio i centar sela ÿiveli suimuãniji, taånije reåeno potomci imuãnijih qudi, jer su imkomunisti odavno oduzeli wihova imawa. Tako je wihovo bo-gatstvo bilo doduše samo simboliåno, ali su oni ovu simbo-liku negovali unoseãi je i u politiku venåawa. Te imuãnijequde su u našoj porodici nazivali seqacima. To je znaåiloda su oni pre rata posedovali poqa, a posle rata više nisu.Oni su, meðutim, još uvek bili seqaci i tako su se nazivali.Ponekad bi se ispred wih stavio i pridev i onda bi se govo-rilo o bogatim seqacima. A ti se, tako je glasila teza mojemajke, ÿene samo izmeðu sebe.

Oni nisu veã dve decenije imali svoja poqa, ali su sim-boliåno još uvek išli, svako na svoje poqe koje je davno bilooduzeto i pripadalo sada zadruzi. Dugo su veã radili na ovojtakozvanoj zadruÿnoj zemqi koja nije pripadala ni wima, ni-ti nekom drugom, i sami su raåunali površine koje su im sa-mo simboliåki pripadale, jer komunizam nije imao nikakavlegitimitet, on je na vlast došao na silu i po nareðewu Ru-sa, i tako ãe je opet izgubiti, jer to neãe moãi da traje veåno,ova vrištuãa nepravda jednostavno neãe moãi da potraje. Po-trebno je samo imati strpqewa, ovaj komunizam nekako pregu-rati, a posle toga ãe vlasništvo opet biti vraãeno, i tako se

53

jednostavno radilo o tome da se jednostavno neguje misao ovlasništvu i zbog toga je bilo vaÿno ne prekidati politikuvenåawa, jer sve što je u ovom trenutku bilo samo simboliå-no jednom ãe opet postati stvarnost. Potrebno je samo svojevlasništvo åvrsto urezati u seãawe.

Mi smo bili zanatlijska porodica. To je majka uvek na-glašavala i time je stvoreno odstojawe izmeðu nas i takozva-nih seqaka. A to je bilo odstojawe i prema Berbel koja je, do-duše, takoðe poticala iz zanatlijske porodice, ali je radilau zadruzi. Iako je radila na poqu, ona nije vaÿila za seqan-ku, nije pre rata imala nikakvo poqe vredno pomena, i nijeprema tome mogla da ispostavi nikakve simboliåke raåune,recimo za planiranu udaju svoje ãerke Marije. Ona je bilaradnica na poqu jer nije mogla da bude ništa drugo i zatošto u tim poratnim godinama Nemci nisu bili ni na kakvojceni; wen muÿ, zanatlija, bio je mrtav, nestao, trag mu se iz-gubio na Krimu, u svakom sluåaju nije više bio u ÿivotu. Po-sle dvadeset godina niko više ne dolazi, a naroåito ne izRusije.

Berbel nije posle rata imala ništa osim svoje kuãe, a niona joj deset godina nije istinski pripadala, jer mi Nemcinismo deset godina imali nikakvo pravo na svoje kuãe, moglismo u najboqem sluåaju, ako nisu bile previše velike, i akomi nismo bili previše bogati, i ako svojim bivšim bogat-stvom ne bi ugrozili narodnu vlast Rumuna, da u wima stanu-jemo. Deset godina dok opet ne bi bile naše.

Berbel je, dakle, stanovala sa svojom ãerkom u kuãi kojajoj je pripadala i nije joj pripadala, i išla je, buduãi da ni-šta nije imala, da radi na poqu, na poqu zadruge, baš kao iwena ãerka Marija. To što je radila na poqu stvorilo je, me-ðutim, ovo odstojawe izmeðu nas i we. Jer mi smo sebe sma-trali zanatlijama. A zanatlije ne rade na poqu. Moj deda, mojabaka, majka, pa i otac, mlinar, koji je doduše radio u drÿav-nom mlinu, ali je nekako ranije, u pravom svetu, åak je i mli-narski posao bio zanat.

Komunisti su imali ambivalentan odnos prema zanatli-jama. S jedne strane su ih videli kao vrstu prethodnice rad-ništva, radniåke klase, s druge strane je zanatstvo bilo isto-rijski prevaziðeno. U oåima komunista ovaj istorijski osta-tak zanatstva, s obzirom na to da je veã bio tu i da ih nisumogli sve streqati, trebalo je da preðe u takozvane zanatskezadruge. To su bile veãe radionice koje bi se za nevoqu mogleuraåunati u fabrike i tako su komunisti, inaåe opåiweniindustrijom, bili zadovoqni, utoliko pre što su ove bivše

54

zanatlije sada mogli da mirno nazovu radnicima, radnim na-rodom. Tako je ta stvar za komuniste bila rešena.

Kao što su se slabo razumevali u sve, tako su se komuni-sti slabo razumevali i u zanatlije. Osnovni preduslov zanataprestavqala je samostalnost. Nijedan zanatlija nije dobro-voqno postajao nadniåar. Zanatstvo je u prvom redu obeleÿe-no slobodom. Ni Bastijana, ni Lisi nisu mogli ubediti dapristupe zadruzi. Prkosno su ostali samostalni, bez obzirana najneprijatnije okolnosti, na neprestana šikanirawa ko-munista koji su, zato što su raspolagali zakonom, drÿali ba-tinu u svojim rukama. Uporno su nastojali da preostalim sa-mostalnim zanatlijama svakim novim ukazom objasne da je wi-hova situacija bezizgledna.

Ali time nisu daleko dogurali. Tek kada su toliko podi-gli poreze da su oni prevazišli vrednost naše kuãe, Lisi iBastijan su se predali, ali nisu pristupili takozvanoj zadru-zi. Sluÿbeno su napustili zanat, odjavili se, i nastavili darade na crno. Kao i pola sela.

Moj otac je, pak, poticao iz zanatlijske porodice, alinije bio pravi zanatlija s obzirom na to da je radio u drÿav-nom mlinu. Zanatlijska porodica mog oca Karla nije, taånouzevši, svoj status izgubila kada su komunisti preuzeli vlast,weni ålanovi su veã oduzimawem mlina prestali da budustvarne zanatlije, buduãi da se ni Karlov otac nije baviovlastitim zanatom, nego je kod drugih zaraðivao za ÿivot. Ta-ko Karl nije mogao da nasledi nikakav stvarni zanat. Mogaoje, istina, da izuåi i vrši tradicionalni zanat porodice,ali ne i da se wime bavi kao vlastitim zanatom. Zbog toga onu oåima naše porodice, a naroåito Terezije, nije više biopravi zanatlija. Mogao je da se diåi titulom zanatlije i da seizgovara time što su komunisti preuzeli vlast, ali Terezijaovaj izgovor nije istinski prihvatala, ona, i bez obzira na tošto su komunisti preuzeli vlast, nije mislila da je on spo-soban da upraÿwava vlastiti zanat. U wenim oåima Karlu suza tako nešto nedostajali praktiåno svi preduslovi. Za wuon nije bio samo nikogoviã veã i folirant koji se stalnopravio vaÿan.

Berbel smo retko viðali. Viðali smo je zapravo samo zavreme velikih praznika sela, za imendane i za Uskrs, za Bo-ÿiã i eventualno za Novu godinu. To su bili sluÿbeni danisusretawa sa sestrom mog oca. Tada bi dolazila u pratwi svo-je ãerke Marije i sedeli bi kod nas u sobi i govorili o svomradu na poqu. Najviše je govorila Berbel, a moja majka je pre-vrtala oåima kao da ÿeli da kaÿe: Kad ãe veã jednom otiãi,kad ãe veã jednom prestati? Majka je ove posete Berbel i Ma-

55

rije doÿivqavala kao teret. Uvek je, meðutim, naglašavala danema ništa protiv Marije. A šta je to mogla da ima protivBerbel, to nisam nikad razumeo. Mora da je imalo neke vezesa venåawem. Sa venåawem Lisi i Karla, ali šta, to do danasnisam saznao. Jer, åak i moja baka koja me inaåe rado upuãiva-la u porodiåne tajne, naroåito ako je trebalo da to poduprewene liåne stavove, postajala je po ovom pitawu škrta na re-åima.

Za Lisi i Tereziju Berbelina kuãa je bila neprijateqskateritorija. Bilo je to inaåe jedno od retkih pitawa po komesu se obe ÿene slagale. U tu neprijateqsku teritoriju spadalaje, napokon, i Marija, dakle moja roðaka, iako ona gotovo ni-šta nije govorila, ali vremenom sve su je više pripisivalitoj teritoriji. To je bilo najkasnije onda kada se ispostaviloda boluje od neizleåive bolesti. I kada je ova nezleåiva bo-lest uzela maha, i kada je morala neko vreme da provede u za-vodu za leåewe nerava, koji je Terezija opisala kao „ludnicu",ona je za našu porodicu bila konaåno otpisana. Moja baka bisamo nemo pogledala majku kao da ÿeli da joj kaÿe, od poåetkasam te upozoravala, rekla sam ti da sa tom familijom neštonije u redu, ali nisi htela da me slušaš. Lisi koja je padalau vatru oko sitnica takoðe je ãutala, i Terezija je sebi ubele-ÿila nekoliko poena.

Mariju su od tada svi posmatrali sa saÿaqewem, s womsu se naglašeno oprezno odnosili. Ponekad su traÿili raz-loge za izbijawe wene bolesti, navodno su je teška vrata odpodruma lupila po potiqku, Berbel je od we traÿila da na-porno radi. Drugi put je reåeno da se zaqubila u nekog Rumu-na, a Berbel joj je zabranila tu qubav. Terezija bi na sve tokratko odmahnula rukom. „To je u porodici", rekla bi.

Ponekad bi za vreme praznika išli u kuãu gde je ÿivelaBerbel. Majka, otac i ja. Majka nijedan put ne bi uspela da seobuåe na vreme, ali onda bi joj to ipak pošlo za rukom, a po-što je veã bilo kasno nismo mogli dugo da ostanemo. Jednomse otac sa svojom sestrom popeo na tavan, jer je Berbel htelada ocu pokaÿe na tavanu nešto, neko ošteãewe na krovu kojebi eventualno mogao da popravi, ili svoje zalihe kukuruza,steåene radom u zadruzi, ili ko zna šta. Pošao sam i ja. Igore na tavanu sam ugledao kovåeg. Bio je to mali, belo ofar-ban deåji kovåeg.

Kovåeg je pripadao Berbelinom sinu, bratu moje roðake okome se retko govorilo. On je veã dugo bio mrtav, udavio sejedne proleãne nedeqe u reci. To je bilo pre nego što sam seja rodio i o tome veã dugo nije bilo reåi. A kovåeg je stajaona tavanu zato što leš nikada nije pronaðen. „Reka ga nije

56

vratila", rekao je Karl. Reka ga je odnela sa sobom, daleko, ve-rovatno preko maðarske granice, prema Segedu, prema Segedi-nu, nekuda daleko.

Imao je dvanaest godina. „Nije mu dala pare za bioskop ionda je on otišao na reku", rekla je majka kad sam je jednomupitao. Lisi je smatrala da je wena zaova tvrdica. Åitava we-na sudbina je za moju majku imala veze sa wenim tvrdiålukom.

Postojale su dve reåi koje je Lisi redovno izgovarala uvezi sa svojom zaovom: „tvrdiåluk" i „sudbina". Sudbina seodnosila na nestalog muÿa, na sina koji se udavio i na ludukãi. Za moju majku su to bile koordinate jednog uÿasnog ÿivo-ta. Bio je to ÿivot kao iz romana koje je majka imala obiåaj daåita i koje je na desetine razmewivala sa svojim poznanicamai prijateqicama za koje je šila crnu odeãu. Majka je bilauvek opåiwena sadrÿajem romana što ih je åitala. Za wu je tobila åista stvarnost, uÿasavajuãa, koju je otkrivala u timkwigama. Pretpostavqam da je romane åitala da bi se samauplašila kada opet ne bi bila zadovqna svojim ÿivotom. Li-si je u svakom sluåaju bilo boqe nego junakiwama wenih roma-na. Ona sigurno nije htela da deli wihovu sudbinu, a sa Ber-bel je takoreãi imala lik iz romana kojim se sudbina poigra-la, i to ne samo pred sobom veã åak u vlastitoj porodici.

Ali pošto nije htela da se s tim pomiri tragala je zarazlozima Berbeline sudbine i glavni razlog je našla u we-nom tvrdiåluku. Tako se dvanaestogodišwak udavio zato štoje za Berbel bioskop bio previše skup. I nije li Marija ote-rana u ludilo jer je morala tako teško da radi, a nije imalaništa od toga, zato što je Berbel samo štedela a da nije ima-la ništa konkretno u vidu? Kao da je u Americi i da mora daåuva novac za povratak. Berbel je štedela bez namere, štedelaje i pronalazila svoje zadovoqstvo u svoti koju je åuvala naštednoj kwiÿici i pod jastukom. Niko u porodici nije taå-no znao koliko je novca Berbel uštedela, koliko ga je saåuva-la, samo se govorilo da ga ima veoma mnogo.

Ponekad bi Karl spomenuo štedqivost svoje sestre, tadabi sa odobravawem govorio o visokoj svoti koju mora da je sa-kupila. A preko praznika, kada je Berbel sedela kod nas ilimi kod we on bi redovno navodio razgovor na ušteðenu svotu,svoje aluzije bi zaodevao u anegdote i šale, ali åak ni wegovhumor nije je naveo da mu oda pravu visinu ušteðevine. Lisibi za vreme ovog porodiånog razgovora uvek uznemirila, jer jeoseãala da je tema uperena protiv we, a pre svega je Karlasumwiåila da on poåiwe tu priåu samo da bi wu povredio, darazgovor navodi na ušteðevinu zaove samo da bi wu kritiko-vao. Jer Lisi nije štedela. Pitawe novca bilo je jedno od

57

retkih, moÿda i jedini uzrok svaðe izmeðu Karla i Lisi. Mo-ja majka je vaÿila za rasipnu osobu. Po ovom pitawu su Karli Terezija, što je izuzetak, bili istog mišqewa. Nisu seslagali, ali su bili istog mišqewa. Smatrali su da mojojmajci novac nestaje meðu prstima.

A Lisi bi samo rekla: „Ipak ÿivimo dobro. Dobro jede-mo i dobro smo odeveni." A Karl neka pogleda malo kako seobeduje u kuãi wegove sestre, neka nedequ dana ruåa kod Ber-bel, a posle neka govori o štedwi. Pored toga moÿe slobodnoda baci pogled u ormane i da uporedi šta visi u našim, ašta u Berbelinim ormanima. Lisi bi u takvim situacijamadrÿala pravi monolog koji bi se izrodio u sveobuhvatnu od-branu wenog ÿivotnog koncepta. I otac bi zaãutao.

Debata o pitawu novca i štedwe nije za Lisi bila samonapad na wen naåin ÿivota, veã na wen brak i na mene, wenodete. Jer ona nije štedela ni kad sam ja bio u pitawu. Pose-dovala je izrazit smisao za uÿivawe i trudila se da ga i namene prenese. Mog oca je ona, meðutim, pokušavala da zašti-ti od poraÿavajuãih uticaja štedwe. Štedwa je za Lisi bilaoblik siromaštva. Oblik dobrovoqnog siromaštva, i to joj jebilo odvratno. Smatrala je da je otac ugroÿen, a wegovu se-stru s kojom se sudbina poigrala smatrala je ÿrtvom ideještedwe.

Kao pravog ideologa, zlog duha ove ideologije štedwemajka je, meðutim, smatrala Karlovu tetku, sestru wegove ranopreminule majke, koja je imala velik uticaj na svoju neãakuBerbel i taj uticaj je koristila za neprekidne intrige, kakoje tvrdila Lisi.

Karlova tetka Agnes, koja je takoðe stanovala na drugomkraju sela, i koju smo takoðe viðali samo za vreme praznika,još reðe nego Berbel, vaÿila je za zmaja ove propale porodi-ce, ostatka ove porodice u kojoj je ostao još samo jedan jedinimuškarac, najmlaði u porodici, Karl. Ako je jedini muška-rac najmlaði ålan porodice, onda je u svakom sluåaju sve po-grešno i gotovo, govorila bi Terezija.

Tako je Karl imao priliåno loš status u ostatku svojeporodice. U svakom sluåaju wegova reå se tu nije slušala. Niu našoj porodici ni u ostatku wegove porodice. U ostatkuwegove porodice banku je drÿao zmaj. Time su se mogla obja-sniti oklevawa i za nas smešni oåevi stavovi, kao i tvrdo-glavost i preterana štedqivost wegove sestre, tako da suoboje u našoj porodici na kraju prihvaãeni, jer nije bilawihova krivica što su imali ove neprijatne osobine. Oni subili štaviše ÿrtve onog zmaja tamo dole. Kada bi se reå po-vela o Agnes, Terezija i Lisi bi uvek govorile „ona tamo do-

58

le". Pri tom smo i mi ÿiveli dole, ako se u obzir uzme po-loÿaj sela, ali su nekako postojale dve vrste toga dole, baškao što su postojala dva kraja sela. Po tome naše dole, kaonaš kraj sela bilo je pravo, a ono drugo je bilo pogrešno. Usvakom sluåaju u oåima Lisi i Terezije koje tetku moga ocanikada nisu nazvale wenim imenom.

Åak i wen mršavi lik morao je da posluÿi kao dokaz zawenu zlu ãud. Zlo je takoreãi iznutra razjedalo, ali ne samozlo veã i tvrdiåluk. Ona je uopšte bila oliåewe tvrdiåluka,pravi ceremonijal majstor štedwe što je moja majka tolikomrzela.

Jedan od argumenata koji su Lisi i Terezija potezali usvom uzbuðewu protiv Agnes bio je da je ona nadÿivela trimuÿa. O ova tri muÿa se u našoj porodici nije ništa daqegovorilo osim: „Zmaj je nadÿiveo tri muÿa." Lisi i Terezijasu verovatno time htele da potcrtaju opasnost tetke moga oca.Jedan od tih muškaraca bio je, mislim, obuãar, drugi kråmar.O treãem ne mogu da se setim niåega. Ali ni o obuãaru se ni-je ništa govorilo. Spomiwalo se redovno jedino vreme pro-vedeno sa kråmarom. Ovo vreme koje je Agnes provela u kråmibilo je i najvaÿniji dokazni materijal protiv we. Ona je tadanoãu igrala za muškarce na stolu. Napila bi te qude, nagla-šavala je Terezija, i izvlaåila im novac iz xepa.


59

OSKAR PASTIOR

TONSKE VEZE

UVEK

(— a principijelno —pesma po sebi?)

pesma ne postoji. postojiuvek samo ova pesma kojase upravo åita. ali zato štoti u ovoj pesmi vidi goremoÿeš da kaÿeš da pesma nepostoji i da postoji uvek samoova pesma koja te upravoåita onda i pesma kojuti ne åitaš moÿe tebe åitati ite pesme ne moÿe ovdesamo uvek biti. vas dvoje ti i tiåitate ovo i ovo. budi s oboje na tijer te åitaju i onda kadate nema samo ovde

TONSKE VEZE

Meðu graðevinskim materijalima Portland-cement je kla-sika. I moje godine u graðevini (rane pedesete, Hermanštat)ostavile su za sobom tonske i betonske veze.

moj mali portlandski maraton tonskih vezapoåiwe na balatonu

60

gde ehnaton pliva ko štukaprate ga poluton bojaton osnovni tonu fetonu od drobqewa usisavawa meka sveÿa vekna kaošok-beton drmusawe åelik puni nabijeni beton pa penastibetona onda tlo sapun šqaka sušiti ãelije pore gvoÿðe maseprenapregnuti betontonbetonsuštinski betonodnosno praãka mršav teÿakkao gas šqunak plavac gips tras pres liveni betontorkretbetonhoho i još uvek u prvoj treãini wegove kuãepregledni prepakovani asfaltni transportni betonnajteÿi iver od cigle šut drveni betonnamerni beton, asindeton epitetonfeuille aze wašingtonremington baringtontriton plankton lapotski tonorguqa tongrgqawa tonvrskawe pastel milton moltonzvona nosevi flaute tonponton fronton foton protontripleks dupleks karton od zamene za hromoberon ãaskajuãi ton kosi sobni podtoni boston i neuspeli ton i sråani ton za jedan alabaster

ili baster kiton

O MOM SNU

Ranije, kada bih zaspao, dolazio je san. Danas,kada san doðe, veã duboko spavam. Sanje tada dolazio kasnije, danas tonem u san

ranije. Ako zaspim duboko, dogaða se da mesan, ako tada doðe, još jednom probudi,pre nego što nastavim da duboko spavam. Ranije

je to bilo ovako: spavam i san doðe. Ali kad bihse probudio on bi veã nestao — nemiran gost.Sada dolazi i odlazi nešto mirnije, dok ja

61

spavam, a ponekad je odjedanput tu kadasam budan. Tada se probudim i vidim da jetu. San mi prolazi kroz glavu, åak

i sad, ne mogu da zaspim pre nego što ode:onda svakako mora doãi. Tako je sada drugaåijenego ranije. Doðe i ode, budan sam i

spavam. Štošta mi prolazi kroz glavu kojaza razliku od ranije sve mawe liåi na san:i on dolazi i odlazi, i on me budi

tu i tamo dok ga u mislima vidim kako spava,pre nego što san doðe, taj uznemirujuãi mirkoji ne poznaje nikakav san, åak i kada sam budan.


62

MONIKA RINK

USHIÃENE DAQINE

JEZERCE

on kaÿe: tuga je jezerce.ja kaÿem: da, tuga je jezerce.zato što tuga kroz koju proleãu ribeleÿi u dolu i zaudara.on kaÿe: i krivica je jezerce.ja kaÿem: da, i krivica je jezerce.zato što krivica pquska u dolui ako ispruÿim rukudopire mi sve do pazuha.on kaÿe: laÿ je isto tako jezerce.ja kaÿem: da laÿ je takoðe jezerce.zato što se leti moÿe noãupiknikovati na obali laÿii tamo se uvek nešto zaboravi.

KAUBOJSKI ZANAT

„honest like the horsebetween my knees"

Johnny Cash

ja sam kao kauboj tako senzibilan, mogu da zamislimda sam kowi, da sam goveda, na ivici senovitih planina,mogu iz daqine da nišanim na mnogo ptica i da od wihovih perapravim mozaike koje oåevi nacije pokazuju raznim zgodamakao što je kovawe, rašåišãavawe, paqewe vatre, izgradwa crkve,

63

stvarawe dece. mogu u planinama da preÿivimi da vreme åitam iz mahovine, iz izvijenog labudovog vratakoji je kao konopac kada je suvo, a kada je vlaÿno vremepostane kitwast kao rep. no ponekad budu te noãi u planinamakada mi noÿ ispada iz ruke, kao nešto što u ovom ÿivotuviše ne mogu da koristim. kada mlaka vatra bešumno tiwai moje srce se skupi na veliåinu ptiåijeg mišiãa.tada su sve ÿivotiwe oko mene razliåite,pa i mahovina je beÿivotno tvrda. tada sam kao kaubojtako senzibilan, senzibilan kaubojski aparat.

NE IMATI: SUPSTANCE (THIS IS FOR PADDY)

izašla je u rano veåe trovaåicaja sam krenula za wom ili me ona pratila.to se u kvantnoj mehanici sadašwostinije moglo više rešiti. jer laÿnopoznaje diskretne pakete, ponåoe, nešto što jena dva ili više mesta istovremeno, stepeništa,i grad, taj grad, taj grad kada pada kišateši i hladi. hoãu za wom i za svetom,ÿelim da je tamo gde se ÿeqa i pomama nasleðujugde telo zamewuje mišqewe kao kora, golagde okruglo deblo bi stajalo u senci razbarušene krošwei gde bi se lišavawe dogodilo tako hemijski, takotemeqno, tako divno.


64

INKA PARAJ

NIJE HTEO NA TO NI DA MISLI

*

Starac zastade. Sada je bilo veoma tiho u kuãi, ovakavmir je u gradu nastajao samo u prvim jutarwim åasovima, kadasu ulice bile prazne, kada je veãina qudi još spavala. Bio jeto mir u kome se mogla osetiti odsutnost šumova u svim be-ÿivotnim stvarima od kojih se gradovi sastoje, tišina mal-tera, zidova i šina, limenih kuãišta, tišina drveta i tesa-nog kamena. Bilo je sasvim drugaåije nego na selu gde noãunije mnogo tiše nego preko dana, i to je voleo. U ranim ju-tarwim åasovima stajao bi budan izmeðu nepomiånih stvari,u celom lavirintu koji je grad bio bez svojih qudi, i znao jeda se na wega sleÿu vetar i svetlost i vlaga, a da to ne morada nešto znaåi.

Jedno vreme obraãao je paÿwu samo na zvuk povlaåewasvojih nogu i na škriputawe štapova kada bi popustio pri-tisak podupirawa kako bi ih podigao i namestio na novu, da-qu taåku. Zatim je åuo neko strugawe. Zvuåalo je kao da se is-pod kreveta izvlaåe i podiÿu teške kutije ili kartoni. Do-šao je do sredine hodnika. Stranac iskrsnu u okviru vrata,bledo se nasmeši i zatvori vrata za sobom. Soba se mogla vi-deti samo na trenutak, uzak pravougaonik, svetlosmeðe tapete,na kojima su bile nalepqene vlati trave, slame, ili wihovaimitacija, i jedan orman tankih zidova koji je izgledao nesta-bilno, više kao sanduk, nikakve kartonske kutije, ovo s wimaje verovatno uobrazio. Nisu više razgovarali. Stranac je pro-šao kroz izlaz i pridrÿao mu åeliåna vrata. Dok je u prolazuprelazio preko praga skrenuo je pogled na drugu stranu. Neko-liko koraka do vrata wegovog stana prošli su sporo hodajuãijedan pored drugog i on primeti da åovek ubrzano diše iako

65

ga nije video da skaåe ili tråi. Kada su stigli on pokaza nadruge stepenice iza kojih se nalazio drugi izlaz koji se uglav-nom nije zakquåavao. Rastaše se bez pozdrava.

Starac je znao da ãe se kroz prozor stepeništa za neko-liko åasova videti svitawe dana. Ponekad je stajao tu kadanoãu nije mogao da se smiri. Ono što je svetlelo unutra jošuvek nije bila svetlost, videlo se samo da od silueta napoqudolazi nešto svetlije, upravo u trenutku kada vazduh zatrepe-ri upitnim, pa silovitim tamnoplavim svetlom zore, dok ukuãi još neko vreme vlada tama. On iznenada oseti åeÿwu zasvetlošãu praskozorja, vratiãe se ovde u pravom trenutku, ta-ko odluåi, i pogledaãe kroz ovaj mali prozor iz kojeg se napo-qe moglo gledati kao u neko drugo vreme. Da li u buduãnostili prošlost — to je u tim trenucima bilo svejedno.

On zatvori vrata stana, drÿeãi kquå åvrsto u šaci i na-sloni se na zid. Wegov nerv išijatikus se trÿe. Sad samo dastojim, pomisli, da åvrsto pritisnem nogama tepih. Imao jeoseãawe da svom telu nudi nepomiånost kao razmenu, kojomprilikom se ovo preko puta oštro i uporno odmerava, i ondonese odluku da ne uradi ništa pogrešno da ova trgovina nebi propala.

Ali nije bilo moguãe uopšte se ne pomerati, negde seuvek pokretao neki mišiã. On potisnu zevawe, i bol ga napa-de. Oseãao je kao da se odjednom upalila jedna velika površi-na. Pre izvesnog vremena video je poÿar na naftnoj platfor-mi na Atlantiku. Plamenovi su prekrili gotovo bez ostatkapola kvadratnog kilometra vodene površine, jedna svetleãapeåurka na talasima kroz koju je duvao vetar. On se uhvati zalice, bilo je mokro od znoja. On protrqa znoj preko obraza ioseti kako se so sliva u male pukotine na usnama, a zatim pa-de. Jedan od štapova pade preko wegovih leða, on ga odgurnu ipuzeãi preðe jedan deo puta preko tepiha.

Imao je dobro pamãewe. Ne za imena, veã za lica, crtepojedinih qudi urezivale bi se u wega poput kakvog rukopisa.Znao je da je lice åoveka u hodniku veã jednom video, nije tobilo davno, mora da je bilo juåe. Ili prethodnog dana? Ne,bilo je juåe. Sad mu je bilo vruãe, i bio je uzbuðen, pokušavaoje da se seti prethodnog dana, zurio je kroz tišinu i praši-nu koju je podigao iznad poda, u jednu taåku preko puta zida,preko puta vrata od wegove spavaãe sobe, ali nije vredelo.Video je tog åoveka, to je bilo sve što je još znao, i to nijemoglo biti izbliza, zbog oåiju, wih bi se u svakom sluåaju se-tio. Na stepenicama, kada su stajali jedan pored drugog, mogaoje da vidi da taj åovek u oåima ima smeðe taåkice. Plave oåi,i pege u wima izgledale su kao neka teånost koja je sluåajno

66

upala i onda se zamrzla, kao da smeta wegovom vidu, ali jeznao da je to varka. U stvarnosti, on je sam, kao posmatraå,privuåen tim oåima, one su ga iritirale i zbog wih je previ-deo nešto drugo.

Leÿao je sada sa grudima nadole, ravno na tepihu, kao nasplavu, bilo je još metar i po do wegove spavaãe sobe. On od-luåi da pokuša da poput veslaåa sebe pomeri napred tako štoãe privlaåiti ivice tepiha prema sebi. Ako uspem, pomisli,da tako doðem do vrata od spavaãe sobe, onda ãe odatle moÿdabiti moguãe da rukama dosegnem ivicu kreveta. On pokuša datelo drÿi krutim i da samo pokreãe šake i gorwi deo ruku.

Deset minuta kasnije leÿao je na pragu spavaãe sobe, le-ÿao je s glavom na drvenom patosu i udisao miris prašine istarog sivog laka i neåeg oštrog. Seti se da pre nekoliko da-na nije na vreme stigao do toaleta. On zgrabi rukom ram kre-veta i povuåe, ali gorwi deo wegovih pantalona ostade da vi-si na pragu, dok se zadwi deo neprijatno utisnu meðu slabi-ne. Pusti krevet, raskopåa dugme na pantalonama, zgrabi pred-wi deo pantalona i gurnu ih preko ivice. Pred vratima stanase zaåuše koraci, zastajkivali su i pratilo ih je neko škri-pawe, tako je izgledalo, kao da stranac nešto iza sebe vuåe,što je bilo previše teško da bi se nosilo. On saåeka da zvu-ci utihnu i pokuša još jedanput da svoje telo prebaci prekopraga, i ovog puta mu je to uspelo, on doðe do okvira krevetai podiÿe se na wega.

Doneo je odluku da prilikom umirawa gleda u nebo.

*

Noã je izgledala kao da nema kraja. Starac se oseãao sa-svim razbuðenim. Pokušao je da razume šta je tama, koliko jeneumoqiva i apsolutna, ništa nije moglo da je rastera. Mo-gli su se osvetliti jedino deliãi jedne takve tame, svaki iz-vor svetlosti je bio smešan u poreðewu sa suncem. Svetiqke,åak i veoma jake, imale su svetlost koja je bila ograniåena,koja se mogla obuhvatiti golim okom.

Sad je bio ÿedan. Napoqu je opet prolazio tramvaj, åuoga je do mesta gde ulica ispred kuãe pravi okuku, kako kloparaiza ugla, samo jedan vagon u pravcu depoa. Izmeðu noãnog sto-åiãa i wegovog kreveta nalazila se pukotina širine dlana ukoju je ušao svojim ramenom. Ispruÿio je ruku, ugurao je izanoãnog stoåiãa pored zida i osetio boånu ivicu lavaboa.Glasna zvowava kojom bi se tramvaj preko dana uvek najavqi-vao pre nego što bi ušao u okuku sada je izostala, a i škripakoånica je bila slaba. On se izvi još malo, pruÿi ruku dokle

67

je mogao i oseti kako mu vilica pucketa od napora. Beskrajnosporo tramvaj je pred kuãom zalazio za ugao. Vagon mora da jeprazan, verovao je da to moÿe da prepozna po naåinu kako setrese, prilikom ulaÿewa u okuku, po šupqem limenom drmu-sawu.

On åvrsto stisnu zube i oseti pod jednim od svojih pr-stiju slavinu, ali nije uspeo da je okrene. U lavabou je stajalaprazna åaša vode, od jutra neoprana. On otpuhnu, uhvati sla-vinu, okrenu je u svom pravcu i onda je slušao neko vreme ka-ko voda teåe u odvod i kako se tramvaj udaqava.

A onda iznenada pomisli da ujutro stranca uopšte nijemogao videti, hotelski gosti dolaze uvek tek posle podne isledeãeg dana opet nestanu. Redelhajm je samo predgraðe izme-ðu nadvoÿwaka na autoputu i baštica, ovde niko dobrovoqnone ostaje.

On se zakašqa.Razmisli.Šta je bilo s wim, da li je on ovde dobrovoqno?Razmišqao je o tome šta znaåi dobrovoqno. Nije mogao

da se odluåi. Da li je to bio redosled okolnosti? Nešto štonekom daje moguãnost da upotrebi vlastitu voqu, vlastitu moãprosuðivawa, a da ne doðe do prisile da se u svakom sluåajuuradi nešto pogrešno, ili još gore besmisleno? Ili je onobilo suprotnost toga, unutrašwa sloboda da u svakom trenut-ku sam moÿeš da doneseš odluku, åak i u situacijama kada na-izgled uopšte nemaš izbora?

Ranija vlasnica mu je zaveštala kuãu po ÿeqi svog muÿa,wegovo prezime je bilo Miler, ime Karl, nestao je 43. na is-toånom frontu.

Sada je pio, napokon, voda mu je tekla kroz prste, nizvrat, gubila se u košuqi.

Nije imalo smisla da on bude naslednik. Nije imao po-tomke, i uskoro ãe i on biti mrtav.

I to baš Miler, takvih ima bezbroj. Slutio je u najbo-qem sluåaju ko je bio taj åovek, ali nije bio siguran.

Dobijawe testamenta napravilo je rupu u wegovom ÿivo-tu. Ponekad mu je izgledalo i kao otvor u koji je mogao da ba-ci pogled, ali samo nakratko. Samo da nasluti dubinu i ne-prozirnost koje su se tu za wega nalazile.

Nedeqe posle toga predstavqale su fazu åudovišnog uspo-ravawa. Satima je sedeo u svom stanu, na ivici kuhiwske sto-lice, nesposoban da se pomeri. Prvi put je shvatio šta za-pravo znaåi izraz ukoåen od straha, taånije, da je ukoåenostsuština straha, oseãawe unutrašweg ubrzawa, dok se sve dru-go oko åoveka sporo, nepodnošqivo sporo odvija.

68

Posetio je arhiv Vermahta. Tamo je s naporom pregledaoduge redove sa viseãim aktima, papire u kojima su dokumento-vana mesta, akcije i åiwenice ili pretpostavke o smrti mu-škaraca koji su nosili imena što su se nalazila u testamen-tu, ali mu to nije dalo sigurnost. Samo daqe pretpostavke inerešiva pitawa.

Pogledao je i spiskove sa slikama nestalih, neka foto-grafija, pomislio je, moÿda bi mu osveÿila pamãewe, ali ta-ko nije bilo, nikoga nije prepoznao. Kada bi åovek video pre-više takvih slika utisci bi se preklopili, u nekom trenutkusamo je poåeo da zapaÿa karakteristike po kojima je neka sli-ka liåila na druge koje je veã video. On sada suzi pogled ipokuša da neko vreme drÿi oåi u tom stawu: ne sasvim zatvo-rene, a ni otvorene.

Pade mu na pamet selo åije ime nije znao. Hteo je da daqemisli na protekli dan, natera sebe da misli na protekli dan,ali mu to nije uspevalo. Vide sebe kako ide po nekoj stazi, skomadom kabla u ruci. Iza wega su gorela neka kola. Kabal gaje udarao u koleno, hladan vetar mu je donosio dim u leða.

Šta bi to trebalo da znaåi, ti više ne znaš kako se se-lo zove, reåe jedan glas, nemoj se praviti pametan. Tako ne-što se ne zaboravqa.

On se trÿe. U svom stanu u Berlinu, posledwih je godi-na, tokom kojih je san postajao sve lakši, åuo sve moguãe,pucketawe dasaka na podu, starog lima na na simsu, zujawestrujomera, a napoqu daleki krik svakog pijanice. Ali ovde jebilo drugaåije. Ovde je sada ponekad primeãivao stvari za ko-je je wegov razum znao da ne mogu da postoje. Åudno mrmqawe idruge zvuke iz duboke pukotine koja je u hodniku išla popreå-no preko zida. Jedna ruÿna pukotina u vidu luka, advokat muje prilikom predaje poseda rekao da ona ide od gorweg sprataduboko do dole i da potiåe od pokušaja ranijih stanara daposle posledweg teškog vazdušnog napada na grad Frankfurtuz zaobilaÿewe statiåkih zakona ispod podruma kuãe izgradejoš jedno sklonište. Ponekad je åuo i ÿenu koja je ovde ÿive-la pre wega trideset pet godina. Kada bi pomislio na izliza-ne pragove, ili na mrqu na podu u dnevnoj sobi gde je ranijestajala wena sofa, tada bi je video kako tu sedi i åuo wenekorake, kako iz dnevne sobe ide u kuhiwu, i u spavaãu sobu, iu kupatilo, i opet se vraãa, uvek sama.

On se sada osvrnu. Pogled mu pade na jedan veliki san-duk, nem i crn je zauzimao treãinu male sobe u kojoj je spavao,ali odatle glas nije dolazio. On pomeri malo glavu i pogledana nered izmeðu ovog sanduka i drvene klupice na koju je od-

69

lagao sve što je stizalo, jednu malu lampu, gomilu kuvara, ku-tiju za cipele u kojoj je skupqao stare lekove. Zašto je ovestvari doneo ovde sa sobom? Zurio je u wih, iz wih su izbija-li prašina i ravnodušnost. A onda pogleda prema vratima,pomisli na to kako ih je pre nekoliko åasova otvorio, odgur-nuvši ih samo do pola da bi puzeãi ušao u ovu sobu. On oåaj-niåki poÿeli nalet vetra koji bi ih pokrenuo, pa prozor jebio otvoren. Ali vetra nije bilo. I spopade ga strah da ihnikad više neãe videti drugaåije, nego ovako, poluotvorene.

Wegov pogled odluta daqe, do male komode levo od vratana kojoj su leÿale åetke i jedna fascikla, u kojoj je åuvao sta-ra svedoåanstva, glas nije dolazio ni odatle. Od lavaboa we-gov pogled se spusti prema odvodu, zadrÿa se na cevi, nijeznao zašto, osluškivao je, da, nešto je åuo, sad je bio sasvimsiguran, jedan tup pquskajuãi zvuk, iz slavine je kapala voda.Bila je to sasvim obiåna stara metalna slavina, puna mrqaod sapuna. On se usredsredi na wen otvor, saåeka sledeãu kap,potrajalo je celu veånost dok nije stigla. I kada je zatim onapala, zazvuåala mu je sasvim drugaåije, bio je to glasan prete-ãi ton, u jednom metalnom prostoru koji se sve više širio,koji je bio mnogo širi od ove cevi, jedna peãina, u kojoj sekap teško i glasno poput ogromne mase kotrqala naniÿe, svedok se odjek ne bi izgubio negde dole, na kraju ove cevi, ovebeskrajno duge cevi, u dubini.

Išao sam u osnovnu školu, uzviknu, tamo nas nisu uåilistranim jezicima, nisam mogao da upamtim strana imena tihmesta.

Nije taåno znao da li su zvuci uopšte izlazili iz wego-vih usta. Ako jesu, onda su se raspliwavali u tišini sobe.

Osim toga, suštinsko, nastavi, bila je ta åudovišna okol-nost da se u svako doba moÿe umreti, i ona se morala podno-siti!

On baci pogled na siva vrata, ona se još uvek nisu po-kretala. Iznenada je imao oseãawe kao da nešto u toj reåeni-ci nije taåno.

Zurio je u prazno.Video je osam kuãa, sve prazne, i jedan ambar. Ne, to nije

bio ambar, samo je tako izgledao na prvi pogled, veã jedna du-gaåka, niska drvena zgrada sa ravnim krovom i veoma malimprozorima. Vide sebe kako podiÿe rezu, kako pravi korak una-zad sa oruÿjem u ruci. Osam puta, kod devetog puta vrata subila samo prislowena. On vide paweve sa letvama popreånopriåvršãenim preko wih, ispred toga stazu, gomilu peska.Vide otisak jednog dela vrata u pesku jasno i netaknuto ve-

70

trom. U hodniku je stajao neki stari sanduk, na sanduku petro-lejska lampa. Pored lampe je bilo nešto nagomilano, neštomeko, hladno i vlaÿno, umotano u tkaninu. Prolazeãi, onkratko poloÿi ruku na to.

Zatim je nešto åuo. Bio je to åudan ton, nametqivo uspu-tan, zarðao zvuk u tišini. On se osvrnu. Vide male stolove,snopovi prutova od vrbe, briÿqivo prisloweni uza zid, jed-nu peã napravqenu od bureta, ogromnu. Iznad velike table uåelu prostorije sa koje je lak bio oqušten do polovine zjapi-la je prašinom okruÿena bela mrqa. Ispred we je na podu le-ÿala izrešetana Staqinova slika.

Smrzavao se. Ali on se smrzavao uvek, hladnoãa ga nijeviše nikad napustila bez obzira na posleratne peãi, na belousijani koks i kasnije na centralno grejawe. Bez obzira namnoga leta koja je još imao, nešto je ostalo. Jedno ledeno, ne-dohvatno u wemu, skriveno jezgro.

Razmišqo je. Okrenuo je glavu prema peãi nastojeãi daodredi odakle dolazi šum. Kapak od peãi se klatio. Ugledajedno koleno, pa ruku. Pade mu na pamet da bi morao da imareånik. On opipa tamo gde je nekada nosio oko vrata torbicu,gotovo se uÿasnu od vlastitog dodira.

Izlazi!Povika. Duboko se uÿasnu od svog lomnog, staraåkog gla-

sa. Jedna ruka se pojavi u otvoru peãi, neko se zakašqa, izmu-åenim glasom. Na kratak trenutak on vide sunce kako obasjavaprostoriju, kao iz niåeg, i konture pušåane cevi, senku nazidu. Veã sledeãeg trenutka opet je, isto tako avetiwski, ne-stala.

Iz peãi ispuza åovek.Bio je wegovih godina, åudnovato blizu, stajao je sada

pred wim, sa tankom, plavom kosom, dopola ãelav. Wegovaprošivena jakna bila je svuda umazana åaðu.

Starac oseti kako nešto teåe niz wegove noge, u poåetkutoplo, ovlaÿivši tkaninu wegovih pantalona. Naša krivica,odzvawalo mu je u glavi. Naša krivica, naša krivica.

On pogleda pored åoveka, kroz prozor, napoqe. Poåeo jeda pada sneg. Male plešuãe pahuqe koje su se još uvek neod-luåno vile iznad krovova napuštenih kuãa. Iza kuãe se nala-zila šupa. Vrata su bila otvorena, na zidu je visio alat, is-pred wega paÿqivo nanizane prazne vreãe za ÿito. Poredwih jamice, kratke, veoma kratke, egzaktne, åetvorougaone. Kaoizbušene. Iz posledwe rupe koja još nije bila dovoqno dubo-ka, virila je lopata. Sada je bio odsutan, tako odsutan. Zaštosam još uvek ovde, pomisli, ali moÿda je to uzviknuo. Zvuåa-

71

lo je kao odjek, kao nešto što je veã åuo. Zašto sam još uvekovde? On naglo otvori oåi, s nevericom, oseti kako potisnu-to opet izbija napoqe.

Tu je nešto bilo, u tom hodniku, to je znao, pored toga jeprošao. Nije hteo da to još jedanput vidi. Nije hteo na to nida misli.


72

LOJZE VIZER

DVE PESME

PAN ¡¡

Prilikom åitawa St. Z. Reåi nisu potrebne, prijatequ moj!

Bilo je, bilo je, da, bilo je to jednom davno:U dubokoj tišini pevalo je zvono,

preuzelo je zvuk talasa,sa sobom ih je povelo, ponelo i u sebe odvelo,u sam bruj svog opirawa,u htewe svoje tvorbe,tamo kuda me wegov smeh,smeh Pana, vezanog za katarku,kuda me, poput krivice,u svesno postojawevodi.

Tamo gde u wegovom wihawuoseãam bol koji mu se nanosi,i gde je wegovo stewawe zašlo u stewawe valova.I kako se tamo wihao —pa ipak pustio koreweza novu snagu.

Nije li u tihom smehu još neroðene zore— v zarji — u nastanku sunåevog zrakaona sumwa koja se ispuwava,a koju veåito voliš?

14. jun 2007, Celovec, u 22.04

73

¡¡ DEO

1.

tako te vreme grli itako te reåi miluju itako te magla okrznula itako te rosa okruÿuje itako vrbe omeðuju obalu itako smeh nabira vodu itako kola kreãu ionda, onda je Nova godina na redu!

2008

2.

Ako ti obrišem suze,ako te wima umijem iumotam te u pamuk od tamjana,ako budeš lebdeood neÿnosti,dodir je melem.

2008


74

ALEKSANDAR NICBERG

PAD

RUSKI RULET

Za Tomasa Klinga

Moja usta — to je pušåana cev,stihovi iz we pogaðaju metu,mutno srce ove kukavice,jaåe od svakog apsinta na svetu —

najboqi Molotovqev koktelšto ga je ijedan ikad pio drug!Budimo malåice Viqem Tel,burence revolvera zavrtimo u krug!

NICBERGOVI MECI

Dva pištoqa prislonihna slepooånice svojeda meci u glavi šupqojjedan s drugim se spoje.

Bila jednom metka dvašto voleli su se opakoali se ne sretoše nikadajer glava mi beše tvrda jako.

Ne…drukåije:

75

To su sve åula dva uhapa ih pustiše da uðu unutra.Izgubiše mi se u glavi mraånoj,tu lutaju od danas do sutra.

Nikako da se sretnu, kao:loše sam nanišanio:moÿda mi je pogled odlutaoili sam smeten bio,

ili su se, moÿda, ipak srelirecimo, tu negde… ko znapa su utonuli u san, je li,a da to ni primetio nisam…

Ko zna, misao mi sinu,u nekome svemirskom kutuima još mnogo, mnogo zvezdašto ãe ih naãi na svome putu …

POQUBAC MUZE

Za Petera Rimkorfa

Sledeãih devet semafora crveno,zaboleše me od wih oåi,Saåma svetlosti vrisnu, kad eno,neki auto iza mene zakoåi.Sledeãih devet meseci pulsirahui pumpahu krv kroz taåkastu tminu.Da se na golim brdima, u mrakusve rane raspire i onda razminu.

I deveto åudo svetsko se zbi:rodi se devet malih crnåiãa!A onda više od osmoro ne bi:ili ih ipak devet krije priåa?Niko ne vide da magla se pomaqai šuwa sva mokra, slutiš li joj dah,dok je tanak otvor od vrata, ko sabqane preseåe na dve polovine, na mah!

76

Auti, umorni da bacaju blesak,lutaju po purpurnome tragu.Kad odjednom, uz torweva tresakdevet crkava pokaza svojih satova snagu!Pred bistama belim sve beše obamrlo —kad neko kriknu ko da iz mrtvih usta!To su ga tada poqubile u grlodevet muza mermernih usta.

PAD

„Pareil a la feuille morte."Paul Verlaine

Padoh sa trinaestog sprataU grad što ko potop blista.Poput pahuqice bele,poput jeseweg lista!

Padam li, il sveåano lebdim —srebri se oko mene sadarazbijeno okno od prozorai zajedno sa mnom pada…

Åudim se kako sunce prÿi.Ili to dole ispod menegle, neke ÿivotiwiceu asfaltu sijaju pogrebene.

Jeguqe tramvaja,qudi — šareni kao šqunak!Vedro lepršaju zastavebrodova gde ãu potonuti lak.

I ja ãu tu leÿati,da sveÿi azur me miluje.I valovi ãe me wihatisa zlatnim pramcem galije.

Otvori padobran pluãa,raširi ruke, sit me se nadiši sada.Kad ãe me najzad progutatislana voda poplavqenog grada?

77

Moj let kao da nema kraja,jer sam zauvek izgubio vreme.Hoãe li krivuqa mog pada stati,i zraåna struja opet podiãi breme?

Padam, padam i padamniz spratova trinaest, bez bola!I sunce, gle, postaje meduza,zavijaju vatrogasna kola.

Dole se okupqaju qudi,saobraãaj je stao, zakråen.Paÿwa! Que pasa! Attention! —Odjekuje sve jaåe i jaåe.

Korali od bezbroj rukuWišu se prema meni polako!…O, ako još nisam paodanas ima da padnem svakako.

* * *

Pruÿam ruku kroz granui šaku mi grana opasuje:Kao salivena odgovara.Da li neko i u meni stanuje?

Ko to svoju ruku gurakroz moju i batrga wome?Vetrovi pomeraju blagograne ko u parku pitomome….

Ali ko iza vetrova stoji?Za wima se prašina tušti,oni mi qušte koru,od wih mi lišãe šušti.

Tada povukoh ruku.Kad proðe noã, pred zoruiz prstiju mi se iskrade meseci zapliva po obzoru…


78

JOHANES VAJDENHAJM

TRI PRIÅE

„SPLETKA I QUBAV" KOD REMLINGERA

Jednom, u vreme kada je Simon Lazar još išao u školu,došlo je na gostovawe u Marezi pozorište iz Novog Sada. Iu Novom Sadu su, kao i u Mareziju, qudi govorili najmawetri jezika (srpski, nemaåki, maðarski), samo što tu više ni-je svako poznavao svakoga; to je opet imalo i svoju dobru stra-nu, jer muškarci, kada bi hteli da se zabave, nisu bili upu-ãeni samo na domaãu „Plavu rupu"; u Novom Sadu, do kojeg sevozom putovalo sat i po, postojale su, naroåito u okoliniÿelezniåke stanice, daleko veãe i raznovrsnije moguãnostida se åovek zabavi nego kod domaãeg Grajfenštajna. Tamo je,naime, bilo pevaåica — a one nisu bile tu samo da zveckajusvojim dairama. Nad Novim Sadom se protezalo ono isto nebokao i nad Marezijem, samo je u cenama postojala razlika. Jer,ovde nije posluÿivana „krigla piva" ili „špricer" nego åi-sto vino na litru — a u pozadini, u separeu, åak i ono penu-šavo vino, koje je deåaku bilo poznato pod nazivom „Karlo-vaåki biser". Pevaåica, na koju je pao izbor mladiãa, pre ne-go što bi s wime nestala iza zavese, svoje daire predala binekoj od svojih koleginica, koje su, pušeãi cigarete, sedelejedna pored druge na stolicama i pijuckale mineralnu vodu.To je bilo mesto na kojem su poodrasli deåaci iz Marezija„zaradili" prvi triper (što ih je ispuwavalo ne malim po-nosom). Ali na kartawu su ipak ostajali u svom Mareziju, jerNovi Sad u tom pogledu kod wih nije bio na dobrom glasu: ta-mo ãe te, govorili su jedan drugom, opeqešiti i skinuti dogaãa… Ali to nije bila jedina vrsta veze koju je Marezi odr-ÿavao sa Novim Sadom. Kada je Simon (ako se dobro seãa)imao jedanaest godina, gostovala je u Mareziju jedna pozori-

79

šna trupa iz Novog Sada. Na granici izmeðu Novog i StarogMarezija nalazila se gostionica Remlinger — ona je, kao isve veãe mareÿanske gostione, pored pivnice i kafane, ima-la i jednu salu sa pozornicom. — Meser se tek prekjuåe odše-tao i u taj kraj da vidi, da li još postoji Remlinger iz wego-vog detiwstva. O da, i Remlinger je još postojao; samo se,prirodno, sada više nije zvao Remlinger, i veã iz daleka jeåuo zvuke dva saksofona, pa je, buduãi pravo dete Marezija isvikao na sasvim drugaåiju muziku, odmah produÿio daqe. Ra-dije bi åuo jasni zvuk neke trube. A zapravo je samo još jed-nom hteo da pogleda salu, u kojoj je nekada izvedena Šilerovadrama Spletka i qubav. U istorijskim kostimima i na srp-skom jeziku… Izvodili su je glumci Narodnog pozorišta izNovog Sada, gde je, dakle, osim kafanskih pevaåica bilo joši drugih umetnika. Glumci nisu bili smeštani kod Grajfen-štajna, nego negde na kraju sveta, kod srpskih porodica, zakoje Grajfenštajnova publika nikada nije åula. Zbog toga suse Novovrbašani malo qutili, pa gotovo da niko od wih nijeni došao na predstavu — pogotovo što se u wihovim srcimaodvijala tiha borba izmeðu wihovog Fridriha Šilera i onognesretnog srpskog mladiãa, Gavrila Principa, koji im je uSarajevu, usred bela dana, ubio wihovog habzburškog nadvoj-vodu Frawu Ferdinanda. Na kraju je ipak poneki Nemac oti-šao na tu predstavu — iz poštovawa prema Šileru, od kogaim je u seãawu ostala zanosna balada Ronilac, koja je samo ma-lo bila pala u senku balade Zvono, koju su svi morali kod pro-fesora Karla Štoka da gruvaju napamet… Deåak je sedeo nasvojoj stolici u dvorani i samo slušao i gledao otvorenihusta. Ti Srbi su igrali ovu Šilerovu dramu kao da se radi ojednom od poznatih dramskih komada nekada popularnog ne-maåkog pisca Rinalda Rinaldinija, dok su qubavne scene igra-li tako kao da se ne radi o drami nego o qubavnoj poemi…Svega toga je Simon postao svestan tek kada je Spletku i qu-bav video i na nemaåkim pozornicama. Tada je tek poåeo dauåi srpski jezik, pa je razumeo samo svaku treãu reå — a ipakništa od svega toga nije zaboravio. Novosaðani su komad togdana davali dva puta: popodne za gimnazijalce, a uveåe za od-rasle. Zatim je pozorišna trupa otišla daqe za Kulu, Crven-ku, Oxake — Mareÿani su opet mogli u sebi da trijumfuju, jersamo je kod wih Šilerov komad dva puta izveden, dok suostali morali da se zadovoqe jednom predstavom, jer nisuimali svoju gimnaziju kao Mareÿani… Postojalo je neko vre-me, u kojem su rivalstva ovakve vrste bila sasvim prirodnastvar u mareÿanskoj sredini, ali niko povrh svega nije mogaoda povezuje da ãe jednoga dana sve to biti poremeãeno i dove-

80

sti do opšte tragedije; a za to, ruku na srce, tada i nije bilonekog vaqanog razloga.

Jer, gde u celom svetu postoji još selo koje je u stvarivarošica, i varošica koja je u stvari selo? I gde je to jošseqak posle obavqenog svakodnevnog posla oprao ruke — ionda pošao na sedeqku kod Fridriha Šilera?! Ali Meser dosada nikada nije oseãao potrebu da svoj Marezi predstavi jed-nom izdanku naroda pesnika i mislilaca, pošto su wegovavisoka merila dobro poznata, a sam Meser ne bi mogao tek ta-ko da se pomiri s tim, ako bi neko sa Rajne zavrnuo nosempri pomenu wegovog gnezda na Kanalu cara Franca. Nemasumwe da bi takvom izdanku nešto odbrusio, ako bi se usudioda o wegovoj ravnici iskaÿe neku nepovoqnu reå… Samo kodTeodore Leÿene, mada rodom iz Drezdena, nije morao da sepribojava da bi se prema wegovoj zaviåajnoj ravnici moglaodnositi nekako s visine, što je gotovo bilo pravilo koddrugih. Teodora je nasuprot takvima i te kako pokazivala ve-liko zanimawe za Marezi, pa i odnos meðu wima više nijemogao da bude poremeãen.

NEZABORAVNO SVE DO DANAŠWEG DANA

U petoj deceniji wegovog ÿivota na Rajni po wemu se veãodavno nije moglo primetiti da je stranac. Odavno se prila-godio ovdašwim obiåajima, odavno više nije skidao šeširkada bi nekoga pozdravqao i odavno više nije padao u oåi sasvojim neprestanim „molim" i „hvala." Svega toga se odvi-kao. I onog tvrdokornog „Pardon!" Åovek novajlija u nekojsredini, pogotovo tuðini, lako moÿe da skrene paÿwu na se-be ovim ili onim postupkom, ovom ili onom frazom, pa jenastojao da se odvikne od starih i prihvati nove navike; nakraju se još jedino po akcentu moglo zakquåiti da nije izovog podnebqa. A do ovoga, kao oznake prepoznavawa, bilo muje u svakom sluåaju stalo! Govorio je pomalo onako kako se go-vori u Beåu, pomalo u Pragu, i pomalo kao u Kajzerslauternu.U svakom sluåaju, sa onim grlenim i kotrqajuãim „r", u åemuje video najdragoceniji deo miraza koji je poneo iz svog za-viåaja.

Sada je Simon Lazar Meser veã ceo jedan qudski vek ÿi-veo na Rajni, ali je još uvek, pre nego što bi ušao u kuãu,najpre o otiraå vaqano obrisao svoje cipele, kako je to kaodete nauåio na dowem Dunavu. A u åasovima dokolice bivaobi svestan toga da ga je celog ÿivota, poput kakve senke, posvim gradovima sveta, neprestano pratila åeÿwa za Marezi-

81

jem. Znao je: sve do kraja ÿivota pratiãe ga wegovo detiwstvo.Ili moÿda on wega… Ali veã odavno niko nije po wemu mo-gao da vidi da je obuzet åeÿwom za zaviåajem — ta on je u me-ðuvremenu zavoleo ÿivot na Rajni. Taånost ÿeleznice, nastotine vrsta hleba, na stotine vrsta mesnih proizvoda… Opo-riji miris sapuna… U Panoniji su qudi nedeqom popodne uzslatke kolaåe pili belo vino. I posle toliko vremena setiose odjednom da se najmirišqaviji sapun zvao „Elida". Bio jeto sapun koji se koristio nedeqom i jedino se mogao kupiti udrogeriji Ignaca Rojtera, poreklom iz Transilvanije. Tokomnedeqe koristio se obiåan domaãi sapun u velikim kockama,a wega je baka kuvala u zadwem delu dvorišta na otvorenoj va-tri, koju su pas i maåka zaobilazili u velikom luku…

Ali, kako to da mu je to upravo sada sve opet palo na pa-met — posle toliko decenija? Oseãao je da mu preti opasnostda potpuno utone u seãawe… Ali, ima li iåeg lepšeg od seãa-wa? Blago onom ko u svako doba moÿe da se uvuåe u kuãištesvog seãawa. U tome bi najmawe bio ometan, kada bi sam nakiši šetao duÿ Rajne, od „Stare carine" do „Visokog Euge-na", i istim putem se vraãao natrag. Teretni brodovi, novogtipa gradwe, neåujno su promicali pored wega u svojim kon-vojima, ali je još uvek bilo i starih teretwaka sa svojimprisnim štektawem i potmulim mumlawem, što ga je podse-ãalo na brodski saobraãaj na Kanalu u zaviåaju. Parobrod bivišekratnim oglašavawem sirenom najavqivao svoj dolazak,a iz priobalnog ševara bi krenulo nekoliko mladih plivaåa,dijagonalno se upuãujuãi prema brodu, pa bi se popeli u åunkoji je svaki parobrod vukao za sobom, dok je mali pas, koji jespadao uz svaki brod, jarosno kevtao i gotovo se iskidao nakomade, a onda bi ponovo zanemeo, pošto bi posledwi momaknegde nestao u vodi. Laveÿ pasa bio je neizbeÿni sastavnideo Marezija; on je mogao da se åuje i dawu i noãu. Istim Ka-nalom stizao je iz transilvanskih šuma i ãumur, koji je mno-gim mareÿanskim krojaåima i bakama bio potreban za pegla-we. I to mu je ostalo u ÿivom seãawu do današweg dana: onajopori miris ãumura, koji su Cigani spravqali negde u ovojnepreglednoj ravnici. Oni bezimeni Cigani koje nikada neãevideti licem u lice. Cigani koje je on znao bili su drugaåi-ji: oni su nosili smoking i svirali su iz veåeri u veåe go-stima u hotelu „Grajfenštajn", osim ponedeqkom. Primaš bise obiåno odvajao od svoje „bande" i išao od stola do stola,ne prestajuãi da svira na svojoj violini; zastao bi kod dama,duboko se nagnuo i svirao im na uvo. A ponekada bi neki odbogatih trgovaca stokom, na oåigled gostiju, pocepao novåa-nicu od hiqadu dinara na dva dela: jednu polovinu gurnuo bi

82

u otvor primaševe violine, a drugu bi zatakao u xepiã svogprsluka, pa bi Cigani toliko dugo morali da mu sviraju, dokim oåi nisu gotovo iskoåile iz oånih dupqi, da bi konaånoblagoizvoleo u ranu zoru da im uruåi i drugu polovinu novåa-nice. Od svega toga, meðutim, na kraju se u seãawu odrÿao sa-mo gorko-slatkasti miris ãumura.

U vreme kada je Marezi bio na vrhuncu svog razvoja po-stojao je tamo ciganski primaš o kojem su još potowe genera-cije priåale da nikada nije išao peške nego samo fijakerom.I da je wegova ÿena neumorno, iz dana u dan, peglala izgu-ÿvane novåanice koje je on, u xepu svojih åakšira, iz noãi unoã, donosio kuãi.

Svakim danom Simona Lazara Mesera obuzimalo bi seãa-we na te davne dane. Najbogatiji meðu bogatim seqacima ni-kada nisu sedali u obiåne i svima namewene koåije; oni suposedovali svoje sopstvene åeze i wima bi se nedeqom popod-ne provozali u neku vrstu šetwe u beskrajna poqa, da svomkowu-qubimcu pruÿe priliku da se istråi, ali i da osmotrekako je ponela pšenica ove godine. Put u poqa vodio je kroz„Libru", cigansko naseqe na najisturenijem delu mesta; tamoje u malim kuãicama, napravqenim od naboja, prebivao pose-ban svet sa mnogo bosonoge dece, koja su se u uzvitlanoj pra-šini za opkladu utrkivala sa elegentnom koåijom sve do krajanaseqa. Kada bi seqaci malo više popili i u razgovoru po-menuli „Libru", rekli bi da tamo prebivaju bonvivani… Me-ðutim, tamo je prebivao i podebqi oštraå noÿeva po imenuMoci, koji je uvek naglašavao da on i wegovi nisu Ciganinego Egipãani. Moci je svoja oštraåka kolica gurao ispredsebe istom onom nemarnošãu kojom su vitki Liåani ispredsebe gurali svoja sladolexijska kolica — samo što se wegovznak prepoznavawa za okolni svet nije sastojao od prodornogzvuka zvonceta, nego od zvukova, od kojih bi se svako sav naje-ÿio: naime, od jednog paråeta kose poloÿene ukoso na kamenitoåak koji se obrtao oko svoje ose, tako da su se naokolo ši-rili prodorni neprijatni zvuci; tim svojim brušewem pre-stajao je åim bi neko došao i doneo mu nešto da naoštri.

Sve je to, åak ovamo do Rajne, pratilo Simona LazaraMesera tokom celog ÿivota — tiho i istrajno. Ujutro bi po-gledao kroz prozor i video decu kako idu u školu. Tada bi muopet pala na pamet wegova prva qubav i kako se zvala ona ma-la Maðarica: Halaši Roÿika, a uistinu se to nije zbilo uškoli nego još u zabavištu. Bio je veliki odmor, sva su decapojurila napoqe na dvorište, a u torbama su imala svoju uÿi-nu. Roÿika i Simon su iz dana u dan delili svoju uÿinu; Ro-ÿika bi mu dala da odgrize od wene uÿine, a on woj od svoje,

83

i to uvek polovinu. Ali tada se jednog jutra dogodilo da je ne-koliko minuta zakasnio i kada je izašao u dvorište, ugledaoje svoju Roÿiku kako stoji s nekim drugim! Bez mnogo okoli-šewa strgao je s ramena svoju torbicu s uÿinom, zavitlao jenekoliko puta i tresnuo je o glavu — ali ne svoje neverne Ro-ÿike, nego o glavu svog rivala koji ništa nije slutio (wegovoime nije zadrÿao u seãawu), pa je ovom preko lica poteklonekoliko kapi krvi. A wega, napadaåa, vaspitaåica je otpre-mila natrag u zgradu i tamo ga zatvorila — u orman! Naime,tu je stajao jedan stari orman koji je iskquåivo sluÿio u tesvrhe: svako ko je bio nestašan, dospeo bi u orman. U wemu jebilo mraåno kao u xaku i malo je mirisalo na orahovinu. Mo-guãe je da je vaspitaåica raåunala s time da ãe nestaško po-sle pet minuta provedenih u mraånom apsu zamoliti za opro-štaj i obeãati da ãe biti dobar, na šta bi ga, naravno predsvima, pomilovala, ukorila i opomenula da ubuduãe bude do-bar — sve to kao primer drugima. Ali mangup je ãutao. On selepo smestio u ormanu i nije davao glasa od sebe. Ta tvrdo-kornost imala je za posledicu da je sve do zvona u jedanaestsati ostao u ormanu. Naime, on se nije plašio mraka (ali tovaspitaåica nije mogla da zna); u bakinom podrumu je isto ta-ko bilo mraåno i tamo mu se još nikada ništa nije dogodilo.No, ipak je malo zasuzio, ali se to više nije videlo kada jeizašao napoqe. Moguãe je da se qupka Roÿika oseãala kako seoseãaju dame kada se neko oko wih otima. To, doduše, nije mo-gla da mu kaÿe, jer je više nikada nije pogledao. Ubrzo zatimpoåeo je svoju uÿinu da deli sa drugom.

Nezaboravno, sve do dana današweg… Nezaboravno, kao iwegov prvi silazak u jednu mareÿansku grobnicu. Na jednojsvadbi je deda dobio upalu pluãa i åetiri dana kasnije je odtoga umro. Na svadbi, koja se u „Beloj laði", kao i sve svadbe,otegla preko tri dana i tri noãi, još je bodro plesao, pa jeonda, onako oznojen, seo u hodnik kroz koji je duvala promaja,tu je popio i hladan špricer — svoj posledwi, uostalom.Stariji qudi su tada još plesali u papuåama, uz zvuke plehmuzike, na sve strane su lepršale sukwe ÿena. Da bi se boqeklizalo, pod dvorane je prethodnog dana bio posut narenda-nim sapunom… Seãawa naviru… Kosi prolaz vodio je dole uporodiånu grobnicu, u kojoj je uz zidove na policama biloporeðano više kovåega, velikih i malih, i nekoliko sasvimmalih — belih deåjih kovåega, ostali su bili crni. U unutra-šwost grobnice prodiralo je taman toliko dnevne svetlostida je, posle nekoliko trenutaka obnevidelosti, bio u stawu daproåita imena na novijim kovåezima; na starijim su slovaveã bila izbledela. Bilo je tu tako tiho da mu je naprosto za-

84

šumelo u ušima. Bila je to wegova prva poseta podzemnomsvetu. Kasnije, kada bi se toga priseãao, åudio bi se da mupri tome uopšte nije bilo muka. Samo mu je srce brÿe zaku-calo — toga se još dobro seãao. Kao i imena grobara: zvao seKaukarajt. Sa Kaukarajtovom kãerkom išao je u školu, ali we-no ime je u meðuvremenu zaboravio.

Kada mu je bilo åetrnaest godina, majka je s wime pošlakod krojaåkog majstora Burbaha da mu uzme meru za prve dugaå-ke pantalone. Pošto se majka o svemu dogovorila s majstor--Burbahom (o boji, te da li da budu od domaãeg ili stranogštofa), ona je otišla i krojaå je onda svojim santimetrompoåeo da mu uzima meru. U ono vreme su upravo bile u modipantalone sa širokim nogavicama: „Moda iz Beåa!", govori-li su Mareÿani znaåajno. Morao je da stoji mirno, lako ra-širenih nogu, dok je majstor s kwiÿicom izmeðu zuba i olov-kom iza uha, åuånuo ispred wega i poåeo da ga opipava sa svihstrana. Åas je merio (mrmqajuãi onako za sebe brojke), åas bisantimetar obesio oko vrata, uzimao kwiÿicu iz usta i olov-ku iza uha i nešto beleÿio. A onda ga je, ne pogledavši ga,upitao: „Sa koje strane nosite?" To pitawe morao je da pono-vi, pošto deåak nije odmah razumeo šta je majstor mislio satim „nositi". Ali po tome što je ovaj pitawe ponovio nagla-šeno diskretnim muškim glasom, shvatio je da je majstor--Burbah mislio na „onu stvar", pa ga je svega oblilo rumeni-lo. Da li sa desne ili leve strane? Za dobar kroj burbahov-skih pantalona to je bilo odsudno pitawe! Kakvo åudesno vre-me, kada su takva pitawa još bila vaÿna! No, još dugo posletoga pitao se ponekada, da li ga je wegova majka namerno osta-vila samog kod krojaåa, jer je znala da ãe mu ovaj postaviti topitawe…

Kada bi kao dete dobio temperaturu i leÿao u krevetu, ukuãi se jednostavno govorilo „Deåak ima vatru…" Iz toga je umeðuvremenu postala „groznica" — jezik detiwstva se zakuku-qio. Ali ostale su slike — beskrajno obiqe slika. Veã kaodete „igrao" je u pozorištu. Na Sv. Nikolu se u velikoj salikod Grajfenštajna davala amaterska priredba, neki ne bašpoznati maðarski pozorišni komad, u kojem je sudelovao kaojedno od dvoje dece koja se pojavquju u predstavi. Wegova ulogase uglavnom sastojala u tome da sa malom Knitle Juliškom,kao svojom sestricom, leÿi u krevetu. To je bilo dve-tri go-dine pošto je Srbin Gavrilo Princip u Sarajevu nasredulice ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda; u sve-tu je tada bio rat (i nije do danas prestao), a u Marezijuse igralo pozorište. I mala Juliška je sa malim Simonommirno leÿala u krevetu, leÿali su kao mali brat i sestrica.

85

Posle toga ih je ÿivot zauvek razdvojio. Ali to nije biowegov posledwi nastup u pozorištu. Ono što je nekada poåe-lo na dowem Dunavu, nastavilo se gotovo ceo jedan ÿivotnivek kasnije na Rajni. Tu se ÿene više nisu zvale Juliška ne-go Rozemari. I tako ga je Rozemari Šiler nedavno upitala dali bi moÿda imao voqe da nekoliko sati igra ulogu novinarai on je na to odmah rekao „da" (kao što je uvek prihvatao svešto bi mu ÿivot ponudio). Sebe samog je jednom šaqivooznaåio kao „libera" — što je otprilike trebalo da znaåi dauvek za sve ima vremena. Rozemari Šiler ga je, dakle, angaÿo-vala da u jednoj od mawih sala za sednice Gradske veãnice bu-de jedan od novinara koji su pred kamerama trebali da disku-tuju o alkoholizmu. Time se otrgao od hiqada svojih uspomenakako bi aktivno imao udela u neposrednoj stvarnosti koja gaje veã decenijama okruÿavala.

RUŸA SA STRAŸILOVA

U Mareziju su se qudi puno svaðali, i to još od malihnogu. Mareÿani nisu voleli da ãute; za wih je ãutawe bilosrebro, a govorewe zlato. Bila je dovoqna i najmawa iskra pada im iz usta sune prava vatra… Jednog dana deåak Simon se,s rancem na leðima, ranije nego uobiåajeno vratio iz škole,jer je uåiteq Vajman, jedan oseãajan, tih i miran neÿewa,usred nastave opet dobio ÿuåni napad. Deåak je veã na dvori-šnoj kapiji åuo svaðu u kuhiwi: kuãom su istovremeno odjeki-vala dva ÿenska glasa, ali tako da se nije moglo razumeti oåemu se zapravo radi. Jedan je bio glas majke, a drugi glas bake— majåine majke. Samouvereni glas moje majke nasuprot povre-ðenom glasu obudovele bake, åiji je muÿ, Bog da mu dušu pro-sti, Janåi-baåi, poginuo u Srbiji (niko nije znao gde mu jegrob). Kada je deåak po obiåaju širom otvorio kuhiwska vratada se javi da je stigao iz škole, prestravio se od scene koju jeugledao: majka je viåuãi iz petnih ÿila mlatarala mesarskimnoÿem ispred bakinog nosa koja je takoðe vikala… Kako su sevrata otvorila, dunula je promaja, od åega su se ÿene malopribrale i noÿ je bio spušten. Tada je majka ugledala svogsina u vratima. „Marš u svoju sobu!" obrecnula se na deåakai istovremeno noÿ bacila u ãošak, i time je svaða bila pre-koraåila svoj vrhunac. Otac je bio u kancelariji i o svemutome nije znao ništa i nije ni ÿeleo da zna; kada je uveåe do-lazio kuãi, najvaÿnije mu je bilo da tu vlada mir. Wegovetamnoplave oåi umele su da sevnu gnevom, kada bi se zakavÿi-le tri ÿene pod wegovim krovom: tašta, ÿena i sluškiwa.

86

Ali nikada, ama baš nikada u takvim situacijama nije dola-zilo do toga da padne krv — mnogo kasnije, u tuðini, sinu jeodjednom postalo jasno da se tada u kuhiwi uopšte nije radi-lo o mesarskom noÿu nego samo o noÿu za seåewe hleba. Ustvarnosti je sve to ipak bilo sasvim blago i bezazleno.

Nekoliko kuãa daqe, u Kafegase, samo sa osojne strane,stanovala je mala Ema Buk. Ona je u proleãe rado sedela naklupi ispred kuãe i na noktu palca imala bubamaru. Simon jenemo stajao pored we i samo posmatrao; znao je da sada ne smeda govori, jer bi se inaåe Ema Buk naqutila na wega. Ona jebila kãerka jednog loÿaåa, a jedan od Simonovih snova bio jeda postane loÿaå! Loÿaå! Bez wega ne moÿe da se kreãe nijed-na lokomotiva… A povrh toga se loÿaåeva kãerka još zvalaEma — kao nijedna druga u Mareziju. Sve druge su se zvale Ka-tarina ili Elizabeta, Vera ili Magda, Ruÿa ili Jefimija.Postojala je samo jedna Ema — i to još u neposrednom kom-šiluku! Dakle, Ema Buk je sedela pred svojom kuãom s bubama-rom na palcu i pevala: „Boÿja bubice, poleti! Boÿja bubice,poleti!" Tako je pevala sve dok bubica na kraju nije raširilasvoja prozirna krilca — i odletela! Onda bi i Ema poskoåi-la i svojim ruåicama poåela da mlatara kao da su krilca…Ali jednog dana, u blagu poznu jesen, Simon je otkrio da nemaviše Eme Buk! A na wenim kuãnim vratima bila je zakaåenatamnocrvena hartija sa ovalnim crnim peåatom opštinskoglekara. Još pre nego što su mareÿanska deca nauåila da åi-taju i pišu, znala su: u kuãu sa tamnocrvenim plakatiãem nesme niko da ulazi, jer u toj kuãi vlada šarlah! Šta je to, tajšarlah? To je jedna opaka bolest. Moÿe li od we da se umre?Da, dete moje, od toga moÿe i da se umre… I Ema Buk je ondastvarno od toga umrla. Dok je kod kuãe bila poloÿena na odaru trpezariji, deåak nije smeo da ode ni blizu wene kuãe, a ka-moli da uðe unutra — baka mu je to strogo zabranila, rekavšimu: „To je tamo sve zakuÿeno, sve je tamo zakuÿeno!"

A onda je ipak, sakriven iza jednog duda, posmatrao kakoiznose wen mali beli kovåeg. I neprestano je zamišqao da sekod we u kovåegu nalazi jedna boÿja bubica i da joj pravi dru-štvo, pa ga je to umirilo. Ema Buk je bila deåakova prva qu-bavna pesma i ona je još zadugo odjekivala u wemu. Ona je po-stala prethodnica cele jedne male legije mrtvih koji ãe gapratiti kroz ÿivot.

Još jedno od blaÿenstava detiwstva sastojalo se u srebr-nastosivoj panonskoj prašini, koja je u sebi krila razna bla-ga, åas ove — åas one vrste. Tako je za svakog deåaka posebandoÿivqaj bio, kada bi u prašini našao kowsku potkovicu.Jer, po uvreÿenom verovawu, naðena potkovica donosi sreãu

87

— samo je trebalo u wu pqunuti i onda je zavezanih oåiju ba-citi iza sebe. Ali ponekada bi se u sivoj prašini ukazao sjajizgubqenog dinara! Mareÿani su svoj sitniš nosili u xepupantalona, pa je ponekada iz xepa ispadao poneki novåiã, kaolastavica iz gnezda. Jednom mu je wegov drugar Emerih pri-šao na ulici, uzeo ga pod ruku i poveo u stranu pod drvo itamo mu tutnuo u ruke novåanicu od dvadeset dinara. „To samnašao", objasnio je ozbiqnog izraza lica. „Dvadeset za mene,dvadeset za tebe…" Dvadeset dinara! Našao! Našao u zemqiåuda i åudesa, koja postoji samo u detiwstvu. Ali samo što jedeåak sa svojim blagom stigao kuãi, pojavila se Emerihova ba-ka. We su se plašili svi u ulici (Kafegase), od jednog krajado drugog, u duÿini od hiqadu metara; dovoqno je bilo da po-digne svoj glas i sve bi oko we zanemelo. Sada je podigla svojglas na malog Simona, koji je o svemu imao samo neke nejasneslutwe. „Ovamo pare!", zagrmela je baka. „Ovamo pare!" Ispo-stavilo se, naime, da je Emerih blago koje je „našao" u pra-šini ukrao kod kuãe — i lepo ga drugarski podelio sa Simo-nom: jednu novåanicu za wega, jednu za sebe!

Na kraju Marezija, u pravcu Pribiãeviãeva, nalazio seseoski pašwak, nazvan „Bikara", gde se svojevremeno krio åu-veni srpski harambaša Åaruga. Svakog jutra (osim zimi), krozmesto je od jednog kraja do drugog prolazio mesni kravar i od-vodio iz ko zna koliko kuãa krave na pašwak. Taj kravar sepri tome sluÿio odreðenom opremom: jednom malom limenomtrubom i dugim biåem s kratkim rašqama, kojim je veomaspretno umeo da „puca". Jednog dana su ÿandari jurili odbe-glog harambašu Åarugu, koji je za svako dete bio pojam. Åarugaje preko Dunava pobegao u ravnicu i kada je prispeo u Mare-zi, on se bez ikakvog zazora pomešao sa kravama; za to vremesu ÿandari obilazili kuãu po kuãu i nisu ga našli. On setiho bio ušuwao meðu krdo ovih mirnih ÿivotiwa i one ganisu odale. O Åarugi se u celoj zemqi priåalo da je poharaopodosta bogatih qudi i otetim blagom darivao siromahe, pa jeotuda potraga za wim i liåila na traÿewe igle u plastu sena.Na wega je napola odrasli deåak uvek mislio, kada bi åitaonemaåku priåu o lopovima Cundelhajmer i Cundelfrider; ovisu bili tako spretni da su ispod nasaðene kvoåke umeli daizvuku jaja, a da ova pri tome ništa ne primeti, nego je mir-no i spokojno daqe sedela na svojim jajima.

Celog ÿivota je Simon Lazar Meser ÿiveo od „zaliha"svog detiwstva. Najpre je ÿeleo, kada odraste, da bude kravar,a kasnije mašinista. Kada bi baka to åula, samo bi rekla: „Tomoÿeš da zapišeš u oxak!"

88

Jedne nedeqe u leto, reformatski crkveni hor, u kojem jeotac pevao kao bariton, pošao je na izlet u Srbiju. Ÿelezni-com preko Dunava do Sremskih Karlovaca i zatim pešice go-re do Straÿilova, gde se, kako se u Mareziju znalo, nalaziogrob Branka Radiåeviãa, koji je u cvetu mladosti umro od tu-berkuloze. Simon, koji je zastajao svuda gde je imalo nešto dase vidi, bio je zaostao iza društva. Na izlazu iz SremskihKarlovaca neki stariji åovek potkresivao je pred svojom ku-ãom ruÿe; on je dozvao Simona do plota i rekao mu: „Tvoj ri-val poklawa ti jednu ruÿu…" Stari je oåevidno åuo da dru-štvo koje je prolazilo pored wegove kuãe govori nemaåki — iSimon je prvi put u svom ÿivotu dobio jednu ruÿu na poklon.Sa srpskom ruÿom u ruci, åuo je kako je wegovo društvo u da-qini zapevalo nemaåku pesmu: „Kome Bog dobro ÿeli, togašaqe u svet beli. Da mu pokaÿe åudesa sva, po brdima, doli-nama, wivama, rekama…" Simon je sakrio svoju ruÿu pod ru-kav jakne i imao ju je još niz godina. Sve dok se u meteÿu rat-nih godina i ona nije izgubila. Kao što se izgubio i nestaostari Marezi. Pa sada u jednom sasvim drugaåijem svetu po-stoje jedna Teodora i jedna Rozemari, kojima je, koliko god dasu bile razliåite, jedno bilo zajedniåko: one nisu ništa zna-le o Straÿilovu i tamošwoj ruÿi. Apsolutno ništa.

Preveo s nemaåkogTomislav Bekiã

89

O G L E D I

SLOBODAN GRUBAÅIÃ

KWIŸEVNOST I STVARNOST

Kao što po lepoti nema ravna zavetnom ili nadgrobnomlatinskom zapisu, tako po zagonetnoj, zgusnutoj mudrosti, ne-ma ravna Kafkinim dnevniåkim beleškama. Uvek mi je predoåima wegova „parabola o åitaoåevom kaÿiprstu" iz 1916. go-dine, naoko zapisana bez svrhe i povoda. Tih nekoliko reåe-nica saÿimaju sa bezliånom veliåanstvenošãu sve što svettreba da zna o pisawu i åitawu.

„Jedne olujne noãi — dok je vetar oštro nosio kišu prekonajmawe kuãe — neki student, koji je na mansardi sedeo nad svo-jim kwigama, zaåu glasan krik. On skoåi i oslušne, ali sve bešetiho. 'Mora da mi se priviða', reåe u sebi i nastavi da åita.'Ne priviða se', tako se, posle kratkog vremena, poreðaše slovau kwizi, sama od sebe. 'Priviða', ponovi on i krenu da ispravqaslova, povlaåeãi prstom duÿ uznemirenih redova."

Sve u prvi mah liåi na pokušaj da se uhvati taåni oseãajonog mladalaåkog sna koji obara kao grom, kad åovek zaspi nadkwigama, obuåen, otrgnut od svega, prenut usred sna, åvrstog ipotpunog, usred utonulosti koja je tolika da ima svoja åuda idruge oblike blagoslova. Ali privid i zbiqa mewaju mesto. Uliku studenta, koji je i åitalac, i tumaå, i pisac, Kafka dra-matiåno inscenira mesto stvarnosti u åitaoåevoj svesti. Izazavese teksta, iza literarne i stoga samo prividno ureðenestvarnosti — tamo gde se nalazi druga zavesa od kišnih kapi— oglašava se krik u oluji, jedan od najstrašnijih simbolakoje moÿe da uzme opasnost. Naglo provaquje „prava", sup-stancijalna zbiqa, pred kojom åitalac, s mukom, ponovo na-vlaåi zavesu. Wegov strah od stvarnosti ravan je strahu prvihteologa da ãe se pocepati zavesa u Hramu. Da ãe slobodni di-jalog sa tekstom odvesti ovaj obezboÿeni svet pred neke noveoltare. Kao da sluti da mu na ramenima sede ona dva anðela

90

Erazma Roterdamskog što zapisuju wegove dobre i rðave po-misli dok gleda u duge redove uznemirenih slova, i ne zna dali ih je svojim prstima ubio ili oÿiveo.

Nije li sve to varka åula? Neki „izgred uma" iz Hofma-novih priåa — kazna zbog zatvarawa oåiju i bekstva u iluzijuumetnosti. Zbog bekstva od stvarnosti ili podlosti sudbinekoja veã negde, preteãi, åeka. A grešni åitalac još naivnoveruje da je u tom trenutku u skladu sa suštinskim razdvaja-wem stvarnosti od fikcije, istine od iluzije. Veruje da jekwiÿevni tekst drugaåiji od svih ostalih tekstova upravo potome što se wegova poruka ne moÿe proveriti na zbiqskojstvarnosti koja taj tekst i wega, kao primaoca, okruÿuje u åa-su åitawa.

A moÿda je samo reå o inverziji Hofmanovog aforizma:„Stvarnost je ono što se åini, a åini se da nije ono što je-ste"? Ako je ta pretpostavka taåna, onda i ova Kafkina slikapoåiwe na drugi naåin da se otvara, da se para sa svog kraja.Onda je košmar jedini vid lucidnosti, u kojoj åitalac prsti-ma ispravqa stvarnost, kao da krišom zamotava ÿivi perga-ment sa ubodima sopstvenog tetovirawa. I onda, zacelo, nijeciniåno pitawe: Hoãe li se åitalac oporaviti od smrtono-snog udarca što ga je ÿivot zadao tekstu?

Okoreli racionalisti smatraju da se time kolebqivo stro-poštavamo u besmisao. Oni drugi, veã formirani u školikolebqivih, u školi postmodernih „poklonika fragmenta inedoreåenosti", kako ih naziva Sioran, usredsreðuju se naono što je pisac preãutao. Na ono što je mogao da kaÿe, nabeline izostavqenog i wegove neme dubine — kao da u svakojstrofi prepoznaju udisaj pesnika, a u svakoj završenoj reåe-nici mesto na kome hvata dah. Tako od tumaåewa kwiÿevnostistvaraju „literaturu izdisaja", vraãawa onog što je prethodnobilo uzeto. I tako svako od wih, na svoj naåin, stupa u Ira-cionalno.

Jedno je ipak sigurno: Kafkina parabola govori o tomeda je tesni savez izmeðu teksta i åitaoca poåeo da se kida.Telo teksta ne åini više celinu sa našom voqom, sa našimduhom, sa onim što moramo, iako nespretno, da nazovemo åi-talaåkom dušom. Pobuna slova je ovde åudan izraz jedne sop-stvene voqe, sopstvenog stava. Odraz nekog nemog prkosa. Aligovoriti o „nameri" samog teksta, o skrivenoj intentio operis— ne znaåi li to: ponovo krišom uvesti nameru pisca kaoåuvara tumaåewa, kakvu nalazimo još u najstarije doba? Pre-poznajemo je, oÿivqenu, kod Umberta Eka, u Otvorenom delu.Kao kod zabludelog jevanðeliste, ona samo pojaåava veåita pi-tawa. Da li mi, åitajuãi, stupamo u dijalog sa autorovom sve-

91

šãu, ili se pisani znaci sami, preko tumaåa, pretvaraju usmisao? Ko je stvarni gospodar fiktivnog sveta?

Tekst je pozorište. Ako Kafkinu scenu na mansardi za-mislimo kao elizabetansko pozorište, onda pred sobom ima-mo pojavu „izlaska iz uloge", kada se glumac obraãa publici,okreãe stvarnom ÿivotu. Kada „napušta radwu", razbija ilu-ziju. I kad uloga sama, uloga kao takva, govori o sebi kao oulozi — s ubistvenom negacijom. Posle elizabetanaca, uosta-lom, ko još zna da ubija svoje likove?

Moÿda samo Šekspirovi prevodioci. „O, tuÿna je sud-bina nas, dramskih uloga!", stoji, na primer, u komediji PrincZerbino, romantiåara Ludviga Tika, åiji se prevodi Šekspi-ra smatraju uzornim:

„Mi zapravo uopšte ne postojimo. Mi nismo ništa drugodo vazduh, deca neke tuðe mašte, pokrenute wenom samovoqom.A pri tom niko od nas ne zna šta to zaoštreno pero moÿe jošda nam priredi!"

Ovako samosvesna, Uloga postaje sama sebi predmet o ko-me razmišqa. Åini to ironiåno, sa distance, poput podeqe-nog romantiåarskog Ja, åiju estetsku projekciju i predstavqa.Toliko samosvesti zbuwuje: Uloga ima uvid u vlastitu privre-menost, u dramaturšku uslovqenost svoje egzistencije. Odavdeje samo korak do ironije sa kojom likovi upozoravaju pisca dapazi šta stavqa u kwige, „jer sve to na kraju oÿivi, a neãetek tako da nestane". Ili do grotesknog pitawa sa kojim ŸanPaul Rihter presreãe svog junaka iz kwige: „Vi ste, dakle,moj glavni lik? A ja sam Vas zamišqao sasvim drugaåije!"Ili, najzad, do magijskog realizma Knuta Hamsuna koji u Mi-sterijama opisuje fantastiåan dogaðaj — prati ga lik åitanekwige.

Sada treba podvuãi razliku. Jer svest koju slova u Kafki-noj paraboli imaju, ide u red najšokantnijih inverzija. Slo-va nisu samo glavni junaci teksta. To su ÿiva biãa koja rav-nopravno uåestvuju u konstituisawu stvarnosti u postupku pi-sawa. Otud i naše naivno pitawe u postupku — åitawa: Zarne bi bilo neoprostivo da se nisu upregla u koåije smisla ida im nije data moguãnost da se i ona izjasne? Liåila bi naone Pirandelove likove što bezglavo teturaju i lutaju, upor-no tragajuãi za piscem. Jer slova ovde ne objašwavaju sebe,veã svet izvan sebe. Posle upada u taj svet, u sferu „pravogÿivota", wihova svest se vraãa u kwigu, duša se vraãa u telo,u zatvoreni prostor fikcije — gde slova iskaåu iz reåi, re-åenice iz stranice, gde plamte za raspravom, ne sa autoromnego sa åitaocem.

92

A on, åitalac, zatoåen u kulu što svetli u oluji, onakokako to zahteva metafora pune posveãenosti tekstu, on je, uisti mah, podvrgnut tipiånom procesu „propitivawa" i „sa-slušawa". On je u pritvoru u kome se vodi doÿivotna istragau sudskom predmetu egzistencije. Drugim reåima, on je u pro-cesu koji ne moÿe da izbegne niko. I u kome je tekst — sum-wivo okupqawe slova.

Svi smo mi roðeni u zamku, kaÿe Kafka. Samo su onisreãniji zameweni u porodilištu. Takvima je moÿda dato dapromisle i poåetnu situaciju tumaåewa za koju nema jaåe sli-ke od beline što okruÿuje olovne otiske. Sa jednim izuzet-kom, a to je upravo slika slova što podrhtavaju pod åitaoåe-vim prstima. Jer upravo zato što se ne ponašaju kao nepo-kretni olovni vojnici, nosioci nekog nepromenqivog smi-sla, veã kao pokretne alatke nevidqivog Duha kwige usled åi-jeg miga i znaka svi pokreti prstiju postaju glumci, slova se,povratno, vezuju uz te pokrete sa strašãu jednog još neuhva-tqivijeg duha — duha prenesenog smisla, koji svoje nevidqivobiãe iznenada stavqa na veliku pozornicu. Spomenik ovomduhu podigao je veã Migel Servantes upozoravajuãi da u svakojkwizi postoje „skriveni åarobwaci, koji ãe nas zaåarati zakaznu što hoãemo da ih uništimo". Zato sa slovima treba po-stupati obazrivo, kao sa ÿivim biãima. Ona su prenosiveskele smisla, svakodnevno sklone padu ali i podizawu. Onase stalno pomeraju na tektonskoj mapi teksta.

Demon Tajtivul je o tome strogo vodio raåuna u sredwemveku. Popularni lik ðavola u engleskim moralistiåkim ko-madima skupqao je sve „izostavqene, pomerene ili nejasnoizgovorene reåi u liturgiji" i tako, jednom za svagda, silovi-to koliko i duhovito, ukazao na vaÿnost wihovog poretka icelovitosti (Mankind, 1425). No, sve je to tek poåetak. Kakvuim je daqe ulogu pripisivao ovaj rogati „gospodar mraka" satako razliåitim a ipak sliånim imenima: Titivullus, Tajtivul,Devil, Teufel? U zavisnosti od mesta koja zauzimaju, slova for-miraju reåi koje uzdiÿu ili unizuju. U suprotnom, ako se po-grešno sloÿe, mogu postati „cveãe zla". Mogu postati naju-bojitije oruÿje koje lako uništava i wih same i duh kwige.

Ali zar duh kwige nije posledwi utopijski kriterijum?Ona krajwa linija odbrane za åoveka od spisateqskog ili her-meneutiåkog zanata? I zar osnovni smisao takvog duha nijepuka inscenacija samog sebe, prozirna maska pojavnosti kaotakve? Ne zastupa li, najzad, taj nevidqivi, metafiziåki Nar-cis jedan proces u kome svako „za" i „protiv", svaki sintak-tiåki obrt sa kojim „dokazi" padaju kao zavese, odslikava itegobni proces stvarawa teksta i wegovog tumaåewa? A to

93

znaåi: jedan proces koji, u krajwem ishodu, potvrðuje da jeIstina ipak na strani „slova".

Jer, doÿivqaj fikcije, iluzije koja ima svoj koren u spo-qašwem iskustvu — takva dobrovoqna samoobmana sadrÿi usebi neku unutarwu, metafiziåku istinu koju ništa ne moÿepokolebati. Kroz hiqade godina, preko svih provalija, duhåitaoca, sumwiåen i iskušavan, nauåio je da pobegne na taj-nim, jedino wemu dostupnim koåijama samoobmane, prevare isna, i da tako izbegne ispred vladavine stvarnosti. Imamoumetnost, govorio je Niåe, da ne bismo umrli od istine.

Ovo je, razume se, tek jedna strana medaqe. Jer, taåno je daIstina moÿe da ubije åoveka, ali ni Laÿ ne moÿe da ga pro-maši. Kako god bilo, sve se verzije ove teorije mogu lakoprimeniti. Najpre ona naivna, po kojoj su åitaoci jednostav-no prezasiãeni stvarnošãu, pa im ne ostaje mnogo koncen-tracije za umetnost. A zatim ona filozofska, egzistencijal-na, po kojoj se stvarnost ili podrazumeva ili izbegava, jer seu woj odvija drama åiji se kraj unapred zna. To je drama štoraða horror vacui koji zovemo prazninom. Na tom poraznom sa-znawu poåiva ceo naš fiziåki, psihološki i metafiziåkiuÿas. Vidimo sopstvenu prolaznost. Gledamo je otvorenih ilizatvorenih oåiju, sasvim svejedno, pošto je prizor poznat iuvek isti. Tešimo se iluzijom o uspešnom bekstvu iz bezna-deÿne stvarnosti — kako bismo joj se, iz samilosti, vratiliposle nekoliko vekova.

Wen simbol je Anton Rajzer. Junak teorije åitawa izMoricovog „psihološkog romana" napisanog pre ravno dvaveka, vraãa se u velikom stilu na kwiÿevnoteorijsku pozor-nicu. Anton Rajzer isprva åita intenzivno, svega nekolikokwiga, a potom ekstenzivno, nasumice i sve brÿe, sve što mudoðe pod ruku. Wegova soba postaje dnevni boravak velikiharmija, ratova, elementarnih nepogoda, porodiånih tragedijai qubavnih susreta. Fiktivno je postalo stvarno; wegov ÿi-vot simulacija ÿivota; on bez predaha ÿivi tuðe zagrqaje ipoqupce, tuðe sreãe i nesreãe kao svoje, za sopstvene nemaprostora. Vlasnik wegovog ÿivota postala je štampana reå.Zavisnosti od åitawa nema kraja, pretvorila se u bolest, svedok i sam nije poåeo da piše i misli samostalno.

Iz toga Moric razvija jednu romantiånu teoriju, koja seoštro suprotstavqa burlesknoj Rableovoj fantaziji. Priåi onezasitom åitaåu Gargantui koji proåitane kwige zna napa-met, i to — natraške. Kod Morica kritiåko i odmereno åi-tawe odnosi pobedu nad „bezobalnom rekom proåitanog". Onnajpre predlaÿe da se u svemu vidi neka vrsta brodoloma i dase, što pre, „zatraÿi pravo boravka na novoj obali". U su-

94

protnom, istina o tekstu ãe takoðe isplivati na površinu,ali kao davqenik. Tu istinu, koja je istina-davqenik, morasmoãi hrabrosti da sagleda åitalac trezvene samosvesti. Išta ãe se desiti? Kao da iz te silne vode, kao nekad, ima dase stvori svet. Poput teretnog broda u oluji, „istinska kon-strukcija" ãe, posle kolapsa, pod usamqenom zastavom novogestetskog imperativa, isplivati na obalu zajedno sa åitavimnizom novih umetniåkih dela.

Åitalac kao Natåovek. No tu se namera ovakvih teorijane završava. Wihova pretenzija je priåa za sebe. Nije uzaludNiåe svog Natåoveka najpre zamislio kao Åitaoca. Jer, velion: Åitaoci su drugaåiji! Oni znaju ne samo kako tekst funk-cioniše, nego i šta izaziva ono stawe kada se utisci lepenajpre za åula a zatim za dušu, kada usled toga — pred isti-nom umetnosti — stvarnost izgleda kao varka, i kada se kodåitaoca nešto pokrene u grudima, neki jauk, neka daleka, spo-ra i gusta jeka, kao tamni ton teškog gudala ili kao bolnikrik u Kafkinoj skici.

Ali da svaka svest ima neko telo, kao i obratno, da ru-kom ispisano „telo teksta" ima neku svoju, samostalnu svest— da tekst „misli", da je postao tema koja diše, kao u vremesholastiåkih rasprava — taj refren novog spiritualizma na-lazimo veã kod Martina Lutera. Jer, ako veã prizivamo glav-ne svece u kalendaru ovakvih teorijskih pobuna, treba se naj-pre setiti wegovih spisa. Tu je slovima data jedna vitalnadimenzija, jedna energija koja preobraÿava i tako bitno utiåena gotovo sve stvari u prirodi i ÿivotu, pa tako i na sveståitaoca.

Slova sâma upozoravaju tumaåa: „Neãeš ti nas u sebepreobraziti (kao što jeretici to åine), nego ãeš ti sebe unas preobraziti." Slova upozoravaju kuda to moÿe odvestionoga ko sebi uzme slobodu da ih protumaåi stvarnošãu kojase nalazi izvan wih. Ko spoqašwim saznawima uvezuje smi-sao teksta u åvor. Bila bi to ðavoqa posla jednog otpadnika ijeretika, åoveka koji se leåi u paklu i åisti u garu. Jer, isti-na je uvek na strani slova. Najmawe zbog onog drevnog —Scripta manent! Najviše zbog Luterovog otpora eklezijalnojideologiji posredništva i wegove jednako „neodstupne" vereu svetu samodovoqnost teksta. Sola scriptura! — glasi, uosta-lom, prva teza slavqenog i osporavanog „slavuja iz Vitenber-ga", åija ãe opojna pesma o nedodirqivosti slova, kod tzv.transmontana, „onih preko brda", u Rimu, zvuåati kao „kre-štawe poludele ptice". Doduše, tolika Luterova vera u tekstmoÿda je bila puki opijat za potiskivawe svesti o sopstvenojnesigurnosti, o nesigurnosti jednog, u isti mah, dozlaboga

95

praznovernog åoveka koji je verovao u demone i uklete ÿivo-tiwe, u pobaåaje dece koje su izazvali zli pogledi, u predska-zivawe buduãnosti, u magiåne reåi, u snove.

Kako god bilo, Luter je na kraju pobedio tumaåewe iz pu-ke poboÿnosti, jer je na wegovo mesto stavio tumaåewe iz uve-rewa. On je slomio veru u autoritet teksta, jer je vratio auto-ritet vere u tekst. On je zvaniåne, crkvene tumaåe pretvoriou laike, jer je laike pretvorio u zvaniåne tumaåe.

A to veã liåi na ambrozijanski Tedeum. Reåi su tekst za-jedniåke molitve åitaoca i autora. Kwiÿevnost, nesputana iraskošna anarhija slika, znaåewa i znawa, suÿava svoje funk-cije i mutira naviše u duhovnom lancu. Postaje deo liturgi-je, obred u kome je kontrola razumevawa dostigla stepen savr-šenstva. Smisao je samo jedan, i svaki dijalog se pretvara umonolog, koji više ne moÿe dovesti do „proterivawa iz hra-ma". Vidimo da je tu veã odavno bio rešen onaj Kantov pro-blem — kako se moÿe uskladiti odnos izmeðu åitawa i tuma-åewa. Odgovor i kod Martina Lutera glasi — tako što auto-ritet teksta postaje tumaåeva sloboda.

Analogije su i ovde brojne. Kao što je za Kafku pisawebilo „oblik molitve", tako je i åitawe, zapravo, bogosluÿe-we, a suština je nauåiti misliti, jer se taj dar boÿji odvijau paru. Uåewem udvoje, u nemoj zajednici s kwigom, åitalacizoštrava um pronalazeãi rešewe za svaki spor ili nesugla-sicu. Ovaj se „razgovor" odvija za radnim stolom, pred svoje-vrsnim oltarom åiji naziv na hebrejskom znaåi teva, to jest„reå", ali i Nojeva barka, a simboliåno oznaåava da se u olu-jama svakodnevnog ÿivota åovek moÿe skloniti u boÿju reå,kao u Nojevu barku. Iza zavese je skrivena Tora, sveti svitakkoji se iznosi i åita pred vernicima. Ukoliko smo u procesuåitawa, onda smo „laki i mudri"; ako ne åitamo, onda smo za-tvoren sistem, neprijemåiv za znawe.

Jer — sve se iznenada mewa kada, iskopåani iz metodolo-škog steznika, prvi put na koÿi oseãamo vazduh prirode ume-sto oklopa teorije i vidimo kako nam duša i telo postaju ra-wivi i neÿni. Kada se bez teorijskog balasta naðemo nasamosa klasicima i svim onim velikim što pred nama iskrsavakao „Apriori oslobaðajuãe reåi". Sa onim što nas ostavqabez daha u åasu kad muwa udara u magnetno poqe naših najdu-bqih, najintenzivnijih doÿivqaja. Pred nama iskrsavaju „gra-fitne" metafore kwiÿevnosti iz doba romantizma, iz tako-zvane „predistorije evropske moderne". Kwiÿevnost se, tada,poredila sa drvenim ugqem, jer ovaj gori samo zato što je veãgoreo. Ali da bi se razlikovao od hladnog ugqena, mora sestalno potpaqivati.

96

Krunski dokaz åitalaåke podvojenosti krio se u åarolijikristalizovanog ugqenika. Kao grafit, on je najmekši, kaodijamant — najtvrði mineral u kosmosu. Uzeta iz prirode, izÿivotne stvarnosti, ova slika je na spektakularan naåin pre-neta na duh åitaoca, na wegovo raspoloÿewe — na ono štopogaða nerv åitalaåke publike. Uporište za ovo poreðewe jeu sledeãem: kao što tela istog hemijskog sastava mogu imatirazliåite oblike, tako se, veã prema stawu duha, ukazuje i åi-talaåka „dimorfija". To je dvostrukost „stvarnosnog" odnosaprema tekstu, a on u potpunosti zavisi od našeg saznajnoginteresa.

Hladna kristalografija intelekta pokazuje, naime, izve-stan red. Upuãuje na metodiånost za kojom bismo uzalud traga-li u teånim kristalima srca. Na to upozorava Kantov uvid dasubjekt i objekt razdvaja nešto treãe — kategorije i opaÿajnioblici razuma. Tom vaÿnom uvidu pripisan je znaåaj istorij-skog skoka u metodološku buduãnost. Ali meðu onima štoprave beleške na margini Kritike åistog uma, vidimo i vaj-marskog ministra finansija Getea, i danas merilo za proce-nu vrednosti u kwiÿevnosti. On je procenio da su velikimislioci veliki i u svojim greškama. I da je Kant, taj „maliHamanov magistar", i „veliki filozofski mandarin", neštovaÿno — prevideo. Jer, kao i ÿivot, umetnost izmiåe dikta-turi pojmova. Nešto je uvek izgubqeno u prevodu na intelek-tualne termine: „Sve što je u subjektu, nalazi se u objektu,ali i malo više. Sve što je u objektu, nalazi se u subjektu,ali i malo više."

Da li je onda tumaåewe uopšte u stawu da pravilno pro-ceni istinu dela? To je suštinsko pitawe na koje, u Simposi-onu, odgovara Platon: lepotu odreðuje istina kao sadrÿaj le-pote. Ali istina ne izlazi na videlo kroz razotkrivawe, veãkao slikovito „izgarawe omotaåa" prilikom ulaska u gustusferu ideja. Kao predavawe plamenu umetniåkog dela, u komeformalni, spoqašwi kalup dostiÿe najviši stepen uÿarenesvetlosti. Koliko je, meðutim, ovaj odnos izmeðu istine i le-pote — odnos koji pokazuje kako je istina razliåita od pred-meta saznawa kojeg po navici poistoveãujemo sa wom — pogo-dan da rasvetli prirodu odnosa izmeðu stvarnosti i teksta?Velike metode tumaåewa prikazuju svet umetnosti u poretkuideja. Pojmovne konture u kojima se to odvija veã su odavnolomne. Ali sami sistemi zadrÿavaju svoje vaÿewe kao pokušajopisa jednog sveta — onako kako ga je dao Platon sa uåewem oidejama, Lajbnic sa monadologijom, Hegel sa dijalektikom.

A što su autori intenzivnije nastojali da ocrtaju slikustvarnosti, to su tumaåi raskošnije zidali zgradu pojmova

97

koji slikaju svet ideja kakav je u osnovi teksta. Autore ovdetreba shvatiti još u onom znaåewu koje su tom izrazu prida-vali stari Latini. To jest, u znaåewu da je auctor — od latin-skog augere — onaj koji „uveãava" postojeãe, pošto su oni timterminom oznaåavali vojskovoðu koji bi osvajao novu teri-toriju.

No, iako je umetnost u suštini išla nekim svojim no-vim putem, samo se uzgred i nervozno osvrãuãi na rezultatemišqewa o sebi, ipak su ponegde ta mišqewa bitno uticalana stvaralaåke tokove u woj, na wene promene. Nastojeãi dausmere i programiraju, da oblikuju ukus, ona tvore neku vrstuzodijaåkog znaka u zvezdanom sistemu umetnosti pisawa. To jekonstelacija, taånije, zbirni pojam odreðenih pravila kojasu, po konsistentnosti i ubedqivosti, u najmawu ruku, dora-sla svakoj poetici. Woj se suprotstavqa još uvek ÿiva navikada se tekst objašwava autorovim ÿivotom, pa samo treba za-hvatiti iz tog tobolca, iz te škriwe s pismima i slikama,iz tog okovanog kovåega kao iz celokupnog qudskog i porodiå-nog arhiva.

Åitawe je drevna veština, još od talmudskog nauka o åe-trdeset i devet slojeva znaåewa u svakom odlomku Tore. Seti-mo se Šagalove slike na kojoj vidimo dvojicu starih Jevrejaokrenutih naglavaåke kako åitaju Toru. Neka i tu Šagalovusliku, opet, svako tumaåi kako ÿeli — makar i naopako — alipresudan ostaje ugao u tumaåewu. Kao pri åitawu zvezda, uvekse pomaqa ono åega u našem opaÿaju nema. Jedno se piše,drugo se åita, treãe znaåi. „Spekulisati" je u izvornom zna-åewu predstavqalo posmatrawe neba i prouåavawe zvezda åijise odraz vidi u ogledalu. Zato se ogledalo kao površina kojaodraÿava raznoliku i bogatu simboliku smatra vaÿnim ele-mentom u dostizawu odreðenog znawa. „Zvezde" u kwiÿevnomtekstu su fiksirane; ali su linije koje ih povezuju i prelama-ju svetlost varijabilne. Da li je zbog toga interdisciplinar-ni pristup više doprinosi ili oduzima nauci o kwiÿevno-sti? Moÿe i da oduzme i da doprinese, ali sam po sebi nijepanaceja. To je, kaÿe Uspenski, kao kada bismo pitali slika-ra da li sme da se upotrebi zelena boja.

Ako je, meðutim, namera pisca da stvori jedan svet umet-nosti koji empirijski svet automatski ukquåuje i apsorbira,onda tumaåu pripada uzvišena pozicija izmeðu nauånika iumetnika. Umetnik pravi skicu za jedan mali svet ideja, upra-vo zato što ga zamišqa kao poreðewe. Tumaå ga rasklapa takošto ga deli na pojmove. Sa nauånikom ga povezuje interes zaraskrivawe iluzije. Zato ga jedno ukoreweno shvatawe i sta-vqa uz bok nauåniku, i to åesto kao minorniju pojavu. Sa

98

umetnikom ga, opet, vezuje smisao za metafiziku raspoloÿewa.U istoriji uma, raspoloÿewa su relativno kasno ozbiqnoshvaãena. Buduãi površna i nepouzdana, nošena fluidom ne-uraåunqivosti, neukroãena „emotivnom inteligencijom" —spoznajna moã raspoloÿewa smatrala se mawe vaÿnom od wi-hove „navike" da svaku rasudnu moã potisnu ili prekriju za-nosom, opsenom, neåim opojnim što ne priznaje stvarnost,nego vlastiti wen doÿivqaj u sebi. Ona otkriva našu potre-bu za kompenzacijom, za pripovedawem. Narrare necesse est.

2.

Oduvek je, meðutim, egzegeza podrazumevala sukob s tek-stom. Åitaoci su anarhisti. Oni vole pitawa, na primer: Za-što? Tumaåi vole odgovore. U wihovoj filozofiji umetnostipreovlaðuje postupnost, jedan tip razmišqawa koji vodi „ko-naånim stvarima" i pri tom ima pred oåima svog uglednogpretka, Sokrata. Izuzetnim se åini to što je Sokrat otkqu-åao prostorije u koje stupamo a da ne primeãujemo da su zawih kquåevi kod Sokrata. Mi smo Sokratovi podstanari åe-šãe nego što to naša sujeta hoãe. A on ništa drugo nije nihteo, jer ništa drugo nije voleo — kao majeutiku, kao „aku-šersku metodiånost" misli, sazdanu od govora i protivgovo-ra. Od veštine provokacije koja kod sagovornika stvara „pro-duktivnu nedoumicu", a u posledwoj izvesnosti „poraða" pret-posledwu neizvesnost.

Iako je osnovni filozofski motiv åuðewe, tumaåewe od-nosa literature i stvarnosti lišeno je zaåudnosti i para-doksa. Ono ima neke svoje zlatne zakone. Nedoumicu nameãeogroman broj naizgled novih a zapravo starih, nasleðenih isamo potisnutih, perspektiva, pravila i propisa. A pravilasu, govorio je veliki prosvetiteq Haman, „vestalske device:jedino rešewe je da se siluju". Gromke i uticajne su to bilereåi. Odjekivale su skoro dva veka u svesti bogobojaznih tek-stologa, ali i deklarisanih agnostika. Niåe se u toj meriuÿasavao propisa i kanona da je preporuåivao navlaåewe ru-kavica onima koji uzimaju u ruke Novi zavet.

Pa ipak, hladne apstrakcije kojima druge nauke krote ne-preglednu raskoš konkretnog ovde pokazuju elastiånost i ve-štinu pokretqivosti nasuprot lancu dedukcije. Urowene utekst, one pokazuju trajnost istraÿivawa nasuprot fragmenta-rizaciji u pregradama krutog sistema; ponavqawe motiva na-suprot pravolinijskom apstrahovawu; obiqe zgusnutog pozi-tiviteta nasuprot negatorskoj polemici. Time se sloÿenost

99

tumaåewa prema „drugoj", pisanoj stvarnosti ili „stvarno-snoj", realistiåkoj prozi ne iscrpquje, ali se svakako pou-zdanije nagoveštava.

Opisana je, meðutim, veã davno — u zaboravqenoj teorijisaznawa iz vremena Geteove emotivne saglasnosti sa Šarlo-tom fon Štajn. Ili, mawe sentimentalno: iz vremena zature-nog nauåno-kwiÿevnog projekta Roman o kosmosu. Svodi se naåetiri naåela. Prvo, da je svako åitawe kulturološki uslo-vqeno. Drugo, da hermeneutika mora uvaÿavati samosvest i sa-movoqu (Eigensinn) pojedinog teksta. Treãe, da tekst, kao auto-nomna stvarnost po sebi, povratno oblikuje i našu objek-tivnu, empirijsku stvarnost, pa samim tim i wegovog tumaåa.I najzad, da on, tumaå, ne moÿe bez svog anðela spasewa —prakse.

Drugim reåima, tumaå je i danas najmlaði carev sin, kojije prošao jednu prepreku, ali ga åekaju još barem tri. On tre-ba da pokaÿe da li je tekst umetnost ili nešto što se samotako zove u nedostatku boqeg imena. A zatim, nije li i samotumaåewe umetnost ili puka veština presovawa senki da bise iz wih izvukla esencija stvarnosti. I najzad, ono najteÿe:da li autorovo svesno zalaÿewe iza zavese fikcije moÿe dapromeni naš pogled na prirodu stvarnosti.

To samo potvrðuje da odnos åitawa i tumaåewa nije pukiodnos potåiwavawa i kontrole, veã odnos otvorenog sukobaili uzajamnog dopuwavawa. Nije tajna da je taj odnos još uvektajna. Jer, ništa nije kao tekst i ništa nije tako mistiånokao individualni doÿivqaj. A on, pojednostavqeno reåeno,moÿe imati sasvim razliåit karakter, zavisno od prirodeteksta, najviše od toga da li je reå o teorijskom ili literar-nom diskursu. Uvek je, meðutim, doÿivqaj „Maja koja slovaspaja", dajuãi im — ili oduzimajuãi — prostor da dišu, da seboqe åuju i lakše „izraze".

No sada je, kod Kafke, taj doÿivqaj dat neposredno, u ÿi-voj sceni. Prepušten vlastitoj igri, dramsko-aktivnoj avan-turi skrivawa i raskrivawa, tekst se u isti mah javqa kaodvostruki suparnik — kao moãni konkurent stvarnosti i kaoquti kontrahent tumaåa. I pri tom podseãa na jarosnog filo-zofa Fihtea koji prebacuje Kantu da samog sebe ne razume.

Znamo, takoðe, da je za mnoge pisce — od Filona Alek-sandrijskog do Dostojevskog — fiktivni svet bio „stvarnijiod stvarnosti". Navešãu danas gotovo zaboravqeni primer.Dok je pisao Evgeniju Grande, Balzaku je prijateq Ÿil Sandopriåao razne novosti. Balzak ga je prekinuo: „Sve je to lepo,no vratimo se stvarnosti. Priåajmo radije o Evgeniji Gran-de!" Ideja je jasna: najåudesniji dogaðaji su zapravo stvarni,

100

najapstraktniji dijalozi se shvataju bukvalno, najbizarnije re-åi su citati ÿivota.

Ali obrnuti fenomen — „prodor" teksta u stvarnost, iz-let u noãni svet, u ÿivu zbiqu, ipak znaåi raskid sa svim za-konima moguãeg. Traÿeãi u nemoguãem ono stvarno, tekst saåitaocem zapoåiwe prepirku oko neprihvatqivog. Takav unu-trašwi dijalog moguã je tek u snu, kada nismo svesni da raz-govaramo sa sobom. Kada se, za razliku od spoqašweg dijalogau carstvu potrebe ili nuÿnosti, odvija unutrašwi dijalog unašem mentalnom svetu. I kada se, u tom carstvu slobode, od-vija posredno, preko simbola, spontano i neosetno, poput di-sawa i rada srca. Ovde se, meðutim, oba dijaloga stapaju u je-dan — zahvaqujuãi moãnoj simbolici slova. Tako se upitnostÿivota prevodi u mnogoznaånost teksta. Kao što divqa, za-brawena misao, jednom ostvarena, lako zavodi na put, sa kojegse ide na razne strane. Posledica je, reãi ãe neki, opštamnogoznaånost, buduãi da je i cela parabola fiktivna — dvo-struka iluzija istine i stvarnosti!

Zato sada još jasnije vidimo da su upravo suprotni raz-lozi navodili jednog Brehta da uz pomoã efekta otuðewa bu-di svest da je umetnost varka. Da je pozorišna situacija pri-vid, a ne realnost — i da ãe to saznawe u nama probuditikritiåku svest kako u odnosu na društvenu stvarnost, tako ina sve ono što su wegovi savremenici pokrenuli govorom ojeziku kao o pseudoreligijski stilizovanom „biãu", estetskidekorisanom i neumereno patetiånom, nedokuåivom i enigma-tiånom. Toliko neumerenom da izjednaåava etiåki vid laÿi iestetiåki vid iluzije. Sasvim je izgubila iz vida da umetnostprimewuje homeopatsku terapiju. Da stvarawe iluzija sluÿi zaizleåewe od iluzija.

Izleåewe od iluzija? Bila je to, razume se, mala fabrikaza ubijawe suvišnih emocija. Ona je zanemarila našu notor-nu glad za iluzijom. Za onim što su osuðivali još kalvini-stiåki åuvari vrline. A oni su išli tako daleko da su kudi-li tu funkciju duše, zabrawivali potrebu za oåaravawem kojanikad nije mogla biti potisnuta. U Ÿenevi su puritanciKonzistorije, posebnog „Zavoda za nadzirawe vrline", osudi-li pripovedawe izmišqenih priåa: svaki åovek u društvu imaduÿnost da svog bliÿwega stalno opomiwe na opasnosti ilu-zije kao veånog prokletstva što draÿi, razvija i raspaqujeåula na raåun razuma. Pa tako i na opasnosti pozorišnihpredstava. One su to što u najveãoj meri uznemiruju i poma-mquju našu tihu i spokojnu moã rasuðivawa. A ko to ne znaili ne ume, taj pre treba da ãuti nego da svojim besmislenimzabavqawem ometa qude da stalno odrÿavaju potrebnu ozbiq-

101

nost. I stoga uporno progone ne samo glumce kao najobiånijevaralice, nego i one koji su posmatrali wihovu igru.

No, ako malåice preinaåimo poznatu parolu: chasset lenaturel, il revient au galop — ako isterate prirodu, vratiãe se ugalopu — postajemo svesni ogromne povratne snage koja pratisvaki pokušaj da se zatomi i potre iskonska potreba za ilu-zijom.

Moÿda i moÿemo preãi preko wene notorne neprirod-nosti, moÿemo åak i suspendovati naše znawe o prirodifantastike, ipak ãemo lako postati weni robovi, kao što seto u ÿivotu redovno dešava. Jer, i kad istorijska stvarnostizaðe iz svojih granica, ona ima uvek spremne za svoje junakeceo kostim i sav blesak slave i kulise za predstavu i prika-zivawe. I kao što mormone nisu mogli u wihovoj veri da po-kolebaju prazni sanduci Palmire, tako ni mi u kwiÿevnojiluziji ne moÿemo videti prostu zabludu. Ma koliko je stvar-nost uporno dovodila u sumwu. Ili taånije, moÿemo samoprevideti ono što svakom površnom åitaocu moÿe lako iz-maãi iz vida usled preplitawa dva nepomirqiva sveta, fik-tivnog i stvarnog, a samim tim i preplitawa dve znaåewskeravni wihove poruke — one realistiåne, stvarne, koja traÿipotvrdu u fiktivnom delu, i one sablasne, fantastiåne, kojapomicawem slova u Kafkinoj priåi samo još uveãava zagonet-ku ÿivotnog iskustva i estetiåki problem wegove sublimacije.

Problem nije nov. Od pamtiveka se nauånici i filozo-fi trude da ovladaju tom oprekom pomoãu Antimetabole, åijaoštrina plaši. Pribegavaju stilskoj figuri koju, u rimskodoba, za pojasom nosi lepa bogiwa Filologija, odevena u ale-gorijsko ruho ukrašeno retoriåkim figurama — oruÿjem ko-jim brani prijateqe i rawava protivnike, dok se Gramatika,ÿena u poodmakloj dobi, ne odvaja od male kutije od ebanovineu kojoj drÿi noÿiã i turpiju za odstrawivawe slovnih greša-ka kod dece.

Hegel je, na primer, tvrdio: „Što je umno, to je i stvar-no, što je stvarno, to je i umno." Obrnutu simetriju dao jeAjnštajn: „U meri, u kojoj se teorija odnosi na stvarnost, ni-je pouzdana, a u meri u kojoj je pouzdana, ne odnosi se nastvarnost." Igra sintakse u ovoj figuri, odvija se negde u vi-sini, na zategnutim, hladnim konopcima logike. Baš kao štoje zahtevao Hermogen, uåiteq govorništva — sve je razliåitoi paralelno, sve je ukršteno, a sve se, u isti mah, opovrgava.Suština protivreåja izrawa pred nama u svojoj tupoj nepo-miånosti — bez emfaze i strasti. Kao kada bismo i mi, sada,na Kafku primenili hijazam: „Lako piše, al' udara teško."

102

Sada veã slutimo kuda nas takvo poreðewe vodi. Stvar-nost je, naime, u Kafkinoj paraboli o åitawu „pobeðena" ta-ko što je pripitomqena. Kwiga koja se ovde, u skladu s kon-vencijama, naziva fikcijom, zapravo je kwiga o stvarnosti. Ato je uvek poseban kvalitet umetniåke slike sveta kada kodåitaoca razvija egzistencijalni aspekt podsticawem tako in-tenzivnog oseãawa vlastitog ÿivota. Tu je zadrhtalo i åita-laåko srce mladog studenta, a pred tako moãnom idejom ustuk-ne i najveãi skeptik. Jer, ako je åitalac nešto i åuo onakozadubqen u slova, onako opijen fikcijom, pre je to bio wegovunutarwi krik, åiji zvuk nije ništa drugo do udar seizmo-grafske igle koja registruje potrese.

Vapaj je to, vapaj u sopstvenom srcu — pokušaj da u tekstuzaturi i u tom zaboravu nesvesno sakrije od sebe ono što gacelog ÿivota kao liåni i filozofski problem tišti, daodagna svaku pomisao na postojawe praznine ne samo u meta-fiziåkom znaåewu nego i liåno oseãawe praznog prostora.Treba to shvatiti doslovno — kada åitalac prolazi kroz za-vesu fikcije, on kao da prolazi kroz Zid plaåa, scena se od-vija u wegovoj samosvesti.

Jer, da tako silovito izroni iz tmine, moÿe tek qudskastvarnost koja ima neka druga svojstva, drukåija od poznatestvarnosti. Za razliku od svoje slavne prethodnice, nekada-šwe „lepe duše", åitalac danas zna da je deo stvarnosti kojimoÿemo opaziti, od atoma do zvezda, kudikamo mawi u poreðe-wu sa onim za koji znamo da postoji, a ne opaÿamo ga. Na pr-vi pogled, pomisao da je satkan od sasvim providnog tkawa,kao carevo novo odelo, ili da se åuje tamo gde niåeg nema, na-likuje staroj podeli na (skrivenu) stvarnost i (površinsku)pojavnost.

Teatar stvarnosti. Suština je, meðutim, u tome da svakood nas stvara jedan model stvarnosti. Jedan model koji prostovapi za pozornicom, za rasvetom, za inscenacijom realnostikoja se tom åinu upravo opire. Otuda se scena stalno mewa,pa znaåewa dogaðaja na tom poprištu stupaju, lako i neoset-no, u sluÿbu svoje krajwe suprotnosti kao svog otuðenog na-liåja, dok smeteni pojedinac pokušava da uhvati pravac izme-ðu Scile objektivnosti i Haribde relativizma.

Sva neartikulisana saznawa koja prokliwe i obuzdava,utvare podsvesti što nadiru nepriliåno, vampirski, upravozato što ne postoje, a hoãe da gråevito dokaÿu svoj ÿivot, svata potisnuta iskustva iskazana su ikoniåki, jezikom åulne,konkretne slike. Ona ukazuju na potisnuti znaåaj izvanjeziå-kog univerzuma. A time što pomeraju belinu oko odštampanihslova, ona upravo kroz sliku podrhtavawa linije wihovog

103

otiska daju sliku neåeg sasvim suprotnog — sliku što oliåa-va åvrstu i nepokolebqivu istinu: svako raðawe smisla, sva-ki simboliåni poåetak, ali i svako teorijsko raðawe, zasni-va se na veã zapoåetoj egzistenciji jednog preddiskurzivnog„ÿivotnog teksta". Zajedniåka nit se potom rašåiwe i kida,a istovremeno i obrazuje u jednom sasvim, sasvim drugaåijemkriku kao simbolu dva simetriåna fenomena koji se ovde ne-vidqivim nekim zaumnim pipcima dodiruju, ne iskquåujuãii ne negirajuãi se meðusobno: u stišanom zovu umetnika zaskladom i smislom i u prodornom kriku nekog zaumnog teksta.

Forza dell'illusione. U svim vremenima postojala je vera ukatarziåno dejstvo pesništva. Weni proplamsaji trepere uklasiånoj poeziji, u crkvenom pevawu i setnim refrenimatrubadura. Od pamtiveka je poetska iluzija bila kquåni ele-ment qudskog postojawa, oliåena u porivu s kojim su pevaåiiz naroda stvarali bajke i pesme o junacima i izvodili ih,usmeno, pred svojim slušaocima. Odjekivala je u bolnom poi-stoveãewu sa strastima junaka. Kao zla kob pratila je fanta-ste i zanesewake koji su pobrkali plan ÿivota i zov poezije.Izvijala se iz mraånih harema i suncem obasjanih hramovaHelena. Izvirivala je iz mršavih, košåatih figura mistiå-nih sveštenica posveãenih ovladavawu svojim telom i duhom,od vremena proroåica i rimskih vestalki do smernih redov-nica Sredweg veka koje su prilagoðavale tekstove „raspusnog"Terencija. Proÿimala je drevnu istoriju i mudrost veãinekultura. Svu tu slavu doåaravawa i bolnih uobraÿewa prone-lo je kroz istoriju jedno nepregledno mnoštvo kwiÿevnih de-la, a uz wih je bilo vezano i mnoštvo simbola, od samotnogusklika engleske kraqice Elizabete ¡ do mahnite disharmo-nije Krojcerove sonate, u kojoj je Lav Tolstoj opevao oåajniå-ki, zatomqeni krik qubomore.

Arhaiåni jezik nesvesnog oliåen je u vrisku. Wegovo po-tiskivawe najboqe otkriva sva samoprikrivawa i samozavara-vawa u åovekovom alarmnom sistemu. Razumeti to, opet, moÿesamo on. Kao što åitati moÿe samo åovek. Prepuštajuãi seprividu, poetskoj iluziji, on beÿi od stvarnosti koja preti.Divqi su i neukrotivi, gotovo instinktivni, åovekovi stra-hovi i pokušaji bekstva. Ali on ujedno prestaje da i sam budeneko ko preti da postane neartikulisano biãe što vreba iztame i tako stiåe izvesnost da ne bude ÿivotiwom.

Åitalac je poetska ÿivotiwa. Zoon poetikon. On je, sum-we nema, i zoon legon ehon. Ali on nije puka ÿivotiwa kojaåita, puka animal legente, on je i homo lector. A samim tim itumaå napisanog. Ako je kao takav oliåen u studentu, alegorij-skom liku što åitawem saznaje i tumaåi svet, onda ni tu

104

stvar ne stoji drugaåije. Pruÿajuãi otpor „suviše stvarnom",oglušujuãi se o stvarnu patwu, tumaå sebi nameãe imaginar-nu. Jer, onaj ko kaÿe „varka", kaÿe takoðe i „tajanstvenisvet", svet stvarnosti do koga se, moÿda, dospeva preko we. Iupravo zato što ne zna šta se dešava iza tog crnog zastoranoãi, za wega krik u oluji predstavqa svesni udeo te nevi-dqive stvarnosti. Fikcija istine govori o istini fikcije.A to je inverzija tipiåna za Kafku: on je potpuno obrnuo po-redak stvari, pa sada tekst proklamuje istinu, a åitalac —varku.

Åitalac je åovek koji ne moÿe da proåita laÿ, a da u wusam ne poveruje. Koji sumwa u sve sem u crno slovo na belojhartiji. On nastoji na Varci, na prividu, jer on je biãe zakoje privid, iluzija, postoji, mora da postoji, kao i prvobit-na vera u wenu spasonosnu moã. Gde bi, uostalom, da nije we,našao nemir koji iziskuje wegova intelektualna radoznalost?Jer šta je drugo taj wegov nemir do besomuåna upornost inte-ligencije u pravqewu misli, niza sudova i definicija samotumaåewu svojstvenih, wegovo odbijawe da se povuåe pred ra-sulom reåi i slova, pred fantazijama ispod spuštenih kapakaili mudrom ludošãu iluzije?

3.

I kad bi svako pomislio da je zagonetka rešena, sudbinateksta ukroãena, javqa se sumwa. Sve to i daqe liåi na duhov-ni kratki spoj. Veã bi romantizam, sklon skrivawu i dema-skirawu, raskrinkao Kafkinog åitaoca kao opsenara. Kao ba-rona Minhauzena koji se izvlaåi iz vode vukuãi vlastitiperåin, a sada se izvlaåi iz priåe o povlaåewu prsta koji is-pravqa tuði tekst. Åuvene alegorije åitawa izvodile su nascenu takve maske kao razliåite verzije teksta i tumaåewa. Ato znaåi — kao komediju pogrešnog åitawa. Pa i ova Kafki-na priåa liåi na filološku parodiju. Kao da se ruga teksto-logiji åije znawe se, naizgled, ne zadovoqava siromašnimsintezama, pukim apstrakcijama, opštim pogledima, veã se,naprotiv, okreãe pojedinostima, i u tome oseãa suštinu: svedo reda veliåine slova.

Danas je, meðutim, na sceni empirijski åitalac. Snopo-vi svetla izvlaåe ga na pozornicu iz partera anonimne pu-blike, i tu, na estradi, slave kao stvarnog autora teksta.Onog kome je poverena inscenacija. Åitawe više nije oblikpasivnog konzumirawa: ono postaje vid stvarawa znaåewa, patako i autorstva. Znaåewe je lavirint u nastajawu koji se ne-

105

prestano rekonstruiše u zavisnosti od åitalaåkog izbora.Više ne predstavqa zatvorenu slovnu jednaåinu, neki zatvo-ren lingvistiåki i semantiåki sistem kojim gospodari autor— onaj što odreðuje poåetak, kraj i tok a åitaocu ostavqa dasledi putokaze.

No kad bi se malo boqe razmislilo, ova slika ne samo danije nova, veã za sobom ima i dugu i slavnu tradiciju. Tako seispred Malarmeove parabole Igitur — napisane 1869, ali obja-vqene tek 1925 — nalazi, kao moto, neobiåno kategoriånouputstvo: Ce Conte s'addresse a'Intelligence du lecteur qui met leschoses en scène, elle-même.

Jasnije od Postmoderne izrekao je to veã i Marsel Prustu Ponovo naðenom vremenu. Laÿna je, kaÿe, ona pišåeva posve-ta: „Dragi moj åitaoåe". Jer svako, u stvari, åita samog sebe.Kwiga je „optiåki instrument koji nam autor daje u ruke kakobi saznali ono što inaåe ne bi videli u sebi". Shodno tojmetodici åitawa, svi vidimo razliåito, svako åita neki svojtekst, neku svoju varijantu. Objektivno postoji samo šifrova-ni niz crnih slova na belom papiru. Mada je mehanizam do-ÿivqaja isti. Ako svaki deliã teksta ima isto toliko znaåe-wa koliko i neki zvuk, ako nas muåi kao problem ili opsedakao melodiåna muzika, ako sa ruba našeg sveta dospe u sredi-šte, onda se dogodi to neoåekivano åudo, gde mi pre vidimonajezdu duha no prostu igru slova. Otuda i Malarmeova sli-ka kwige: wen prototip u prirodi je leptir. „Kwiga je beÿi-votni leptir. Ona ne moÿe da leti. Zato što ima milijardekrila."

Ovaj leptir u koricama samo je prividno zarobqen i ne-pokretan. Ima autora koji su toliko podsticajni da ih gotovoi ne moÿemo åitati. Posle nekoliko stranica u nama se diÿeoluja, åuje se onaj krik u noãi što raða oseãaj da ima i drugihmoguãnosti i mi veã poåiwemo uporedo da mislimo, stva-ramo, pišemo. Åitawe je pisawe. Jedan od najupeåatqivijihopisa ovog poriva nalazimo kod Kafke. U sedmom poglavqunezavršenog romana Netragom nestali, glavni lik sreãe „bes-konaånog åitaoca" kako sedi za malim stolom pokrivenimkwigama, obasjan jarkom svetlošãu sijalice koju je skinuo sazida i uglavio izmeðu dve velike kwige: „Nemo je posmatraokako åita kwigu, kako okreãe listove, da bi muwevitom brzi-nom odmah uzeo drugu, zadubivši se pri tom, hitro i snaÿno,u jednu svesku u koju je svaki åas unosio beleške." Daleki od-jek ove slike sreãemo u Borhesovoj beskonaånoj „pešåanoj kwi-zi" koja nema prve stranice. Ðavolski spis izigrava svakipokušaj da se dospe do poåetka teksta, izmeðu poklopaca kwi-

106

ge umeãu se nepozvani novi listovi, tako da nijedna stranicanije uistinu prva, ma koliko blizu koricama leÿala.

Smrt åitaoca. Znamo, meðutim, šta nam spremaju oništo u ime åitaoca obznawuju smrt autora. Oni su veã na putuda najave i smrt åitaoca. Da kwiÿevnost proglase za neštošto su izmislili profesori, kritiåari i tumaåi, buduãi dapoezija nema telo koje bi se moglo opisati, premda — kao iåovek — ÿivi od iluzije telesnosti, od predstave o praznomtelu obavijenom u reåi. Na kraju bi se i ceo qudski ÿivot, ipoezija, i åitawe, mogli protumaåiti kao puki niz beskraj-nih magijskih rituala — osmišqavawa neåeg što ne zna zapoåetak i kraj. I onda bi se ponovo morao potezati onaj argu-ment po kojem je fiktivni tekst, u najširem smislu, odraz sa-vremenika, sadašweg åoveka, i ako je tekst privid i laÿ, on-da se prigovor vraãa åoveku kome je potrebno takvo laÿno iliulepšavajuãe ogledalo, da se u wemu prepozna i sa izvesnomåasnom zabavom prizna dobrovoqno svoje laÿi i obmane.

Pri tom se o tumaåima i kritiåarima govori kao o „teo-lozima osloboðewa", koji svo svoje znawe i umewe demonstra-tivno izlaÿu opštoj proveri. Jednom stranom svoje egzisten-cije, raspoluãene na likove sveca i komedijanta, oni s nebe-skih visina napadaju ili prizemno izvrgavaju ruglu, a s drugesu ionako napadnuti i izvrgnuti ruglu. Buduãi u isti mahikona i predmet mrÿwe, oliåewe kontroverze što stalnoprovocira, oni nastupaju u raznim ulogama, inscenirajuãizapravo sami sebe. Posebno što znaju kako da se postave u„medijskoj oluji". I pri tom, u ironiånoj igri, zastupaju op-šte u posebnom. Ili: individualizaciju univerzalnog. To jestari hegelovski motiv konkretne opštosti — åulno poja-vqivawe ideje. Tako na neobiåan naåin podseãaju na alegorijualzaškog barona Klotsa — na wegove statiste koji su, odeveniu kostime svih rasa i naroda, na Marsovom poqu, u vremeFrancuske revolucije, u sjaju vatrometa i opšteg bratimqe-wa, predstavqali „deputaciju celog qudskog roda". Primora-ni, meðutim, da o svemu, odmah, iznesu stav, oni se u kwiÿev-nom ÿivotu nalaze u poloÿaju qudi koji su zakasnili u pozo-rište — izmeðu dva åina su vrata još napola otvorena, i oniu tami traÿe sopstveno mesto. Propustili su poåetak radwe isada preostaje samo da se weni poåeci naknadno nasluãuju.

Tumaåiti ozbiqno, razlagati pomno, uvek u potrazi zauporištem, to meðutim znaåi: poåiwati iznova, uvek iznovagubiti kquå koji je još juåe sigurno otvarao brave; znaåi pre-listavati unazad borhesovske stranice prekrivene hijerogli-fima starih poåetaka o kojima ne postoji nikakva podrobnasvest. Otuda, objektivno tumaåewe teksta nije bez ikakvih iz-

107

gleda. Ono ãe se pojaviti u trenutku kada, rastereãen svojefinalistiåke navike, tumaå bude prihvatio krhku sluåajnostsvojih dokaza, kada se u toj drami, tako liånoj, zahtevnoj, nebude ponašao kao uåeni muåenik, i kad, za sam tekst, „tumaåe-we" bude svedeno na svoju taånu meru, na radnu hipotezu.

Smrt kritiåara. Ali stvarni, autentiåni ciq kritikezapravo je uništewe same sebe — to jest, otkrivawe slabostiteksta sve do postizawa nulte taåke u kulturi, taåke koja višenije podloÿna kritici. To je idealan trenutak da se prizove„smrt kritiåara". I kao što u poznatim obredima inicija-cije pripadnici nekih afriåkih plemena simboliåno umiruda bi se ponovo rodili, tako bi i zagovornici ovog simbo-liånog odumirawa — uz rizik da nam pokvare radost åitawa,ono malo estetskog uÿivawa — hteli da najviše intelektual-no dobro postane svojina najbliÿeg srodnika. Kao što ÿivisrodnik kroz wega umire i ponovo se raða. Hteli bi, drugimreåima, da uspostave ono što danas nazivamo veånim kruÿe-wem intelektualne energije. I tako, u simboliånom ritualu,obnove tragediju åuvenog tekstologa Zuphana, iscrpqenog po-lemikama o beskrajnom doterivawu kritiåkih izdawa. On jenapisao oproštajno pismo Vajmarskom vojvodi, a zatim seobesio, popevši se na 33 toma prireðenih Herderovih dela.

Razlog više da se vratimo fikciji, imaginarnom ÿivotuteksta, wegovoj bezazlenoj svesti. Ona nam pomaÿe da se izba-vimo iz onog što se u metafizici svakodnevice zove „stvar-nosni problem" — poput pesnika Orfeja koji, sa nestvarnomvizijom ispred sebe i „skoro ÿivom" Euridikom za leðima,putuje kroz zonu smrti ka novom danu, upozoren da bi svakoosvrtawe bilo fatalno. Poreðewe se ovde odnosi na onajkrik iz Kafkine priåe o åitaocu koji u tekstu prstima poni-štava da ga je uopšte åuo. Šta je u tom poreðewu zaista pre-sudno?

Åitawe je brisawe — najpre po tome što brisawe ukida,prepravqa, uklawa stvarnost. To je davno nasluãeno, mada ni-je naveden stvarni razlog, a on zvuåi poznato: tek kada sesklone, odstrane razlozi za krik u svetu, nestaãe i razlozi zabrisawe slova, reåi, reåenica. A sa wima i razlozi da åita-mo fikcijske tekstove na naåin koji nam omoguãava da shvati-mo sami sebe i svet koji nas okruÿuje. Ovaj ontološki uslovuzrokuje kategorijalni. Åitaoåeva energiåna reakcija na krik,na zov stvarnosti — to prestupawe granica sveta, ujedno jeprelazak iz domena stvarnog u domen fikcionalno moguãeg.Jer tu, na toj granici sveta, graða stvarnosti je åudesno tran-sformisana. Ortodoksno se preobraãa u paradoksno.

108

Zato ugledni strukturalista Doleÿal tvrdi da je osobamaiz stvarnog sveta, istorijskim liånostima, dozvoqeno da uðuu fikcionalni svet tek ako prihvate status „moguãih alter-nacija" (Moguãi svetovi i teorija fikcije). Ali on ne vidida to negiraju romani romantizma i postmoderne. On daqetvrdi da su fikcionalni svetovi nepotpuni i semantiåkinehomogeni. Nepotpun, meðutim, moÿe biti samo naš doÿi-vqaj te stvarnosti. A takav je, u principu, i naš doÿivqajstvarnog sveta. Naše iskustvo sveta nije sistem odnosa kojiodreðuje svaki pojedinaåni dogaðaj, veã jedan otvoreni tota-litet åija sinteza je neiscrpiva. Tako studentima kwiÿevno-sti uporno stavqaju u zadatak da intenzivno prouåavaju uåe-šãe „realnosti" u stvarawu fikcije. Oni nikad ne sawajurazbijeno ogledalo, jer ostaju izolovani u teorijama o narci-stiåkom samooblikovawu. U teorijama koje uporno ruše mostizmeðu stvarnog åitaoca i univerzuma fikcije. I stoga oštrodele ÿivot i pisawe na naåin kako je to åinio veã Erazmo uime filologije. Sasvim suprotno, u ime teozofije, Gete senarugao takvom „ludilu rascepa". Granice lepe kwiÿevnostiveã su odavno prekoraåene. Kafkina skica primer je urušava-wa autentiånosti fiktivnog sveta, a wena semantiåka strate-gija data je u simbolu åitaoåevog kaÿiprsta. Tu, i samo tu.

Qude Kafka u isti mah privlaåi i plaši jer, navodno, usvemu vidi utvare, fantome i aveti. Na neke, doduše, utiåesa odloÿenim dejstvom. Da paradoks bude veãi, takva je bilasudbina i wegovog prvog velikog tumaåa, Gintera Andersa, ko-ji je šezdesetih godina o svetu govorio kao o fantomu i ma-trici, a o masovnim medijima kao neåem što proizvodi tefantome i matrice. Oni nam postaju realniji od prijateqa iroðaka, od qudi s kojima ÿivimo. Negujemo ih s neÿnom ne-milosrdnošãu, suoåavamo sa svojim strastima, zebwama, sum-wama, nadama, pa i iluzijama, sa kojima smo boqe ÿiveli ne-go u stvarnosti. Tada je, pre pola veka, priåa o „simulakru-mu" delovala kao nauåniåko preterivawe. Danas nam je bliskapredstava da, s onu stranu „elektronske zavese", medijski op-åiwene duše kuju ðavolski plan. Ili da ðavo danas nastupa uliku medijskog apostola.

Genius malignus. Na kraju prve od svojih glasovitih Medi-tacija, Dekart iznosi pretpostavku koja liåi na nauånu bajku.Kaÿe da ga je zaludeo Zli duh, nateravši ga da poveruje kakozaista postoji. Da je ÿiv, jer ima glavu i telo; da oseãa, jerposeduje åula kojima percipira materijalni svet oko sebe. Udanašwoj verziji ove Dekartove ideje, demonski zloduh imasekularni, svetovni oblik. To je savremeni nauånik u labora-toriji koji naše mozgove, urowene u hranqivu teånost (brain

109

in a vat), prikquåuje na aparate åiji elektriåni impulsi si-muliraju stvarnost a da toga nismo ni svesni. Suština jeista: globalna zabluda o nastanku svesti. Ako sa sigurnošãune znamo da li nas vara neki zli duh, ne znamo ni da li uop-šte posedujemo telo. Jer kad bismo to znali, znali bismo i danas nije zaludeo zli duh.

Ova apsurdna logika se tu ne zaustavqa: svako mišqewe onašem mišqewu o stvarnosti takoðe je samo jedno mišqewe,te prema tome moguãi proizvod nekog zlog duha. Moÿemo sesamo okomiti na poåetnu premisu: kada bi stvari bile druga-åije nego što mislimo da jesu, ne bismo, realni kakvi jesmo,imali isto mišqewe koje imamo. Premda bi i to, opet, bilosamo jedno mišqewe koje nam, moÿda, u svojoj paklenoj zaba-vi, sugeriše zli duh. Sve to budi u nama melanholiånu skep-su. Poåiwemo da sumwamo i u izvesnost naših unutrašwihstawa, åak i povodom elementarne pretostavke da mislimo. Patako i pretpostavke da mi mislimo. Moÿda smo samo neki liku romanu, puka iluzija i deo neåijeg ÿivopisnog sna.

To nalikuje pojavi oznaåenoj kao åitalaåka aura. Fik-tivni tekst malo koga ostavqa ravnodušnim. U orkestru åita-laåkog uÿivawa slova su muziåki instrumenti, a centralninervni sistem je — dirigent. Nauånici su zavirili dubqe umozak da bi odgonetnuli nastanak zanosa, najåešãe izazvanuzbudqivim štivom. Pokušali su da objasne Valerijevu „sa-vršenu mašinu za åitawe, åiji su uslovi priliåno taåno od-reðeni zakonima i metodama fiziološke optike". Pokušalisu da razotkriju ono što neurolozi nisu, jer ovi su odgovorepotraÿili u izmeni svetlucawa i zamraåewa u „vatrometuprijatnosti". U mreÿi elektriånih titraja koji prozuje krozmozak i kiåmenu moÿdinu. Ako i doðe do gašewa u pretåeonojkori, u kojoj je središte upravqawa razumom i ponašawem, utrenucima uzbuðewa zasvetle i Amigdala, središte oseãawa,i Hipokampus, zaduÿen za pamãewe. Srce udvostruåi otkucaje,sve dok napetost u rasprskavajuãem naletu ne išåezne. Iz ne-dokuåivih razloga mozgu sve ðavolski prija.

4.

No ako hoãete da znate na koji åudesan naåin fikcijamoÿe biti mesto istine, ne kao misterija organizma ili kaogreh socijalistiåkog realizma, veã u smislu funkcionisawaqudskog biãa, zavirite ponovo u Kafku. Nekoliko moãnih imuwevitih analiza, u kojima nema suvišnih reåi, dovoqno jeda otkrije svu dubinu raskoraka izmeðu stvarnosti i umetno-

110

sti. Raskoraka koji upravo potiåe iz situacije neprekidnogizneveravawa onoga bez åega, po Kafki, ÿivota nema. Davnopre Dameta, koji danas govori o Istini i drugim zagonetkama(1978), Kafka je nagovestio i Patmanov Realizam sa qudskimlicem (1990). Nezavisno od „metafiziåkog", postoji, naime, ijedan „interni" realizam, koji dopušta više opisa stvarno-sti, åija se istina temeqi u wihovoj racionalnoj prihvatqi-vosti.

U skici Na galeriji, åitalac je gledalac. Pred wim iskr-savaju dve sasvim razliåite slike. Wihova antitetiånost jesavršena, crno-bela, a wihova posebnost u tome što nijednaod wih nije nemoguãa, iako obe prikazuju istu cirkusku taåku,istu „akrobatsku stvarnost" u neviðenom kontrastu — na su-protan naåin i s razliåitim vrednosnim predznakom. Onošto je u prvoj slici svirepa drama, u drugoj je vesela svako-dnevica. Ono što je za tu drugu poåetak, za prvu je kraj.

NA GALERIJI

Kad bi neku slabašnu, grudobolnu jahaåicu u maweÿu, na ko-wu koji se tetura, pred neumornom publikom, nemilosrdni šefmesecima bez prekida gonio u krug, vitlajuãi biåem, primoravajuãije da stoji na kowu dok joj vazduh zuji oko ušiju, da baca poqupce,da se previja u struku, i kad bi se ta igra, uz neprestano huåaweorkestra i ventilatora, produÿila ka sivoj buduãnosti što sestalno otvara sve daqe i daqe, uz pratwu zamiruãeg ili ponovonabujalog tapšawa ruku, koje su zapravo parni åekiãi — moÿdabi onda neki mladi posetilac sa galerije pohitao niz dugaåkestepenice kroz sve redove, upao u maweÿ i povikao: „Stoj!" krozfanfare orkestra koji se uvek prilagoðava.

Ali pošto nije tako, pošto unutra uleãe jedna lepa dama,bela i rumena, izmeðu zavesa koje gorde sluge u livreji razmiåupred wom; a direktor, odano joj loveãi pogled i drÿeãi se poputÿivotiwe, dašãe joj u susret; briÿqivo je uzdiÿe na zelenka,kao da je ona wegova nadasve voqena unuka koja kreãe na opasanput; ne moÿe se odluåiti da dâ znak; najzad ga, savladavši se,daje, puknuvši biåem; tråi pored kowa otvorenih usta; oštrimokom prati skokove jahaåice; jedva moÿe da shvati wenu spret-nost; pokušava da je opomene, uzvikujuãi na engleskom; besno upo-zorava kowušare, koji drÿe obruåeve, da budu krajwe obazrivi;pred veliki saltomortale uzdignutim rukama zakliwe orkestarda uãuti; najzad skida malu s ustreptalog kowa, qubi je u obaobraza i smatra da nikakvo priznawe publike nije dovoqno; dokona, oslowena na wega, popevši se na vrhove prstiju, okruÿenaprašinom, raširenih ruku i zavaqene glavice, ÿeli da podelisvoju sreãu sa celim cirkusom — pošto je to ovako, posetilac sagalerije prislawa lice na ogradu i, tonuãi u završni marš kao ukakav teÿak san, poåiwe da plaåe a da toga nije ni svestan.

111

Kao da pisac rešava problem emotivnog maksimuma iminimuma. Dva prizora donose dva suprotna doÿivaqaja, awihova asimetriånost ima jednu, istu bolnu posledicu. To supsihološke makaze što kroje gledaoåevu nesreãu — on „poåi-we da plaåe a da toga nije ni svestan". Neka slutwa da nijesve onako kao što izgleda presekla ga je kao maå. Dva gledaocau tom åasu sede na galeriji, jednako lišena oslonca i unutra-šwe ravnoteÿe. Sada je, meðutim, zanimqivo da i nas kao åi-taoce ove priåe stiÿe sliåna sudbina. Samo što ona ne zavi-si od mutnih, nesreðenih slojeva misli koje uopšte ne pri-padaju našem nego tuðem mišqewu, pa se zajedno sa ovim me-waju a da se toga ne moÿemo saåuvati. Tekst nas istovremenoukquåuje u oblikovawe iluzije i u oblikovawe naåina kojimse iluzija dovodi u pitawe. To je verna slika onog procesasticawa iskustva koji, u našoj misaonoj i kulturnoj praksi,ima tri jarke odlike: ÿivopis prevladava nad logikom, intu-icija nad razumom, sinteza nad analizom.

Jasno je da Kafka shvata kwiÿevni tekst kao cirkusu are-nu gde se odvija igra imaginacije u kojoj podjednako uåestvujui åitalac i autor. Rešen da od cirkusa stvori najekstrava-gantnije poprište kwiÿevnih dvoboja i pogleda na svet, onostaje dosledan u izboru odgovarajuãih predstava i simbola. Uslici neprekidnog kretawa u krug ujedno je nagovestio i me-todološki put u duhu svog briqantnog paradoksa: „Ciq našegputa je da naðemo put do našeg ciqa." Naåin pisawa nije di-rektan, veã je zaobilazan. To je diskurs koji neprestano sa-vladava krivine. I pri tom pokazuje izvanrednu sposobnostda dve misli koje bi jedna drugoj mogle protivreåiti takouspešno razdvaja da se one u svesti gledaoca nikad ne mogusresti.

Koncipiran je, meðutim, tako da aktivira maštu åitao-ca, kako bi on uåestvovao u domišqawu i dopunio ono štonedostaje. Nenapisani aspekti deluju na napisane delove tek-sta. Senåe nejasna i maglovita znaåewa, a neoåekivane reak-cije i preokrete tokom åitawa pojaåavaju uvoðewem Gledaocakoji je zapravo personifikacija Åitaoca kao takvog. Ne samošto se s ovim likom, taånije s wegovim reakcijama, po pri-rodi stvari poistoveãuju svi drugi åitaoci; on ih navodi dadopune i konkretizuju mnoge naznake za koje, i sami izloÿenikonfuziji, u samom tekstu ne nalaze jasno objašwewe. Jer tu,na poprištu maðioniåarskih opsena i veština, Kafka neprikazuje cirkusku umetnost samo kao ruÿiåastu utopiju i„zaborav od ÿivota". To je stvarnost kao stihijska snaga, posvemu gruba i surova, ravnopravna sa onom od krvi mesa, našta nas je veã davno upozorio Šeling.

112

Pri tom je u slici cirkusa ta ista stvarnost na tolikonemoguã naåin moguãa kao što je istovremeno na moguãan na-åin nemoguãa, da unapred odustajemo od pretenzije na nekupotpunu, definitivnu i zaokrugqenu definiciju kwiÿevnogteksta. Sa veã znatne vremenske udaqenosti moÿe se tvrditida se u tome ujedno krila notorna Kafkina otvorenost za svamoguãa tumaåewa, za kwiÿevnu teoriju haosa. Time je na sebenavlaåio prekore kako i sam liåi na cirkuskog ÿonglera iakrobatu koji na svom nosu zadrÿava sve lopte koje mu se do-bacuju iz publike.

Jer, sve, ali bukvalno sve je udvostruåeno u ovom tekstukoji zahteva najmawe dva åitawa: u paÿqivoj jeziåkoj koreo-grafiji, udvojena vizura nudi dva „geštalta" teksta, dok obr-nuta iskustva sveta i ÿivota podupiru dva razliåita znaåewa.Površinsko, vidqivo — prema neprozirnom, dubinskom, priåemu svako od wih ima i obrnut vrednosni predznak. Po-zitivni efekti su nerealno defektni, negativni — realnoefektni. To je izvor nedoumice.

Ako burnu reakciju na nequdsku stvarnost nije teškorazumeti — kao ni logiåno iskušewe da se sjuri u tu dolinuplaåa, da se zaustave „sila i nepravda", i ne samo zaustavenego da se na sva zvona svetu oglase, i da ceo svet åuje, i dasve trešti od gromkog povika „Stoj" — zašto posle druge,optimistiåke slike gledalac „plaåe a da toga nije ni sve-stan", i to baš u trenutku dok trešti orkestar u slavu vrhun-skog umeãa, dok se umetnica, sva „ruÿiåasta i bela", rašire-nih ruku uspiwe na vrhovima prstiju do same kristalizacijesvoje veštine zajedno sa muziåkim krešendom i reåeniånimritmom, ispresecanim, nabijenim, stegnutim, za jedan åita-laåki dah sazdanim, i dok se gledaocu to sve åini kao izlet unebo, kao pravo na neki anðeoski predah i stanku — zaštobaš tu, kod stanke kao uzvišenog kontrapunkta, gledalac od-jednom u svemu oseãa neki rasap, neki toliko jak nesklad usvojim grudima, neko alogiåno oseãawe ili bolno saznawe danedostaje druga strana sveta, toliko bolno da obliven suzamatone u „teÿak san", u nadošle vode nemoãi, u nesvest na kojuga osuðuje prokletstvo wegovog saoseãawa?

On plaåe jer samo on vidi pravu stranu stvarnosti. Samoon zna da je laÿna ova revizija prve vizije. Jedna revizijastvarnosti što bije optimizmom svetlih, ruÿiåastih tonovasa ulepšanim likovima umetnice i direktora cirkusa. Jer tajdeo nipošto ne odraÿava istinu, veã samo površinu zbiqe,simulirani dogaðaj. Istinsku pozadinu, zamagqenu, nasluãu-jemo kroz suze bespomoãnog gledaoca — jedinog što u masi ko-ja zadivqeno i sa strepwom gleda vidi umetnicu bez wenog

113

sjajnog oreola, razvenåanu sa svojom prividnom volšebnošãu,dok naizgled gordo i neprikosnoveno, kao snena da je, kao da„s ustreptalog kowa" silazi meðu nišåe duhom s nekog višegsveta, spušta svoje stope u prah zemni.

Prvi pasus je, nasuprot tome, istinit, ali wegova isti-na za mnoge ostaje nesaznata, jer bi takav uvid zahtevao istu-pawe iz uhodanog ÿivotnog sklopa. Samo usamqeni gledalaczna da je nemoguãa svaka promena. Svaka ÿeqa da se ovaj rastr-zani, haotiåni i buåni ÿivot uveÿe, da se zlo u svetu na nekinaåin ukine ili izgubi. I kao što iznad vrata Magiånog te-atra u Heseovom Stepskom vuku stoji „Samo za ludake!", takoiznad ulaza u Kafkin cirkus stoji jedno neprimetno: „Samoza bespomoãne!".

Nije ovde Gledalac pobrkao plan ÿivota i umetniåku ve-štinu, kako tvrde pozitivistiåki kritiåari. Nije ga zavaraoruÿiåasti privid što sa oblakom prašine pokriva arenupoput zlatnog praha. Nije se obreo u rimskoj carskoj loÿi ko-ja diÿe ili spušta svoje palåeve i donosi svoje presude neza-visno od toga kakvu ãe odluku doneti narod. A nije se našaoni u ulozi naivnog posmatraåa baroknih komedija iz 17. veka,koje su varkom prikazivale nešto što je ispravno, iako seono smatra pogrešnim, a greškom nešto što se smatra is-pravnim. Naprotiv. U wegovoj glavi se, svesno-nesvesno, od-vija jedan po svemu izuzetan proces. Drugaåiji, åak, i od onogkoji se moÿe sresti kod Kafkinih omiqenih savremenika.Dok u priåi Veåe komedije Roberta Valzera (Lustspielabend,1914), wegovog najveãeg uzora, gledalac opisuje dogaðaje na po-zornici i reakciju publike u prvom licu, ovde se odvija jed-na skrivena rasprava o „umetnosti" cirkuske taåke u svetlumnogo ozbiqnijeg filozofskog problema — prevazilaÿewakartezijanske razlike izmeðu ÿivotno-filozofske istine iåulno-praktiåne verovatnoãe, a pomoãu dijalektike izvesnogi neizvesnog.

Tekst zna više i od svog tvorca i od svog tumaåa. On jeuvek u situaciji Faustovog homunkulusa. To je onaj åoveåuqakkoji, stvoren veštaåki kao sveznajuãi, u Geteovoj drami dajeodgovor na pitawe: „Kako nastaje slavno delo u tišini?" Ipri tom izvrgava ruglu pozitivistiåki nastrojenog filologa— velikog polihistora Erazma Roterdamskog. Jer on, po reåi-ma Getea, otpravqa ovog Tumaåa, zarowenog u suvišne detaqe,s ironiånim savetom: da se ne udavi u moru hartije, da ne ve-ruje slepo svakom slovu, a pre svega — da ne gaji „strahopo-štovawe prema beznaåajnom". Ironiåno je ovde, upravo stoga,uputstvo da se åini suprotno: „Razvijaj prastare pergamente,/briÿno skupqaj ÿivotne elemente / I sklapaj ih, ko što u

114

kwizi piše, / Misli na Šta, ne Kako još i više." Naravnoda se u skladu s ovom uputstvom „kako treba da izgleda tumaåe-we", moÿe proåitati i Kafkin tekst — pod uslovom da seprozre kao parodija upravo date definicije.

Potpuno odgonetawe priåe Na galeriji moÿda i ne bimoralo da ostane tajna kad bi mu svrha bila puka racionali-zacija. Kada ulazak u svet umetnosti ne bi nalikovao ulasku ucirkus, veã u neko osvetqeno, hladno zdawe lišeno skrovitihkutaka duše, onog unutrašweg emotivnog bogatstva, åije se du-bine ne mogu izmeriti nikada. I kada bi se, u preuveliåanomobliku sve stvari iz Andriãeve „mraåne pozadine", prikri-veno oåuvane u ehoraumu podsvesti, na svoj naåin sada širilei pokazivale kao nepoznati apstraktum, bez vidqivog real-nog korena i opipqivog razloga. Kao trajno stawe jednog doga-ðaja åija je potreba za zapletom uslovna a za vrhuncem još ma-wa. Prevedeno na jezik teorije: svako razumevawe izrasta iznekog preddiskurzivnog „ÿivotnog teksta". Otud opravdanopitawe: da li wegovo nuÿno prekomponovawe upozorava napotisnuti znaåaj izvantekstualne stvarnosti, na znaåaj jednogekstrajeziåkog sveta? Kakva je to vrtoglavica koja tera gle-daoca u apstrakciju Ideje, i druga vrtoglavica koja ga suoåavasa bezuslovnom realizacijom Ideje?

Prvi deo priåe Na galeriji briqantna je ubitaåna „kaf-kijanska" kritika modernog mehanizovanog ÿivota. U wemusvako moÿe naãi svoj ÿivotni cirkus, circus mundi. Iako ga,moÿda, neãe odmah i prepoznati. Kafka je, naime, mislio danedostatak distance i slepa vezanost za situaciju, prikova-nost na trenutak, sputavaju naše viðewe istine — premda suwegova pretpostavka. Otud košmar izdvojenosti, oseãaj lebde-wa, najava nesvesti, suze usled nesnalaÿewa. A to što laÿnusliku potura kao izvesnu, dok onu pravu daje u kondicionalu,tvrdeãi da nije istinita, da je drugo, „korektivno" åitawetaånije od prvog, sve to zapravo pojaåava kritiku naših ilu-zija.

Jer iluzija je da šef cirkusa nije surovo oliåewe savre-menog direktora. Opsena je wegov pritvorni osmeh. Prividnoje rumenilo „grudobolne umetnice", koju u svojoj teÿwi zaprofitom, udarcima biåa pretvara u stroj, u puko oruðe kapi-talistiåkog kulta — u alatku ogromnog i zlog mehanizma kojibuåi, tutwi i larma jer ga u pogon stavqaju pakleni ventila-tori i „parni åekiãi" a ne „tapšawe" nezasite publike. Laÿje kada umetnica baca poqupce baš u trenutku radikalnog te-lesnog performansa, dok sâm demon pali svetiqke tek da bisve pokazao u nekakvom drugaåijem svetlu. Ali najprovidnija

115

varka je, svakako, milozvuånost orkestra koji svojom nesno-snom galamom ceo cirkus pretvara u „parne åekiãe", u jednujedinu fabriku za proizvodwu uÿasa — nequdske, „sive bu-duãnosti što se stalno otvara sve daqe i daqe". Pred Kafki-nim oåima — vidimo sada to i mi — lebdi jedan pojam „ma-šine" koji mu sluÿi kao proteza metafizike. Fantazmi teh-nike registruju fantomski bol transcendentnog.

Ko uistinu hoãe da oslobodi svet od zaåaranosti — o åe-mu je snevao filozof Maks Veber na prelomu vekova — tajmora biti u stawu da tom istom svetu stavi nasuprot wegovuizvrnutu sliku. Jednu sliku kojoj se isto tako ne moÿe oduzetipouåna mudrost iskustva. Neusklaðenost ovih slika dovodi,meðutim, svakog gledaoca u situaciju da istovremeno ÿivi udva razliåita sveta — jednom realnom i jednom imaginarnom.Ta se dva sveta mešaju, prepliãu, „razdiru" jedno drugo iotud haos u predstavama i unutarwa borba u liånosti. Sve dokne presudi hladni um ili izdajniåko srce. To je situacija ko-ja deluje kao autentiåan, umetniåki boravak na ivici oåaja ibezizlaznosti. Kao mesto gde se etiåki vid laÿi i estetiåkivid iluzije dodiruju. I gde se prašina ÿivota i prašinafikcije izjednaåuju.

Nije, razume se, nikakva uteha ako znamo da je ilustracijakoju nam pruÿa Kafka tek jedno zgusnuto obaveštewe o nizupojava koje su nam poznate iz svakodnevnog „ošteãenog" ÿi-vota. Plakao, snevao, vikao, hrlio, šta god, åovek je zapravouvek u istoj klopci. Ako je pritisnut patwama u odreðenomtrenutku i na sasvim odreðenom mestu stvarnosti i ako pritom nema nikakvog drugog izlaza da uspešno reši problemkoji se „produÿava u nedogled" — onda i wemu preostaje samojedan spas, akrobatski imaginarni skok — bekstvo izvan togmesta, izvan tog trenutka, iz tog nepodnošqivog poloÿaja.Svestan iluzornosti tog åina, gledalac bespomoãno plaåe.Skok misli je, zapravo, salto mortale.

Nije, takoðe, neobiåno što Kafka ispoveda ovu istinu usimbolu „teškog sna". Košmari su, tvrdi autor Procesa, na-ši najiskreniji prijateqi, mudri i dobronamerni, koji namsaopštavaju nešto neugodno, ali višestruko korisno. U sva-kom košmarnom snu skrivena je poruka da u ÿivotu postojinešto „veoma bolno i veoma pogrešno". Samo što to nijeFrojdov „kraqevski put u nesvesno", veã Kafkin carski put urealnost. Jer, ma koliko estetska laÿ na paradoksalan naåinbila poÿeqna; ma koliko se za wom više åeznulo ako je izve-dena virtuozno, tako da se ne primeãuje ili jedva razaznaje;ma koliko upadqiva bila wena sliånost sa snovima, koja se

116

sastoji u tome što ni jedno ni drugo ne zna za prepreke, Kafkintekst — koji je i sâm proizvod stvaralaåke iluzije, naoruÿanprividima smisla, obavijen velom cirkuske prašine kao sim-bolom magliåaste uzvišenosti i patine trajnosti — ispri-åan do kraja, u oba pravca, ipak neumoqivo ukazuje na pukoti-ne u stvarnosti koje se nezaustavqivo šire i meðusobno gro-teskno odraÿavaju, kao u iskrivqenom ogledalu.

Da li je tehnika poznata? Zacelo, veã je u Hamletovojupotrebi reåi otisak — kao kod vodenog ÿiga ili peåatnogprstena — renesansa „overila" jednu sliku odraza koja podra-zumeva da se nešto na aktivan naåin ogleda u oba smera. Uwenim oåima stvarnost nije bila beÿivotni odraz. Jer tekako u ovo poreðewe uloÿimo i tadašwi magiåni smisao ema-nacije i razmene materije, ono moÿe da izrazi ceo zaåudnispektar razmewivawa slika, a samim tim i poimawa Kafki-nih sukobqenih prizora. Prostor je materijalna nadgradwapsihiåkog ponašawa. On je projekcija jedne svesti koja je iza-šla iz glave i koja platno cirkuske šatre presvlaåi tapeta-ma zablude. Nagla izmena „geštalta", dekora, atmosfere isvake pojedinosti iznosi na videlo nove aspekte onoga što jeupravo potonulo u seãawe; a ovi, za uzvrat, bacaju svetlo nanovi kontekst, budeãi još sloÿenije anticipacije. Od svihovih zbivawa, mi åuvamo pre svega wihove slike. Kao što odsvih seãawa zadrÿavamo wihovu upeåatqivost. I wihovu fa-scinaciju. Jer one su, hteli mi to ili ne, naša prvobitnascena. Zbivawe u cirkusu radikalizuju naše predstave, ali,istovremeno, i paralelni odnos slika i realnosti.

Dovoqan je kontrolni primer. Dok u fikciji gledalacponire vertikalno u suštinu pojava; dok, tonuãi u dubokisan, uspeva da strgne masku laÿi — dotle u stvarnosti oklevada se sjuri „niz sve redove" i prekine svirepi igrokaz. Nisuto, dakle, one blede strategije simbolizma koje su teÿile zatim da se slike razaberu u ogledalu. Slike su se objašwavaleslikama i ogledalo stavqalo nasuprot ogledalu, pa se, na kra-ju, simbolizam sa svojom sluškiwom alegorijom pretvorio uigraåku razuma! A nisu to ni one veã izmorene strategije kri-tiåkog realizma åije su predstave o svetu bile nepokretne.Strategije kojima se u empiriji konzervira — i u fioli este-tike åuva — davno propala kwiÿevna „teorija odraza". Negoje to jedan novi postupak koji tek treba imenovati. Te starestrategije, uostalom, veã su dovoqno potvrðene bizarnim pri-merima iz istorije umetnosti, koji reåito ilustruju obim su-gestivnosti umetniåkog privida. Wegov najviši domet i we-gov najniÿi pad — posledwu tajnu one neodoqive snage sa ko-jom utiåe na qude.

117

Neåuven dogaðaj prepriåavao se u francuskom romanti-zmu: u nekom provincijskom pozorištu glumac je tako ubedqi-vo igrao ulogu negativca da je uzbuðeni gledalac istråao napozornicu, izvadio pištoq i ubio glumca. Uvidevši šta jeuåinio, izvršio je samoubistvo. Odmah je predloÿeno da sepodigne zajedniåki spomenik, sa natpisom: „Najboqem glumcui najboqem gledaocu". A predloÿili su i epitaf suprotne sa-drÿine: „Najgorem glumcu i najgorem gledaocu".

Paradoksalno je, moÿda, traÿiti istinu u spektaklu fik-cije. Tamo gde po definiciji nema niåeg autentiånog. Gde sevizure i perspektive mewaju kao snopovi reflektora što na-sumice ukrštaju zrake, gde je sve varka i simulacija, buka ibes, vatra i dim. Još je paradoksalnije dati moã saznavawapojedincu u cirkusu. Tamo gde se spektakl otvoreno obraãasvojoj publici kao bezliånom kolektivu, razuzdanoj gomili.Gde nema ni prigušivawa svetla ni pokušaja da se izdvojipojedinac i dotakne wegov senzibilitet. Toksiåno dejstvomasovne situacije, uza sve to, nosi u sebi dodatni fenomenprivida koji zaslepquje pojedinca.

Pa ipak, mi upravo kroz modele wegovog „oteÿanog åita-wa" vidimo stvarnost, vidimo svet kao otvoren totalitet, åi-ja je sinteza neiscrpiva. Jedna od moguãih je i uvid da gleda-lac u ovom iracionalizmu vidi åist napad na sebe, na svojeviðewe — samu objavu duha neåastivog, duha modernog doba.On je za to imao sve dobre razloge koje kao da mu nije daloznawe nego — odbrambeni nagon koji ga, paradoksalno, baca uništavilo u koje je zatvorena, a time i zaštiãena, wegova eg-zistencija. „Teÿak san", zaborav, ništavilo i zvuci zavr-šnog marša, sve to, onda, nije „zaborav biãa", veã moguãnostda doðe do sebe, a kao takva, ona je buðewe biãa, wegovo stvar-no oslobaðawe.

Ovakvom uputstvu za åitawe nisu potrebne nikakve fan-fare. Zagledani u dubinu teksta oseãamo kako se iz oblakaprašine, iz pleve koja nam uleãe u oåi i muti pogled, poma-qa ona optimistiåka slika sveta kao fantastiåna banalnost;kao slika saåiwena od zlatnog praha, qubiåastih balona ioguqene pepeqaste boje na muziåkoj estradi — slika stvorenada prekrije nequdski spaktakl nastao otrovnom kombinacijomhladnog ništavila i ambijenta najsliånijeg paklu u kome kow-skim kopitama nije ugaÿena samo ÿuãkasta piqevina areneveã i qudska sudbina. I dok se iz sve snage upiwemo da uåe-stvujemo u tuðoj nedoumici, naša još uvek nesreðena oseãawapolako prepoznaju trajnu dilemu: kako napraviti razliku iz-meðu onoga što svet nuÿno mora biti i onoga što stvarno je-ste. Nema pravog ÿivota u laÿnom.

118

5.

Åitalac nad åitaocima. To svakako neãe zaseniti slavujednog drugog åitaoca. I posle šest vekova, najpoznatiji sve-tac u Gutenbergovom kalendaru je i daqe vitez tuÿnog lika,Don Kihot. On je i najdostojanstveniji. Španski riter oli-åava åitaoca kao takvog, åitaoca nad åitaocima — onog åijase vera u kwišku istinu pronela sve do imaginarne Zemqemalteških vitezova. Sve bledi pred neodoqivim zanosom we-gove mašte i niåim nepomuãenih oseãawa. I dok izjahuje sisukanim maåem i spuštenim vizirom, dok s uperenim ko-pqem juriša da izbavi åetu zatoåenih galijota koji uopšte neÿele da budu osloboðeni, nama svaki wegov åin i korak govo-re da celokupna kwiÿevnost ÿivi od neshvaãenih junaka, odwihovih opsena, taman koliko i od podsticaja koji dolaze iz„sveta kakav jeste".

Ovi junaci su tuÿna deca sveta. Kohan je pisao o Hajneo-vim suzama zbog bezdušnog srozavawa viteških ideala. Åini-lo mu se da cela priroda plaåe zajedno s wim nad sudbinomponiÿenog idealiste. U wemu se, kaÿe, oglasila gorka tugazbog ismevawa trubadurske kulture, zbog oboÿavawa Dulsinejei one pomuãenosti svesti, neoplatonske, qubavne, u kojoj susve gospe anðeoske. Javila se „gusta i teška melanholija"zbog osude celog jednog doba kada su junaštvo i prestup biliobasjani osmesima divnih ÿena, kada se qubav krila ispodumetniåke toge i monaške rize, kada se umiralo radi jednogpogleda i išlo na muke zbog nesmotrenog pisma. U wemu je,najzad, treperio i daleki odjek detiwstva, onog åudnog i ne-povratnog åasa kad se stvarnost ne razluåuje od bajke i kad uranoj jutarwoj izmaglici, proÿet jezom i opåaran veåerwimåitawem kwiga, deåak ne pita šta je igra, šta ÿivot, štalaÿ, a šta istina.

Servantes je, znamo, napisao kwigu protiv kwige. Na jed-nom od reðe citiranih mesta, ismevajuãi viteške romane, dvawegova lika, paroh i gazdarica, svete se „lepim kwigama" nanajbrutalniji naåin. Ubice kwiga zamalo da bace u vatru iovu, Servantesovu:

Uðoše u sobu svi i sa wima gazdarica i naðoše preko stokomada velikih kwiga vrlo lepo ukoriåenih i mnogo malih. A kadih gazdarica ugleda, ÿurno izaðe iz sobe i odmah se vrati saškropionicom svete vodice i jednim škropilom govoreãi: — Uzmi-te, milostivi gospodine parohu, poškropite ovu sobu da ne bi tubio kakav od onih mnogih åarobwaka što su u ovim kwigama, pa danas oåara za kaznu što hoãemo da ih uništimo.

119

Nasmeja se paroh pa reåe berberinu da mu dodaje jednu po jednukwigu, da vidi o åemu pišu jer bi se mogla naãi koja da ne zaslu-ÿuje ogwenu kaznu … Nego kakva je to kwiga do we? „Galateja",Migela Servantesa, odgovari berberin. — Taj Servantes veã mi jetoliko godina prijateq i znam da se boqe razumeva u nedaãama ne-go u stihovima.

Sve u prvi mah izgleda kao romantiåna igra teksta u tek-stu, kwige u kwizi. Kao parodija mitova o „neuporedivo le-poj" Galateji, o Parsifalu i Gralu, o nebeskim vitezovimaopsednutim misijom izbavqewa nevinih devica, ubijawa zma-jeva i bodrewa poniÿenih. A sve je to, znamo, odavno povukloza sobom i veliki broj novih replika, varijacija i parodija.Tako velik, da je „borba protiv vetrewaåa" postala opštisimbol uzaludnosti, jednako kao i apsurdna ekonomska borbakoja se — ako je verovati Karlu Marksu — povela u osamnae-stom veku povodom stvarnih vetrewaåa, onih holandskih, okodileme: kome pripada vazduh koji one koriste.

Videãemo da, u Kafkinom svetu, zabludelo åoveåanstvosmatra da vazduh, buduãi bestelesan, predstavqa nešto produ-hovqeno. On je vrsta duše, gråki pneum, u åijoj prozirnostisevaju maåevi kojima se bore duhovi — samo im se ruke ne vi-de, baš kao u bajci. Otud Kafkina duhovita replika Don Ki-hota opisuje wegove fiktivne borbe s duhovima s obrnutimpredznakom. Wegov glavni lik je, naime, Sanåo Pansa kogaprogoni sopstveno priviðewe — Don Kihot. To je izopaåenostmoãi mašte koja se zasniva na unutrašwoj traumi mozga, aova se opet moÿe svesti na jednu drugu izokrenutost koja po-kazuje ono što najmawe oåekujemo — naliåje našeg omiqenogliterarnog zlatnika: Sanåo Pansa uporno beÿi od svog zlogduha krijuãi se tamo gde bi se to najmawe moglo oåekivati —iza wegovih leða. To je, kako glasi naslov jedne od najkraãihKafkinih priåa:

ISTINA O SANÅU PANSI

Sanåo Pansa — koji se, uostalom, time nikad nije hvalio —uspeo je tokom godina, gomilajuãi ogroman broj romana o vitezovi-ma i razbojnicima, da u veåerwim i noãnim åasovima u toj meriodagna od sebe svoga ðavola, kojem je kasnije dao ime Don Kihot,da je ovaj zatim, izgubivši oslonac, izvodio najluða dela, ali po-što nije bilo nekog unapred odreðenog predmeta — jer taj pred-met je trebalo da bude upravo Sanåo Pansa — ova dela nikom nisunanosila štete. Sanåo Pansa, slobodan åovek, opušteno je, mo-ÿda potaknut izvesnim oseãawem odgovornosti, pratio Don Ki-hota u wegovim pohodima i to mu je pruÿalo veliku i korisnu za-bavu do kraja ÿivota.

120

Kafka je mit o Don Kihotu temeqito transformisao. Ume-sto da i daqe bude predmet znawa ili arhetip — mit je u ovojpriåi postao naroåito sredstvo izraza i estetski objekat. Toje dvostruki obrt. Najpre, Kafka pretpostavqa veliki preo-braÿaj „smešnog ritera tuÿnog lika" kojeg je veã omoguãioServantes. Jer, Don Kihot je zapravo — Amadis, najromantiå-niji junak zlatnog sredweg veka, koji je zaspao posle jednogpodviga, prespavao feudalizam, uvoðewe novog poretka. Pro-buðen, on nastavqa tamo gde je, kao Amadis, zaspao. Ne prime-ãuje da se svet promenio, da je u nepovrat otišlo vreme zmaje-va i åarobwaka. Takvog ga zatiåe Kafka, i sada dolazi do dru-gog preobraÿaja. Wegov plemeniti duh postaje ðavolski. Stvo-ren od uzvišenih iluzija i lirskih priviðewa — vaskrsavakao paklena noãna mora.

Oÿivqavajuãi uhodane, ali i one nepriznate ili zabora-vqene predstave, Kafkina revizija mita nije samo obrtawezlatnika — duhovita travestija pripovedaåke mašte sa gra-nice izmeðu renesanse i baroka. Ona podriva temeq našegodnosa prema osporavanom mitskom autoritetu, oblikovanomkroz vekovnu interpretaciju literarnih i filozofskih spi-sa. I to baš na jednom primeru koji je svima poznat od malihnogu i koji, u najmawu ruku, ima istu, temeqnu simboliåkuvrednost koju ima Petar kao kamen, petrus — kao stena na kojojje sagraðena Crkva. Kakva je, uostalom, istina o Sanåu Pansi?I kakva je to istina o istini?

Lik Sanåa Panse otelovquje pisca. Ovaj preobraÿaj zna-menitog štitonoše neverovatno je interesantan. Ironija seovde najpre sastoji u tome što je Kafkin pisac — ta „vazdu-šasta" pojava bez pravog „oslonca" u ÿivotu, ta „konstrukci-ja nestalnija od praha" — ovaploãen u jednom vitalnom, ovo-zemaqskom, naivno-tvrdokornom åoveku, u trapavom ali otre-sitom neotesanku, dok se Don Kihot, wegovo stvarno Ja, poja-vquje u vidu senke, priviðewa ili tuÿno-elegiånog „ðavola".Kao duh kojeg je sâm stvorio i sad ga isteruje iz sebe. Jednaalegorija iluzije, kao iz sredwovekovne plastike, ovde je, kaokod Servantesa, neprimerena figura, u svakom pogledu karika-turalna, i kao takva stvorena da izazove podsmeh i porugu.Ali ova demonizacija iluzije ne odvija se iskquåivo u mediju-mu umetnosti: u kwiÿevnosti. Sanåu-kwiÿevniku stalo je doapsolutne slobode i mira, do „samozaborava" u åistoj kontem-placiji. Odagnavši od sebe svog demona Don Kihota, on ga dokraja ÿivota ipak „prati u wegovim pohodima", „moÿda po-taknut izvesnim oseãawem odgovornosti", posmatrajuãi, opu-šteno, kako „izvodi najluða dela".

121

Drama wihovog druÿewa ogleda se u neraskidivosti. Reåmoÿda otkriva bolno mesto umetniåkog stvarawa — varijacijujednog genijalnog Hegelovog poglavqa Fenomenologije o gospo-daru i slugi. Nije pri tom uopšte reå o klasnoj borbi, veã okretawu diskursa, o furioznoj dinamici koja nastaje u borbisamoodrÿawa jedne svesti naspram druge. Jer, kao što je DonKihot — kao puki predmet umetnosti — vezan za Sanåa, zaumetnika koji, „gomilajuãi ogroman broj kwiga o vitezovimai razbojnicima", pokušava da ga se oslobodi, tako i SanåoPansa ipak ostaje vezan za svog palog anðela, Don Kihota: onje zapravo funkcija wegovog Ja. Sada se vidi da izvan paktakoji meðusobno povezuje pisca i wegov fiktivni lik, Sanåai Don Kihota, ima neåeg od duelnog pakta sa protivnicima.Od pakta kao neurotiånog sistema sa uzajamnom povratnomfiksacijom. Jer sve je u izazovu i dvoboju sa protivniåkommoãi, a to je ona moã koja je veã pobedila. I koju zato trebapobediti. Ali ne prosto zbrisati, ukinuti åistom silom iliuklawawem drugog. Treba je potåiniti, kao što to åine Me-fisto s Faustom i Faust sa Mefistom.

Da nije tako, Don Kihot bi odmah morao umreti, jer takavambivalentni lik je bez „oslonca". Ne sastoji se, kako Kafkau jednom pismu kaÿe, „åak ni od prašine", „moguã tek u naj-luðem ÿivotu", gde mu se, uostalom, i dopušta da izvodi „naj-luða dela", podseãajuãi, u svemu, na decu koja u igri izmi-šqaju prepreke da bi ih preskakala. S druge strane, Don Ki-hot kao pišåev imago, lišen svega stvarnog i telesnog, okle-vetan i demonizovan, stvoren samo za „veliku i korisnu zaba-vu do kraja ÿivota", gubi moguãnost da zaista umre. „Jedno odnajvaÿnijih donkihotovskih dela", kaÿe se u nastavku parabo-le, „urgentnije od borbe sa vetrewaåama, jeste: samoubistvo."

Ali stvaralaåka priroda se ne da ubiti. Mudrost i „opu-štenost" Sanåa Panse postiÿe onaj ko na vreme shvati da utome leÿi paradoks umetnosti. Pisac je osuðen na ÿivot kaona pakao, na veåno lutawe kao na pakao: da bi se oslobodiokazne morao bi stiãi do istine, a to mu je po definiciji ka-zne nemoguãe. „Mrtvi Don Kihot", kaÿe Kafka u pismu Bro-du, „hoãe da ubije mrtvog Don Kihota; ali da bi ga ubio, po-trebno mu je neko ÿivo mesto koje maåem pokušava da naðe,uporno koliko i bezuspešno. Zabavqeni time, obojica se,sklupåani i neraskidivo spojeni, bukvalno prevrãu preko gla-ve i kotrqaju kroz istoriju."

Autor i wegov imago: Kafkin tekst ostavqa utisak skri-vene estetiåke rasprave u kwiÿevnom ruhu. Sukob ideja sme-šten je u sukob likova. Ali ne tako što se, recimo, u DonKihotovim sukobima sa stvarnošãu vidi jedan od onih veå-

122

nih, nikad neumrlih antagonizama, koji se javqa uvek i svudate otuda poprima dubok filozofski znaåaj. Opalizacija je du-bqa, ispod anegdotskog sloja, i tiåe se egoizma kreativneliånosti autora Sanåa Panse: psihologije stvaralaštva. Onukquåuje „intelektualne momente", s tim što se ovi nagonskivrednuju kao afekti i halucinantna sila. To su duhovni re-fleksi, u koje spada autorov unutrašwi demon Don Kihot kaoiritacija Sopstva, kao otuðeni intelektualizam koji bi, sasvoje strane, hteo i sam da se pozabavi „predmetom SanåaPanse", te ga upravo zato vaqa ukloniti, odagnati, baciti udubok bunar ništavila ili sa sigurne udaqenosti leÿernoposmatrati kao „veliku zabavu do kraja ÿivota".

Svi barokni motivi — od stvaralaåke taštine (vanitas) iborbe s neåastivim silama (memento mori), do okretawa rado-stima ÿivota (carpe diem) i svesti o prolaznosti (tempora la-buntur) — zadrÿani su u pozadini ovog minijaturnog teksta.Lako bi se moglo pomisliti da je osnovni Kafkin postupakintertekstualnost. Kwiÿevne reminiscencije pobuðuju sil-ne odjeke — kao da je zaplete i motive iz kwiÿevne baštinesmatrao graðom iz zemqe mašte u kojoj se ne pita za svojinu ioriginalnost. Utisak je pogrešan. Vizija wegovog sveta poka-zuje, uz ostalu graðu i svakojake putokaze, da mu je misao — so-kratovska. Da raskriva uobiåajene „istine" kao nesklade iprotivreånosti u našem samorazumevawu, pogotovo tamo gdedrugi podleÿu zahtevu za nekim sistemom, jedinstvom ili veå-nim simbolom. Wihov sklop i meðusobna protivreånost po-kreãu radwu satkanu od antiteza mišqewa, unose neku vrstuborbe suprotnosti, jednu snaÿnu crtu dramaturgije, i to jetreãa odlika Kafkinog preobraÿaja.

Sada se postavqa pitawe koje nije ni školsko ni reto-riåko. Da li je tako stvoren moderan mit, koji bi trebalo daodredi našu buduãnost, kao što su drevni mitovi ozakowava-li i definisali sadašwost? Ili je on puko izviwewe za ne-izbeÿne promašenosti, jedna filozofska poezija u kojoj åi-talac ionako prozire sve ispriåane dogaðaje kao zaludnu don-kihoteriju? Sve su to drevne dileme, krupna pitawa koja tra-ÿe odgovor i na onaj krik u noãi što u Kafkinom tekstu po-buðuje neposredan odjek do neba — do antiåkog neba. Jer, åimse kod Grka javila sumwa u istinitost, otvorila se moguãnostza racionalno poimawe iracionalnog. Za poimawe fikcije,sveta mašte, koji je Platon nazvao senkama senki. Skepsaprema reåi razlikuje filologiju od teologije.

Toj skepsi ide u prilog Don Kihotova elegija. Ona, šta-više, postaje iznova aktuelna u vremenu u kome se gasi kultu-ra kwige. I u kome neoåekivano raste Niåeov „patos distan-

123

ce". Naglo, suviše naglo, blede opojne slike Vajldovog este-ticizma, gube se i gase priåe o zanosnoj, „otrovnoj kwizi"Dorijana Greja, koji je iz Pariza doneo devet luksuznih pri-meraka i povezao ih „u korice duginih boja, da bi mogle odgo-varati wegovim raznolikim raspoloÿewima i promenqivojãudi wegove duše, nad kojom, åinilo se ponekad, beše izgu-bio svaki nadzor".

Nestaju, najzad, sugestivne slike ÿene koja, u senci drve-ta, polako diÿe pogled sa kwige i zamišqeno gleda negde umodru daqinu. Ona sawa otvorenih oåiju, kao da se našla sdruge strane ogledala, u zemqi åuda, u zemqi Kwige koja je„guta", „usisava", primorava na gubqewe pojma o vremenu i,pokadšto, identifikaciju s pojedinim likovima, a time, ustvari, nudi utehu kao nukleus religije ovozemaqskog spasa,jer woj nedostaju samo svetost, boÿanstvo i obeãawe o besmrt-nosti da bi se pretvorila u religiju, u pokušaj da se, po re-åima Komenija, „zakquåa u srcu", jer bi po svemu drugom mo-gla da posluÿi kao stepenica uznesewa nad svim vidqivim,do vrhunca stvari koje nam svojim ozarewem pokazuju da svešto stoji izvan kwige, u realnosti, u prirodi, u åulnoj izve-snosti, nije zapravo ništa drugo do puka sen istinske sve-tlosti.

Nasuprot tome, onlineri gledaju u blizinu. Oni koristemreÿu World Wide Web, kao što televizijski gledalac koristiekran — umesto prozora u svet. Otišlo je u nepovrat vremeLajbnicovih monada, svetova bez prozora, ako je ikada i po-stojalo. Ali je uvek postojalo vreme åitalaca. Onaj ko åita,zaista åita, ne radi ništa drugo: on je prikovan, apsorbovan.Kao i qubav, åitawe je usporena i monogamna delatnost, u ko-joj objekt naših ÿeqa zahteva predanost. „Onlajneri" su, na-suprot tome, brzi i poligamni. Wihova je paÿwa „distribu-tivna". Svaki je od wih jedan medijski akrobata koji lakoÿonglira sa više programa istovremeno. Uprkos tome, on jebeskrvni idealista, ukoåen pred osvetqenim ekranom. Wegovebolne oåi muåe oštri rubovi slova, grafika i brojeva, åijese jedino znaåewe krije u digitalizovanom informativnomsadrÿaju, lišenom sporednih tonova, indirektnog govora, alu-zija i konotacija.

Don Kihotu se danas, umesto vetrewaåa, suprotstavqajuantene i monitori, i dok s uperenim kopqem juriša da izba-vi åetu zatoåenih galijota-konzumenata, koji uopšte ne ÿeleda budu osloboðeni, pred nama iskrsava razlika izmeðu Uni-verzalnog i Globalnog u kwiÿevnosti. Izmeðu univerzalnog iwegove blede globalne kopije, fantoma išåezlog univerzalnog.Filozofska ideja univerzalnog znala je za sukob, za kritiåko

124

kretawe protivreånosti, razliåite i jedinstvene forme jezi-ka, kulture, umetnosti. Åuvala je nešto od nesvodive Drugo-sti u prirodnim datostima sveta, tela, seãawa.

Nasuprot tome, wena globalistiåka senka jeste indife-rentni prostor ekrana, mreÿe, hronotopa bez dimenzija. To jenadmoã integralne razmene, totalne organizacije što delujepoput zaraze — virusno, lanåanom reakcijom, sistemskim obo-qewem koje muwevito razara imunitet, našu sposobnost ot-pora, našu posledwu singularnost u kojoj vidi åistu jeres.Uskraãena za konflikt u sopstvenom umu, integristiåka po-put verske ortodoksije ili numeriåke ekvivalencije, ova nad-moã bi da normalizuje „divqu misao" — da pripitomi sveneposlušne zone geografskog ili mentalnog univerzuma. Glo-balizam je nakazna realizacija uzvišene apstrakcije univer-zalnog.

Erotika åitawa. Dilema — „teåni kristali ili papir",budi razliåite reakcije. Za jedne je praznina ekrana dubqa inedokuåivija od beline hartije. Drugi nas podseãaju da je ne-kada postojala erotika pisawa. Kao što je pisawe rukom ilina mehaniåkoj pisaãoj mašini bila odgovorna, fatalno ko-naåna stvar, tako je i erotika åitawa — iznaðujuãe saznawe zaqude koji su åitawe pomešali sa spiritualom delatnošãu —predstavqala åulni fenomen. Åitalac ima u ruci omot, dodi-ruje hrapavu ili glatku površinu hartije, gotovo da oseãa te-ÿinu olovnog sloga. Sasvim sigurno, meðutim, oseãa prostoroko sebe, ali i prostor u wegovom vremenskom dimenzijama, onima odnos prema protoku vremena, prema istoriji.

Jezik informacije, pak, prevodi sve u — istovremenost.Åak i tamo gde govori o istoriji, o Drugom i drugaåijem, onsve prenosi u znakovni univerzum simultanosti, kao da se od-vija right now. On misli da je svet istovremenost, da istorijane postoji, da je sve Sada, da svako svakom umire i da niko neumire, da je naš ÿivot puki niz mentalnih projekcija i da jekonaåno zaÿivela drevna izreka: „Vreme je autor svih ostalihautora". Sve ideje poput relativnosti vremena, interteksta icitatnosti, sve do reciklirawa poznatih stilova, postaju sim-bol i znamen nekog opšteg, neumitnog zakona: simultanizma.

I kao što su sholastiåari, sredwovekovni Realisti pri-pisivali „realnost" opštim pojmovima, idejama, tako sad imi, poput mitologija drevnih doba, stvaramo biãe, i naziva-mo ga kao da je neka ÿiva individua — Postmodernizam. Kri-je se iza toga staro verovawe da duh doba mora naãi svoj vrhu-nac u nekom velikom znaku. U nekom velikom porivu koji mo-ra obuzeti srce sveta. To je proizvoqnost koja raznovrsnostiÿivota daje laÿan izgled jedinstva u biãu. I koja se minulim

125

generacijama veã znala osvetiti u sluåaju humanizma ili „ba-roknog åoveka". U takve proizvoqne maske-persone spada i„åovek interteksta" — jednako kao i medijski proizvedenilikovi, matrice i fantomi, oni isti što nam postaju real-niji od prijateqa i roðaka, od qudi koji nas okruÿuju.

Proces je, pri tom, obrnut. Dok je apstrakcijama nekadpripisivana realnost ÿivih biãa, sada qudi od krvi i mesapostaju ideje, mentalne slike, pojmovne himere: simulakrum.Zatvoreni u mentalnim prizorima, qudi postaju biãa koja susamo virtuelno ophrvana fantomima roðewa, smrti, vidqivo-sti, dodirqivosti, uvek prisutnim poput hroniånog bola. I,najzad, biãa koja veruju da su qudi samo wihovi daleki preci.

6.

A trebalo bi, ipak, da se sete poåetka. Tekst se najpre ja-vio u sasvim sirovom obliku. Kao znak urezan u qudsko telo.Bio je to Kainov znak, biblijski arhi-tekst što najavqujesmrt, od koje bi — u isti mah — hteo da uzme u zaštitu. We-gov kon-tekst je qudska ÿrtva, bratoubistvo, sa kojim poåiwestvarawe sveta. Udaqen od svog kultnog zaåetka, tekst je zapi-sivan na kamenu i glini, na drvetu i papirusu. I to je traja-lo milenijumima. Slova su dobijala grafeme prema duhu i ka-rakteru onih koji su ih prvi ispisivali i, kasnije, mewali,u skladu sa jezicima u kojima su prebivali, postajuãi, vreme-nom, i sama nešto drugo — nanos nekih drugih jeziåkih i go-vornih iskustava.

Od Kainovog znaka do genetskog koda — tako je, odvojenviševekovnim procesom emancipacije, tekst postepeno ogre-zao u profanom, iako je tehniåki napredovao od pisawa nakamenu do stvarawa na vodi ekrana. Danas vidimo kako mu,pod uticajem novih medija, slamaju krila. Kako ga stavqajupred laÿnu dilemu — „teåni fluid ekrana ili papir". Kakomu, najzad, prebacuju da je posmatrawe pokretnih slika lakšeod sricawa nepokretnih slova.

Ali tekst se ne predaje. Ne nestaje. Štaviše, wegovi iz-vorni kultni oblici se vraãaju, odeveni u livreje i monturesavremene high-tech civilizacije. Kao što je za Lutera štam-parska presa bila „posledwi neugasivi plamen ovog sveta",tako su i za savremene mislioce slova, pismêna — svetlostkoju neãe ugasiti ni kompjuter. „Åitawe", govorio je veã Pla-ton, „izoštrava rasudnu moã, izoštrava sposobnost seãawa,razvija maštu." Ali ga na iznenaðujuãi naåin mewa, zajednosa åinom pisawa. Digitalno pisawe, kako je veã uoåeno i

126

sroåeno, pretvara privatnu usamqenost åitawa i pisawa ujavnu mreÿu. U novu, gotovo mitsku figuru sveopšte tekstual-nosti qudskog izraÿavawa.

Kao što je pre dva veka, u industrijskom katihizisu jed-nog Roberta Ovena, ceo svet bio sagledavan u terminima svojevrste rada, proizvodwe tekstila, kao „svet satkan od åvrstihveza i niti interesa i finih vlakana qubavi", tako u moder-noj varijanti taj isti svet postaje — tekst. Svejedno da li kaologo ili hiper-tekst, kao brendirawe, gramatologija ili ge-netski kod, tekst uvek poprima i jedan viši socijalni, civi-lizacijski i biološki smisao. Kao što diskurzivni prostorne obuhvata samo govor i pismo, nego isto toliko i vezu reåisa društvenom praksom.

Jer, ne samo da društvo åini osobenu teksturu, ÿivotkivo qudske komunikacije, nego se i o tekstu kao takvom go-vori u terminima kojima teologija opisuje — misterije. Takoje diskurs dekonstrukcije porodio neobiånu teoriju. Po woj setekst pisao sâm — još pre no što je åovek poåeo da se wimekoristi. A to je onda, kao onim ÿustrim pokretom ruke uKafkinoj priåi, odagnalo i posledwu sumwu da se ideološkikôd našeg trenutka temeqi u novom kultu teksta. Ponikao ukultu, on mu se vraãa, kao u legendi o izgubqenom sinu. Zatoje postao opijum intelektualaca.

127

ALBERT ŠVAJCER

GETEOVA LIÅNOST I DELO

Skupili smo se ovde da proslavimo dvestotu godišwicuGeteovog roðewa. Posvetimo ovaj åas podseãawu na wegov ÿi-vot, na wegovo delo i misao, te razmotrimo kakvu nam on po-ruku nosi.

Kada je umro, Gete je bio slavan ali ne i omiqen. Wegovisunarodnici su imali malo razumevawa za wegovo delo. Uinostranstvu je u nekim krugovima bio poznat kao autor Ver-tera i Fausta, ali wegov rad kao celina nije bio cewen.Što se tiåe Geteovog kulta u Frankfurtu, znaåajno je prime-titi da u wegovom rodnom gradu nije ni proslavqena stogodi-šwica roðewa, koju je trebalo slaviti samo nekoliko godinaposle Geteove smrti. Animirane revolucionarnim sentimen-tima iz 1848. godine, šire mase nisu bile sklone da odaju po-štovawe åoveku na koga se gledalo kao na slugu jednog princa.

Sam Gete je prinuðen da prizna da nijedna od wegovihkwiga izdatih posle Geca iz Berlihingena i Vertera nije po-stigla nikakav naroåit uspeh i ta åiwenica ga je uverila danije omiqen. Svom lojalnom asistentu sa kojim je saraðivaojoš od 1823. godine, Ekermanu, åak je izrekao uverewe da we-gova dela nikada neãe postati popularna. U tome se prevario.Što je vreme više prolazilo, wegove kwige su nalazile svojput do srca åitalaca. U sve veãoj meri Geteu se dodequje poåa-sno mesto meðu pesnicima, ne samo u wegovoj domovini negoi šire.

Kako bi se taj fenomen mogao objasniti? Taj veliki pe-snik je u isto vreme i veliki struåwak u prirodnim naukama,kao i veliki mislilac i åovek. Uzeti zajedno, svi ti kvalite-ti doprinose wegovom znaåaju i predstavqaju ga publici kaoliånost posebne vrste. Tako se dešava to da se dvestagodi-

128

šwica wegovog roðewa slavi širom sveta, dok stogodišwi-ca nije slavqena åak ni u wegovom rodnom gradu.

Gete kao pesnik

U åemu se sastoji poseban šarm Geteove kreativnosti?Razmotrimo prvo jezik koji koristi. Gete je vizionar. On

se izraÿava u slikama — sklonost koju je åak i u mladostiprepoznavao kao priroðenu. On poznaje tajnu slikawa reåima.Mi vidimo ono što on vidi i što ÿeli da vidimo zajedno sawim.

Druga osobenost jeste ta da se on izraÿava ne sonornim,retoriåkim jezikom, koji blista obiqem prideva, veã jedno-stavnim, trezvenim, svakodnevnim jezikom, koji on umešnouzdiÿe u carstvo poezije.

Karakteristiåan je takoðe ritam wegovih pesama. Ritamtih pesniåkih frazirawa nije naåiwen tako da se podudara sawegovim poetskim metrom. Štaviše, postoji åak i odreðenanapetost meðu wima. U tom pogledu postoji afinitet izmeðuGetea i Baha, åije teme nisu åvrsto vezane za prirodni ritami primewene akcente muziåke mere, nego imaju svoj posebanritam i posebne akcente. U Geteovom sluåaju, kada se wegovistihovi åitaju ili recituju, nezavisnost meðu te dve vrsteritma — frazirawa i metra — stvara utisak sveåane prozekoja je u isto vreme i jednostavna i uzvišena.

Što se tiåe Geteovih pesniåkih tema, posebnost i šarmwegovih dela poåiva na åiwenici da su teme pozajmqene izsopstvenog ÿivota, kao i iz misli koje prirodno proistiåuiz wega. On je od svoje rane mladosti svestan svog potpunoindividualnog karaktera. Gete se ne ustruåava da kaÿe da onsvoje kwige smatra fragmentima jedne ispovesti.

Nasuprot Šileru i drugim pesnicima, Gete ne bira pro-izvoqno svoju temu, da bi je onda razvio time što ãe u wuuroniti i naåiniti da ona izgleda vaÿnom. Kada mu se desida nešto napiše na taj naåin, on je izvan svog elementa, kaolabud koji izlazi iz vode da bi se gegao po kopnu. Dela koje jenapisao na taj naåin — Klavigo, Štela, Graskopta, Graðaningeneral i druge, kao i tekstovi za operete i opere — pokazujutoliko malo tragova wegovog duha da nam uopšte ne izgledajukao Geteova autentiåna dela, premda ih je on potpisao kaosvoja.

Razmotrimo sa druge strane Geteov odnos prema temi izFausta. U ovom sluåaju, materijal je veã fiksiran u postoje-ãim narativima. Tokom šezdeset godina osamnaestog veka, Ge-

129

te oåajniåki nastoji da koristi taj materijal. On ga privlaåijer u tom materijalu pronalazi sebe kao nigde drugde. On jeFaust; ali on je takoðe i Mefistofel, na koga moÿe da pro-jektuje neke ideje koje su aktivne u wegovom duhu. Bez obzirana to, Faustova tema mu stvara gotovo nerešive teškoãe jer jeona veã åvrsto oblikovana dugom tradicijom.

Prisiqen da se pridrÿava te tradicije, Gete mora daukquåi Faustovu qubav za fatalnu Helenu, koja je povraãenaiz mrtvih putem Mefistofelovih moãi. Iz istog razloga, onmora da Fausta predstavi na imperatorovom dvoru i da, opetuz pomoã Mefista, uredi spektakl koji je tamo predstavqen.

U isto vreme, da bi izrazio svoju sopstvenu prirodu uFaustu, Gete mora da preobrati materijal tako što u wegaubacuje epizodu sa Margaretom, koja je potpuno strana tom ma-terijalu. Faust mora åak da postane krivac time što ãe po-vrediti to poverqivo devojåe. Uprkos tome, premda je kriv,on mora biti spasen a ne osuðen — još jedno odstupawe odveã utvrðene tradicije prema kojoj Faust završava u paklu.Gete mora da uplete Fausta na taj naåin jer je on sam zgrešioprema Frederiki Brion, ali je ubeðen da mu je to oprošteno.

Sve te teškoãe ga spreåavaju da završi to delo zapoåetojoš u mladosti i okonåano tek pred smrt. Uprkos tome, sa timteškoãama se mora suoåiti da bi sebe mogao ponovo pronaãiu Faustu — tako da bi i tu dramu mogao naåiniti fragmentomsvoje ispovesti.

Gete kao struåwak za prirodne nauke

Gete je imao uroðenu naklonost ka prirodnim naukama.Veã kao student u Lajpcigu i Strazburu on traga za udruÿewemkoje bi bilo posveãeno tom poqu, i u Strazburu veã poåiweda pokazuje interes za anatomiju.

Wegovo prvo okriãe je bilo u oblasti komparativne ana-tomije. U to vreme se verovalo da meðuviliåna kost, koja jelocirana meðu kostima gorwe vilice i ujediwuje ih, moÿe dase naðe samo kod ÿivotiwa, ukquåujuãi tu i majmune, ali nekod qudi. Qudima prija da otkriju takvu karakteristiku kojarazlikuje wihovu strukturu od strukture drugih kiåmewaka,ali Gete nije mogao da se privikne na ideju da je priroda hte-la da åoveka izdvoji na tako trivijalan naåin. On poåiwe dase bavi tim predmetom i wegovo istraÿivawe vodi ka zakquå-ku da åovek takoðe poseduje primitivnu formu te meðuviliå-ne kosti, sjediwenu sa okolnim delovima strukture lica. Go-

130

dine 1786. Gete je objavio svoje otkriãe. Anatomi su vremenombili prinuðeni da priznaju vaqanost wegove tvrdwe.

Geteove administrativne aktivnosti ukquåuju i odgovor-nost za poqoprivredu, što ga navodi da se usavrši u prak-tiånim pitawima botanike. Poåiwe da stiåe nauånu kompe-tenciju i u toj oblasti i fascinira ga problem varijacije ustrukturi razliåitih biqaka. Godine 1788, na Siciliji, Geterešava taj problem time što ãe postulirati da svi biqniorgani imaju zajedniåko poreklo u listu i samo su wegove ra-zne transformacije. Godine 1789. objavquje to otkriãe. Sadasu botaniåari bili ti koji su, tokom vremena, morali da sepoklone pred pesnikom koji se zadubquje u prirodne nauke.

Godine 1790. Gete koristi taj princip transformacijeda objasni oblik lobawe, pretpostavqajuãi da je ona formi-rana putem evolucije vratnog pršqena. Nekoliko godina ka-snije i sami anatomi predlaÿu tu teoriju, ali zasluga za we-no otkriãe mora se pripisati Geteu. Kasnijih godina on znat-no vreme i energiju usmerava na studije evolucije vratnog pr-šqena. Pesma koju je nazvao Metamorfoza ÿivotiwa, i kojase pojavila 1819. godine, sadrÿi glavne zakquåke tih studija.

U svojim poznijim godinama Geteu je pruÿilo veliko za-dovoqstvo to što ga je åuveni francuski zoolog Xefri Sen--Hilar (1769—1844) citirao u Francuskoj akademiji naukakao pionira na poqu teorije evolucije. Povod Sen-Hilaroveodbrane te teorije su bile kritiåke primedbe Kivijea (1769—1832), osnivaåa komparativne anatomije.

Kao što je to bio sluåaj u botanici, praktiåni razlozivode Getea ka nauånom interesu na poqima mineralogije i ge-ologije. Godine 1777. Gete je bio angaÿovan da naåini pri-premne studije pre ponovnog otvarawa rudnika u Ilmenau, izkojih su vaðeni bakar i srebro sve dok voda nije prodrla uwihove kopove i spreåila daqa iskopavawa.

Gete se prihvata posla sa entuzijazmom. Tokom istraÿi-vawa koje je trajalo nekoliko godina, postaje mu jasno da jeformacija zemqine kore primarno nastala u toku dugotrajneevolucije, a da je vulkanska aktivnost samo sekundarni uzrok.On je takoðe bio prvi koji je ustvrdio da su nestalne steneostaci gleåera koji su nekada prekrivali Evropu, kao i da surazdrobqene stene istog porekla.

Praktiåni razlozi ga takoðe navode ka tragawu za razja-šwewem fenomena boja. Sa slikarima koje upoznaje u RimuGete diskutuje o metodama pomoãu kojih se bojama ostvarujurazliåiti efekti u slikarstvu. Te diskusije ga stimulišu dastudira i osporava teoriju koju je objavio Isak Wutn 1704.godine: da je belo svetlo komponovano od raznih obojenih zra-

131

ka i da ãe se prav zrak belog svetla propušten kroz prizmuponovo razloÿiti u te razne boje. Gete toj teoriji suprotsta-vqa svoju: da boje nisu svojstva razliåitih zrakova, nego fe-nomen prouzrokovan mešawem svetla i tame, belog i crnog.Dominacija svetla proizvodi ÿutu boju; dominacija tame, pla-vu. Crvena se locira izmeðu plave i ÿute, i ona je wihovamodifikacija.

Od 1791. godine pa sve do svoje smrti, Gete je branio tuteoriju boja u raznim publikacijama, zasnivajuãi svoje argu-mente na serijama opaÿawa i eksperimenata. Tim ekperimen-tima i publikacijama posveãuje više paÿwe i napora negosvojoj poeziji i prozi zajedno. Ali sve te ÿrtve vremena i na-pori su uzalud. Studije Fresnela, Maksvela i Lorenca o pri-rodi svetla potvrðuju Wutnovu teoriju.

Premda Gete nije dobio taj sluåaj — a nije ga ni mogaodobiti — wegovi napori su imali znatan uticaj na studijeboja i razvoj optike. Wegova opaÿawa i eksperimenti su obe-lodanili neke probleme Wutnove teorije koje ona nije uvekmogla da reši na zadovoqavajuãi naåin. Stoga se åini kao daGeteova istraÿivawa stalno idu protiv Wutna. Interesantnoje, meðutim, primetiti da teorija homogeniteta boja, koja sepojavila u slikarstvu, ima mnogo toga zajedniåkog sa Geteovomteorijom boja.

Gete zastupa pristup prirodnoj nauci koji karakterišeto da se zasniva iskquåivo na direktnom opaÿawu. Premda nemoÿe da ignoriše usluge mikroskopa i teleskopa, on ne fa-vorizuje upotrebu istraÿivaåkih aparata. Åovek koji zna dadobro upotrebi svoja åula je za Getea najboqi i najpreciznijizamislivi instrument za opservacije. Gete misli da pri ko-rišãewu instrumenata muåimo prirodu da bismo iz we izvu-kli priznawa, umesto da je blago navodimo da nam sama razot-krije svoje tajne.

Ali nisu samo precizni instrumenti ono što se Geteune sviða; on takoðe ne voli ni matematiku. Matematiku trebakoristiti samo kada se bavimo mehaniåkim problemima. Kadamatematika pretenduje da objasni i ostale fenomene u priro-di, ona nam moÿe pruÿiti samo sumwivu uslugu.

U stvarnosti, kao što to danas dobro znamo, matematikaje prozvana da igra sve znaåajniju ulogu u prirodnim naukama.Drugaåije ne bi moglo ni biti.

Kako se desilo to da Gete ÿeli da razvija prirodne naukena naåin koji je bio zastareo veã u wegovo vreme? Jedan onrazloga tome jeste da wemu nedostaje prirodna sklonost ka ma-tematici, kao i duga i kontinuirana disciplina koju ona

132

zahteva. Pošto instrumenti za opservacije takoðe zahtevajuaritmetiåke obraåune, i oni su mu strani.

Štaviše, Gete je ubeðen da se istinsko razumevawe pri-rode moÿe zadobiti samo putem liåne angaÿovanosti qudskogduha, a nikada putem neåeg bezliånog. Po wegovom ubeðewuuvid u suštinu prirode moÿe poåeti samo direktnim opaÿa-wem; åovekovo unutrašwe biãe je jedini instrument putemkojeg se moÿe razumeti suština prirode.

U svojim spisima Gete åesto izraÿava to gledište o ra-zumevawu prirode. Najboqe ga opisuje na kraju pesme o kompa-rativnoj osteologiji:

Raduj se ti, majstorsko delo prirode,

ti koji si u stawu da ponoviš

najviše misli

do kojih je ona dosegla.

U Teoriji boja Gete piše:

Kada svetlo ne bi sjalo u oku

kako bi nas sunce uzbudilo?

Kada boÿija snaga ne bi poåivala u nama,

kako bi nas boÿanske stvari mogle zadiviti?

Duhovni uvid mora pratiti fiziåku svest da bismo mo-gli steãi duboko razumevawe. Stoga se Gete usuðuje da ustvrdi:„Kada ne gledamo oåima duha, traÿimo pipajuãi po mraku usvakoj oblasti, a naroåito u istraÿivawu prirode." Na tajnaåin åovek uspostavqa pravilan duhovni odnos prema pri-rodi, i iz takvog odnosa on stiåe uvid u svoj sopstveni ÿivoti direktive kako da ga najboqe vodi.

Iz tog razloga Gete favorizuje takvo shvatawe prirodnenauke po kome ona moÿe postati liåna svojina svakog poje-dinca koji poseduje dar za zdravo mišqewe i refleksiju. Izistog razloga Gete se odvaÿuje da osudi laboratorijske in-strumente i matematiku, u vreme kada to više nije bilo do-zvoqeno u prirodnim naukama.

Uprkos tome, koliko je Gete velik åak i u svom konzerva-tizmu! Åini se kao da je prirodna nauka htela još jednom dakroz wega demonstrira šta je moguãe ostvariti najprostijimmoguãim sredstvima. Ostajuãi u okvirima tih ograniåewa ikoristeãi svoj veliåanstveni dar opaÿawa, Gete vodi botani-ku i anatomiju, kao i mineralogiju i geologiju, u pravcu naj-modernijih metoda istraÿivawa.

133

Teško da je ikada istorija bilo kog poqa saznawa iliveštine ponudila takvo paradoksalno jedinstvo reakcionar-nosti i progresa.

Gete kao mislilac

Kakva je Geteova koncepcija sveta i ÿivota? Kom filo-zofskom sistemu se priklawa?

Postoje dve vrste filozofije: dogmatska i nedogmatska.Dogmatska filozofija ne poåiwe od opaÿawa prirode; na-protiv, ona primewuje na prirodu koncepcije koje je sama iz-vela i onda tumaåi prirodu u skladu sa wima. Taj tip filozo-fije je spekulativan i wegov je ciq izgradwa sistema. Nedog-matska filozofija poåiwe od prirode, prilagoðava sebe pri-rodi i pokušava da je tumaåi u skladu sa opaÿawima i ekspe-rimentima koji se stalno proširuju i produbquju. To je pri-rodna filozofija.

Ta dva naåina mišqewa se kroz istoriju duha razvijajuparalelno, jedan naspram drugog. Predstavnici sistematske(dogmatske) filozofije u antiåko vreme su Platon i Aristo-tel. U moderna vremena, taj naåin filozofirawa dostiÿesvoj vrhunac poåetkom devetnaestog veka, sa Fihteom, Šelin-gom, Hegelom i Šopenhauerom, koji su svi bili Geteovi sa-vremenici. Prirodna (nedogmatska) filozofija je roðena uJoniji, na gråkim teritorijama u Maloj Aziji. Ona poåiwe saTalesom, Anaksimandrom, Heraklitom i Empedokleom, koji supokušavali da naðu poreklo ÿivota u materiji i wenim tran-sformacijama. Kasnije su epikurejstvo i stoicizam, koji sutakoðe pokušavali da ostanu bliski prirodi, nosili karak-ter prirodne filozofije.

Tokom renesanse, sa novim procvatom prirodnih nauka,opet su åiweni napori da se oÿivi filozofija prirode. Naj-znaåajniji primer tog pokreta je Ðordano Bruno. Meðutim,renesansna i postrenesansna era nisu bile u stawu da naåinedubqi proboj i uåvrste filozofiju prirode. Spinozi je uspe-lo da obnovi duh stoiåke filozofije prirode, ali je on bioprimoran da na wu primeni terminologiju i formule Dekar-tovog sistema.

Mladi Gete je bio pod uticajem Ðordana Bruna i Spino-ze. Kao mislilac koji se posvetio prirodnim naukama, on po-staje predstavnik prirodne filozofije u vreme kada su veli-ki sistemi Fihtea, Šelinga i Hegela u velikoj modi i kadase oni predstavqaju kao kompletni i konaåni filozofski si-stemi. Gete se nije mogao pojaviti u gore vreme.

134

Kao mlad i sposoban åovek, Gete poåiwe da studira wemusavremenu filozofiju, ubeðen da ãe od we mnogo nauåiti.Oseãa kao svoju duÿnost da se posveti izuåavawu Kanta; sedipored stopa Šilera, velikog poznavaoca Kantove filozofi-je, i dopušta sebi da ga Šiler poduåava slavnoj Kantovoj te-oriji saznawa.

Fihtea, Šelinga i Hegela Gete je poznavao liåno. Onåak koristi svoja poznanstva i uticaj da pomogne svoj trojicida budu pozvani na univerzitet u Jeni. (Fihte je tamo biopredavaå od 1794. do 1799, Šeling od 1798. do 1803, Hegel od1801. do 1806. godine.) U svom dnevniku nam saopštava o tomekako je sebi dozvolio da ga Šeling uputi u wegovu navodnufilozofiju nauke, koju je Gete pokušao da ceni.

Posle mnogo truda, Gete ipak mora da prizna da mu jestran naåin mišqewa koji razvijaju Kant, Fihte, Šeling iHegel, a takoðe i naåin mišqewa Šopenhauera. On ne znašta da poåne sa takvim naåinom mišqewa, upravo zato štoon ne kreãe od izuåavawa prirode nego na wu primewujeprethodno fabrikovane teorije. U aforizmima svojih poznihgodina on kaÿe: „Oduvek sam morao da budem na oprezu kada jeu pitawu filozofija. Moja taåka gledišta uvek je bila bazi-rana na zdravom razumu."

Tu izreku podrÿava i jedna druga: „Veã duÿe vreme se ba-vimo kritikom uma. Ja bih pak voleo da vidim jednu kritikuqudskog razuma. To bi bila stvarna dobit za qudsku vrstu akobismo mogli ubedqivo da pokaÿemo koliko daleko moÿe dadosegne zdrav razum, a to bi upravo bilo i ono što bi potpu-no zadovoqavalo naše potrebe u ovom zemaqskom ÿivotu."

Geteovo delo se, dakle, bavi filozofijom istinskog ipronicqivog zdravog qudskog razuma.

Kako moÿe jedna individua da sopstvenom snagom i sop-stvenim istraÿivawem doðe do takvih ubeðewa koja mogu da gavode ispravnim putem kroz ÿivot? To je ono do åega je Geteustalo. On veruje da se jednostavna i celovita uverewa ne mogusteãi osim ako se ne poåne od stvarnosti, od saznawa koja sestiåu putem opaÿawa prirode i sebe samog. Biti realistiåanda bi se ostvarila istinska duhovnost: to je rešewe koje jeponudio Gete.

Suštinska ideja do koje se pri tom mora doãi jeste ta dase u prirodi jedno sa drugim nalaze i materija i duh. Duh uti-åe na materiju kao organizaciona i usavršavajuãa snaga. Duhnas izvodi iz haosa, daleko od primitivnog. Ta se promenamanifestuje kroz transformacije koje se odigravaju i koje smoi sami primetili u prirodi.

135

Kad duhovnim okom posmatramo prirodu u nama samima,postajemo svesni da su i tu materija i duh jedno uz drugo. Dokprouåavamo unutrašwe duhovne pojave, shvatamo da pripadamoduhovnom svetu i da treba sebi da dozvolimo da nas on vodi.Geteova åitava filozofija je bazirana na opaÿawu materijal-nih i duhovnih fenomena u nama i izvan nas, kao i na za-kquåcima koji se iz wih mogu izvuãi.

Duh je svetlo koje se bori sa materijom, koja sama po sebipredstavqa tamu. Sve što se dogaða u svetu i u nama samimarezultat je tog sukoba. To što se Gete tako uporno drÿi svojeteorije boja dolazi od toga što je ta interpretacija boja kaofenomena asociranih sa mešawem svetla i tame u saglasno-sti za wegovom koncepcijom o tome šta se dešava u prirodikao celini.

Geteovo gledište o ispravnom i duboko zdravom qudskomrazumu izvedeno iz filozofije prirode åini se sasvim skrom-nim u poreðewu sa savršenim znawem na koje pretenduju ve-liki sistemi. Ono mora da prihvati da ãe zauvek ostati ne-potpuno, zato što smo u stawu da zadobijemo samo veoma nesa-vršeno znawe o prirodi. Ali takvo kakvo je, to saznawe jesteistinito. A istina je za Getea najveãa od svih vrednosti.„Istina je mudrost", tvrdi on.

Na osnovu sopstvenog iskustva sa jednostavnom filozo-fijom prirode, Gete veruje da moÿe ustvrditi sledeãe: kolikogod da je nepotpuno, to saznawe je dovoqno da nam posluÿikao vodiå kroz ÿivot. Po wegovom mišqewu, svako ko sleditaj jednostavan naåin misli na koji je on uputio doãi ãe dosvih onih vrednih etiåkih i religioznih ubeðewa koja su seikada pojavila u duhovnoj istoriji åoveåanstva, i steãi ãe ihu wihovim izvornim i najåistijim formama.

Koji su to elementi ideja sveta i åoveka do kojih nas vo-di prirodna filozofija?

Kao prvo, Gete prihvata da postoje izvesne elementarne iopskurne sile, koje nastoje da sebe manifestuju na sopstveninaåin, i koje deluju i u prirodi i u nama samima. On ih na-ziva „demonskim" silama. Te demonske sile prirode on pred-stavqa u Valpurginoj noãi i otelovquje u Mefistofelu.

U toku qudske istorije, te sile se manifestuju u odreðe-nim qudima. Prema Geteovom opisu iz Poezije i istine, takveindividue se istiåu uvek ili po svom duhu ili po svojim ta-lentima; gotovo nikada one nisu poznate po svojoj dobroti.Ogromna snaga proistiåe iz wih, i sve sile morala su nemoã-ne protiv takve snage. Stoga takvi qudi privlaåe šire mase.

Gete kritikuje Kanta zato što ne uzima u obzir postojawedemonskog. „Kantovski imperativ", piše Gete, „automatski i

136

autokratski pretpostavqa qudski rod u kome se strasti gotovonikada ne pojavquju a još mawe dominiraju. Ali åesto naila-zimo na osobe koje su pod uticajem nevidqivih sila kojima nemogu da se suprotstave, koje odreðuju tok wihovih ÿivota iåesto izgleda kao da, u domenu koji leÿi izvan svakog zakona,proizvoqno kontrolišu wihove naklonosti i aktivnosti."

To demonsko nije, meðutim, nuÿno zlo u svojim manife-stacijama. U odreðenim situacijama ono moÿe sluÿiti dobru.„Velike i primitivne sile", kaÿe Gete, „bilo da su veånoprisutne ili da nastaju u nekom vremenskom periodu, nepre-kidno deluju; da li ka dobru ili ka zlu, to je svar sluåaja."

Sve sudbonosne dogaðaje, male kao i velike, Gete zami-šqa kao manifestacije demonskog, nekada usmerenih ka do-bru, nekada ka zlu. „U mom poznanstvu sa Šilerom", jednom sepoverio Ekermanu, „uvek je bilo prisutno nešto demonsko."

U razgovoru sa Ekermanom voðenom 1831. godine povodomponovnog izdawa Metamorfoze biqaka, Gete kaÿe: „Ta kwigame je koštala više napora nego što sam to mogao da pretpo-stavim; istina je i to da sam poåeo da na woj radim gotovoprotiv sopstvene voqe, kao da je nešto demonsko dominiralou meni, nešto åemu nisam mogao da se oduprem." Kako se po-verio svom vernom pomagaåu: „Odreðene sile su bile oslobo-ðene odlagawem završetka novog izdawa te kwige, i one suuåinile moguãim da se završi to delo, premda to ne bi bilozamislivo prethodne godine… Takva vrsta stvari se åesto do-gaðala u mom ÿivotu, i u takvim sluåajevima åovek poåiwe daveruje u viši uticaj, u nešto demonsko, kome taj neko sluÿibez pretenzija da ga daqe objasni."

Tako kod Getea nalazimo uvek iznova ideju o demonskojsili.

Taj fundamentalno prirodni elemenat, koji åovek nosi usebi od roðewa, jeste wegova sudbina. On ga se ne moÿe oslo-boditi. „Ne moÿemo sebe odvojiti od onoga što nam pripa-da", piše Gete u Maksimama i refleksijama.

Geteova ideja demonskog u åoveku se razlikuje od one kojunalazimo kod Sokrata. Kod Sokrata, demonsko koje boravi uåoveku je natprirodno duhovno biãe koje se razlikuje od wegasamog — biãe koje mu sugeriše šta treba da misli i šta tre-ba da åini. Kod Getea, demonsko su kosmiåke, neukroãene sileprirode koje idu protiv uticaja duha koji je takoðe prisutan uåoveku. Ideja demonskog, koju Gete razvija iz filozofije pri-rode, sadrÿi u sebi tragove hrišãanske koncepcije po kojoj jedemonsko nešto što je suprotstavqeno boÿanskom.

Gete se bori, baš kao što to moramo i svi mi, sa pro-blemom sudbine i slobode. Wegovo najgoråe delo, Izbor po

137

srodnosti, predstavqa nam dve ÿene i dva muškarca åija jesudbina fatalno determinisana qubavqu protiv koje bi tre-balo da se bore, ali kojoj nemaju snage da se suprotstave.

Gete se u principi drÿi verovawa da smo u stawu da uti-åemo na svoju sudbinu putem stavova koje usvajamo prema ono-me što nam se dogaða. Demonskim silama se moramo odupreti.U intervjuu sa Ekermanom, od 18. marta 1831. godine, Gete ka-ÿe da smo u poziciji onih koji igraju igru koju Francuzi zo-vu ombre, u kojoj je puno toga odreðeno bacawem kockice, alije veštini igraåa ostavqeno da odredi poloÿaj na tabli. Nasliåan naåin, bolni dogaðaji u našem ÿivotu imaju znaåeweza unutrašwi razvoj.

Gete veruje da je suoåavawe sa teškoãama, bez obzira nawihovo poreklo, apsolutno nuÿno za naš unutrašwi napre-dak. U Vilhelmu Majsteru harfista peva:

Onaj koji nije nikada sa suzama hleb svoj jeo,

onaj koji u mraånim i tuÿnim åasovima

nije na svojoj posteqi sedeo plaåuãi,

taj vas ne poznaje, o nebeske sile.

Predajuãi se duhu, åovek mora stremiti ka istinskom hu-manitetu, da bi mogao postati šta god da mu je prirodna sud-bina predodredila.

Dva osnovna ideala u stremqewu ka istinskom humanite-tu su åistota i dobrota. Ideal åistote se u Geteu formira to-kom wegovih unutrašwih konflikata u vajmarskom periodu.Wemu åistota znaåi da se åovek oslobodi licemerja, vreðawa,laÿi i qutwe, a da postane instinoqubivo i jednostavnobiãe.

Taj ideal je proklamovan u Ifigeniji i u Tasu. Ifigenijane moÿe da se odluåi na podmuklost i laÿi, kao što nuÿnostizgleda da zahteva, da bi spasila sebe, svog brata i wegovogprijateqa. Ona nalazi hrabrosti da ostane istinoqubiva; svo-jom iskrenošãu impresionira varvarskog kraqa koji im do-pušta da mirno odu. Putem instinoqubivosti, ona ostaje sve-štenica åistote i u stawu je da iskupi krivicu za roditeq-ski dom ukaqan ubistvom. To delo pripada Geteovim najsna-ÿnijim dramama koje su mnoge generacije upijale sa uvek sve-ÿim emocijama.

Taso, veliki pesnik, ne uspeva da sebe kontroliše. Tajnedostak donosi nesreãu wemu, a patwu onima koje on voli.

Vrhunska manifestacija duha u åoveku je qubav. Duh nedozvoqava da se åovek zadovoqi prostom egzistencijom i na-metawem svoje voqe drugim biãima; on ga tera da se sa pa-

138

ÿwom odnosi prema drugima. Na taj naåin duh stvara red izhaosa qudskih odnosa. Bez duševnosti åovek nije åovek u pu-nom smislu te reåi. Onaj koji sebe zaista razume ne moÿe daåini drugo nego da bude voðen qubavqu.

Gete qubav ne nalazi u prirodi. Qubav je boÿanska iskrau åoveku. Tako se himna u kojoj on veliåa istinski humanitetzove Boÿansko. Ona poåiwe ovako:

Plemenit nek je åovek,

samilostan i dobar!

Jer samo to

razlikuje ga

od sviju biãa

koja znamo.

Zdravo neka su nepoznata

viša biãa

koja slutimo!

Wima nek naliåi åovek;

wegov primer nek nas uåi

da verujemo u one.

Gete takoðe kaÿe o qubavi:

Qubav i strast nam mogu uvek pobeãi,

ali dobrota srca se nikada ne gubi.

Kada se u svetu desi åudo,

ono se dešava zbog åistih srca punih qubavi.

„Kada se suoåimo sa neåijom superiornošãu", dodaje on,„nema drugog leka do qubavi." I još: „Postoji uqudnost srca.Ona je sliåna qubavi."

Treba primetiti i sledeãu interesantnu stvar: Gete nijepoklawao nikakvu paÿwu primitivnim oblicima moralnogoseãawa kod biãa inferiornih qudskoj rasi, oseãawa koja semanifestuju kroz posveãenost koju ta biãa pokazuju brigomprema svojim potomcima. Wega je interesovao jedino wihovanatomski razvoj, ne wihov duh.

Lako je primetiti da Geteova etika ne pobuðuje onaj entu-zijazam kakav je, na primer, prouzrokovala etika wegovog en-gleskog savremenika, Xeremija Bentama (koji je od Getea biostariji samo par sedmica, a umro je u istoj godini kao Gete).Bentam nas tera na beskrajne napore koji bi trebalo da vodeka najveãoj moguãoj sreãi za najveãi moguãi broj qudi. Gete nesmatra taj utilitaristiåki princip kao osnovni u etici,baš kao što takvim ne smatra ni Kantov kategoriåki impera-

139

tiv. Gete ne zahteva od individue da se smatra obaveznom dasvoj ÿivot dovede u harmoniju sa vrhovnim dobrom zajednice,za koju se Bentam zalaÿe. Štaviše, on tretira Bentama kao„staru ludu". Geteov princip je: „Åini dobro iz åiste qubaviprema dobrom". On smatra da za svakog od nas pojedinaånosudbina namewuje takvu etiåku aktivnost koja je u saglasnostisa osobenim karakterom i uslovima ÿivota individue. Svakood nas mora prepoznati kao åiwenicu da smo predisponiraniprema dobru u skladu sa individualnom prirodom. Kroz ta-kvo individualno praktikovawe dobra od strane velikog brojaqudi dobrobit društva ãe biti ostvarena mnogo prirodnije ikompletnije nego putem procedure koja bi sve nas naåinilaslugama jednog te istog utilitaristiåkog principa.

Svako od nas ima sopstveni zadatak koji treba da ispuni.Tok ÿivota svake individue i refleksija o wenom ÿivotu ãedovesti tu osobu do razumevawa posebnog naåina na koji jeona prozvana da sluÿi. Heroj Geteovog velikog romana Godinelutawa Vilhelma Majstera, na primer, svojim iskustvom irefleksijom voðen je do toga da sluÿi grupi emigranata kaohirurg.

Geteova ÿivotna filozofija takoðe ukquåuje ideju o pra-štawu. On je siguran u to da nijedno qudsko biãe, koliko godono u svom ÿivotu grešilo, nema stoga razloga za oåajawe.

Milost iskupqewa se poklawa åoveku koji sebe stavi usluÿbu qudske vrste. Poruka praštawa, koju Gete ÿeli daproklamuje u Ifigeniji, objašwena je onim što je napisao1827. godine: „Svekolike qudske slabosti okajava åista åoveå-nost."

Ako je qubav sama suština duha, Bog moÿe biti shvaãensamo kao punoãa qubavi. Gete priznaje: „Smatram da je vera uboÿju qubav jedina osnova na kojoj poåiva moje spasewe."

Takvi pojmovi sveta i ÿivota se moraju primewivati upraksi. Gete smatra kao devijaciju åak i najslabiji impulskoji je iskquåivo kontemplativan. To ubeðewe ga vodi ka tomeda u Faustu nasilno izmeni prvi stih Jevanðeqa po Jovanu:„U poåetku beše Reå" (na gråkom logos). Gete to obrãe tako daglasi: „U poåetku beše Delo" (Tat).

Gete nikada ne prestaje da veliåa delatnu aktivnost. „Oblastodreðena qudskom umu", kaÿe on, „jeste oblast rada i dela. Udelovawu je mawi rizik od toga da se skrene sa pravog puta."Na drugom mestu: „Åovekovo spasewe leÿi u wegovom posveãe-wu dnevnom napornom radu, kombinovanom sa refleksijom."

„Misao i delo, delo i misao, to je åitava suma mudrosti,poznata od pamtiveka, praktikovana od pamtiveka, a ipak ne-priznata od svih…"

140

„Neka tvoje stremqewe bude manifestovano kroz qubav, atvoje ÿivqewe kroz delo."

Kroz delovawe åovek moÿe sebe najboqe objasniti. Napitawe kako åovek moÿe najboqe nauåiti da sebe razume, Geteodgovara: „Nastoj da åiniš ono što ti je duÿnost i tada ãešshvatiti kakva si vrsta åoveka."

Ali šta je naša duÿnost? Gete odgovara: „Ono što svakipojedinaåni dan zahteva". Do tebe je da otvoriš oåi da bimogao postati svestan svojih trenutnih duÿnosti i da bi imse posvetio. Åineãi to, postajemo osobe koji su u stawu da od-rede koji im još zadaci preostaju. Dozvolimo Geteu da to iz-razi na svoj naåin:

Šta svaki dan zahteva, pitaš se.

Ono što zahteva svaki dan, to ãe ti

on i obelodaniti:

naði zadovoqstvo u onome što åiniš,

poštuj i rad drugih,

nikada ne mrzi druge,

a sve ostalo prepusti Bogu.

Na drugom mestu:

„Budi istinoqubiv prema sebi, i istinoqubiv prema drugima…"

Pozabavimo se i pitawem Geteove religije. Ona je iden-tiåna sa wegovom filozofijom sveta i ÿivota, jer ta filozo-fija jeste u isti mah i etiåka i religiozna. Proklamujuãi iovaploãujuãi qubav Boÿju, kaÿe Gete, Hrist ne åini ništadrugo do to da nam objavi ono što i sami treba da spoznamokroz refleksiju. Za Getea se istinska religija ne nalazi udogmama o Isusu Hristu i wegovom delu, veã u religiji quba-vi koju Isus proklamuje. To shvatawe je dosegnuto od straneracionalizma osamnaestog veka. Gete ga åini svojim sopstve-nim.

Veã kao mlad student u Lajpcigu, Gete se posvetio Hri-stovoj religiji qubavi. Sledeãa anegdota to dobro ilustruje.Jednog jutra taj mladi student se nalazi u dnevnoj sobi u kuãibakroresca Štoka. Dok je bakrorezac zauzet svojim poslom,uåiteq wegove dve ãerke, Doroteje i Marije, predaje im o re-ligiji i zajedno sa wima naglas åita iz Kwige o Jestiri. Iz-nenada mladi student poåiwe ÿestoko da kritikuje uåiteqazato što je zadao devojåicama da åitaju taj tekst. Uzimajuãisâm Bibliju u svoje ruke, student otvori Besedu na gori iobrati se Doroteji: „Åitajte ovo, to je Beseda na gori. Svi

141

ãemo vas slušati." Uzbuðewe jadnog deteta spreåilo ju je daåita, tako da je sam Gete poåeo da åita Besedu i da je usput ko-mentariše.

Godine 1773, imitirajuãi pismo sveštenika svom crkve-nom bratu, Gete piše: „Drÿim se åvrsto vere o boÿanskoj qu-bavi, prema kojoj je pre mnogo godina, u jednom zabaåenom uglusveta, hodao åovek po imenu Isus — to je osnova na kojoj po-åiva moja sreãa." Qubav je, dakle, za Getea najviši izraz duha;on ne moÿe misliti o Bogu, tom ovaploãewu sveg duhovnog,osim kao o ispuwewu qubavi.

Ponekad, naruåito u godinama posle prvog putovawa uItaliju, Gete je voleo da sebe naziva paganinom, ali to ne zna-åi da je sebe smatrao nereligioznim. Naprotiv, to samo indi-cira da je on verovao u religiju koja ne sledi principe dogmat-skog Hrišãanstva. On traÿi od uåiteqa religije da smatrajusvojom duÿnošãu to da usmeravaju vernike sve mawe prematradicionalnim formama, a sve više prema åistoj religiji.

Wegova principijelna primedba na raåun dogmatskog hri-šãanstva jeste da ono predstavqa Boga kao da se On nalaziizvan prirode, a ne u woj i manifestovan kroz wu. Gete nenamerava da odbaci ideju o identitetu Boga sa prirodom u ko-rist Spinozinog pojma Deus sive natura (Bog ili priroda). Onje ubeðen da nam samo ideja o imanentnom Bogu åini moguãomda budemo poboÿni i ostanemo iskreni u isto vreme.

Getea veoma muåi to što Fridrih Hajnrih Jakobi, koji jeranije sa wim delio entuzijazam za Spinozu, odbacuje koncep-ciju Boga koju su nekada zajedno zastupali. U kwizi objavqenoj1811. godine, O stvarima boÿjim i wihovom otkrovewu, Jakobizastupa ideju da priroda ne otkriva Boga. Posle åitawe tekwige, Gete piše: „Sa mojim åistim, dubokim, uroðenim iproverenim naåinom gledawa na stvari, koji me je ubedio davidim Boga u prirodi i prirodu u Bogu kao tako nerazluåivospojene da je ta koncepcija postala osnova moje åitave egzi-stencije, bilo je neizbeÿno to da me takva (Jakobijeva) åudna,uska i površna deklaracija zauvek otuði od jednog od najple-menitijih qudi, åiju sam qubav nekada predano negovao."

Gete je svoju sopstvenu koncepciju Boga, u kontrastu saJakobijevom, razjasnio u sledeãim stihovima:

Koji Bog bi spoqa pokretao svet,

ta svet bi mu se vrteo pod prstima!

Bogu doliåi da bude svetsko najunutrašwije kretawe,

Bog i priroda, priroda i Bog, u uzajamnom posveãewu,

tako da sve ono što ÿivi i kreãe se i postoji u Wemu,

Neãe nikada Wegovu silu i Wegov duh naãi oslabqene.

142

U pretposledwem stihu on referiše na slavne reåi: „Jeru Wemu mi ÿivimo i kreãemo se i postojimo", koje prema iz-veštawu Dela apostolskih pripadaju govoru koje je odrÿaosveti Pavle na Areopagu u Atini. Taj govor je provociranoltarom posveãenom „nepoznatom Bogu" (Dela apostolska 17:16—34).

Primedba da taj panteizam, izgleda, iskquåuje Boga kaoliånost Getea se nije mnogo ticala. On je verovao da je duhliåan, na naåin koji ne moÿemo ni zamisliti.

Gete se sasvim slagao sa religioznim instrukcijama kojeje wegov sin Avgust primio od Herdera kao pripremu za pri-åest. Herder je deåaku pomogao da shvati da je prirodno staweåoveka stawe konfuzije i konflikta izmeðu svetla i tame, iz-meðu Boga i zla, i da hrišãanska religija postavqa pred wegaizazov da se opredeli da li ÿeli da pripada carstvu tame ilicarstvu svetlosti koja je na svet došla sa Hristom. Poåevšiod toga, Herder je daqe poduåavao deåaka o qudskoj potrebi zapomoãi, iz koje izvire nuÿnost spasewa koja dolazi od boÿjequbavi.

Gete diskutuje hrišãanstvo sa Ekermanom 12. marta 1832.godine, neposredno pre smrti: „Bez obzira na to koliko našakultura moÿe da nastavi da se razvija, bez obzira na to koli-ko prirodne nauke mogu daqe da rastu, postajuãi sve pronic-qivije i sveobuhvatnije, bez obzira koliko qudski duh moÿeda se proširi, taj duh neãe nikada uspeti da preraste veli-åanstvenost i etiåku uzvišenost hrišãanstva, koja svetlucai prosijava kroz Jevanðeqe."

Gete ceni reformaciju i nalazi u woj duboki smisao.„Mi uopšte nismo ni svesni", kaÿe on, „koliko bi trebaloda budemo zahvalni Luteru i reformaciji. Osloboðeni smookova duhovnog neznawa; kao posledica rastuãe kulture, u sta-wu smo da se vratimo ka izvorima i shvatimo hrišãanstvo uwegovoj åistoti."

U vezi sa pitawem o besmrtnosti duše Gete priznaje:„Åvrsto sam ubeðen da je duh neuništivo biãe." On se pri-klawa hipotezi da sve što je u nama neuništivo moÿe bitiponovo aktivno, bilo u ovom svetu ili u nekom drugom. Alion veruje da nije dobro izraÿavati sudove o stvarima koje na-dilaze moguãnost saznawa i da je najmudrije ne optereãivatisebe spekulacijama o buduãem svetu, nego da je pre svega po-trebno posvetiti se ostvarivawu naše misije u ovom trenut-nom.

Gete izjavquje nekoliko puta da on samo sa Bogom samimmoÿe raspravqati najdubqa i konaåna pitawa qudske egzi-stencije. Svoje misli o granicama našeg saznawa sumira na

143

sledeãi naåin: „Najveãa sreãa misleãeg åoveka dolazi od togašto je ispitao ono što se ispitati moÿe, i od spokojnog po-štovawa prema onome što se ne moÿe istraÿiti."

Gete energiåno protestuje protiv religioznog stava kojipotcewuje saznawe steåeno putem istraÿivawa i refleksije.„Ne bi bilo vredno dostiãi starost od sedamdeset godina",kaÿe on, „ako bi sva mudrost sveta za Boga bila ništa drugonego glupost."

Wegov pogled na svet i ÿivot, kao i wegova religija, mo-gu biti sumirani kroz sledeãe divne reåi: „Sasvim tiho go-vori Bog u našim srcima; tiho i jasno On nam ukazuje åemuda teÿimo a šta da izbegavamo… Iznad svih drugih vrlinauzdiÿe se sledeãe: neprekidno stremqewe napred, borba sanama samima, neutoqiva ÿeqa da napredujemo u åistoãi, u mu-drosti, u qubavi."

To su osnovni elementi Geteove filozofije. Dok je onjoš bio ÿiv, ona nije pobuðivala naroåitu paÿwu. Ona je bi-la kao ÿbun koji raste u senci velikih sistema Fihtea, Še-linga i Hegela. Ali sredinom devetnaestog veka ti veliki si-stemi se ruše, jer nisu u stawu da se odbrane od stalno na-predujuãih prirodnih nauka. Ÿbun Geteove filozofije se po-stojano drÿi. Osloboðen ugwetavaåke senke, on napreduje iizrasta u pravo drvo. Geteova filozofija postaje sve znaåaj-nija, premda je izloÿena samo u fragmentima. Ona raste zatošto nema åega da se plaši od strane prirodnih nauka, poštoje ona bazirana na wima i u saglasnosti sa wima.

Stoga Gete predstavqa filozofiju koja ima buduãnost. Tabuduãnost se zasniva na åiwenici da, pošto je naše znawesveta nuÿno nekompletno, i filozofija mora takoðe ostatinekompletna. Iz tog razloga Gete nastoji da pokaÿe iz isku-stva da filozofija mora poåeti od suoåavawa sa stvarnošãu.Kada ostajemo u stalnom kontaktu sa stvarnošãu i u tome senikada ne kolebamo, kroz istraÿivawe i refleksiju moÿe sedoãi do ubeðewa koja ãe åoveku omoguãiti da vodi istinskiduhovan ÿivot.

Gete misli da je u tome i uspeo. On sa nama deli rezulta-te svojih ispitivawa i meditacija o svetu i åoveku kao neštošto je sam iskusio. Wegove reåi prenose duboku i praktiånumudrost ÿivota i obrazuju jedinstveno duhovno blago zaveto-vano od strane jedne osobe ostatku qudskog roda.

Još jedno, posledwe pitawe: da li misli koje Gete delisa nama doprinose jaåawu autoriteta wegove liånosti? Kakavje, na kraju krajeva, on kao liånost?

144

Oni koji ÿele da kritikuju Getea naãi ãe materijala uobiqu. On je pravio greške. Wegov naåin ÿivota nam je umnogim aspektima åudan i uznemirujuãi.

Ne razumemo, na primer, wegovo ponašawe prema Kri-stijani Valpius. Oni ÿive zajedno osamnaest godina pre negošto je on konaåno ÿeni i daje joj, u oåima sveta, status na ko-ji ona ima i pravo. Kako je moguãe da on toliko dugo produÿa-va situaciju koja je morala doneti wemu, a woj još i više, to-liko teškoãa i poniÿewa? Kako i inaåe da razumemo taj duhneodluånosti koji Gete ispoqava više nego jedanput?

Pa onda i taj nedostatak prirodnosti koji ispoqava! Ka-da umire wegov princ i prijateq — kraq Avgust — Gete mu neukazuje posledwe poåasti na koje je svakako bio obavezan kaoprinåev predsednik vlade. Umesto toga, on moli sina i na-slednika kraqa Avgusta da ga izvini i oslobodi obaveze pri-sustvovawa pogrebnim ceremonijama da bi se on mogao povuãina selo i tamo ovladati svojom tugom. Gete åak ne uåestvuje niu pisawu nekrologa.

I zašto se dešava da u odnosu prema drugima on ponekadzraåi odreðenu hladnoãu, premda se liåno oseãa srdaånije ne-go što to wegov naåin ophoðewa izraÿava? Zašto sebi po-vremeno dozvoqava sarkazme, kroz koje kao da probija duh Me-fistofela? Zaustavimo se ovde u nabrajawu wegovih osobe-nosti.

Kakvo mišqewe je Gete imao o sebi samom?U pismu iz 1775. godine on piše da poseduje „sve pro-

tivreånosti koje su moguãe u qudskoj prirodi". U Poeziji iistini on sebe prosuðuje time što kaÿe da se wegova prirodauvek obrãe izmeðu ekstravagantne veselosti i neprijatne me-lanholije; ta razliåita raspoloÿewa ga veåno guraju iz jednekrajnosti u drugu. U pismu iz 1780. godine nalazimo sledeãereåi: „Ja sam, kao i uvek, ovaploãewe misaone lakomisleno-sti i tople frigidnosti."

Kristijanu Šloseru, neãaku svog dobrog prijateqa Fri-driha Kristofa Šlosera, Gete piše 1813. godine: „Zašto dasebi ne priznam da ja pripadam onim qudima u åijoj koÿi semoÿe ÿiveti, ali sa kojima ÿiveti nije prijatno?"

Gete niti je harmoniåna liånost, niti je idealna. Paipak, oni wegovi savremenici koji ga dobro poznaju, veli-åaju ga.

Knebel, koji ÿivi sa wim u Vajmaru, piše teologu Lava-teru u Cirih: „Sasvim sam svestan toga da on nije prijatansvaki dan; on ima neprijatnu stranu, koju sam i sâm iskusio.Ali, kada se sve uzme u obzir, on je izuzetno dobar. Åak i usvojoj qubaznosti, on je iznenaðujuãi."

145

U pismu grofici Šimelman, iz 1800. godine, Šiler gaocewuje na sliåan naåin: „Ono što me wemu privlaåi jestevidna sposobnost wegovog duha. Kada ne bih mislio da je on,kao åovek, najznaåajni od svih qudi koje sam ikada liåno upo-znao, bilo bi mi dovoqno to da cenim wegov genije sa dis-tance."

Od Jung-Štilinga, Geteovog bliskog prijateqa iz stra-zburških dana, dolaze sledeãe lepe reåi: „Wegovo srce, kojeje poznato samo malobrojnima, jeste veliko koliko i wegovainteligencija, åiju veliåinu svako zna."

U naše vreme, zbog obiqa informacija koje o wemu pose-dujemo, moÿemo videti kako se Geteov ÿivot prostire prednama. Ne moÿemo a da o wemu ne mislimo kao o velikoj, dubo-koj, dominantnoj i — uprkos svih wegovih osobenosti — bli-skoj osobi.

Prvo na nas stvara utisak duboka ozbiqnost, koja Geteakarakteriše još od detiwstva. Od mladosti pa do poznog do-ba, on se duboko i ozbiqno bavi sobom; rešen je da ovladasvojom naravi, koja stalno nastoji da vodi posledwu reå. Jošu ranom lajpciškom periodu, wegov strasni karakter i moãkontrole ispoqavaju se jedno uz drugo. U Velceru, 1772. godi-ne, Kestner oslikava Geteov detaqan i interesantan psiholo-ški portret koji jasno pokazuje taj aspekat wegove liånosti.

U Vajmaru, Gete je åvrsto rešen da uspostavi potpunukontrolu nad samim sobom. On se podvrgava ispitivawu sop-stvene duše, o åemu nam jasno svedoåe povremeni autobiograf-ski zapisi; wegov dnevnik obelodawuje sledeãu ÿequ: „Neka umeni samom ideal åistote postaje sve jasniji."

Gete govori o sopstvenom iskustvu kada, sa trideset petgodina, objavquje u pesmi Tajne:

Od sile koja vezuje sva biãa

oslobaða se samo åovek koji uspe da potåini svoju voqu.

U drugoj pesmi, on izraÿava misao o nadvladavawu sebe slede-ãim reåima:

Ÿrtva koju donosi qubav

najvrednija je od svega.

Pa ipak onome koji nadvlada sebe

pripada sreãa najveãa.

Kroz takav kontinuirani napor da ovlada sobom, Geteovoponašawe deluje kruto i moÿe biti interpretirano kao po-nos. Wegove veoma velike i impresivne oåi i oštre crte li-

146

ca — nasleðene od bake Tekstor sa majåine strane — daju muizgled olimpijskog boÿanstva, ali to on u stvarnosti nijebio.

Kada bi shvatio da se odnosi sa qudima koji su za wegazaista zainteresovani, a ne sa strancima koji ga poseãuju izåistog kurioziteta, Gete bi odbacio tu olimpijsku pozu i po-stao prijatan.

Austrijski pesnik Grilparcer, koji je bio u situaciji daprimeti tu transformaciju, opisuje utisak koji je na wegaostavio ostareli Gete sledeãim reåima koje su i šarmantnei istinite: „On je izgledao napola kao kraq a napola kaootac." Opis Getea kao „olimpijskog boÿanstva koje svetomvlada sa svog trona" dolazi od Ÿana Paula, satiriånog piscakoji je u Vajmaru boravio od 1798. do 1800. godine i koji nijesimpatisao ni Šilera ni Getea.

Odliånu sliku Getea po kojoj je on i rezervisan i otvo-ren skicirao je Ekerman u predgovoru za treãi deo Razgovorasa Geteom: „Wegova samokontrola je ogromna. To je štaviše ispecifiåna karakteristika wegove prirode. Meðutim, upravozbog tog atributa, on je åesto — i u mnogim spisima a i govo-ru — uzdrÿan i pun obzira. Ali åim neka demonska sila ÿiv-ne u wemu u trenucima sreãe, wegova konverzacija postaje na-gla i mladalaåka. U takvim momentima manifestovao je ononajveliåanstvenije i najboqe u svojoj prirodi."

Druga suštinska osobina Geteovog karaktera je istinoqu-bivost. 22. februara 1776. godine, on piše Lavateru da ÿelida postane onoliko istinit koliko je to i priroda. Drugimreåima, on ÿeli da ostane potpuno istinoqubiv i iskren,åak i u svojim svakodnevnim susretima sa qudima, premda jekao rezultat toga optuÿen da mu nedostaje srdaånost. Ali zbogte iskrenosti i istinoqubivosti wemu je strana svaka intri-ga. On ne oseãa nikakvu qubomoru. Sve to zajedno saåiwavauroðenu plemenitost Geteovog karaktera.

Gete ima smisla za povremeni prijateqski humor i u sta-wu je da to i pokaÿe. Ali humor koji postaje trajno raspolo-ÿewe, koji stalno nastoji da bude smešan ili satiriåan, Getesmatra kao budalast i prekorqiv naåin poigravawa sa stvari-ma. Samo skeptik, veruje Gete, moÿe da se ponaša na takav na-åin. Niko ko ne pristupa ÿivotu ozbiqno ne moÿe biti po-šten. Stoga Gete oseãa nesavladiv prezir prema svemu što jegroteskno.

Oštri sudovi puni mrÿwe nisu za wega. Kako je jednomrekao: „Nije mi poznat niti jedan prestup koji i sam ne bihmogao poåiniti."

147

U izazovnim stihovima, koji proistiåu iz dubokog oseãa-wa, Gete osuðuje cinikov pogled na svet:

Neka ðavo odnese qudsku vrstu!

Ona moÿe oterati do ludila!

I poåiwem da mislim:

Zar ne moÿe niko jasnije videti sve,

qude druge, Boga i sebe sama,

od ðavola skrivenog?

I premda retko vidim lice qudsko,

qubav se opet budi.

Taj åovek koji je toliko duboko u qubavi sa istinom je, uisto vreme, i pokorno biãe, ne samo prema Bogu veã i premadrugim qudima. Svi putevi su wemu glatki zato što „ja poni-zno hodam", piše Gete Herderu iz Rima, 31. januara 1787. go-dine.

Kad god se susreãe sa superiornom voqom i sposobno-šãu, Gete uãutkuje sopstvenu taštinu. On tada ne ispoqavanikakvu drugu tendenciju do da ceni i uåi. Takav je stav kojiGete ispoqava prema umetnicima sa kojima se druÿi u Rimu.To je wegov stav i prema istraÿivaåima koji mu pomaÿu dastekne nova saznawa u prirodnim naukama. Takav je i wegovstav prema Šileru, kome se duhovno podreðuje do gotovo ne-verovatnog stepena. Generalno posmatrano, to je skromnostkoju Gete ispoqava u svom odnosu prema åoveåanstvu.

Postoji obiqe svedoåanstava o wegovoj dobroti. Poznatesu nam osobe koje su u nevoqi uspele da opstanu duÿe vremezbog wegove dareÿqivosti. Jednoj takvoj osobi, koja mu se za-hvaqivala za pomoã, Gete odgovara (20. novembra, 1778. godi-ne): „Vi meni niste na teretu; naprotiv, to me uåi kako daekonomišem. Ja straãim dobar deo svojih prihoda koje bihinaåe mogao odvojiti za one koji su u nevoqi. Ta zar Vi mi-slite da mi Vaše suze i Vaše blagodeti baš ništa ne znaåe?"

Poznato nam je da je svom liånom lekaru Fogelu Gete sta-vio na raspolagawe odreðenu sumu da ovaj tim novcem pomog-ne svojim pacijentima koji su u nedaãi. On åesto ÿrtvuje svo-je vreme i napor da se stavi na uslugu nekome ko se pokaÿe dazasluÿuje wegovu oåinsku qubav. Kao administratoru, wemu jeveoma stalo do poboqšawa uslova ÿivota podreðenih jer sumu bliski srcu.

Potreba da bude na usluzi dominira Geteovim ÿivotom.On nikada ne izbegava nijednu duÿnost koja mu je nametnuta;on nikada ne pokušava da izbegne odgovornost. I najneznat-

148

nija duÿnost je ispuwena sa najveãom savesnošãu. On sebeuvek daje do granice svojih moguãnosti.

A svi ti kvaliteti su potpomognuti Geteovim åvrstimnastojawem da sebe usavrši, naporom na kakav se retko naila-zi åak i kod drugih znaåajnih osoba.

To je Gete — pesnik, mudrac, mislilac i åovek. Postojeosobe koje o wemu misle sa zahvalnošãu zbog etiåke i religi-ozne mudrosti koju nam je podario, tako jednostavne a ipak ta-ko duboke.

Na svoje veliko zadovoqstvo, priznajem da sam i ja jednaod tih osoba.*

Preveo s nemaåkogPredrag Åiåovaåki

149

* Ovaj esej je prvi put predstavqen na skupu organizovanom povodomdvestagodišwice Geteovog roðewa, odrÿanom u Aspenu, drÿava Kolorado,SAD, 6—8. jula 1949. godine.

MANFRED OSTEN

UMEÃE ÅIWEWA GREŠAKA

„Dogod za neåim teÿi, åovek bludi"

2004: Na pedeseti roðendan Angele Merkel istraÿivaå

mozga Volf Singer izloÿio je svoje teze o „kulturi zabluda".

Okupqeni politiåari nisu bili naroåito impresionirani.

U jednoj zemqi u kojoj vlada kultura koja ne toleriše greške,

priznawe zabluda i grešaka oåevidno se uzima kao greška.

Mada je još Oskar Vajld zastupao sasvim suprotno stanovi-

šte: „Ono što je lepo kod grešaka, to je da ih sledeãi put

prepoznajemo." Ovakav ironiåan odnos prema greškama i za-

bludama u Nemaåkoj se pre smatra neozbiqnim i sumwivim.Meðutim, dovoqno je da se samo malo osvrnemo u nemaå-

koj kwiÿevnosti, pa da se uverimo da stvari sasvim drugaåijestoje. Tako, na primer, kod doslednog zastupnika ironije kaospasonosnog sredstva u odnosu na iskušewa i izazove jednogsamodopadqivo proklamovanog shvatawa da smo slobodni odzabluda i grešaka: kod Johana Volfganga fon Getea. Savet ko-ji daje svojim zemqacima po pitawu kulture koja ne tolerišegreške u svakom sluåaju glasi: „Delujete mi sasvim uqudno, /al' samo nemojte da mi ulazite u kuãu." A obrazloÿewe moguã-nosti da se putem ironije nešto mawe moÿe „uãi u kuãu" na-lazi se u Geteovoj Istoriji boja. Tamo se u 6. odeqku kaÿe:„Ironija, to je ona svest kojom se åovek s razumevawem odno-si prema svojim nedostacima i manama i zbija šalu sa svojimzabludama, ostavqajuãi im tako nešto više prostora…" Tajuvid je Gete povezao sa jednim drugim savetom: „Deåice, mora-te da nauåite da sa zadovoqstvom uviðate da ste bili u zablu-di." Ili kako je to Lihtenberg formulisao: „Zadovoqstvo ko-je mi je priredilo zapaÿawe da sam naåinio neku grešku, åe-

150

sto je bilo veãe od nezadovoqstva koje je sama greška izazvalakod mene."

Time bi veã raspolagali sa dovoqno obrazloÿewa u pri-log naåina ÿivota koji ukquåuje i pravqewe grešaka. Jednognaåina ili umeãa ÿivota u okviru kojeg se ima razumevawa zasopstvene i tuðe nedostatke i „zbija šala na raåun sopstve-nih zabluda". Jedno umeãe ÿivota koje bi åak moglo da se po-ziva na ono što je Niåe rekao o umetnosti: „Mi imamo umet-nost da ne bismo propali od istine." Umeãe ÿivota kojeukquåuje i pravqewe grešaka, dakle, kao jedna veština pre-ÿivqavawa u suoåewu sa oåevidno strašnom istinom? Moÿdaåak u smislu zapisa Fridriha Šlegela iz 1808. godine: „Ui-stinu, obuzeo bio vas strah, kada bi svet, kako vi to traÿite,jednom zaista postao sasvim razumqiv?"

Stvarno bi „mogao da nas obuzme strah", ako bi pravaistina åovekovog kosmosa zabluda i grešaka odista postao ra-zumqiv. Sigmund Frojd je kao dobar poznavalac Getea zaceloznao da je Gete veã u Faustu posredstvom Mefista ukazao natu duboku istinu A u vezi sa åovekovim razumom u Prologu nanebu se kaÿe: „On zove umom to, a uma sav mu smer / da budezverskiji no svaka zver." Frojd ãe tu istinu onda stoleãe ka-snije u svetlu svojih istraÿivawa razornih potencijala agre-sije i seksualnosti na sledeãi naåin varirati: „Ispod tan-kog sloja civilizacije u svakom od nas prebiva horda ubica."

Da je prosvetiteqstvo sa svojim poimawem razuma bilo uvelikoj zabludi, to je postalo manifestno najkasnije sa tero-rom giqotine za vreme Francuske revolucije. A ŠilerovaPisma o estetskom vaspitawu åoveka, koje je Gete 1794. takooduševqeno pozdravio, postavqaju u 8. pismu neugodno pita-we: „Od åega to zavisi da smo još uvek varvari?" Šiler je,dakle, otvoreno sumwao u „nebesku svetlost" razuma. On je sa„prosveãenošãu i naukom" društvu, doduše, doneo koristi,ali je individui podario „unutarwe varvarstvo". Stoga ubu-duãe mora sve da bude uåiweno da razumu podloÿni homo sapi-ens bude kompenziran sa homo ludens-om, kako bi bio oslobo-ðen varvarstva. Takav predlog bi se apsolutno mogao razumetikao korektura onog pogrešnog antropološkog shvatawa kojeåoveka iskquåivo definiše razumom.

Teško da je Gete verovao u realne šanse tog idealistiå-kog predloga u ciqu poboqšawa åoveka. Mada je u Šilerovompokušaju da åulno-estetski dopuni razum našao potvrdu svogsopstvenog uverewa da je „mišqewe, doduše, zanimqivije odznawa, ali ne i od posmatrawa." Jedna predstava koju je Getedopunio pedagoškom preporukom: „Prvo oseãawe, onda mi-sli. / Prvo u daqinu, onda u uske granice." On je iz toga åak

151

izveo neku vrstu naåela za ophoðewe sa greškama. Jer sa izja-vom „åulima treba onda da veruješ, / obmanuti te ona neãe /kada te razum budnim drÿi" Gete nagoveštava da rizik u vezisa zabludama i greškama barem moÿe da bude umawen, ako birazum uma bio spreman da prihvati razum åula.

U razumu (ratio) je Gete video pravi uzrok naših zabludai grešaka. Posebnu zabludu video je u tome da je åovek pono-san na razum. Mefisto u veã pomenutom Prologu na nebu pre-bacuje „Gospodu" kao tvorcu razuma (uma) zbog te zablude uwegovoj tvorevini. Na iznenaðujuãi naåin u tom metafiziå-kom razgovoru sa Mefistom „Gospod" na kraju sam potvrðujeda je ratio izvorište åovekovih zabluda i wegovih lutawa.

MEFISTOFELES:

Kad si veã, Boÿe, opet amo svratio

da pitaš kako smo i šta sve novo ima,

a naklonost mi dosad obiåno nisi kratio,

evo i mene zajedno sa svima.

Ja ništa ne znam reãi o suncu i vasioni;

vidim jedino qude i kako se pate oni.

Istoga kova vazda Zemqin je mali bog

i nastran ko prvog dana svog.

Malo bi boqe ÿivovao

da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao;

on zove umom to, a uma sav mu smer

da bude zverskiji no svaka zver.

On mi se åini, uz vaše dopuštewe,

ko skakavac, dugonogo stvorewe

što samo leti, skaåe, pa u travi

smesta se opet starom pesmom javi;

pa bar da iz te trave ponovo ne uzleãe!

Ne, on ti gura nos u svako smeãe.

GOSPOD:

Zar nemaš ništa drugo da mi kaÿeš?

Optuÿbe samo, ko i pre, izlaÿeš?

Zar ti na zemqi ništa potaman ne izgleda?

MEFISTOFELES:

Ne, Boÿe! Smatram da je onde jad i beda,

ko što uvek beše, — da sakloni vas bog.

Qudi se muåe, kukavci siwi,

152

pa åak ni ðavo više ne mari da ih kiwi.

GOSPOD:

Znaš li Fausta?

MEFISTOFELES:

Doktora?

GOSPOD:

Slugu mog!

MEFISTOFELES:

Zbiqa, na åudan naåin on vas sluša!

Ta luda hranu nezemaqsku kuša.

Sav vri i kquåa, u daqinu ÿudi,

upola svestan onog od åeg ludi;

od neba zvezde ponajlepše traÿi,

od zemqe ponajvišu slast,

a nit' blizina nit' daqina blaÿi

åeÿwu tih uzburkanih grudi

i wihovu ne toli strast.

GOSPOD:

Mutno i zbrkano on sada sluÿi meni,

al' put jasnoãe vodim wegov hod.

Baštovan zna, kad drvce zazeleni,

da ãe buduãa leta doneti cvet i plod.

MEFISTOFELES:

A da l' biste se kladili u što?

Izgubiãete wega vi, da znate,

ako mi samo dopuštewe date

da svojom stazom vodim ga u zlo.

GOSPOD:

Dok je na zemqi i hodi izmeð qudi,

neka ti nije zabraweno to.

Dogod za neåim teÿi, åovek bludi.

153

„Gospod" se saglašava sa greškom u stvarawu vezanom zarazum (ratio): „Dok god za neåim teÿi, åovek bludi." Jedan de-fekt koji nas navodi na pretpostavku da je stvarawe razuma (uformi razvoja kore velikog mozga) oåigledno povezano sa jed-nim nedostatkom. Ili kako to Gete opisuje u Metamorfoziÿivotiwa:

Sva lepota forme i svaki åisti pokret.

Vidiš li da je nekom stvorewu neka prednost data,

A ti odmah zapitaj: gde mu je nešto drugo uskraãeno?

I tragaj za tim istraÿivaåkim duhom.

Upadqivo je da su u tragediji Faust prednosti razuma ja-sno ugroÿene obiqem zabluda i grešaka junaka. Sa rezultatomza tok ove tragedije da se od „neba preko sveta kreãe u pakao".A za to je u Faustu pre svega odgovorna jedna greška razu-ma: nestrpqewe. Ono je oåigledno jedna neurološka greška usklopu stvarawa za dalekoseÿnim znaåajem po sve zablude igreške åoveka.

Sa tog stanovišta bi se i tragedija Faust mogla åitatii kao tragiåno roðewe zabluda i nasilništva åoveka iz duhanestrpqewa. Pri tome bi zabluda mogla da bude shvaãena kaorezultat nestrpqewem podsticanog brzog mišqewa. A nasil-ništvo kao rezultat nestrpqewem podsticanog brzog delawa.Gete je oba ta aspekta imao u vidu, kada je 1824. u razgovorusa kancelarom fon Milerom „sve same ludosti i opakosti"oznaåio kao jedine pouzdane konstante istorije åoveåanstva.Vera u napredak, dakle, takoðe samo jedna zabluda? Istorijauistinu samo jedno koraåawe napred? Gete je taj zakquåak li-šen svake iluzije iskazao stihovima:

Samo ti nastavi sa grdwom svojom,

Nekoj sudbini ne moÿeš da se nadaš boqoj.

Uteha je jedna apsurdna reå.

Ko da oåajava ne ume,

Ne mora ni da ÿivi ni da razume.

Nestrpqewe, dakle, kao kardinalna greška razuma (ratio).I shodno tome Faust i prokliwe strpqewe i izruåuje se Me-fistu i wegovim instrumentima modernog nestrpqewa: brzommaåu, brzoj qubavi, brzom leteãem kaputu, brzom novcu. Sa re-zultatom da se tragedija na kraju u završnom åinu drugog delapretvara u prave orgije prebrzog delawa i mišqewa u obliåjuzabluda i nasilništva: tu Faust u svom nestrpqewu ne uni-štava Filemona i Baukidu nego i u putnika prerušenog oca

154

bogova Zevsa. On sve do kraja — pošto ga je Briga oslepela —ostaje ÿrtva svojih zabluda. Kao nestrpqivi moderni autorprojekata i nasilni gospodar nad svojim najamnim radnicima(„Qudske ÿrtve morale su da budu prinesene,/ Noãu su doli-nom odjekivali jauci puka") da se kod tih radnika radi o„slobodnom narodu" sa kojim ÿivi na „slobodnom tlu", da bina kraju u posledwoj zabludi svoj sopstveni grob zamenio saiskopanim odvodnim rovom.

Nije sluåajno Briga ta koja ãe oslepiti Fausta. Kao save-znica razumu podloÿnog nestrpqewa ona otelovquje mišqe-we koje jednostrano stremi u buduãnost. Briga ãe onda biti takoja na kraju tragedije varira reåi „Gospoda" iz Prologa nanebu. Ona opisuje zabludom zarobqenog åoveka koji samo još„teÿi" u buduãnost fatalnim reåima: „Qudi su celog svogÿivota slepi."

Gete je pri kraju svog ÿivota u razgovoru sa Vilhelmomfon Humboltom to pogrešno ponašawe åoveka veã oznaåiokao najavu moderne. Tu se radi o mislima sa kojima je obra-zloÿio svoju odluku da zapeåati drugi deo Fausta, kako bisam to delo zaštitio od zabluda: „Sve je to stvarno tako ap-surdno i konfuzno da sam uveren da bi sav moj trud oko togneobiånog zdawa mogao da bude loše nagraðen i izbaåen naobalu i tamo leÿao kao kakva olupina i onda bio prekrivennaslagama peska. Svetom vlada zbuwujuãe uåewe o delawu kojesamo moÿe da zbuwuje."

Zabluda kao rezultat pogrešnog uåewa i nasiqe kao dela-we koje samo izaziva zabunu. U to je Gete ubrajao i one nestr-pqive tendencije razuma, koje su se za wega manifestovale uobliåju stvarawa teorija i filozofskih sistema wegovih sa-vremenika. On je oåevidno u tome veã video izvorište bez-broj buduãih zabluda u smislu ideologija sa pretenzijom daposeduju apsolutnu vrednost. Tako je Gete 1827, na primer, po-lazeãi od Hegelove dijalektiåke metode, izrazio sumwu da bi„mogla da bude upotrebqena" za to da se „pogrešno ili laÿnoproglasi istinom, a istina za pogrešno ili laÿ". A praviuzrok te moguãe greške Gete je u Maksimama i refleksijamaovako definisao: „Teorije su obiåno preterano brzi rezultatnestrpqivog razuma koji bi rado da se što pre liši feno-mena."

Sa tim uvidom Gete veã anticipira saznawa modernogistraÿivawa mozga. Istraÿivawe mozga u svakom sluåaju zanestrpqewe åini odgovornim sklonost razuma ka stvarawu te-orije. Ono, štaviše, razlog za zanemarivawe fenomena odstrane razuma vidi više neutralno kao jedan proces selekcijeprilikom zahvatawa stvarnosti. Taj proces Volf Singer opi-

155

suje ovako: „Naši åulni organi iz širokog spektra u prin-cipu vidqivih signala naše okoline odabiru samo mali broji naše primarno viðewe nas uverava da je to sve što tu po-stoji. Mi popuwavamo i dopuwavamo pukotine konstrukcija-ma." Jedna sklonost ka stvarawu konstrukcija i teorija, kojojidu naruku saznawe neurološke nauke da evoluciono-istorij-ski novi areali moÿdane kore oåevidno više nisu direktnovezani za åulne organe. Areali moÿdane kore, koji su u svojimfunkcijama organizovani na izrazito decentralizovani na-åin, prihvataju umesto toga mnogo više „informacije" kojetako reãi kao „apstraktni delimiåni rezultati" stoje na ras-polagawu u pojedinim arealima moÿdane kore. Na taj naåinpothrawuju tendenciju jednog „apstraktnog" metaopisa stvar-nosti.

I Niåe je veã izrazio sumwu u kognitivne sposobnostiåoveka. U Zori nauke on to formuliše na sledeãi naåin: „Na-vike naših åula su nas uplele u laÿ i obmanu oseãawa. Ovisu opet osnova svih naših sudova i 'saznawa'; ne postoji ni-kakva moguãnost, ne postoje nikakvi skriveni i tajni putevikojima bismo mogli da pobegnemo u stvarni svet! Mi smo kaopauci zarobqeni u našoj mreÿi i štogod u woj uhvatimo, toje samo ono što moÿemo da uhvatimo u našoj mreÿi." Buduãida ne postoje nikakvi skriveni i tajni putevi koji vode u„stvarni svet", Niåe u svojoj Veseloj nauci izvlaåi malo la-skavi zakquåak: „On je jedan mislilac: to znaåi da je u stawuda stvari vidi jednostavnije nego što su." Otuda Niåe prepo-ruåuje da se uopšte polazi od stava da je spoznati svet jedna„zabluda". U spisu S one strane dobra i zla to svoje stanovi-šte obrazlaÿe na sledeãi naåin: „Sa kojeg god stanovištafilozofije da se danas posmatra svet: stav o pogrešnostisveta u kojem mislimo da ÿivimo još je uvek najsigurnije inajvidqivije što naše oko moÿe da zahvati … Onaj ko smatrada je ovaj svet, zajedno sa prostorom, vremenom, formom, po-kretom, pogrešno sagledan: taj bi u najmawu ruku imao povodada konaåno bude nepoverqiv prema samom mišqewu."

PREDNOSTI GREŠAKA

Gete nije, doduše, stao kod defekta u stvarawu razuma iwegovog potencijala u zabludama i greškama. On je, štaviše,u tom defektu pragmatiåki otkrio i mnoge prednosti koje po-tvrðuju Mefistove reåi: „Kada ne lutaš, neãeš ni do pametidoãi." Lutawe ili zabluda, dakle, kao produktivni princip.Pa åak i Gospod koji je sve stvorio ume da luta i bude u za-

156

bludi, ali on iz te zablude izvlaåi i odreðenu pouku. I on seprema svojim stvorewima odnosi po principu zablude i po-kušaja. U Kwizi postawa Gospod priznaje grešku kod stvara-wa da za Adama nije dobro da bude sam. A i novi åovek kojegAdam dobija za saputnika neãe biti bez mane: sklon je zavoðe-wu. Gete je tu zabludu i grešku u stvarawu u Zapadno-istoånomdivanu ovako komentarisao:

Adam, tek grumen zemqe, posta

åovek na zapovest Boga,

al' mu iz majåine utrobe osta

još mnogo nezgrapnoga.

I upravo je to „nezgrapno", ta greška u åovekovoj priro-di, ono što ãe se na iznenaðujuãi naåin ispostaviti kaoprava Conditio humana. Ili kako Gete u Dodatku uz Poeziju istvarnost kaÿe: „Po greškama se prepoznaje åovek, po pred-nostima pojedinac." Zašto åovek uz åiju prirodu ide da pra-vi greške ne bi imao prava na primerenu mu kulturu kojaukquåuje greške i zablude? Jednu kulturu zabluda åije predno-sti pre svega postaju oåevidne kada se greške ne posmatrajuizolovano nego uvek iz aspekta da se, kada se malo boqe osmo-tre, mogu pokazati kao preduslov naših „prednosti".

Sa „nebeskim sjajem" uma åovek moÿe doduše da se poka-ÿe kao veãa ÿivotiwa od „svake ÿivotiwe", ali greške razu-ma åoveka doprinose s druge strane da åovek deluje qubaznijei primerenije. One su åak i uslov da svako svoje sopstvenenedostatke i greške moÿe da razume kao moguãnost da volionog drugog i da mu oprosti wegove mane i greške. Dakle, ra-di se o humanosti koja ukquåuje grešku. To raðawe humanostiiz grešaka Gete je i imao na umu kada je u Pitomim ksenijamapledirao za naåin ÿivota koji ãe ukquåiti i greške:

Ako i grešiš, neka te to ne ÿalosti:

Jer mana te do qubavi vodi;

Ne moÿeš li mane da se kloniš,

Spremno ãeš drugome grehe da praštaš.

U istoj zbirci Ksenija Gete åak malo nadmeno preterujesa otkriãem humanizirajuãih prednosti grešaka sa provoka-tivno paradoksalnim stihovima:

Po prirodi sam tako dobar,

Uvek vedar i raspoloÿen

A ako bih i naåinio neku grešku,

To nikako greška ne bi mogla biti.

157

Ta lakoãa sa kojom se pravi neka greška kao da „nikakogreška ne bi mogla biti", ovde se preporuåuje kao idealnaforma ophoðewa sa sopstvenim i tuðim greškama. I to ne naposledwem mestu i poradi trpeqivosti i obzirnosti kao va-ÿnih parametara socijalne inteligencije. Našoj kulturi kojaje zasnovana na naåelu nepostojawa i neåiwewa grešaka tajpristup je posve stran. Razum (ratio) koji dominira u svimoblastima ÿivota ne toleriše nikakve greške, jer „razum …je nadmen i svaki pokušaj da se on opozove ili negira napro-sto ga baca u oåajawe". Kada Niåe Getea u povesnici Nemacaoznaåava kao „epizodu bez posledica", onda u taj elemenatbesposlediånosti u kulturi Nemaca, zasnovanoj na naåelu ne-postojawa grešaka, izvesno spada i Geteovo konsekventno is-ticawe grešaka, wegovo prihvatawe grešaka kao uslova huma-nosti. Niåe je Getea slavio i kao „Dionisa", jer je posedovaoveliåinu da ne negira: „On je onaj koji ne negira."

To neporicawe ili ne-negirawe, to tolerantno ophoðe-we sa sopstvenim i tuðim greškama i zabludama, Gete je u Po-eziji i stvarnosti dopunio napomenom da mi „izgraðujuãi na-še vrline, istovremeno stvaramo i naše greške". U Godinamaputovawa on åak nedela i grehe ne posmatra kao „prepreke"nego kao „podstrekaåe spasewa". Jer „po prirodi ne poseduje-mo nijednu grešku koja ne bi mogla da vodi do vrline, nijed-nu vrlinu koja se ne bi mogla izmetnuti u grešku". Time semoÿe objasniti neortodoksni savet koji je Gete dao Celteru ujednom pismu iz 1811. godine: „Nemojte, dragi prijatequ, ni-pošto da odbacite neku staru grešku. Ili ãete upasti u nekunovu grešku ili ãe vašu novu vrlinu smatrati greškom; i vimoÿete da se postavite kako god hoãete, ipak neãete ni samisa sobom ni sa drugima da izaðete na kraj."

Da bi izašao na kraj sa samim sobom i svojim greškamai vrlinama, Gete preporuåuje u Priåama nemaåkih iseqenikapre svega „društvenu trpeqivost" u ciqu ostvarewa razgo-vorne kulture koja ãe ukquåiti i zablude i greške. Jednu tr-peqivost koja se temeqi na spoznaji nesporazuma kao „izvorarazgovora i aktivnog ÿivota". Kao što Gete uopšte svakomdruštvu koje postaje sve starije preporuåuje jednu iz uvidau poåiwene greške steåenu „društvenu trpeqivost": „Åoveksme da postane star samo da bi postao blaÿi; ja nigde ne vi-dim da se åine greške koje nisam veã i ja poåinio."

Sasvim je oåevidno da ovaj blagonakloni odnos premagreškama ima i svoje pedagoške aspekte. Sam Gete je u tomsmislu u pismu H. K. Ajhštetu iz 1804. godine dao kao nekuvrstu nacrta koncepta vaspitawa koji ukquåuje i åiwewe gre-šaka: „Svako priznawe zablude silno doprinosi uobliåewu

158

åoveka i u pojedinostima i u celini, tako da se lako moÿeshvatiti da je jednom istraÿivaåu srca grešnik koji se kajemiliji od devedeset i devet pravednika."

KULTURA ZASNOVANA NA NEPOSTOJAWU GREŠAKAili

„Napredak apstrakcije"

Ali kako se odnosi naše društvo prema onom „grešnikukoji se kaje" koji je istraÿivaåu srca miliji od „devedeset idevet pravednika"? Gete zahteva doduše u Maksimama i re-fleksijama: „Tolerancija bi zapravo trebalo da bude samo jed-no privremeno stanovište; ona mora da vodi do priznawa.Trpeti znaåi vreðati." Ali on zna i za suprotnu tendenciju:„U praksi zapravo nijedan åovek nije tolerantan! Jer onaj ko-ji nas uverava da je spreman da prihvati svakoga onakvog kakavon jeste ipak uvek nastoji da iskquåi one koji ne misle kaoon." To je u svakom sluåaju shvatawe primereno „nadmenom"razumu. I Šiler je u veã pomenutim Pismima o estetskomvaspitawu åoveka razmatrao prednosti i greške razuma. Pritome je došao do zakquåka da su „prosveãenost i nauka" u sva-kom sluåaju društvu doneli velike koristi. Ali uz to ne tre-ba zatvoriti oåi ni pred onim nepovoqnim stvarima kojeoni donose sa sobom. Naime, društvo je istovremeno pojedin-ca dovelo i do samootuðewa.

Uz to samootuðewe, pak, spada, u sklopu neprestano ubr-zane specijalizacije u podruåju nauke i tehnike, i pojava dasve više slabi spremnost da se prihvati åiwenica da åovekpo prirodi stvari pravi greške. Istovremeno preovlaðujesvest da stalno rastuãi rizik od pravqewa grešaka kao po-sledica napretka u posledwoj konsekvenci mora da zabraniåiwewe bilo kakve greške. Jer åovekovo pogrešno drÿawepoveãava opasnost da prouzrokuje najveãu moguãu nezgodu. Ktome dolazi da rapidno rastuãu tehniåku kulturu koja ne tole-riše nikakvu grešku u 20. veku prati ideološka kulturu ne-åiwewa grešaka koja se rapidno širi po svetu. To znaåi: sjedne strane, da vojna i energijsko-tehniåka primena rezulta-ta nuklearne nauke poprima gigantske dimenzije pune rizikau sluåaju qudskog promašaja u ophoðewu sa tom tehnikom, a, sdruge strane, paralelno s ovim svaka kritika grešaka u svakojpraktiåno-politiåkoj primeni sa apsolutistiåkim zahtevompostoji i ubitaåna dimenzija rizika za pojedinca, wegovu po-rodicu i wegove prijateqe.

159

Tu je reå o svetsko-ideološkoj kulturi neåiwewa greša-ka, åiji je bilans u maju 1945. sveo Ernst Jinger. Sa rezulta-tom da se ona zasniva na pomenutom potencijalu grešaka teo-riji sklonog razuma — ili kako je to Jinger formulisao: „nanapretku apstrakcije". Jedan „napredak" koji se manifestovaokao banalnost zla u obliåju „penetrantnog graðanskog" naprimeru jednog Hajnriha Himlera i svako odstupawe od apso-lutno postavqene norme proglašavalo se greškom i kaÿwava-lo smrãu. I to u formi poslovno qubaznog terora, åiju jeanonimnost veã Kafka u romanu Proces, zapoåetom 1914. godi-ne, iskazao prvom reåenicom: „Neko mora da je oklevetao Jo-zefa K., jer je, a da nije uåinio neko zlo, jednog jutra uhap-šen." Jedva pola stoleãa kasnije u anonimnost zla preobra-ÿeni „napredak apstrakcije" veã je povezan sa automatikomvarvarstva, koju Jinger iskazuje sledeãim reåima: „Iza slede-ãeg šaltera moÿe da iskrsne naš xelat. Danas nam dostavqapreporuåeno pismo, a sutra smrtnu presudu. Danas ãe namprobušiti voznu kartu, a sutra potiqak. Obe stvari ãe uradi-ti sa istom pedanterijom, sa istim oseãawem odgovornosti."

Time se u 21. stoleãu postavqa pitawe: Kako danas reagu-je taj „napredak apstrakcije" u znaku velikodimenzioniranihnauånih i tehniåkih projekata sa sve nesigurnijom procenomposledica na moguãe zablude i greške? Da li greškama ophr-vani „antikvirani" åovek sam mutira u najveãi moguãi udesili faktor rizika u jednom svetu u kojem se sve više osamo-staquju scijentistiåko-tehniåki procesi, a pri tome su sveviše upuãeni na to da se izbegnu greške? Sa tim pitawimase veã 1987. sociolog Bernt Gugenberger bavio u svojoj kwiziPravo åoveka na grešku — uputstvo za nesavršenstvo. On jedošao do zakquåka da pogrešni ideal savršenstva naše pre-ma svakoj grešci neprijateqski nastrojene tehnostrukture sveviše odbacuje svaku moguãnost zablude. Što se mawe toleri-še pojava da åovek moÿe da zataji ili omaši, utoliko ãe vi-še nesavršeni åovek, sklon da u odreðenim situacijama zata-ji, postati opasan faktor smetwe i ometaãe besprekorno od-vijawe tehniåkih procesa.

Gugenberger je podsetio na to da sve što smo postali isve što smo stekli imamo da zahvalimo našoj sposobnosti dapravimo greške i da upadamo u zablude, odnosno naåelu da seåine pokušaji i pri tome prave greške. K tome dolazi da na-še zablude i greške mogu da narastu u greške sa štetnim po-sledicama koje više ne mogu da se koriguju i mogu da nasugroze kao vrstu, ukoliko bismo sebi uskratili pravo i šan-su da i u buduãnosti upadamo u zablude i åinimo greške. Po-sebno je u vezi sa Åernobilom i sa wegovim posledicama Gu-

160

genberger skrenuo paÿwu na to da ta opasnost raste s obziromna åiwenicu da ÿivimo u eposi „u kojoj kao nikada ranije uistoriji brdo znawa lišenog iskustva … neverovatnom brzi-nom raste u nebo". Time su nagoveštena dva bitna parametranaše kulture zasnovane na principu neåiwewa grešaka, a sveviše izloÿene poveãanim rizicima: s jedne strane, nevero-vatno i u meðuvremenu digitalno podrÿano ubrzawe svih ÿi-votnih podruåja i, s druge strane, ono po Gugenbergeru s timepovezano „otuðewe åula". Sa „otuðewem åula" uslovqenom pre-dominacijom razuma, pak, ujedno raste opasnost da moã uobra-ziqe, koja se pre svega oslawa na iskustvo, sve više opada.Posledica toga je da åovek sve mawe postaje svestan fatalno-sti moguãih zabluda i grešaka prilikom pretvarawa teorijaplanirawa u realne radwe.

Veã se Georg Bihner u Dantonovoj smrti, polazeãi odFrancuske revolucije i terora giqotine, a pri tome je imaou vidu da postoji jasna veza izmeðu teorijskog umovawa i we-govih posledica u vidu grešaka u stvarnosti, usudio da uz-vikne: „Poðite samo za vašim frazama sve do taåke u kojimase one otelovquju… Ti bednici, wihovi xelati i giqotina suvaši oÿivotvoreni govori."

Bihnerove reåi bi danas u eposi brzog napretka i razvojau biogenetici, istraÿivawu mozga, veštaåke inteligencije irobotike vaqalo na nov naåin formulisati: Koje „oÿivotvo-rene" konsekvence treba oåekivati od govora o napretku kojempreti opasnost da se pokaÿe kao iskustva lišena prognozajedne buduãnosti sa nesagledivim rizicima da se upadne u za-blude i poåine greške? Na tu povezanost ili izukrštanostizmeðu blagorodnog napretka i nesagledivih rizika da se na-åine greške ukazao je Volfgang Frivald: „Nauka ãe moãi dadoprinese olakšawu i smawewu tegoba ovog ÿivota, ali wenemaštarije o svemoãi, wene utopije o optimiranom åovekupredstavqaju zastrašujuãe vizije u koje moramo da posumwamo,jer je åovek kao slabašno, nadkompleksno biãe nastawen uovom krhkom svetu."

Åovek se kao „slabašno biãe nastaweno u ovom krhkomsvetu" do sada, da bi ispravio i ograniåio svoje zablude igreške, pre svega oslawao na iskustvo i nema sumwe da ãe inadaqe od wega zavisiti. Sa zakquåkom koji se sam od sebenameãe: da ãe se sa brzim porastom neiskustvenog znawa predhorizontom virtuelnih svetova åovek naãi u opasnosti da sveviše bude izloÿen zahtevu da savlada greške

Ali neurobiološka saznawa dozvoqavaju da zakquåimo daåoveku u svakom sluåaju na raspolagawu stoji više iskustve-nih izvora za ophoðewe sa zabludama i za wihovo savladava-

161

we. Qudski mozak dozvoqava mu, naime, da se, s jedne strane,osloni na prastara tokom biološkog razvoja steåena iskustvasa zabludama i greškama. S druge strane je åovek u poloÿajuda tu zalihu arhaiånih iskustava individualno dopuni sop-stvenom biografijom tj. sopstvenim iskustvom sa zabludama igreškama. Istraÿivawe mozga potvrðuje da razvoj mozga u vre-me roðewa nipošto nije bio okonåan. Dok se strukturalnepromene i nadaqe odvijaju pod uticajem iskustva, arhitekturaveza izmeðu nervnih ãelija je u osnovi genetski data. Ta ge-netski uslovqena arhitektura veza moÿe se na neki naåin po-smatrati kao skladište u kojem je åovek sakupio svoje za vre-me „evolucije steåeno iskustvo o postojawu u svetu". Pri åe-mu se moÿe pretpostaviti da su u genetskom skladištu u pro-cesu selekcije nataloÿena sa greškama steåena iskustva oåe-vidno preuzela vaÿnu funkciju. Samo ãe se one veze oåuvatikoje su se u kontekstu ponašawa i zateåenog okruÿewa pokaza-le kao svrsishodne.

I istraÿivawe mozga najavilo je odreðene rezerve u po-gledu jednostrano racionalno orijentisanog uobliåewa funk-cije mozga. Diskrepanciju u procewivawu grešaka izmeðu sna-ÿno racionalno orijentisane zapadne kulture i oåevidno ma-we razumu podloÿne nezapadne kulture Zinger je opisao sanekoliko upeåatqivih primera. Jedan kineski doktorant iz-veo je kod wega po zapadnom obrascu eksperimente sa kontrol-nim eksperimentima „po zapadnom obiåaju" i s time poveza-nim predviðawima u pogledu oåekivanih rezultata. U svakomsluåaju je za zapadne nauånike rezultat bio katastrofalan: na-ime, rezultati su ispali sasvim drugaåiji nego što se oåeki-valo. Shodno tome je posredi morala biti neka greška. Dogo-dila se, dakle, neka greška, posredi je bila neka zabluda. Naveliko iznenaðewe zapadnih kolega, pak, za kineskog koleguto uopšte nije bio neki problem. On je, štaviše, zastupaomišqewe da je svet komplikovan; da jednostavno treba napra-viti jedan drugi eksperiment i onda ãe se veã dobiti nekidrugi rezultat i onda ãe sve biti u najboqem redu.

Zinger iz toga izvlaåi zakquåak da kineski kolega sa-svim oåevidno „prisilu logiåke koherencije racionalnih ar-gumenata nije osetio kao mi. Postoji nešto više od taånog ipogrešnog, postoji jedno stawe u koje se stvari ne mogu u pot-punosti uklopiti, a i to je onda ispravno." Zinger dopuwavataj zakquåak pretpostavkom: „Moÿda te (ne-zapadne) kultureposeduju sveobuhvatniju sliku o sadrÿajima relevantnim poÿivot nego što je mi posedujemo."

Time se naåelno postavqa pitawe o relativnosti razume-vawa grešaka, ali i ovladavawa greškama racionalno orijen-

162

tisane zapadne nauåne tradicije. Da li su naši preci (još)dovoqni da bi se mogli dati pouzdani iskazi o razvoju greša-ka u sistemima koji postaju sve kompleksniji? Sistemima kojise danas predoåavaju u problemskim podruåjima globalnih di-menzija kao: okolina, privreda, dinamika populacije i razvojnuklearne tehnike. Raste li opasnost da racionalno delovaweu sklopu našeg vaspitnog i nauånog sistema u ciqu ovladava-wa sve komplikovanijim sistemima i wihovim zabludama igreškama neãe biti u stawu da izaðe na kraj sa problemima sakojima ãe se neumitno suoåiti? Kakve konsekvence iz svegatoga treba izvuãi po „katastrofe iz zabluda", kao na primerpo moguãnost koja se više ne da iskquåiti — promene feno-tipa åoveka usled zahvata u wegov genotip?

Sa tim obespokojavajuãim pogledom unapred, koji se neoslawa ni na kakvo iskustvo sa posledicama koje se moÿda nedaju korigovati, povezan je opušteniji pogled unatrag u arha-iåne, evoluciono-istorijske procese u kojima se moÿe pre-poznati nešto kao iskustvo jedne dijalektike od grešaka iprednosti u nepreglednom podruåju poduhvata i zabluda.

Tom pogledu unapred i unatrag posveãena su sledeãa po-glavqa. Ona su tako podešena da ãe biti podjednako navedeniapokaliptiåari i jevanðelisti, pesimisti i optimisti. Priåemu se ne sme smetnuti s uma da optimizam po svoj prilicinije ništa drugo nego pomawkawe informacija. Dok bi pesi-misti trebalo da se prisete Nestrojevog iskaza: „Kada se po-kidaju sva uÿad, tada ãu se obesiti." Ili kako je to veã Getelepo rekao:

Nemoj briga da te mori,

Sve ãe to veã da se sredi;

Ako se i nebo sruši,

Lasta jedna umaãi ãe, znaj.

POGLED UNATRAGArhiv naših grešaka i prednosti

Nada da ãe se spasiti barem jedna lasta kada se nebo uru-ši dala bi se pre svega obrazloÿiti onom zalihom promašajai iskustava koju je åovek oåevidno stekao tokom evolucije inagomilao u svojim genima. To je jedan arhaiåki nenapisani,na iskustvu utemeqeni arhiv refleksa da se izbegnu greške.Jedan arhiv grešaka evolucije, koji je u svakom novom mozguveã prisutan, da bi bio dopuwen ranim detiwim iskustvenimznawem koje se jedva dâ razlikovati od genetiåkog znawa, pa

163

se wemu konaåno pridruÿuje znawe steåeno uåewem i daqimiskustvima kulturne evolucije.

Istraÿivawe mozga je ukazalo na to da je iskustveno zna-we steåeno vaspitawem i uåewem u odsudnoj meri ubrzalokulturnu evoluciju. Nasuprot tome se hiqadama godina tokombiološke evolucije steåeno iskustveno znawe u biti jedva iz-menilo. To genetsko iskustveno znawe je, s jedne strane, odre-ðeno nepromeweno stabilnim kanonom elementarnih obrazacaponašawa u percipirawu i savladavawu grešaka. Ali je ono,s druge strane, jedan veoma ograniåeni kosmos iskustvom sa-branih grešaka. Sa posledicom da se upravo taj kosmos sveviše predoåava kao bespomoãan i nemoãan pred sve brÿe isve više naraslim, na iskustvu nezasnovanim znawem i mo-guãnostima uobliåewa i to kao rezultat kulturne evolucije.Ili kako je to formulisao istraÿivaå mozga Manfred Špi-cer: Qudi „mogu daleko boqe da izlaze na kraj sa relativnim(iz iskustva steåenim) koliåinama znawa nego sa verovatno-stima (neutemeqenim na iskustvu)…"

Ali ne poveãava se samo kvantitet moguãih zabluda i gre-šaka sa sve ubrzanijim rastom scijentistiåko-tehniåkih sce-narija buduãnosti. I kvalitet zabluda i grešaka se mewa. Tuse misli na moguãnosti uticaja na one do sada nedostupne,ali iz pokušaja i zabluda steåenih konstanti biološke evo-lucije i iskustvenog znawa åoveka — kao, na primer, åinumirawa i iz rekombinacije naslednog dobra postojeãih orga-nizama proizvedeni ÿivot. Åak i te konstante mogu da sepromene. To proishodi, s jedne strane, iz nagoveštene moguã-nosti da se utvrde za procese starewa odgovorni geni i da sewihovom manipulacijom temeqno izmeni moralnost. Sa kon-sekvencama po populaciju sveta i individualni ÿivot, kojileÿe s one strane svih tradicijom prenošenih iskustava. Ane bi li, s druge strane, moglo da izbledi åak i genetsko is-kustveno znawe s obzirom na moguãnost da se ubrza sluåajemuslovqena i tokom mnogih generacija ostvarivana promenanaslednog dobra? Usled moguãih opcija kod dizajna gena i kodplanirawa novih organizama mogu se oåekivati i konsekvencekoje nadilaze svako dosadašwe iskustvo u ophoðewu sa poku-šajem i zabludom.

Åak i funkcije mozga åoveka dospevaju u vidokrug mogu-ãih buduãih promena. Do sada je qudska samosvest polazila odpretpostavke da dometi našeg mozga uspešno i pod kontro-lom mogu da budu delegirani tj. prebaåeni na tehniåke siste-me — kao na primer rešavawe za inteligenciju vezanih pro-blema kao kod igre šaha ili matematike — ili na mašine. ZaVolfa Zingera je sasvim zamislivo da se dosadašwi mental-

164

ni procesi åoveka mogu nadmašiti. Tako na primer koncep-cijom o qudskom mozgu analognim veštaåkim sistemima, kojibi åak mogli da budu u stawu da prevashodno sami organizujuprocese razvoja i uåewa. Na taj naåin bi se mogao doseãi vi-ši stepen kompleksnosti koji ne bi uveliko nadmašio samoqudske moguãnosti analize, planirawa i strukturisawa. Tobi znaåilo da bi time prvi put mogli da budu stvoreni ve-štaåki sistemi koji bi sami bili u stawu da ostvare sop-stvena „iskustva" i razviju „inicijative" kod generisawa isavladavawa zabluda i grešaka. „Iskustva u svakom sluåaju ko-ja su dosadašwem genetskom iskustvenom znawu åoveka bilanedostupna. I to sa sasvim nesagledivim konsekvencama kojeåovek ne bi mogao da kontroliše." Volf Zinger je tu per-spektivu povezao sa preporukom koja se nametala sama od sebe— da bi veã sada trebalo da porazmislimo o tome kako da seodnosimo prema takvim sistemima. Jedna preporuka koja sedoduše obraãa „antikviranom" åoveku sa „antikviranim" funk-cijama mozga i jednoj kulturi zabluda i grešaka koja iz togaproishodi.

Ali zašto je ta kultura zabluda i grešaka „antikvira-na"? Uzrok tome po svoj prilici treba potraÿiti u veomaograniåenom podruåju primene principa ogleda i zabluda uevoluciji mozga. Kada Gete veã u pomenutom citatu iz Maksi-ma i refleksija qudskom razumu „prebacuje" da na osnovu svo-je nestrpqivo prebrze prirode stvara teorije umesto da taånoposmatra fenomene, onda bi se taj prebrzi refleks razuma(ratio) po moguãstvu mogao razjasniti u svetlosti jedne arhaiå-ke strategije mozga. „Prebrza" priroda razuma bila bi, tada,naime, rezultat jedne u evoluciji jednostrane, ali zato poseb-no uspešne koncentracije razvoja mozga sa ciqem da åovekpreÿivi u nadmetawu individua. Sa posledicom da sa evolu-cijom jedva da je postojao pritisak selekcije usmerene na kon-centraciju razvoja mozga radi uobliåewa izrazitih kognitiv-nih sposobnosti u smislu sveobuhvatne i taåne percepcijefenomena. To znaåi da je preÿivqavawe subjekta u odsudnojmeri imalo prednost nad objektivnim sagledavawem stvarno-sti. Na mesto objektivnosti koja baš nije neophodna za pre-ÿivqavawe stupilo je, kao skraãeni — u geteovskom smislu„prebrzi" — postupak, kognitivno rešewe: nuÿna ispomoãjednog sasvim ograniåenog zahvatawa realnosti uz pomoã kon-strukata i teorija. Sa konsekvencom da rizik sa greškama izabludama mora da se poveãava sa sve veãom kompleksnošãusveta tokom kulturne evolucije. Radi se o uvidu koji, uosta-lom, podupiru argumenti jedne evolucione teorije saznawa, akoju je veã na prelazu u 20. vek izloÿio beåki fiziåar Ludvig

165

Bolcman. Prednost ili dobit od (u evoluciji kao produktuselekcije razvijenih) kognitivnih sposobnosti åoveka bila jeveã za Bolcmana rezultat percepcije realnosti ograniåene napreÿivqavawe.

Meðutim, ta dobit se, razumqivo, moÿe ujedno tumaåitii kao greška, buduãi da se radi samo o veoma ograniåenimsposobnostima saznawa. Imanuel Kant je ukazao na posve ogra-niåeni broj kategorija i formi viðewa kojima åovek perci-pira stvarnost. Filozof nauke Gerhard Folmer predloÿio jeza taj veoma uski kognitivni horizont saznawa izraz „mesoko-smos", te kao da je time hteo da nagovesti da se åovek sa svo-jim moguãnostima percepcije kreãe u onom malom meðupro-storu koji je smešten izmeðu nezamislivih dimenzija makro-kosmosa univerzuma i nanokosmosa atoma. Te ograniåene kog-nitivne sposobnosti su doduše spojene sa jednim svojstvomqudskog mozga iz kojeg bi se neoåekivano mogli steãi uvidi umoguãe smawewe rizika kada se radi o greškama i zabludama uophoðewu sa sve kompleksnijim sistemima, koji rezultirajuiz kulturne evolucije. Rezultati istraÿivawa mozga, naime,pokazuju da qudski mozak kod interpretacije percepcije svetane postupa centralistiåki i da su naše odluke rezultat „fe-deralnih" procesa samoorganizacije mozga. To su procesi ko-ji su odreðeni nadmetawem izmeðu „razliåitih moguãih gru-pacija". To znaåi da mozak i kod savladavawa kompleksnihproblema radi sa jednom decentralnom strategijom. Vaÿna oso-bina te strategije je da je bitno brÿa i efikasnija kod izbe-gavawa zabluda i grešaka od onih hijerarhijski organizova-nih sistema odluåivawa koje praktikujemo u politici i pri-vredi. Rizik sa greškama i zabludama raste u hijerarhijskiorganizovanim sistemima qudskog društva åak eksponenci-jalno sa kompleksnošãu problema. Istraÿivawe mozga je tajfenomen objasnilo ukazivawem na preoptereãenost nosilacaodluke usled prevelikog broja informacija koje treba savla-dati. Radi se o situaciji u odnosu na koju se po pravilu na-stupa sa fatalnom alternativom da se radi rastereãewa nosi-laca ili uskraãuju informacije ili se one eliminišu.

Radi smawewa rizika sa zabludama i greškama, s obzi-rom na åiwenicu da kompleksni i globalni problemi sve vi-še rastu, nudi nam se kao moguãe rešewe da pogled okrenemounatrag na stari biološki arhiv decentralnih neuronalnihmehanizama odluåivawa. Ili kako Volf Zinger preporuåuje:„Vaqalo bi, dakle, proveriti da li bi moÿda bilo od kori-sti da se uåi od prirode i da se sistemi odluåivawa u poli-tici i privredi orijentišu po neuronalnim arhitekturamaodluåivawa."

166

HOMO ERECTUSili

Daqe prednosti grešaka

1984: Na zapadnoj obali jezera Turkana u Keniji pronaðenje gotovo kompletan skelet jednog mladog Homo erectus-a. Ši-roj javnosti postao je poznat kao „Deåak iz Turkane". Bio jeto izuzetno znaåajan pronalazak jer je pruÿio nove argumenteu vezi sa pitawem da li je Homo erectus veã posedovao onasvojstva i greške koji bi ga kvalifikovali kao homo sapi-ens-a. Na primer: da li je veã posedovao moã govora, odnosnoda li je veã posedovao sposobnost koju oznaåavamo kao jezik?Da li je kod wega veã postojala zavisnost od majke? Da li je,dakle, „Deåak iz Turkane" mogao da nam pruÿi odgovore iliobjašwewa o razvojnoj biologiji naših ranih predaka? Odgo-vore koji bi se eventualno mogli tumaåiti kao pozna potvrdapomenutog geteovskog uvida u ambivalentni karakter našihgrešaka: „Od prirode ne posedujemo nijednu grešku ili manukoja ne bi mogla da postane vrlina, i nijednu vrlinu koja nebi mogla da se izmetne u grešku ili manu."

Istraÿivaå evolucije Riåard Likej ukazuje na tu ambiva-lentnost „vrlina" i „grešaka" u smislu evoluciono-biolo-ških (Fitness) nedostataka i (Fitness) prednosti, pri åemu skre-ãe paÿwu na jedan prividan nedostatak. U poreðewu sa po-tomcima ostalih primata potpuno bespomoãna deca åovekaupuãena su u prvoj godini ÿivota na to da se o wima vodi in-tenzivna briga. Jedan nedostatak koji ãe se u razvojno-biolo-škom pogledu pokazati kao prednost, jer duga zavisnost odmajke ima za posledicu i odgovarajuãu dugu fazu uåewa tokomkoje ãe od majke steãi odreðene vidove ponašawa. Istraÿiva-åi evolucije pretpostavqaju da se iza zavisnosti od majkekrije još jedan fenomen koji bi mogao da nam pruÿi uvid urazvoj prednosti i nedostataka åoveka: naime bol. On je jednoiskustvo steåeno tokom evolucije sa najveãom moguãom opasno-šãu po dete, odvajawem od majke. Radi se o korisnom alarm-nom sistemu evolucije sa „nepovoqnom posledicom" da ranidoÿivqaji odvajawa preko telesnih bolova mogu da deluju svedo u doba zrelog uzrasta. Istraÿivawa u oblasti psihosomati-ke pokazala su da kod odraslih pacijenata emocionalne uskra-ãenosti u deåjem dobu mogu da budu glavni uzrok za trajne bo-love bez organskog porekla. Nasuprot tome postoje indikacijeda je kod mladih ÿivotiwa, kod kojih je vezanost za majku bilau dovoqnoj meri zadovoqena, moglo doãi do genetski pozitiv-nih preprogramirawa u korist optimirawa na mestima na-slednog dobra koja su odgovorna za rezistentnost na stresove.

167

Daqi nedostatak hominida Likej vidi u bipediji, u us-pravnom hodu, u opasnosti da, na primer, u sluåaju ozbiqnepovrede nogu uginu od gladi, od ÿeði ili da budu odbaåeni.Jedan nedostatak koji se s druge strane opet predoåava kaorazvojno-biološka prednost, jer ide na ruku selekciji u ciququdske kooperacije. Jer, bilo bi to izuzetno rasipništvo,ako bi se jedna bipedna vrsta sa velikim investicijama u we-no podizawe jednostavno odbacila.

U tom sklopu navešãemo mišqewe molekularnog biologaMartina Hajnzenberga, po kojem je tim nedostatkom uslovqenaselekcija dovela do kooperacije i izvanrednog intenzivirawasocijalnih veza, i to na najveãu moguãu dobit i korist åoveka.Radi se, naime, o razvoju koji u ÿivotiwskom svetu nema svojeparalele: o jeziku ili govoru. Ali upravo kod prosuðivawa tenajveãe dobiti ili prednosti åoveka daju se zapaziti i neoåe-kivane nepovoqne posledice. Posledice koje se tek danas, ujednoj kasnijoj fazi (uz pomoã jezika omoguãenoj) kulturneevolucije, u visoko razvijenom komunikacijskom društvu mo-derne ispoqavaju na oåevidan naåin.

Neurolog Detlev Plog skrenuo je u svojoj kwizi Åovek iwegov mozak paÿwu na to da se razvoj jezika sa primarno soci-jalnom funkcijom moÿe razumeti kao uspešan daqi razvoj pr-vobitno neverbalne komunikacije. Pri åemu se po Plogovomshvatawu u današwoj komunikaciji prepliãu stare (u lim-pskom moÿdanom arealu lokalizovane) i nove (u neokortikal-nim, moÿdanim arealima smeštene) komunikacione forme.To, doduše, znaåi da je sa sposobnošãu za pisawe i åitawe uneokortikalnom komunikacionom sistemu, s jedne strane, do-šlo do diferencirawa. Ali se, s druge strane, nameãe pret-postavka da je stari komunikacioni sistem sa svojim glasov-nim i mimiåkim izraÿajnim moguãnostima starog emocio-nalnog mozga od ranih lovaåkih i sakupqaåkih vremena ostaonepromewen. Jedna divergencija u kojoj se upravo dobit odrazvoja neokortikalnog moÿdanog areala u ophoðewu sa komu-nikacionim sistemima moderne predoåava kao problem. Plogtaj problem vidi pre svega kod pobedniåkog pohoda televizije.Komunikaciona forma televizije se oåevidno zbog toga doÿi-vqava kao naroåito privlaåna, jer je jeziåko saopštavawe(kao neokortikalna aktivnost) tesno povezana sa glasovnim imimiåki proizvedenim emocijama starog (limpskog) komuni-kacionog sistema. U to spada i neposredno sa pozitivnim inegativnim oseãawima i sudovima povezano prepoznavawe li-ca na televizijskom ekranu. Otuda vreme provedeno pred tele-vizorom ne stoji ni u kakvom odnosu sa malobrojnim jeziåkimsaopštavawem steåenih sadrÿaja pamãewa. K tome dolazi da

168

prevashodno na limpske komunikacije nasloweni liåni od-nosi kao mrÿwa i qubav, koji se u modernim medijima prika-zuju na virtuelni naåin, prouzrokuju „naddimenzionalne efek-te solidarizacije". Neprestana istovremena stimulacija lim-pskih i neokortikalnih komunikacionih sistema putem tele-vizije dovodi do nastanka jednog kosmosa interpersonalnihprividnih odnosa i virtuelnih svetova u dnevnoj sobi gleda-oca koji ne stoje ni u kakvom odnosu sa pravom realnošãugledaoca: „Tu nastaju komunikacione forme åija se delovawana qudski zajedniåki ÿivot još ne daju sagledati."

Na nepovoqne strane prvobitnih dobiti i prednosti funk-cija našeg mozga u sklopu pobedniåkog pohoda televizije umeðuvremenu je skrenula paÿwu i evolucionarna psihologija.Istoriåar nauka Ernst Peter Fišer ukazuje u Drugom obrazo-vawu na, u tom sklopu, u ranoj fazi evolucije steåenu pred-nost straha, kao vaÿan produkt selekcije. Bez tog emocional-nog refleksa ÿivotne šanse hominida u krajwe nesigurnomÿivotnom okruÿewu u rano doba sigurno bi bile bitno mawe.Jedna evolucionarna dobit koja bi se barem mogla posmatratikao saodgovorna nepovoqnost, pogotovo za one televizijomintenzivno generisane reakcije straha kao što su oåajawe idepresija.

Ambivalentnost razvojno-bioloških prednosti i nepo-voqnosti odnosi se danas, na primer, i na åovekovu sklonostza nadmetawe kao Fitness-dobit i dobit u preÿivqavawu. Jednau malim grupama i ÿivotnim zajednicama razvijena prednosthominida, kojoj u doba globalne masovne komunikacije pretiopasnost da se izmetne u jednu nepovoqnost. Medijalno po-sredovani virtuelni svetovi sa fantastiånim i nedostiÿnonadmoãnim biografijama prouzrokuju kod pokolebanog posma-traåa svojevrsnu beznadeÿnost koja opet moÿe da vodi do rad-wi koje treba da posluÿe kao neka zamena, kao što su konzu-mirawe alkohola i uzimawe droga.

I kod nastanka i savladavawa velikih društvenih kon-flikata u modernim civilnim društvima moÿe ambivalent-nost razvojno-bioloških povoqnosti i nepovoqnosti da sepokaÿe kao delotvorno. Plog je u tom sklopu podsetio na toda izvorno korisna teÿwa za uveãawem dobiti koja i nadaqespada u åvrsti kanon qudskih emocija sve više dospeva ukonflikt sa onim sve veãim i nuÿnim ograniåewima te te-ÿwe, koje su sa svoje strane posledice kulturne evolucije.Tom potencijalu rizika pridruÿuje se i ono prvobitno kori-sno teritorijalno ponašawe mawih qudskih grupa koje takoðespada u stari emocionalni kanon, a sada mu preti opasnost

169

da, zahvaqujuãi modernim sredstvima, poprimi dimenzije jed-nog genocida.

BOLESTIili

Prednosti i greške evolucije hominida

Razvojno-biološka istorija qudskih prednosti i greša-ka veoma je duga i vraãa nas duboko unazad. Da je put do homosapiens-a uopšte mogao da bude preðen, teško da je mogao dabude ostvaren bez uvek nanovo delotovorne relativne domina-cije prednosti nad greškama. Jedna pretpostavka za koju fi-ziolog mozga i nobelovac Xon C. Ikles nalazi potvrdu presvega imajuãi u vidu razvoj neokorteksa, kore velikog mozga.On definiše tu dominaciju prednosti kao „kvantne napret-ke" u evolucijskoj liniji revolucije hominida. Radi se o evo-luciji koja poåiva na tome da je jedna veoma mala i izolovanagrupa ÿivih stvorewa za vreme evolucije na našoj planeti„krenula jednim drugim putem nego glavni genski sastav".Jednim putem koji je propraãen jedinstvenim i neponovqi-vim „sluåajem" da je evolucija hominida u celini preko mi-lion godina poåivala na majušnoj populaciji koja je stalnobila izloÿena opasnosti da bude iskorewena. Otuda Iklesponavqawe evolucije hominida na našoj planeti smatra ne-moguãim.

Kao funkcionalna tajna tog razvoja hominida javqa sekod Iklesa jedna vrsta dobronamernog dugotrajnog seãawa evo-lucije na nekada ostvarene i dosegnute prednosti. Prednostikoje, kako to Ikles formuliše, slede princip „konzervativ-ne mudrosti", koja se po tome moÿe prepoznati da tokom raz-voja primata evolucije, uprkos naoko atraktivnim kratkotraj-nim prednostima, nikada nisu odbaåene veã dosegnute temeq-ne prednosti razvoja. Tako, na primer, za åoveka veoma znaåaj-na prednost od pet pokretnih prstiju nikada nije odbaåena ukorist šapa, kopita ili krila. Evoluciji je uspelo u sluåajuhominida, u skladu sa neuronalnim razvojem, da veã prstimaopremqene udove ranih kiåmewaka transformiše u ruke inoge homo sapiens-a. Sa rezultatom, s jedne strane, bipednemoguãnosti uspravnog stava, hoda i reagovawa, i, s druge stra-ne, manuelne spretnosti u obliku profiwene ruke sa wenomsposobnošãu da spretno koristi oruða sve do preistorijskogpeãinskog slikarstva.

Ali nisu se sve rane prednosti evolucije hominida dugo-roåno pokazale kao takve. Jedno saznawe koje se povezuje sa

170

još mladom disciplinom evolucionarne medicine, sa „NewScience of Darwinian Medicine", koja je u meðuvremenu predoåi-la niz nauåno potkrepqenih pretpostavki o evolucionarno--teorijski steåenim prednostima, kod kojih se, pak, danas mo-gu zapaziti i nepovoqne strane. I to izmeðu ostalog u obliå-ju (još) neizleåivih bolesti. Pomenuãemo ovde prihvatqivupetpostavku da se u procesu evolucije åoveka pre svega repro-duktivni Fitness razvio kao dominantna prednost. Nasuprotglavnom ciqu optimirawa uspeha umnoÿavawa, aspekti zdra-vqa i bolesti lišene dugoveånosti imaju drugorazredno evo-lucionarno znaåewe. Zbog toga bi prednosti gena za repro-dukciju u sledeãoj ÿivotnoj fazi, tako reãi post festum, moglida se pokaÿu kao „greške" i to u formi dalekoseÿnih simp-toma bolesti. Istoriåar nauka Ernst Peter Fišer navodi zato primere. Tako mokraãna kiselina u krvi ima veliku pred-nost da eliminiše takozvane radikale, toksiåke materije, ko-je sa uzimawem hrane neizbeÿno dospevaju u organizam i tu bibez odbrambene funkcije mokraãne kiseline razorili ãelij-sko tkivo. Jedna reproduktivna prednost koja se kod ponekihqudi povezuje sa „greškom" da se mokraãna kiselina kod re-akcije na radikale predozira. Višak mokraãne kiseline, pak,ima za posledicu kostoboqu usled taloÿewa kristala mokraã-ne kiseline u udovima.

Moguãe je da sliåna dijalektika genetskih prednosti igrešaka igra ulogu i kod Alchajmerove bolesti. Barem se pret-postavqa da kod Alchajmerove bolesti postoji genetska kau-zalnost izmeðu prednosti razvojno-biološki najmlaðih area-la mozga i nepovoqnosti da Alchajmerova demencija pre svegaošteãuje taj deo mozga. To je deo mozga koji je time pogoðenimosobama ranije u ÿivotu moÿda na osnovu jaåe umreÿenih neu-trona (sa odgovarajuãim genima) omoguãio izuzetno inteli-gentna ostvarewa.

Oåigledno evolucija poznaje i procese u smislu balansaili ravnoteÿe izmeðu prednosti i grešaka. Jedna ravnoteÿaza koju evolucionarna medicina pretpostavqa da pre svegapostoji kod odbrambenih mehanizama qudskog organizma pro-tiv bakterija i virusa. Tako, na primer, åovek protiv tuber-kuloznih bakterija, kojima je da bi preÿivele potrebno gvo-ÿðe, raspolaÿe evolucijom steåenim odbrambenim mehani-zmom u vidu odbojnosti prema hrani sa visokim sadrÿajemgvoÿða. Pretpostavqa se da sliåna evolucijom steåena od-brambena sposobnost postoji i kod dijareje izazvane stigelabakterijama. Sa osobenošãu da je qudski organizam åak u sta-wu da se brÿe i efikasnije suprotstavi tim bakterijama negoza to stvoreni lekovi.

171

Kod mehanizama odbrane steåenih za vreme evolucije po-javile su se, u meðuvremenu, u jednom sluåaju, i preduslovi zagenetsku komponentu koja kontroliše i omoguãava taj odbram-beni mehanizam. Radi se o odgovarajuãem genu za mukovisci-dozu, odnosno cistiånu fibrozu. Kod ove meðu Evropqanimanajåešãe nasledne bolesti medicinski relevantna varijantamukoviscidoze gena poseduje razvojno-biološki steåenu pred-nost da barem u deåjem uzrastu daleko reðe nastupa smrt usleddijareje. U meðuvremenu je postalo poznato da taj gen, sve do umladalaåko doba, štiti od astme. Ta dijalektika prednosti igrešaka data je u svakom sluåaju kod jedne posebne genetskedispozicije: takozvani recesivno štetni geni u jednostavnomobliku omoguãavaju pomenute prednosti u mladosti i pro-uzrokuju kasnije pojavu bolesti. Jedna genetiåka dispozicijakoju Ernst Peter Fišer ovako objašwava: „Poznato je da no-simo dve kopije jednog gena — dve takozvane alele — u na-šim ãelijama, i postaje sve jasnije da geni dovode do bolestikod åoveka koji je nasledio dve nepodesne varijante, pa suonda evolucijom prenesene daqe, ako su nosioci imali svoj-stva samo jedne nepodesne varijante. Malobrojni homocigotni(istovrsnom oåinskom i materinskom naslednom sklonošãuopremqeni) pacijenti su, dakle, cena koju priroda plaãa damnoge heterocigotne qude boqe opremi kako bi mogli da pre-ÿive u jednom neprijateqskom okruÿewu i da izrode potom-stvo." Ista genetska dispozicija pretpostavqa se i kod ane-mije srpastih ãelija. I tu nepovoqnost oboqewa stoji u od-nosu sa povoqnom stranom. Jer nosioci recesivno štetnoggena u jednostavnoj formi relativno su rezistentni na ma-lariju.

Åak i kod kancerogenih oboqewa evolucionarna medi-cina pretpostavqa da evolucijski steåena ambivalencija odprednosti i nedostataka igra vaÿnu ulogu. Kao za sada najbo-qi primer za delotvornost te ambivalencije Fišer navodikancerozna oboqewa ÿenskih organa reprodukcije. „Greška"oboqewa je i tu rezultat jedne razvojno-biološke prednosti.To se moÿe potkrepiti åiwenicom da se tumori kod ÿenanajåešãe javqaju u razvijenim industrijskim zemqama. Znaåa-jan je pre svega broj menstruacionih ciklusa u ÿivotu jedneÿene: „Shodno tome je u tom pogledu najugroÿenija ÿena u go-dinama, koja je veoma rano dobila svoju prvu periodu, a ondaje kod we rano nastupila menopauza, a uz to nije rodila deteili moÿda samo mali broj dece." U svakom sluåaju se nameãepretpostavka da ta konstelacija u znatnoj meri odstupa od re-produktivnog obrasca ÿena u onoj ranoj fazi evolucije, kojaje bila odsudna za selekciju gena. Ako se poðe od toga da su na

172

primer u kameno doba ÿene relativno kasno postajale polnozrele i da su tokom srazmerno kratkog ÿivotnog veka mnogoputa ostajale u drugom stawu i godinama morale da doje, ondase dolazi do broja menstruacionih ciklusa koji je u poreðewusa brojem ciklusa kod ÿena u visoko razvijenim industrij-skim nacijama verovatno bio dva do tri puta mawi. Ta okol-nost nas navodi da uspostavimo hipotezu da je evoluciono--istorijska povoqnost poveãawa ãelija u reproduktivnim or-ganima povezana sa nepovoqnom stranom, da oåigledno (isto-vremeno od hormona kontrolisani i upravqani) mehanizamselekcije nedostaje da bi u pogrešno vreme spreåio to pove-ãawe ãelija.

Da u biološkoj evoluciji rano steåene prednosti danasmogu da mutiraju u greške s obzirom na sasvim nove, usledkulturne evolucije razvijene okvirne uslove, to sasvim jasnopokazuju primeri ponašawa kod moderne ishrane. Mnogo togaukazuje na to da je ishrana u visokorazvijenim zemqama posta-vqena na pogrešne osnove. Jer stari obrasci našeg ponaša-wa kod ishrane u ranoj fazi evolucije hominida genetski sunepromeweno delotvorni. U arhaiåko doba je, naime, bilo po-trebno da se za ÿivot vaÿne materije kao šeãer, mast i soskladište u organizmu za duÿi period i tako stvore energet-ske rezerve za periode nestašice i velikih napora. Jednaneophodnost koja, samo se po sebi razume, kod visoko razvije-nih industrijskih naroda danas otpada. Posledica je da kodredovnog korišãewa tih ÿivotnih namirnica i usled isto-vremeno slabog kretawa nastaju ozbiqna oboqewa. Nekadašwaprednost mutirala je u grešku, u pogrešno ponašawe.

MUŠKARAC I ŸENAStare i buduãe greške

i prednosti?

Nepregledan je broj razvojno-biološki steåenih grešakai prednosti åoveka. Isto tako je nepregledan i zbuwujuãe ra-znovrstan tokom kulturne evolucije nastali spisak religij-skih, filozofskih, umetniåkih i nauånih naåina posmatrawai prosuðivawa tih grešaka i prednosti. Treba se samo seti-ti, da navedemo jedan primer iz literature, Franca Kafke ipresude koju u priåi Presuda, nastaloj 1912. godine, mladomtrgovcu Georgu Bendemanu izriåe wegov otac. Otac, koji Ge-orga osuðuje da se udavi, obrazlaÿe svoju presudu na dvosmi-slen naåin: „Ti si jedan anðeo, ali još si više jedno ðavol-sko stvorewe." Na sliåan ambivalentan naåin glasi i odgo-

173

vor Rilkea, kada mu je jedan psihoanalitiåar rekao da bi nakauåu mogao da ga oslobodi wegovih ðavola. Rilke je na to od-govorio: „Moÿda, ali isto tako i anðela."

Iznenaðewe je bilo veliko kada se pre nekoliko godinašef Katedre za genetiku laboratorije Galton na univerzitet-skom kolexu u Londonu, Stiv Xons, oglasio sa napomenamakoje bi se i danas mogle tumaåiti kao nauåno objašwewe evo-lucijskog nastanka gore pomenutog ðavola (i anðela) u åoveku.Reå je o za muškarca specifiånom hromozomu Y, koji navod-no muškarca predoåava kao deficitarnu formu ÿene sa sklo-nošãu ka samouništewu. Xons je tu vest propratio napome-nom da najveãi neprijateq muškarca nije ÿena nego on sâm. Usvakom sluåaju ãe, po wemu, u društvu sutrašwice ÿene lak-še izaãi na kraj sa ÿivotom nego muškarci, jer åoveåanstvoveã stoji na poåetku jednog novog, ÿenskog doba. Xons je, nai-me, muški hormon testosteron definisao kao „putokaz u za-borav" muške vrste. Jer svaki pojedinaåni uzrok smrti —osim Alchajmerove bolesti — deluje kod muškaraca snaÿnijei doslednije. I za deåake od åetiri godine veã postoji dvaputa veãi rizik da umru nasilnom smrãu nego kod devojaka.Kao dokaz za dominantnu mawkavost muškarca moÿe se, ko-naåno, ukazati na jedan neslavni ameriåki eksperiment iztridesetih godina 20. veka. Mnogi mladi muškarci su tadazbog lake duhovne poremeãenosti ili sitnih kriminalnih de-likata kastrirani. U proseku su ti muškarci ÿiveli trina-est godina duÿe nego wihovi neosakaãeni ispisnici.

Jedan ne baš laskavi muški nedostatak za koji se moÿeuåiniti odgovornim upravo onaj hromozom Y, koji je otprili-ke pre jednog stoleãa otkrila baš jedna ÿena. Od — 2003. ko-naåno završenog — odgonetawa hromozoma H, koji se kod ÿenamoÿe naãi u dvostrukoj formi i kod muškaraca pored jednoghromozoma Y u jezgru ãelije, pretpostavqa se da su se pre oko300 miliona godina hromozomi H i Y razvili iz jednog zajed-niåkog prethodnika. Ali od tog åasa roðewa polnih hromozo-ma muški hromozom Y se pogrešno razvio: on se tokom evolu-cije smawio na jednu treãinu hromozoma H, koji nosi gotovo2.000 gena. Hromozom Y raspolaÿe nasuprot tome dramatiånoniskim brojem od navodno samo 786 gena. Meðu wima je i onajveoma mali gen, takozvani gen SRY koji muškarca åini mu-škarcem, embrionu pomaÿe da razvije muškost. Obrnuto, od-sustvo tog gena åini ÿenu ÿenom. K tome dolazi da je obrazacaktivirawa gena kod oba H-hromozoma ÿene veoma ÿivo izra-ÿen. Kod ÿena se najmawe 150 gena jaåe aktiviraju, i to kodoba H-hromozoma.

174

Iznenaðujuãe za nauånike, pak, bilo je da upravo iz togobrasca aktivirawa gena hromozoma H rezultira ili proisho-di prava ambivalencija grešaka i prednosti muškarca. Mu-škarac ima, naime, prednost da doduše oko deset procenataaktivnih gena hromozoma H samo kod wega igra ulogu i da sedaju „proåitati" u ãelijama mošnica. Otuda je, dakle, posveprihvatqiva pretpostavka da su se na hromozomu H na posebnolak naåin smestili geni, koji su se za vreme evolucije za mu-škarca pokazali kao korisni.

Na drugoj strani je ta prednost muškarca do sada tumaåe-na kao nepovoqnost. Pošto muškarac — za razliku od ÿene— poseduje samo jedan primerak hromozoma H, to je i višesklon greškama nego ÿena. To znaåi da ga nezaštiãenog poga-ðaju posledice defekata gena hromozoma Y. Jer — tako glasiobrazloÿewe — hromozom Y ne poseduje hromozoma-partnerakoji bi kod obrazovawa jezgra ãelija mogao da ispravi ili ko-riguje greške u genetskom planskom sklopu. Kao primeri senavode bolest hemofilija, ali i smetwe u duhovnom razvoju.Britanski genetiåar Brajan Sajks je iz te hipoteze o hromozo-mu Y razvio visoko spekulativnu, ali medijski delotvornuhipotezu da muškarca treba posmatrati kao genetski završnimodel kojem je preostalo još vreme od oko 150.000 godina. Da-kle, nema više buduãnosti za Adama sa wegovim hromozomomkao „genetiåkom ruinom"! I to s pravom — pošto je muška-rac, gowen hromozomom Y, nasiqem i agresijom, tokom hiqa-da godina åoveåanstvo i planetu doveo do ruba propasti. Ÿe-na pak sa svoje strane moÿe sasvim spokojno da oåekuje pro-past i nestanak muškarca. Jer ona poseuje genetiku kojom ãepronaãi puteve i sredstva da omoguãi daqe rasploðavawe bezmuškarca.

Jedan mraåan scenario sa nesigurnom buduãnošãu za ne-savršenog muškarca nasuprot bitno vedrijoj perspektivi ÿe-ne i dominaciji wenih genetskih prednosti. Ali u meðuvre-menu su se pojavile i nade za muški rod. Jer, najnoviji rezul-tati molekularno-bioloških istraÿivawa pokazuju da hromo-zom Y poseduje još trideset daqih gena i da je sasvim u stawuda sam savlada eventualne nepovoqne posledice mutacije. Za-mašan deo genskog materijala — tako se pretpostavqa — nase-lio se iz hromozoma H u hromozom Y, otkako su se pre nekihsedam miliona godina qudi evolucijski odvojili od šimpan-za. Zacelo najveãe iznenaðewe u sklopu tih novijih istraÿi-vawa predstavqalo je otkriãe onog mehanizma kojim je hromo-zom Y bez pomoãi jednog partnera hromozoma u stawu da uklo-ni štete do kojih dolazi tokom mutacija. Naime, hromozom Yraspolaÿe u sebi sa više genetskih odraza, takozvanih palin-

175

droma. Ti palindromi omoguãavaju da u hromozomu Y mutira-ni geni isprave svoje greške, i to na taj naåin što se, kori-gujuãi se, „posmatraju" u svom besprekornom odrazu.

Jedan upadqivo narcisoidno autistiåki postupak posma-trawa odraza. Sa prednošãu doduše da greške, kada se zapazeu odrazu, onda aktiviraju i mehanizme za reparaturu. Ipak jeStiv Xons za tu genetsku virtuoznost hromozoma Y napraviološ horoskop. On pretpostavqa da hromozom Y usled narci-soidnog defekta jednom mora da nestane. Jedna spekulacijakoju dopuwava dodatnom spekulacijom: naime, da bi za maweod deset miliona godina po moguãstvu muška genska mašinamogla da krene sasvim novim pravcem. Tada bi se ono što da-nas nazivamo muškarcem temeqno izmenilo. A time bi nakrajwe spekulativan naåin bio otvoren pogled u buduãnostgrešaka i prednosti åoveka. Postoji li ona evolucijska bu-duãnost o kojoj se Gete veã 1828. ovako izrazio: „Razvoj åove-åansta, rekao sam (Ekermanu), reklo bi se, zasnovan je tako daãe se odvijati hiqadama godina. — A ko zna, moÿda i milio-nima godina!" Gete je doduše taj razgovor o evoluciji zavr-šio jednom mraånom petpostavkom: „Vidim da dolazi vreme,kada Bog više neãe uÿivati u wemu (åoveåanstvu) i kada ãeponovo morati sve da uništi da bi pristupio novom stva-rawu."

Da åovek moÿe da raåuna sa jednom evolucionom buduãno-šãu, to danas spada u pouzdano „vjeruju" nauka o ÿivotu. Madasa još neizvesnim perspektivama što se tiåe pitawa daqegrazvoja veã evolucijski steåenih grešaka i prednosti åoveka.U rezultate istraÿivawa gena spada u svakom sluåaju åiweni-ca da je stopa mutacija gena kod muškaraca naroåito visoka.Ernst Peter Fišer je ukazao na time datu ambivalenciju gre-šaka i prednosti za buduãi evolucijski razvoj. Jer ta visokastopa mutacija mogla bi se apsolutno vrednovati pozitivnoili negativno. Muškarac se, s jedne strane, moÿe posmatratikao garant za mutacioni potencijal buduãe evolucije. S drugestrane visoka stopa mutacije otvara moguãnost da se u geneuvlaåi više sklonosti za bolesti. Za vreme evolucije homi-nida bakterijama je, doduše, uspelo da se u velikom broju uvu-ku u åoveka. Sa rezultatom da je više od 200 genoma u humanomgenomu direktno preuzeto od bakterija. Jedan uspešan proces,doduše se tom nepovoqnošãu da je pri tome nastao i gen kojidoprinosi jednoj genetski uslovqenoj formi depresije.

U svakom sluåaju vaqa biti oprezan kod prognoza u vezisa daqim tokom evolucije, što se tiåe pitawa grešaka iprednosti åoveka. Sigurno je jedno: da priroda ne zna našpojam kulture zasnovane na naåelu da se ne åine greške. Re-

176

zultati istraÿivawa gena potvrðuju, štaviše, da kod deobeãelije i udvostruåavawa naslednog faktora genoma moramo daraåunamo sa jednom greškom na milijardu (102) sluåajeva. Iztoga proishodi da kod svake deobe ãelije moÿe da nastane okodvanaest grešaka. Jedna konstatacija koju kao grešku trebaposmatrati u odnosu na åiwenicu da oko 10/14 deoba ãelijemora da se dogodi u vremenskom periodu od zigota do nastankacelovitog åoveka. Samo je od zigota do zrele jajåane ãelije po-trebno dvadeset i åetiri deobe ãelija. Na osnovu pomenutekonstante grešaka nastaje veã oko 288 delova sa greškama, agreške prilikom oåitavawa kod udvostruåavawa genoma od de-obe ãelije do deobe ãelije dešavaju se po zakonu sluåaja. Pri-roda ne postupa, dakle, usmereno na jedan ciq. A to opet zna-åi da åovek, a time i buduãnost wegovih grešaka i prednostinisu genomski determinisani.

O KORISTI I NEPOVOQNOJ STRANI GREŠAKAU ISTORIJI

Åetvrtak, 6. marta 1828: „Kancelar" (krunski pravnikVojvodstva Saksen-Vajmar-Ajzenah) Fridrih fon Miler bio jeu poseti kod Getea i zabeleÿio: „Poput kakvog nevremena izvedra neba nastojao je da se oslobodi svoje ogromne energijeputem duhovnih muwa i udara groma… Nisam toliko ostarioda bih mnogo mario za povesnicu sveta, koja je nešto najap-surdnije što postoji…" Je li istorija sveta stvarno ono naj-apsurdnije što postoji?! Zar se u istorijskom skladištu qud-skih zabluda i grešaka, „gluposti i nepodopština", koje jeGete u tome video, ne daju otkriti i neke dobre strane ilidobiti? Dobiti iz kojih bi se moglo izvesti nešto pozitiv-no, pouåno za savladavawe sadašwosti i buduãnosti? Šilerje pre svega bio taj koji je — sasvim drugaåije nego Gete — naovo posledwe pitawe u svom pristupnom predavawu na Jen-skom univerzitetu Šta znaåi i u koju svrhu se izuåava univer-zalna istorija? optimistiåki odgovorio. Sa jednim koncep-tom univerzalne istorije koji sve zablude i greške qudi po-kušava da protumaåi kao konsekventnu istoriju napretka qud-ske civilizacije, kao istoriju koja teÿi ispuwewu svrhe isvrsishodnosti qudske vrste. Wemu se biblijski greh predo-åava kao „najsreãniji i najveãi dogaðaj istorije åoveåanstva".Taj greh se shvata kao jedna dobit, naime kao „prelazak åovekau stawe slobode i humaniteta", kao poåetak åovekovog puta u„jedan raj saznawa i slobode". Za wega je to raj u „kojem ãe åo-vek isto tako poslušno slediti moralni zakon u svojim gru-

177

dima, kao što je u poåetku sledio svoje instinkte". Biblijskagreška vezana za izvorni greh åoveka dakle kao „prvi izrazwegove samostalne aktivnosti, kao prvi poduhvat wegovog ra-zuma, kao poåetak wegovog moralnog postojawa" i poåetak pro-cesa koji vodi do „samovladavine".

Tek pad omoguãava uspon, tek krivica omoguãava raðawemoralnosti i tek pobuna omoguãava slobodu åoveka. Šiler neporiåe da je istorija i u svom narednom toku åoveka upetqalau bezbroj zabluda i grešaka, u „jednu dugu, tegobnu, još nedo-vršenu borbu". Ali te borbe vaqa razumeti kao dobiti po åo-veka, jer „jedino je u toj borbi mogao da uobliåi svoj razum isvoju moralnost". I åak i „nastanak prvog kraqa" putem silei uzurpacije ima prednost da je time iz „nereda" nastao „red".Šilerova dijalektika istorije greške kao istorije razvojaqudskih prednosti dostiÿe svoj vrhunac konstatacijom: „Sveprethodne epohe su se napregle da — a da to nisu znale ilinisu postigle — ostvare naše qudsko stoleãe." Obratimo pa-ÿwu: „a da to nisu postigle". To znaåi da se univerzalnaistorija tu ne shvata kao neko gomilawe primewivog i neop-hodnog delotvornog znawa u smislu one izreke „historia magi-stra vitae". Jer predstava o istoriji kao uåiteqici ÿivota,kao uåewa na greškama i zabludama, za Šilera je posve ne-spojivo sa idejom slobode i samoobrazovawem åoveka, koji jesposoban da donosi sopstvene odluke i da dela u skladu sasvojim odlukama. Radi se o slobodi odluåivawa i delawa kojuje veã Lihtenberg ironiåno komentarisao reåima: „Nije limalo åudno da se qudi tako rado bore za religiju, a tako nera-do ÿive po wenim propisima?"

A po kojim to „propisima" qudi zapravo ÿive? Po koji-ma „propisima" postupaju pre svega u ophoðewu sa istorijom,åije je napredovawe u zabludama i greškama Šiler shvatiotako pozitivno kao istoriju uspeha? Je li i on sledio onajmehanizam blagonaklone interpretacije grešaka ex post, kojibi mogao da stoji kao moto nad bezbroj memoara: Što duÿe po-ÿivim, utoliko sam bio boqi? U meðuvremenu je taj mehani-zam blagonaklone interpretacije naših grešaka nauåno osve-tqen rezultatima neurobioloških interpretacija. Na uni-verzitetu u Stanfordu je prvi put pokazano kako mozak kodpotiskivawa à la Freud postavqa smernice. Selektivno zabo-ravqawe sopstvenih grešaka i zabluda u interesu tumaåewasvoje biografije kao uspešne åoveku polazi za rukom timešto prigušuje aktivnost one instance koja je odgovorna zaproces osvešãivawa, a to, dakle, znaåi, izmeðu ostalog, iosvešãewa grešaka i zabluda: regiona mozga hipokampusa. Po-tiskivawe neÿeqenog seãawa uspeva zahvaqujuãi potencira-

178

nom stawu uzbuðewa obe strane predweg mozga, takozvanog pre-frontalnog korteksa.

Jedan mehanizam koji se åini posve podobnim da osvetlipojam zaboravqawa istorije: onaj deficit društveno-kritiå-ke inteligencije i sposobnosti seãawa, koji cele nacije uveknanovo dovodi u iskušewe da sopstvene zablude i greške po-tisne iz kolektivnog dugog seãawa u interesu jednog nacio-nalnog identiteta i istoriopisawa u pozitivnom smislu. Usvom uvodnom predavawu na 43. kongresu nemaåkih istoriåarao koristi i nepovoqnosti istraÿivawa mozga za istorijskunauku Volf Singer je ukazao na još neke aspkete te sposobno-sti selektivnog primawa i seãawa stvari. Kod svih više raz-vijenih mozgova prepoznaje se jedan mehanizam za potencira-we takozvane „selektivne paÿwe", kod kojeg ulogu igraju i na-merni i nesvesni faktori. Za preÿivqavawe organizama jetaj mehanizam doduše vaÿan, „ali po pouzdanost istorijskihizvora koji se odnose na åoveka" ponekada ima katastrofalneposledice: i primarno viðewe kao i seãawe prate procesideformacije sa neizbeÿnim greškama kod procesa rekonstruk-cije seãawa.

Istoriografija ex positivo nije, dakle, samo jedan procespotiskivawa i prenebregavawa zabluda i grešaka, nego ujednoi jedan proces koji se karakteriše neizbeÿnim, neurološkiuslovqenim greškama. K tome dolazi i to da seãawe uvek ideukorak sa procesom mewawa prvobitnog seãawa uz ubacivaweranije prenebregnutih stvari. Sa eventualno zamašnim kon-sekvencama ne samo po pitawu autentiånosti nego i seãawana zablude i greške. Procesom mewawa ili dopuwavawa taseãawa se uvek iznova aktualizuju, preoblikuju i za savladava-we sadašwosti uvek nanovo interpretiraju i vrednuju.

Za istraÿivawe istorije to znaåi da zbir onoga što sesadašwosti predoåava kao istorija ne åine samo dela nego iizmišqene „priåe" qudi. Za istoriju zabluda i grešaka bise iz toga moglo zakquåiti da je umeãe pravqewa grešaka nena posledwem mestu i jedno umeãe pisawa istorije tj. istori-ografije. To znaåi da ne postoji objektivna spoqna perspek-tiva, da ne postoji idealni posmatraå i sudija koji bi bio ustawu da rekonstruiše stvarnu istoriju zabluda i grešaka.Gete je taj sklop stvari lakonski opisao u Faustu napomenomda ono što oznaåavamo kao „duh vremena" nije ništa drugonego „sopstveni duh gospode / u kojem se vremena ogledaju". Ion je, kao što je veã reåeno, imajuãi u vidu Hegelovu dija-lektiku, ukazao na mehanizam prevrednovawa svih grešaka uprednosti i svih prednosti u greške. Ekerman izveštava daje Hegel u razgovoru sa Geteom posve potvrdio moguãnost „da

179

se istinito proglasi pogrešnim, a pogrešno istinitim".Ali to je moguãe samo kod duhovno bolesnih qudi. Pri tome jeGete ukazao na studije prirode kao lekovito sredstvo za „dija-lektiåki obolele". Istorijska potvrda Geteovih strahovawa uvezi sa dijalektiåkim zabludama i greškama dovoqno je po-znata. Tu potvrdu su dali 19. i 20. vek u obliku dijalektiåkogmaterijalizma i izvoza ideologije u liku Lewina za vremePrvog svetskog rata, kao i kasnijeg reimporta u Nemaåku uvidu realno egzistirajuãeg socijalizma. U svakom sluåaju sepreko pola stoleãa uporno zastupalo nešto što je bila gre-ška, a što se dijalektiåki tumaåilo kao nešto pozitivno.

Ta vrlina upornog ostajawa na jednom stanovištu veã jeGustavu Štrezemanu bila pala u oåi. Upravo je on, naime, za-stupao mišqewe da Nemci poseduju neobiånu sklonost ne sa-mo da se mole za svoj svakodnevni hleb nego i da se mole zasvoju svakodnevnu iluziju. Poznati su i Niåeovi pokušajiprevrednovawa svih vrednosti starih grešaka u nove predno-sti. On je na primer zabludu u obliku religiozne iluzije sma-trao apsolutno dobrom po åoveka. I to sa modernim argumen-tom: „Pretpostavimo da istorijsko istraÿivawe moÿe … dadokuåi istinu na primer u pogledu hrišãanstva: onda bi usvakom sluåaju uništili zabludu koja poput kakve atmosfereobujmquje sve ÿivo i delatno… Sa uklawawem zablude, naprimer u sluåaju religije, istovremeno bi u sebi uništilireligioznost, a to znaåi produktivni štimung i zadrÿali biu rukama samo hladno znawe, pored oseãawa razoåaranosti…"

„Oseãawa razoåaranosti" o kojima Niåe govori odnosese pre svega na dostignuãa univerzalne istorije koja je Šileristicao. Ona, po Šilerovom uverewu, ostvarena dostignuãa uformi slobode, humaniteta i qudskog dostojanstva on je pokratkom postupku prevrednovao kao problematiåne fenomenejedne univerzalne istorije zabluda. U Veseloj nauci on to pre-vrednovawe obrazlaÿe reåima: „Åovek je vaspitavan na svojimzabludama: On se, prvo, uvek video samo nepotpuno, drugo,prisvajao je sebi izmišqena svojstva, treãe, oseãao se u po-grešnom poloÿaju u odnosu na ÿivotiwu i prirodu, åetvrto,uvek je izmišqao nove tablice dobara i neko vreme ih je sma-trao veånim i bezuslovnim, tako da je åas ovaj, åas onaj qud-ski nagon ili stawe stajalo na prvom mestu, pa je sa takvimvrednovawem i oplemewivan. Kada se odbace te åetiri zablu-de, onda su time odbaåeni i humanitet, åoveånost i qudskodostojanstvo."

Nikakvo åudo da Niåe i slobodu kao najveãe dobro šile-rovske univerzalne istorije ubraja u te zablude. U Qudskom,previše qudskom kaÿe: „Bez zabluda, koje su delotvorne kod

180

svakog uÿivawa i neuÿivawa, nikada ne bi nastalo åoveštvo— åije je osnovno oseãawe, i to i ostaje, da je åovek slobodanu svetu neslobode, veåiti åudesni plesaå… stvorewe koje svojuistoriju naziva svetskom istorijom — Vanitas vanitatum homo."

Sujeta åoveka, dakle, kao kvintesencija univerzalne isto-rije zabluda. Ali åak i Niåe vidi u zabludi jednu od odsudnihdobiti za åoveka. On kaÿe: „Zabluda je od ÿivotiwa napravi-la qude…" Sa åime u svakom sluåaju povezuje i pitawe da li je„istina u stawu da od åoveka ponovo napravi ÿivotiwu?" Aposebno produktivna zabluda koja je od ÿivotiwa naåinilaqude je moral: „Bez zabluda koje se nalaze u pretpostavkamamorala åovek bi ostao ÿivotiwa." Ili drugaåije reåeno: i zaNiåea su moral i moralnost snage u sluÿbi modelirawa nago-na, devarvarizacije i razvoja jedne druge prirode. Od toga usvakom sluåaju vaqa razluåiti zadatak samoprosveãewa åovekau pogledu wegovih zabluda i iluzija u univerzalnoj istorijiwegovih moralnih oseãawa. To znaåi da je moralno oseãaweza Niåea u istoriji åoveåanstva uvek onda bilo u zabludi (ko-ja se dala izbeãi) kada se poimalo kao organ istine o pravomodreðewu åoveka. Paradoks te zablude je u åiwenici da je tajnesporazum, s druge strane, nuÿni uslov iluzije u pogleduprednosti kulturne evolucije. Od odsudnog znaåaja je za Ni-åea, pak, da kultura samu sebe dovodi do spoznaje paradoksa tezablude i da mora da se oprosti od starog metafiziåkog i re-ligijskog verovawa u sudbinu.

Ako bi åoveåanstvu uspelo to autorazjašwewe, onda bipo Niåeovom shvatawu åak bila otvorena vrata za jednu dobitkoja bi rezultirala iz prevazilaÿewa stare zablude. Jedna do-bit u obliku nove etape univerzalne istorije za kojom bi tre-balo teÿiti. Jedna etapa u kojoj bi mnogocitirana straviånapredstava o „clash of civilization" bila obuzdana. Åovek bi, na-ime, onda mogao, kako se Niåe nada, da postavi „ekumenskeciqeve koji bi obuhvatili celu zemqu" u smislu jedne „svesnesveukupne vladavine". Prevladavawe svih religijskih razlikaputem „poznavawa uslova kulture koje nadmašuje sva dosada-šwa znawa kao nauåno merilo za ekumenske ciqeve."

Tu je reå o globalnom konceptu jedne buduãe univerzalneistorije koju je Niåe oåevidno shvatao kao oproštaj od tradi-cionalne crkve, kao oproštaj od hrišãanstva za koje smatrada bi moralo da bude drugaåije, odnosno da bi hrišãani, dabi stvarno bili hrišãani, morali da „izgledaju osloboðeni-je". To bi bio oproštaj i od, u Šilerovoj univerzalnoj isto-riji još institucionalizovanog, „izvornog greha" kao uslovada se åovek domogne slobode. Taj oproštaj je Niåe u Antihri-stu obrazloÿio pre svega ukazivawem na istinsku psihologiju

181

jevanðeqa, koja ne polazi od greha kao greške åoveka i åovekaosuðuje na veånu kaznu. Jer: „U celoj psihologiji 'Jevanðeqa'nedostaje pojam krivice i kazne, takoðe i pojam nagrade.'Greh', svaki odnos distance izmeðu Boga i åoveka, odstrawenje — upravo je to „Vesela poruka"! Blaÿenstvo se ne obeãavaili proriåe, ono se ne vezuje za uslove: ono je jedina realnost— ostatak je jedan znak da se o wemu govori… Duboki in-stinkt za to kako treba ÿiveti da bi se oseãalo kao na nebu…to je jedina psihološka realnost 'spasewa' — Jedan novi pre-obraÿaj, ne jedna nova vera…"

Univerzalna istorija, dakle, kao „spasewe" od svih za-bluda, kao osloboðewe od greha, krivice i kazne. Jedna apso-lucija od zabluda i grešaka, koja kod Niåea dobija svoje ute-meqewe u tumaåewu Hrista kao „slobodnog duha", to znaåi kaoduha koji stoji iznad svih zabluda univerzalne istorije åove-ka sa izgledom na buduãu osloboðenost od grešaka za sve, kojiãe se u tom smislu pokazati i potvrditi kao „slobodni duho-vi". Rigorozno tumaåewe tog, zabluda osloboðenog duha kodNiåea glasi: „Moglo bi se, sa izvesnom tolerancijom u izra-zu, reãi da je Isus jedan 'slobodan duh' — on ne mari za onošto je utvrðeno: Reå ubija, sve što je utvrðeno ubija. Iskustvokoje on poseduje o ÿivotu navodi ga da odbaci svaku vrstu re-åi, formulu, zakon, veru, dogmu. On govori samo o onom unu-trašwem: 'ÿivot' ili 'istina' su wegove reåi za ono najunu-trašwije — sve ostalo, cela realnost, cela priroda, sam je-zik, za wega ima samo vrednost znaka, poreðewa… Takva sim-bolika par excellence stoji izvan religije, svih pojmova kultu-re, svake istorije, svake nauke o prirodi, svakog svetskog is-kustva, svih znawa, svake politike, svake psihologije, svihkwiga, svake umetnosti — wegovo 'znawe' je upravo åista glu-post o tome da tako nešto postoji. Kultura mu åak nije po-znata po åuvewu, on ne oseãa potrebu da protiv we vodi borbu— on je ne negira… To isto se odnosi na drÿavu, na ceo gra-ðanski poredak i celo graðansko društvo, na rad, na rat —on nikada nije imao nijedan razlog da negira 'svet', on nika-da nije slutio da postoji crkveni pojam 'svet'… Poricawe ilinegirawe je za wega upravo ono posve nemoguãe."

AMNEZIJAili

Umeãe negirawa grešaka

Uobiåajeno obrazloÿewe za nuÿnost nepotiskivawa, ne-zaboravqawa kapitalnih grešaka glasi: „Ko zaboravqa isto-

182

riju, taj ãe je obavezno ponoviti." Na to se s pogledom naistoriju åoveåanstva uzvratilo da zadrÿavawe u seãawu kapi-talnih grešaka nikako nije spreåilo wihovo ponavqawe. Na-protiv, neretko su potowi zloåini uopšte bili omoguãeni ilegitimisani seãawem na stara zlodela. K tome dolazi i toda se selektivno seãawe u obliku potiskivawa prouzrokova-nih i drugima nanesenih patwi u prilog ÿivog seãawa doÿi-vqenih patwi koje su nama drugi naneli pokazalo kao naroåi-to fatalno. O mehanizmu tog potiskivawa sopstvenih grešakaveã je Niåe razmišqao u Genealogiji morala: Savest kaÿe: „Tosam ja uradio." Ali ponos odgovara: „Ja to nisam uradio." Apošto ponos ostaje tvrdoglavo uporan, to savest na kraju po-pušta. Nasuprot toj poznatoj zaboravnosti kada se radi o gre-škama Kjerkegor je zastupao nuÿnost seãawa, obrazlaÿuãi totime da se ÿivot doduše ÿivi tako što se ide napred, madase samo unatrag moÿe razumeti. To podseãa na rusku izreku:„Onaj ko se seãa prošlosti, taj gubi jedno oko. Onaj ko zabo-ravqa prošlost, gubi oba oka."

Svejedno se veã veoma rano u evropskoj istoriji prakti-kovalo ono umeãe ili umešnost u negirawu grešaka, koje jepostalo poznato pod imenom amnezija. Ta reå potiåe iz gråkogjezika i ne znaåi ništa drugo nego nalog da se ne treba seãa-ti, ili da treba upraÿwavati neseãawe. Jedan nalog ili zah-tev koji se u Gråkoj javqa veã u åetvrtom predhrišãanskomstoleãu kao kolektivni pokušaj da se ona iz mitskih drevnihvremena nagomilana i u seãawu zadrÿana koliåina pogubnihgrešaka i promašaja koje åine patwa, mrÿwa i krivica ko-naåno zaborave, kako bi se na taj naåin obezbedio mir za sa-dašwost i buduãnost. Austrijski filozof Rudolf Burger jeto prevazilaÿewe mitskog seãawa u korist strategije mira ikolektivnog zaboravqawa grešaka oznaåio kao „civilizator-ski doprinos prvog reda". Jedan doprinos koji se moÿe sagle-dati i tumaåiti iz perspektive uvida koji je formulisaoKarl Marks, naime da na „svakoj kulturi leÿi tradicija svihmrtvih naraštaja kao kakva utvara na mozgu ÿivih naraštaja".Amnezija, dakle, kao åin osloboðewa od te utvare oÿivqenekao kakva neurotska pretwa. Pre svega je amnezija bila u slu-ÿbi strategije mira koja se shvatala kao kolektivni trud da sezaborave stare poåiwene i doÿivqene greške u ciqu obezbe-ðewa sadašwosti i buduãnosti od graðanskih ratova i novihratnih poduhvata.

Burger navodi za to i odreðene primere. Atiåka amnezijaje 403. g. pre Hrista okonåala jedan graðanski rat. I Ciceronje dva dana posle umorstva Cezara u rimskom senatu odrÿaojedan govor amnezije da bi spreåio graðanski rat. Wegov ple-

183

doaje u prilog neophodnosti da se zaborave greške glasio je:„Stara seãawa na ubistvene i ubilaåke sukobe i nesuglasicevaqa izbrisati na taj naåin što ãe se zanavek predati zabo-ravu." Na sliåan naåin je argumentovao Anri ¡¢ u Nantskomediktu. Amnezija zlodela poåiwenih za vreme Tridesetogodi-šweg rata glasila je: „Obe strane treba zanavek da zaborave ioproste sve uvrede, sva nasiqa, sva zlodela, i to tako temeq-no da sve to za veåna vremena bude predato zaboravu." Još jeLuj H¢¡¡¡ zakonom zabranio seãawe na teror Revolucije i åakje u to ukquåio i kraqoubice, ubice svoga brata, „kako bi selanac vremena zapoåeo na nov naåin".

Naravno da bi to bio znak zaboravnosti, ako bismo osta-li na tim primerima i sa wima povezali nadu da je åoveåan-stvu uvek polazilo za rukom da „lanac vremena vezuje na novnaåin" i da sa takvim zaboravqawem obezbedi mir. U kojojmeri bi takav optimizam bio promašen, to bi nam pokazao isamo ovlašan pogled na noviju nemaåku istoriju. Veã mirov-ni ugovori iz 1919. godine, usled gigantskih grešaka poåiwe-nih za vreme Prvog svetskog rata, a što je bilo uslovqenotehniåkim napretkom, onemoguãavaju svaki pokušaj primeneamnezije. Pobedniåke sile su izriåito odbacile svaku pomi-sao da se izvine za sve ono što se zbilo od 1914—1918. godi-ne. Mora se uopšte, kako konstatuje Burger, poãi od toga da jecelokupna istorija evropske civilizacije naÿalost u velikojmeri obuzeta fatalnom maksimom „Nikada ne zaboraviti". Ito ne poåem kao upozorewe da je neophodno seãati se starihgrešaka kako bi se izbeglo da se one ponove. Ta maksima se,štaviše, uvek nanovo shvatala „kao militantna kolektivnaobaveza da se pod povoqnijim uslovima ponovo obavi mobili-zacija".

To „nezaboravqawe" moglo bi otuda da se interpretira ikao jedan od tajno-oåevidnih uzroka za ono veã pomenuto Gete-ovo uverewe da istorija nije ništa drugo nego jedno stalnoponavqawe „gluposti i nepodopština". Što se tiåe tog pro-cesa, Maks Horkhajmer zahteva u svom eseju iz 1967. godineSavladavawe istorije jedno istorijsko-kritiåko razjašwewe oistoriji uopšte, dakle i o onoj istoriji koja daleko izlaziizvan okvira Hitlerovog Rajha. Horkhajmer obrazlaÿe taj zah-tev reåima: „Ako je najkasnije u 19. veku vladala relativnacivilizacija, onda tok istorije sveta, od poåetaka preko stra-hota i uÿasa u Bibliji, robovlasništva u antiåkoj Gråkoj iRimu, preko krstaških ratova i inkvizicije, krvavog apsolu-tizma u Engleskoj i Francuskoj, svedoåi o stalno prisutnojsklonosti ka varvarstvu. Istini za voqu obiåno se mawe za-drÿavamo kod straviånih zlodela islama, kod istrebqewa In-

184

dijanaca, kod evropske tiranije i despotije u kolonijama, kodkonaånih rešewa Staqinovih i wemu sliånih nego kod tero-rizma u samoj Evropi.".

Posebno upeåatqiv rezime fatalne istorije grešaka „ne-zaboravqawa" nalazi se kod Pola Valerija u wegovom tekstuO istoriji iz 1927. godine. U osvrtu pre svega na Prvi svetskirat Valerijev zakquåak glasi: „Istorija je najopasniji elabo-rat koji je produkovala hemija intelekta. Wegova svojstva suopšte poznata. On zavodi narode da se prepuste snovima izanosima, zasewuje ih prošlošãu, potencira wihove reflek-se, odrÿava wihove rane u gnojnom stawu, izbacuje ih iz wi-hovog mira, nagoni ih da se priklone sumanutosti o veliåiniili maniji gowewa i dovodi do toga da nacije postanu ogor-åene, uznosite, nepodnošqive i sujetne. Istorija opravdavasve što god se ÿeli. Ona naprosto ne poduåava ništa, jer nepostoji ništa što se wome ne bi moglo dokazati. Kakve svekwige nisu veã napisane sa naslovom: 'Pouke iz toga i to-ga…'! Niåeg smešnijeg nego naknadno åitati o dogaðajima kojisu usledili posle dogaðaja koji su u tim kwigama tumaåeni usmislu buduãeg… Ništa sa posledwim ratom nije toliko uni-šteno kao pravo na predviðawe i upozorewe. Ali istorijskaznawa ipak postoje, ili?" Valeri izriåito pomiwe izvori-šte ponavqawa starih grešaka. „Elaborat istorije" je ono„što stare rane odrÿava u gnojnom stawu". Jedan uvid do kojegje došao i formulisao ga i jedan Aleksis de Tokvil. U wego-vim Souvenirs, zapisima o revoluciji 1848. nalazi se proro-åanska reåenica za istoriju 20. veka: „Video sam da se u poli-tici åesto propada jer se ima dobro pamãewe."

Time se postavqa pitawe da li se Tokvilova dijagnoza,izvedena iz evropskog pogrešnog drÿawa, o dobrom pamãewugrešaka moÿe primeniti i na razmatrawe istorije neevrop-skih nacija. Kada Niåe u Genealogiji morala odnos izmeðu ve-rovnika i duÿnika smatra odsudnim za seãawe i zaboravqawekrivice (dugova) i grešaka (verovnik se seãa, duÿnik je sklonzaboravqawu), onda ta analiza barem mora da bude relativisa-na za zemqu kao što je Japan. Ameriåka kulturološkiwa i ja-panološkiwa Rut Benedikt je u svom eseju The Chrysanthemumand the Sword skrenula paÿwu da u Evropi na temequ hri-šãanstva razvijena svest o krivici mora da raåuna sa znat-nim teškoãama kada se radi o Japanu, gde ona ne moÿe da budeprihvaãena ili shvaãena. Japan je, naime, nasuprot tome raz-vio jednu kulturu stida i sramote. Na mesto zapadne indivi-due kao referentne adrese za polagawe raåuna za poåiwenegreške, u Japanu se kao jedina kompetentna instanca za pro-

185

suðivawe pogrešnog ponašawa pojedinca i ålanova društvajavqa zajednica. Tu se ukazuje odsudna razlika kod posmatrawai prosuðivawa grešaka. Dok je na zapadu pojedinac nadleÿanza odgovornost, a time i za „savladavawe" grešaka, u Japanuse taj problem u znatnoj meri relativiše: greške jednog åove-ka mogu da budu ukinute ili prevaziðene putem socijalnokonformnog korektivnog ponašawa u odnosu na zajednicu.Ålan zajednice je time rastereãen i greška se zaboravqa.

Ali time istorija dobija jedno drugo lice. Istorija, kojuje Valeri oznaåio kao „opasan elaborat" koji „stare rane odr-ÿava u gnojnom stawu", postaje u Japanu beznaåajna kao rezer-voar grešaka kojih se uvek nanovo treba priseãati, koji uhrišãanskom poimawu stvari åak mogu da poprime karakternevinosti sa izgledom da dospeju pred Strašni sud. Jer, dru-gaåije nego individualna i borilaåka kultura zapadog tipazajednica zasnovana na kulturi stida pre ãe biti sklona da seu interesu vaspostavqawa harmonije i konsenzusa sama raste-reti od grešaka kako ne bi oteÿala podnošewe sadašwostipermanentnim podseãawem na stare greške. Svesno povlaði-vawe sadašwosti na teret prošlosti zadrÿane u prošlosti,a wemu odgovara i povlaðivawe sadašwosti japanskog jezika.On je jako orijentisan na ono što je prezent i poznaje samorelativno slabo razvijeni preterit. Dugo pamãewe grešakakoje ukazuje na prošlost neuobiåajeno je veã iz gramatiåkihrazloga. Tu se radi o strategiji savladavawa grešaka koja je,uostalom, u Japanu bila karakteristiåna za ophoðewe sa isto-rijom sve do kraja 19. veka. Sa svakim novim vladarem poåi-wala je istorija iznova u smislu novog raåunawa vremena inove pozitivne devize vladavine. U sluåaju teških grešaka zavreme vladavine postojala je u svako doba moguãnost da se sta-ra deviza stavi ad acta u prilog jedne nove, povoqnije. Staregreške su se time smatrale prevaziðenim u interesu obnoveharmonije i konsenzusa. Jedan tabula rasa-postupak u ophoðewusa starim greškama, koji u moderni, kod kapitalnih grešakasa dalekoseÿnim posledicama kao u Drugom svetskom ratu, nemoÿe uvek da naiðe na razumevawe kod drugih nacija. Tako jena primer u zvaniånom obrazloÿewu Kine zbog åega odbija daprihvati predlog G-4 za reformu UN 2005. godine izriåitoukazano na to da je za Kinu neprihvatqiv naåin na koji se Ja-pan odnosi prema ratnoj prošlosti. Zemqa koja poriåe svojeratne zloåine ili ulepšava poåiwena zlodela i nije spremnada se izvini, ne sme da dobije mesto u Savetu bezbednostiUjediwenih nacija.

186

KRIVIÅNO PRAVO I ISTRAŸIVAWE MOZGAili

Kraj odgovornosti za greške

Kultura stida koju je Rut Benedikt dijagnosticirala zaJapan nije, naravno, spreåila Japan u 19. veku da, u sklopusvog otvarawa prema Zapadu, prihvati na Zapadu razvijeni ka-zneno-pravni princip krivice. Japan je time preuzeo i u in-dividualnoj kulturi Zapada razvijeni princip odgovornostipojedinca za greške sa karakterom prestupa. Pri tome u ne-maåkom kaznenom pravu utemeqeno naåelo teorije krivice po-lazi od toga da namera ne mora da obuhvati svest o nepravdi.Dovoqna je, štaviše, za pojam krivice potencijalna svest onepravdi. Sa rezultatom da åak i zabluda u pogledu zabraneneke radwe ili propusta u smislu nedostatka svesti o ne-pravdi ne mora da vodi do iskquåewa kaÿwivosti. Zabludavodi štaviše samo do ublaÿewa kazne. Osim ako je zabludabila neizbeÿna. Ali pitawe kada je neka zabluda bila neizbe-ÿna i koje vrste zablude pri tome igraju ulogu dovelo je naZapadu tokom vremena do krajwe izdifereciranog uåewa o za-bludama, åije pojedinosti ovde neãe biti detaqno prikazane.Presudno je to da se kod svakog kazneno-pravno relevantnogpogrešnog ponašawa naåelno polazi od pojma slobode voqe.To znaåi da namera i svesnost, sve do svesne nemarnosti kaoponašawa voqe u najširem smislu, odreðuju u krajwoj linijiosnovanost nekog delikta.

Upravo to svesno, na voqi zasnovano ponašawe, slobodavoqe kao pretpostavka za odgovornost individue za poåiwenugrešku u meðuvremenu je istraÿivawe mozga dovelo u pitawe.Znaåi li to, dakle, da je Gete bio u pravu kada je u Poeziji iistini došao do pomenutog zakquåka: „Reå sloboda zvuåi takolepo da ne bismo mogli da je se odreknemo i kada bi oznaåilajednu zabludu"? Oznaåava li reå sloboda stvarno više poezijunego istinu? Da li moÿda na krajwe pogrešan naåin upotre-bqavamo ono što oznaåavamo kao slobodu? Znaåi li to da smosamo slobodni da bismo mogli da pokaÿemo naše greške, ka-ko to Gete formuliše u Maksimama i refleksijama: „Svi qu-di, åim dospeju do slobode, pokazuju svoje greške: oni jakisvoje preterivawe, oni slabi svoje zanemarivawe"? I da li uto greškama proÿeto ophoðewe sa slobodom spada i greškakoju Gete u Patwama mladog Vertera ovako opisuje: „Veãinatroši najveãi deo vremena da ÿivi i ono malo što im preo-staje od slobode uliva im toliki strah da koriste sva sred-stva da je se oslobode. O bivstvo åoveka!"?

187

Sumwe istraÿivawa mozga u odnosu na takozvanu slobod-nu voqu Volf Singer je objasnio i potkrepio åiwenicom dakod nauånog tragawa za neurološkim osnovama psihiåkih fe-nomena nisu mogli da se utvrde fenomeni kao finalnost, da-kle namerno delawe u smislu slobodne voqe. To znaåi da zasociokulturnu realnost slobodne voqe do åije se spoznaje do-lazi putem subjektivnog doÿivqaja iz perspektive Ja ne po-stoji prirodnonauåni naåin opisivawa. Iz toga se dâ zakqu-åiti da se kod takozvane slobodne voqe oåigledno radi o „te-oriji duha", o jednom veånom kulturnom konstruktu, iz kojegsu se razvile socijalna i iskustvena realnost. U mozgu, pak,svi se procesi odvijaju „deterministiåki". Uzrok naredneradwe åini neposredno prethodno sveukupno stawe mozga.

Za istraÿivaåa mozga iz tog saznawa dakako ne proishodida se mora promeniti naša kaznena politika. Od odsudnogznaåaja je da bi uvidom u neurobiološku uslovqenost našegponašawa prema drugima — i prema qudima koje smo danasoznaåili kao „kriminalne" — mogli da postanemo malo tole-rantniji, obzirniji i da pokaÿemo više razumevawa. Ali tobi moglo takoðe da znaåi da bi rezultati istraÿivawa mozgamogli da potvrde uvide one veã pomenute Geteove na greškamazasnovane umetnosti:

Ako i grešiš, nemoj da te to rastuÿi:

Jer nedostatak te to qubavi vodi;

Ako ne moÿeš da se lišiš greške;

Rado ãeš drugima da oprostiš.

K tome dolazi još i åiwenica da istraÿivawe mozga kodpitawa o slobodi voqe ima posla sa jednim „problemom", ko-ji Volf izriåito navodi. S jedne strane, prirodwak prili-kom opisivawa objekta istraÿivawa postupa tako da predmetistraÿivawa i istraÿivaå nisu identiåni. S druge straneistraÿivaå u potrazi za neuronalnim osnovama slobodne vo-qe istraÿuje sebe samog (izmeðu ostalog posredstvom snimakaneuronalnih aktivnosti u postupku snimawa putem špinto-mografa). Predmet istraÿivawa i istraÿivaå su identiåni.Kao istraÿivaå, istraÿivaå mozga ne nalazi potvrdu onogfenomena koji za wega kao individualno Ja ima karakter opi-pqive realnosti.

Ovaj ovde opisani „problem" podseãa na ono Geteovo za-paÿawe koje je, polazeãi sa stanovišta tadašwe „novije fi-zike", opisao u Maksimama i refleksijama. On, naime, ukazujena to da su „eksperimenti takoreãi izdvojeni od åoveka i dau onome … što pokazuju instrumenti, prepoznajemo prirodu,

188

odnosno šta je u stawu i time ÿeli da omeði i dokaÿe", a ti-me se postavqa pitawe da li „priroda" u sluåaju slobode vo-qe po moguãstvu moÿe „nešto da ostvari", a što se na in-strumentima ne da dokazati. Pri åemu bi sa pojmom „dokazi-vawa" istovremeno vaqalo imati u vidu i onaj aspekt jezikakoji je veã Nils Bor formulisao u vezi sa fizikom: „Pogre-šno je smatrati da je zadatak fizike da utvrdi kako je priro-da skrojena. Zadatak fizike je pre da utvrdi šta moÿemo dakaÿemo o prirodi."

O „prirodi" slobode voqe moÿemo u svakom sluåaju dakaÿemo da se tu u najmawu ruku radi o jednoj izuzetno delo-tvornoj socijalnoj åiwenici. O jednoj åiwenici koja je presvega odreðena onim pojmom krivice i time i onom predsta-vom o individualnoj odgovornosti za greške, koja se razvilakao središte hrišãanske etike i veã stoleãima doÿivqavakao sociokulturna razumqivost. Zbog åega pravnici onakoÿustro artikulišu svoj protest protiv eventualnih konse-kvenci rezultata istraÿivawa mozga po slobodu voqe za vaÿe-ãe kazneno pravo. Prihvata se, doduše, da bi istraÿivawumozga mogla da pripadne zasluga da razvije materijal za novevidove opravdawa i ublaÿavawa krivice. Ali postoji opa-snost jedne opšte nivelacije tradiranog principa odgovor-nosti za greške u smislu subjektivne odgovornosti. Takoðe biargumentima istraÿivawa mozga po moguãstvu moglo da budeutemeqeno opasno proširewe jednog veã pola stoleãa retro-gradnog obezbeðewa sigurnosti. A tu je onda još i intelektu-alni problem da bi neke reforme u interesu istraÿivawamozga morale da prihvate prekor da bi argument one general-ne determinacije, koji treba da vaÿi za kriminalnog prestup-nika, morao da vaÿi i za sve osobe koje bi se zalagale za takvureformu pravosuða i izricawa pravde.

Povrh toga je neurologija takoreãi iza leða odgovornostiza greške u meðuvremenu otkrila jedan novi fenomen, koji bise mogao definisati kao arhaiåna forma ostvarewa uÿivawaputem kaÿwavawa grešaka kod drugih. Reå je o onoj potrebikoja se navodno da utvrditi veã kod viših primata da se dru-gi ne puste da proðu tako jeftino kada poåine neke greške.Jedna dispozicija ponašawa koja je u meðuvremenu postalapoznata kao „altruistic punishment", koja je svojstvena i åovekui motiviše ga na sankcije. U istraÿivaåke rezultate o dis-poziciji ponašawa, objavqene 2004. u åasopisu Science, spadai evolucijsko-biološka pretpostavka da se kod zadovoqstvada se drugi kaÿwavaju zbog povrede socijalnih normi radi ojednom rano steåenom refleksu. O jednom refleksu koji trebaposmatrati kao prednost ili dobit, jer su sankcijama iznuðe-

189

no poštovawe minumuma standarda socijalnog i kooperativ-nog ponašawa optimirane šanse preÿivqavawa hominida.Stara izreka „Osveta je slatka" ima, dakle, svoje neurobiolo-ško poreklo. Neurološki postupak snimawa pokazuje u sva-kom sluåaju u pomenutim sluåajevima jasno aktivirawe tako-zvanog Corpus striatum-a (areal mozga) u bazalnim ganglijamamozga koje oåigledno izaziva oseãawa zadovoqstva kod uspe-šnog kaÿwavawa osoba zbog pogrešnog socijalnog ponašawa.

Kao posebno sublimiranu formu „altruistic punishment" uvisoko razvijenim civilizacijskim društvima Lihtenberg jeshvatio recenzijsku aktivnost. Za altruistiåko kaÿwavawe po-grešnog literarnog ponašawa kod wega se moÿe naãi paÿqi-vo formulisani aforizam: „Ja u recenzijama vidim neku vr-stu deåje bolesti koja mawe ili više napada nove kwige. Po-stoje primeri da od toga umiru najzdravije, a da slabije åestoopstanu i prolaze. Neke je uopšte ne dobijaju. Åesto se poku-šalo, predupreðewa radi, sa predgovorima i posvetama ilida se åak inokuliraju sopstvenim sudovima, ali to ne pomaÿebaš uvek."

MANDEVILili

Ekonomske prednosti privatnih grešaka

13. februar 1814: Vajmarski dvorski bibliotekar i gim-nazijski profesor Fridrih Vilhelm Rimer zabeleÿio je izrazgovora sa Geteom jednu iritirajuãu reåenicu o qudskimgreškama: „Nismo mi sreãni sa ovim našim vrlinama, negosmo sreãni sa ovim našim greškama i slabostima. Onaj komisli da je ispuwewem vrline postao sreãan, taj se vara. Su-jeta je ono što ga podstiåe da upraÿwava neku vrlinu: Onamora da se razume sama od sebe."

Na ovde postuliranu vezu izmeðu „naših grešaka i sla-bosti" i našeg oseãawa sreãe ukazao je veã 100 godina ranijeholandski lekar za nervne i stomaåne bolesti Bernard deMandevil, koji je ÿiveo u Londonu. On je doduše imao u vidunašu veoma konkretnu ekonomsku usreãenost. I u svojoj ano-nimno objavqenoj kwizi Påeliwa basna o privatnim poroci-ma i javnim prednostima opisao je na primeru jednog påeli-waka, koji mu je posluÿio kao metafora za Englesku, u formistiha upadqivo preplitawe bogatstva i greške poroånosti ujednom te istom društvu. Ukazujuãi na vredne påele i lewetrutove istakao je pre svega poroke bogatih. On pokazuje kakorobuju luksuzu i kako siromašni rade za wih. Advokati se tu

190

pojavquju kao oni koji izvrãu pravo, lekari kao hladni pro-fiteri i politiåari kao obmawivaåi i „lovci na bakšiš".

Suoåeno sa tim eklatantnim greškama, proÿeto zavišãui sujetom, modom, poÿudom i rasipništvom, to poroåno dru-štvo kod Mandevila odluåuje jednog dana da se izmeni. Od to-ga momenta ono se trudi da se vrati zaboravqenim vrlinamazadovoqnosti, pravednosti i štedqivosti. Sa iznenaðujuãimrezultatom: društvo upada u siromaštvo, trgovina opada ituÿi se na sve mawu potraÿwu, bogati koji su dospeli na lošglas se iseqavaju, radnici polaze za wima jer preko noãi ne-staju pozivi koji su profitirali od poroka bogatih. I u tojgorkoj nevoqi qudi moraju na kraju da se prehrawuju kopri-vama.

Mandevil je, dakle, veã 1700. otkrio da pre svega grešcirelativne nezasitosti zahvaqujemo ekonomsku dobit od potra-ÿwe koja sve više raste. Jedan uvid sa kojim se 1936. odluå-no saglasio i jedan od najåuvenijih ekonomista moderne XonMajnard Kejns. Veã pre wega nije niko mawi nego Adam Smitotkrio naåela svoje ekonomske teorije „nevidqive ruke" kodMandevila. Jer ono što Mandevil opisuje u Påeliwoj bajcinije, na kraju krajeva, ništa drugo nego jedna fenomenologijaliånog interesa individua za trÿište. U tišini, bez plana,propisa i praktiånih uputstava, taj oåigledno evolucijsko--biološki uslovqeni refleks doprinosi u bitnoj meri pove-ãawu društvenog blagostawa. Izrugivaåi su otuda u tom smi-slu korigovali åuveni Šilerov citat iz Vilhelma Tela: „Åe-stiti åovek na sebe misli na posledwem mestu."

Misliti samo na sebe, po pravilu je jedna uobiåajena, go-tovo samo po sebi razumqiva greška, tako da je jedva ko iprimeãuje. To je uz to u najmawu ruku jedna ekonomski unosnaili uspešna greška. To znaåi da mi tu imamo posla sa jed-nim ÿivotnim sklopom stvari, sa jednom umešnošãu pra-vqewa grešaka koja s osnovanim razlogom opravdava izreku:„Uspeh je umešnost ili umeãe åiniti greške koje niko ne za-paÿa." Jedan odgovarajuãi stih o tome iz Mandevilove Påeli-we basne postao je åak popularan u istoriji ekonomije: „Inajlošiji pak / Za opšte dobro delao je åak."

Doduše, nije ostalo na „najlošijem". Jer grešku hladnogsamoÿivog interesa koja se kod Mandevila još uzima kao po-rok, Adam Smit je kao škotski moralni filozof predostro-ÿno „racionalizovao". On se opredelio za to da navodno takoporoånu grešku eufemistiåki prekrsti u samoqubqe. Time jepostigao da se stara greška sada mogla slaviti u formi jednevrline vaskrsewa, opremqena barem do pola hrišãanskim na-liåjem. I to posve u duhu reåi jevanðeqa: „Qubi svog bli-

191

ÿweg kao samog sebe." Što bi se apsolutno moglo tako razu-meti da je (navodno grešno) samoqubqe uslov simpatije zagreške drugih. Adamu Smitu je u svakom sluåaju uspelo da sta-ru grešku egoizma preinaåi u onaj antiseptiåki neutralnitermin samointerosovawa moderne teorije ekonomske nauke.

Sa iznenaðujuãim obrtom u najnovijoj nemaåkoj sadašwo-sti da sada stare poroåne greške kritiåari kapitalizma, uzpomoã metafore „skakavaca", ponovo nazivaju pravim imenomi osuðuju kao privrednu poÿudu. Pri tome postoji opasnostda se izgubi iz vida ona misao koja, kako kod Mandevila takoi kod Adama Smita, igra ulogu spasonosnog nestranaåkog ko-rektiva: nadmetawe ili takmiåewe. Ono je jedan korektiv bezmoralistiåke primese jer ono putem mehanizma ponude i po-traÿwe na takoreãi mehanistiåko-bezliåan naåin regulišeimovinske odnose i doprinosi nastanku blagostawa. Osimukoliko društvo ne raspolaÿe propisima i mehanizmom kojiosigurava imovinska prava i zabrawuje privilegije koje legi-timišu onu poÿudu, koja kao eksces „razumne" greške liånoginteresa na osetan naåin moÿe da poremeti blagotvorni redna trÿištu. U svakom sluåaju bi samo uvaÿavawe jednog takvogregulativa moglo to da spreåi, a nikako se to ne bi moglo po-stiãi moralnom osudom. Jedan uvid o kojem veã Mandevil go-vori u Påeliwoj bajci: „Samo sa vrlinom ne moÿe se dalekodospeti." Zbog onih koji ne vide suštu realnost i na sebepreuzimaju ulogu proroka koji prizivaju povratak zlatnih vre-mena, ne bi se smelo „zaboraviti da su tada morale da se jedukoprive".

Mandevilov poziv da se ne zanemari „prirodna" greškaliånog interesa u stvarima ekonomije mogao bi da bude od ko-risti i u vreme rastuãe nezaposlenosti. U „prirodnu" greškuliånog interesa ubraja se sve više kod konkursa tendencijada se pogrešni putevi u jednoj biografiji uzmu kao prednost.Time se ne misli na delinkventske puteve, veã na greškamautemeqene stranputice koje vode do samospoznaje, do sposob-nosti da se fleksibilno izaðe na kraj sa porazima. Na gre-škama zasnovani procesi sazrevawa, koji sa sobom donose ve-like poteškoãe, naroåito u razvijenim kulturama utemeqe-nim na naåelu bezgrešnosti. Ali pogled na druge kulture naspouåava da se tamo leÿernije ophodi sa pojavom da je neko paoi poåinio greške. U umeãe pravqewa grešaka tamo se štavi-še smatra vaÿnim: to da li smo se ponovo digli na noge, dokspoticawe moÿe da bude od pomoãi. Ceni se umešnost da seponovo stane na noge. Greška padawa uzima se kao nešto sa-mo po sebi razumqivo. U poduhvatima sa visokim strahom odrizika, sa izraÿenom fobijom u odnosu na svaki neuspeh ra-

192

ste i, razume se, sklonost saradnika da investiraju visoke re-surse energije u ciqu izbegavawa rizika. Sa opasnošãu danestaje otvorenost i fleksibilnost prema novim, još nepo-znatim razvojima. Åime bi bile potvrðene reåi Alberta Ajn-štajna: „Onaj ko još nikada nije naåinio grešku, taj se jošnikada nije okušao ili ogledao u neåem novom."

HOMUNCULUSili

Buduãnost kulture zasnovane na naåelu bez grešaka

Izreka „Onaj ko još nikada nije poåinio neku grešku,nikada se nije oprobao u nekim novim stvarima" bliska je sa-znawu ili tvrdwi da napredak u krajwoj liniji zahvaqujemonašim zabludama i greškama i da spoticawe i padawe poma-ÿe, kada åovek ponovo uspe da stane na noge. Okolnosti da jenapredak uslovqen åiwewem grešaka pridruÿuje se, s drugestrane, najkasnije od kraja 19. veka, sve više svest o sve veãempotencijalu rizika uslovqen napretkom sa razornim moguã-nostima telurskih razmera. Sa dilemama takve vrste nosio seoåevidno veã i Aleksandar fon Humbolt, posledwi univer-zalni nauånik Evrope. U drugom tomu Kosmosa, svog åuvenogdela zapoåetog 1845. godine, veã se nalazi reåenica koja usvakom sluåaju relativira stvari: „Podstaknuto sjajem novihotkriãa, pothrawivano nadama, koje ãe se tek kasnije pokazatikao razoåaravajuãe, svako doba misli da je dospelo do kulmi-nacione taåke u spoznaji i razumevawu prirode. Ja sumwam uto da, ako se ozbiqno razmisli, takva vera moÿe uistinu dapoveãa uÿivawe u sadašwosti… Svaka istraÿena stvar samoje jedna stepenica ka neåem višem u sudbonosnom toku stvari."

Za usmeravawe „sudbonosnog toka stvari" i ograniåavaweeventualnih šteta moderno društvo bremenito rizicima umeðuvremenu se sluÿi instrumentom prognoze prosuðivawatehniåkih posledica u najširem smislu reåi. Jedan postupakkoji se nameãe sa åiwenicom da se veã sa izgradwom atomskihcentrala teoretski preuzima odgovornost za moguãe zablude igreške u jednom atomskom „fall-out" sa vremenskom vrednošãuod oko 900.000 godina. Sa bitno kraãim vremenskim tokovimamogu pak da raåunaju moguãe greške do kojih bi moglo doãikod primene osnovnih ãelija u takozvanoj generativnoj medi-cini. Misli se na one prve korake istraÿivaåa o kojima sureferisali juÿnokorejski istraÿivaåi osnovnih ãelija 2005.godine, po kojima bi bilo moguãe da se qudske ãelije iz veãpoodmaklog stadijuma vrate u jedan omnipotentni embrional-

193

ni stadijum. Da bi onda, posle tog molekularnog procesa pod-mlaðivawa u telu istog åoveka sa terapeutskim usmerewemmogli da ostvare nova dela. Paralisani bi zahvaqujuãi tojtehnici moÿda mogli ponovo da prohodaju, pacijenti koji bo-luju od dijabetesa i Parkinsonove bolesti mogli bi da se po-nadaju u ozdravqewe. Ali sa nadom u åuda biblijskih razmeraraste i rizik da se poåine greške. Meðu istraÿivaåima ra-ste strepwa da bi embrionalna potencija, kada je jednom uspe-šno implantirana, iznenada mogla da „eksplodira" i izazivetumore. Da li bi upravo ekstremna promenqivost ãelija nakraju mogla da se ispostavi kao prokletstvo? Isprobavawe åu-desnog sredstva za osnovne ãelije veã se planira u SAD. Ka-lifornija bi mogla da postane „Stern Cell State" sa planira-nim California Institute for Regenerative Medicine u San Fran-cisku, sa 50 saradnika i 300 miliona dolara sponzorskihsredstava.

Da ne govorimo o još nerazmatranim moguãim greškamado kojih bi jednog dana moglo doãi u vezi sa takozvanom evo-lucijskom biotehnologijom. Jer optimirawe baznih molekulaÿivota (tj. svojstava takozvanih RNA-molekula) u meðuvremenuviše nije nauåna fikcija nego realnost. Sledeãi darvinov-ski princip mi taj proces evolucije moÿemo sami da odredi-mo proizvodwom molekula po meri. Åak je tu u biotehnološkustrategiju ukquåen i fenomen greške. Jer optimirawe mole-kula, do kojeg dolazi u selekcionim ciklusima u više pojedi-naånih koraka, ukquåuje i mutaciju sa zadatom stopom grešakai u meðuvremenu za molekularnu biologiju postaje rutina. Nahorizontu evolucionarne biotehnologije ukazuje se time mo-guãnost da se proizvedu nova, genetski odreðena svojstva uzpomoã kombinacija postojeãih genskih podruåja.

U svakom sluåaju se pretpostavqa, da ostanemo kod mozga,da se evolucija qudskog mozga znatnim delom temeqi na gen-skim promenama u podruåjima qudskog genoma. Geni upravqajuu krajwoj liniji, svejedno koliko direktno koliko indirekt-no, u znatnoj meri uobliåavawem neuralne mreÿe. Zašto ondane bi moglo biti moguãe da se daqe optimiraju više, tokomevolucije steåene sposobnosti qudskog mozga? Pri åemu bi semoglo poãi od hipoteze da su više sposobnosti mozga ostva-rene zahvaqujuãi retkim novim kombinacijama postojeãih gen-skih podruåja. Zašto bi se oklevalo? Putem evolucionarnebiotehnologije moÿda bi se ciqanim novim kombinacijamapostojeãih genskih podruåja „antikviranog" qudskog mozga da-le optimirati veã postojeãe sposobnosti. Zahvatom u genotipmozga da se ostvari jedan novi fenotip sa novim prednosti-ma? Ali sa kakvim rizicima bi se pri tome moralo raåunati

194

s obzirom na veã postojeãu koru velikog mozga, gde se slivaveã oko 10.000 sinapsa na svaku od 100 milijardi ãelija?

Pitawa koja su kao anticipacija rizika sa greškama jed-ne evolucionarne biotehnologije oåevidno zaokupqala veã Fau-stovog Famulusa. Gete se i inaåe veã intenzivno bavio ranimpoåecima istraÿivawa mozga. Wemu su bili poznati freno-logija koju je razvio Gal i Semeringova anatomija mozga. NaMefistove kritiåke primedbe na raåun qudskog razuma kaoneurološki defekt veã je ukazano. Zašto se onda kod sledeãeprilike koja bi se ponudila ne bismo usudili da najzad neu-rotehniåki optimiramo nestrpqivog i hitwi u obliku zablu-da i nasiqa sklonog åoveka? U smislu stvaralaåkih fantazijaVagnera, koji u 2. åinu ¡¡ dela tragedije Faust, kao što je po-znato, ni za åim toliko ne ÿudi nego da veštaåki generira„jedan mozak koji ãe izvrsno misliti".

Sledeãa zgodna prilika da tu stvaralaåku fantaziju meta-foriåki realizuje pruÿila se Geteu 1828. sa senzacionalnomvešãu da je konaåno uspeo poduhvat da se putem Velerove sin-teze urinovih materija na veštaåki naåin od anorganskih ma-terija sintetišu organske materije. Jedna vest koja se za Geteaoåevidno u duhu „veoma ozbiqnih šala" veã preplitala savizijom jedne veštaåke optimalizacije åoveka. Najkasnije udecembru 1829. Gete je tu viziju jedne epohe optimalizacije ipodmlaðivawa åoveåanstva liåno uobliåio kao literarnu fik-ciju: u formi konaåne verzije scene Laboratorije u 2. åinu ¡¡dela tragedije Faust. Kao rezultat tog terapeutskog pokušajaoptimalizacije åoveka predoåava se tu lik Homunkulusa. Toje, doduše, jedan veštaåki produkt, ali istovremeno to višenije neko sumraåno stvorewe. Jer Homunkulus poseduje ratiokoji je izriåito koncipiran kao „mozak koji treba dobro damisli". Ili kako je Gete u razgovoru s Ekermanom 16. 12. 1829.objasnio: Homunkulus je jedno „duhovno biãe" koje ima veli-ku prednost da „potpunim oåoveåewem još nije pomraåeno iograniåeno".

Veã pomenuti famulus Vagner, koji je napredovao u mole-kularnog biologa, neurologa i genetiåara, postavio je sebi zaciq u sceni Laboratorija da uz pomoã Mefista postigne op-timirawe mozga. On sa tim novim mozgom åak povezuje pred-stave o dodatnim sposobnostima koje su nedostupne mozgu „an-tikviranog" åoveka. Naime, idealnu harmoniju „tela i duše"i harmoniju koja konaåno treba da bude ostvarena izmeðu „mu-škarca i ÿene". Radi se tu, dakle, oåevidno o jednoj obuhvat-noj, celovitoj korekturi neuroloških defekata åoveka. Neu-rolozi bi po moguãstvu danas åak mogli taåno da navedu oneareale mozga koje bi se dizajneru mozga Vagneru mogli uåini-

195

ti posebno podesni za jednu takvu celovitu optimizaciju mo-zga. Jedan od Vagnerovih ciqeva optimizacije moglo bi naprimer biti poboqšawe dijaloške sposobnosti do sada po-sredstvom corpus callosum-a povezane desne i leve polovinemozga. U svakom sluåaju je do sada dokazano da se corpus callo-sum u mladim godinama naroåito onda ÿivo razvija, kada ak-tivnosti mozga u rano detiwe doba prati neka muziåka aktiv-nost, recimo instrumentalna poduka. Ali i tu bi moralo daostane otvoreno da li bi takva poboqšana dijaloška sposob-nost izmeðu obe polovine mozga veã bile jemstvo da mogu dabudu izbegnuti razvoji kod kojih je visoka inteligencija po-vezana sa sekundarnom glupošãu. Razvoji koji bi mogli da do-vedu do nastanka nesvesnih uzroånika nesreãe ili do, što jeGete oznaåio kao „najstrašnije": „aktivnog neznawa".

Kao primer za dalekoseÿni potencijal zabluda i grešakanesvesnih uzroånika nesreãa podsetiãemo ovde na Vilhelma¡¡, u sprezi sa sekundarnom glupošãu i darom brzog poimawa,a što je Paul Kle prikazao jednim svojim duboko ironiånimcrteÿom pod naslovom: „Veliki car jaše u rat".

Ako se u tom kontekstu posmatra Vagnerov pokušaj opti-mirawa mozga u svetlu dva majstorska ispita koja ãe wegovHomunkulus poloÿiti takoreãi bez ikakve pripreme, onda setome nikako ne moÿe uskratiti aplauz. Jer Homunkulus veãuveliko nadmašuje moÿdanu moã wegova dva tvorca — Vagnerai Mefista. „Mali im u bukvalnom smislu reåi osvetqavaput." I to ne samo kod odgonetawa i tumaåewa snenovidnihaktivnosti mozga Fausta, koji nesvestan leÿi na kauåu, anti-cipirajuãi Sigmunda Frojda. Ono pravo majstorsko delo svogoptimiranog mozga Homunkulus ostvaruje tamo gde ga put izLaboratorije vodi napoqe u Klasiånu Valpurgijsku noã. JerVagner i Mefisto su kod optimirawa mozga zanemarili svakuvrstu prosuðivawa posledica tehnike. Prirodnonauåni eks-periment je naime samo napola uspeo. Na rezultatu se videdalekoseÿna sporedna ošteãewa. Jer Homunkulus je jedno ne-dovršeno stvorewe, on je samo napola došao na svet i kreãese govoreãi iz trbuha u jednoj fioli, koju bi uz to „pun neza-dovoqstva" hteo da razbije. Homunkulus se po pitawu nestr-pqewa apsolutno predoåava kao proizvod svoja dva nestrpqi-va „oca", Vagnera i Mefista. Pri åemu je Mefisto svojeusluge ponudio nauånoj radoznalosti-nestrpqewu Vagnera: „Jasam åovek stvoren da mu sreãu ubrza." Jedno „ubrzawe" sa ne-povoqnim posledicama, jer mozak Homunkulusa doduše umeveã „dobro da misli", ali centralna neurološka greška ra-zuma, nestrpqewe, oåigledno još nije prevaziðena.

196

Teÿak zadatak „leåewa" tog defekta pak polazi za rukomHomunkulusu. Da bi „mogao da nastane u najboqem smislu re-åi", Gete celu stvar razrešava tako da nestrpqivi evolucio-ni biolog Vagner samo napola dovršava optimirawe wegovogmozga putem jednog procesa usporavawa. Kao savetnici za toleåewe od neuorološkog defekta nestrpqewa sada više nefingiraju prirodne nauke i tehnika nego duhovne nauke u mi-tološkom obliåju Proteja i predsokratovskog filozofa Tale-sa. Napola optimirani mozak Homunkulusa pokazuje veã u po-trazi za tim savetnicima jedan dodatni dar. On, naime, ras-polaÿe onim što je nestrpqivom razumu famulusa Vagneraoåigledno samo teško dostupno, naime, obrazovawem u formimoãi prosuðivawa potpomognuto seãawem. Drugaåije nego we-govi hitri i na buduãnost orijentisani producenti Vagner iMefisto, Homunkulus zna da se ÿivot doduše odvija unapred,ali da se moÿe razumeti samo s pogledom unatrag. Homunkulusovde, dakle, „osvetqava" unatrag. Jer jedino on poznaje mestoi åas Klasiåne Valpurgijske noãi. Jedino on nalazi put dopredsokratovske mudrosti. Jedino je on u poloÿaju da buduã-nost poveÿe sa poreklom. I jedino je on u Galatejinoj svetko-vini Erosa otvoren za sadašwost, jedinoj bogiwi koju je Getepoštovao. Radi se o otvorenosti kako u pogledu buduãnostitako i prošlosti. Homunkulus ide oba puta sledeãi terapij-ske predloge svojih antiåkih savetnika u ciqu prevazilaÿewaneurološke greške nestrpqewa. Podsetiãemo ovde na wihovsavet u obliku veoma ozbiqnih šala:

PROTEJ

….

Zemaqski ÿivot uvek biva,

kakav god bio, muka ÿiva;

za ÿivot val je boqi; hodi,

da te ponese k veånoj vodi

delfinski novi oblik moj! (Preobraÿava se.)

Onde te prava åeka sreãa;

usedni sad na moja pleãa,

pa se sa okeanom spoj.

TALES

Toj ÿudwi lepoj se odzovi

i stvarawa sav krug oplovi!

Hitro na svaki delaj mig!

197

Tu veånim merama daj se,

kroz bezbroj obliåja ti natraj se

dok ne stekneš åoveåji lik.

(Homunkul se pewe na Proteja-delfina.)

PROTEJ

Kô duh u vlaÿnu hajd širinu,

pa kroz prostranstvo, kroz dubinu,

po svakom morskom kutu tkaj;

al' k višim stupwima ne ÿudi;

kad jednom stupiš u krug qudi,

za tebe to ãe biti kraj.

Homunkulus treba, dakle, na svaki naåin da izbegne da sena svom putu u evolucionarnu prošlost vrati u buduãnost ko-ja bi ponovo mogla da se ispostavi kao „ãorsokak". To znaåida treba — pošto se vratio u evolucionarnu prošlost — dana putu u buduãnost izbegava „antikviranog" åoveka i wegovneurološki defekt — nestrpqewe. On štaviše mora da sepotpuno uspori. On treba sebi da ostavi vremena do „novog"åoveka. Najpre treba da poðe na put natrag do poåetka stvara-wa. To mu i polazi za rukom. Za vreme svetkovine u åast Ero-sa u zalivu Egejskog mora razbiãe svoju fiolu o kola od škoq-ki Galateje. Praãen sevawem mora on sada moÿe da krene naput od tri i po milijarde godina natrag do poåetka ÿivota nazemqi.

To znaåi: sa likovima Homunkulusa i Galateje Gete tupreporuåuje kao praktiånu moguãnost korekture greške nestr-pqivog razuma pre svega qubav kao sredstvo saznawa i leåewa.Ili kako stoji na kraju Klasiåne Valpurgijske noãi:

Nek vlada sad Eros, što ovo sve zaåe!

Slava moru, åije vale

sveti ogwevi svud pale!

Slava vatri! Slava vodi!

Slava åudu što se zgodi!

Gete pedagoški preporuåuje, pored Erosa kao sredstvakoje sve iscequje, i snaÿewe oseãawa kao usporavajuãi svetnasuprot nestrpqivom razumu (ratio). Åime zapadnu, logocen-triåku, razumu podloÿnu pedagogiku takoreãi s glave posta-

198

vqa na noge i kao kompenzatornu moguãnost saznawa preporu-åuje saznavawe sveta putem åula.

UMEÃE ÅIWEWA GREŠAKAili

malo uputstvo za upotrebu

Geteovo ohrabrewe da se ima poverewe u åula moglo bieventualno da se shvati i kao uputstvo za umeãe da se ovladagreškama ili da se one barem ograniåe. To uputstvo bi se mo-glo pokazati kao naroåito korisno s obzirom na oåevidnetendencije bezgraniånog poveãawa grešaka u znaku rapidnorastuãeg, a iskustvom nepotkrepqenog znawa u doba informa-cija. Jer sve dok se åovek oslawa na iskustvo, on oåevidnojoš zna šta je greška. Time se veã Niåe bavio suoåen sa pi-tawem o buduãnosti naših obrazovnih ustanova. Sa iznenaðuju-ãom konstatacijom za one pedagoške reformske politiåarekoji su se oprostili od ideje humanistiåke gimnazije — u in-teresu obrazovawa usmerenog na sticawe kompetentnih znawapotrebnih za buduãnost. Posredi je pedagoški ciq koji se uvelikoj meri odriåe porekla, a time i onog pojma obrazovawaåijem je kosmosu pamãewa i saznawa pre svega trebalo da slu-ÿi prenošewe iskustava u vezi sa greškama.

Mora se, dakle, kod Niåeovih razmatrawa o buduãnostinaših obrazovnih ustanova imati na umu taj stari pojam obra-zovawa koji teÿi ka izbegavawu grešaka, da bi se primetiloda se kod narednog citata ne radi o nostalgiånom raspoloÿe-wu jednog klasiånog filologa. Jer u tom citatu pomenuta„greška" ne definiše se iz perspektive setnog osvrta na iz-gubqeni raj obrazovawa. Tu se, štaviše, radi o pogledu naobrazovawe koje je orijentisano samo još na buduãnost i, po-sve logiåno, više ne sadrÿi, niti dopušta svest o pravqewugrešaka. Pošto tradirana saznawa o åiwewu grešaka ni sa-dašwosti ni buduãnosti više ne stoje na raspolagawu, tosvako moÿe sebe da posmatra kao original koji (više) ništane zna. Niåe dolazi do interesantnog zakquåka: „Ono najsve-tije što sadašwa institucija gimnazije nosi u sebi sadrÿa-no je u ozbiqnosti kojom se tokom celog niza godina bavi la-tinskim i gråkim jezikom: tu se uåi poštovawe za jedan pro-pisno utvrðen jezik, za gramatiku i leksikon, tu se još znašta je jedna greška."

Znamo li mi još šta je jedna greška? Sadašwa kulturazasnovana na naåelu neåiwewa grešaka u svakom sluåaju nijespremna da priznaje i prihvata greške. Da se pri tome radi o

199

globalnom fenomenu, to je pokazala ona spektakularna ÿele-zniåka nesreãa u proleãe 2005, koja je uåinila transparent-nim dva od najalarmantnijih aspekata kulture zasnovane nanaåelu neåiwewa grešaka: zabranu grešaka, s jedne strane, itotalno potåiwavawe ili povinovawe individue diktatu tognaåela o neåiwewu grešaka, s druge strane. Oåevidno je pre-plitawe ova dva aspekta ono što moÿe da dovede do najveãemoguãe katastrofe usled grešaka. U Japanu se 2004. povodom40. jubileja japanskih brzih ÿeleznica slavilo zanemarqivomalo zakašwewe od proseåno samo šest sekundi na veomafrekventnoj deonici Tokio—Osaka. Oåevidno je ta potpuno ubiãe åoveka usaðena zabrana bilo kakvih grešaka u interesusavršene taånosti kod mašinovoðe onda u aprilu 2005. dove-la do toga da je lokalni voz u Amagasakiju doÿiveo totalnu ka-tastrofu. Da bi nadoknadio zakašwewe od samo 90 sekundiuleteo je s vozom u kojem je bilo 580 putnika prevelikom br-zinom u krivinu u kojoj je izleteo iz šina i naleteo na jednuosmospratnicu. Tuÿni bilans sastojao se od više od 100 mr-tvih i više od 450 veoma teško povreðenih.

Da i jednom hirurgu moÿe da se potkrade jedna greška,štaviše da greške u leåewu spadaju u najstarije medicinskeprobleme, jeste jedna od onih tema o kojima se u nemaåkoj kul-turi zasnovanoj na naåelu neåiwewa grešaka tek od pre neko-liko godina ponovo raspravqa. Stara latinska izreka „pri-mum nil nocere", na prvom mestu mora se raditi tako da se nenanese šteta, našla se 2005. godine odmah dva puta kao tema ucentru paÿwe odreðenih skupova: na godišwem kongresu Ne-maåkog hirurškog društva u Minhenu i na Nemaåkom lekar-skom skupu u Berlinu. Oåigledno se radi o aktuelnoj temi usvetlu pojave potiskivawa grešaka jednog društva, u kojem jemalo poznato da greške u bolnicama (sa mnogobrojnim uzro-cima) spadaju u deset najbrojnih uzroka smrti — åak i pre ra-ka dojki, ejdsa i saobraãajnih nesreãa. A kako istraÿivawapokazuju, ta åiwenica potvrðuje da javnost nije toliko oprhr-vana strahom od grešaka u medicini koliko od prikrivawatih grešaka.

Ali gajiti u tom pogledu odreðene nade sasvim je osnova-no, jer se ukazuju i prepoznaju prvi znaci jedne kulture zasno-vane na greškama koja se polagano razvija u ciqu bespošted-ne analize grešaka u interesu sigurnosti pacijenata. Moglobi se reãi da se radi o povratku na prastari princip uåewaiz grešaka, o kojima bi vaqalo otvoreno govoriti. Poåiwe dapreovlaðuje mišqewe da se pribliÿava kraj kulture zasnova-ne na naåelu neåiwewa grešaka, pošto se po jednoj anketiNemaåkog hirurškog društva do sada samo u dvadeset proce-

200

nata klinika koje obrazuju mlade hirurge analitiåki diskutujusluåajevi bolesti i smrtnosti. U anglosaksonskim zemqama,bi, pak, zanemarivawe i prenebregavawe takvih skupova na ko-jima se razmatraju poåiwene greške bili razlog da se odgova-rajuãi šef liši prava da edukuje lekare.

I u Švajcarskoj razvijeni anonimni i sankcija lišenisistem obelodawivawa grešaka „Critical Incident Reporting Sys-tem" za promašaje i greške u terapiji našao je u meðuvreme-nu svoje pristalice: Savezni ured za zdravstveno osigurawe uBerlinu preuzeo je taj sistem kako bi optimirao kvalitet am-bulantnog zbriwavawa pacijenata u Saveznoj Republici Ne-maåkoj.

Åak su i medijumu video igara poznate, oåevidno na gre-škama zasnovane, strategije optimacije. Igra Fahrenheit, naprimer, koju wen pronalazaå Dejvid Kejx oznaåava kao „inter-aktivnu dramu za odrasle", smatra se posebno atraktivnom jerigraå tu ne mora da se plaši da ãe doneti pogrešnu odluku.On åak sebi sâm moÿe da oprosti greške — neobiåno za kom-pjuterske igre kod kojih se inaåe radi samo o tome da se sveuradi na taåan naåin.

U jednom drugom podruåju rada kultura zasnovana na gre-škama veã odavno moÿe da se pohvali znaåajnim uspesima.Dok su medicinsko-sociološka istraÿivawa (ankete) obavqe-na u åetiri bolnice pokazala da je samo polovina ispitanikabila mišqewa da su „diskusije o greškama moguãe i poÿeq-ne", sliåna istraÿivawa obavqena u automobilskoj industri-ji, pre svega kod firme Tojota, urodila su sasvim drugaåijimrezultatima. Tamo se greške prijavquju i o wima se inten-zivno raspravqa kako bi se na osnovu wih nešto nauåilo.Ali pokušaj da se kopira Tojotin pristup tumaåewu grešakauvek nanovo je ukazao na jedan te isti kardinalni problem:naime, da za poboqšawe kvaliteta nije dovoqno da se grešketematizuju, nego da je od odsudnog znaåaja da se kultura zasno-vana na greškama poveÿe sa jednom kulturom zasnovanom napoverewu.

Moguãe je da je taj postupak veã odavno uspeo u vazdu-šnom saobraãaju. Zdravstveno-politiåka istraÿivawa obavqe-na na univerzitetu Harvard urodila su tu iznenaðujuãim upo-rednim rezultatom. Dok rizik u bolnicama u pogledu nekogteškog ili smrtonosnog oboqewa pokazuje odnos 1:200, kodstupawa u avion moÿe se mirne duše poãi od faktora rizikau odnosu 1:2.000.000.

U uvodnim poglavqima ovog eseja veã smo izloÿili sta-novište da sa daqom akceleracijom napretka nauke i tehnikemoramo da raåunamo i sa ubrzanim rastom nepredvidqivih

201

zabluda i promašaja. Nije nimalo sluåajno da je u drugoj po-lovini 20. veka fizika bila ta koja je po pitawu sve veãe neu-raåunqivosti stvarnosti razvila onu teoriju haosa, koja je umeðuvremenu postala popularna, demonstrirajuãi na uverqivnaåin principijelnu nepredvidivost stvarnosti, a time irazvoja grešaka. Od odsudnog znaåaja za nemoã te prognoze jeona od našeg poznavawa prirodnih zakona potpuno nezavisnaåiwenica da se sa pojavom takozvanih nelineariteta u jedna-åinama nipošto ne gube ili poravnavaju netaånosti i nepre-ciznosti. Oni se štaviše umnoÿavaju. Postoji, dakle, jedanprelaz sa jasnog reda u kompleksnost stvarnosti koja se nerav-nomerno razvija, te više ne vodi do tradicionalne predvi-dqivosti. Teorija haosa razvila je pravila za opisivawe pre-laza sa jednog reda u jedan haos, pri åemu zakoni prirode raz-vijaju scenarije (uporedive recimo sa biotehniåkim dešava-wima u ãelijama koja se — po E. P. Fišeru — odvijaju „izme-ðu gena i ÿivota"), koji se guraju izmeðu zakona i stvarnosti.

Uprkos porastu našeg znawa, raste i naše neznawe o bu-duãnosti. Do tog saznawa je došao Karl Poper i ono bi mo-glo da vaÿi i za buduãnost naših zabluda i grešaka. Ako jeRahela fon Farnhagen poåetkom 19. veka još mogla da kaÿe:„mi ne pravimo nova iskustva, ali uvek su to novi qudi kojiprave stara iskustva", onda to danas i u buduãnosti sve mawevaÿi. Jer izgleda kao da se sve mawe ponavqa, dok udeo novogai nepredvidqivog raste, a time i udeo moguãih sasvim novihi nepredvidivih grešaka.

S obzirom na dimenzije nepredvidivih grešaka åini namse da je slaba uteha kada nauånici Univerziteta Vašington uSent Luisu obznawuju da im je navodno uspelo da u qudskommozgu otkriju jednu vrstu neuronalnog sistema ranog upozore-wa na predstojeãe opasnosti. On se nalazi u predelu mozga nagorwem delu frontalnog kraka. Izgleda da je takozvani ante-riorni cingularni korteks (ASS) odgovoran za pojavu slutwida predstoje neke pogubne greške. U ASS-regionu se navodnoaktuelni utisci o okolini stapaju sa nagomilanim iskustvi-ma jedne osobe, kako bi na taj naåin sopstveno ponašawe bi-lo prilagoðeno nekoj teškoj situaciji. Taj region mozga po-staje naroåito aktivan onda kada poåiwu da se najavquju gre-ške ili kada vaqa doneti neke teške odluke izmeðu protiv-reånih moguãnosti delawa. Ako se, dakle, polazi od toga daåovek raspolaÿe jednim oåevidno evolucionarno zasnovanimneuronalnim alarmnim sistemom, onda iz toga ujedno prois-hodi jedna fundamentalna dilema za umeãe izbegavawa greša-ka. Taj evolucionarno utemeqeni alarmni sistem razvio se ujednom relativno preglednom okolnom svetu sa ograniåenim

202

brojem opasnih situacija. Ali to znaåi da je taj arhaiånialarmni sistem danas po svoj prilici izloÿen velikom pri-tisku s obzirom na okolnost da neprestano raste mnoštvo iraznovrsnost veštaåkih i tehniåki upravqanih uslova ÿivo-ta i rada. Jedan sklop stvari koji je, razume se, posebno pode-san da u jaåoj meri izazove fobije i paniåne reakcije. I obr-nuto, ne bi trebalo prevideti da se adekvatno ponašawe zasituacije rizika apsolutno moÿe usvojiti trenirawem. Ovdeãemo samo kao primer navesti „Crew Rescue Training" koji jeuveden u vazdušni saobraãaj. Radi se o treningu na kojem pra-tioci putnika i piloti izmeðu ostalog uåe kako u opasnimsituacijama mogu da savladaju svoje reflekse straha.

Ali i bez predoseãawa za greške uz pomoã ASS-regijejoš uvek postoji moguãnost da se svakodnevno konkretno uve-ÿbava umeãe pravqewa grešaka. To je, naravno, jedno umeãekoje se retko praktikuje, jer po pravilu za to nedostaje neop-hodna mentalna i psihiåka dispozicija i uopšte ga je teškosteãi. Ali zato postoje oni tradicionalni i svakodnevniobrasci ponašawa koji su u najmawu ruku oteÿavali ophoðe-we sa sopstvenim i tuðim greškama ili åak to åinili nemo-guãim. U Qudskom, previše qudskom Niåe je tu psihiåku dis-poziciju na granici patološkog nagovestio, a po wegovommišqewu bi ta dispozicija bila neophodna da bi åovek ba-rem sa sopstvenim greškama mogao uspešno da izaðe na kraj.Misli se na hipohondra za koga Niåe kaÿe da je „åovek kojitaman poseduje dovoqno duha i taman toliko uÿiva u wemu dasvoje greške … uzima na temeqan naåin". Pri åemu ta moguã-nost da se sopstvene greške „uzmu na temeqan naåin", poGeteovom zapaÿawu, apsolutno nije privilegija hipohondra.Nasuprot Lafateru, koji se bavio tumaåewem qudske fizio-nomije, Gete je 1782. napomenuo: „Ono što åovek na sebi za-paÿa i oseãa, åini mi se da je to najmawi deo wegovog ÿivo-ta. Više mu pada u oåi šta mu nedostaje nego ono što posedu-je, on više zapaÿa ono što ga plaši nego ono što ga zadovo-qava i proširuje wegovu dušu."

Od formulacije „više mu pada oåi šta mu nedostaje" pa-da svetlost i na onu najskriveniju grešku koja se, kako to po-kazuje povest o Kajinu i Avequ, veã u Starom zavetu javqa kaokardinalna greška åoveka: zavist. Jedna greška koja bi se mo-gla prevaziãi putem revolucije shvatawa, a koja bi proisteklaiz uvida da su greške svima zajedniåke, dok pozitivne crtepripadaju svakom pojedinaåno i odvojeno. Sa odgovarajuãomkonsekvencom da bi greške trebalo ostaviti na miru, a pozi-tivne crte unaprediti. Ali buduãi da je åovek pre sklon dana sebi samom zapaÿene greške i nedostatke refleksno upo-

203

redi sa drugim prepoznatqivim pozitivnim crtama i pred-nostima, to po pravilu ÿivotom upravqa zavist umesto zado-voqstvo sopstvenim i stranim povoqnim crtama i predno-stima i nastojawe da se oni pojaåaju. Iz åega proishodi jed-nostavno Geteovo praktiåno uputstvo kako se vaqa ophoditisa zavišãu, a koje se ne da lako sprovesti u delo: Ono bi sesastojalo u umeãu da se stvari ne uporeðuju u smislu „maweili više" i „boqe ili lošije", nego da se sasvim mirnokonstatuje da je nešto „drugaåije".

Jedno srazmerno prihvatqivo uputstvo moglo bi da budeod pomoãi kako i na koji naåin da se ophodimo prema pro-tivreånostima. Jer svaki rigorozni stav u smislu „ili —ili" dovešãe do toga da ãe se suprotni stav predoåiti kaogreška koja zasluÿuje da bude osuðena. Svaki opušteni stav,pak, u smislu „i jedno i drugo" vodi ka toleranciji. Ona åakomoguãava ironiju. Jer predstava da antropološko dobro izlo prebivaju u jednim te istim grudima nameãe kao zahtev vi-še mudrosti da sve naizgled pozitivno u nama i oko nas nepoštujemo previše, nego da se prema wemu kao Gete odnosimoironiåki kako bi mu na taj naåin saåuvali karakter proble-matiånog.

Da, pak, upravo opušteno ophoðewe sa sopstvenim i tu-ðim greškama spada u najteÿe, ali zato i najkorisnije vrli-ne, to je u meðuvremenu potvrdila serija nauånih studija ame-riåkih lekara, psihologa i sociologa. Ta takozvana „Kampawaza istraÿivawe oproštaja", koju je izmeðu ostalih iniciraonosilac Nobelove nagrade za mir Dezmond Tutu, ostvarila je,na osnovu istraÿivawa i planski sprovedenih veÿbi sa psi-hiåki naroåito podesnim iskušewima, iznenaðujuãe rezulta-te. Ti rezultati su potpuno opreåni Niåeovoj tvrdwi da je„opraštawe jedna slabost". I Niåeov „vaspitaå" Šopenhau-er je oåevidno bio u zabludi kada je tvrdio: „Oprostiti i za-boraviti znaåi: ostvarena dragocena iskustva baciti kroz pro-zor." Jer eksperimenti „Kampawe za istraÿivawe oprašta-wa" pokazuju da su ne baš jednostavne i dugotrajne psihiåke imentalne veÿbe u ciqu prevazilaÿewa uveliko raširene gre-ške neopraštawa bile povezane sa zaåuðujuãim rezultatimaterapije, izmeðu ostalog kod sluåajeva visokog krvnog priti-ska, bolova u krstima, depresije, gojaznosti, vrtoglavice inesanice. Iskušenici su pre svega sa uvidom da uvrede moguda izazovu oboqewa uspeli da prevaziðu svoje stanovište ne-pristajawa na oproštaj. To znaåi, uvrede, gubici i povredeoseãawa sopstvene vrednosti vode po pravilu do sumwe u sebeili pak izazivaju ÿequ za osvetom. Åovek, dakle, sam sebe

204

pretvara u ÿrtvu time što prihvata stanovište koje ãe gaoåevidno uåiniti bolesnim.

Kao aktuelni primer obrazovno-politiåke „uvrede" se utom sklopu predoåavaju rezultati PIZA-istraÿivawa, koji poNemaåku nisu bili baš laskavi, pa su po mišqewu predsed-nika Nemaåkog udruÿewa uåiteqa Jozefa Krausa potvrdilinemaåku sklonost ka lošem govoru. Za eksterne posmatraåemogao bi da nastane utisak da se Nemci kreãu izmeðu maniå-no-depresivne i maniåno-progresivne zabludelosti, izmeðuhiperkinetiåkog reformitisa i logoreje, izmeðu prisilne ne-uroze i pedagoške pirotehnike. Kraus kao sredstvo isceqewaod sklonosti ka nacionalnoj samoopovreðenosti preporuåujerealizam i trezvenost.

Da je na putu ka tom sredstvu isceqewa u meðuvremenumogao da bude ostvaren napredak, pokazalo se u jednom inter-vjuu koji je 2005. dao trener nemaåke fudbalske reprezentacijeJirgen Klinsman. On je smelo izjavio da se više ne plaši dabi na svetskom prvenstvu mogao da omane i doÿivi neuspeh:„Greške su dopuštene."

Na veãu opuštenost u odnosu na greške mogla bi konaå-no da podstakne i jedna napomena Taqerana, koji je skrenuopaÿwu na osobinu vremena i sa wom povezanu relativnostvrednovawa grešaka: „Veleizdaja je stvar vremenskog trenut-ka." A moÿda ãe kod vrednovawa grešaka pomoãi i jedna pret-postavka istraÿivawa mozga po kojoj je qudska paÿwa oåevid-no uvek dihotomijski raspodeqena, a to znaåi da alterniraju-ãi gleda u dva pravca. Ona se usmerava ili na objekte za koji-ma se teÿi ili na objekte agresije. To znaåi da se naša pa-ÿwa „skreãe" sa jedne stvari u trenutku koncentracije na ne-ku drugu stvar. „Celinu", koja je za Hegela bila indicija zaistinu, dakle, uvek promašujemo, mi nikada ne uspevamo da jekao takvu sagledamo.

Na podeqenu i otuda greškama optereãenu paÿwu kao mo-guãe izvorište grešaka, pre svega u delokrugu prirodwaåkihistraÿivawa, veã je Gete skrenuo paÿwu. On je rano izraziosumwu da bi teorijsko mišqewe u formi pojmovnosti liše-nog iskustva moglo da dovede do pogrešnih rezultata u nauå-noj praksi. On otuda pledira za nepodeqenu paÿwu sa ciqemda se umetnost poveÿe sa nauånim istraÿivawem i nauåno is-traÿivawe sa na moralnosti zasnovanom humanošãu. Jedanodista smeo zahtev u sluÿbi umeãa izbegavawa grešaka, koje jeformulisao u Uåewu o bojama. „Ali da bi udovoqili takvomzahtevu, ne bismo smeli da iskquåimo nijednu od qudskihsnaga kod nauåne delatnosti. Ponori slutwe, sigurno viðewesadašwosti, matematiåka dubina, fiziåka preciznost, visi-

205

na razuma, oštrina uma, ÿiva fantazija puna åeÿwe, uÿivaweu åulnom, ništa od svega toga ne sme da bude prenebregnutokada na ÿiv naåin ÿelimo da doÿivimo trenutak."

U meðuvremenu je navodno Lexikon der populären Irrtümerder Welt (Leksikon popularnih zabluda sveta) postao jedan odnajtraÿenijih priruånika u javnim bibliotekama. Ali kao do-punsku literaturu preporuåujemo åitaocima jedan stari, goto-vo potpuno zaboravqeni „Leksikon" zaåuðujuãe aktuelne vred-nosti. Doduše, teško ga je naãi, jer uistinu i nije leksikonnego jedno Geteovo pismo od 14. februara 1814. istoriåaru iaustrijskom savetniku drÿavne kancelarije Francu Bernhardufon Buholcu. Ovde ãemo ga navesti samo u izvodima:

Ta greška Nemaca da jedni drugima stoje na putu, ako mo-ÿemo to da nazovemo greškom, tu osobinu utoliko mawe trebaodbaciti jer poåiva na jednoj prednosti koju nacija poseduje ikojom zacelo moÿe bez nadmenosti da se ponosi, buduãi da se,naime, ni u jednoj drugoj naciji ne raða toliko izuzetnih indi-vidua i da uspevaju da opstanu jedne pored drugih. Ali kako sva-ki istaknuti pojedinac ima dosta da se pomuåi dok se ne obra-zuje, i svaki mlaði usvaja obrazovawe svog vremena, koje sred-wim i starijim mawe ili više ostaje strano: tako onda nastaje,buduãi Nemac ne priznaje ništa pozitivno i neprestano sepreobraÿava, a da pri tome ne postaje leptir, niz razliåitihtipova obrazovawa, da ne kaÿemo stupweva, tako da ni najte-meqniji etimolog ne bi mogao da dopre do izvorišta našeg va-vilonskog idioma i najverniji istoriopisac ne bi mogao daprikaÿe razvojni tok jednog u sebi neprestano protivreånogobrazovawa. Jedan Nemac ne mora da postane star, wega napu-štaju wegovi uåenici, za wim ne idu wegovi duhovni potomci;svaki koji sebe oseãa, poåiwe iz poåetka, a ko nema prava da seoseãa? Tako starewem, fakultetskom i provincijskom pripad-nošãu, zatim kolebqivim interesovawem koje se kreãe ovamoonamo, svako u svakom trenutku biva spreåen ili onemoguãen daupozna svoje prethodnike, svoje potomke, pa i svog suseda. Po-što ãe taj nesporazum u naredno vreme zacelo uzeti maha, poštooni koji su se oslobodili pritiska uvek nanovo nastupaju, a on-da uz to i velika masa onih koji su ratniåkom energijom dovelido blagotvorne promene imaju nesumwivo pravo da imaju svojemišqewe, jer su nešto ostvarili: to konflikt mora da postanesve ÿešãi i Nemci ãe, više nego ikada, ako ne baš upasti uanarhiju, a ono ãe biti razbijeni u male partije. Oprostite mišto stvari vidim tako sivo; ja to åinim zbog toga da ih ne vi-dim crno; da, ponekada mi se ta mešavina åini šarolika išarena.

To što se Leksikon popularnih zabluda sveta danas takoåesto uzima u ruke, po svoj prilici je uslovqeno spoznajom da

206

su naši promašaji pouåniji nego naši uspesi. Ili se moÿdatime veã ocrtava distancirawe od perfekcionizma naše kul-ture zasnovane na naåelu neåiwewa grešaka? Teško da ãe bi-ti tako. Osim ako je ponovo aktuelno i delotvorno saznawekoje je još u drugom milenijumu pre Hrista formulisao la-tinski pesnik Plaut: „errare humanum est". Iz åega bi se mo-gao izvuãi i obrnuti zakquåak: non errare inhumanum est — negrešiti je nequdski.*

Preveo s nemaåkogTomislav Bekiã

207

* Original: Manfred Osten, Die Kunst, Fehler zu machen, Suhrkamp, Frank-furt/Main 2006, 9—19

S V E D O Å A N S T V A

DUŠAN GLIŠOVIÃ

HANDKEOVA „MORAVSKA NOÃ".TUMAÅEWE

Peter Handke je 2007, kada je napunio 65 godina, podvu-kao crtu ispod svog kwiÿevnog rada koji je zapoåeo 1963. Au-strijska nacionalna biblioteka u Beåu je dobila wegove ruko-pise, beleške i austrijsku korespondenciju od proteklih 20godina, a Kwiÿevni arhiv u Marbahu 66 pišåevih beleÿni-ca, u kojima je tekst delom propraãen i veoma izraÿajnim cr-teÿima, iz perioda 1975—1990, i nemaåku korespondenciju.Te beleÿnice su pratile Handkea u datom periodu na putova-wima po åitavom svetu. Sluÿile su mu kao literarni dnevniki predstavqaju tako rod izmeðu kwiÿevnog dela i biografskerefleksije,1 koji je za Handkea vrsta kwiÿevnog predteksta,jer shodno prirodi wegovog dela, kod wega je granica izmeðudnevnika kao biografske faktografije i samostalne fikcijekwiÿevnog dela veoma tanka. Objavio je u jubilarnoj 2007. go-dini prozno delo pod nazivom Kali. Predzimska priåa, zbirkusabranih pesama Ÿivot bez poezije i zbirku govora, ålanaka ifilmske kritike Moje oznake mesta. Moje oznake vremena. 1967—2007. I pored svega, od januara do novembra 2007. pisao jesvoje najobuhvatnije, najveãe i najboqe kwiÿevno delo, priåemu posledwi superlativ nije olako napisan — Moravska noã.

„Moravska noã", Porodin

Prvih dana 2008. godine pojavila se Moravska noã,2 kojaje bila najavqivana pod naslovom Samara, što na arapskom

208

1 www.zeit.de/zeit online, tagesspiegel, 06. 01. 2008.2 Peter Handke, Die morawische Nacht. Erzählung, Suhrkamp Verlag, Frank-

furt am Main 2008.

znaåi „pripovedao sam åitavu noã". To je u jednoj reåi pre-priåan sadrÿaj ove kwige, ali nije po naslovu provokativani nedovoqno se nastavqa na neku od prethodnih Handkeovihkwiga, a o wima ova kwiga govori u najveãoj meri. Vaqalo je,dakle, preinaåiti arapsku reå u naslov sa srpskim toponi-mom, koji je svojevremeno sadrÿan u kwizi koja je bila najdi-skutovanija Handkeova kwiga: Zimsko putovawe ka rekama Du-nav, Sava, Morava i Drina ili Pravda za Srbiju (1996). Tako suu naslovu saåuvani kontinuitet i provokativnost tematikekojoj je Handke veã više od jednu deceniju veran.

Kako je reå o obimnoj kwizi, tradicionalni Handkeovizdavaå Zurkamp je obavio dobru reklamnu predradwu. Morav-ska noã se našla u kwiÿarama prvih dana 2008, a dve nedeqeranije je razaslata kulturnim redakcijama vodeãih listova,kako bi odmah po pojavqivawu u kwiÿarskim izlozima dobilaodjek u kwiÿevnim kritikama.

Tako je i bilo. Odmah po objavqivawu zareðale su neo-biåno pozitivne kritike po vodeãim nemaåkih listovima.3 Udeqewu komplimenata su se kritiåari prosto utrkivali. Dvameseca po objavqivawu, Moravska noã je na listi bestselerakoju sastavqa austrijska medijska kuãa ORF izbila na prvomesto u februaru.4 Daleko prestiÿnija lista bestselera je onakoju za dvadeset najprodavanijih kwiga daje hamburški nedeq-nik Špigl (Der Spiegel), a u kojoj se Handkeovo novo delo nigdene pomiwe, mada malo koji Handkeov naslov nije po objavqi-vawu zauzimao vodeãe mesto na listama najprodavanijih kwiga.

Poreðewe izmeðu kontroverzne kwige Pravda za Srbiju,kako je daleko åešãe pomiwana u polemikama nego wen punnaslov, i Moravske noãi, nagnalo je jednog kwiÿevnog kriti-åara da ovu drugu nazove „poetskim blagom poput goluba mi-ra".5 Vidi se da kritiåar nije kwigu proåitao u celosti. Dajeste, video bi da je znatno oštrija. I ponovo ima onih kojisu se upecali na isti mamac kao i u sluåaju Pravde za Srbiju.Nemaåki nedeqnik Cajt u prikazu navodi da je u Moravskojnoãi opisano „srpsko" grobqe, iako je i sama kritiåarkaIris Radiš ustvrdila u istom tekstu da u Moravskoj noãi ne-ma pomena reåi „Srbija, Velika Srbija ili srpski".6 Odmah

209

3 Dušan Glišoviã, Narcis se ogleda u Moravi. U: Kulturni dodatakdnevnog lista Politika, 19. 01. 2008.

4 www.buecher.at. Die Bücher des Monats Februar 2008.5 www.hr-online.de. Bücher. Die Morawische Nacht — Balkanroman von Pe-

ter Handke. 13. Januar 2008.6 Iris Radisch, Die Geografie der Träume. Peter Handke erzählt in seinem

neuen Buch „Die morawische Nacht" das große Zaubermärchen seines Lebens. In:Die Zeit, 10. 01. 2008.

je reagovao Handke naglasivši da Radiševa greši, jer u Mo-ravskoj noãi nema reåi „srpski ili Srbija".7 Ali nekada bur-na medijska prašina koja se digla povodom Pravde za Srbiju jeovoga puta izostala. Medijski Srbija više nije u centru pa-ÿwe, a Moravska noã sa svojih 560 stranica nije lak zalogaj zaproseåno obrazovanog novinara ili kwiÿevnog kritiåara.

Takoreãi åitavu antisrpsku medijsku hajku je Handke svo-jevremeno podstakao upravo odsustvom onoga zbog åega je bionapadan. U kwizi Pravda za Srbiju nema ni reåi o politici.Ni za ni protiv. Postoji samo ÿeqa da se odreðen problemtematizuje. Mediji su naseli, i åitajuãi wegovu Pravdu za Sr-biju nisu proåitali ono što je kquåno — samoga autora. A tajje ispekao zanat pisawa i delotvornog prezentovawa napisa-nog u medijima još na samom poåetku svoje karijere, kada je uPrinstonu, 1966, na zasedawu nemaåkih pisaca okupqenih uGrupu 47 ustao protiv tradicionalnog i etabliranog pisawajer je u publici spazio dopisnika nemaåkog nedeqnika Špigl,pa je ovaj shodno oåekivawu, reagovao medijskom promocijomHandkeove kritike. Dakle, Handke izuzetno vešto barata re-åima, åiji je veliki zaqubqenik, znalac više stranih jezika,pri åemu i latinskog i starogråkog, ali isto tako konstrui-še tekst tematizovawem politiåkih problema na nepolitiå-ki naåin, te ga kritiåari i protiv svoje voqe „nadograde" sa-drÿajem koji on inicira, ali ne poseduje. Handke se potom„brani" kako ništa od optuÿbi ne stoji, jer on o tome „negovori", a kritiåari ostaju demaskirani u svome zlonamernomjurišu na vetrewaåe.

Handke ne moÿe, logiåno, da otvoreno simpatiše ÿustrekritiåare svojih dela, ali isto tako ne moÿe da bude zahvalanonima koji ga hvale, jer oni narušavaju programirani sukobautora i kritiåara od åega delo i izdavaå najviše profiti-raju, a åitaoci imaju svoju zabavu. Stoga je Handke prema kri-tiåarima, kudili ga oni ili hvalili, uvek u stavu nipoda-štavawa. Onima koji ga kude prebacuje da ga nisu shvatili, aonima koji ga hvale mrzovoqno stavqa do znawa da mu pohvalenisu potrebne i da mu nije ni do kakvih nagrada i priznawa.

Svekoliko Handkeovo stvaralaštvo, a objavio je prekoosamdeset naslova proze, dramskih tekstova, putopisa, dnev-niåkih zapisa i scenarija uprto je protiv konvencionalneforme. To je i najkraãa definicija wegovih ostvarewa, a Mo-ravska noã je kruna protivqewa svemu konvencionalnom i

210

7 Stephan Sattler, Immer wieder in Widersprüchen. Peter Handke setzt sichmit den Kritiken seines jüngsten Buches „Die morawische Nacht" auseinander undverteilt Lob und Tadel. In: Focus, 11. 02. 2008.

konformnom u kwiÿevnosti. Veã u prvim reåenicama biva ja-sno da je reå o magiånom i filmiånom pripovedawu koje sle-dom „slika" ukida geografske koordinate i zakone fizike, pastoga „posledwe utoåište" u borbi protiv Rimqana, iberij-sko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom smešta na obaluMorave, izmeðu sela Porodin i Velike Plane. Odatle je ro-dom Zlatko Bocokiã, jedan od dvojice Handkeovih prijateqasa kojima je pohodio Srbiju u zimu 1995, „zemqu u Evropi kojaje saterana u zaostalost" i gde je „uvek, ako ne rat, onda biva-lo nešto 'izmeðu ratova' ". Prijateqstvo slikara Bocokiãa iHandkea zapoåeto je u jednoj „maloj kafani" u Salcburgu sre-dinom osamdesetih prošloga veka, od kada Bocokiã ilustrujekataloge Handkeovih pozorišnih komada. Handke je sa Boco-kiãem prvi put i došao u Srbiju 1995, a od tada više od tri-desetak puta.8

„Autor" poziva na brod koji je neka vrsta hotela sa nat-pisom Moravska noã, svoje prijateqe, drugove i komšije, is-kquåivo muškarce, da ih ugosti i tokom jedne aprilske noãi,od ponoãi do svitawa, uz prisustvo samo jedne lepe ÿene, is-priåa svoju priåu. „Autor" je ujedno i „vlasnik broda", „eks-autor", „abdicirani pisar", „putnik pešak", dok pripovedaåu prvom licu pripoveda dogaðawa iz ÿivota „pravog autora"sve dok „pravi autor" ne preuzme s vremena na vreme ulogupripovedaåa. Gosti su posluÿeni tradicionalnim srpskimjelima (kupus, pihtije, somun, sir) i vinima (Smaragd, Rubin,Oniks, Izduvni lonac (Auspuff), Pijaåna hala (Markthalle), Me-lanholija, Most (Brückenmost), Kosovopoqsko (Amselfelder, kakose u Nemaåkoj zove vino „Car Lazar"). Åitaocu je odmah jasnoda su nazivi vina osim Rubin i Kosovopqsko izmišqeni, alinazivi nisu sluåajni. Dok iz analogije prema vinariji Rubinizmišqa vino koje korespondira glasovno sa prvobitnim na-zivom dela: Samara — Samarkand — Smaragd, dotle je vinoIzduvni lonac (Auspuff) vezano za opis autobusa, iz koga kuqacrni dim; Melanholija kao dominantno oseãawe tokom pripo-vedawa; Most ukazuje na rušewe mosta kod Varvarina od stra-ne avijacije NATO-a i most kao granicu izmeðu juÿnog i se-vernog dela Kosovske Mitrovice; jasniju politiåku konota-ciju imaju nazivi Kosovopoqsko i Pijaåna hala, ponarodovanou Markale, trÿnica na sarajevskoj pijaci na koju su tokom ra-ta u Bosni ispaqene dve mine: 05. 02. 1994, kada je stradalo68, a raweno 144; i 28. 08. 1995, kada je stradalo 37, a raweno90 qudi. Koja od zaraãenih strana je odgovorna za granatiraweostalo je sporno. Na drugom jednom mestu, kada se opis jednog

211

8 Gojko M. Zoriã, Moj prijateq Peter. U: Veåerwe novosti, 16. avgust 2006.

podeqenog grada na Ibru bude poklapao sa stawem podeqeno-sti izmeðu šiptarskog juÿnog i srpskog severnog u KosovskojMitrovici, slušaoci pripovedaåevog kazivawa ãe hteti dapiju vino koje se više ne zove po kosu, veã po orlu, dakle neKosovopoqsko, veã Crnoorlovsko, prema crnom dvoglavom orlukao heraldiåkom obeleÿju albanskog grba i zastave. Kosovskopitawe asocira viðewe broda na Moravi, na kome pripoveda,kao „enklave" i „samoproklamovane eksteritorijalnosti", ia-ko, kazuje pripovedaå, tada više nije smelo biti nikakvihenklava, åime se upuãuje na srpske enklave na Kosovu. Srpskavina u pripovedaåkoj koncepciji podstiåu trezveno pijanstvo(sobria ebrietas) i omoguãavaju magiånost pripovedawa razuði-vawem pripovednog tkiva i razgraðivawem pripovedne struk-ture u reåi, i naposletku u znake pripovednog sistema.

Na brodu na Moravi, u „enklavi Porodin" koja je veã„više od decenije" postala pripovedaåeva „domovina", dakle,od kada je poåeo da dolazi u Srbiju i Porodin, istaknuta jezastava jedne veã odavno „potonule ili drÿave koja je odsmr-dela", misli se na Jugoslaviju i one narode koji, prema mi-šqewu pišåevom, nisu bili vredni svojim otcepqewem da jeåine. Odatle domaãin vodi goste na „kruÿno putovawe krozEvropu", zapravo na opis svoga geografski ocrtanog stvara-laåkog kruga, poåev od Zadušnica na jednoj okupiranoj teri-toriji, na kongres o buci u Španiju, na ostrvo Krk koje nazi-va Kordura, po jednom filmu u åijem naslovu se javqa taj topo-nim, u obilazak rodnog mesta oca, posetu Beåu i rodnoj Koru-škoj u posetu likovima iz svojih ranijih dela, Gregora Kojš-niga (Åas stvarnog oseãawa, Moja godina u Niåijoj uvali. Bajkaiz novijih vremena) i Filipa Kobala (Ponavqawe). Handkeovaodluka da sa Morave kreãe u putovawe po Evropi, a zatim sevrati u Porodin je popriliåno ciniåna, jer to više nije pu-tovawe iz Zapadne Evrope u Srbiju, nego iz we po Evropi.

Ne poklapa se pripovedawe uvek sa biografijom Handke-ovom, jer sa ocem iz Juÿnog Harca, u Nemaåkoj, „koga nikadanije upoznao", sreo se Handke 1961, kada je sa wim otišao naletovawe u Jugoslaviju. Pripovest Bezÿeqna nesreãa (1972)posveãena je priåi o majci, u kojoj se takoðe govori o susretusa pravim ocem. Pripovedaå poseãuje oåev grob na obroncimaplanine Harc u Nemaåkoj, od åega je ostalo samo mesto gde jewegov otac nekada poåivao, jer zbog neplaãenog grobnog mesta,zemni ostaci su ukloweni, što samo pojaåava wegovo oseãawenemawa oca kao još jednu sarkastiånu igru sudbine. Sada je ipripovedaå u sliånoj situaciji kao putnici o Zadušnicama,koji poseãuju grobqe na kojem su poåivali wihovi bliÿwi.

212

Inaåe, stvarni Handkeov otac je Nemac Erih Šeneman(Erich Schönemann) koji je kao nemaåki vojnik bio stacioni-ran u Koruškoj, ali se majka pre roðewa Petera venåala zaAdolfa Bruna Handkea (Adolf Bruno Handke), takoðe nemaåkogvojnika stacioniranog u Koruškoj, ali poreklom iz Berlina.Tek pred maturom Peter Handke saznaje da Adolf Bruno Hand-ke nije wegov stvarni otac.9 Stoga pripovedaå prokliwe svoje„prokleto bezocstvo". Napuštajuãi oåev rodni grad, pripove-daå se oseãa privuåen svojom austrijskom domovinom, iako gaviše vuåe „kuãi, na Balkan, na brod na Moravi".

Odnos prema stvarnom ocu vaÿan je za razumevawe Hand-kea. Majka u Moravskoj noãi uverava sina da je „dete qubavi" ida je wegov otac bio „dobar plesaå, pa je sa wom samo kliziopo podijumu za igru". Bonski germanist Peter Pic navodi daje „fašizam imao erotizujuãe dejstvo", pa su tako i devojkepostale prijemåivije za muškarce, naroåito uniformisane.„Tako se dogodilo da jedan Nemac, ålan NSDAP, sme da budeprvi qubavnik i otac deteta."10 Saznati za svoj stvarni iden-ditet relativno kasno moÿda i nije tako strašno kao ÿivetipod laÿnim. Da stvari nisu ono što su na prvi pogled,Handke se mogao uveriti na tom bolnom iskustvu. Da je pritome otac još pripadnik jedne ideologije koja je wemu mrskaili baš zbog toga mrska, odrediãe wegove simpatije premakoruškim i jugoslovenskom partizanima.

Iz Nemaåke ãe putovati avionom ka jugoistoku, ka Beåu iKoruškoj. Handke je odrastawem u kuãi svoga dede po majci,koruškog Slovenca Gregora Sijuca (Gregor Siutz) ovladao islovenaåkim, a za lik koruškog dede vezuje se otpor koruškihpartizana u Drugom svetskom ratu. U svom rodnom Grifenukreãe se stazama detiwsta i primeãuje proces globalizacije.Na grobqu stoje odrambeni zidovi „protiv Turaka", a seãa sei svog školskog druga koji je postao poglavar Koruške, Leo-polda Vagnera, koga ismeva kao „docenta za svetsku kwiÿev-nost", jer åesto koristi citate iz svetske kwiÿevnosti u go-vorima. U fantazmagoriånom opisu rodno mesto ãe se pretvo-riti u multietniåku sredinu sa zabraðenim ÿenama i mina-retom posred sela. Pisac opomiwe opisom svoga rodnog mestakoje sve više pokazuje znake izmene etniåkog sastava stanov-ništva tako da se åuju na ulici ove ili one reåi stranih je-zika da, iako, sada sledi opomena: „još nije dotle došlo, alivideãete".

213

9 www.peterhandke.at.10 Peter Pütz, Peter Handke. Frankfurt am Main, 1982, 63.

Pripovedaå priåa delove Handkeove biografije, razraåu-navajuãi se i poigravajuãi se wome kroz kazivawe najbitnijihHandkeovih literarnih tema. U pravom smislu reåi, u Morav-skoj noãi pred åitaocem se ukazuje retrospektiva Handkeovihdela. Ne svih, i ne hronološki, ali koncizno i koherentno.Da li se Moravska noã moÿe uzeti za uvod u Handkea? Na jednotakvo pitawe je Tomas Man u predavawu o Åarobnom bregu naPrinstonu, maja 1939. izneo „arogantan zahtev" da ãe åitalacuåiniti dobro ako Åarobni breg proåita i drugi put, poduslovom da se prvog puta nije dosaðivao.11 Sliåno vaÿi i zaMoravsku noã, pod uslovom da se åitaocu ona svidi, pa drugomåitawu pristupi pošto proåita celokupan Handkeov opus.Ili obratno, ukoliko je proåitao celoga Handkea, uÿivawe uMoravskoj noãi ãe biti utoliko potpunije. I to je i mana iprednost ove kwige. Ona nije prva kwiga koju od ovoga autoratreba åitati.

Autobiografsko

Autobiografski podaci i sadrÿaji su lako uoåqivi. Upi-tan koliko autobiografskog je preuzeto u Povest, Handke sepravdao da je teško „odrediti" šta je autobiografsko. Tu sejoš jedanput potvrðuje da pisac nije najboqi tumaå svoga de-la. S jedne strane, jer je tumaåewe kwiÿevnog dela drugaåijadelatnost od wegovog pisawa, a s druge, jer autor svesno ilinesvesno ÿeli da svome delu pridoda znaåewe koje ono nema.Stoga mawe ubedqivo zvuåi Handkeovo pravdawe da je wegovaPovest samo „velika fantazija". Taåno je da takav brod kakavse javqa kao mesto na kome se pripoveda postoji na Moravikod mesta Porodin, i da je autor na wemu više puta noãivao,i da se taj brod zapravo zove Luna, a da ga je autor preimeno-vao u Moravska noã, pa se åak nosio i mišqu da ga kupi.

Handke povodom autobiografskog sadrÿaja Moravske noãidaje razliku izmeðu posle-pripovedaåa (Nach-Erzähler), dakle,prepriåavaåa, i pret-pripovedaåa (Vor-Erzähler). Kako se u pro-menom prefiksa i sufiksa u nemaåkom pruÿa moguãnost pro-mene znaåewa i stvara moguãnost za igru reåima, Handkeovoviðewe pripovedaåeve uloge se dâ opisati kao pripovedaå po-sle dogaðaja, tj. prepriåavaå i pripovedaå pre nego što ãe sestvari zbiti, tj. pretpripovedaå, ali i sa znaåewem neko kopriåu iznosi pred drugima. Izvuãi se iz zamke autobiografskogpripovedawa, a to je Handkeov ciq, znaåi pretendovati na

214

11 Thomas Mann, Einführung in den Zauberberg für Studenten der UniversitätPrinceton. In: Thomas Mann, Der Zauberberg. Roman. Frankfurt am Main, 1958.

opštost, a time na viši stepen estetske vrednosti pripove-dawa. Potpuno u skladu sa stanovištem orijentalnog noãnogpripovedaåa, Handke sebi postavqa u zadatak da se „obre usnu" i da „iznalazi" kako bi wegovo pripovedawe ispalo„ogledalao sveta, našeg vremena ili naših mesta, naših pro-blema".12 Jer tako postupa i pripovedaå Moravske noãi, prika-zujuãi „liåni unutrašwi svet još jedared kao opštevaÿeãispoqni svet".

Balkan

Sveznajuãi pripovedaå u prvom licu pripoveda o Srbijikao „našoj zemqi" koja se tokom ratnih zbivawa pretvorilaod „rasturene zemqe u zabit nedaãa u Evropi", pa je utisak dase radi o Srbinu koji pripoveda. Na jednom mestu reå je o„wegovom [pripovedaåevom] Balkanu", „uglavnom na našem Bal-kanu", „kao 'kod nas na Balkanu' ", „wegov Balkan", „wegov inaš Balkan", da bi kasnije govorio åak o „kod nas na Balka-nu" i „na našem Balkanu". I bubamare su konotirane srpski:imaju najmawe petnaest do dvadeset taåkica u svojoj „balkan-skoj prepotentnosti" na „svojim Crvena-Zvezda-Beograd-le-ðima". I kada se posle kruÿnog putovawa po Evropi pripo-vedaå bude vratio na Balkan, biãe to „wegov i naš Balkan",koga mnogi koriste kao psovku, svojom faunom i florom ko-jem su posveãene stranice, ali i „odsluÿenim friÿiderima,plinskim bocama, automobilskim gumama".

Poseta grobqu

Potresno mesto romana je poseta pripadnika jednoga na-roda grobqu gde nema grobova, veã samo mesta gde su nekadabili grobovi i spomenici, i koje se nalazi pod kontrolomvojnih snaga. Pod vojnom pratwom protiåe poseta o Zadušni-cama. Iz „Porodinske enklave", pripovedaå kreãe austrij-skim poštanskim autobusom proizvedenim sredinom prošlo-ga veka, a poklowenim posle ratnih sukoba sredinom devede-stih kao pomoã, kroz kontrolne punktove ka teritoriji koja jenekada pripadala onima koji tamo putuju, u vreme kada „vero-vatno beše zima", što upuãuje na Zimsko putovawe.

Vozaå autobusa priåa pripovedaåu o iskonskoj mrÿwikoja se „neprijateqskom" narodu usaðuje od malena i da ni-kada neãe biti moguãe ostvariti normalan ÿivot. Svako koiole poznaje balkanske politiåke prilike odmah ãe biti aso-ciran na sudbinu prognanih Srba sa Kosova i wihovih tra-

215

12 Stephan Sattler, n. d.

giånih pokušaja da u miru odaju pomen mrtvima o verskimpraznicima. Ali, u pomenutom opisu, kako je veã reåeno, i naåemu Handke insistira, ne pomiwu se Srbi i Šiptari. Et-niåka pripadnost putnika u autobusu je definisana kao „Vla-si", što odgovara Porodinu kao vlaškom selu.

To je jedna od Handkeovih taktika kako bi izbegao direk-tan opis konfrontacije Srba i Šiptara, ali i mamac zakritiåare. Pri odlasku sa grobqa okupqena gomila pokazujenepristojne pokrete prstima i rukama, dok jedno deta iz „ne-prijateqskog naroda" deliãem pokreta prsta pokušava da uz-vrati pozdrav gledajuãi jednog od putnika. Te sekunde u kojimase dete razmišqa da li da jednostavnim mahawem otpozdravije upeåatqiv opis usaðene mrÿwe koju elementarna qudskostnije u stawu da prevlada.

U povratku na Ibar, koji je „posle rata postao graniånareka", misli se na Kosovsku Mitrovicu, autobus biva kameno-van kamenåiãima od dece koja se naizgled izgraju kraj puta.Taj opis je veã kao filmski scenario, jer dok vozaå autobusaiznosi svoj bes („Oduvek su nas mrzeli. Dobili su sve što suhteli, i daqe nas mrze. Više nego ikada.") prema narodu kojimrzi negov narod, opisuje i pesma Apaåi (Apache) od grupeŠedouz (The Shadows), koja zapoåiwe znaÿnim stakatom, kakobi se skoro onomatopeiåno pojaåao efekat vozaåevog besa, alii ukazao na ponavqawe sudbine indijanskog plemena satera-nog u rezervat, u enklavu, u ovom sluåaju, od istih onih kojisu to svojevremeno uåinili Apaåima. Porodin, Vlasi, Ibar,„neprijateqski narod" su nazivi koji kao zajedniåka slikasadrÿe elemende realnog, ali isto tako izbegava potpuno po-klapawe sa stvarnim okolnostima, jer tekst treba bude opšte-vaÿeãi.

Handke ne idealizuje Srbiju. On zna za sva ona smetli-šta oko wenih gradova i ne preãutkuje ih. Simptomatiåan jeu tom smislu opis seoskog druma koji vodi putnika enklav-skog autobusa ka grobqu, kada se navode zarðalo gvoÿðe, delo-vi karoserija, „mešavina plastiånih kesa, strvina" i ostaloðubre. Zamera Srbima što im je nestao wihov „epski pogledna svet", misleãi pri tom na borbenost, na junaštvo iz ju-naåke narodne poezije, a i opis samih Zadušnica lišen jepijeteta prema mrtvima i sveden na polagawe i uzimawe hra-ne sa grobova i humki. Ali Srbija je za wega pre svega zemqakoja se bori i koja prkosi. Handke istiåe tursku reå koju Sr-bi koriste za prkos — „inat", što im je prebacivano kao naj-gora osobina. Ta odlika koja je stajala dosta srpskih glava,osnovna je odlika Handkeove poetike i wegovog javnog delawa,koji su prkošewe nasiqu i slepom prihvatawu politiåkih

216

odluka, ali i konformnim i konvencionalnim kwiÿevnimoblicima.

Nijedna druga zemqa nije mogla da mu pruÿi poistove-ãewe wegovog psihološko-mentalnog sklopa sa endopsiholo-škim osobinama i politiåkim stavovima do Srbija. Što jeSrbija više bila tokom devedesetih medijski napadana, toli-ko joj je Handke postajao privrÿeniji, a kada je bombardovana,Handke je pohitao da bude na licu mesta. Lako ãe åitalac pre-poznati mesto u Moravskoj noãi koje potiåe iz kwige Pitajuãikroz suze, sa podnaslovom Dodatni zapisi o prolaÿewu Jugosla-vijom u ratu, marta i aprila 1999 (2000), o kraterima kojeprave NATO-bombe u Srbiji 1999. Mada Handkeove politiåkestavove o Srbiji mnogi u Srbiji nisu spremni da podele.

Nijedna druga zemqa nije toliko odgovarala wegovoj poe-tici i wegovom nastupu kao umetniku u društvu. Prijemåi-vost ka slovenskom ÿivqu, jer je deda po majci koruški Slo-venac, i partizanima koji su upadali u taj deo Koruške, gde jeslovenaåki ÿivaq odvoðen u koncentracione logore, oseãaj suvezanosti za Srbiju samo pojaåavali. Ali Srbija je za Handkeaposledwi ostatak Jugoslavije koju je voleo zbog wenog više-kulturnog, višenarodnog i višereligijskog društva koje jekontrastirano tzv. Sredwoj Evropi. Titova Jugoslavija je iz-mamqivala Handkeovo divqewe, jer su je osnovali partizanikoji su pobedili Nemce. Ulogu Engleza i Rusa pri tome,Handke ne pomiwe.

Srbija se oduprla, tumaåi Handke, globalizaciji i zato jewemu moguãe da se u woj oseãa kao u „domovini". AnalognoFloberu, Handke o Srbiji kaÿe, u suštini: Srbija, to sam ja.Stoga i wegov pripovedaå u romanu isprva govori o Balkanubez prisvojne zamenice, da bi u kasnijem toku pripovedawa topostao moj, tj. wegov Balkan.

Srpski åitalac ãe se i ovom prilikom osetiti kod Hand-kea polaskanim što najznaåajniji pisac nemaåkog govornogpodruåja tematizuje Srbiju, isto kao što je svojevremeno Getekao jedan od najveãi nemaåkih pisaca pisao o srpskoj narod-noj poeziji. Ali, vaqa imati na umu: oba pisca su bila privu-åena bizarnošãu srpskog sluåaja. Getea je privukla egzotiå-nost srpske poezije, a Handkea ekscesnost srpskog politiåkogsluåaja. Gete u srpskoj poeziji otkriva wene praestetske vred-nosti, a Handke otkrivajuãi Srbiju, pre svega, Zapadu, razot-kriva sâm Zapad.

U 10. poglavqu, kwiga je, inaåe, podeqena na 13 pogla-vqa, Handke daje oduška svojoj nostalgiji za Jugoslavijom. Au-tor, zajedno sa svojim pripovedaåem, i nekolicinom drugih

217

koje na kraju zadesi volšebna smrt, pokušavaju da istraju ushvatawu da je postojawe „jedne velike zemqe na Balkanu" bi-la mawe stvar „prisile", veã pre „zajedništvo koje je raslo svremenom i generacijama". Pojedinci koji su se zavetovaliideji o zajedniåkoj velikoj drÿavi nalaze se nakratko u odre-ðeni sat na odreðenom mestu, noseãi konspirativna imena:„'Desanka', 'Varvarin', 'Kravica', 'Kolubara', 'Ohrid' ". Nekaod imena imaju naglašenu politiåku konotaciju. Varvarin sto-ji za dva vazdušna napada NATO avijacije 30. maja 1999. namost na Moravi kod Varvarina, kojom prilikom je ubijeno 10,a povreðeno 17 qudi, i to najviše u drugom naletu, kada suspasioci pokušali da pomognu nastradalima. Pripadniciwihovih porodica su pokrenuli tuÿbu protiv Nemaåke predsudom u Bonu, ali je ÿalba odbijena. Kravica stoji za mestoKravice u Bosni, koje se proåulo kada je 7. januara 1993. ubi-jeno 49 Srba, a Kolubara stoji za bombardovawe NATO avija-cije postrojewa termoelektrane Kolubara u Velikim Crqeni-ma, kojom prilikom je povreðeno pet radnika.

Inaåe, politiåkih primesa u Moravskoj noãi ima umere-no. Tako se povodom svog drugaåijeg izgovora molitve tokomkatoliåke crkvene ceremonije pita pripovedaå, „åemu meteÿmeðu qudima"; ubrzo ãe „harmonija postati prošlost" na Bal-kanu; a on se daleko ranije zarekao da ãe se drÿati principa„nemešawa", ali tada se dogaða obrt: „I ipak."

Pripovedaå poåiwe svoj povratak na Balkan pešaåewempreko kratera stvorenih eksplozijom bombi „hiqadugodišwegnemaåkog Rajha", jer tri puta je u dvadesetom veku ta zemqa bi-la bombardovana.

Beå, Koruška

Handkea Srbija i Balkan zaokupqaju, ali ne fasciniraju.Sve je to, kazuje opisujuãi predele svoga rodnog koruškog kra-jolika, veã bilo tu, pa jedan od obronaka naziva „Bosanskimobronkom", livada je „Virxinijska livada", a seoski potok„Elk Krig, koji se uliva u reku Jukon, na Aqasci". Sve je veãbilo tu, zapisano pre nego što se ovaplotilo pred posmatra-åem. Iz toga proistiåe kosmopolitizam kod Handkea, jer sveje prisutno u jednom, jedno je u svemu, ali jedino kulturna ijeziåka pojavnost garantuju osobenost i razliåitost do koje jewemu izrazito stalo. Ta koincidencija oblika ide tako dale-ko, da u odeðenim delovima svoga tela prepoznaje obrise me-sta i predela koje je proputovao. Srbija je, dakle, wemu veãbila upisana, samo je on bio u stawu da je proåita i susretnese sa wom

218

Uÿasavaju ga mujezin i minaret u rodnom koruškom me-stu, gde je pre mnogo vekova podignut zid protiv Turaka, kaošto ãe pri kraju kwige videti da je grobqe na kome su odrÿa-ne Zadušnice opasano visokim zidom, šta ga podseãa na zidprotiv Turaka u sopstvenom mestu. Zapaÿa da su jedan „Tur-åin i jedan Azijat razgovarali na austrijskom dijalektu", hoãereãi: nacionalno obeleÿje tek åini jednu kulturu samosvoj-nom i zanimqivom, kosmopolitizam je odnos prema razliåi-tim nacionalnim vrednostima, ali globalizacija, åak i emi-grantska, neprijateq je i nacionalnom i kosmopolitiskom,što vodi ka gubitku kulturne i jeziåke osobenosti. Globali-zacija ga uÿasava isto kao i pojam Sredwa Evropa koja nastojida uniformiše kulturni ÿivot.

Kao obraåun sa globalizovanom muzikom, pripovedaå na-vodi takmiåewe u svirawu drombuqa. Iako se muziåka mani-festacija koju putem televizijskog prenosa prate na stotinemiliona gledalaca širom sveta nigde imenom ne navodi, sa-svim je jasno da je pri opisu koncerta: „Splet pesama okosveta? Urbi et orbi? Bog neka nam je u pomoã", reå o Beåkom no-vogodišwem koncertu. Nastupaju izvoðaåi muzike na drombu-qi (srpski naziv odgovara onomatopejskom glasnovnom sklopunemaåkog naziva Maultrommel, u prevodu doboš za wušku). Po-red izvoðaåa iz najudaqenijih zemaqa sveta, nastupaju i dvo-jica Austrijanaca, odeveni u narodnu nošwu sa dugmadimaod roga, pri åemu dugmad na reverima podseãaju na mrtvaåkeglave.

Sledi opis Kongresa tzv. Sredwe Evrope, koja ne ujediwujeveã potire sve razliåitosti i uniformiše Evropu svojimistovetnim kulturnim vrednostima. Jedan od zagovornika sta-re „velike zemqe" tumara noãu od jednog do drugog spomeni-ka herojima na Beogradskoj tvrðavi (Handke pogrešno nazivaTvrðavu Kalemegdanskim parkom), dok ga konaåno ne otpremeu zatvorski zavod. Jedan od pomagaåa je i „bivši ministarpravde jedne ne samo veoma velike, veã i premoãne zemqe",kome nije dopušteno da se pojavi kao svedok. Misli Handkena Remzi Klarka (Ramsey Clark) i na suðewe Slobodanu Mi-loševiãu pred Meðunarodnim tribunalom za ratne zloåine.13

219

13 Remzi Klark je bio pod ameriåkim predsednikom Lindonom B. Xon-sonom ministar pravde. Osnovao je 1992. Tribunal koji je optuÿivao SAD dasu u Iraku poåinile zloåine protiv åoveånosti. Ispred Skupštine u Beo-gradu, odrÿao je 18. marta 2006. govor pred izloÿenim kovåegom SlobodanaMiloševiãa, kada je rekao da ãe istorija dokazati da je Miloševiã bio upravu i da Haški tribunal nema dokaze za wegovu krivicu. Handke je 2003.opisao svoju posetu sudnici Haškog tribunala, a 2005. posetio u zatvoru sa-moga Miloševiãa, na åijoj sahrani je 2006. u Poÿarevcu drÿao i govor.

Opisani uåesnik pomenutog Kongresa sugeriše sebi da nikadai ni po koju cenu ne sme da poludi", pri åemu je na delu opetigra reåima (verrücken znaåi pomeriti, a biti pomeren, ve-rrückt werden, umno poremeãen), åime se nastavqa igra reåimai odreðivawe sebe u odnosu na stvarnost. Na Kongresu se po-javquje i jedna Japanka na motoru koja se bavi slavistikom ifotografiše Balkan, a bila je zaqubqena u jednog fudbalerakoji je kao pripadnik jedne bivše balkanske zemqe igrao u Ja-panu. Pita se pripovedaå u kakvom bi se åudu našli jedanAndriã, Crwanski, Krleÿa i Cankar kada bi videli japanskefotografije balkanskih mesta koja su opisivali? Najverovat-nije da se ne bi zaåudili. Ako je išta åudno u onome što seHandkeu åini åudnim na Balkanu, to je da na Balkanu nijednoåudo ne moÿe da izazove åuðewe, jer tada bi prestala da po-stoji jedna od glavnih osobenosti Balkana. Tu se vidi daHandke koji odliåno poznaje balkanske prilike, još uvek imau nekim trenucima sredwoevropske naoåari kroz koje posma-tra Balkan.

Poetika

Kao što je Vagner åeznuo za stvarawem tzv. sveobuhvatnogumetniåkog dela (Gesamtkunstwerk), u kome bi se stekli poezi-ja, drama, muzika, kostimografija, koreografija i scenograf-ska arhitektura, tako Handke koji svakako nema ništa zajed-niåkog od politiåkih i ideološih shvatawa jednoga Vagnera,smešta svoju kwiÿevnu tvorevinu u svet savremenih tehniå-kih medija kojima se, videli smo, vešto sluÿi. Ali i Handke-ova kwiÿevna tvorevina ne stoji kao puka suprotnost svetumedija, ona je nastala u potpunoj svesti tehnizovanog pogledasavremenog fenomenologa koji svet u wegovom objektivitetusagledava okom kamere. Handke je strastven gledalac filma iviðewa okom kamere, pa se åitalac opravdano koji put pita,nije li ovde dato viðewe stvari koje se samo moÿe dokuåitikada se posmatra kamerom? Ni u Moravskoj noãi ne mawka po-mena muziåkih naslova i kompozitora, kao ni izrazite fil-miånosti teksta. Handkeova dela se mogu åitati i kao gotoviscenariji. Nije ni åudo, on je radio na filmu i za film.

I u priåi o tragediji qudi koji putuju na Zadušniceprikriveno je jedno od naåela Handkeove poetike: pripovedaåvidi senku autobusa zajedno sa senkom glava putnika pored se-be na putu kao stalnu prateãu sliku, a on, ekspripovedaå, po-što je reå o autoru koji prepriåava priåu o Zimskom putova-wu, neprestano briše stakla koja se uvek iznova zamagquju, nebi li boqe video senku sebe samog. Slika koja se vidi nikada

220

nije ona prava. Tek slika koju stvarna slika odslika kao štoje to senka autobusa, daje pravu sliku, ako uopšte daje, jer iz-meðu stvarnog i wegovog odsjaja vidik je zamagqen, poduåavaHandke. U nekim delovima ÿivota „video je sebe spoqa, kaogledalac filma, åiji je akter ujedno bio". Handkeov pogled jeuvek simultan.

I pri kraju kazivawa, kada pri svitawu nestaje i broda igostiju, pripovedaå ãe se osetiti kao akter u filmu u kome jesam sebe gledao. Moãi sagledati sebe u svetu, i svet u sebiprosto okupira Handkea. Narcisoidnost umetnika, poåev odDa Vinåijevog i Direrovog autoportreta je u umetnosti sa-svim normalna i legitimna stvar. Sobom se Handke najduÿe inajradije bavi.

Handkeova proza ostavqa utisak da je pisana olovkom kojana svome vrhu ima kameru sa veoma jakim teleobjektivom i ma-kroobjektivom. Wegova proza je sva u detaqu, u pojedinaånojuveliåanoj slici. Biqni i ÿivotiwski svet je opisan kao dase radi o uxbeniku botanike ili zoologije. Wegovi horizontinisu linije dodira zemqe i neba nego horizont qudskog tela,kako naglašava. Kazivawe i znaci promovisani su ovde ukquå kwiÿevne komunikacije. Reå se da svesti na samogla-sniåku strukturu, Samara na „a-a-a". Morava je, pokazuje nave-dena samoglasniåka shema dostojan zamenik za prvobitni na-ziv romana Samara, sa svojim samoglasniåkim sledom: o-a-a. AHandke sâm uÿiva u jezikotvorstu i poigravawu jezikom i zna-cima, što åini da je uz Handkeovu kwigu potreban i komentaråak kada se åita u originalu, a kamoli kada se daje u prevodu.Ne treba zavideti prevodiocu koji se bude odluåio da prevo-di Moravsku noã, makar to bilo i na srpski.

Tokom pomiwane voÿwe autobusom pripovedaå opaÿa jed-nu odmaknutu (entrückt, entrücken — odmaknuto, odmaãi) klupuna jednom napuštenom seoskom imawu. Stvari i treba od-mak-nuti da bi došle na svoje mesto, „samo odmaknutog, vidimsvet kakav je", zakquåuje pripovedaå posle promišqawa stvar-nosti i poretka stvari, dok autobus grabi ka grobqu koje put-nici u autobusu mogu da posete samo uz vojno obezbeðewe ipolicijsku pratwu.

Pomaãi stvari, ali na wihovo mesto, zahteva Handke, jernikako nema mirewa sa datim poretkom stvari. Na drugom jed-nom mestu, posmatrawe jedne vrste malih ÿaba kroz lupu kojaistovremeno uveliåava i smawuje, omoguãava gledawe u mraku,ali istovremeno daje i bqesak svetlosti, dovodi do pomerawa(wegrücken, što znaåi i oduzeti, izmaãi, premestiti) kako bibilo omoguãeno postavqawe na svoje mesto (zurechtrücken).

221

Povodom dovoðewa u red izmeštawem i premeštawem,dakle, narušavawem zateåenog poretka stvari i vrednosti,dolazi se do spoznaje stvarnosti i do kquåne reåenice: „To jebilo to. To je to. Biãe da je to bilo to", koju ãe nekoliko pu-ta ponoviti, uvek kada bude bilo reåi o „pravom" sagledavawui vaqanom ÿivotnom smislu. Ta spoznaja istinske vrednostikorespondira sa zakquåkom o svom rodnom koruškom mestu„G.", zapravo Altenmarku (Altenmark) u opštini Grifenu (Grif-fen), za koje istom relativnom kategoriånošãu kaÿe: „To jemoja zemqa. To bi bila moja zemqa. Biãe da bi to bila mojazemqa."

Sluåaj sa odmaktnutom klupom bi bila jeziåko-filozof-ska sekvenca ukomponovana u pripovedawe kakvog proseånogpisca, dok kod Handkea to prerasta u sistem. Glagol rückenznaåi pomeriti, a rucken trgnuti, pa ãe shodno tome i po-štanski autobus iz Porodina krenuti trzajuãi (ruckhaftig), uzbuku motora, a na šumove, opomiwe pisac, treba da na kru-ÿnom putovawu i kontinuiranoj nameri (durchgehendes Vorha-ben) koje ima na umu, obratiti paÿwu, „da ih reflektuje, po-redi, prevodi". Time je definisan semiotiåki sistem kojiHandke ugraðuje u tekst i koji zahteva paÿqivo åitawe više-glasnog i višeznakovnog teksta. Odmicati se, pomeriti seili udaqiti su znaåewa Handkeovog postupka koji naziva gla-golom entrücken. Taj postupak uzdiÿe na stepen naåela, i nadase da ãe „odmaknuãe od sveta dovesti do najboqeg od svih mo-guãih svetova". Ali tehnikom „odmaknuãa" pripovedaå nijekadar da uvek dobro vlada, pa je i to relativno nepouzdanoslonac. U najboqem sluåaju odmaknuãe je samo moguãe poputbleska u vrlo kratkom vremenskom periodu, ali ga faustovskinagon za sreãom u vršewu svog spisateqskog zadatka tera izreåi u reå, iz reåenice u reåenicu, iz stranice u stranicu,iz dela u delo da ga se drÿi kao svog najåvršãeg oslonca.

Kao suprotnost spisateqskom stvarawu stoji buka, near-tikulisani glasovni oblici åija haotiånost uznemiruje i ote-ÿava dovoðewe konotativnih elemenata u odreðeni estetskisistem. Åitaoca vodi na „Simpozijum o buci i šumovima", ušpanskoj niziji, gde je nekada bio rimski grad Numansija.Satiriåno se govori o svim merama bezbednosti koji pratevelike meðunarodne politiåke skupove, na kojima se i stvaradotiåna buka od koje nastaje ratna buka, „tutwawe u unutra-šwosti i buka u inostranstvu", i od koje ostaju „trajno ošte-ãeni". Suprotno globalnom sistemu buke stoje individualnizvuci koji se zatiåu u prirodi i koje vaqa pomno osluškiva-ti, kao što je udar leptirovih krila pri letu. Ni muzika ni-je dobra protivteÿa buci, jer, podseãa autor, zvucima Mocar-

222

ta i Šuberta zapoåeta je „strategija napada" na wegovu „ma-tiånu zemqu", tj. Srbiju koju i ovom prilikom izbegava da po-mene.

Pisac

Centralna tema Handkeovog opusa je jedno veliko JA. Umet-nik-pisac-ja je u centru svega. Kod Handkea je zaokupqenostsobom do te mere izraÿena, da se åitalac pita, ne dosadi lisamome autoru on sâm. Koji pisac ãe se usuditi da kaÿe: „Nepoznajem nikog ÿivog ko stvara tako åistu literaturu kaoja."?14 Handkeu je jedino dosadno, govori wegova proza, kada osebi ne piše, a åitalac neãe pred sobom imati Handkeovtekst, ako on sadrÿi nešto drugo do samoga Handkea. Buduãida je u Moravskoj noãi reå o retrospektivi, autor sopstvenilik s vremena na vreme preimenuje kao bi ocrtao faze stvara-wa, ugao posmatrawa, ali i delatnost iz koje se sve dâ pisati.

Pripovedawem tokom jedne noãi priziva se atmosferaHiqadu i jedne noãi, što štivu daje istoåwaåku dimenziju sobzirom i na mesto pripovedawa, ali isto tako, noã iziskujeod pripovedaåa, a ne pisca ili åitaoca napisanog, veãu ve-štinu u doåaravawu vidqivog sveta. Time se pisac lišavainstrumenta pisawa i vraãa iskonskom naåinu saopštavawakwiÿevnosti, tj. priåi, pa je, stoga, pravilnije podnaslovromana prevesti sa pripovest, a ne kako bi to shodno nemaå-koj reåi Erzählung, što znaåi pripovetka, priåa i pripovest.Odbijawe da to bude roman je vezano i za Handkeovu odbojnostprema graðanskom poreklu tog epskog oblika. U Handkeovojepskoj tvorevini nema ni traga od nekakvog razvojnog putaliånosti kako je to za generacije nemaåkih romansijera bioGeteov Vilhelm Majster. Svejedno, epska struktura Moravskenoãi jasno pokazuje sve odlike romana. Drugaåijeg, razume se.

Otuda ãe sveznajuãi pripovedaå oznaåiti pripovedni lik,koji pripoveda priåu pod nazivom „eksautor", koji s poåetkapripovedawa gowen svojom navikom vadi „pisaqku" da neštozabeleÿi, ali je ubrzo potom sklawa, jer ta alatka nije spoji-va sa delatnošãu pripovedaåa. Doslovce: „ostavio je pisa-we". Na kraju, priznaãe pripovedaå, da je „åitavog ÿivotapisao jednu kwigu tokom noãi" i da je ujutro potom nije bilo.Opåiwen magiånim pripovedawem, åitalac ãe mu poverovati.Jer neke stranice su pisane kao snoviðewa i kao „dnevnosnevawe" (Tagträume), kako je to govorio Frojd.

223

14 André Müller, Interview mit Peter Handke 1988. In: Die Zeit, 3. März 1989.

U poseti svojoj domovini Koruškoj, „abdicirani pisar"se priseãa svoga „samoodreðewa" koje se dogodilo kada je re-šio da postane pisac i kada ga je ta odluka razdelila od de-tiwstva. Uz studije prava Handke ãe ostvariti i kwiÿevnepokušaje sredinom šezdesetih (O smrti stranca), ako se izu-zme onaj mladalaåki, Pesnik ili pisac, iz 1958, da bi se ko-naåno opredelio za poziv pisca 1965. Priseãa se pri posetisvome koruškom selu da se latio pisawa upravo da bi pobe-dio „omraÿenu usmenost" kojoj se sada vraãa kao iskonskomobliku toboÿe pripovedawa. Nije se rukovodio pri tom nika-kvim tzv. „pritiskom stvarnosti", veã pisawem te stvarnostikakva je bila sada i tu, pa tako beleÿi da su goveda u prola-zu sa ispaše pored wegovog prozora ispuštala vetrove. Jošuvek je spreman da kao autor šokira åitaoca, samo što su sa-da ti „šokovi" lišeni svog prvobitnog efekta iznenaðewa.

Egocentriånost Handkeova nije slepo gledawe sebe, veãtraÿewe i prepoznavawe sebe u drugome i drugaåijem, pa jetime monotonija izbegnuta. Tako, u jednom baru u Siudad Ro-drigu, pokraj granice sa Portugalijom, pisac opaÿa starijeggospodina koji nadnet nad nekim spisima prelazi lupom pre-ko wih. I eto Handkeovog autoportreta: „Lupa, a ne zlatnoili pozlaãeno pero, je bilo wegov instrument." Najmawa sit-nica teksta je Handkeu bitna, opisi najmaweg dela tek omogu-ãavaju kod wega uspostavqawe i sagledavawe celine.

Handkeova biografija govori o dva velika izazova: ÿenii kwizi, i o svemu što zadovoqstvo ostvarene qubavi i na-pisane kwige prati, ali još više strahovima, frustracijamai posledicama neostvarene qubavi i gubqewe stvaralaåke mo-ãi. To ãe dovesti do spoznaje da je u dvostrukom smislu „ne-sposoban … pred wom, ÿenom, a tek u pravom smislu predsvojom laÿnom qubavi, kwigom". Otuda je razumqivo, da autorbira za svoj stvaralaåki kredo misao „Ja sam onaj koji odla-zi". I stvarno, Handkeova proza je proza putovawa, opisiva-wa zemaqa, mesta, šuma i insekata. U svemu uvek traÿeãi ivideãi sebe. Radikalni prikaz takvog nalaÿewa je i onaj veãpomenuti kada svoje telo opisuje kao geografsku kartu.

Pisac je kao umetnik više od svakog drugog umetnika ve-zan za materwi jezik kao presudno nacionalno obeleÿje, naj-više je u prilici da bude tzv. nacionalni autor. Taj statuspromišqa i pripovedaå Moravske noãi na proputovawu krozsvoju Austriju. Wegova zemqa se u jednom periodu wegovogstvaralaštva pretvorila u wegovog neprijateqa iako je on wuvoleo i bio spreman da je brani kao „nijedan drugi patrio-ta", ali ju je vremenom zaboravio, tako da se svoga detiwstvane seãa ni u snu. Seãa se sa stidom da je kao mladi autor bio

224

u prilici da bude predstavnik svoje zemqe. Ali zašto je pri-stao na tu ulogu, pita se autor sa balkanskim iskustvom. To jestoga, jer je tada verovao u postojawe drugih, potpuno drugaåi-jih nacija, a takav duhovni stav nije ništa do svest koju ima„seoski tupan", koji ne zna daqe od svoga sela.

Za Handkea je svakako teško da prihvati ulogu nacional-nog autora. Potiåe iz nacionalno mešovitog braka, otac ne-maåki vojnik, majka iz slovenaåko-koruške porodice, Koru-ška preteÿno slovenaåkim ÿivqem naseqena juÿna austrijskapokrajina sve do spornog referenduma iz 1920, kada se izmeðuJugoslavije i Austrije stanovništvo Koruške opredequje daweni juÿni delovi naseqeni upravo Slovencima pripadnuAustriji, a nemaåko-austrijsko stanovništvo potom iste teSlovence asimiluje, srcem i dušom je vezan za tradiciju par-tizanskog otpora Nemcima u Koruškoj, vezan je za Jugoslavijui Srbe kao nosioce otpora protiv Nemaca, kako ga on vidi.Kada bi pristao da bude nacionalni autor, Handke bi digao, usuštini, ruku na celokupno svoje stvaralaštvo i svoju liå-nost.

Najprikladnije ime za ulogu svoga putovawa kroz Evropunije „putnik, kruÿni putnik ili eks-autor" veã „putnik pe-šak" ili „kuãni autor". To je u potpunoj podudarnosti sa lu-pom kao sredstvom pisawa koju opaÿa u malom španskom seluu ruci jednog starijeg gospodina. Onaj ko putuje mora izblizada vidi kuda putuje. Putovati avionom za Handkea i nije puto-vawe. To je puko fiziåko savlaðivawe prostora koje ukidasvaku poetiånost prolaska kroz prostor i vreme. Avion je„samo stvarao varqivu predstavu da leti", u suštini „nije semicao sa mesta", iako se wime u tom trenutku leta na visokojvisini vazduhoplov kreãe brzinom od oko 800 kilometara nasat, što je sigurno petnaestak puta brÿe od kretawa porodin-skog autobusa iz koga moÿe da posmatra senku saputnika naoranici pored puta.

Handke ne imaginira samo svoga kritiåara u liku psa kaošto je to u sluåaju Marsela Rajh-Ranickog ili u liku Melhi-ora, kritiåara sebe samog, veã i svoga åitaoca u liku lepe de-vojke u vozu koja åita kwigu, i koja je, ispostavqa se, „wegovaåitateqka" zaåuðena da ga vidi pred sobom „od krvi i mesa".Iako trenutno nije åitala ništa wegovo, pripovedaå-pisacdoÿivqava devojku kao da åita wegovu kwigu. Takvu åitateqkuje kao pisac ÿeleo, jer apsolutno korespondira svojom „od-maknutošãu [Entrückung]" od svoje okoline. „Svoje åitaocecenim više od sebe samog." S pravom tvrdi pripovedaå-pi-sac, jer on u potpunosti postoji tek kroz wih. Trijada pi-sac—kwiga—åitalac daje tek zajedno åvrstu celinu postojawa

225

kwiÿevnosti. Devojka o svojim mladalaåkim ÿivotnim obave-zama priåa piscu i napomiwe da je åitawe je za wu „glavnipokretaå, motor i gorivo zajedno", iako potiåe iz porodice ukojoj niko ne åita. „Buku", dakle smetwu umetnosti, stvarajuroditeqi mlade åitateqke koju pripovedaå upoznaje, i koja mupriåa o svojim roditeqima koji vreme provode obavqajuãi„glupe, ali buåne poslove", ali nikako ne åitaju. Lepa duša,åitateqka koja sa kwigom tvori „celinu", zaqubqena je u dobaDostojevskog i Pitagore, ÿivi u Austriji, o kojoj pripove-daå-pisac ima predrasude i koje, oåigledno, treba da revidi-ra posle ovakvog susreta.

Po izlasku iz voza stvara se u pripovedawu povratnasprega. Pripovedani pripovedni pisac stvara od åitateqkenaknadno kwiÿevni lik i wenu „naknadnu sliku", zamišqa-juãi sebe kao slikara wenog portreta. Od we pravi sebe u we-nom uzrastu. Vidi je kako sa wegovim dedom koraåa stazamawegovog detiwstva po koruškim brdima u blizini Karavanki,ulazi u peãinu gde su se skrivali koruški partizani kojimaje pripovedaåev deda pripadao. Tako je u liku pisca ovaplo-ãen pored sadrÿaja kwige, kritiåara i åitalac koga pisacproizvodi u sebe samog. Više poigravawa literaturom jedvada je moguãe, a Handke se poigrava uÿivajuãi u tome.

Kroz åitavu kwigu Handke istiåe neposredno i na jednommestu eksplicitno razliku izmeðu „autora koje treba uzetiozbiqno" i wega. Dok ovi prvi pišu o tzv. vaÿnim temama sanaslovnih stranica novina i jure za medijski aktualizovanimtemama („sudbine, karakteri, akcije", dotle se on posveãujeopisu malih i jednostavnih stvari koje mu dolaze u vidokrug:„svitac, potok … kravqa balega", ali i bizarnosti poput ÿu-tog leptira koga opisuje dok „sere".

Otuda Handke nema nikakvo interesovawe za velike gra-dove, za grad uopšte. Iz broda Moravska noã pisac vodi åita-oca na putovawe po Evropi, u „metropole", kako bi napustioBalkan, ali tu neãe videti nijedan veliki grad, veã u najbo-qem sluåaju neko malo mesto, selo ili neku ruševinu. Stogai sledi posprdni opis Beåa, ali ne samoga grada, veã kao gra-da, u kome se pripovedaå redovno izgubi, i gde se obraãa pro-laznicima koji prepoznaju pisca i åude se kako je javna liå-nost mogla da zaluta, pa åak ni plan grada nije od pomoãi darazlikuje pozorište od Hofburga, a kada se bude našao u Ka-pucinerskoj kripti, gde su sahraweni Habzburgovci, pobeãiãe iz we, jer i nije ÿeleo u wu da ulazi, i konaåno „oslobo-ðen odahnuti ispred najobiånijeg kioska sa kobasicama". NiBeograd ne prolazi boqe u Moravskoj noãi. Od svega što bi sedalo opisati, Handke odabira Autobusku stanicu i dolaske i

226

odlaske autobusa na kojima uoåava, tipiåno za Handkea, od di-sawa zamagqena stakla iznutra i zamišqa predele kroz kojesu upravo pristigli autobusi prošli.

I u svom putovawu natrag iz Evrope u Porodin, na Mo-ravu, pripovedaå u autobusu zatiåe, kao što budistiåki sve-štenici „znaju" da vide inkarnaciju Bude u detetu, svoga na-slednika u spisateqskom poslu, što zakquåuje po „naåinu ka-ko ga je mladi åovek pogledao". To ãe biti „igraå podmlatka",„naslednik, ponavqaå, prenosilac vesti".

Melhior

Kao što je u zbrajawu svojih signifikantnih doÿivqajanašao za shodno da navede i premlaãivawe sopstvene supruge,kako bi predupredio moguãu zamerku zbog eventualnog preãut-kivawa, tako je Handke stvorio za potrebe samokritike likzvani Melhior (kraq svetlosti, jedan od trojice kraqeva kojidolaze na poklowewe Hristu), veã kako se to podrazumeva zajednog egocentriånog autora. Melhior je bio saputnik, pi-šåev alter ego, zaqubqenik u kwiÿevnost, ali se posle stva-rawa kwiÿevnih dela posvetio pisawu za novine. Handkepriznaje da se namuåio pri stvarawu jednog oponentnog likakoji iskaåe iz ritma pripovedawa i kritikuje „senzacionali-stiåko i izveštaåeno pisawe".15

Tako je najoštrija moguãa kritika dela izreåena u delusamom, jer ako veã neko treba i moÿe da kritikuje Handkeovog„pripovedaåa", onda je to sâm pripovedaå. Time je pokazana ipišåeva stvaralaåka zrelost, da jednostavno ne åeka na kri-tiku, jer ako veã opseÿnim epskim delom koje je svo posveãe-no liku i delu autorovom, indirektno stavqa do znawa: kwi-ÿevnost, to sam ja, onda sebi daje za pravo da bude i pontifexmaximus tom istom delu. Time nehotiåno svedoåi o jednomstawu u umetnosti koja je prevalila put od anonimnosti auto-ra i nepotrebnosti da se ovekoveåi potpisom na svome delu,do vremena kada je jastvo postalo centralna tema umetnostiiskazana, kao što je ovde primer, u radikalnom obliku nar-cisoidnog umetnika koji stoji pred åitaocem Moravske noãi.Koliko god se Handke uspiwao da bude samosvojan i ka sebiokrenut, toliko ostaje åedo svoga vremena, u kome omasovqenajedinka teÿi za nadoknadom uskraãene individualnosti pose-zeÿuãi pri tom upravo za delima koje nudi Handke. Imagi-narnom kritiåaru je pripao zadatak da atestira pripovedaåutzv. smrt umetnosti, što je pre metafiziåka nego stvarna

227

15 Stephan Sattler, n. d.

smrt. Dok se u gråkoj antiåkoj umetnosti rado pozajmqivalood drugog autora, što nije bilo sporno, jer bez tih kreativ-nih pozajmica bi umetnost osiromašila, dotle u zahuktalomvremenu umnoÿavawa umetniåkog dela, finansijsko-pravnihobaveza i ograniåewa, i nadasve izrazito individualistiåkognadmetawa, dijagnoza o smrti umetnosti se prihvata kao goto-va stvar. Upravo je vreme stvarawa Petera Handkea, vreme de-komponovawa i destrukcije, postmodernizma koji još donosiplodove, i kojem Handke daje veliki doprinos.

„Pesniåki jezik je mrtav …", kaÿe Melhior, u naletu sa-vetodavne retorike. Pesništvo je lišeno svetih stvari, nemaviše tabua, sve je veã viðeno u umetnosti, pa i kwiga „evrop-skog kruÿnog putovawa", veã je odavno napisana, åak i on,kritiåar, samo treba da ubaci imena likova i mesta, i sve jeveã gotovo. Originalnost više nije moguãa. A ono posledwešto je pripovedaå kao umetnik imao, bila je åast wegovog za-nimawa, pa i to je izgubio, jer se odluåio da „ÿivi na Balka-nu, i voli Balkan". Štampa kao masovna industrija reåi jemonopolisala jezik i potisnula kwiÿevnost izvan domašajaproseåno pismenog åoveka u wegovom slobodnom vremenu. „Je-dini vlasnici reåi i reåenica" sada slobodno mogu da ispu-wavaju wima novine, uverava pripovedaåa Melhior i tvrdi daje on „monstrum koji slavi jubilej". Wemu je pridodata auto-biografski autentiåna crta niskostrasnih poriva umetnikaÿeqnog slave koji ima funkciju ordinarnog ega, svojstvenogsvakom obiånom literati. On ismeva pripovedaåevo nastoja-we da artikuliše „primarnu bezjeziånost", kojom Handke po-kušava da rekonstruiše rudimentarne oblike verbalne komu-nikacije kao prajezika. Cereãi mu se u lice biãe mu dopušte-no da kaÿe da se pripovedaå u tragawu za duhom jezika i kwi-ÿevnosti pretvorio ne u „duh" nego u „avet". Ali i Handkeuÿiva u poigravawu sa svojim kritiåarima. Tako ãe ga fran-cuski filozof Alen Finkelkrot (Alain Fienkelkraut) kritiko-vati zbog poistoveãivawa bombardovawa Srbije sa holokau-stom, nazivajuãi ga „ideološkim monstrumom".16 Handke toprihvata i unosi u Moravsku noã, gde pripovedaå sebe naziva„monstrumom" kao što je to malopre uåinio i wegov liånikritiåar.

Pandan Melhioru je pripovedaå u prvom licu koji pri-poveda o sebi. Lik španskog pesnika Huana Lagoa Lagunasa(Juan Lago Lagunas) iz porušenog rimskog grada Numansije uŠpaniji. Lokalni pesnik i pisac Lagunas, koji nikada nije

228

16 www.spiegel.de/kultur/literatur. 01. 04. 1999.

napustio zidine grada u kome ÿivi i koji nikada nije bio sanekom ÿenom, iako piše qubavnu poeziju, voleo je jedino svo-ju majku koja ga smešta u ludnicu. Španski pisac je izgubiootaxbinu, koja je imala ime, i dospeo u vreme kada više ni-šta imena nema. Sirov talenat, slaba psiha i nesposobnostda se izdrÿi pritisak ÿivota dovode Lagunasa da zavija zajed-no sa pristiglim psom, i da ga u tom zavijawu nadjaåa, tako daovaj umukne. Nadvladati psa u zavijawu, znaåi u Handkeovojsimbolici, videãemo uskoro, biti glupqi od kwiÿevnog kri-tiåara ovaploãenog u psu. Svi su u pesmama Lagunasovim pre-poznavali gubitak otaxbine i vreme buduãe i prošlo koje jeon prokliwao. Pesniåki poziv, poruka je, nije nimalo lak, iu trezvenom pijanstvu, u kome pesniåka umetnost nastaje — go-sti broda Moravska noã piju vino — lako se moÿe ostati bezmoguãnosti povratka u trezvenu stvarnost. Najzavodnije je bi-ti patriotski i qubavni pesnik, a da se otaxbina, koju su uovom sluåaju porušili Rimqani, i qubav nikada nisu ni vi-deli ni osetili.

Velika posveãenost jeziku, pojedinim reåima i glasovi-ma u Handkeovoj jeziåkoj umetnosti pretpostavqa kod åitaocasenzibilitet za jeziåki minimalizam. Snaÿna jezikotvorbe-nost i umetnost poigravawa reåima odvratiãe åitaoca ÿeq-nog pripovedawa kojim dominira radwa. Stoga ãe Handke do-slovce reãi, da za razliku od Hajnriha fon Klajsta ili nekogiz ameriåke škole, ne moÿe odmah da poåne in medias res. Lo-giåno. Jer bi ga direktni poåetak jedne pripovedne linijeobavezao da na woj istraje i ne skreãe u istraÿivawe jezikakao stvarne slike nespoznatqivosti sveta. Kada bi pripove-dao kao Klajst ili kao Tomas Man, koga nikako ne voli,17 åi-tava Handkeova poetika bi se urušila. Iako su sva trojicaautori duboko sadrÿajne proze, Handke veã u ravni jezika te-matizuje one probleme do kojih druga dvojica dolaze pripove-dawem radwe. Stoga ima u nemaåkom govornom podruåju aka-demski obrazovanih åitalaca koji na pomen Handkea odmahujuglavom i jednostavno kaÿu: Handke. Wega ne volim. Naåin ka-ko piše je teÿak i dosadan. Ko to kaÿe, nema afinitet premapoeziji.

Ÿena

Veoma åesto ponavqani lajtmotiv Moravske noãi je tajan-stvena lepa ÿena na brodu åije se nemo prisustvo opisuje

229

17 André Müller, Interview mit Peter Handke 1988. In: Die Zeit, 3. März1989. Inaåe, i Andre Miler je kao i Handke iz mešovitog braka i dete rata.Roðen je 1946. u nemaåkom Brandenburgu od majke Austrijanke i oca francu-skog vojnika.

sporadiåno i koja se provlaåi kroz kazivawa. U veã pomenutojatmosferi pripovedawa nalik onoj iz Hiqadu i jedne noãi,bezimena ÿena lišena je pripovedaåke funkcije koju u ori-jentalnoj zbirci ima Šeherezada. Ona ima naizgled jedno-stavnu ulogu kao ÿena åija se lepota i dobrota samo naznaåa-vaju, isto kao i wena „ekonomska i tehniåka" uloga. Ali,ubrzo se ispostavqa da je „nepoznata ÿena" osnov svih priåai putovawa, da nije „wegov smrtni neprijateq", veã da je onakoja pripovedaåa spasava, ali wen lik ostaje u tami najin-timnije sfere koji upotpuwuje magiåno kazivawe, u kome po-stavqawe i vaspostavqawe slike kao predstave ima vaÿnijuulogu od pripovedane radwe. Privatnost se oseãa i u delu gdese pripovedaå nosi mišqu da ubije „ÿenu" koja ga sve te go-dine prati i ne da mu da bude slobodan.

Uloga stvaraoca umetniåkog dela za Handkea nije ni naj-mawe sakralna kategorija. Tako pripovedaå na kruÿnom puto-vawu poseãuje ostrvo Krk pod nazivom Kordura, gde je napisao1964. prvi roman, Stršqeni, i upoznao prvu qubav, i gde je iprema devojci koju je voleo i prema kwizi koju je pisao po-stao „prevarant" i „folirant", što je još jedan Handkeov na-ziv za pisca i wegovu ulogu u umetnosti. Pošto pisac u svo-jim prevarama kao konaånom rezultatu svoga spisataqskog po-sla, krivotvori åiwenice koje polaÿe na oltar slave.

Iznenada se ukazuje pomenuta devojka kao prosjakiwa is-pred crkve, i jedino po jednoj bori na licu ju je prepoznao dabi se na trenutak ukazala u svoj mladalaåkoj lepoti. Od vreme-na kada se „upustila sa muškarcima" poåiwe da se zatiåe uluåkim kråmama, dok mlaðani pisac krišom od wenog pogle-da pravi beleške.

Motiv ÿene je ujedno i dobro poznato jadikovawe umet-nika od kada se upustio u umetniåko stvarawe i konkurentskutrku izmeðu biološkog i kreatorskog ja, koje jedno drugo spu-tavaju i recipijentima umetnosti daruju niz biografskih zgo-da i åini toliko puta rabqenu okosnicu umetniåkih dela.Åitavo Kafkino stvarawe je dobrim delom jedna jadikovka zavoqenom ÿenom i ujedno odbijawa da bude sa wom jer to naru-šava stvaralaåki proces. Handke je, po tom pitawu, Kafkinlegitimni naslednik. I on jadikuje da kao pisac nema pravoda istovremeno bude sa nekom ÿenom. On je privid, samo op-sena i voleãi wega, ÿena to zapravo i ne åini, kao što to nemoÿe iz razloga samospoznaje da åini sa wom. „On nije smeonijednoj ÿeni da bude muškarac", zakquåiãe na kraju takvograzmišqawa. Nije åudo što su Handkeu glumice bile opsesi-ja i qubavnice. Objasniãe da je to stoga, što ÿenama najviše

230

odgovara taj poziv, koji ujedno ukida ono što mu kod wih sme-ta — wihovu telesnost.18

Ne bi li pojaåao ubedqivost i iskrenost Moravske noãi,Handke ubacuje i jednu autobiografsku scenu koja se åesto po-miwala u vreme medijske hajke povodom objavqivawa Pravde zaSrbiju, kada je pretukao svoju tadašwu ÿivotnu saputnicu, au-strijsku glumicu Mari Kolben (Marie Colbin). Time je mogu-ãim kritiåarima nedovoqne verodostojnosti autobiografskogu delu izbio oruÿje iz ruku i sâm opisao nemili dogaðaj. Dali se on stvarno dogodio? Za sada, postoje javna optuÿba ipriznawe u kwiÿevnom obliku. To je ta istina o kojoj Handkespoåetka i govori, kada definiše autobiografsko i kwi-ÿevno.

Naime, u vreme najÿešãih medijskih napada na Handkea,Kolbenova je objavila maja 1996. izjavu u kojoj optuÿuje Hand-kea da „nije mirotvorac" veã da podstiåe „jednostranošãu,nepopustqivošãu, pomamom za vlašãu i egomanijom" naoru-ÿavawe i time i ratove, a kao dokaz tome navela da još „åujekako joj glava udara o kameni pod" i „oseãa planinarsku ci-pelu ispod pojasa i udar pesnice u lice".19 U Moravskoj noãito izgleda, izmeðu ostalog, ovako: „Åak i kada se stropošta-la, nije mogao da prestane, gazio ju je, i bilo mu je svejednogde". Sutradan sledi zakletva, kojom se kratko definiše am-bivalentan odnos izmeðu nemoguãnosti ÿene i moguãnostikwige: „Nikada više jedna ÿena. Nikada više jedna kwiga."U odnosu prema ÿenama pripovedaå ne iskquåuje paradoksal-nost. Ÿena koja ga uhodi åitavog ÿivota, nije ÿena wegovogÿivota. To je jedna druga. Za wom kao da gori od ÿeði.

I kada se pripovedna i pripovedana noã budu primaklekraju, pripovedaå ãe posegnuti da zagrli ÿenu koja je nepre-stano bila tu zbog wega. I kada se budu zagrlili „kao što senijedan par nikada zagrlio nije" i kada se postavi pitawe„Qubav?", pripovedaå ãe shvatiti da te ÿene nema, da ona po-stoji, ali izvan sna i da ne pripada wemu. Bol koji nastajetakvim saznawem dovodi i do osnovne spoznaje kao naravouåe-nija pripovedawa: „Konaåno je bio razdvojen". Kreator je po-kušao da zagrli tvorevinu svoje imaginacije. Toliko je u wui sam poverovao kao ptica koja pokušava da izleti kroz na-slikani otvoreni prozor. Samohvali nema kraja. Ali noã kao

231

18 André Müller, n. d.19 Tiroler Tageszeitung Online, 21. Mai 1999. Mari Kolben snimila je

1985. jednoåasovni televizijski film Bolest smrti (La Maladie de la Mort)prema tekstu Margerit Diras (Marguerite Duras), a reÿirao ga je sam PeterHandke.

carstvo imaginacije uzmiåe pred realnostima svetlosti danai voqene osobe nema. Ništa lepše kao kompliment kreaciji,ništa strašnije za kreatora.

Pas

Ko je taj pas? Svojevremeno je Handke u Poruci planineSend-Viktoar (1980) opisao, što je i sam priznao, glasovitognemaåkog kritiåara Marsela Rajh-Ranickog (Marcel Reich-Ra-nicki), koji je znao da bude veoma oštar prema Handkeu, kaopsa („Potom je stajao preteãi mirno i paÿqivo i dugo åitaou mome licu, ali pak samo traÿeãi znake straha i slabo-sti.").20 Prikazivawe kritiåara kao psa, naroåito kada se tu-maåi Moravska noã, moÿe da zavede i da se u svakom opisu psau romanu odmah pomisli na kritiåara. Vaqa pogledati.

Prvi pas koji se javqa dat je u sceni posete grobqu auto-busom. U povratku sa grobqa pored autobusa tråi pas koji jesprejom obojen u boje drÿavne zastave, pa ga iz samilosti ioseãawa nacionalnog ponosa, putnici uzimaju u autobus. Hand-ke ne kaÿe ko je obojio psa, niti da je pas obojen u boje srpskezastave. Upuãeni u politiåke konflikte i oruÿane sukobe naKosovu od posle Drugog svetskog rata naovamo znaju da suŠiptari rado koristili ÿivotiwe za nipodaštavawe drÿav-nih simbola. Tako je tokom demonstracija 1981. na Kosovu re-dovno psima ili magarcima bila vezivana Titova slika, i ta-kva ÿivotiwa puštana pazarnim danom meðu svet.

Naredno pomiwawe psa sledi na ostrvu Korduri, gde pasåita glasom devojke pripovedaåu tekst sa kamene ploåe, kojigovori o pripovedaåevoj prvoj qubavi i optuÿuje ga da je odwega abortirala. Pas poprima veliåinu teleta i prati ga uNumansiji, Španiji, podseãa pripovedaåa ponovo na psa izPorodina i stoji, prema opisu veliåine doge i zavijawem po-put vuka, u direktnoj vezi sa psom-kritiåarem iz Poruke pla-nine Send-Viktoar. Da bi se odmah potom pas našao u jednomxipu na zadwem sedištu.

U jednoj fantazmagoriånoj sceni, gde je reå o toponimi-ma, kwiÿevnim likovima i politiåarima izmewenih imena,pomiwe se i pas koji odjedared zalaje. Politiåarima je Hand-ke izmenio imena i svrstava ih u red sa Kju-Kluks-Klanom,Xingis Kanom, Karlom fom Bruk, Gringo Bušom, Papom Be-nedetom, Josipom Fišermenom, Magdalenom Ganchel, Ber-nhard-Hinrihom Glikskrautom, Osimom Vajhzonom i A. Hi-

232

20 Peter Handke, Die Lehre der Sainte-Victorie. Frankfurt am Main 1984, 46.Handke je priznao da je Rajh-Ranickog prikazao kao psa u: André Müller, n. d.

tlerom, a reå je, zapravo, o sledeãim politiåkim liånostima:Carla Del Ponte, George Bush, Papa Benedetto, Joseph Fischer,Madeleine Albright, Bernard-Henri Lévy + Alien Fienkelkraut, ve-rovatno Osama bin Laden, i A.[dolf] Hitler. Svi u originalunavedeni su na ovaj ili onaj naåin uåestvovali, ili premaautorovom mišqewu uåestvovali u politiåkom tj. vojnom na-siqu prema Jugoslaviji i Srbiji tokom politiåke krize deve-desetih godina dvadesetog veka.

Drugom prilikom, tokom putovawa kroz Austriju, pripo-vedaå se seãa psa iz Porodina, koji se na trenutak javqa u vi-du gavrana.

Pripovedaå poseãuje austrijskog pisca Ferdinanda Raj-munda (Ferdinand Raimund), koji je pokušao samoubistvo puca-wem u usta, jer je mislio da je pas koji ga je ugrizao besan, aliHandke navodi da je Rajmund to uåinio zbog ÿene. Neposrednoposle pokušaja samoubistva, Rajmund je preminuo.

Pri poseti rodnoga sela Stara Vas u Koruškoj (opet sa-markandski sled vokala a-a-a), pripovedaåu tråi u susret paskoji mu se obradovao, ali taj pas nije onaj preteãi zlokobni,veã privrÿena domaãa ÿivotiwa koja ne personifikuje ni-kog. Pripovedaå se seãa kuãnog psa koji je nekada mirno le-ÿao pored wegovih nogu.

Sekunda

Pripovedawe koje radwu stavqa u drugi red, pa åak ividno zapostavqa, potrebuje i veoma kratku jedinicu vreme-na koju pripoveda. Xojsovska razvuåenost, a Handke je pomnoprouåavao Uliksa, pripovedano vreme kod Handkea je defini-sano kao sekunda, zapravo kao ono vreme potrebno da filmskigledalac u dovoqnoj meri uoåi za daqe praãewe filma bitnaobeleÿja scene. Sekundu, dakle, Handke koristi u prenesenomsmislu vremenskog odreðewa. Neki put je wen sinonim reå„trenutak". Sekundom se operiše kroz åitavu pripovest kaokquånom jedinicom ne za merewe vremena, veã za registrova-we promene stawa. Sekunda je i vreme opaÿawa jedne pojedi-naåne slike, pa kako Handke reða sliku za slikom i insisti-ra na osmatrawu i opaÿawu, tako je i sekunda tome primerenavremenska jedinica.

Veã je navedena scena kada putnici autobusa kojim pose-ãuju bivše grobqe kreãu natrag, i kada dete „iz neprijateq-skog naroda" oseãa griÿu savesti i sramotu koja je naneta po-setiocima i wihovim mrtvima, te stoga nije u stawu da uzvra-ti mahawe jednoj ÿeni iz odlazeãeg autobusa istovetnim maha-wem ruke, veã suprotno normalnoj reakciji komunicirawa,

233

samo na kratko, „za jednu drhtavu sekundu" trgne prstom šakebez podizawa ruke. Potpuno je besmisleno svako daqe opisi-vawe. Taj detaq, ta „sekunda" kod Handkea zamewuje straniceopisa, kao što i dobra fotografija ne potrebuje tekst.

U „trajawu od jedne sekunde" vaskrsava svo seãawe na li-cu lepe devojke sa mora, kao „svojevremeno, wenovremeno, obo-vremeno, blago i puno izazovne qupkosti". Sve što bi mogloda ima prizvuk romantiånog, plaåevnog, a time umetniåki ba-nalnog, odbacuje se i zajedniåki doÿivqaj svodi na nekolikoreåi åija znaåewa mogu da stanu u deliã vremena zvani sekun-da. I u jednoj „istoj toj sekundi" ãe se pripovedaå obrušitina ÿenu kojoj je otvorio vrata, udarajuãi je kao što „nikogadotle nije tako tukao". Ÿenu koja ga åitavog ÿivota progawa,svoju „neprijateqicu", ugledaãe u „sekundi", u kojoj ãe i po-put „muwe, bleštavo i jasno" spoznati da je reå o dugogodi-šwoj „progoniteqici".

Meriti vreme pripovedawa u sekundama ne znaåi ni nakoji naåin zagovarati brzi tempo ÿivqewa, kaÿe autorov pri-povedaå u trenutku kada avion u kome se nalazi opisuje krugnad Beåom, gde treba da sleti. Pred sletawe, pri usporavawuleta, pripovedaå ãe se osetiti „vraãenim u vreme", biãe po-novo „zabravqen" u „uroðeni sistem, tokom jedne jedine se-kunde, koja dušu ponovo åini zdravom".

U poseti Ferdinandu Rajmundu, saznaãe pripovedaå odsvoga austrijskog kolege po peru, na pitawe da li se još mogupriåati bajke o sreãi i zadovoqstvu, da to nije moguãe, ili unajboqem sluåaju samo u deliãima koji „traju jednu sekundu".Uz svu atmosferu Hiqadu i jedne noãi, Moravska noã je wenasuprotnost u pripovedaåkoj strukturi. Dok tamo Šeherezadapreÿivqava zahvaqujuãi veštini i pre svega trajawu pripo-vedawa, ovde pripovedawe ima uspeh jedino ako je pripovedaåkadar da se liši klišea i pripoveda pripovedawe kao krunupripovedaåkog umeãa. Ono što bi Šeherezadu koštalo glaveodmah, ovde åini okosnicu pripovedaåke egzistencije, ali iåini ga bitno razliåitim od konkurencije kojoj je upravoŠeherezada uzor.

Posle godina putovawa pripovedaå se obreo kod svogapolubrata na selu, ali ga ovaj ne prepoznaje, pa razmišqa ka-ko da mu stavi do znawa o kome je reå. Svakako, bilo bi po-grešno da mu pokaÿe neku ispravu, jer bi to „uništilo se-kundu ponovnog viðewa posle dugih godina" i „preko te se-kunde daqe åak i åitavo poglavqe ponovnog viðewa". Donosiodluku da polubrata podseti na povratak majåinog brata, kojise identifikovao buånim metlawem dvorišta usred noãi, paje razbudio sve ukuãane. Pripovedaå se laãa metle i poåiwe

234

da metla, posle åega dolazi do prepoznavawa. Antiåki motivje jasno ponovqen. Odisej nikome ne kazuje ko je, veã proscerasteruje umeãem i svima biva jasno da to moÿe da bude samoOdisej. Sve godine, dakle, odvojenosti mogu se upropastitijednom sekundom nesmotrenog pokušaja pogrešnog prepozna-vawa.

13. poglavqe

Moravska noã je zamišqena kao svoðewe pripovedaåkograåuna od prvih dana i prvih stranica pripovedawa, a svoðe-we pripovedaåkog raåuna same Moravske noãi je weno posled-we, 13. poglavqe. Svitawe ãe ukinuti noãno pripovedawe isve što je tokom noãi snaga naracije i imaginacije stvarala,pripovedaå ãe konaåno biti „razdvojen". Nestao je i „pas ko-ji juri za autobusom", nije se ostvario ni zamišqeni krajdruÿewa prijateqa i poznanika na brodu kojim je trebalo daotplove Dunavom do Crnog mora. Nestalo je i broda Moravskanoã, koji se skvråio u åun (misli na Voÿwi åuwem ili Komadza film o ratu, 1999), åun je potonuo, Morava je presušila, aPorodin više nije bio enklava. Zar to nije bilo tutwaweprigradskih vozova, a ne divqa buka autoputa, pita se pripo-vedaå. Pri tome se misli na parisko predgraðe Šavil (Cha-ville), gde Handke ÿivi i kroz koje prolaze prigradski vozovi.

Javqa se treãi od tri anðela kojih ima u delu: anðeo åu-var koji ga prati na Balkanu, anðeo upozorewa i anðeo spoko-ja, i pripovedaå dolazi do zakquåka åitave pripovesti: „To jeto. I to je to", što je zapravo stih pesme Hajde da se volimoiz istoimenog filma pevaåice Lepe Brene (zapravo FahretaJahiã-Ÿivojinoviã). Citati iz zabavne muzike su kod Hand-kea opšte mesto. Filozofija, estetika, etika, politika, ras-prava o umetnost sa svojim naåelima i idealima ne privlaåeHandkea, niti su na bilo koji naåin uzor kome u delu teÿi.Upravo jedan lako pevqiv stih, a najåešãe je to naslov pesme,kao gore citirane Apaåi, mogu stoga da iskaÿu bit wegovekwiÿevne zamisli. Lepa Brena nije ovde sluåajno citirana.Em se uklapa u pripovedawe, em se sama pevaåica zalagalasvojim projugoslovenskim sadrÿajem pesama za opstanak Jugo-slavije.

Napuštajuãi Balkan, pripovedaå ostaje veran svojim po-gledima na svet, da je sve isto u svojoj razliåitosti koju trebapoštovati. Svega što je opisao na Balkanu ima i u Evropi.Ništa mawe Evropa nije Balkan, niti je Balkan nešto višeod Evrope.

235

I kada bude svoje celonoãno pripovedawe priveo kraju,daãe pripovedaå setan opis „kosog sijawa kroz oblake" i re-ãi za wega da je to „kojiput bio ÿivot", i neka „ti budeš sinsvoje sekunde" i neka „sekunda bude tvoj dah". Kosmiåka slikastvarawa sveta, kao prvi åin u kome se razdvajaju tama i noã,i ÿivot jedinke koji spram trajawa sveta nalikuje jednoj se-kundi je Handkeovo mirewe sa filozofskim prevazilaÿewemsvega što je prethodno bilo izneto kao problem trošnog åo-vekovog obitavawa na Zemqi. I upravo ta zastrašujuãe brzaprolaznost pojedinaånog ÿivota Handkeu daje za pravo da pri-povedawe izlaÿe u „sekundama".

I upravo na tom mestu, posle više od 550 stranica pri-povedaå je na ciqu: „Konaåno je razdvojen." Pripovedaå je is-priåao pripovest o pripovedaåu i oslobodio se pripovedaåe-ve priåe, ali i sebe samog pretvorio u priåu — i na kraju,razdvojio sebe, u autora i pripovedaåa, ali i sebe od priåe.Handkeova stara teza o prikazivawu „unutarweg sveta spoq-weg sveta", pervertirawe sadrÿaja i pokazivawe wegove uslo-ÿenosti sprovedeno je i ovoga puta konsekventno na samomesebi, tj. na sopstvenom delu i sopstvenoj liånosti, ako kodwega izmeðu ta dva, videli smo, i ima razlike.

Handke je Moravsku noã pisao, da podsetimo, u 65. godi-ni, i to po principima svog programskog teksta Ja sam sta-novnik kule od slonovaåe iz 1967: „Kwiÿevnost je za mene dugovremena bila sredstvo da o sebi steknem, ako ne jasnu, ondajasniju predstavu. … Stvarnost kwiÿevnosti mi je skrenulapaÿwu na stvarnu stvarnost. Ona mi je razjasnila mene samogi ono, što se oko mene dogaða."21 Moravskom noãi je dokazao daje tim naåelima ostao veran u svome stvaralaštvu skoro višeod åetiri decenije.

236

21 Peter Handke, Ich bin ein Bewohner des Elfenbeinturms, Frankfurt am Ma-in 1972, 19.

TOMISLAV BEKIÃ

HERMAN VENDEL I WEGOVA POSREDNIÅKAULOGA IZMEÐU NAS I NEMACA

U prelomnim trenucima svoje novije istorije srpski na-rod je u dva maha meðu Nemcima imao izuzetne tumaåe i zatoå-nike svojih interesa, koji su svojom razgranatom delatnošãuu velikoj meri doprineli wegovoj nacionalnoj i kulturnojafirmaciji u nemaåkom i evropskom kulturnom prostoru. Udvadesetim godinama 19. stoleãa, kada se, zahvaqujuãi znatnombroju prevodilaca naših narodnih pesama (Talfj, Grim, Ve-seli, Gerhard, Gete) åak moÿe govoriti o „srpskom periodu" unemaåkom romantizmu,1 to su bili pre svega filolog JakobGrim i istoriåar Leopold fon Ranke, koji su svojim spisimasrpski narod uveli u Evropu kao narod koji poseduje svojuosobenu nacionalnu kulturu i nacionalnu istoriju.2 Sto go-dina kasnije, tokom dvadesetih godina 20. veka, ponovo se ja-vqaju dva Nemca — filolog i slavista Gerhard Gezeman i pu-blicista i istoriåar Herman Vendel — koji su se svojom na-uånom i publicistiåkom delatnošãu neumorno zalagali za

237

1 Dr. Ljubomir Ognjanov, Die Volkslieder der Balkanslaven und ihre Überset-zungen in deutscher Sprache. Berlin 1941, 73.

2 O Jakobu Grimu i wegovim zaslugama za našu kulturu vid. pre svegatemeqne kwige Miqana Mojaševiãa: Jakob Grim i srpska narodna kwiÿev-nost. Kwiÿevnoteorijske i poetološke osnove. SANU. Posebna izdawa, kw.¤£¡¡¡. Odeqewe jezika i kwiÿevnosti, kw. 34. Beograd 1983. i Jakob Grim.Prilog istoriji filologije i nemaåko-srpskih kulturnih veza. SANU. Posebnaizdawa, kw. ¤SHHH¡. Odeqewe jezika i kwiÿevnosti, kw. 48. Beograd 1995;zatim O dvestagodišwici Jakoba Grima. Zbornik radova sa nauånog skupa odr-ÿanog od 12. do 14. novembra 1985. SANU. Nauåni skupovi, kw. H¡. Odeqewejezika i kwiÿevnosti, kw. 8. Beograd 1988. — O Leopoldu fon Rankeu vid.Nikola Radojåiã, Rankeova nova koncepcija srpske istorije. Pogovor uz izda-we Leopold Ranke, Srpska revolucija. Preveo Ogwan Radoviã. SKZ, Beograd1965; Andrej Mitroviã, Leopold Ranke i srpska revolucija.

afirmaciju upravo utemeqene jugoslovenske drÿavne zajedni-ce i wene kulture. Wihovom delovawu i wihovim zaslugamaodata su, prirodno, s naše strane odreðena priznawa, pa suse Jakob Grim i Leopold fon Ranke nalazili meðu prvimstrancima koje je Društvo srpske slovesnosti 1849. izabraloza svoje ålanove, te oni danas predstavqaju gotovo nerazluåi-vi sastavni deo naše nacionalne i kulturne istorije. Pri-znawa su, dakako, odata i Gerhardu Gezemanu i Hermanu Ven-delu: obojicu je Matica srpska izabrala za svoje poåasne åla-nove, a Hermanu Vendelu je uz to 1929. ukazano posebno pri-znawe izborom i proglašewem za poåasnog doktora Beograd-skog univerziteta.

Meðutim, ako su imena Jakoba Grima i Leopolda fonRankea danas nezaobilazna u razmatrawu naše novije istori-je, imena i zasluge Gerharda Gezemana, utemeqivaåa modernejugoslavistike kod Nemaca, i Hermana Vendela, autora desetkwiga i gotovo nepreglednog broja napisa i ålanaka o namapo raznim nemaåkim uglednim glasilima, gotovo da su potpu-no pali u zaborav. Ako se za Gerharda Gezemana u posledwevreme probudilo interesovawe, pre svega za onaj deo wegovognauånog rada koji je posveãen istraÿivawu našeg narodnogstvaralaštva,3 za Hermana Vendela se to ne bi moglo reãi,buduãi da je repro-izdawe wegovog kapitalnog dela Borba Ju-goslovena za slobodu i jedinstvo, objavqeno pre nekoliko godi-na, ostalo gotovo sasvim nezapaÿeno, što samo na svoj naåinpotvrðuje utisak da se u našem javnom i kulturnom ÿivotu,sticajem niza okolnosti, izgubila svest o znaåaju i zaslugamaove izuzetno znaåajne liånosti4 za našu kulturu u razdobquizmeðu dva svetska rata. Još neobiånije deluje åiwenica da jeHerman Vendel, koji bi upravo danas svojim spisima mogao dadoprinese prevazilaÿewu odreðenih pogubnih zabluda, gotovopotpuno pao u zaborav u nemaåkom kulturnom prostoru.

238

3 Tako je u kwizi Ka poetici narodnog pesništva. Strana kritika o našoj na-rodnoj poeziji. Prosveta, Beograd 1984. koju je priredio Svetozar Koqeviã, od-lomkom iz jedne veãe studije zastupqen i Gerhard Gezeman. Iste godine se uizdawu SKZ pojavilo delo G. Gezeman, Sa srpskom vojskom kroz Albaniju 1915—1916. u prevodu Radosava Medenice, koji je i autor jezgrovitog pogovora u ko-jem daje celovit pregled Gezemanovog jugoslavistiåkog stvaralaštva. — U po-sledwe vreme objavqena su tri Gezemanova dela, i to: Studije o juÿnosloven-skoj narodnoj epici. Izbor, prevod i pogovor Tomislav Bekiã. Zavod za uxbe-nike i nastavna sredstva, Vukova zaduÿbina, Matica srpska. Beograd — NoviSad 2002; Crnogorski åovjek. Prilog kwiÿevnoj istoriji i karakterologiji pa-trijarhalnosti. Preveo Tomislav Bekiã. CID, Podgorica 2003. i Priåe izzasede. Priredio i preveo Tomislav Bekiã. Vršac 2004. — U štampi je iz-bor Gezemanovih radova pod naslovom Studije iz kulturne sociologije Balka-na kod beogradskog izdavaåa Equilibrium.

U nemaåkom kulturnom prostoru, naime, objavqen je to-kom devedesetih godina prošlog veka zamašan broj kwiga ra-znih autora, posveãenih dramatiånim zbivawima u našoj ze-mqi. Bezmalo svi ti autori mawih i veãih dela, novinari ipublicisti, i poneki istoriåari od struke, nastupaju sa am-bicijom da se širokoj javnosti predstave kao poznavaoci jugo-slovenskih, posebno srpskih problema, što je, prirodno, podra-zumevalo da se oslawaju na veã postojeãu nemaåku literaturu,odnosno da su upoznati sa doprinosom nemaåke istoriogra-fije, slavistike, folkloristike, etnografije itd., prouåava-wu istorije i kulture juÿnoslovenskih naroda, a u tom sklopui srpske nacionalne istorije i kulture.5 Meðutim, izuzetnose retko dešava da se ti autori pozivaju ili oslawaju na veãstandardnu nemaåku literaturu iz delokruga istraÿivawa ju-goslovenske problematike. To posebno pada u oåi, kada je reåo srpskoj istoriji 19. veka, gde je klasiåno delo Leopoldafon Rankea Srpska revolucija nezaobilazno, a pogotovo kada jereå o srpskoj i juÿnoslovenskoj problematici s poåetka 20.veka, gde je publicista i istoriåar Herman Vendel svojimbrojnim spisima i kwigama posveãenim koliko srpskim to-liko i jugoslovenskim stvarima s pravom uÿivao glas jednogod najboqih znalaca novije juÿnoslovenske istorije.

Preãutkivawe ili zaobilaÿewe Hermana Vendela od stra-ne savremenih nemaåkih istoriåara i publicista, koji ma-hom u mawe ili više utemeqenom istorijskom osvrtu nastojeistorijski da objasne dramatiåna i tragiåna zbivawa u vezi

239

4 Vid. Zoran Konstantinoviã, Zur Diachronie und Synchronie der Garma-no-Slavica: Wendel-Gesemann-Matl-Schmaus. Anzeiger für slavische Philologie. Bd.IX, 1, 1977, 171—185.

5 Ukazaãemo samo na nekoliko autora koji su se u nemaåkom javnom mwe-wu svojim napisima u uticajnim dnevnim glasilima i svojim kwigama „pro-filisali" kao eksperti za „jugoslovensku problematiku": Dorothea Razumow-sky, Chaos Jugoslawien. Historische Ursachen, Hintergründe, Perspektiven. München1991; Mihaela Wimmer, Stefan Braun, Joachim Spiering, Brennpunkt Jugoslawien.Der Vielvölkerstaat in der Krise. Hintergründe-Geschichte-Analysen. München 1991;Imanuel Geiss, Der Jugoslawienkrieg. Frankfurt/M. 1993; M. W. Weithmann, Krie-senherd Balkan. Ursprung und Hintergründe des aktuellen Konflikts. München 1993;Thomas Brey, Die Logik des Wahnsinns. Jugoslawien. Von Tätern und Opfern. Wien1993; Wolfgang Libal, Die Serben. Blüte, Wahn und Katastrophe. Wien 1996; Vik-tor Meier, Wie Jugoslawien verspielt wurde. München 1996. — Kako sami naslovipojedinih kwiga govore, autori nastoje da „jugoslovensku dramu" objasne izistorijske perspektive, odnosno da ukaÿu na izvorišta i korene dramatiå-nih zbivawa u istorijskoj prošlosti jugoslovenskih naroda, a pre svega srp-skog naroda. Meðutim, nijedan autor, åak ni jedan tako ugledni istoriåar kaošto je Imanuel Gajs, nijednom reåju ne pomiwe Hermana Vendela, iako morada su mu poznati wegovi radovi u vezi sa istraÿivawem uzroka i krivice zaizbijawe Prvog svetskog rata, buduãi da se upravo I. Gajs posebno bavio tomproblematikom.

sa procesom razbijawa i raspada Jugoslavije,6 toliko je upa-dqivo da veã sama ta åiwenica, kao i naš nemaran odnosprema wemu, predstavqa dovoqan razlog da se u glavnim obri-sima predoåi wegovo srazmerno bogato i raznorodno publi-cistiåko i istorijsko delo. Sasvim je razumqivo da ãemo sepri tome usredsrediti na onaj deo wegovog publicistiåkograda koji se odnosi na juÿnoslovensku tematiku, kako bismona taj naåin podsetili na wegove zasluge i ujedno ukazali napotrebu temeqnog razmatrawa wegovog mesta u istoriji ne-maåko-juÿnoslovenskih, odnosno nemaåko-srpskih kulturnihveza i odnosa.7

Kada je Herman Vendel oktobra 1936. godine iznenadaumro u 52. godini ÿivota kao emigrant u Parizu, gotovo danije bilo naših novina i znaåajnijih kulturnih, kwiÿevnihi nauånih glasila u kojima nije bilo maweg ili veãeg prilo-ga posveãenog wegovim zaslugama za nas.8 Meðu našim istak-nutim nauånim poslenicima oglasili su se tada, da navedemosamo dva najreprezentativnija imena åiji sudovi ni danas po-sle više od sedam decenija nisu izgubili od svoje aktuelno-sti — istoriåara Vladimira Ãoroviãa i germanistu PeraSlijepåeviãa. Po Vladimiru Ãoroviãu, bez sumwe najkompe-tentnijem da oceni Vendelove zasluge sa stanovišta istorio-grafije, Vendel se „vratio na stare nemaåke tradicije, navreme Geteovo i Rankeovo, pa svako ko hoãe da vidi koje suideje Srbe vodile u wihovoj borbi i koji su ih motivi pokre-tali, moãi ãe u dobroj meri da to sazna iz Vendelove kwigeBorba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo, jer su u wemu naša,juÿnoslovenska stremqewa našla pouzdanog tumaåa."9 A Pero

240

6 O uticaju zapadne štampe, pre svega nemaåke i austrijske, na razbija-we i raspad Jugoslavije u radovima Slobodana Vukoviãa, Nemaåka, Austrija irazbijawe Jugoslavije. Sociološki pregled, god. 35, 2001, br. 3—4, 213—234. iStereotipi o Srbima i razbijawe Jugoslavije. Zbornik Matice srpske za dru-štvene nauke 120, 2006, 75—112.

7 Veoma instruktivan ålanak o Hermanu Vendelu donosi reprezentativ-ni i po veoma strogim kriterijumima uraðeni nemaåki biografski leksikonza istoriju jugoistoåne Evrope — Biographisches Lexikon zur Geschichte Südost-europas. Hr. von Mathias Bernath und Karl Nehring. Bd. IV, München 1981,457—458, dok je kod nas ukquåen u Enciklopediju srpske istoriografije. Pri-redili Sima Ãirkoviã i Rade Mihaqåiã, Beograd 1997, 301—302, u kojoj suzastupqeni najznaåajniji nemaåki istoriåari i slavisti koji su se baviliproblemima jugoistoåne Evrope, dakle i istorijom srpskog naroda.

8 Ÿivorad P. Jovanoviã, Hermann Wendel (1884—1936). Srpski kwi-ÿevni glasnik, NS, 49, 1936, 312—314. — Uz ovaj svoj nekrolog Ÿ. P. Jovano-viã donosi i bibliografiju priloga objavqenih u domaãim dnevnim listo-vima i periodiånim publikacijama i konstatuje da je samo do pred kraj 1936.godine objavqeno oko 30 priloga o Hermanu Vendelu.

9 Herman Vendel. Strani pregled, ¢¡¡—¢¡¡¡, br. 1—4, 1936—1937, 215—222.

Slijepåeviã u svom opseÿnom i istorijski utemeqenom osvr-tu na Vendelovo delo ustvrðuje da smo pre wega imali „ceoniz nemaåkih poznavateqa, odluånih prijateqa, prevodilacaili propagatora, ali je on bio prvi Nemac koji je Nemaåkuupoznao sa Jugoslovenima i tumaåio im wihovu borbu za oslo-boðewe i ujediwewe".10 Zasluge Hermana Vendela su utolikoveãe, istiåe P. Slijepåeviã, što je on problem našeg duhov-nog sporazumevawa sa Nemcima video kao jedan od najvaÿni-jih, jer nas istorijske, ekonomske i kulturne veze upuãuju napribliÿavawe, ali na osnovi koju je on pravilno oznaåio —„na osnovi ravnopravnih meðusobnih uvaÿavawa i pune naci-onalne slobode". Otuda, zakquåuje Slijepåeviã, bez sumwe je-dan od najboqih znalaca ne samo dela Hermana Vendela nego iuzajamnih kulturnih veza izmeðu nas i Nemaca,11 mi u Nemaå-koj nismo nikada imali aktivnijeg prijateqa i temeqnijegpoznavaoca naših stvari od Hermana Vendela.

Potiåuãi iz pograniånog pojasa izmeðu Nemaåka i Fran-cuske, roðen 1844. u Mecu,12 Herman Vendel se u svom raz-granatom publicistiåkom, kwiÿevnom i istorijskom radu ne-umorno bavio, kako kaÿe V. Ãoroviã, kulturnoistorijskomproblematikom „tri glavne evropske rase: germanske, roman-ske i slovenske",13 ali se moÿe reãi, mada su mu najobimnijekwige o Hajnrihu Hajneu i Dantonu,14 da se ponajviše baviojuÿnoslovenskim problemima, koje je pratio poåev od 1910.

241

10 Herman Vendel (1884—1936). Arhiv za pravne i društvene nauke, HH¢¡¡,br. 1, 1937, 1—20.

11 Vid. Pero Slijepåeviã, Gegenseitige Beziehungen der deutschen und serbo-kroatischen Literatur. Die Literatur, Stuttgart, April 1940, kao i srpskohrvatskuverziju Uzajamne veze nemaåke i srpskohrvatske knjiÿevnosti. U: Izabrana djela Pe-ra Slijepåeviãa, III. O njemaåkoj knjiÿevnosti i kulturi. Sarajevo 1980, 471—478. Utom kratkom ali jezgrovitom pregledu nemaåko-jugoslovenskih kwiÿevnih od-nosa P. Slijepåeviã ponovo istiåe Hermana Vendela: „Za vreme balkanskih ra-tova, kao i posle, za vreme svetskog rata, mnogi ratni dopisnici su povoljno pisali oSrbiji. Herman Vendel je najviše radio na zbliÿavanju Nemaca i Juÿnih Slovena"(kurziv moj — T. B.).

12 O tome u wegovim zanimqivim memoarima Jugenderinnerungen einesMetzers. Strasbourg 1934.

13 Herman Vendel. Strani pregled, ¢¡¡—¢¡¡¡, br. 1—4, 1936—1937, 2.14 Vendelova obimna monografija o Hajneu nastala je usred Prvog svet-

skog rata sa ciqem da doprinese pomirewu izmeðu Francuske i Nemaåke,što se vidi po završnoj reåenici uvoda u monografiji: „Es lebe die de-utsch-französische Verständigung! — Heinrich Heine. Dresden 1916, 5. — Obimna,faktografski dobro utemeqena monografija o Dantonu — Danton. Berlin 1930.— jedino je, koliko nam je poznato, Vendelovo delo koje je posle Drugog svet-skog rata doÿivelo drugo izdawe — Danton. Scriptor Verlag, Königstein/Ts 1978.— što na svoj naåin svedoåi o vrednosti ovog dela. — Ovo delo je svojevre-meno prikazao P. Slijepåeviã — „Danton" Hermana Vendela. Nova Evropa, Za-greb, HH¢, br. 8, 1930, 356—360.

sve do svoje smrti 1936. godine. U razdobqu izmeðu dva svet-ska rata, po svoj prilici, nije bilo stranca koji je tako do-bro poznavao našu zemqu, buduãi da ju je u nekoliko mahova udoslovnom smislu prokrstario s kraja na kraj, o åemu svedoåewegovi i danas zanimqivi putopisi. Uz to gotovo da nije bi-lo znamenitije liånosti našeg javnog, politiåkog, kulturnogÿivota, sa kojim nije bio u neposrednoj, a sa nekima i u veo-ma prisnoj vezi. U tom pogledu su od posebnog znaåaja bilewegove veze sa Dimitrijem Tucoviãem, Dušanom Popoviãem,Vasom Stajiãem, Stanojem Stanojeviãem i dr.15

Moglo bi se, prirodno, postaviti pitawe kojim se topobudama rukovodio Herman Vendel da se u tolikoj meri po-sveti juÿnoslovenskoj problematici, pogotovo kada se ima uvidu da se, posle kratkotrajnih studija istorije, gotovo pre-vashodno bavio publicistikom i da je, kao jedan od najistak-nutihjih mlaðih ålanova Socijaldemokratske partije Nemaå-ke, 1912. sa 26 godina bio izabran za poslanika u Rajhstagu.Nema sumwe da su pored odreðenih idejnih opredeqewa Soci-jaldemokratske partije Nemaåke, u velikoj meri dramatiånidogaðaji koji su prethodili izbijawu Prvog svetskog rata —pre svega Balkanski ratovi 1912—1913 — uslovili da se za-interesuje za probleme juÿnoslovenskog prostora, posebno zaSrbiju i za wenu borbu za opstanak. Veã tokom Prvog svetskograta je, oslawajuãi se na veã steåenu predstavu o Srbiji, u ko-joj je prvi put boravio 1909. godine, u Rajhstagu i u novin-skim napisima hrabro ustao u odbranu Srbije, koja ãe mu udvadesetim godinama, u sklopu juÿnoslovenske problematike,postati glavnom preokupacijom, a što ãe na svoj naåin po-tvrditi svojim mnogobrojnim napisima i kwigama. Svoje po-

242

15 U sklopu istraÿivawa Vendelovih veza sa istaknutim liånostimanašeg javnog, politiåkog i kulturnog ÿivota do sada sam uspeo da pronaðemsamo mali deo wegove prepiske i to pisma koja je on uputio našim kultur-nim i javnim poslenicima. Rezultate tih istraÿivawa objavio sam u slede-ãim prilozima: Iz prepiske Vase Stajiãa sa Hermanom Vendelom. Zbornik MSza kwiÿevnost i jezik, HHH¡/2, 1983, 309—314. i Pisma Hermana VendelaStanoju Stanojeviãu. Zbornik MS za istoriju 47—48, 1993, 167—184. U Do-datku uz ovaj rad donosim nekoliko pisama Hermana Vendela Vasi Stajiãu iStanoju Stanojeviãu, kao primer i dokaz wegovog veoma prisnog odnosa sanašim poslenicima. — Što se pak tiåe pisama naših poslenika HermanuVendelu, tu izgleda, više ne moÿemo da raåunamo sa nekim otkriãima. Nai-me, po savetu prof. Helge Grebing, istoriåarke iz Getingena, obratio sam seArhivu Socijaldemokratske partije Nemaåke u Bonu, gde je navodno pohrawe-na zaostavština Hermana Vendela. Meðutim, Arhiv mi je dostavio svega ne-koliko dokumenata uz obaveštewe da sva tragawa Arhiva za Vendelovom zao-stavštinom nisu urodila plodom i da je, po svoj prilici, nestala tokomDrugog svetskog rata.

bude i motive da se bavi juÿnoslovenskom problematikom mo-ÿda je najjezgrovitije izloÿio u tekstu Nemci i Juÿni Slove-ni, u kojem izmeðu ostalog kaÿe:

„Od Juÿnih Slovena razdvajaju nas senke jednog nesreãnogvremena, u kojem su, kao u vreme gradwe Vavilonske kule, gla-sovi naroda bili toliko pometeni da više niko nikoga nijerazumeo. Ali ako iznova i ovog puta na istinski trajan naåinÿelimo da podignemo most prema Jugoistoku, onda je neophod-no da stubove za tu graðevinu oslobodimo nataloÿenog peskaistorije; jer ranije su raznovrsni odnosi povezivali Nemce sjedne strane i Srbe, Hrvate i Slovence s druge strane…" Ina kraju tog svog priloga, pozivajuãi se na feldmaršala Ma-kenzena, izriåito konstatuje: „Mi smo se premalo poznavali,ali srpski narod poseduje velike vrline; on mora da saåuva ineguje te svoje vrline i da u wihovom duhu vaspitava svoje bu-duãe naraštaje … U srpskom narodu postoji i pevaå i junak;vi morate da ÿivite i Nemci ãe vas ubuduãe boqe prosuði-vati."16

Dovoqan je i ovlašan osvrt na spisateqsko i publici-stiåko delo Hermana Vendela iz delokruga wegovog bavqewajuÿnoslovenskom tematikom, pa da se konstatuje da je uistinuwegov prevashodni ciq bio da Nemcima predoåi sveobuhvat-nu sliku o jednom narodu koji se odlikuje posebnim nacio-nalnim i kulturnim razvojem, i åini sastavni deo evropskeistorije, i to onog dela evropske istorije koji je u velikojmeri bio zapostavqen. Ovakav stav ili pristup uslovio je ka-ko raznorodnost tako i širinu u Vendelovom bavqewu juÿno-slovenskom problematikom, te je svoju paÿwu podjednako po-svetio i prošlosti i sadašwosti, i istorijskom i kultur-nom razvoju. Pri tome se ne moÿe prenebreãi åiwenica da susimpatije Hermana Vendela na strani srpskog naroda, ali senipošto ne bi moglo reãi da H. Vendel nastupa samo kao za-stupnik interesa srpskog naroda.17 Jer, za razliku od JakobaGrima i Leopolda fon Rankea, koji su Juÿne Slovene videlipre svega iz aspekta srpskog naroda, tako da gotovo nisu niobraãali paÿwu na ostale juÿnoslovenske narode, što je da-kako bilo uslovqeno odreðenim istorijskim i kulturnoisto-rijskim momentima, Herman Vendel uvek ima u vidu JuÿneSlovene kao kompleksnu celinu, pa u tom smislu izriåitokaÿe: „… svi ste vi Juÿni Sloveni jedan narod; nastojte da seskupite pod jednim krovom od Soåe do Crnog mora, da stvori-

243

16 Hermann Wendel, Aus und über Südslawien. Berlin 1920, 91.17 Pero Slijepåeviã, Herman Vendel, 3.

te jednu juÿnoslovensku drÿavu roðenu iz voqe sedamnaestmiliona qudi, drÿavu koja ãe objediniti sva plemena…"18

Veã u svojoj prvoj kwizi sa jugoslovenskom tematikom,objavqenoj 1918. godine, Herman Vendel izriåito naglašavada ciq wegovih priloga nije da balkanske stvari, kako se touobiåajilo, prikaÿe na šablonski naåin, nego da „iz bitistvari razvije wihovu sopstvenu melodiju i sopstvenu filo-zofiju". Jer, „zemqe i qude na Balkanu ne poznajem samo izkwiga, nego sam veã 1909, 1910, 1911. i 1912. obilazio Srbiju,Bugarsku, Crnu Goru i Evropsku Tursku, a za vreme posledwegustanka Arnauta prokrstario sam na kowu nepoznatu Albanijuod Prizrena do Skadra."19 Na tu prvu Vendelovu kwigu, u kojojsu u saÿetom vidu sadrÿana sva bitna pitawa juÿnoslovenskeproblematike, te na svoj naåin åini okosnicu i ishodištebavqewa našom istorijom i kulturom, nadovezuje se tokomdvadesetih godina, i to gotovo iz godine u godinu, ceo niz de-la, u kojima se na veoma spretan i promišqen naåin povezujuprošlost i sadašwost, politiåka i kulturna istorija. Ta de-la — Aus und Südslawien (1920), Aus dem südslawischen Risorgi-mento (1921), Südslawische Silhouetten (1924) — doimaju se kaosvojevrsna priprema za wegovo glavno, a moglo bi se reãi iwegovo ÿivotno delo Der Kampf der Südslawen um Freiheit undEinheit, koje je iste godine kada je objavqeno — 1925 — odmahprevedeno na srpski jezik i naišlo na veoma lep prijem unašoj nauci.20 Tim obimnim delom Herman Vendel dao je is-crpan pregled istorijata ideja, procesa i pokreta za slobodukod Juÿnih Slovena. Za razliku od Leopolda fon Rankea, pak,

244

18 Hermann Wendel, Von Marburg bis Monastir. Frankfurt/M. 1921, 75.19 Hermann Wendel, Südosteuropäische Fragen. Berlin 1918, 9.20 Borba za slobodu i jedinstvo. Preveo M. S. Nediã. Predgovor za srp-

sko izdawe napisao Dragiša Lapåeviã. Narodna prosveta, Beograd 1925. —Odmah po objavqivawu tog dela opširan prikaz objavio je Vladimir Ãoro-viã u Srpskom kwiÿevnog glasniku, NS, H¢¡, 1925, 154—158. Pored ovogprevedena su i sledeãa Vendelova dela: O Jugoslaviji, Italiji i Albaniji. Be-ograd 1923. i O Jugoslovenima u Geteovom ogledalu. Beograd 1932. Osim toga seVendel povremeno javqao sa svojim mawim prilozima u našim uglednim åa-sopisima kao Letopis Matice srpske, Srpski kwiÿevni glasnik, Nova Evropai dr.

21 „Istoriju imaju i podjarmqeni narodi. I u ovom teškom odnosu na-stupile su promene, a u osamnaestom veku nije više bilo kao u šesnaestom.Napredak se moÿe jasno uoåiti åim pogledamo paÿqivije ÿivot sitnog doma-ãinstva." Citirano po izdawu Leopold Ranke, Srpska revolucija. Preveo Og-wan Radoviã. SKZ, Beograd 1965, 35. — Ranke daje upeåatqivu sliku prilikai uslova u kojima je ÿiveo srpski narod pre nego što je sa svojim ustankomstupio na istorijsku scenu. — Bilo bi zanimqivo napraviti uporednu ana-lizu Rankeovog i Vendelovog postupka u prikazivawu istorijskih dogaðajakoji se odnose pre svega na srpski narod.

koji je smatrao da i narod koji je porobqen i ÿivotari podtuðinskom vlašãu poseduje svoju tihu i skrivenu istoriju kojutreba otkriti,21 Herman Vendel pristupa prikazivawu isto-rije Juÿnih Slovena kao „naroda bez istorije".22 Prateãi tuistoriju od prvih nagoveštaja teÿwe juÿnoslovenskih narodaza slobodom i ujediwewem, pri åemu, prirodno, teÿište sta-vqa na 19. stoleãe i na udeo srpskog naroda u tom procesu.Herman Vendel daje svojevrsnu i celovitu istoriju juÿnoslo-venskih naroda sve do stvarawa Jugoslavije u decembru 1918.godine. Meðutim, ako je ovo delo prevashodno bilo zasnovanona literaturi koja mu je stajala na raspolagawu, onda wegovspis Bismarck und Serbien im Jahre 1866, koji deluje kao svoje-vrsna dopuna prethodne kwige, poåiva na do tada nepoznatoji neistraÿenoj arhivskoj graði, te nastoji da razjasni pita-we o nemaåkim ponudama Srbiji 1866. da uðe u rat protivAustrije.23

Gotovo u svim Vendelovim spisima dolazi do izraÿajawegova neskrivena velika simpatija prema srpskom narodu iwegovoj istoriji, s jedne strane, i wegova otvorena netrpeqi-vost prema Austrougarskoj monarhiji, s druge strane, što sevidi i po tome da åesto sa zadovoqstvom ponavqa reåi Fer-dinanda Lasala: „Austrija je reakcionarni princip i od sa-mog svog poåetka najopasniji neprijateq svih slobodarskihideja … wu treba raskomadati, uništiti, smrviti, a wen pe-peo treba rasuti na sve strane sveta."24 Otuda ne deluje neo-biåno da ga je gotovo do smrti zaokupqalo pitawe Sarajevskogatentata kojem je posvetio više priloga. Meðu tim prilozimanajznaåajniji je wegov spis Die Habsburger und die Südslawen-frage,25 koji je nastao kao rezulat wegovog rada u Parlamentar-nom odboru Rajhstaga za istraÿivawe krivice za izbijawe

245

22 U uvodu svog dela Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo H. Vendelizriåito kaÿe: „Ali kao juÿnoslovenski narod nisu se mogli naãi ni na jed-noj zemqopisnoj karti; kada bi velike istorijske nacije Evrope bile pozvaneda se oglase i deluju, oni ne bi odgovorili sa: 'Evo nas!', nego su, jedva po-znati svetu i nauci mirno nastavili da ÿive sumornim ÿivotom 'jednog na-roda bez istorije'."

23 Na ovaj Vendelov spis nadovezuje se, utemeqeno na daleko obimnijojistorijskoj i arhivskoj graði, delo nemaåkog istoriåara: Johann Albrecht vonReiswitz, Belgrad—Berlin, Berlin—Belgrad 1866—1871. Berlin 1936. Meðutim,ostaje åiwenica da je H. Vendel ovim svojim spisom prvi zahvatio to pita-we o jednom kompleksnom momentu u politiåkim odnosima izmeðu Srbije iPruske.

24 Navedeno po: Vladimir Ãoroviã, Herman Vendel. Strani pregled,¢¡¡—¢¡¡¡, 1—4, 1936—1937, 220.

25 Schuld und Recht im Weltkrieg, Bd. VI, 1923. — H. Vendel je to svojeStruåno mišqewe objavio kao posebnu publikaciju 1925. godine.

svetskog rata. Taj izuzetno znaåajan spis promakao je paÿwinaše nauåne javnosti,26 i tek je u novije vreme objavqen kodnas.27 Pošto je pomno istraÿio svu raspoloÿivu graðu, Her-man Vendel je u tom spisu najpre predoåio kompleksnu slikuprilika i okolnosti koje su uslovile ceo dogaðaj ili kako onkaÿe „unutrašwu logiku dogaðaja", da bi izloÿio svoje shva-tawe da svako istorijsko zbivawe ima svoju unutrašwu zako-nomernost i da istorijske pojave i procese, koliko god da sunam wihovi motivi naoko skriveni, vaqa shvatiti i tumaåi-ti kao plod i rezultat odreðenih snaga, interesa i nastojawa— i na kraju zakquåio da ne postoji nikakva odgovornost ilikrivica srpske vlade za atentat u Sarajevu.

Vendelovo poznavawe juÿnoslovenske problematike teme-qi se na izvanrednom poznavawu odgovarajuãe literature isto-rijskog i kulturnoistorijskog karaktera, ali se wegovo pozna-vawe mentaliteta i naravi juÿnoslovenskih naroda zasnivana neposrednim utiscima i saznawima steåenim prilikomwegovih mnogobrojnih putovawa po juÿnoslovenskim zemqamai susreta sa qudima iz raznih krajeva i predela. Otuda wego-vi putopisni spisi åine nerazluåivi deo wegovog stvarala-štva posveãenog juÿnoslovenskoj tematici. U svojoj omawojkwizi Aus und über Südslawien, objavqenoj 1920. godine, u kojojse uglavnom bavi razmatrawem aktuelne problematike upravoutemeqene jugoslovenske drÿave, H. Vendel donosi u dodatkudelove svojih putopisnih zapisa sa putovawa po Jugoslaviji ujesen 1919. godine. Ti zapisi deluju kao svojevrsna najava we-govih dela putopisnog karaktera, kojima ãe se uvrstiti u redznaåajnih nemaåkih putopisaca o našim krajevima i zemqama.Naime, 1921. objavio je svoju putopisnu kwigu pod naslovom

246

26 Pri tome se mora istaãi da je, po svoj prilici, u nastanku spisa od-reðenog udela imao naš istaknuti istoriåar Stanoje Stanojeviã, o åemu sve-doåe i Vendelova pisma Stanoju Stanojeviãu, od kojih u Dodatku donosimonekoliko pisama Hermana Vendela kao primer prisne saradwe meðu wima.Naime, Herman Vendel je, pored toga što je od Stanojeviãa dobio neophodnugraðu, preveo na nemaåki Stanojeviãev spis Ubistvo austrijskog prestolona-slednika Ferdinanda. Beograd 1923. i to pod naslovom Die Ermordung des Erz-herzogs Franz Ferdinand. Ein Beitrag zur Entstehungsgeschichte des Weltkriegs.Aus dem serbischen Manuskript übertragen und herausgegeben von Hermann Wen-del. Frankfurt/M 1923.

27 Vid. Tomislav Bekiã, Herman Vendel i njegov spis „Habzburgovci i juÿno-slovensko pitanje", Treãi program Radio Beograda, Br. 92—95, ¡—¡¢, 1992, 133—192. — Skraãenu ili boqe reåeno saÿetu verziju tog spisa namewenu širojpublici Herman Vendel je potom objavio u jednom nedeqniku — Das Attentatvon Sarajevo. Eine historisch-kritische Untersuchung. Die Volksstimme, Nr. 146—153, 1925. I ovaj Vendelov spis je sada kod nas dostupan, vid. Tomislav Be-kiã, Herman Vendel i wegov spis „Sarajevski atentat". Nastava i istorija.Åasopis prosvetnih radnika, Novi Sad, NS, god. ¢, 2007, br. 7, 15—41.

Von Marburg bis Monastir, a 1922. putopisnu kwigu Von Belgradbis Buccari, da bi oba ta dela objedinio u zamašnu kwigu podnaslovom Kreuz und quer durch den südslawischen Süden. Poseb-nu odliku ovih Vendelovih putopisa åini neposrednost we-govih kazivawa, buduãi da opisuje uvek samo ono što je liånovideo i doÿiveo, pri åemu nastoji da istakne ono što je ka-rakteristiåno za odreðene predele i krajeve i wihove ÿite-qe, uz umešno preplitawe prošlosti i sadašwosti kao jednenerazluåive celine. Meðutim, za razliku od drugih autora,kao na primer Gerharda Gezemana, koji u svom osobenom dnev-niåkom putopisnom delu Die Flucht akcenat stavqa na ep-sko-junaåki karakter srpskog naroda, na wegovu patrijarhalnutradiciju i narodno stvaralaštvo,28 Herman Vendel stavqaakcenat na demokratsku tradiciju i viteštvo srpskog naroda.Vendel posebno istiåe borbeni duh srpskog naroda i da jeupravo taj duh naåinio od Srba istrajne zatoånike demokrat-skih shvatawa i stremqewa. U svom pomalo idealistiåkomprikazu srpskog naroda Vendel ide tako daleko da u svakomselu vidi barem jednu školu, u rukama svakog seqaka novine ikod svakog pojedinca jasno uobliåen politiåki stav. S pra-vom je Zoran Konstantinoviã konstatovao da putopisni spisiHermana Vendela ne predstavqaju samo lepo i literarno uob-liåeno delo o krajevima kroz koje je prošao i o qudima kojeje upoznao, nego i jedan od najznaåajnijih i najdelotvornijihpriloga unapreðewu nemaåko-jugoslovenskih odnosa. Za wegakao politiåara, publicistu i istoriåara borba Juÿnih Slo-vena za slobodu — a o tome je reå i u wegovim putopisima —bila je nerazdvojni sastavni deo wegove borbe za politiåkeideale za koje se zalagao do kraja svog ÿivota.29

Publicista, istoriåar, putopisac, kulturni i politiå-ki poslenik, Herman Vendel, predstavqa, nema sumwe, jednuod najupeåatqivijih pojava u sklopu nemaåko-srpskih i srp-sko-nemaåkih kulturnih i kwiÿevnih veza u prvoj polovini20. veka.30 Temeqan poznavalac juÿnoslovenske problematike,posebno istorije srpskog naroda i srpske kulture, izvrstanstilista i spisateq, Herman Vendel je i autor sjajnih portre-ta istaknutih liånosti kulturnog i politiåkog ÿivota srp-

247

28 Gerhard Gesemann, Die Flucht. Aus einem serbischen Tagebuch 1915 und1916. München 1935. — Vid. i naše izdawe Gerhard Gezeman, Sa srpskom voj-skom kroz Albaniju 1915—1916. Preveo Radosav Medenica. Beograd 1984.

29 Zoran Konstantinoviã, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Mon-tenegro. München 1960, 196—200.

30 Zoran Konstantinoviã, Zur Diachronie und Synchronie der Germano-Jugo-slavica: Vendel — Gesemann — Matl — Schmaus. Anzeiger für slavische Philologie.Graz, Bd. IX, 1, 1977, 171—181.

skog naroda, kao Zaharije Orfelina, Dositeja Obradoviãa, Vu-ka Karaxiãa, Miloša Obrenoviãa, Mihaila Obrenoviãa, Vla-dimira Jovanoviãa, Jovana Cvijiãa, pesnika Petra Prerado-viãa, Branka Radiåeviãa, Alekse Šantiãa, Stjepana MitrovaQubiše i dr. koje je objedinio u dvema posebnim kwigamaportreta,31 koji i danas ostavqaju upeåatqiv utisak.

Pristup Hermana Vendela juÿnoslovenskoj problematicibio je, prirodno, na svoj naåin odreðen vremenom u kojem jeÿiveo i stvarao. Ako mu se i moÿe uputiti zamerka da je u ne-kim svojim sudovima bio jednostran, wegovo delo, pogotovoono posveãeno juÿnoslovenskoj tematici, predstavqa nezao-bilaznu kariku u odnosu izmeðu nas i Nemaca. Otuda bi biloi dobro i poÿeqno, pogotovo danas, da ga se prisetimo i mii Nemci. Jer, za nas on ostaje jedan od svetlih likova u na-šim odnosima sa Nemcima, a Nemci bi kod wega mogli daosveÿe svoja nekada tako dobra, a u posledwe vreme tako jed-nostrana, znawa o srpskom narodu i jugoslovenskoj problema-tici.

DODATAK

1.

ZAHARIJA ORFELIN

Orfelin se zvao neki majstor-medaqonxija iz sredine osam-naestog veka. Tihomir Ostojiã u svojoj temeqnoj monografiji oovom gotovo sasvim zaboravqenom piscu pretpostavqa da se powemu nazvao Srbin koji je u istoriju kwiÿevnosti ušao podimenom Zaharija Orfelin. Ostojiã nije, naÿalost, uspeo da do-vrši taj svoj rad, ali je Srpska Kraqevska Akademija dobro ura-dila da je izdala ovu kwigu od koje su åetiri petine bile zavr-šene, jer ona osvetqava mnogo toga što je do sada bilo nepozna-to iz ÿivota i stvaralaštva Orfelina.

Doduše, mawe više se smatra pouzdanim da se rodio u Vu-kovaru 1726. godine; inaåe raspolaÿemo sa malo podataka o we-govom ÿivotu. Po svoj prilici je svoje obrazovawe stekao u Be-åu, gde se uputio u veštinu kaligrafije i bakroreza; prva u sva-kom sluåaju pouzdana potvrda o jednom od wegovih boravištapredstavqa wegov svojeruåni zapis u Uputstvu za pisawe pisa-ma: „Kwigu sam kupio za 20 groša 4. jula 1751. kod jednog kwi-ÿara u Budimu." Kada je Mojsije Putnik šest godina kasnije

248

31 Hermann Wendel, Aus dem südslawischen Risorgimento. Gotha 1921. iSüdslawische Silhoueten. Frankfurt/M. 1924. — U Dodatku donosimo Vendelovportret Zaharije Orfelina i ålanak posveãen Nikoli Pašiãu.

izabran za episkopa Baåke, Orfelin mu je uruåio u ruskim tri-naestercima ispevanu pesmu-åestitku, napisanu na svili, ukra-šenu ilustracijama i alegorijama i uvezanu u predivne korice.Po Ostojiãevom mišqewu ovaj dar ga je preporuåio crkvenimvelikodostojnicima i otvorio put do mesta sekretara kancela-rije mitropolita Nenadoviãa, na kojem se onda nalazio od 1757.do 1762. godine.

Da se Orfelin u Karlovcima našao u duhovnom središtupravoslavnog Srpstva, to je u poåetku moralo da ga ispuni zado-voqstvom i nadom u lepu buduãnost, ali ubrzo je uvideo da stva-ri sasvim drugaåije stoje: kwiÿnica mitropolije, najveãa srp-ska biblioteka u to vreme, nije ni blizu mogla da zadovoqi we-govu ÿeð za znawem, pošto je u woj preovladao suvoparni duhruske skolastike, tako da do we nije dopirao ni najmawi traåaknovijih idejnih strujawa. Mada je ÿiveo u nemaštini, pa je po-nekada i gladovao, on je sebi, odriåuãi se svega, pribavio zama-šnu zbirku od oko dve stotine kwiga, veãinom nemaåkih i ru-skih, koja je u ono vreme predstavqala najveãu i najbogatiju pri-vatnu biblioteku u celokupnom Srpstvu. Ali nije dugo izdrÿaou delokrugu mitropolije. Godine 1763. pomiwe se kao blagajniktemišvarskog vladike, a naredne godine se našao u Veneciji,gde su u štampariji Teodosijeviãa od 1758. godine štampanesrpske kwige. Ali ni tu se nije dugo zadrÿao. Negde oko 1768.se ponovo nastanio u Karlovcima, ali sada ne više u sluÿbimitropolita nego kao slobodni spisateq. Da bi saåuvao svojuslobodu, odbio je 1772. ponuðeno mu upravo ustanovqeno mestoškolskog inspektora za Banat.

Svoja bogata znawa i svoje široko obrazovawe, kojim nijemogao da se pohvali nijedan Srbin wegovog vremena, stekao jesamostalnim i mukotrpnim radom; za wega su, po sopstvenomiskazu, kwige i neumorno åitawe bili wegova glavna škola iakademija. Moÿda je upravo zahvaqujuãi toj okolnosti bio li-šen one uskogrudosti kojom su se odlikovali viši i niÿi ka-luðeri, suvoparnim formulama nabijeni jedini obrazovani slojsrpskog naroda u 18. veku, pa su moÿda baš zbog toga u wemu mo-gle da se usredsrede kulturne i nacionalne oslobodilaåke te-ÿwe mladog srpskog graðanstva. Pošto je na mestu sekretarakarlovaåke kancelarije stekao dobar uvid u stawe i nevoqe srp-skog naroda, došao je do zakquåka da je Velika seoba Srba 1690.iz Beogradskog pašaluka u Podunavsku monarhiju za srpski na-rod bilo nešto kao drugo Kosovo, pa je tom svom oseãawu daooduška u poemi Plaå Serbii, koja je objavqena u Veneciji. U tojelegiji u dve verzije, slovenskoj i srpskoj, Srbija plaåe nadsvojom sudbinom. Tuÿi se da su je Nemci obmanuli i da wenadeca pate u turskom, delom maðarskom ropstvu. Po prvi put suse Srbi na ovaj naåin pobunili protiv doma Habzburga i izra-zili svoju åeÿwu za osloboðewem celog naroda.

Meðutim, ako je Orfelin ubrzo zatim objavio još jednuistorijsku poemu o sudbonosnoj bitki na Kosovopoqu i u wojdosta dobro pogodio ton svojih uzora iz starije ruske škole,

249

wegova snaga nije leÿala u podruåju poezije. Mada je bio temeq-no upoznat sa teološkim stvarima i istorijom crkve, nije biouåeni bogoslov i nije nimalo sluåajno da su wegova dela iz togpodruåja, katehizam koji je 1763. na „jednostavnom srpskom jezi-ku" sastavio za svog sina, kao i pozamašan spis napisan pro-tiv rimskog papstva uz oslonac na „Temeqni traktat Isaka Ba-rova o papinoj navodnoj vrhovnoj crkvenoj vlasti", ostala neo-bjavqena. U ovom drugom spisu, svojevrsnoj odbrani jednog pra-voslavnog Srbina od teÿwi za unijaãewem, nedvosmisleno seogleda Orfelinovo pravo unutrašwe biãe obeleÿeno raciona-listiåkim duhom 18. veka. Poklonik i zatoånik obrazovawa,uvek nanovo se pozivao na pojmove kao: vaspitawe, škola, nau-ka, te je uistinu prvi meðu Srbima zapalio bakqu svetovnogprosvetiteqstva: bio je izraziti „zapadwak" koji je teÿio dasvoj narod otrgne od konzervativno-crkvene tradicije. Celo-kupno wegovo delovawe bilo je posveãeno „evropeizaciji" Srbakoji su još uvek bili ukquåeni u vizantijski kulturni krug. Utom smislu je nastojao da školskim uxbenicima za srpsku mla-deÿ popuni veliku prazninu: 1767. pojavio se wegov Slovenskibukvar, wegovo najsamostalnije delo, proÿeto duhom i dahom za-padnoevropskih školskih reformista, koji su savremenim ux-benicima nastojali da obogate znawe uåenika. Naredne godineje smelo pošao korak daqe, pa je u Veneciji izdao Slavenoserb-ski magazin, prvu periodiånu publikaciju kod Juÿnih Slovena.Program ovog åasopisa, koji se ugasio veã posle prvog broja, sasvojom devizom „Obrazovawe za sve" predstavqao je neku vrstuobznane ili najave smene uåenog jezika narodnim jezikom i ra-cionalistiåkog duha meðu Srbima.

Ako je Orfelin prilikom pokretawa ovog åasopisa kaouzor imao pred oåima jedno glasilo Peterburške Akademije,onda je Ÿitije i slavnija dela gosudarja imperatora Petra Veli-kago, samodršca vserosijskago, objavqeno 1772, napisao ne samozbog toga što je bio veliki prijateq Rusa i Ruse i Srbe posma-trao gotovo kao jedan narod, nego je u caru Petru video zaštit-nika balkanskih Slovena, pa je to bila i prva slovenska mono-grafija o tom znaåajnom vladaru. Ali za to wegovo prosvetilaå-ko delo ovom prvom srpskom spisatequ, koji stvarno zasluÿujeto ime, nije iskazana posebna zahvalnost. Wegova Kaligrafija(1777) izazvala je toliko divqewe predsednika Ugarske dvorskedeputacije da ga je Marija Terezija na wegov predlog, u znakpriznawa i ohrabrewa, nagradila sa sto dukata. Ali kod samihSrba wegovo literarno delovawe nije naišlo na takav prijem inije mu odato neko priznawe, što je bilo uslovqeno kulturnomzaostalošãu naroda i okolnošãu da je obrazovani sloj još uvekbio zarobqen mrtvom tradicijom. Mada u svom prosvetilaåkomradu doista nije bio, da tako kaÿemo plahovit kao kakav štur-midrangovac, ipak je išao ispred svoga vremena i svojih savre-menika, posebno sveštenstva, koje ga se pribojavalo i na svakinaåin ometalo u radu. Protosinðel Ãirilo Ÿivkoviã je onakos visine ocenio „da ga kao nauånika niko ne ceni". Od svih

250

Orfelinovih spisa još je najveãi uspeh doÿiveo wegov Iskusnipodrumar, koji se 1785. pojavio u åetvrtom izdawu. A u uvodnojreåi svog Veånog kalendara, koji je predstavqao malu enciklope-diju znawa, ÿalio se na tupost i nezainteresovanost srpskogsveta, åiji imuãni qudi radije „dreše kesu" za „mrtve hramo-ve" nego za „ÿive stvari", naime za kwige.

Neprestani neuspesi nisu baš išli naruku sreðivawuwegovih ÿivotnih prilika, pa se moÿe reãi da baš nije biodete sreãe. Oÿenio se za vreme svog prvog boravka u Karlovci-ma, ali wegova ÿena Ana umrla je na poroðaju. Polagao je velikenade u buduãu nauånu i spisateqsku karijeru tog sina, ali ovaj,naÿalost, nije nasledio wegova svojstva, pa åak nije bio u sta-wu da izuåi neki zanat, nego je postao sviwar. Prodao je kuãukoju je posedovao u Novom Sadu i kupio vinograd, ali su muprinosi bili veoma slabi. Sve te nedaãe nepovoqno su se odra-zile na ovog inaåe slabog i bolešqivog åoveka, tako da se na-šao u velikoj nemaštini. Nosio se mišqu da ode u kaluðere,ali nisu hteli da ga prime, nego je samo za kratko našao utoåi-šte u manastiru Remeta. Kada je neoåekivano 1783. Kurcbekovaštamparija u Beåu pozvala za korektora, morao je zbog teškogzdravstvenog stawa da se vrati u svoj zaviåaj. Od proleãa 1784.na smrt bolestan i potpuno nemoãan, leÿao je na vladiåanskomdobru kraj Novog Sada. Kaluðere u Remeti, gde je bio ostavioono malo svojih stvari, više puta je molio da mu pošaqu wegovpisaãi pribor, jednu kwigu iz Lajpciga i zvonce kakvo u Beåustaje jedan gulden. U Novom Sadu tako neåeg nema, a ako bi i bi-lo, nedostaje mu novac da to kupi. Zvonce mu je bilo potrebnoda u sluåaju potrebe dozove nekoga iz susedne sobe, pošto mu jeglas bio suviše slab da bi mogao nekoga da dozove. Uzalud je åe-kao na odgovor, ali mu više i nije bio potreban, jer je 19. janu-ara 1785. izdahnuo. Saznavši za kraj åoveka koji je umnogomebio wegov prethodnik, Dositej Obradoviã je hvalio wegovo deloi istakao da „siromaštvo i nemaština nisu mogli da spreåewegove ruke da pišu za opšte dobro". Atanasije Stojkoviã sla-vio ga je kasnije kao „srpskog Diogena", Vuk Karaxiã oznaåio jewegovo stvaralaštvo kao „veoma vaÿno za naše kwiÿestvo", aslavista Dobrovski je otvoreno rekao da novija srpska kwiÿev-nost zapoåiwe sa Zaharijom Orfelinom. Ali tu posthumnu sla-vu ovaj jadni åovek, koji je svoje posledwe dane proveo u dubokojsamoãi i neutešnoj napuštenosti, više nije mogao da doÿivi.

2.

MOJA SEÃAWA NA NIKOLU PAŠIÃA

Moja seãawa na Nikolu Pašiãa skromna su, doduše, alisu ipak seãawa na Nikolu Pašiãa.

Veã godine 1909, 1910. i 1911. proveo sam kratko vreme uSrbiji i svaki put raslo je moje interesovawe za zemqu i narod.

251

Kada sam onda 1. oktobra 1912. åitao u novinama o mobilizaci-ji balkanskih drÿava, odmah sam, bez zadrÿavawa, preko Beåa iBudimpešte, otputovao za Beograd. Srpska prestonica bila jesva u znaku mobilizacije. Seqaci-rezervisti sa malom, velikomili ogromnom šubarom na glavi, dolazili su u kasarne. Veã ob-uåeni rezervisti, u uniformama zemqane boje, napunili su bi-li bioskope i kafane. Na ÿelezniåkoj stanici ulazili su voj-nici u vozove i svaki je od wih bio zakitio šajkaåu ili pušku.Hotel „Moskva" bio je prepun izveštaåa iz svih zemaqa — izAustrije, Italije, Francuske, Rusije. Neko vreme meðu nama seu svom crvenom prsluku kretao åak i Roda-Roda. Budimpeštan-ski „Az ešt" predstavqao je Pavle Keri, åovek, i duševno i te-lesno, elastiåan kao spirala od tankog åelika. Posle Svetskograta bio je po maðarskim zatvorima, pretila su mu i vešala, jerje bio osuðen na smrt zbog navodnog uåešãa u ubistvu Tise.Moskovska vlada uspela je na kraju da bude zamewen. Za beåki„Cajt" slao je izveštaje o srpskom pitawu — uvek objektivno ipravedno — Oto Kraus, koji je jedini od nas, rodom iz Oseka,govorio perfektno srpskohrvatski. Posle prevrata nazvao seKras i napisao je jednu brošuru o srpsko-hrvatskom pitawu —pre nego što je, još mlad, pao u postequ i umro. Novine „NojeFraje Prese", konaåno, bile su poslale jednog mladog, dobroodnegovanog gospodina. Bio je to onaj Hugo Betauer, koji je po-sle rata izdavao seksualno reformatorski åasopis, pa ga je ubioneki ludi fanatik. Wegovo nepoznavawe balkanske problemati-ke bilo je upravo enciklopedijsko. Kada se jednoga dana u kafa-ni „Moskva" tvrdilo da ãe u predstojeãem ratu komite igrativaÿnu ulogu napadajuãi transporte municije i ÿivotnih namir-nica, Betauer je uzbuðeno slušao. Zatim je uåtivo prekinuo go-vornika reåima: „Molim Vas, šta je to komita?"

Ratni dopisnici svih zemaqa i svih jezika navaqivali susvaki dan na šefa presbiroa, gospodina Stefanoviãa, da impomogne da budu primqeni od ministra predsednika. Ali, Pa-šiã nije hteo novinare ni da vidi. Jednoga dana šapnuo mi jeStefanoviã da ãu ja biti izuzetak. Ja ãu, dakle, iãi Pašiãu, amoje kolege pozelenele su od zavisti, kada su åule da ãu kod Pa-šiãa iãi samo ja.

Jedan kolega molio me je bez ikakvog okolišewa da ga åa-stim da poðe sa mnom. Nije mi bio stran, jer sam iz Lajpcigapoznavao taj energiåno ispupåeni nos, te pametne oåi iza cvi-kera, tu kovrxavu bradu. Znao sam mu i ime, za koje je onda znalosamo malo qudi, a sada ga znaju mnogi — Lav Trocki. Da, ondaje Trocki bio ratni dopisnik jednog novoosnovanog lista u Ki-jevu i na moje posredovawe isposlovao je gospodin Stefanoviãda me g. Trocki moÿe pratiti kod Pašiãa.

Åekali smo tako udvoje, u pozlaãenom i somotom postavqe-nom predsobqu ministra predsednika. Uskoro smo obojica biliu kabinetu Nikole Pašiãa. Wegova seda brada pokrivala mu jedostojanstveno grudi, a oåima nas je gledao ispitivaåki. Ne-maåki jezik mu nije padao lako, borio se sa reåima i traÿio je

252

izraze, ali su mu reåi imale sadrÿine: „Bez realnih reformi uTurskoj rat je neizbeÿan…" „Neka evropske vlade puste da mistvari uredimo sami, više ne traÿimo…" „Ako se umešaju ineke druge sile, onda ãemo, bojim se, imati svetski rat…"

„A Austrija?" zapitam ja.Pašiã odmahnu rukom. — „Ne govorite mi o Austriji!"

Glas kojim je to rekao i ono što se u tom glasumoglo åuti, od-zvawa mi još i danas u ušima.

*

Devet godina kasnije bio sam opet u Pašiãevom kabinetu.Svet se bio nešto izmenio. Dole, kod Ristovca, nije više po-åiwala Turska, a sa Kalemegdana mogli ste gledati daleko, ko-liko hoãete — nigde više nije bilo Austrije. Samo onaj staracpreda mnom izgledao je neizmewen, brada kao srebro pokrivalamu je dostojanstveno grudi, oåi su doduše bile umornije, aliipak ispitivaåke, a zid su ukrašavali pirotski ãilimovi.

Ovog puta govorio je srpski, prešao je kasnije na nemaåkii najposle na francuski jezik.

Šta je rekao Pašiã toga meseca avgusta 1921. godine? Nijemi poverio nikakve drÿavne tajne i što je mene najviše inte-resovalo, to je bila je jedna sasvim nepolitiåka stvar. On seseãao vremena, kada je drugovao sa Svetozarom Markoviãem. On-da, 1873, Markoviã je bio pun nade za ozdravqewe, udišuãišumski vazduh rudniåkih brda, i lovio je divqe golubove. Pa-šiã je u to vreme u tom kraju gradio ÿeleznicu i više puta suse susretali, sedeli zajedno i razgovarali o buduãnosti. Kako jeto veã davno postala prošlost!

*

Po treãi put nisam se sastao sa Pašiãem. Ali, kada samnedavno åuo wegov sud: „Ovaj, znaš, Sitn Votson je austrijskiåovek", bio sam veoma radoznao šta li misli o meni.

3.

PISMA HERMANA VENDELA VASI STAJIÃU

O kontaktima izmeðu Hermana Vendela i uglednog kulturnog po-slenika Vase Stajiãa svedoåi nekoliko pisama koja se danas åuvaju uRukopisnom odeqewu Matice srpske. Saåuvano je, naÿalost, svega petpisama Hermana Vendela koja nam omoguãavaju barem delimiåan uvid uodnos Hermana Vendela prema Vasi Stajiãu i delom prema Maticisrpskoj, pa ih donosimo u našem prevodu i sa najneophodnijim obja-šwewima.

253

1.

Frankfurt n. M. 19. juni 1922.

Veoma poštovani gospodine profesore!Srdaåno Vam se zahvaqujem na Vašem qubaznom pismu od

9. o. m. i saopštewu u vezi sa Maticom srpskom.1 To što mipišete o Geteovom društvu, iskreno me rastuÿilo, ne shvatamda postoje tako kratkovidi qudi.2 „Novu Vojvodinu" sam primioi proåitao sa velikim zanimawem. Ujedno sebi uzimam sloboduda Vam pošaqem svoje najnovije delce Von Belgrad bis Buccari,3

za koje ãete moÿda naãi koji slobodan åas da ga proåitate.S najboqim poštovawem Vaš odani

Herman Vendel

1 Po svoj prilici je Vasa Stajiã obavestio Hermana Vendela da jepredloÿen da bude izabran za poåasnog ålana Matice srpske.

2 Vasa Stajiã je u januaru 1922. sa grupom novosadskih intelektua-laca osnovao „Geteovo društvo Jugoslavije". To društvo je, naÿalost,sticajem niza nepovoqnih okolnosti ubrzo, zapravo veã na jesen istegodine prestalo da postoji. O tome iscrpno u našem prilogu VasaStajiã i Geteovo društvo Jugoslavije. U: Tomislav Bekiã, GERMANO-SLAVICA ¡: Prilozi prouåavawu uzajamnih kulturnih i kwiÿevnih ve-za izmeðu naše i nemaåke kulture. Novi Sad 2001, 327—336.

3 H. Vendel je oåigledno V. Stajiãu poslao svoju putopisnu kwiguVon Belgrad bis Buccari. Eine Unphilosophische Reise durch Westserbien, Bo-snien, Herzegowina, Montenegro und Dalmatien. Frankfurt a. M. 1922.

2.

Frankfurt n. M. 16. avgust 1922.

Veoma poštovani gospodine profesore!S velikim zadovoqstvom sam proåitao Vaše pismo i s po-

sebnim simpatijama sam primio Vaš plan da na licu mestaprouåite stupweve Geteovog razvoja i da o tome napišete jednovredno delo.1 Ono što me kod Vašeg plana posebno raduje, to jeda ãete pri tome morati duÿe da se bavite u Frankfurtu, štoãe mi dati ÿeqenu priliku da Vas åesto vidim i da s Vama raz-govaram. Verovatno ãu i ove godine doãi u Jugoslaviju, ali ãu sepecunaiae causa ograniåiti na Sloveniju i naÿalost neãu dola-ziti u Vaš kraj.

S najlepšim poštovawem Vaš odaniHerman Vendel

1 Vasa Stajiã se, sva je prilika, celog ÿivota bavio Geteom, alioåigledno nije uspeo da ostvari svoju nameru i napiše kwigu o Geteu.Åini se da Vasa Stajiã uopšte nije stigao do Frankfurta, pošto bi sebarem po pismu od 10. 7. 1926. videlo da se sreo sa Hermanom Vendelom.

254

3.

Frankfurt n. M. 1. novembar 1922.

Veoma poštovani profesore!Svojevremeno ste mi saopštili da moje imenovawe za po-

åasnog ålana Matice srpske, koje je predloÿilo Nauåno odeqe-we, tek treba da bude potvrðeno na skupštini u septembru me-secu. Naÿalost, o ovoj stvari potom više nisam ništa åuo, ani u štampi o tome nisam ništa proåitao (tj. proåitao sam unovinama da je odrÿana skupština, ali nisam ništa našao opoåasnom ålanstvu), tako da sam veã mislio da od cele stvarinema ništa. Sada mi piše profesor Stanojeviã da je izborodavno potvrðen, i da sam dva puta o tome obaveštavan, pa mikao dokaz šaqe jednu svešåicu Nauånog odeqewa u kojoj samstvarno pored profesora Slobodana Jovanoviãa naveden kao po-åasni ålan.1

Ja bih Vam ipak bio zahvalan, ako biste mi još jednom po-slali zvaniånu potvrdu i ako biste ujedno bili tako dobri dami javite da li se mogu smatrati poåasnim ålanom Matice srp-ske ili samo Nauånog odeqewa.

Ako veã moja nauåna i ÿurnalistiåka aktivnost na podruå-ju jugoslovenskih stvari ne nose u sebi svoju meru i svoju nagra-du, onda bi mi baš sada takvo moralno priznawe bilo dvojakodobrodošlo, pošto me je jedan hrvatski list napao na tako po-dao naåin da to uopšte nisam smatrao moguãim. Pobliÿe mo-ÿete o tome da vidite iz priloÿenog iseåka iz „Prager Presse".

Ali ne moram da naglasim da se i nezavisno od toga zahva-qujem na åasti koja mi je uåiwena ovim izborom.

Proåitao sam da ãe se Letopis od 1. januara pojavqivatimeseåno u formi sveske. Veoma bih se radovao ako bi postojalamoguãnost da se dobije jedan gratis-primerak, jer je, naÿalost, sobzirom na današwu vrednost nemaåke valute, nemoguãe pret-platiti jugoslovenske åasopise.

S najboqim poštovawem Vaš odaniHerman Vendel

1 Herman Vendel je na predlog Kwiÿevnog odeqewa, pored Slobo-dana Jovanoviãa, na glavnoj skupštini 28. septembra 1922. izabran zapoåasnog ålana Matice srpske. Posle toga je H. Vendel u dva maha obja-vio svoje priloge u Letopisu Matice srpske, i to: Jugoslovenska Misaoizmeðu 1850. i 1870. godine, kw. 304, 1925, 72—81. i Moje seãawe na Ni-kolu Pašiãa, Kw. 313, 1927, 350—352.

255

4

Frankfurt n. M. 22. juni 1926.

Veoma poštovani gospodine profesore!Istom poštom šaqem Vam kao štampanu stvar jedan broj

„Prager Presse", u kojem se nalazi najava Vašeg malog spisa oSvetozaru Miletiãu. Veoma bih se obradovao, ako biste mi po-slali primerak Vaše velike kwige o Svetozaru Miletiãu saposvetom; kwigu sam video izloÿenu u beogradskim kwiÿarama.Jeste li svojevremeno åitali moj esej o S. M. u „Prager Presse"?

S najboqim poštovawem VašHerman Vendel

5.

Frankfurt n. M. 10. juli 1926.

Veoma poštovani gospodine profesore!Velika hvala na qubaznoj pošiqci Vaših kwiga koje me

veoma zanimaju, kao i na Vašem qubaznom pismu. Naravno da seseãam našeg liånog poznanstva; mislim da smo se jednom vide-li kod Gece Kona u Beogradu. Ali to što Vas prošle godinenisam posetio u Novom Sadu, za to nije kriv profesor Stanoje-viã, nego je posledica åiwenice da se autom preko dve najveãereke u zemqi, Save kod Beograda i Dunava kod Novog Sada, jošuvek mora prelaziti kao u Centralnoj Africi — skelom, panam je to oduzelo dva åasa, tako da smo se u Novom Sadu zadrÿa-li samo jedan åas. Veã se sada radujem Vašem Zmaju i ostajem snajboqim poštovawem

Vaš Herman Vendel

4.

IZ PREPISKE HERMANA VENDELASA STANOJEM STANOJEVIÃEM

Baveãi se istraÿivawem naše novije istorije, Herman Vendel jesvog glavnog sagovornika (pa i saradnika) našao u našem uglednomistoriåaru Stanoju Stanojeviãu (1874—1937), o åemu svedoåi preko dva-deset pisama Hermana Vendela Stanoju Stanojeviãu, koja se danas åuvajuu Arhivu SANU. Po saåuvanim pismima se vidi da je veza uspostavqenapoåetkom dvadesetih godina i da je trajala sve do Vendelove smrti 1936.godine. Povodom smrti Hermana Vendela dnevni list Politika, åiji jepovremeni saradnik Vendel bio, posvetila mu je celu drugu stranu, ameðu autorima priloga bio je i Stanoje Stanojeviã, koji se priseãasvog prvog susreta sa Hermanom Vendelom: „Upoznao sam se sa Vendelomu one dane pune plemenitog uzbuðewa, kada je u oktobru 1912. bila obja-vqena mobilizacija. U velikoj grupi stranih novinara, koja je na glas o

256

objavi mobilizacije pohitala u Beograd, i sa kojima smo se mi, pre ne-go što smo pošli na front, sastajali u kafani 'Moskva' ", bio je iHerman Vendel. Odmah je palo u oåi svima nama, koji smo opštili sastranim dopisnicima, da se Vendel izdvaja od svih wih, ne samo svo-jim neobiånim talentom, bistrinom i duhovitošãu, nego i svojim so-lidnim poznavawem naših prilika u takvim tanåinama da nas je we-govo znawe u tom pogledu stalno zadivqavalo, a poneki put i — za-stidilo."

Stanoje Stanojeviã je kao nemaåki ðak i dobar poznavalac nemaå-kih prilika, u ÿeqi da doprinese prevazilaÿewu posledica svetskograta i uspostavqewu delotvornih kulturnih veza izmeðu Nemaåke i Ju-goslavije (moÿda po ugledu na Nemaåko-jugoslovensko društvo koje je1921. H. Vendel osnovao u Frankfurtu) sa germanistom Milošem Tri-vuncem i dr. 1930. osnovao Jugoslovensko-nemaåko društvo u Beogradu.(Više o tome Dr Jovan Bogiåeviã, Stanoje Stanojeviã kao Osnivaå ipredsednik Jugoslovensko-nemaåkog društva u Beogradu. Glasnik Istorij-skog društva u Novom Sadu, kw. H¡, sv. 3—4, 1938, 136—140. StanojeStanojeviã je nastojao da se H. Vendelu oda priznawe izborom u Akade-miju nauka, ali kako u tom svom nastojawu nije uspeo, to je barem uspeoda se Herman Vendel promoviše za poåasnog doktora Beogradskog uni-verziteta. (Vid. o tome S. Stanojeviã, Dr. h. c. Herman Vendel. Jugoslo-venski istoriski åasopis, ¡¡, 1929, 468—470.)

Ovde donosimo u našem prevodu nekoliko pisama Hermana Vende-la koja veoma reåito svedoåe o toj plodonosnoj saradwi izmeðu ova dvakulturna i nauåna poslenika.

1.

Frankfurt n. M. 20. 1. 1922.

Dragi gospodine profesore,Najlepše Vam se zahvaqujem na Vašem qubaznom pismu od

26. 12. 1921. Sa zanimawem sam proåitao ono što mi pišete oteškoãama da doðete do materijala u vezi sa „Crnom rukom".Veoma bi mi bilo ÿao, ako biste bili onemoguãeni da dovrši-te taj vaÿan i vredan posao, pošto bi to bilo u opštem evrop-skom interesu. Vi znate da Vam ja sa mojim slabašnim snagamauvek stojim na raspolagawu, kada nešto ustrebate. Danas bihVam skrenuo paÿwu na delo jednog Nemca — Die Tragödie De-utschlands, Ducker und Humbert, Leipzig 1922, — koje, doduše, nedonosi ništa novo, ali je u celini uzev veoma zanimqivo zapredistoriju svetskog rata, pa bi zasluÿilo da bude prikazanoi u nekom od jugoslovenskih glasila — kao dokaz da postoje dveNemaåke i da ona druga, boqa, antiimperijalistiåka moÿda inije tako slaba.

Do mene nije dospeo Vukiãeviãev Karaðorðe, a isto takonisam primio Vaš ålanak o Caru Dušanu.1 Da li biste bilitako qubazni da ispitate šta je bilo s tim. Delo Manastiri usredwevekovnoj Srbiji imam. „Yougoslavie" åitam redovno.

Juåe sam odneo u štampariju rukopis mog putopisa VonBelgrad bis Buccari sa 58 ilustracija; kwiga treba da se pojavi uaprilu. Sada radim na jednom obimnijem istorijskom delu pod

257

naslovom Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit.2 Kadaga budem završio, diãi ãu ruke od pisawa kwiga; to je danas je-dan liksuz za milijardere; jer prihodi jedva da pokrivaju tro-škove za mastilo i hartiju.

Društvo Deutsch-südslawische Gesellschaft3 radi i cveta, alii tu imam mnogo nevoqa zbog javašluka Vaših qudi. Hteli smoda priredimo Jugoslovensko muziåko veåe. Slovenci su odmah po-slali obiqe muziåkog materijala; Pera Taletov mi je još u av-gustu obeãao da ãe mi odmah poslati srpske narodne pesme ikompozicije. Podsetio sam ga dva, tri, åetiri puta na obeãawe— ali ništa nije stiglo. Danas sam konaåno dobio 8 kompozi-cija od Petra Kowoviãa, i ništa više, nijednu narodnu pesmu,nikakva druga muziåka dela — time Srbija treba da bude zastu-pqena na jugoslovenskoj muziåkoj manifestaciji. Mislim da ãudiãi ruke od cele ideje.

Sa najlepšim pozdravima i Vašoj supruzi i porodiciVaš ponekad rezignirani

Herman Vendel

1 Radi se o delu Milenka Vukiãeviãa, Karaðorðe ¡—¡¡. Beograd1907. i 1912. i o Stanojeviãevom ålanku Car Dušan, koji je objavio uåasopisu „Bratstvo", H¢¡, 1922, 43—65.

2 Vendelovo kapitalno delo, objavqeno 1925, pojavilo se iste go-dine u prevodu Milana S. Nediãa i s predgovorom Dragiše Lapåeviãau izdawu Narodne prosvete u Beogradu pod naslovom Borba Jugoslovenaza slobodu i jedinstvo.

3 H. Vendel je u Frankfurtu osnovao Nemaåko-jugoslovensko dru-štvo, ali izgleda da nije uspelo da razvije neku delotvorniju aktiv-nost.

2.

Frankfurt n. M. 25. 2. 1922.

Dragi gospodine profesore,Zbog štrajka ÿelezniåara i nekih drugih nepovoqnih okol-

nosti tek sada stiÿem da Vam odgovorim na Vaše pismo od 23.1. Najpre Vas molim da Vašoj supruzi prenesete moje srdaånepozdrave i da joj kaÿete da sa nabavkom pijanina u Nemaåkojstvari ne stoje baš dobro. Raspitao sam se u dvema najveãimprodavnicama muziåkih instrumenata u Frankfurtu i dobioobaveštewe da prozvodwa klavira jedva pokriva domaãe potre-be, pa se zato veoma nerado isporuåuju u inostranstvo. Za to jepotrebna posebna dozvola. A ona se veoma teško dobija. Cena zajedan klavir sa deviznim dodatkom, transportnim troškovima,izvoznom i uvoznom carinom doðe na oko 60.000 dinara, a pritome se ne daju nikakvi popusti. Moÿda biste mogli da izvidi-te kako stoje stvari u Beåu, da li se tamo po povoqnijim uslo-vima moÿe doãi do klavira. Spreman sam, naravno, ako Vi to

258

ÿelite, da nastavim sa mojim tragawem; slobodno mi to samonapišite.

Iskreno Vam zahvaqujem na Vašem zalagawu u vezi sa mo-jom kandidaturom za ålana Akademije.1 Time bi mi se uåinilavelika åast, ali ne ÿelim to po svaku cenu. Kada sam zbog mogdelovawa u interesu Vašeg naroda i istine imao nevoqa i neu-godnosti sa nemaåkim vojnim vlastima, ja sam nastavio sa mo-jim poslom i åinio to isto tako rado kao i sada, kada treba dami bude ukazana takva åast (Da me School for Slavonic Studies atKing's College in the University of London naimenovala za dopi-snog ålana, to ste verovatno proåitali).

Primio sam Vukiãeviãevog Karaðorða i Vašeg Cara Duša-na. Najlepše Vam se zahvaqujem! Sa zabrinutošãu pratim razvojpolitiåkih zbivawa kod vas, ali ipak verujem da ãe se stvarina kraju povoqno razrešiti.

Voleo bih da mi se uskoro ponovo javite i primite najbo-qe pozdrave od Vašeg

Hermana Vendela

1 Nisam uspeo da utvrdim kada je i u kom vidu Stanoje Stanojeviãpodneo predlog da se Herman Vendel izabere u Akademiju nauka. Åiwe-nica je da je Vendel veã 1922. godine, dakle kada još nije bio objaviosvoje kapitalno delo Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo, u našimintelektualnim i kulturnim krugovima uÿivao veliki ugled kao osve-doåeni prijateq srpskog naroda i odliåan znalac istorije i kulturesrpskog naroda.

3.

Frankfurt n. M. 11. 10. 1922.

Dragi gospodine profesore!Veã dosta dugo nisam, naÿalost, od Vas dobio nikakvih ve-

sti i ne znam kako ste i šta radite. Åak ne znam da li ste pri-mili moju posledwu putopisnu kwigu Von Belgrad bis Buccari.Ili se moÿda neko Vaše pismo zagubilo? Jer ni nemaåka poštaviše nije tako pouzdana kao nekada. Ali se nadam da ste Vi iVaša porodica dobro i prepostavqam da radite punom parom,kao i ja.

Sada imam još dve molbe. Moÿda se još seãate da radimna jednom obimnijem istorijskom delu pod naslovom Der Kampfder Südslawen um Freiheit und Einheit. I sada bi mi bilo vaÿnoda znam zašto je zastava koju je prota Nenadoviã 1804. predaosrpskim ustanicima bila plavo-crvene-bele boje. Ako iko, ondabiste Vi mogli da mi to kaÿete.

Šaqem Vam tri moja ålanka iz åasopisa „Die Glocke"1 ijedan profesora Delbrika. U mom prvom ålanku razmatram na-vodnu krivicu srpske vlade u vezi sa ubistvom Frawe Ferdi-nanda, u drugom se radi o laÿnoj propagandi u vezi sa krivi-

259

com; Delbrikov ålanak se polemiåki bavi tim mojim prilogom,a sa mojim treãim ålankom se suprotstavqam Delbriku. Delbriknavodi jednu Pašiãevu reåenicu u vezi sa pitawem krivice —ja sam je podvukao crvenom olovkom — za koju ja do sada nisamåuo i smatram je apokrifnom. Ali ja to odavde, naravno ne moguda utvrdim. Otuda bih Vas molio da u ime istorijske istineeventualno upitate samog predsednika vlade. Ukoliko bi izjavanekako sliåno glasila, ali je u kontekstu dobila drugi smisao,onda bih molio da mi se dostavi stenografski zapis iz Skup-štine.

Nadam se da Vas ovim neãu previše opteretiti i bio bihVam zahvalan kada biste mi odgovorili na ovo moje pismo. Radobih åuo åime se inaåe još bavite i kako stoje stvari sa brošu-rom koju ste planirali prošle godine. I kako stoje stvari sadelom o ratovim 1912/1918? Nestrpqivo oåekujem da se pojaviprvi tom.

Sa najsrdaånijim pozdravima VašHerman Vendel

1 Herman Vendel je u åasopisu Die Glocke vodio oštru polemiku opitawu krivice za izbijawe Svetskog rata, a u tom sklopu i o kriviciSrbije, sa istoriåarem i profesorom univerziteta Hansom Delbrikom(Hans Delbrück, 1848—1929).

4.

Frankfurt n. M. 6. 12. 1922.

Dragi gospodine profesore,Najlepše Vam se zahvaqujem na obaveštewu u vezi sa Ma-

ticom srpskom, koje me stvarno iznenadilo, jer nisam primionikakvo obaveštewe, a nisam ni u novinama ništa proåitao.Sada sam zamolio profesora dr Vasu Stajiãa za zvaniånu po-tvrdu.

Nadam se da ãu narednih dana moãi da Vam pošaqem pera.Nadam se da neãe biti nikakvih problema u vezi sa izvoznomdozvolom. Proåitao sam ålanak u vezi sa Delbrikom u „Samo-upravi". U meðuvremenu se ponovo oglasio i u svom odgovoruje naveo svoj „izvor". To je — risum tenatis, amici! — LeopoldMandl. Die Habsburger und die serbische Frage, Wien 1918.1 Vi,besumwe, posedujete tu škrabotinu, koju sam åim se pojavilajoš za vreme rata u beåkim novinama „Wiener Arbeiterzeitung"tako „sasekao" da je Manld tuÿio glavnog urednika Austerlicai ovaj bio osuðen da plati 50 kruna kazne zbog izraza „piskara-lo". Ja ãu sada u mom odgovoru profesoru Delbriku bez pardonareãi svoje mišqewe i upitati ga zar ga nije stid da se koristitako prqavim izvorom, ali time cela stvar još nije gotova. JerMandl ponovo navodi kao izvor Pašiãevu izjavu: „Udarili smou najpovoqnijem momentu koji se uopšte mogao zamisliti za

260

ostvarewe naših ideala", objavqenu u beogradskoj „Tribuni"br. 1771 od 13. avgusta 1915. (Izveštaj sa sednice Skupštine od12. avgusta 1915) i uz to ukazuje na spis Vašeg šuraka Aleksan-dra Beliãa, Srbija i jugoslovensko pitawe, objavqen u Nišu1915. godine, u kojem je navodno Pašiãeva izjava komentarisanai proširena (s. 87). U interesu cele stvari Vas sada molim zaVašu dragocenu pomoã. Najviše bih voleo, kako bih mogao dasteknem neposredni uvid, da mi se barem na kratko putem pozaj-mice stavi na raspolagawe: 1) navedeni broj „Tribune"; 2) slu-ÿbeni stenogram sa navedene sednice Skupštine, koji je zaceloodštampan i 3) spis Vašeg šuraka. Ako to ne bi bilo moguãe,onda bih Vas naqubaznije zamolio da pregledate navedene stva-ri i da mi napravite prepise navedenih mesta. Veoma mi je ÿaošto moram da Vas optereãujem ovim stvarima, ali pošto je po-lemika sa Delbrikom otišla tako daleko, to vaqano mora da bu-de privedena kraju.

Ovakav rat perima mi barem prireðuje zadovoqstvo i neizaziva oseãawe muånine kao prqavi napad „Hrvata" na mene, oåemu moÿe da Vam posvedoåi moj odgovor u „Prager Presse". Mo-ram da priznam da sam bio malo ogoråen što se ovom prilikomod strane jugoslovenske javnosti nije niko oglasio u moju od-branu.

Unapred Vam zahvaqujem na Vašem trudu i srdaåno Vas po-zdravqa Vaš

Herman Vendel

1 Leopold Mandl, austrijski publicista, tim svojim spisom na-stojao je da opravda austrougarsku politiku prema Srbiji i da svu kri-vicu za izbijawe rata prebaci na Srbiju.

5.

Frankfurt n. M. 6. 4. 1923.

Dragi gospodine profesore,Najpre ÿelim da Vam se još jednom zahvalim na lepom

prijemu na koji sam naišao kod Vas, a zatim da Vas zamolim dami danas odgovorite na pitawa koja su u vezi sa mojim radom:

1) U austrougarskom „Memoire"-u, koji je posle predaje ul-timatuma Srbiji dostavqen velikim silama radi informacije,tvrdi se da su Jahaåko društvo „Knez Mihailo", Lovaåko udru-ÿewe, i Kulturno udruÿewe zapravo bili samo „delovi organi-zacije Narodna odbrana". Stvar je uistinu beznaåajna, ali mezanima da li je postojala takva „tesna veza" izmeðu N. O. i tihudruÿewa.

2) U istom „Memoire"-u se tvrdi da je Jukiãa, atentatorana Cuvaja, jedan major u Beogradu snabdeo bombom kojom je izveoatentat. Navodno je Hercigowa, koji je odrÿavao veze sa ålano-

261

vima Narodne Odbrane u Beogradu, napravio plan po kojem jeŠefer trebalo da ubije bana Skerleca. Šta Vi o tome znate?

3) Moÿete li da mi nabavite spis Narodna Odbrana. Izda-we Izvršnog odbora N. O. Beograd 1911 (barem samo na pozaj-micu)?

4) Vi znate da je Dragiša Vasiã preda mnom odluåno tvr-dio da je vlada znala za atentat na Frawu Ferdinanda. Pretpo-stavqam da ste u meðuvremenu bili s wim u kontaktu i da moÿe-te i sada da stupite u kontakt s wim, pa molim Vaše mišqeweo tome.

5) Dragiša Vasiã je izjavio da je imao u rukama nalog srp-ske vlade kojim se pograniånim organima nalaÿe da spreåimlade qude koji spremaju atentat u nameri da preðu granicu.Moÿete li da mi nabavite prepis tog naloga?

6) Po Dragiši Vasiãu je Apis, rukovodeãi se ruskim iz-veštajima po kojima Austro-Ugarska posle manevara u Bosninamerava da napadne Srbiju, bio osnaÿen u svom uverewu datreba realizovati plan o atentatu. Šta bi se u tom pogledu mo-glo istraÿiti?

7) Ernest Deniz tvrdi u svojoj kwizi — Erneste Denis, Lagrande Serbie, 277 — da je Pašiã preko poslanika u Beåu upozo-rio Balhausplac na opasnost kojoj se izlaÿe Frawa Ferdinandsvojim odlaskom u Sarajevo. Berhtold negira da je Balhausplacdobio takvo upozorewe (vid. Mandl, Die Habsburger und die ser-bische Frage, 152). Šta bi se o tome moglo saznati od tadašwegbeåkog poslanika Jovanoviãa?

8) Moÿete li mi navoðewem odreðenih dokaza reãi kada jenaredbu za mobilizaciju srpske vojske a) potpisao princ-regenti b) kada je javno obznawena u Beogradu?

Što brÿe budem dobio odgovore na ova pitawa, utoliko ãubiti Vaš veãi duÿnik.

Molim Vas prenesite moje srdaåne pozdrave Vašoj supruzii kolegama u „Moskvi"

Sa srdaånim pozdravima VašHerman Vendel

Vest koja je objavqena u jednom hrvatskom listu da su meFrancuzi uhapsili, åista je izmišqotina.2

1 Godine 1923. Herman Vendel, koji se u to vreme svom snagom biousredsredio na svoju kwigu Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Ein-heit, prihvatio je poziv Parlamentarnog odbora Rajhstaga za ispitivaweuzroka i krivice za izbijawe Prvog svetskog rata da kao osvedoåeni po-znavalac balkanske problematike dâ svoje „Struåno mišqewe" o Srbi-ji i wenom udelu u razlozima za izbijawe rata. To wegovo mišqewe ob-javqeno je pod naslovom Gutachten des Sachverständgen Hermann Wendel— Die Habsbuger und die die Südslawenfrage objavqeno je u delu Das Werkdes Untersuchungsausschusses der Verfassunggebenden Deutschen National-versammlung und des Deutschen Reichstages 1919—1930. Erste Reihe. DieVorgeschichte des Weltkrieges. Bd. 1O. — H. Vendel je taj svoj tekst 1924.objavio kao posebnu brošuru od nepunih 100 strana i od naših istori-

262

åara jedino je Vladimir Ãoroviã ukazao na wega u svojoj kwizi Odnosiizmeðu Srbije i Austro-Ugarske u HH veku. Beograd 1936. — Spis H. Ven-dela Habzburgovci i juÿnoslovensko pitawe proåitan je u prevodu autoraovog priloga na Treãem programu Radio Beograda u pet nastavaka tokomnovembra i decembra 1992. i potom objavqen u publikaciji „Treãi pro-gram Radio Beograda", br. 92—95, ¡—¡¢, 1992, 133—193. — Skraãenuverziju tog spisa pod naslovom Das Attentat von Sarajevo. Eine historisch--kritische Untersuchung H. Vendel je objavio u nekoliko nastavaka u gla-silu „Die Volksstimme", br. 146—153, 1925. Prevod ovog spisa je u štam-pi u åasopisu „Nastava i istorija", br. 7, 2007.

2 Herman Vendel je åesto bio meta napada hrvatskih dnevnih inedeqnih novina. Jer, koliko je u Beogradu bio rado viðen i poštovan,toliko, u Zagrebu, åini se, upravo u intelektualnim krugovima, nijeuÿivao neke simpatije, naprotiv.

6.

Frankurt n. M. 1. 11. 1924.

Dragi gospodine profesore,Iskreno sam oÿalošãen i iznenaðen da mi na razna moja

oglašavawa (moju kwigu Südslawische Silhouetten1 ste vaqda pri-mili?) ne odgovarate. Od našeg posleweg susreta u Beogradunisam od Vas ništa åuo. Kako da razrešim tu obespokojavajuãuzagonetku?

Otkako sam se vratio, sav sam uronio u rad na mom veli-kom delu Der Kampf der Südslawen für Freiheit und Einheit. Devetpoglavqa je gotovo i spremno za štampu, dva još treba da napi-šem, pa mislim da ãu do proleãa biti gotov. Sada sam upravozaokupqen skupqawem materijala za H glavu, koja obuhvata peri-od od 1900. do predveåerja Balkanskih ratova. Tu bi mi još biopotreban materijal pre svega o vezama Srbije sa a) Bugarima ib) sa Hrvatima u tom razdobqu. Naroåito mi je stalo do zdravi-ca, govora i sl. koji su odrÿani prilikom susreta srpskih ibugarskih društava ili srpskih i hrvatskih društava u Beogra-du ili Sofiji. Gde bih mogao da naðem bliÿa obaveštewa oSrpsko-bugarskoj konvenciji koju je Balhausplac osujetio? Akoimate materijala za koji mislite da bi mi mogao biti od kori-sti, pošaqite mi ga bez odlagawa, pa makar samo na pozajmicu.2

Moÿete mi saviti na raspolagawe åak i spise iz Vašeg Insti-tuta, ja ãu Vam ih, budite sigurni, pouzdano i na vreme vratiti.Imate li, na primer, Nastiãevu zloglasnu brošuru „Finale"?

Ali pre svega bih Vas molio da mi se što pre javite. Sasrdaånim pozdravima

Vaš Herman Vendel

1 U kwizi Südslawische Silhouetten, Frankfurt/M. 1924, H. Vendel jesakupio svoje tekstove o istaknutim liånostima iz kulturno-politiåkeistorije jugoslovenskih naroda, koji su prvobitno objavqeni po raznimdnevnim i nedeqnim novinama. Podeqena u dva dela pod naslovima —Borci i Pesnici — kwiga sadrÿi zanimqive portrete od Zaharija Or-

263

felina, preko Vuka Karaxiãa, Miloša Obrenoviãa do Jovana Cvijiãa

i od Franca Prešerna preko Branka Radiåeviãa i Petra Preradoviãa

do Alekse Šantiãa. Kwiga je naišla na lep prijem i kod nas, o åemu

svedoåe kritiåki prikazi u åasopisima kao SKG, Misao i dr.2 Upravo se i na ovom mestu moÿe videti koliko se Herman Ven-

del u svom radu oslawao na Stanoja Stanojeviãa, s jedne strane, i s ko-

likom je priqeÿnošãu skupqao materijala za svoje radove, s druge stra-

ne. Åini se da mu nije promakao gotovo nijedan spis koji se pojavio u

vezi sa istraÿivawem uzroka za izbijawe Prvog svetskog rata.

7.

Frankfurt n. M. 29. 9. 1926.

Dragi gospodine profesore,Bojim se da ãe me jednog dana spopasti umor od borbe pro-

tiv javašluka, pogotovo što su wime zahvaãeni i qudi za kojesam smatrao da su imuni na wega, kao naš mladi prijateq Gu-stav Krklec.1 Pre više meseci napisao sam mu jedno vaÿno pi-smo, radilo se o ruskom izdavaåu koji je protivpravno preveo iizdao moju „Borbu Jugoslovena", a zatim je angaÿovao Krkleca za10.000 dinara. Pošto na to pismo nisam dobio odgovor, pisaosam mu ponovo. Po Krklecevom odgovoru ispada da prvo pismonije dobio. Javašluk pošte? Onda sam mu napisao o åemu se ra-di i zamolio ga za brzi odgovor. Odgovor do danas nisam dobio.Tu åovek više ne zna šta da kaÿe!!!

Mogu da navedem još jedan takav primer. Bila mi je po-trebna „Spomenica Nikole Pašiãa". Pisao sam 1) nadleÿnomOdboru, 2) uredništvu „Samouprave", 3) bivšem ministru LaziMarkoviãu, koga dobro poznajem, sve uzalud. U ovom zemaqskomÿivotu verovatno više neãu moãi da koristim tu kwigu, ukoli-ko Vi ne budete qubazni da date nalog jednom kwiÿaru da mi jepošaqe na moj trošak.

A kako stoje stvari sa Generalštabnim delom o ratovima,kod kojeg ste mi Vi bili jedina nada?

Uskoro ãe se pojaviti moja kwiga Aus der Welt der Südsla-wen, zapravo zbirka mojih rasprava od kojih Vam je veãina veãpoznata.

U berlinskom „Tägliche Rundschau" upravo izlazi u nastav-cima roman Ota Piåa — Otto Pietsch, In Luzifers Netz — u ko-jem se obraðuje Sarajevski atentat, pa se u wemu javqaju Apis,Princip, Åabrinoviã, Grabeÿ i dr. Naravno da se odlikuje ne-maåkom nacionalnom tendencijom i da o poznavawu stvari nemoÿe biti govora. Izvor: Leopold Mandl!!!

Dakle, dragi gospodine profesore, uåinite nešto, molimVas, da me javašluk Vaših zemqaka ne ubije.

Sa najlepšim pozdravima kao i uvek VašHerman Vendel

264

1 Pesnik Gustav Krklec bio je u prisnim vezama sa HermanomVendelom. On je pomno pratio Vendelovu publicistiåku delatnost oåemu svedoåe wegovi osvrti na Vendelove spise u „Srpskom kwiÿevnomglasniku", kao na primer: Putopisne beleške g. Vendela, SKG, ¡¡¡, 1921;Najnovija kwiga g. Hermana Vendela, SKG, ¢¡¡¡, 1923; „Bitka na Jadru" uoceni Hermana Vendela, SKG, H¢¡, 1925. i dr.

8.

Frankfurt n. M. 28. 3. 1929.

Dragi gospodine profesore,Od srca Vam zahvaqujem da ste uspeli da celu stvar rešite

na ÿeqeni naåin. Posebno mi je drago da uz diplomu dobijam idve kopije, pošto ãu jednu odmah po prijemu poslati ministar-stvu za Berlin. Za promociju ãu onda u junu doãi u Beograd. Ra-dujem se našem ponovnom susretu.1

Posledwe sveske Vaše Enciklopedije još uvek nisam do-bio.2

S najlepšim pozdravima i ÿeqama VašHerman Vendel

1 Ovo mesto predstavqa svojevrsnu potvrdu da je Stanoje Stanoje-viã zasluÿan da je Herman Vendel promovisan za poåasnog doktora Beo-gradskog univerziteta. Dnevni list Politika je 7. februara 1929. o to-me donela opširan izveštaj pod naslovom G. Vendel Beogradskom Uni-versitetu, u kojem se pored pisma koje je rektor Univerziteta uputioHermanu Vendelu donosi i Vendelov odgovor. Pri tome se posebno is-tiåe da je Vendel odgovorio na srpskom jeziku, a taj odgovor glasi:Gospodine Profesore,

Åast mi je da Vam potvrdim prijem Vašeg qubaznog pisma od 12.o. m. i da Vam saopštim oseãaj velike i iskrene radosti zbog neobiå-nog odlikovawa, koje sam dobio imenovawem za poåasnog doktora VašegUniversiteta. Moÿete shvatiti da umem da cenim ovu åast: nema Uni-versiteta na svetu, åiji bi mi doktorat bio miliji od Beogradskog.

Nisam skroman åovek u banalnom smislu reåi. Ko mnogo radi, znašta vredi wegov rad. I pravo kaÿe Gete: „Nur die Lumpen sind beschei-den!" Ipak se bojim da Vaše pismo ne precewuje moje zasluge. Ove go-dine je upravo dvadeseta godina da sam prvi put došao u Beograd. Ose-tio sam od prvog trenutka najjaåe simpatije prema Vašem vrednom na-rodu. Ali kad sam pisao posle u publicistiåkim i nauånim radovima ovašim pitawima, to nisu bile one uvek malo mistiåne simpatije prvogtrenutka, koje su me vodile, nego jasno i jako ubeðewe da je stvar Vašegnaroda u velikim svetskim kavgama pravedna stvar.

To je sve: ja sam ispitivao istinu, ja sam doznao istinu, i ja samkazao istinu onima koji su bili zaslepqeni. Zasluga? U svakom sluåajutek moja duÿnost!

I da ovu duÿnost ispunim i u buduãnosti, velika åast koju mi jeukazao Vaš Universitet biãe mi zauvek novi podstrek.

Naravno, imam nameru, štaviše: potrebu da uåestvujem liåno upromociji, o åijem ãemo se terminu još moÿda sporazumeti.

Molim Vas, Gospodine Profesore, da izvolite zajedno sa Uni-versitetom primiti izraz mog visokog poštovawa.

265

Vaš odani Hermani Vendel, poåasni doktor Beogradskog Univer-

siteta2 Oåigledno se radi o Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slo-

venaåkoj koja je pod uredništvom Stanoja Stanojeviãa poåela da izlazi

u sveskama i na kraju obuhvatila åetiri zamašna toma.

9.

Neuilly, 15. 2. 1935(ne Paris!)

Dragi gospodine profesore,Ta šta Vam pada na pamet da bih mogao da se qutim na Vas.

Naravno da se uvek radujem kada na koverti ugledam Vaš ruko-pis, ali pošto i sam pripadam „staroj školi", znam iz liånogiskustva da je ponekada teško mnogo uposlenom åoveku da redov-no obavqa i prepisku.

Hvala Vam na izrazima Vaših simpatija. To deluje blago-tvorno kao šqivovica i greje kao šubara (u kojoj za hladnih da-na hodam po Parizu). Takoðe Vam zahvaqujem na Vašem intere-sovawu za moje liåne prilike. Bio bih laÿqivac i hvalisavackada bih ustvrdio da mi ide dobro. U mom ÿivotu sam imaomnogo boqih dana. Ali ne ÿalim se sve dok vaÿi izreka 'Je medébrouille'. I na zdravqe ne mogu da se poÿalim, iako više ne-mam trideset ili åetrdeset godina. Mnogo veãe brige mi zadajemoja ÿena kod koje se jaka moralna depresija nepovoqno odraÿa-va na weno fiziåko stawe. Tri åetvrtine moje biblioteke, na-roåito celu Jugoslaviku, više hiqada na broju, uspeo sam da iz-nesem i nalazi se kod mene. I sada puno radim na tom podruåjui rado bih priredio izbor mojih najboqih eseja, ali gde se za tomoÿe naãi izdavaå. Teško da bi to moglo biti u Nemaåkoj. UPragu? U Beogradu?

Radujem se da ste Vi i Vaša porodica dobro, i po celomVašem pismu vidim da ste onaj stari optimista. A optimizamje danas potreban više nego ikada. Kako bih rado došao kodVas na svadbu Vašeg sina Pavla i da mu nazdravim, ali Beogradje danas za mene beskrajno daleko. Molim Vas da mladom paruizruåite moje najboqe ÿeqe. Ÿelim mladom paru Stanojeviãalepša vremena od ovih u kojima duvaju hladni vetrovi.

Što se „Politike" tiåe, to je jedna muka. Ali ne mogu dase odreknem honorara koje mi je dostavqala s vremena na vreme,pa ãu joj poslati seriju ålanaka o francuskim drÿavnicima odTaqerana do Klemansoa, koju sam pre godinu dana utanaåio saTanoviãem.1

Za kraj još jedno pitawe. Otprilike pre godinu dana po-slao sam Vam s posvetom primerak moje kwige Jugenderinnerun-gen eines Metzers. Pretpostavqam da ta kwiga nije dospela u Va-

266

še ruke. Javite mi da li imate tu kwigu, ako je nemate, dobiãeteje odmah.

Sa srdaånim pozdravima Vaš stariHerman Vendel

1 Izgleda da taj plan nije ostvaren, jer nisam uspeo da naðem tepriloge u „Politici". Uostalom, Herman Vendel je naredne godine iz-nenada umro.

10.

Posledwe pismo potiåe od udovice Hermana Vendela kojim seoåigledno zahvaquje Stanoju Stanojeviãu na izraÿenom sauåešãu.

Neuilly sur Seine, 11. 11. 36

Veoma poštovani gospodine profesore!Od srca Vam zahvaqujem na lepim reåima koje ste mi upu-

tili povodom teškog gubitka koji me zadesio. G. J. Altmajer Vamje verovatno veã ponešto ispriåao; nadam se da ãe mi se uskoropruÿiti prilika da Vam stisnem ruku i da Vas upoznam sa po-sledwim danima Hermana Vendela. On je rado i åesto govorio oVama.

Sada sam suoåena sa pitawem kako da oåuvam veliku bibli-oteku onako kako bi to pokojnik ÿeleo i da je stavim na raspo-lagawe za velike socijalne svrhe. Koliko mi je dojavqeno iz Be-ograda, navodno se Univerzitet odn. Zvaniåni krugovi intere-suju za biblioteku Hermana Vendela. Pošto u tim stvarima neznam za boqeg savetnika od Vas, to Vas, poštovani gospodineprofesore, najsrdaånije molim da zastupate interese HermanaVendela i mene i da preduzmete daqe korake.1

Biblioteka se sastoji od 45 do 50 meteri kwiga, otpriliketreãina je balkanika, druga treãina odnosi se na francusku li-teraturu, najveãim delom na istoriju revolucije i kwiÿevno-sti, i treãa treãina na nemaåku literaturu, koja obuhvata isto-rijska dela i beletristiku, ali i dela iz istorije ratova.

Biblioteka je stvarana sa velikim poznavawem stvari, squbavqu i uz velike investicije. Otprilike devedeset procena-ta su broširana izdawa, trideset procenata su izdawa za kwi-goqupce. Meðu wima se nalaze dela velike bibliofilske vred-nosti.

Molim Vas, veoma poštovani gospodine profesore, javitemi da li je potrebno da dostavim popis cele biblioteke, kojibih prvo morala da uradim. Literatura o Balkanu je katalogizi-rana do 1931. godine.

Unapred Vam se zahvaqujem na Vašem trudu. Za mene je uovo teško veme i posle ovih teških nedeqa uteha saznawe da ju-

267

goslovenski prijateqi Hermana Vendela ÿele ovom bibliote-kom da oåuvaju ÿivo seãawe na wega.

Mnogo Vas pozdravqa Vaša odanaKlara Vendel

1 Herman Vendel je posedovao veliku biblioteku „balkanike" kojuje uspeo da ponese sa sobom u Pariz. Teško je reãi da li je to bila nekavrsta wegove oporuke da se wegova biblioteka preda Beogradskom uni-verzitetu, odnosno da li je wegova udovica Klara Vendel, obrativši seStanoju Stanojeviãu, postupila u duhu i skladu sa wegovom ÿeqom. Me-ðutim, ta biblioteka nije dospela u Beograd, pošto se i prof. Stanoje-viã ubrzo razboleo i nekoliko meseci kasnije umro, tako da je celastvar sa bibliotekom nerazrešena i do danas nerazjašwena. Jer i wojse, kao i celoj Vendelovoj zaostavštini, gubi trag posle ulaska Nemacau Francusku.

268

TOMISLAV BEKIÃ

GERMANISTIKA U SRBIJI

Germanista koji je svoje obrazovawe stekao tokom pedese-tih i šezdesetih godina i celu svoju nauånu karijeru ostva-rio u okviru jugoslovenske germanistike, ovako formulisanutemu — Germanistika u Srbiji — smatraãe kao svoðewe svojihistraÿivawa u nešto suÿeni okvir, pošto je germanistikakod nas do poåetka devedesetih godina, uprkos svim neznat-nim razlikama, predstavqala kompleksnu jugoslovensku nauå-nu i akademsku disciplinu. U tom smislu su Miqan Mojaše-viã i Zdenko Škreb u svojim prilozima koji se odnose naovaj tematski krug raspravqali i ukazivali na istorijske aspek-te i perspektive jugoslovenske germanistike. Miqan Mojaše-viã polazi pre svega od celokupnog jugoslovenskog prostora,što se moÿe videti veã iz naslova wegovih radova iz oblastiovog tematskog kruga,1 kao i Zdenko Škreb u svom prilogu opostavqenim ciqevima u jugoslovenskoj germanistici posma-tranoj sa jednog opštejugoslovenskog aspekta.2 Još nedavno jei beogradski germanista Jovan Ðukanoviã u svom radu govo-

269

1 Germanistik in Jugoslawien nach dem Zweiten Weltkrieg. U: Deutsche Vier-teqahrsschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte, 36, 1962, 383—400;Jugoslawische Germanistik. Forschungsstand der letzten zehn Jahre. U: Akten desV. Internationalen Germanisten-Kongresses. Jahrbuch für internationale Germanistik,Reihe A, Bd. 2, 4. Cambridge 1975, 326—332; Jugoslawische Germanistik. Versucheiner Akzentsetzung. U: Germanistik international. Vorträge und Diskussionen aufdem internationalen Symposium „Germanistik im Ausland" vom 23. bis 25. Mai1977 in Tübingen. Hrsg. von Richard Brinkmann. Tübingen 1978, 5—23.

2 Zdenko Škreb, Der heutige Stand der germanistischen Forschung in Jugo-slawien. U: Lenau-Almanach. Wien 1967/68, 54—60. Na str. 58 on kaÿe: „Nacio-nalna obaveza jugoslovenske germanistike je da otkrije, pokaÿe i u svojoj ce-lokupnosti predoåi raznovrsne, isprepletene i zamršene niti koje povezujunemaåki jezik, nemaåku i austrijsku kulturu i kwiÿevnost sa jugoslovenskimpodnebqem."

rio o zadacima lingvistiåke germanistike sa stanovišta op-štejugoslovenske germanistike.3 No, sada iz ovog kompleksnogali ipak mawe-više jedinstvenog razvojnog procesa jedne na-uåne discipline, koja od svog nastanka ima iza sebe gotovoceo vek i time je postala sastavnim delom onoga što se do sa-da shvatalo jugoslovenskom istorijom nauke, izdvajamo onajdeo koji se, formalno gledano, ograniåava na Srbiju.

Ovakvo izlagawe moÿe da predoåi samo u krajwe saÿetojformi razvoj germanistike u Srbiji ili srpske germanisti-ke, buduãi da se ona svesno ograniåava na razvoj akademskediscipline i nuÿno izostavqa ona dela i priloge, koja dodu-še pripadaju istoriji razvoja srpske germanistike u najši-rem smislu reåi, ali se u okviru oficijelne univerzitetskegermanistike nisu potvrdila.4 Prema tome, germanistika uSrbiji biãe predstavqena iz dva aspekta: 1. sa aspekta insti-tucionalnog izdvajawa i razvoja germanistike u Srbiji odwenih poåetaka do u savremeno doba i 2. sa aspekta istra-ÿivaåkog interesovawa reprezentativnih predstavnika srp-ske germanistike, koji su svojim radovima utemeqili i stvo-rili srpsku germanistiku, a time i delovali kao posredniciizmeðu nemaåke i srpske nauke i kulture ili još uvek deluju.

Iako se veã na prelazu izmeðu dva veka na tadašwoj Ve-likoj školi u Beogradu u okviru predmeta Uporedna nauka okwiÿevnosti odrÿavaju predavawa iz oblasti nemaåke kwi-ÿevnosti, do oficijelne institucionalizacije germanistikekao samostalne akademske struke došlo je tek osnivawem Uni-verziteta u Beogradu 1905. godine, åime je u juÿnoslovenskomprostoru, taåno deset godina posle osnivawa Katedre za ger-manistiku u Zagrebu, osnovana i druga katedra za germanisti-ku.5 Osnivawem Katedara odnosno Seminara za germanistiku uZagrebu (1895) i Beogradu (1905) stvorena su dva najznaåajnijacentra germanistiåke delatnosti u juÿnoslovenskom prosto-ru, koji nisu bili znaåajni kasnije samo prilikom osnivawadrugih seminara u Jugoslaviji od 1919. do u naše doba, veã suto bila mesta podsticajne germanistiåke delatnosti, koja seprotezala na celom jugoslovenskom prostoru.

270

3 Jovan Ðukanoviã, Zadaci naše lingvistiåke germanistike. U: AnaliFilološkog fakulteta. Kw. H¡H, 1988. Sveska posveãena Miqanu Mojaševi-ãu. Beograd 1992, 17—28.

4 Kao na primer prilozi orijentaliste F. Barjaktareviãa, klasiånogfilologa Anice Saviã-Rebac, romaniste Miodraga Ibrovca, slaviste AlojzaŠmausa i dr.

5 Zoran Konstantinoviã, Katedra za nemaåki jezik i kwiÿevnost. U:Sto godina Filozofskog fakulteta. Beograd 1963, 431—446.

Iako danas u Srbiji postoje dva Odseka ili Seminara zanemaåki jezik i kwiÿevnost — u Beogradu i Novom Sadu — uistorijskom osvrtu mora se govoriti o tri, pošto je u meðu-ratnom periodu (1921—1941) postojala i Katedra za nemaåkijezik i kwiÿevnost na Filozofskom fakultetu u Skopqu, kaoogranak Univerziteta u Beogradu. Posle Drugog svetskog rataosnovan je 1954. godine Filozofski fakultet u Novom Sadu imeðu prvih pet katedara ove nove visokoškolske ustanove bi-la je i Katedra za nemaåki jezik i kwiÿevnost. Katedre za ne-maåki jezik i kwiÿevnost u Beogradu i Novom Sadu bile suosnovane pre svega u ciqu stvarawa i obrazovawa nastavnikaza nemaåki jezik u sredwim školama. Studenti su posle stu-dija od osam semestara i niza ispita morali na završnom is-pitu (diplomskom) da pokaÿu svoje steåeno znawe iz predmetasavremeni nemaåki jezik, istorija nemaåkog jezika i istorijanemaåke kwiÿevnosti od poåetaka do u savremeno doba. Ovajosnovni model studija germanistike veoma se malo izmeniotokom vremena, iako je kasnije studentima ipak u okviru ra-znih specijalnih kurseva pruÿena moguãnost da ovu materijuposmatraju iz aspekta odreðenih problemskih krugova.

Pošto se germanistika od samog poåetka nije shvatalasamo kao didaktiåka struka sa iskquåivo pedagoškom funk-cijom, nego kao i nauåna disciplina sa odreðenim istraÿi-vaåkim zadacima, nuÿno se nameãe pitawe koliko se ona pro-filirala kao posebna nauåna disciplina u kojoj mogu da seutvrde teÿišta istraÿivawa. Polazeãi od istorijskog osvrtana razvojni tok srpske germanistike od poåetka ovog veka do usavremeno doba, uoåqiva su dva osnovna obeleÿja: da je ona došezdesetih godina bila gotovo iskquåivo orijentisana premanauci o kwiÿevnosti i da se velikim delom kretala u gra-niånoj oblasti germanistike, ujediwujuãi u sebi elemente ipodsticaje kako germanistike tako i slavistike. To je bilouslovqeno okolnošãu da je novija srpska kwiÿevnost i kul-tura krajem 18. veka dobila snaÿne podsticaje iz nemaåkogkulturnog prostora i da je nemaåki romantizam svojim inte-resovawem za srpske narodne pesme, koje je zapoåelo posred-stvom Getea i Herdera, uveo srpsko narodno stvaralaštvo uevropsku kulturu. Iako je veliki deo srpskih germanistiåkihpriloga posveãen ovom krugu problema, istraÿivawe se ni ukom sluåaju nije ograniåilo samo na ovu uÿu problematiku.To ãe se ovde u glavnim crtama predoåiti na osnovu delatno-sti najvaÿnijih srpskih germanista, pri åemu treba istaãi dase radi o tri, više ili mawe, profilirane generacije.

Prva generacija srpske germanistike, åije delovawe za-hvata deceniju pre Prvog svetskog rata i decenije izmeðu dva

271

svetska rata reprezentuju åetiri predstavnika, pri åemu dvo-jica od wih — Miloš Trivunac i Pero Slijepåeviã — pred-stavqaju osnivaåe srpske germanistike. Miloš Trivunac (1876—1944) bio je od 1905. sve do svoje smrti, bez sumwe, vodeãaliånost srpske germanistike i jedan od najagilnijih pred-stavnika kulturnog i nauånog ÿivota u Srbiji. Trivunac jeprvo završio romanistiku i iz te oblasti stekao doktorat,potom je u Nemaåkoj (Minhen, Lajpcig) studirao germanistikui takoðe je promovisan i iz te oblasti. Godine 1906. izabranje za docenta za nemaåki jezik i kwiÿevnost na Univerzitetuu Beogradu, gde je sa kratkim prekidom za vreme Prvog svet-skog rata, od 1921. do 1944. bio redovni profesor, gotovo åe-tiri decenije. Wegovo ime obeleÿilo je istoriju srpske ger-manistike.6 Iako su wegova interesovawa, mada ne u veãemobimu, išla i u pravcu germanistiåke nauke o jeziku7 on se usvojim radovima bio posvetio pre svega nauci o kwiÿevno-sti. Teÿište wegovog interesovawa je nemaåka klasika i Ge-teovo stvaralaštvo, åemu je posvetio svoje najvaÿnije i najo-bimnije radove. Wegove kwige Geteov Faust (1921) i Gete(1931) predstavqaju i danas jedine nauåne radove te vrste kojesrpskom åitaocu stoje na raspolagawu. Sve u svemu, Trivunackoji inaåe nije pokazivao interesovawe za metodološke pro-bleme nauke o kwiÿevnosti i koga nisu zanimale metodolo-ške rasprave u nemaåkoj nauci o kwiÿevnosti koje su obele-ÿile dvadesete godine, ipak je i danas sa svojim znaåajnimtekstovima sjajan posrednik nemaåke kwiÿevnosti kod nas.

U poreðewu sa M. Trivuncem Pero Slijepåeviã (1888—1964) koji je relativno kasno poåeo da se bavi germanistikom,pošto je tek 1926. došao na Katedru za nemaåki jezik i kwi-ÿevnost prvo u Skopqe, a potom svoju akademsku delatnost od1941. do penzionisawa 1958. godine nastavio u Beogradu, kre-tao se u svojim radovima u daleko širem poqu kako u temat-skom tako i u metodološkom pogledu. Wegova interesovawa

272

6 M. Mojaševiã, Razvitak germanistike kod Jugoslovena do Drugog svet-skog rata. U: Anali Filološkog fakulteta, ¡, 1961. Beograd 1969, 191—220.— U prilog tome koliko se germanistiåka delatnost Miloša Trivunca viso-ko cenila govori i sama åiwenica da je 1939. bio izabran za redovnog ålanaSrpske akademije nauka. Posle wega više nijedan germanista nije postaoålan Akademije.

7 Pored niza nemaåkih uxbenika namewenih za školsku upotrebu, Tri-vunac je objavio i priloge o nemaåkim pozajmqenicama u srpskom jeziku. Onje, izmeðu ostalog, bio i suizdavaå jedinog neofilološkog struånog åasopisaStrani pregled. Tradicija tog åasopisa nastavqena je posle Drugog svetskograta åasopisom Filološki pregled, ali on je prestao da izlazi krajem osamde-setih godina. U ovom trenutku nema nijedne periodiåne publikacije koja binastavila tradiciju ovog åasopisa.

polazila su od nemaåke kwiÿevnosti 18. veka sve do u savre-meno doba, a u wegovim radovima nalazimo i odreðena filo-zofska pitawa koja su ga posebno zaokupqala. Ova sklonost kafilozofiji koja je došla do izraÿaja u wegovoj doktorskoj di-sertaciji, oåituje se i daqe u wegovim nauånim radovima ukojima se jasno prepoznaje germanista upuãen u metodološkerasprave iz oblasti nemaåke nauke o kwiÿevnosti koje su sevodile dvadesetih godina. To pre svega vaÿi za wegovu sjajnustudiju o prihvatawu Šilera kod Srba, Hrvata i Slovenaca,8

koja kombinovawem pozitivistiåke i duhovno istorijske me-tode prezentira višeslojnu sliku istorije recepcije Šilerau juÿnoslovenskom prostoru, ukquåujuãi i åitalaåku publikukao bitan momenat kwiÿevno-istorijskog procesa, i to u vre-me kada se kod nas metodski postupci sreãu tek tu i tamo i tosamo u naznakama. Slijepåeviã je, sem toga, nadovezujuãi se naproblematiku prihvatawa srpske narodne pesme u nemaåkojkwiÿevnosti, nastojao da dâ dubqe objašwewe Geteovog inte-resovawa za srpsku narodnu pesmu i u nekoliko svojih za nasveoma znaåajnih priloga pokušao je da interpretira i razumeovo Geteovo interesovawe.9 Ako se tome dodaju studije o Toma-su Manu, koje se i danas ubrajaju u najvrednije priloge srpskegermanistike o Tomasu Manu,10 onda se moÿe konstatovati daje Pero Slijepåeviã bio jedna od najznaåajnijih pojava u srp-skoj germanistici.

U poreðewu sa M. Trivuncem i P. Slijepåeviãem dopri-nos Milana Ãuråina i Momåila Seleskoviãa je nešto skrom-niji, pri åemu se mora imati na umu da su obojica samo krat-ko vreme delovali kao germanisti. Milan Ãuråin (1888—1960)bavio se germanistikom svega sedam godina (1907—1914), i zarazliku od M. Trivunca, nije se posle Prvog svetskog rataviše vratio na Katedru Univerziteta u Beogradu. Ugledni pe-snik i predstavnik srpske moderne, posle Prvog svetskog ra-ta posvetio se publicistici, a potom je u Zagrebu pokrenuoåasopis Nova Evropa (1920—1941). Wegova beåka disertacija o

273

8 Pero Slijepåeviã, Šiler u Jugoslaviji. Studija o primawu nemaåkeklasike kod Srba i Hrvata s osvrtima na Slovence. Skopqe 1937.

9 Ovaj metodski postupak nalazimo veã i u Slijepåeviãevoj disertaci-ji Budizam i nemaåka kwiÿevnost. Disertacija predata na Filozofskom fa-kultetu Univerziteta u Frajburgu, Beograd 1920. Prilozi o Geteu nastali sudeceniju kasnije: Gete o Kraqeviãu Marku. U: Nova Evropa, Zagreb 1932, 25, Nr.3—4, 151—162; Šta je Gete video u našoj narodnoj poeziji. U: Letopis Mati-ce srpske, Novi Sad 1932, 106, sv. 1—3, 72—80.

10 Pogledi Tomasa Mana. U: Letopis Matice srpske, Novi Sad 1936,110, sv. 2, 160—176; sv. 3, 277—292.

srpskoj narodnoj pesmi u nemaåkoj kwiÿevnosti11 predstavqasvakako kamen temeqac u srpskoj germanistici koja se kreãe upravcu germanoslavistike. Iako wegova istraÿivawa u ovojoblasti gotovo istovremeno dopuwava zagrebaåki germanistaStjepan Tropš, ali sa drugog aspekta, a kasnije ovu linijunastavqa Jevto Miloviã,12 proizašao iz beogradske germani-stike, ova studija još uvek vaÿi za standardno delo posveãenoistraÿivawu nemaåko-srpskih kwiÿevnih veza. Takvim istra-ÿivawima bavio se i Momåilo Seleskoviã (1890—1950), kojije samo pet godina proveo na Katedri za germanistiku u Sko-pqu. U svojoj disertaciji, odbrawenoj u Parizu, istraÿivao jenemaåko javno mwewe o Srbiji za vreme Prvog svetskog rata.13

Momåilo Seleskoviã pokazao je još izraÿenije interesovaweza filozofiju od Pera Slijepåeviãa. Tokom tridesetih godi-na posvetio se gotovo potpuno filozofiji i izmeðu ostalogobjavio je i kwigu o Kantu. Ova zainteresovanost za filozof-ske probleme bila je od velike koristi za metodologiju germa-nistiåke nauke o kwiÿevnosti.14

Iako je Pero Slijepåeviã posle Drugog svetskog rata svedo 1958. godine delovao kao germanista, odnosno, bio je šefOdseka za germanistiku u Beogradu, još poåetkom pedesetihgodina nastupa druga generacija germanista koju reprezentujuOgwan Radoviã, Miloš Ðorðeviã, Miqan Mojaševiã, Dra-goslava Perišiã, Strahiwa Kostiã, Ivan Pudiã, Zoran Kon-stantinoviã i Pavica Mrazoviã, a wihova aktivnost proteÿese do osamdesetih godina. Miloš Ðorðeviã (1901—1981) dok-torirao je u Minhenu 1930. godine sa temom o austrijskom pi-scu Åarlsu Silsfildu, ali tek posle Drugog svetskog rata po-svetio se germanistici. Wegovo interesovawe sezalo je od

274

11 Das serbische Volkslied in der deutsdhen Literatur. Leipzig 1905. Radi seo prvom sistematski zabeleÿenom i predoåenom prihvatawu srpske narodnepesme u nemaåkoj kwiÿevnosti od Getea i Herdera do kraja 19. veka.

12 Vredno je istaãi da jedan od najboqih radova hrvatskog germanisteStjepana Tropša (1871—1942) pripada ovoj tematskoj oblasti: Njemaåki prije-vodi naših narodnih pjesama. U: Rad JAZU, Zagreb 1906, knj. 166, str. 1—54;1911, knj. 187, 109—160. U ovu oblast se ubraja i rad wegove uåenice KamileLucerne Die südslavische Ballade von Assan Agas Gattin und ihre Nachdichtungdurch Goethe. Berlin 1905. Ãuråinov rad nastavio je germanista Jevto Milo-viã (1908—1991) koji je u Berlinu kod Maksa Fazmera doktorirao sa temomGoethe, seine Zeitgenossen und die serbokroatische Volkspoesie. Leipzig 1941. JevtoMiloviã je od 1956. godine sve do penzionisawa proveo na Katedri za germa-nistiku na Filozofskom fakultetu u Zadru.

13 La Serbie dans Popinion allemande contemporaine. Paris 1919.14 O tome u mom prilogu Germanista Momåilo Seleskoviã. Prilog razvoju

domaãe germanistike. U: Godišwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,1970, 13/2, 685—710.

sredweg veka tj. od Nibelunške pesme do savremene kwiÿev-nosti, o åemu svedoåe wegove studije o Geteu, Hajneu i poseb-no o Tomasu Manu.15 Nasuprot wemu Ogwan Radoviã (1900—1976) bio je prvi germanista koji se bavio naukom o jeziku,polazeãi od praktiånih zahteva, a objavio je niz korisnih ux-benika nemaåkog jezika.16

Istraÿivaåku delatnost druge generacije srpskih germa-nista ne treba posmatrati samo na osnovu tema doktorskihdisertacija. Miqan Mojaševiã habilitirao se radom o srp-skoj narodnoj pripoveci u nemaåkim prevodima,17 StrahiwaKostiã o nemaåkim prevodima srpskih umetniåkih pripove-daka i romana do Drugog svetskog rata,18 Dragoslava Perišião Geteu kod Srba,19 a Zoran Konstantinoviã o nemaåkim puto-pisima o Srbiji i Crnoj Gori.20 Reklo bi se da se ova genera-cija bavila iskquåivo istraÿivawem jugoslovensko-nemaåkihili srpsko-nemaåkih odnosa. Ali interesovawa ove generaci-je bila su u poreðewu sa prvom generacijom mnogo šira i iz-diferenciranija, jer su weni predstavnici pre svega zašli ukompleksnu kwiÿevno-istorijsku i metodološku problemati-ku. Ova konstatacija moÿe se pre svega dokumentovati kratkimosvrtom na delatnost Miqana Mojaševiãa (roð. 1918), cen-tralne liånosti srpske germanistike posle Drugog svetskograta. Svojim obimnim germanistiåkim delom — pre svega we-govom studijom o Helderlinu, wegovom Istorijom nemaåke kwi-ÿevnosti doba prosvetiteqstva, klasike i romantizma, Uvo-dom u nauku o nemaåkoj kwiÿevnosti, a posebno wegov opusmagnum o Jakobu Grimu i srpskoj narodnoj kwiÿevnosti21

srpska germanistika dosegla je svoj vrhunac i stvorena je åvr-sta i kompleksna osnova na kojoj je sada bio moguã daqi si-stematski istraÿivaåki rad.

275

15 O Ðorðeviãevoj germanistiåkoj delatnosti u mom prilogu MilošÐorðeviã i wegov doprinos razvoju domaãe germanistike. U: Zbornik Maticesrpske za kwiÿevnost i jezik, Novi Sad 1992, H£/1, 101—112.

16 Kao na primer: Nemaåki glagoli. Oblici i wihova upotreba. Beograd1952; Osnovi sintakse nemaåkog jezika. Beograd 1964.

17 Srpska narodna pripovetka u nemaåkim prevodima. Od Grima i Leskinado Vuka. Beograd 1950.

18 Nemaåki prevodi srpskih umetniåkih propovedaka i romana do Drugogsvetskog rata. Novi Sad 1960.

19 Goethe bei den Serben. In: Slavistische Beiträge, 17, München 1968.20 Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro. München 1960.21 Helderlin. Prilog prouåavawu klasiåne nemaåke kwiÿevnosti. Beograd

1960; Zur Einführung in die Wissenschaft von der deutschen Dichtung. Beograd1963; Nemaåka kwiÿevnost doba prosvetiteqstva, klasike i romantizma. Beo-grad 1968; Jakob Grim i srpska narodna kwiÿevnost. Kwiÿevnoistorijske i po-etološke osnove. Beograd 1983; Jacob Grimm und die serbische Literatur und Kul-tur. Marburg 1990.

Sa ovom drugom generacijom tokom šezdesetih godina za-poåeto je intenzivno istraÿivawe u oblasti germanistiåkenauke o jeziku. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ja-vqa se niz lingvista koji su se koncentrisali delom na sa-vremeni nemaåki jezik a delom na istoriju nemaåkog jezika.Dok se Ivo Pudiã (1909—1981), koji je 1961. došao iz Saraje-va i sve do penzionisawa bio na beogradskom Odseku za ger-manistiku, posvetio prevashodno istoriji nemaåkog jezika,Pavica Mrazoviã (roð. 1924) bavila se savremenim nemaåkimjezikom na novosadskoj Katedri za germanistiku (od 1961—1986), a rezultat wenog timskog rada, sa grupom jugosloven-skih germanista åiji je ona bila koordinator, u saradwi saInstitutom za nemaåki jezik u Manhajmu bila je obimna kon-trastivna gramatika nemaåkog i srpskohrvatskog jezika.22

Treãa danas prisutna generacija srpskih germanista kojaje, sa nekim izuzecima, proizašla iz beogradske germanistikenadovezuje se i nastavqa liniju druge generacije, s tim, štopod germanistikom podrazumeva jednu kompleksnu disciplinupodeqenu na nauku o jeziku i nauku o kwiÿevnosti. To se ja-sno vidi po temama doktorskih disertacija danas aktivnihredovnih profesora: Poetska slika vode u Geteovom delu (1972)naziv je kwige istoriåara kwiÿevnosti Mirka Krivokapiãa,Jezik i stil Hartmanovog Gregoriusa i Tomas Manovog Izabra-nika (1971) lingviste Jovana Ðukanoviãa i Imenice i prideviizvedeni sufiksima u novelama „Mai i Beaflór" i „Königstochtervon Frankreich" (Sa osvrtom na prethodne hronološke ravni)(1973) istoriåara nemaåkog jezika Zorana Ÿiletiãa. Novosad-ski profesori habilitirali su sa sledeãim radovima: isto-riåarka nemaåkog jezika Vesna Beriã radom O redu reåi u de-lima Jerga Vikrama (1975), istoriåarka kwiÿevnosti KatalinKovaåeviã sa temom Stefan Milov i wegovi odnosi prema Sr-bima i Hrvatima (1976), a autor ovog priloga studijom Recep-cija Tomasa Mana na srpskohrvatskom jeziåkom podruåju (1984).

Ova razmatrawa izašla bi iz okvira ove teme kada bi sejoš navela i znaåajna posredniåka uloga germanista kao pre-vodilaca nemaåke kwiÿevnosti. Doprinos germanista u obla-sti umetniåkog prevodilaštva nije mali i od neprocewive jevaÿnosti wihova posredniåka uloga.23

276

22 Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch. Hrsg. von Ulrich Engelund Pavica Mrazoviã. Bd I—II. München und Novi Sad 1986.

23 Meðu germanistima najplodniji prevodilac je Branimir Ÿivojino-viã, kome srpska kwiÿevnost ima da zahvali za najveãi broj prevedenih tek-stova. Vrhunac wegove prevodilaåke veštine je prevod Faust ¡ (1980) i Faust¡¡ (1985). Autor ovog priloga preveo je do sada preko 20 kwiga sa nemaåkog je-zika, meðu wima i tetralogiju Tomasa Mana Josif i wegova braãa (1990).

Na osnovu ovog izlagawa moÿe se konstatovati da srpskagermanistika predstavqa jednu profiliranu disciplinu kojaje åvrst sastavni deo nauke u Srbiji. Delatnost i istraÿiva-wa ove tri generacije stvorila su dobar temeq na osnovu kojeggermanistika na dva Odseka, u Beogradu i u Novom Sadu, imaperspektivu daqeg razvoja.*

277

* Prilog objavqen u: Germanistik in Mittel- und Osteuropa 1945—1992.Hrsg. von Christof König. Walter de Gruyter, Berlin—New York 1995, 222—230.

In memoriam

TOMISLAV BEKIÃ(1935—2008)

IVAN NEGRIŠORAC

MISIONARSTVO TOMISLAVA BEKIÃA

Smrãu profesora Tomislava Bekiãa ukinuta je åitavajedna germanistiåka institucija u srpskoj kulturi. Ukidawete institucije ostaviãe prazninu koju ovoga trenutka ne mo-ÿemo do kraja da sagledamo, ali sa kojom ãemo se sa beznade-ÿnom neumitnošãu suoåavati u danima i godinama koje dola-ze. U tom suoåavawu imaãemo prilike da razmišqamo o tomekoliko jedan jedini åovek moÿe da uradi za åitavu jednu na-cionalnu kulturu. Profesor Bekiã je bio takav åovek. Oliåe-we silne energije, širokog struånog znawa i velike radozna-losti, on je ne samo plenio snagom i pouzdanošãu svoga uvi-da u nemaåku kwiÿevnost i kulturu, te wen poseban znaåaj zanas ovde, nego je i delovao izuzetno, åak zarazno podsticajnona sve one koji promišqaju i prouåavaju dijalog dveju kultu-ra, nemaåke i srpske.

Profesor Bekiã je åovek misije. Wegova predanost pre-vodilaåkom poslu ukorewena je upravo u takvoj ÿarišnoj taå-ki wegove liånosti, u oseãawu misionarstva, pa smo zahvaqu-juãi tome dobili åitav niz dela iz nemaåke kwiÿevnosti inauke. I premda ovakvim qudima naša kulturna zajednica popravilu ne oda paÿwu koju oni zasluÿuju, profesor Bekiã jeza svoj prevodilaåki rad dobio nekoliko vaÿnih priznawa,poput nagrade „Miloš Ðuriã" (1991), „Laza Kostiã" (2000) inagradu za ÿivotno delo Univerziteta u Novom Sadu (2001). Udelima koje odabira za prevoðewe profesor Bekiã je iskazi-vao nekoliko pravaca sopstvenoga interesovawa, poåev od ve-likih ili za nas vaÿnih pisaca kao što su Tomas Man, Her-

278

man Broh, Albert Ajnštajn, Mileva Mariã, Manes Šperber,Milo Dor, Johanes Vajdenhajm, znaåajnih slavista Jerneja Ko-pitara, Asmusa Serensena, Alojza Šmausa, Gerharda Gezemana,Maksimilijana Brauna, Manfreda Jenihena, Volfa Šmida,istoriåara i putopisaca Franca Babingera, Johana HajnrihaŠvikera, Zigfrida Kapera, Gustava Raša, Hajnriha Štigli-ca, Andrea Hurtona, Kristijana fon Krokoa, preko psiho-analitiåara Zigmunda Frojda, Karla Gustava Junga, AlfredaAdlera, Ota Ranka, Karla Abrahama, pa do teoretiåara i isto-riåara kwiÿevnosti Maksa Kamerela, Albina Leskija, HansaMajera, Volfganga Kajzera, Huga Fridriha, Fridriha Zen-glea, Manfreda Franka, Manfreda Ostena, Petera Sondija idrugih. I wegovo ålanstvo u nekoliko nauånih društava, po-put Društva Tomasa Mana (Libek), Geteovog društva (Vaj-mar), Šilerovog društva (Marbah), Društva Manesa Šper-bera (Beå) i Društva za Jugoistoånu Evropu (Minhen), do-voqno svedoåi o nekim pravcima wegovih misli. U tom i ta-kvom izboru jasno se prepoznaje radoznalost i dinamiånostinteresovawa ovoga prevodioca koji zna šta bira i zna zaštoto åini.

Nauåno-istraÿivaåki rad profesora Tomislava Bekiãa,donekle prigušen bespoštednim predavawem prevodilaåkojmisiji, bio je na odista nesvakidašwi naåin obeleÿen pou-zdanošãu saznawa. Reå je o istraÿivaåu koji je pisao sa izvr-snim poznavawem literature i jasnim sagledavawem istorijeproblema. On je pisao o tako moãnim stvaraocima kakvi suGete, Šiler, Tomas Man, pre svih. Bavio se najveãim nemaå-kim piscima jer je u wihovoj veliåini prepoznavao ono štoje od sušte vaÿnosti za srpsku kwiÿevnost i kulturu.

Ipak, najveãi deo svoje istraÿivaåke energije on je po-svetio nemaåko-srpskim kwiÿevnim odnosima, temi o kojojsada veã imamo popriliånu biblioteku tekstova zahvaqujuãiradovima Bogdana Popoviãa, Milana Ãuråina, Pere Slijep-åeviãa, Miqana Mojaševiãa, Miloša Ðorðeviãa, Jevta Mi-loviãa, Zorana Konstantinoviãa i drugih. O svima ovim auto-rima, koji su negovali ponešto razliåite metodološke kon-cepte, profesor Bekiã je pisao sa paÿwom i uvaÿavawem sa-znajnih horizonata epohe u kojoj su oni ÿiveli i radili. Ula-zeãi i sâm u ovaj najviši red istraÿivaåa nemaåko-srpskihodnosa, profesor Bekiã je, baveãi se prevashodno kontaktnimvezama i problemom recepcije, dao izuzetno znaåajne rezulta-te u istraÿivawu srpskog razumevawa ukupnog opusa Tomasa iHajnriha Mana, Štefana Georgea, Franca Kafke, kao i vezaizmeðu Zmaja i Getea, Zmaja i Lesinga, Anice Saviã i TomasaMana, Boška Petroviãa i nemaåke kwiÿevnosti i sl. Zani-

279

mala ga je, isto tako, pojava srpske i jugoslovenske tematikekod istoriåara Leopolda Rankea, Zigfrida Kapera, kod kwi-ÿevnika Karla Herlosona, Roberta Mihela, Franca TeodoraÅokora, Aleksandra Zaher-Mazoha, Oskara Maurusa Fontane,Johanesa Vajdenhajma.

Posebnu paÿwu posvetio je doprinosima nemaåkih sla-vista srpskoj kulturi, pa je prevodeãi i istraÿujuãi rad Asmu-sa Serensena, Alojza Šmausa, Gerharda Gezemana i Maksimi-lijana Brauna dao rezultate koji jasno pokazuju koliko su ne-maåki istraÿivaåi pomno prouåavali srpsku kulturu. Profe-sora Bekiãa je zanimao i obrnuti proces: kako je srpska nau-ka, a posebno germanistika kao akademska disciplina, poste-peno rasla i širila svoje vidike. Bekiãevo poznavawe isto-rije srpske germanistike bilo je takvo da ste kod ovoga znalcauvek mogli da razrešite poneku nedoumicu i da dobijete pra-vu, pouzdanu informaciju. O svim ovim temama on je dosta to-ga veã napisao, ali je, naÿalost, mnogo toga ostalo i bez ko-naåne pisane forme.

Sa profesorom Tomislavom Bekiãem bilo je odista div-no razgovarati. To je uvek bio intelektualno usredsreðen, alistrastan razgovor, u kojem se, uprkos raznorodnih uvida, ni-kada nije gubila svest o objektivnom znaåaju iznetih argume-nata. Kao urednik Letopisa Matice srpske, uåesnik na izradiSrpske enciklopedije i urednik jedne edicije u kojoj je pro-fesor Bekiã objavio svoje prevode mogu da posvedoåim i to daupeåatqivost razgovora sa wim nije poticala samo od sadr-ÿine onoga što je reåeno nego i od planova koji su saåiwava-ni za nekakav zajedniåki posao.

Sreãni su urednici koji imaju takve saradnike kao štoje bio profesor Bekiã. Razgovori sa wim uvek su pretvaraniu radni dogovor i plan zajedniåkog delovawa. I tako je to bi-lo sve do posledweg trenutka wegovog bivawa na ovome svetu.Samo nekoliko dana pre nego što ãe doãi tuÿna vest da se onteško razboleo, sedeli smo u Uredništvu Letopisa Maticesrpske i razgovarali o Hermanu Vendelu o kojem je profesorBekiã, po jednom ranijem dogovoru, upravo završio tekst idoneo ga Redakciji åasopisa. A kad mi se tokom toga razgovoraukazala ideja o jednom åitavom tematskom broju posveãenomnemaåkoj kwiÿevnosti i nemaåko-srpskim kwiÿevnim i kul-turnim odnosima, profesora Bekiãa nije trebalo dugo u toubeðivati. Samo je za trenutak zastao, sa onim, wegovim, ka-rakteristiånim polusmeškom, kojim je ponekad prikrivao tre-nutnu nedoumicu, a onda je, sagledavši šta sve ima uraðeno ašta bi još trebalo uraditi, prelomio i objavio da pristaje.

280

Radni projekat je oåas posla bio spreman sa taånim imenimapisaca, prevodilaca i svih neophodnih saradnika.

Eto, takav je bio profesor Tomislav Bekiã. Sa wim seuvek moglo imati toliko planova da smo obojica slutili kakoni dvostruki qudski ÿivot ne bi bio dovoqan da sve bude re-alizovano. Toliko smo pravili dogovora o kwigama koje bibilo neophodno prevesti sa nemaåkog i o temama o kojima bivaqalo ponešto napisati, da nam ništa drugo ne preostajenego da ÿalimo što profesoru Bekiãu nije dat dvostrukiqudski vek. Bio je to åovek otvoren, bespoštedan, nesalomiveradne moãi. Sada, kad su višwe sile odluåile da toj otvore-nosti, bespoštednosti i moãi nametnu ÿalosni kraj, ostajenam da tugujemo i sa zahvalnošãu se seãamo svega što je onuåinio od neporecivog znaåaja za srpsku kulturu, a pre svegaza potpunije poznavawe nemaåke kwiÿevnosti i srpske svestio woj.

Neka sve to ostane zauvek u našem seãawu, a profesoruTomislavu Bekiãu neka je veåni pokoj i slava!

281

In memoriam

SRDAN BOGOSAVQEVIÃ(1953—2007)

DUŠAN GLIŠOVIÃ

POMEN SRDANU BOGOSAVQEVIÃU

Za Srdana Bogosavqeviãa sam prvi put åuo kada se javiokao jedan od kandidata na konkurs za mesto asistenta za Ne-maåku kwiÿevnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1986.Tada je, kako se to akademskim makijavelistiåkim vokabula-rom kaÿe, raspoloÿewe na Odseku bilo da na to mesto budeizabran jedan drugi kandidat, takoðe odliåan. Kada se na VeãuFakulteta glasalo, glasao sam iz ubeðewa, i moj glas za Srda-na Bogosavqeviãa je ostao usamqen. Kada je posle toga izabra-ni kandidat napustio Odsek, raspisan je novi konkurs i jed-noglasno je izabran onaj kandidat za koga sam se ja svojevreme-no bio opredelio — Srdan Bogosavqeviã. Tek po wegovom do-lasku na Odsek za germanistiku, 1987, upoznao sam ga liåno.Dobar deo ÿivota proveo je u Sjediwenim Ameriåkim Drÿa-vama, ali Amerika na wemu nije ostavila spoqweg traga. Nipo oblaåewu, ni po ponašawu. Štaviše. Rado je pio turskukafu i još radije pušio, što sam, kako smo jedno vreme deli-li kabinet, imao prilike da osetim. Znalci ameriåkog engle-skog kaÿu da ga je govorio kao materwi. To je, vaqda, bilo je-dino ameriåko na wemu.

Po povratku iz Amerike, nastanio se u Jakovu, nadomakBeograda, posle preselio na Novi Beograd, a pri kraju ÿivo-ta u strogi centar Beograda. Kako za tzv. praktiåni ÿivot ni-je bio izrazito talentovan, pomagao sam mu oko nekih sitnicakoje åine ÿivot. Dolazio je na Fakultet samo kada je imao na-stavu. Radio je prevashodno kod kuãe. Iako je bio upravnikOdseka, 2000—02, fakultetska administracija ga nije privla-

282

åila. U sluÿbenom odnosu smo bili korektni jedan premadrugome, a zbliÿili smo se tek posledwih godina wegovogÿivota.

Sa teškom bolešãu se nosio stoiåki. Tamo gde bi prose-åan åovek zakukavao i optereãivao okolinu, Bogosavqeviã bise samo blago namrštio, oåekujuãi da ga ta glupost od bolestiveã jednom proðe, i da moÿe da nastavi da se nesmetano baviposlom za koji je jedino bio pozvan da se bavi — prouåavawemi predavawem nemaåke kwiÿevnosti. Kada je bolest postalado te mere akutna da je po drugi put morao u bolnicu, poseãi-vao sam ga. Privilegija koja mu je u bolnici ukazana sastojalase od sobe sa dva leÿaja, prozorima koji su se teško zatvaralii vratima bez kvake, pa je u tu svrhu sluÿila neka dotrajalastolica. I tada, videlo se tokom poseta, bio je ispuwen na-dom da ãe uskoro biti otpušten na kuãno leåewe. Bio je po-sledwih godina pod svesrdnom brigom svoje ÿivotne saputni-ce, Grkiwe, koja se o wemu brinula kako to samo jedna dragaosoba ume.

I kada sam ga prvi put upoznao, a i sada, pitam se, zaštonije ostao u Americi? Moÿda u tim ekonomski razvijenim ze-mqama ostaju samo oni koji ih dovoqno ne upoznaju. Za Bogo-savqeviãa, u suštini, nije bilo razlike gde je. Pripadao jeonoj skupini nesretnika ili sretnika ovoga sveta koji su, gdegod bili, stranci shodno svom duhovnom sklopu, svojim inte-resovawima i delatnosti.

Srdan Bogosavqeviã roðen je u Vršcu, 30. marta 1953,gde je maturirao 1972. Zapoåiwe studije germanistike i psi-hologije na Univerzitetu drÿave Ilinoj, u Åikagu, koje di-plomira 1976. Postaje asistent na istoimenom univerzitetu,gde i magistrira 1978. Uåestvuje na struånim seminarima uNemaåkoj, gde jednu godinu studira nemaåku kwiÿevnost naUniverzitetu u Regensburgu. Na ilinojskom univerzitetu dok-torira 1983. tezom Nemaåka putopisna kwiÿevnost 19. i 20.veka. Sve do dolaska na Filološki fakultet u Skopqu, 1984,radi kao asistent na matiånom univerzitetu u Åikagu, gde od-lazeãi od svoga mentora Liroj Šoa (Leroy R. Shaw), dobijapreporuku, koja završava reåima: „Verujem da Bogosavqeviãima blistavu buduãnost u germanistici i preporuåujem ga unajvišoj meri svakom Odseku." Bogosavqeviã je univerzitet-sku karijeru tekao lako i brzo. Iz Skopqa, gde je bio docent,došao je u Beograd na mesto asistenta, 1987, izabran je za do-centa 1989, za vanrednog profesora 1994, a u zvawe redovnogprofesora 1999.

Objavio je više od 70 radova, od åega 4 kwige, tridesetakstudija i pogovora, dvadesetak ålanaka i isto toliko prikaza.

283

Priredio je i osam kwiga, u åijem prevoðewu sa nemaåkog je isâm uåestvovao. Vremenu i temi svoje disertacije o putopisi-ma sa preloma stoleãa, 1900, ostao je veran u åitavom nauånomradu. Najviše se bavio Muzilom (12), Hofmanstalom (6), podva rada o Šnicleru, Kafki i Niåeu, i po jedan o Baru,Brehtu, Hajzenbitelu, Grasu, Traklu, Herburgeru i nekolikoradova o pitawima lirike.

Zbog prostornog ograniåewa osvrnuãemo se samo na kwi-ge. U objavqenoj disertaciji Nemaåka putopisna kwiÿevnost19. i 20. veka. An Arbor, Miåigen, 1987. (German Literary Tra-velogues around the Turn of the Century. 1890—1914), Bogosa-vqeviã analizira putopise petnaest autora toga doba, meðukojima Hofmanstala, Hauptmana i Bara, bavi se uticajem kwi-ÿevnih pravaca toga perioda na dati kwiÿevni ÿanr i ispi-tuje politiåke i socijalne uzroke koji uslovqavaju uspon pu-topisne kwiÿevnosti.

U kwizi Robert Muzil. Izmeðu utopije i politike duha(Beograd, 1993), Bogosavqeviã se usredsreðuje na svog omiqe-nog pisca. Uzima neke od kquånih postulata Muzilovih i na-dopuwuje ih u esejistiåkom dijalogu saznawima svoga vremena,i pruÿa „uvod u Muzilov duhovni mikrokosmos" u onoj meri ukojoj ÿeli da objasni i „muzilovsku fenomenologiju duha".Znamenitog i obimnog Muzila poznavao je odliåno.

Omiqena tema u univerzitetskoj nastavi je Bogosavqevi-ãu bila lirika, u uÿem smislu Ekspresionistiåka lirika, ka-ko glasi naslov wegove kwige objavqene u Novom Sadu 1998, ukojoj izuzetno suptilno, na primerima, iznalazi odgovore napitawa razarawa totalitarne idile jugendstila, suštine eks-presionizma, simultanosti i krize ekspresionistiåke pro-jekcije, pa sve do onih koja iziskuju izuzetnu finoãu razume-vawa poezije — ekspresionistiåki sonet, gde se Bogosavqe-viã suvereno kretao. Kao dopunu ovoj studiji, Bogosavqeviã jepriredio i Antologiju ekspresionistiåke lirike (Novi Sad1998), uz temeqit pogovor Ekspresionistiåka lirika: pobuna iforma.

Ali kao da i poezija sama nije mogla da zadovoqi inte-lektualnu suptilnost Bogosavqeviãu, pa se upustio u prouåa-vawe samo jednog wenog deliãa. Posledwa kwiga, Antikli-maks (Beograd 2003), stoga je posveãena mehanizmu kolizijeneravnopravnih vrednosti i naåina wihovog postojawa u da-tom kontekstu. Bogosavqeviã prati genezu pojma klimaksa iantiklimaksa, ulogu batosa, daje tipologiju klimaksa od an-tiåkih vremena, wegovih funkcija sve do antiklimaksa kaonadistorijske kategorije, suvereno vladajuãi instrumentariju-

284

mom svoje struke i odliånim poznavawem engleske i nemaåkepoezije.

Predmet wegovog interesovawa u struci se sve više su-ÿavao, što se više wome bavio. Od pozamašnog prouåavawaputopisa raznih autora, preko kwiÿevnog roda jedne epohe dosamo jedne stilske figure. Dokazao je reåi svoga ameriåkogmentora da je pred wim „jedna blistava karijera", koja je pre-rano okonåana u Beogradu, 15. avgusta 2007. godine.

We'll never forget him.

285

MILOJE PETROVIÃ

SRBE SU NEMCI UVELI U EVROPSKUCIVILIZACIJU

Razgovor sa Zoranom Konstantinoviãem

Pre 8 godina sam pravio seriju tekstova o strancima kojisu zaduÿili Srbe, za koju mi je prof. dr Zoran Konstantinoviãukratko naveo nekoliko Nemaca znaåajnih za srpski narod. Na-ravno, on je govorio pre svega o nemaåkim piscima koji su ujed-no bili i svetski priznate veliåine u kwiÿevnosti, ali i onovinarima, publicistima i nauånicima. Rekao mi je tom pri-likom da Nemci o kojima on govori zasluÿuju da svaka naša ge-neracija bude upoznata sa wihovim zaslugama za Srbe, i da jeovo retka prilika da tu priåu zapoånemo. Iz tog razgovora samnapravio tekst na dve strane i objavio ga.

Meðutim, kako sam bio fasciniran wegovom priåom na tutemu, predloÿio sam mu da napravimo jedan duÿi tekst, što jeon vrlo rado prihvatio i rekao mi da ãemo to uåiniti „prvomprilikom", jer je tada morao da putuje u Austriju.

Ta „prva prilika" ukazala se tek pre godinu dana, kadasmo se sreli na jednoj kwiÿevnoj manifestaciji u Univerzitet-skoj biblioteci „Svetozar Markoviã" u Beogradu. On se odmahsetio šta smo se dogovorili i nastavio da mi priåa tamo gdesmo stali.

Ja sam taj naš razgovor snimao, i na osnovu transkripata,napravio tekst koji sadrÿi izvorne misli Zorana Konstanti-noviãa, uz moju veoma malu uredniåku, stilsku i jeziåku redak-ciju. Taj tekst se sada prvi put pojavquje pred našom javnošãu,a kako je to jedan od wegovih posledwih razgovora na temu Ne-maca koji su nas zaduÿili, od koristi ãe biti da bude objavqen,pogotovo što je plod jednog od naših najboqih poznavalaca oveteme.

Jedini nedostatak ovog teksta je taj što nije moguãe opisa-ti zanos sa kojim je on govorio o velikim imenima nemaåke

286

kulture, ali se to ipak moÿe prepoznati na osnovu toga kako jegovorio o svakom od wih.

Nemac koji je naše narodne pesme uporedio sa „Pesmom nadpesmama"

Mnogo je Nemaca zaduÿilo Srbe, ali se o tome kod nasnedovoqno zna, pre svega zbog ruÿnih iskustava koje smo kaonarod imali sa wima u dva svetska rata. No, to nije razlog dapreãutimo šta su vrlo znaåajni pripadnici te nacije uradi-li za nas i kakve smo koristi imali od toga. Naravno, takvihNemaca je bilo mnogo, ali ovom prilikom ãemo govoriti sa-mo o onima åiji je doprinos bio najznaåajniji. Meðu wima,posebno mesto pripada Geteu.

Johan Volfgang Gete (1749—1832) je najveãi nemaåki pe-snik i jedna od najveãih liånosti u istoriji nemaåke kulture.On je, zapravo, oliåewe nemaåke graðanske kulture, a samimtim i jedan od vrhova evropske graðanske civilizacije i kul-turne misli. Znaåajan je po svojoj humanistiåkoj misli, potome što je prevazišao do tada vaÿeãi princip francuskogklasiånog humanizma da je lepota u åuvawu oblika, rekavši:„Ne stoji ono što nas je antika uåila, da sudbina qudi zavi-si od bogova. Ne! Åovek sam stvara svoju sudbinu, on se uzdi-ÿe do bogova. On je kao åovek jak koliko su i bogovi, obliku-juãi samostalno svoju sudbinu." Spajajuãi ovu misao velikog,plemenitog, humanistiåkog sa lepotom pesniåkog iskaza, Geteje svakako i jedan od najveãih pesnika u evropskoj kwiÿev-nosti.

Za nas Srbe, posebno je znaåajno to što se upravo Getetoliko interesovao za nas. A kako je do toga došlo? U Geteovovreme mi smo veã dugo bili pod Turcima. Onda je došao našPrvi ustanak 1804. i svet je poåeo da obraãa paÿwu i na srp-ski narod. Znaåi, postojala je izvesna spremnost da se pogledEvrope usmeri u našem pravcu. Borba jednog naroda protivugwetaåa morala je da izazove paÿwu i ostalog dela Evrope.No, ta paÿwa sama po sebi ne bi bila dovoqna da nije bilo ineåeg drugog što je privuklo interesovawe stranaca, a to jebila naša narodna pesma.

Gete je, zapravo, sa našom narodnom pesmom došao u do-dir još pre Prvog srpskog ustanka, ali za taj dodir mogli bi-smo reãi da je bio više sluåajan. Naime, u kwizi jednog ita-lijanskog putopisca, opata Alberta Fortisa o Dalmaciji, za-beleÿena je i jedna pesma iz naših krajeva — Hasanaginica.Fortis je tu pesmu zabeleÿio na našem i na italijanskom je-ziku. Gete se sa wom upoznao preko prevoda te naše pesme ko-ji je objavio Albreht fon Haler.

287

Meðutim, Haler je tu našu Hasanaginicu preveo na ne-maåki jezik onako kako je znao i umeo, a Gete je osetio da je utoj pesmi poseban znaåaj ritma, naime — deseterca. On je biosvestan toga da ako ÿeli ovu pesmu da prenese na nemaåki je-zik, mora u taj prevod da prenese i taj ritam.

Wemu je to pošlo za rukom i on je na genijalan naåin,ne znajuãi naš jezik, preveo ritam naše narodne pesme nanemaåki jezik, tako da Hasanaginica u Geteovom prevodu zvuåitaåno kao naš deseterac. Tom prilikom je naveo da je to pe-sma Morlaka.

Nakon ovog prevoda, Gete se dugo vremena više nije in-teresovao za našu narodnu pesmu.

Meðutim, jedan drugi znaåajni Nemac, åuveni Herder, usvoju zbirku prevoda narodnih pesama svih naroda sveta uneoje pored Hasanaginice i tri naše narodne pesme iz kwige An-drije Kaåiãa Miošiãa. Tako su se u Herderovoj zbirci na-rodnih pesama svih naroda sveta našle i 4 „morlaåke", odno-sno srpske narodne pesme. Morlak je reå koja je došla prekotalijanskog jezika, a znaåi, zapravo, Vlasi sa mora, odnosnoSrbi koji su se tamo naselili beÿeãi od Turaka.

Prema tome, naša pesma je bila prisutna u svesti Evro-pe, ali to je zapravo bila prisutnost samo za jedan malen brojqudi koji su åitali te Herderove pesme, i upoznali se i saGeteovim prevodom Hasanaginice. Te pesme su bile prisutne uvelikoj zbirci pesama svih drugih naroda i bile su uzor.Istina, samo jedan malen uzor.

Onda je došlo do našeg ustanka protiv Turaka i ponovodolazi do velikog interesovawa za našu narodnu pesmu. Tadaje jedan takoðe veliki Nemac, Jakob Grim, upozorio Getea nalepotu naše narodne pesme.

Zainteresovan sada preko Jakoba Grima, velikog istra-ÿivaåa nemaåkog jezika, Gete se ponovo poåeo interesovati zanašu narodnu poeziju i poåeo je podrobno da åita one pesmekoje mu je Grim donosio, a zatim ãe i sam o tim pesmama na-pisati jednu recenziju u åasopisu koji je izdavao.

Zahvaqujuãi Geteu, zapoåeo je proces „srbofilije" u svetu

U svojoj recenziji Gete govori o tim našim pesmama kaoo neåem beskrajno lepom. I u razgovorima sa svojim prijate-qima åesto pomiwe naše pesme, pa kaÿe izmeðu ostalog, dasu one toliko lepe koliko i Pesma nad pesmama, a to su pesmeiz Svetog pisma, koje slove kao biser svetske kwiÿevnosti, zakoje je Gete voleo da kaÿe da su nešto najlepše u svetskojkwiÿevnosti. Uporeðujuãi srpske narodne pesme sa tim pe-

288

smama iz Svetog pisma, on je našoj narodnoj poeziji dao naj-veãu ocenu. Åak ih je tako i prikazao u svome åasopisu.

Takva wegova ocena imala je ogroman odjek u Evropi, jerje Gete veã tada bio smatran olimpqaninom i sve što je on ta-da govorio, odzvawalo je ne samo u wegovoj okolini, veã i posvetu. I upravo to Geteovo interesovawe bilo je povod da semnogi poåiwu baviti našom narodnom poezijom, da je poåi-wu prevoditi, a preko tih nemaåkih prevoda, ona je prevedenai na druge jezike i poåeo je pobedonosni pohod srpske narod-ne pesme po svetu.

Sa ovim interesovawem, naravno, naš narod je mnogo do-bio, pogotovo što smo pobedom nad Turcima u Prvom srp-skom ustanku stekli mnogo simpatija, koje bi i samo zbog togapostojale, ali su se one spojile sa divqewem prema našoj na-rodnoj pesmi i nastao je period prave srbofilije u svetu. Mismo bili veoma omiqen narod.

Svakako da su za takva oseãawa kod Nemaca prema namaposebno doprinele dve åiwenice: prvo, što su se oni nekovreme nalazili pod Napoleonovom okupacijom, pa su imalioseãaj za potlaåene narode, a drugo, što je kod Nemaca tadaupravo ovladao romantizam koji je ÿeleo da se kao kwiÿevnipravac vrati narodu kao izvornom pesniku.

Eto, na taj naåin, Gete oznaåava jedan od vrhunaca u tominteresovawu za naš narod. On oznaåava liånost koja je ujed-no i neobiåno zasluÿna za oseãaj simpatija i qubavi premanašem narodu, sve do polovine H¡H veka, kada dolazi do od-reðenih promena.

Gete je poznavao celu literaturu svog doba i u wegov domsu svraãali svi veliki umovi onoga vremena, ukquåujuãi i pe-snike, pa i slovenske (Mickijeviå i dr.). Zato se sa pravommoglo reãi da je bio olimpqanin, onaj vrh, ono oliåewe naj-višeg što je dostignuto u evropskoj graðanskoj kulturi. Zatokada je on rekao da su naše narodne pesme nešto najlepše,onda je to za nas veliki kompliment.

Gete je svojim interesovawem za našu narodnu poezijuuåinio našem narodu veliku uslugu. Mnogi su se tada poåeliinteresovati ne samo za našu narodnu poeziju, nego i za našnarod uopšte. Takvo interesovawe moralo je biti veoma ko-risno po nas.

Srpski je najlepši slovenski jezik

Posle Napoleonovog poraza i wegovog povratka iz iz-gnanstva, u Beåu je 1814. odrÿan åuveni Beåki kongres, na ko-me je rešavano o ureðewu Evrope. Na wemu su usvojene osnov-

289

ne smernice za ureðewe Evrope, prema kojima je ona podeqenaizmeðu Pruske, Austrije i Rusije.

Iz tog dogovora izrasla je tzv. Sveta alijansa koja je ima-la za ciq da saåuva poredak koji je utanaåen u Beåu — krajwekonzervativan. Nikakvim revolucionarnim idejama åije je oli-åewe bio Napoleon, nije smelo biti mesta u Evropi. Vladarisu se dogovorili da ãe svaki revolucionarni pokušaj uguši-ti odmah u poåetku.

Tom kongresu je prisustvovao jedan mladi nemaåki nauå-nik kao sekretar pruskog poslanstva — Jakob Grim (1785—1863). Wegov zadatak je bio zapravo da radi na vraãawu svihonih arhivskih i biblioteåkih vrednosti koje je Napoleonodneo iz raznih mesta Evrope koje je bio u potpunosti osvojio.

Obavqajuãi taj svoj zadatak u Beåu, Grim je istovremenoradio i jedan drugi posao koji ga je liåno interesovao — a toje fenomen narodne pesme kao jeziåkog dokumenta iz koga ne-posredno govori narod. To je ovaploãewe Herderovske idejekod Grima, i to je zaåetak romantizma. Ÿeleãi da naðe štoviše primera za svoja prouåavawa narodne poezije, nije seograniåio samo na nemaåku narodnu poeziju, veã je ÿeleo daprouåi i narodnu poeziju drugih naroda.

U tom ciqu obratio se veoma poznatom åoveku onoga vre-mena Jerneju Kopitaru, Slovencu, kustosu u Dvorskoj biblio-teci u Beåu. Tada mu je uruåio svoj zvaniåni dopis u kome gamoli da mu pošaqu primerke narodnih pesama svih naroda,jer mu je to potrebno za wegova istraÿivawa.

Kopitar mu je na to odgovorio: „Slušajte, ovde u Beåusam upoznao jednog mladog Srbina koji je pobegao ovde u Beåposle propasti Srpskog ustanka 1813. i koji ovde ÿivi. Jasam cenzor wegovih kwiga na slovenskim jezicima i znam daon ima neki spis, a znam i da skupqa i objavquje srpske na-rodne pesme. Ja se sa wim sastajem, i od wega dobijam drago-cene podatke o srpskom jeziku i o srpskom narodnom blagu, osrpskim narodnim pesmama. Savetovao sam tom åoveku da obja-vi jednu malu pesmaricu srpskih narodnih pesama i da objavijednu malu gramatiku srpskog jezika. Ja ãu vas upoznati sa we-govim delom."

Meðutim, Vuk u tom momentu nije bio u Beåu jer je veãkrenuo na jedno od svojih brojnih putovawa, ali je Grim ipakdošao do wegovih pesama i Gramatike, i od tada je poåelawegova bliska veza sa Vukovim radom i delom. Kasnije ãe taveza rezultirati wihovim meðusobnim susretom i Grim ãepostati iskreni, veliki prijateq našem Vuku. Tako je izmeðuwih poåela liåna prepiska.

290

Grim je uz pomoã Kopitara došao do nemaåkog prevodaVukove Pjesmarice i na osnovu tih prevoda poåeo je da prou-åava našu narodnu poeziju. Oduševio se wome i veã je 1815.objavio wenu recenziju. Te pesme koje mu je Kopitar dao, Grimima zapisane u jednoj svesci i tu svesku donosi po svom po-vratku u Berlin u otmeno berlinsko društvo koje se naveåersastajalo.

Iz prepiske qudi koji su prisustvovali tim veåerwimsastancima, znamo da su se na wima åitale naše narodne pe-sme i da su se prisutni oduševqavali wima. Tim seansama suprisustvovali brat Jakoba Grima, åuveni Vilhelm Grim, za-tim veliki pravnik Soviwi, diplomata Karl Avgust Fariha-gen, pesnik Aleksis Roupa, veliki romantiåarski poet De laMot Fuke i mnogi drugi.

Klemens Brentano koji, zapravo predstavqa prvog pesni-ka nemaåkog romantizma, nekoliko naših narodnih pesama jeprepisao liåno za sebe u svoju svesku „iz sušte qubavi i ra-dosti" kako on sam kaÿe, i tim putem se 1818. pojavquje 19ovih pesama u jednom nemaåkom almanahu koji se zove Puteše-stvije pesnika. I kada je svet video te naše pesme u štampa-nom obliku, oduševqewe za wih se sve više širi i one po-staju sve više poznate.

Grim ugovara Vukovu posetu Geteu

To je velika zasluga Jakoba Grima. On se oseãao i obave-zan prema Karaxiãu, stalno ga je za neke stvari pitao, traÿioda mu pojasni neke reåi, a posebno je savetovao našeg Vuka daizda poveãe zbirke svojih pesama.

On je pisao o tim pesmama, a i preveo je Vukovu proši-renu Gramatiku srpskog jezika, napisavši za wu predgovor ukome kaÿe da je srpski jezik jedan od najlepših jezika, meðuslovenskim jezicima svakako najlepši, a da je po zvuånostiravan italijanskom jeziku.

Vuku je on bio neizmerno zahvalan, pozivao ga je u goste uNemaåku. Zahvaqujuãi wemu, Vuk je putovao u Nemaåku i po-stao poåasni doktor Jenskog univerziteta. Grim ga je upoznaosa mnogim uglednim Nemcima, a izmeðu ostalog je bio po-srednik da Vuk ode u posetu Geteu u Vajmar, 13. 10. 1823. Tadaje Gete poslao Vuku svoja kola koja su ga dovezla u rezidenciju,odnosno u Geteovu kuãu na Frauen Placu.

Taj susret svi mi koji se bavimo kulturnom istorijom na-šega naroda, smatramo simboliånim susretom. Slika je pre-divna: od detiwstva hromi Vuk, sa štakom, s mukom se peweuz stepenice do sobe u kojoj Gete doåekuje svog gosta. Iz Vuko-

291

vog pisma upuãenog Kopitaru znamo da ga je Gete pokretom ru-ke pozvao da sedne na kanabe na kome je bio jedan zamotuqak ukome je bilo Grimovo pismo kojim mu preporuåuje Vuka, neko-liko prevoda naših narodnih pesama i Geteova recenzija zanaše narodne pesme. Gete pokretom ruke pokazuje na ovaj zave-ÿqaj i kaÿe: „Eto, vidite, niste Vi prvi put pod mojim kro-vom, veã ste odavno Vi moj gost", pokazujuãi mu na zamotuqak.

Simbolika ovog susreta je višestruka. Prvo, simbolikaje u tome što je jedan hrom åovek koji je sa mukom došao i samukom se popeo uz stepenice, primqen u dom jednog velikogolimpqanina, oliåewa evropske kulture. A drugo, simbolikaje i u tome što je i srpski narod na isto takav mukotrpan na-åin prevalio put da bi se kroz ustanak ponovo vratio u Evro-pu. Ne samo što je srpski narod osvojio svoju slobodu, veã jetim pokretom ruke jednog Getea ponovo bio vraãen u evropskukulturu, u zajednicu evropskih civilizovanih naroda.

Mora se, meðutim, primetiti da je bez obzira na sve ovo,Jakob Grim pristupao našoj narodnoj poeziji posve nauåno,racionalno, filološki, bez ikakvih emocija, i napravio we-nu sjajnu analizu.

On traÿi od Vuka objašwewe iz pesme Diobe Jakšiãa, awegovo interesovawe je åisto filološko. Izuzetno se inte-resuje i za liånost Marka Kraqeviãa, jer oseãa da bi to biozapravo jedan nedovršen ep, kao što je Nibelunška pesma kojaje saåiwena od mnogih pesama. Zato je smatrao da je šteta štose nije stiglo da se od tih mnogih pesama o Marku Kraqeviãusaåini jedan jedinstven i celoviti ep.

Tu postoji suprotnost izmeðu Grima i Getea. Gete je, nai-me, poredeãi srpske narodne pesme sa Pesmom nad pesmama,mislio iskquåivo na naše, kako ih Vuk zove, ÿenske pesme, ato su narodne lirske pesme. Od Kraqeviãa Marka on je zazi-rao, jer mu je bio suviše grub i nije imao razumevawa za onawegova junaåka dela koja je narod opevao o wemu u pesmama.

Bez obzira na sve to, Grim je jedna od najveãih liånostiu evropskoj nauci koja je zasluÿna u velikoj meri za ono uva-ÿavawe koje je srpski narod doÿiveo u H¡H veku.

Znaåaj jedne qubavne romanse za našu afirmaciju

Za Srbe veliki znaåaj ima jedna mlada nemaåka plemki-wa. Naime, postojala je tada jedna mlada dama, izuzetno talen-tovana, ãerka jednog profesora orijentalistike u Haleu (ne-maåkog grada u Tiringenu) — Tereza Albertinen Luize fonJakob, poznata pod pseudonimom gospoðica Talfj (Talfj —akronim wenog punog imena).

292

Ona je posebnu naklonost gajila prema Geteu, i u tomsvom šipariåkom oduševqewu traÿila je naåin da mu sepribliÿi, da doðe do wega. U tom ciqu skovala je lukav plan:znajuãi za Geteovo oduševqavawe našom narodnom poezijom,prevela je nekoliko srpskih narodnih pesama i zamolila ga zasavete i mišqewe o svojim prevodima.

Bilo bi prestrogo reãi da je ona prevodila našu narod-nu poeziju samo da bi se pribliÿila Geteu. Ne! Ona je imalaizrazito interesovawe, ali ipak taj momenat, wena ÿeqa dase pribliÿi Geteu, snaÿno je prisutan u wenom pokušaju dase bavi prepevima srpskih narodnih pesama.

Ona je u vezi sa tim prepevima pisala Jakobu Grimu iKopitaru u Beå, traÿeãi savete o pojedinim reåima, pa je on-da za neke svoje prepeve zamolila i Getea za wegovo mišqewe.

Na osnovu te korespondencije, moÿe se zakquåiti da jesvakako bilo uticaja tih qudi na wene prepeve. Prepevi suizašli u dve kwige u Haleu i to 1825. i 1826. GospoðicaTalfj je kao uvod tim pesmama napisala opširan osvrt naistoriju srpskog naroda. Taj istorijski osvrt raðen je na osno-vu graðe kojom je ona raspolagala, a to je pre svega bila Enge-lova Istorija Srbije.

Johan Kristijan Engel je bio maðarski istoriåar nemaå-ke narodnosti koji je pisao o Srbiji, jer je ona imala veomaznaåajno mesto u istoriji Maðarske u sredwem veku, s obzi-rom na to da je postojala duboka veza izmeðu naših i maðar-skih kraqeva. Dovoqno je da se podsetimo da su današwi Beo-grad i Šabac nekada bili delovi Maðarske drÿave. Zbog togaje napisao opširnu istoriju Srbije.

Wen uvod u istoriju srpskog naroda je pisan sa isto ono-liko intuicije kao što je Gete uspeo da se prilikom prepevanaše Hasanaginice uÿivi u naš jezik. Ona nije kao Engel vi-dela srpsku istoriju kao jednu dopunu maðarske istorije, veãje istoriju srpskog naroda pokazala kao autohtoni ÿivot srp-skog naroda, kao wegovu sudbinu, i to je ono što åini vred-nost te wene istorije.

Naime, do tada je svakako i kod Grima i kod Getea to in-teresovawe za srpsku narodnu poeziju bilo drugaåijeg tipa.Kod Getea je to ispoqeno kao jedno estetsko doÿivqavawe, akod Grima je dominantno filološko izuåavawe, pa on izuåa-va korene našeg jezika i wegove motive. Tako u pesmi DiobeJakšiãa nalazi arhaiånu tipologiju.

Meðutim, gospoðica Talfj u toj narodnoj poeziji oseãasrpski narod i ona sasvim pravilno kaÿe da je istorijskiKosovska bitka tekla onako kao što je tekla, a od mnogih va-rijanti wenog opisa ona se opredequje za onu koja je istorij-

293

ski najverovatnija. U toj varijanti sadrÿani su oni bitnielementi Kosovske bitke: da su dve vojske udarile jedna nadrugu, da je borba dugo vremena bila ravnopravna i da su Tur-ci boqom strategijom, veãom disciplinom, veãom homogeno-šãu uspeli da pobede, da je car Murat izgubio glavu u toj bi-ci, da je srpski despot knez Lazar bio zarobqen i da je knezMiloš prodro u šator. Istorijski, to su najbitniji ele-menti.

Ono što je po wenom mišqewu bilo bitno, to je onošto je narod naåinio za vreme tog istorijskog zbivawa koje jeod ogromnog znaåaja za Evropu, a to je wegov pokušaj da seturski prodor u Evropu zaustavi. Srpski narod, srpska vojskasu se tada zapravo ÿrtvovali za jedan ciq koji je ipak, poproceni snaga, bio osuðen na neuspeh. Turci su posle togauspeli da prodru u Evropu i u jednom dugom pohodu dva putastigli do Beåa.

Ona sa jedne strane idealizuje srpski narod, ÿivot u Sr-biji je za wu idila, taj narod samo peva, beskrajno je pleme-nit, ali s druge strane ona tom istorijskom dogaðaju daje onajsadrÿaj koji mu je narod dao, jer istorijska su se zbivawa unašoj narodnoj pesmi kroz tradiciju, kroz predawa razvijalatako da je narod to video kao jedan uzaludan pokušaj, što sevidi po tome kako je prikazana sudbina kneza Lazara. On po-ziva sve svoje vojvode na posledwu veåeru i kaÿe im: „Mi ãe-mo izaãi sutra u borbu protiv nadmoãnog neprijateqa."

Na taj naåin on im stavqa do znawa da ãe izgubiti ÿi-vot, ali da se mora izaãi u borbu protiv zla, makar åovek bioi poraÿen u toj borbi. Iz toga je onda narod izvukao ono ve-liko moralno naåelo da se treba suprotstaviti zlu i ako simalen i slab, jer jedino ako se suprotstavqaš zlu, ti ispuwa-vaš svoju etiåku, moralnu obavezu, i narodna pesma onda kaÿeda ko uåini takvo delo, „wegovo ãe biti carstvo nebesko". Toje ogromna moralna pouka na kojoj su se obrazovale srpske ge-neracije i ta tradicija je postala elemenat srpskog mentali-teta.

U tom kontekstu treba, recimo, shvatiti i dogaðaje od 27.marta 1941. Sva zdrava pamet je tada govorila da su Nemciogromno jaki, drÿe okupiranu celu Evropu, oni ãe nas zdro-biti za tili åas. Ipak, kada je ondašwa naša vlada zakquåi-la sa Hitlerom sporazum koji se ne moÿe tretirati izdajniå-kim, jer mi danas vidimo da je to bio jedan pragmatiåan spo-razum i odgovarao je datom trenutku, taj naš narod je rekao„Boqe rat nego pakt", „Boqe grob nego rob". To je proistekloiz te naše tradicije.

294

Srbi su bili nepravedno kaÿweni

Kad gledate racionalno, to je bio jedan suludi åin, ali

åin od ogromne moralne vrednosti. Ako posmatramo samo taj

åin u našoj narodnoj istoriji i presadimo ga u sadašwi tre-

nutak, moramo da imamo u vidu da se tada gradila nekakva no-

va Evropa koju predvodi jedna sila, koja je zapoåela Drugi

svetski rat, da bi od celokupne evropske kulture stvorila je-

dan koncentracioni logor.I kada su u pohod zajedno sa tom i takvom Nemaåkom pri-

stali da krenu mnoge druge drÿave koje su sada u toj Evropskojzajednici, koje su 90-ih godina prošlog veka iskquåili Sr-biju iz meðunarodne zajednice, moramo da zakquåimo da je toåin odustajawa od osnovnih moralnih principa u gledawu naistoriju, a pogotovo na zasluge srpskoga naroda. To je projek-cija onoga što je gospoðica Talfj rekla u svom predgovoru.

Wen prevod se pokazao ne samo kao najobimniji po saku-pqenim pesmama, nego i kao najboqi u poreðewu sa nizomdrugih prevoda koji su se takoðe pojavili. Postojao je nekiGecerov prevod, zatim neki Vilermov prevod, kao i prevodiniza drugih Nemaca. Meðutim, wen je bio najboqi, a ona jestvarno tom poslu prilazila znalaåki, znala je da se uÿivi unaše pesme.

Tako je ona tumaåila liånost Kraqeviãa Marka na taj na-åin što je govorila da je u tom liku narod iskazao sve onošto on oseãa, i da to nije varvarski lik od koga se Gete pla-šio, jer u tom liku ima i mnogo plemenitih crta, upravo iprema poraÿenom neprijatequ, i prema nehrišãanima, i on-da navodi te primere wegove dobrote.

Znaåi, to su vrednosni sudovi koji su se pokazali da sujaåi od Grimovih, jer je bila jedna duga diskusija o tome nijeli gospoðica Talfj suviše ÿenstvena u svojim ocenama, pa seåak i naš Milan Ãuråin, koji je recepciju naše narodne pe-sme kod Nemaca obradio u svojoj doktorskoj disertaciji, ogra-ðuje od we. Na wegovu ÿalost, pokazalo se da je ona u pravu.

Gospoðica Talfj je interesantna kao liånost. Ona je na-šim narodnim pesmama otvorila put u svet, po woj je prevo-dio Brauning, Englez, kao i svi drugi koji su koristili weneprevode za svoje prevode na engleski, francuski, italijanskii sve druge evropske jezike.

Recepcija naše narodne pesme — to je bilo podruåje we-nog istraÿivawa i pokazalo se da je u tome bila izvanredna.

295

Zahvaqujuãi Talfjovoj, i Amerikanci upoznaju našu narodnupoeziju

Wena sudbina je veoma zanimqiva. Ona se u jednom tre-nutku udaje za jednog Amerikanca koji je došao u Evropu kaoteolog i u Nemaåkoj studirao teologiju, i zajedno sa wim jepošla u Ameriku, gde je ubrzo postala dosta poznata ameriåkakwiÿevnica. Pisala je romane i pripovetke i postala deoameriåke kwiÿevnosti, ali se uvek interesovala i za Slovene.

To weno interesovawe potiåe otuda što je ona neko vre-me sa ocem ÿivela u Rusiji, kada je on za vreme Napoleonabio pobegao u Rusiju i tamo predavao u Harkovu neko vreme nanovoosnovanom univerzitetu kao profesor, a vratio se kad jeNapoleon propao. Ona je tada bila mala, ali je zavolela ruskijezik iduãi na pijacu i slušajuãi narod kako govori. I otudapotiåe to weno interesovawe za folkloristiku.

Za nas je veoma znaåajno još nešto: ona je i tamo prevo-dila i objavqivala srpske narodne pesme, i samim tim što jetako pred Amerikancima bilo delo jedne wima poznate i pri-znate kwiÿevnice, naše narodne pesme ušle su u horizont tedaleke Amerike i postale jedan deo wene svesti.

Ona se još jednom vratila u Evropu u posetu da bi 1854.izdala drugo prošireno izdawe naših narodnih pesama, saistim predgovorom o našoj istoriji, malo dopuwen, ali nebaš u sreãnom trenutku. Naime, ta zbirka je ugledala svetlostdana upravo u trenutku kada je u Srbiji došla do usijawa bor-ba izmeðu dinastija Karaðorðeviãa i Obrenoviãa i kada Sr-bija nije više u svetu predstavqala ono što je bila u prvojpolovini H¡H veka.

Hegelov rasistiåki odnos prema Slovenima

U to vreme nestaje i romantiåarski zanos oliåen u Her-derovoj qubavi prema slovenskim narodima, i ustupio je me-sto Hegelovom materijalizmu koji je slovenske narode bioskinuo sa svetske pozornice. Po Hegelu, slovenski narodinikad ništa znaåajno nisu dali u istoriji qudske kulture ito je bio izraz one promene u razvoju nemaåkog duha kada suromantiåari, koji su sawali o ujediwewu Nemaåke na osnovute baze o narodnosti, usled jakog ekonomskog razvoja, veã naFrankfurtskoj skupštini zbrisali to romantiåarsko ruho itraÿili jednu Nemaåku, ekonomski jaku. Za tu ekonomski jakuNemaåku ocrtavali su se putevi prodirawa Dunavom do Crnogmora, do istoka, i to je poåetak nemaåke ekspanzije. Od tadaSrbi postaju narod koji su Nemcima na putu ka toj ekspanziji.

296

Razvijaju se teorije da i Srbiju treba naseqavati nemaå-kim kolonistima. Meðutim, prevodi srpskih narodnih pesa-ma gospoðice Talfj ostaãe kao dragoceni spomenik liånogdoprinosa jedne ÿene onom velikom uvaÿavawu srpskog naro-da u svetu, uvaÿavawu koje je mnogo znaåilo i za wegov naglii brzi razvoj u prvoj polovini H¡H veka.

Srbija je neÿna biqka koja raste i razvija se

U onim kulturnim, pozitivnim nemaåko-srpskim odno-sima, veoma zanimqivu ulogu odigrao je Oto Dubislav fonPirh, mladi pruski oficir koji je, sluÿeãi u vojsci u Pots-damu kraj Berlina, zalazio kao pripadnik plemstva u salonei veåerwa društva koja su se okupqala i u kojima se, u trenut-ku kada je nastalo veliko interesovawe za srpski folklor,åitale i naše narodne pesme. On je oåigledno bio zadivqentim pesmama, znao je ono što je Gete o wima govorio, a znaoje i šta je gospoðica Talfj izdala i objavila, znao je i onajwen istorijski uvod i onda donosi odluku da mora da vidi tuzemqu. Ovo je utoliko zanimqivije što i ako je interesovaweza našu narodnu pesmu tada stvarno bilo veliko, mora sekonstatovati da niko od onih koji su se wom oduševqavali,Srbiju nikada video nije: ni Gete, ni Grim, ni gospoðicaTalfj, ni oni mnogi drugi iz tih otmenih plemiãkih krugova.Srbija je za wih ipak bila daleka zemqa, tek osloboðena odTurske.

Oto Pirh je prvi Nemac iz pomenutih krugova koji dono-si odluku da ãe krenuti na put kako bi upoznao Srbiju, i onje taj svoj plan ostvario. On je 1829. došao u Srbiju kada nijebilo ÿeleznice, pa je deo puta prešao brodom, a najveãim de-lom u poznu jesen jašuãi na kowu, prošavši celu tadašwuSrbiju uzduÿ i popreko. On je veã sledeãe godine u dve kwi-ÿice izdao putopis Po Srbiji i to je izuzetno dragoceno deloza našu istoriografiju, za naše poznavawe prilika u Srbijionog vremena. U svom predgovoru pomenutog putopisa u potpu-nosti preuzima ono idealistiåko oduševqewe, ono idiliånopoimawe Srbije onih koji nisu bili u Srbiji, i sve to po-tvrðuje. Za wega je Srbija neÿna biqka koja raste i koja serazvija.

Prolazeãi kroz Srbiju, upoznaje sve vaÿnije liånosti izonoga vremena, razgovara sa wima, i po povratku kuãi daje po-datke o našoj kwiÿevnosti. Recimo, on zna za Steriju Popo-viãa, zna sva dela koja je on do tada napisao. Prema tome, ra-di se o jednom putopisu koji piše o Srbiji u trenutku kadase ona zaista budi iz svog orijentalnog sna i otvara prema

297

Evropi. On poseãuje u Srbiji prvu kwiÿaru, on vidi te prvekulturne tekovine i sve je to izuzetno dragocen doprinos po-pularizaciji Srbije åak i danas, a pogotovo u ono vreme, jerpo oceni nemaåkih istoriåara, to je jedan od najlepših puto-pisa nemaåkog romantizma. On je u celini pisan u duhu ne-maåkog romantizma, sa velikim oduševqewem, sa velikom qu-bavqu prema onome što se opisuje, sa oseãawem za narod, zawegov ÿivot, za wegovu poeziju, ali i za lepotu zemqe.

U svakom sluåaju nešto lepo, zadivqujuãe, romantiåar-sko. Drugo je pitawe da li su tada prilike u Srbiji odistabile onakve kako ih je on opisao. Ne zaboravimo: on dolazi uSrbiju kneza Miloša koji je bezobzirno uništavao svoje pro-tivnike, ne prezajuãi ni od toga da ih pobije.

O tome nema niåega kod Pirha, sve samo najlepše, a Sr-bijom vlada jedan uman, plemeniti vladar. Ja sam pre 40 godi-na objavio jednu kwigu o srpsko-nemaåkim vezama i posebnosam se osvrnuo na Pirhov putopis i rekao tada u toj kwizi dasam bio dirnut s kakvom qubavqu i oduševqewem ovaj mladipruski plemiã opisuje moj narod i moju zemqu, a da odista nemogu verovati da je taj moj narod bio toliko idealan i pleme-nit kako je on u woj opisan, niti da su prilike u Srbiji tadabile toliko idiliåne i harmoniåne kako ih on opisuje.

No, ako sam to tada rekao, onda sada posle skoro 50 godi-na oseãam potrebu da kaÿem da srpski narod ne moÿe bitionako zao kao što ga nemaåka politika, nemaåki mediji opi-suju u 90-im godinama prošlog veka. Lepo je kad se o nama pi-še samo sa divqewem, samo sa qubavqu i poštovawem, ali nesmeta ni kritika ako se piše objektivno. Meðutim, ne sme seruÿno pisati o celom jednom narodu, ne sme se prezirati ceonarod, ne sme se pozivati na mrÿwu i u borbu protiv tog na-roda, i zato mi je Pirh u jednom trenutku bio izuzetno znaåaj-na liånost, kako bih se mogao pozivati na wega.

Posle toga su se na Pirha pozivali svi koji su dolaziliu Srbiju, i svi su znali za Talfjove prevode i Pirhov pu-topis.

Zato kada danas govorimo koji su Nemci bili od ogrom-nog znaåaja za upoznavawe srpskog naroda, i kada danas, gleda-juãi unazad, vrednujemo koliko je ko zasluÿan za stvarawe po-zitivne slike o našem narodu, Pirha nikako ne smemo pre-pustiti zaboravu.

Jedna kwiga od neobiånog znaåaja za Srbe

Jedan od onih Nemaca koji su veoma mnogo uåinili zaSrbe je i Leopold fon Ranke (1795—1886) koji je bio nemaå-

298

ki, zapravo pruski istoriåar, a najpoznatiji evropski isto-riåar je postao u drugoj polovini H¡H veka. On je 1829. obja-vio jednu malu kwiÿicu pod naslovom Srpski ustanak. U onovreme ta je kwiÿica morala izazvati veliku paÿwu u svetu iona je takoðe doprinela da se evropski narodi upoznaju sa na-šom situacijom i sudbinom, a u prvom redu Nemci.

Ranke je za sobom ostavio ogromno istorijsko delo. On jeprouåavao istoriju Rima, doseqavawe Germana, bavio se mno-gim istorijskim problemima. Meðutim, najznaåajnije je to daje on istoriji pristupao na posve novi naåin. Do wega jeistorija bila jedno reðawe dogaðaja, bitaka, dolazaka vladarana presto, wihova smena, pobune protiv wih i sl. Meðutim,Ranke istoriju gleda iz nove perspektive. On je vidi kao je-dan veliki proces kroz koji se ostvaruje kultura, u kome sestvaraju institucije, a posebno ga je zanimalo kako u tomistorijskom procesu nastaju drÿave i kako nastaju narodi, ka-ko se formiraju nacije.

I upravo zbog toga su Srbi za wega bili toliko zani-mqivi, da im je posvetio jednu kwigu (Ustanak u Srbiji), jerje tu na jednom toliko oåiglednom primeru video kako snagajednog naroda stvara drÿavu velikim ustankom, i kako se tajnarod izgradio u naciju koja ãe biti sposobna da stvori dr-ÿavu i da iznese svoje teÿwe.

Iako je Ranke rekao da je materijal i graðu za tu kwigudobijao od drugih, kao i da je koristio razna saopštewa,istina je da je celokupnu graðu dobio od Vuka, sa kojim uspo-stavio vezu preko Jerneja Kopitara, kustosa u Beåu.

I tako se tada pojavila ova kwiga o ondašwoj maloj Sr-biji, ali kwiga koja je za nas neobiåno znaåajna, i ona je ta-koðe jedan veliki doprinos Nemaca i nemaåke istorijske nau-ke razvoju našega naroda, jer su na taj naåin i naša nacio-nalna svest i naše nacionalne intencije dobile snaÿnu me-ðunarodnu podršku.

Nemac koji je najlepše pisao o Srbima

Jedan nemaåki novinar i publicista je takoðe mnogo uåi-nio za Srbe. Bio je to Herman Vendel (1884—1936) koji je, veãza vreme Balkanskog rata, došao na naše podruåje i odatleizveštavao za pojedine novine u Nemaåkoj. Posle je postao je-dan od dopisnika poznatog nemaåkog lista Frankfurter alge-majne cajtung koji je tada bio veoma liberalan za razliku odstava koji je taj list potom zauzeo za vreme jugoslovenske kri-ze u naše vreme.

299

Vendel se poåeo baviti politikom i izabran je za posla-nika nemaåke Socijaldemokratske partije u nemaåkom Rajhsta-gu pred Prvi svetski rat 1914. Meðutim, od prvog dolaska nanaše podruåje, veoma intenzivno se poåeo baviti jugosloven-skim problemom i veoma se oduševio Srbima. On je kod Srbaposebno cenio wihov demokratski duh. On na jednom mestupiše: „Kad putujete kroz Srbiju, biãete oduševqeni jer ãeteu svakom mestu videti školu, kao i onda pastira kako åuvastado, a åita novine! Znaåi, radi se o narodu koji se obrazuje,koji je politiåki zainteresovan i koji se oblikuje u posve de-mokratskom duhu."

Vendel je bio åovek vanrednog pera, esejista, i kao takavje pisao niz eseja o svim našim piscima, kao i eseje o nekimnašim lokalitetima. Tako, recimo, piše lep esej o Skadar-liji u koji unosi i stihove naših pesnika, dokazujuãi da sepotpuno uÿiveo u naš mentalitet i naåin našeg ÿivota.

Kada se Prvi svetski rat završio, u Nemaåkoj je postaojedan od velikih pobornika novostvorene drÿave Srba, Hrva-ta i Slovenaca i uporno je branio tu drÿavu, a posebno jehvalio Srbe i radio na stvarawu posve nove slike o wima. Taslika se bila nešto promenila za vreme Prvog svetskog rata,ali u neposrednom dodiru sa nama Nemci su videli da taj na-rod nije onakav kakvim ga je prikazivala beåka propaganda.

Kada se ostvari uvid u to kako su Nemci pisali o našemnarodu, niko to nije uåinio lepše od Vendela. On je napisaojedno veliko delo pod nazivom Jugoslavija i uvek je pona-vqao jednu misao koja je, u stvari, politiåki program koji uovom trenutku vaqa imati pred oåima, a koja glasi: „Mi Nem-ci i Juÿni Sloveni treba da ÿivimo u najprisnijem prija-teqstvu, jer se mi dopuwujemo i politiåki, i privredno, ikulturno. Ja bih voleo da jedna Nemaåka u Geteovom duhu, budeprijateq jednoj drÿavi Juÿnih Slovena u kojoj ãe biti oku-pqeni svi Jugosloveni, i ja vam dovikujem, Vama, Slovenci-ma, Hrvatima, Srbima, Makedoncima i Bugarima — buditeprijateqi i braãa, i mi Nemci da budemo sa vama u prijateq-stvu."

To je veliåanstven program koji je Vendel dao i kroz svo-je literarne tekstove i kroz svoje politiåke publikacije iodista je velika nesreãa što ga nemaåka zvaniåna politikanije prihvatila, i što je åak nemaåka socijaldemokratija uvreme krize 90-ih godina prošlog veka u Jugoslaviji, potpunozaboravila na wega. Vendel je umro kao emigrant 1936. u Pa-rizu beÿeãi od Hitlera, i sahrawen je na grobqu Per la šezgde su sahraweni revolucionari koji su se 1871. digli zahte-vajuãi komunu.

300

Åovek koji je svetu prikazao veliåanstvenu epopeju srpskognaroda

Vrlo je zanimqivo, a za Srbe korisno sve ono što je ura-dio Gerhard Gezeman (1888—1948), veliki i poznati nemaåkinauånik koji je u oblasti antropologije posebno objašwavaoi osvetqavao herojski tip åoveka — homo heroikus. Ÿiveo jena prekretnici izmeðu H¡H i HH veka.

Posve je prirodno da je on najviše mogao naãi takav tipjunaka na Balkanu, i to meðu onim Balkancima koji su ostalida ÿive u planinama, u onom patrijarhalnom svetu, pa su zatou središtu wegovih razmatrawa bili Crnogorci. On je odmahuoåio razliku izmeðu åojstva i junaštva, objašwavaãi da nanemaåkom jeziku ne postoji reå koja bi mogla iskazati tu raz-liku, pa je ovako definisao: „A vi treba to da shvatite ovako:Junak je åovek u borbi protiv neprijateqa, a åojstvo åovek po-kazuje na taj naåin što je junak u borbi sa samim sobom, raz-vijajuãi u sebi plemenitost."

Gezeman je napisao niz dela o našem tipu herojskog åo-veka, i u ÿeqi da što više upozna naš narod, došao je uBeograd pred Prvi svetski rat i postao profesor gimnazi-je, predajuãi nemaåki jezik. U Beogradu ga je zatekao i Prvisvetski rat.

Tada je sebi postavio pitawe šta sada da radi? On je uBeogradu drÿavqanin neprijateqske drÿave, ali je doÿiveoveliko i lepo iznenaðewe, o åemu kaÿe: „Koliko je otmena iplemenita bila ta srpska vlada prema meni koja mi je rekla:Vi ãete se sad sa nama povlaåiti jer preko fronta ne moÿete,i u našem povlaåewu mi ãemo traÿiti moguãnost da Vi doðe-te preko neke neutralne zemqe u svoju otaxbinu!"

I tako se on povlaåio sa srpskom vojskom do Soluna oda-kle je prebaåen u Nemaåku. O tom povlaåewu on je napisaojednu izuzetno lepu kwigu pod nazivom Bekstvo, sa podnaslo-vom Zapisi sa povlaåewa 1914/15. godine. U toj kwizi on pri-kazuje veliåanstvenu epopeju srpskog naroda koja je zanimqivajoš po neåemu. Naime, kako prolazi kroz naše krajeve, onsvoj tekst uvek isprepliãe sa našim narodnim pesmama togkraja, pogotovu sa onim koje je åuo na Kosovu.

Bio je to åovek koji je vanredno znao našu narodnu pe-smu. On je tu kwigu objavio posle rata i ostao nam je prijateqi posle rata. Puno je pisao o nama i on je takoðe jedna odonih liånosti koje su obezbedili da izmeðu Nemaca i nas po-stoje nerazrušivi mostovi kulture i prijateqstva, bez obzirana to koliko ih je puta zvaniåna nemaåka politika rušila.

301

Gezeman je posle Drugog svetskog rata bio profesor u Ne-maåkoj, zatim se povukao i umro u malom mestu Telc u Bavar-skoj. Tamo se još uvek nalazi bogata graða sa mnogo wegovihneobjavqenih rukopisa i to bi bio vanredan zadatak za nekognašeg mladog istraÿivaåa da se time pozabavi.

302

K R I T I K A

GOTFRID BEN, PESNIK POSTISTORIJE

Åasopis Poezija, 37—38, priredio Dragan Stojanoviã, Društvo „Is-toånik", Beograd 2007

Tematski broj åasopisa Poezija posveãen nemaåkom pesniku Got-

fridu Benu (1886—1956) pokazuje nam sa kako visokim standardom se

mogu prireðivati izdawa ove vrste. U okruÿewu srpske kwiÿevne

periodike natproseåan, ovaj åasopis koji je osnovao Milutin Petro-

viã je u posledwem broju dostigao jedan od svojih vrhunaca. Zasluge

za to pripadaju, pre svih, Draganu Stojanoviãu, koji je napravio iz-

bor Benovih tekstova (pesama, ogleda, pisama), preveo ih i napisao

opseÿan ogled o Benovim „cvetnim" pesmama. U realizovawu temat-

skog broja Poezije uåestvovale su, prevoðewem ogleda o Benu iz pera

nemaåkih pesnika i kritiåara, i Aleksandra Kostiã i Una Popoviã.

Kao rezultat, dobili smo svesku dragocenu pre svega za struåwake, i

to ne samo germaniste, nego i teoretiåare i kritiåare kwiÿevnosti

— ali i za sve druge åitaoce zainteresovane za pitawe o tome kako

izgleda poetiåki lik jednog od najvaÿnijih pisaca nemaåkog jezika u

dvadesetom veku.

Pretpostavqamo da je naroåiti izazov predstavqalo prevoðewe

Benovih tekstova, pesama, ogleda i pisama. To posebno vaÿi za eseji-

stiåki Landsberški fragment iz 1944, Roman fenotipa, relativno

taman za tumaåa i utoliko neugodniji za prevodioca. Sasvim okvirno

reåeno, u tom tekstu Ben izlaÿe svoju teoriju romana, ali i svoju

kritiku kulture. Ben nije samo jedan od onih koji tvrde da je premoã

Zapada, evropskog, belog åoveka, došla do kraja; on veruje da minu-

lost ÿivotnih formi evropske kulture postavqa zadatak da se iznaðu

nove diskurzivne forme koje ãe o tome moãi da govore. „Roman u se-

deãem poloÿaju," piše u jednom od odlomaka Ben, „Junak koji se ma-

lo kreãe, wegove akcije su perspektive, tokovi misli wegov element.

Prva reå stvara situaciju, imeniåne veze, rapoloÿewe, nastavak sle-

di iz krajeva reåenica, radwa se sastoji u misaonim antitezama."

Da li je tu zaista reå samo o formi romana? Ili i o duhu Zapa-

da, za koji se sve odvija u „misaonim antitezama"? Jedna od vaÿnijih

figura mišqewa koje obznawuju kraj tog duha, i na koju se Ben åesto

303

naslawa u svojim tekstovima jeste Fridrih Niåe. Niåe, koji je sa

druge strane (eto opet jedne antiteze!), po Benu, „suviše åesto" pri-

kazivao umetnost kao „posledwi metafiziåki zadatak evropske rase".

On je time, verovatno ÿeli da sugeriše Ben, u posledwoj liniji

potpadao pod istu onu predstavu koju je åitavo wegovo delo nastojalo

da obezvredi: predstavu o primatu apolonskog, umnog, metafiziåkog…

Stav o umetnosti kao „posledwem metafiziåkom zadatku" pro-

blematiåan je u okviru mišqewa koje, kao sva kritika kulture, pa

prema tome i Niåeova, ÿeli da obelodani oproštaj od svih vredno-

sti. Zbog åega, naime, iskupqujuãa uloga ne treba da pripada recimo

religiji ili nauci, a moÿe da pripadne umetnosti? „Treba pretpo-

staviti da u svakom znaåajnom delu postoje mesta koja samom autoru

ostaju nejasna," primeãuje Ben u vezi sa Niåeovim fragmentom iz

Vesele nauke, nešto pre nego što ãe izneti svoju ocenu o „posled-

wem metafiziåkom zadatku". To je vaqano hermeneutiåko zapaÿawe;

ono se, naravno, moÿe primeniti i na samoga Bena. Tako Jerg Drevs

u ogledu „Suprotnost 'dobronamerno mišqenom' ", naglašava da stav

o umetnosti koja preostaje „posle relativizovawa svih vrednosti kao

pouzdana vrednost", postaje „ugaoni kamen" Benove poetike. Utisak o

beskompromisnosti poezije koju je pisao Ben (i što ne smemo brkati

sa kompromisima koje je mogao åiniti oko sopstvene liånosti), u

skladu je sa tim poetiåkim uverewem.

Samo, to što se umetnost shvata kao posledwe pribeÿište

vrednosti u savremenom svetu, ne znaåi da umetnost ima obavezu da

taj svet ulepšava, ne znaåi da ono estetsko treba da bude utešni do-

datak koji ãe iskupiti svet ili ãe ga makar uåiniti podnošqivijim.

Benovo istrajno bavqewe poezijom, tim „nemilosrdnim poslom", ni u

kom sluåaju ne moÿe da se shvati kao opredeqewe za dekorativno. Pe-

snik i esejist Peter Rimkorf u ogledu „Lirska slika sveta posle-

ratnih Nemaca" ukazuje na suštinsku razliku izmeðu Benove poezije

i „esteticizma bez otpora i napetosti" kao karakteristike pesni-

štva koje je u Nemaåkoj nastajalo pedesetih godina prošlog veka.

Umesto da se, sa Benom i uz wegovu pomoã, odreðenije nadoveÿe na

„sopstvenu nacionalnu poeziju velegrada i poeziju svesti", ovo pe-

sništvo je Benovu ideju da „nikakva stvarnost nije potrebna" pretu-

maåilo u svojevrsno izbeglištvo iz sveta. Šta, uostalom, znaåi ÿi-

veti u postistoriji? Da li je to isto što i nemati istoriju? Ili to

znaåi — odreãi se istorije? Na karakter tog „post" verovatno ciqa

i sledeãi Benov stih: „Razarawa — / ali tamo gde više nema šta da

se razori." Smisao postistorijskog kod Bena nastoji da rasvetli u

svom ogledu i Volf Lepenis; po wemu, „Ben nije ni prorok pesimi-

zma ni pesnik dekadencije, wega karakteriše nihilizam odolevawa,

mišqewe u mestu, koje je, meðutim, ispuweno visokom unutarwom

pokretqivošãu. Na mesto istorije sada stupaju saznajne forme sta-

nioniranog i onog uvek jednakog, kao što su antropologija i esteti-

304

ka. Postistorija je wihov period procvata, umetnost stvara sebi

svet izraza."

Posledwem ekspresionisti, pesniku koji je unutrašwu emigra-

ciju umeo da poveÿe sa pobunom protiv društvenih konvencija, pro-

tivniku onoga što se sumarno naziva graðanskom kulturom, moralo je

biti tesno u posleratnoj Nemaåkoj, moÿda skoro isto koliko i u

predratnoj i ratnoj. Tome je sigurno doprinosio i zazor u javnosti

prema Benu, uzrokovan wegovim odnosom prema nacionalsocijali-

zmu. Lako je danas reãi, na krilima uverewa o autonomiji estetskog,

da vrednost poezije nema ništa sa pesnikovom privatnom liånošãu.

Ali to nije uvek lako. Dragan Stojanoviã je izborom ogleda i frag-

menata tekstova o Gotfridu Benu uspeo da pokaÿe da ovaj za nemaåku

kwiÿevnu kritiku, ali i šire posmatrano, za nemaåku kulturu, i

posle više od pola veka, koliko je prošlo od wegove smrti, ostaje

nerešeno pitawe, mesto na kome se lomi doslednost koncepcija i

wihovih zakquåaka. Dodajmo, na osnovu odnosa nemaåke javnosti pre-

ma Benu, mogli bismo, po analogiji, ponešto da zakquåimo i o ne-

kim relacijama u savremenoj srpskoj kwiÿevnosti. I ovde se åesto

zakquåuje prema vladajuãim i, što je još gore, nekwiÿevnim meri-

lima.

Ovaj kratak prikaz zakquåiãemo skretawem paÿwe na ogled pri-

reðivaåa tematskog broja Poezije Dragana Stojanoviãa, „Les fleurs

Gotfrida Bena". U wemu je demonstrirano ne samo uzorno poznavawe

materije, nego je i pronaðen jedan originalan, priliåno iznenaðuju-

ãi naåin pisawa o Benu kao pesniku. Stojanoviã nam pokazuje da Ben

nije samo ekspresionistiåki pesnik koji se „stideo harmonije" i

koji je sledio Niåea i wegov antimetafiziåki ÿar. On je i pesnik

pesama o cveãu, åiji jezik je uglavnom neobiåno harmoniåan i okre-

nut slavqewu lepote. Istina, to je lepota distancirana prema svetu

i utoliko unapred izgubqena, ali lepota koja u isti mah ukazuje na

boqe moguãnosti tog sveta, moÿda u magnovewu u kojem „bogovi zau-

stavqaju vagu / za jedan kolebqiv åas." Slika Gotfrida Bena kao pe-

snika lepote koju u svom ogledu skicira Dragan Stojanoviã, neoåeki-

vana je ali moguãa. Stanovišta su se mewala, podseãa nas Stojano-

viã, stvaralaštvo prolazi kroz „faze", i pesme su razliåite. Ali

ostaju takve kakve jesu, i ne mogu se opovrgnuti. Uostalom, kada govo-

rimo o tumaåewu, uvek je razborito govoriti i o onome što sa sobom

donosi tumaå. Insistirawe na skladu i lepoti, trenutnoj i zato ne-

dostiÿnoj, jedan je takav doprinos.

Saša RADOJÅIÃ

305

JOVAN ÃULUM I SRPSKA FILOZOFSKA BAŠTINA

Jovan Ãulum, Meditacije, beleške, zapisi, priredio Ilija Mariã, Srp-ska akademija nauka i umetnosti Ogranak u Novom Sadu — „Plato", Beograd2006

Jovan Ãulum (1928—1998) bi verovatno ovaj tekst ocenio kao

suviše „komotan", „senovit" ili „asocijativan". Zaista, veliki deo

filozofske publicistike krajwe je neobavezan, mnoge filozofske

ideje vezuje tek asocijativan odnos ili pozivawe na autoritete. Za-

hvaqujuãi kwizi u kojoj su sabrani glavni, objavqeni i neobjavqeni

Ãulumovi spisi, ovaj vrsni poznavalac Hjuma i Kanta, nepotkupqi-

vi karakter i autentiåni mislilac svojstvene filozofske metode,

predstavqa nam se u nešto drugaåijem svetlu. Shodno vlastitom fi-

lozofskom kredu, Ãulum nije razmatrao filozofske probleme sme-

štajuãi ih u glavne istorijske tokove, niti je komentarisao tekstove

„velikih" filozofa, nego se bavio filozofijom autentiåno, posred-

stvom jeziåko-logiåke analize. To je i dovelo do wegovog udaqavawa

sa beogradskog univerziteta. Logiåko-filozofski traktat Ludviga

Vitgenštajna video je kao veoma srodno delo, ali je poåetkom se-

damdesetih godina, nameravao da prijavi doktorsku tezu o Bergsonu.

Sve to upuãuje na åiwenicu da se Ãulum bavio filozofijom mimo

pomodnih i isplativih tokova, zaokupqen logikom same stvari mi-

šqewa.

Kwiga Meditacije, beleške, zapisi pruÿa bitne argumente na

osnovu kojih se filozofsko stvaralaštvo Jovana Ãuluma moÿe po-

smatrati u kontekstu srpske filozofske baštine. Za našu filozo-

fiju je, uslovno reåeno, karakteristiåan sukob dve struje, apofatiå-

ke i katafatiåke. Mimo zvaniånih akademskih tokova stvaraju Boÿi-

dar Kneÿeviã, Vladimir Dvornikoviã, Anica Saviã-Rebac, Ksenija

Atanasijeviã. Oni tragaju za autentiånom i entuzijastiåkom filozo-

fijom, uobzirujuãi stvarnu situaciju kuluture u kojoj stvaraju, dopu-

štajuãi da se ono Neizrecivo izrazi kroz nediskurzivne manifesta-

cije istorijskog ÿivota, karakter, eros i umetnost. Druga struja na-

staje na univerzitetima i školama, prema vaÿeãem trendovima i mo-

delima, racionalistiåka je i åesto suprotstavqena prvoj. Differentia

specifica srpske filozofske baštine je upravo u nerešenom odnosu

apofatiåkog i katafatiåkog.

Jovan Ãulum je zaåetnik analitiåkog pravca u našoj filozofi-

ji i zato najpre pripada katafatiåkoj struji jasnog i razgovetnog, iz-

recivog i razumskog mišqewa. Meðutim, Ãulumova misao nije samo

na jednoj strani tog tragiånog rascepa. Izmeðu ostalog, on u srcu lo-

giåkih problema nalazi paradoksiju ÿivota: „Ako kaÿem da ãu umre-

ti taåno kroz 6 meseci i ako se tada ubijem (da bih umro kako sam re-

kao), da li je to onda bila taåna prognoza ili nije?" Dakle, ukoliko

306

proriåem u egzistencijalnoj ravni posredstvom „proroåanstva koje

samo sebe ostvaruje", da li je proroåanstvo istinito!? Kakav je lo-

giåki status qudske voqe, ne vodi li ona paradoksu? Ðulum je bio

filozof u onom starinskom, danas odbaåenom smislu, åoveka koji

ÿivi vlastito mišqewe i svoj oslobaðajuãi apsurd. Paralogizam

logiåkog i egzistencijalnog zapravo åini najintrigantniju potku

Ãulumovog filozofskog opusa i povlaåi za sobom sva ona pitawa

koja se mogu uputiti i Vitgenštajnovom Traktatu. Kakav je odnos je-

ziåko-logiåke i egzistencijalne ravni, dokle dopire izrecivo a oda-

kle poåiwe slikovno i predstavno mišqewe, kada je åovek u pitawu?

U kojoj meri je logiåki paradoks izreciv i pojmqiv u egzistencijal-

noj dimenziji konaånog biãa?

Filozofskim tekstovima, piše Ãulum, bilo da su oni bliÿe

kwiÿevnosti ili nauci, zajedniåka je preterana komotnost u razmi-

šqawu i oni spadaju u jednu naroåitu vrstu kwiÿevnosti (sliåno su

o tradicionalnoj filozofiji mislili logiåki pozitivisti). Filo-

zofi postavqaju i rešavaju probleme, pri åemu nemaju naroåitog

uspeha, jer su problemi kojih se laãaju jednostavno nerešivi. Filo-

zofski problemi javqaju se u dva osnovna vida, kao teme za asocija-

cije („åovek i društvo", „åovek i kosmos"…) i kao jeziåki nespora-

zumi. Laÿni, filozofski problemi, nastaju usled toga što se filo-

zofi sluÿe nepreciznim jezikom. Jovan Ãulum i u vlastitim teksto-

vima prepoznaje tu karakteristiånu grešku, pošto i on obiånim je-

zikom govori o opštim pojmovima. Kako je veãina filozofskih poj-

mova tamna i nerazumqiva, nema smisla ukazivati na konfuziju koju

izazivaju, veã je daleko plodotvornije analizirati one pojmove koji

zdravom razumom izgledaju razumqivi i jasni, ne bi li se pokazala

wihova stvarna nejasnoãa i nerazumqivost. Ãulum zato uvodi po-

stupak transformacije „stavova iskazanih ontološkim pojmovima u

stavove formulisane pojmovima koji se izriåito odnose na izvesne

qudske aktivnosti" i åulne korelate, pošto su iskazi o svetu našeg

iskustva jasniji i razumqiviji od ontoloških iskaza o stvarnosti

koja postoji nezavisno od nas. Tako i pojam postojawa, bilo da se on

koristi u obliku imenice (postojawe) ili glagola (biti), u filo-

zofskom znaåewu postaje nejasan. Filozofi uzimaju ovaj pojam u ap-

solutnom znaåewu i to što „ovaj pojam upotrebqavaju sasvim uopšte

razlog je u stvari mnogih nesporazuma i laÿnih problema u filozo-

fiji". Taj višak apstrakcije je zapravo kquåna filozofska greška,

ali sa druge strane i rodno mesto klasiåne filozofske argumen-

tacije.

Razlika izmeðu filozofije i kwiÿevosti leÿi u prevlasti

diskurzivnog ili predstavnog mišqewa, veruje Ãulum. Ukoliko u

tekstu prevladavaju pojmovi, on pripada korupusu filozofskih tek-

stova, a ukoliko prevladavaju predstave i slike, tekst je kwiÿevnog

karaktera. Meðutim, Ãulum uoåava da i „nedekartovski stil" ima iz-

307

vesne vrednosti koju naziva „privlaåna senovitost". Slikovit jezik

u filozofskim tekstovima ima snaÿnije i sugestivnije, ponekad i

punije znaåewe, åime posredno odaje priznawe kwiÿevnom izrazu u

kontekstu filozofskog znaåewa. Ali, kako veruje, senoviti spisi ne

proširiju naše saznawe o stvarnosti, nego naša znawa o filozof-

skim kwigama. Ukoliko je greška conditio sine qua non kreativnosti,

kao što veruje Ãulum, onda je preostalo utvrðivawe smisla filozo-

fije i to s obzorom na wenu pogrešivost, što on zaista i åini,

promovišuãi tzv. logiåko åistilište, odnosno utvrðivawe razlike

izmeðu kwiÿevnosti i filozofije. Ima neåeg stvaralaåkog i ne-

predvidivog u sposobnosti grešewa, promišqa poperovski naš fi-

lozof.

Teme i ideje koje se nalaze u senovitim spisima Jovana Ãuluma,

ne odnose se samo na neko kwiško znawe, nego naprotiv, upravo na

ono po åemu se filozofija ÿivota i filozofija egzistencije razli-

kuju od filozofije školskih znawa i sistema. Tema zaborava u slu-

ÿbi ÿivota po svom poreklu je Niåeova, vezivawe autentiåne egzi-

stencije za dimenziju sadašwosti moÿe se dovesti u vezu sa Kamijem,

tragiåne situacije koje egzistenciju pomeraju iz programiranosti i

zadatosti korespondiraju sa Jaspersovim graniånim situacijama i

tako daqe. Filozofskom delu Jovana Ãulama nedostaje „kopåa" ili

prelaz izmeðu svetlih i senovitih spisa. Podsetimo, taj prelaz ne

postoji ni kod Ludviga Vitgenštajna: „O åemu se ne moÿe govoriti

jasno, o tome se mora ãutati", ali uz vaÿnu napomenu: jasni i razgo-

vetni iskazi naznaåuju neizrecivo! Austrijski logiåar i mistik fi-

lozofiju poredi sa lestvicom, koju vaqa odbaciti tek kada se u jezi-

ku povuåe granica izmeðu izrecivog i nezrecivog, govora i ãutawa

(izrecivi stavovi pripadaju prirodnim naukama). U tome je i sušti-

na mudrog ãutawa — ono posle briÿqivog razgovora i ispitivawa

postaje smisleno, inaåe bi svaka budala koja ãuti bila mudrac. Ãuta-

we je svojevrsna aktivnost prelaza, a izreåeno jezikom filozofije

koju donekle osporavaju i Vitgenštajn i Ãulum, ãutawe je transcen-

dencija. Istina, u okvirima logiåkog pozitivizma taj prelaz nije ni

moguã, što opet upuãuje na prednost upravo one filozofije koju Ãu-

lum proglašava za apstraktnu kwiÿevnost. Bez te dimenzije filozo-

fije na kraju ostaje samo ãutawe (ili slikovno mišqewe koje sebe

oslobaða svake pretenzije na mišqewe). Ono što jeziåka analiza

moÿe da naznaåi, senoviti govor moÿe, premda ograniåeno, i da is-

kaÿe.

Srðan DAMWANOVIÃ

308

U TRAGAWU ZA NEIDENTIÅNIM

Zoran Kinðiã, Problem neidentiånog u filozofiji Teodora Adorna, „Ma-li Nemo", Panåevo 2006

Nakon duÿeg sušnog perioda, u relativno kratkom vremenskom

razmaku, naša skromna filozofska produkcija, obogaãena je s neko-

liko vrednih studija o najznaåajnijim evropskim filozofima, koji

pripadaju razliåitim epohama evropske duhovne istorije. U posled-

wih nekoliko godina, kao deo akademske filozofske produkcije, do-

bili smo, prve celovite studije o Platonu i Hegelu, a o Kantu, Fih-

teu, Adornu i Kjerkegoru, objavqeno je više kwiga i odbraweno ne-

koliko magistarskih i doktorskih teza. Posebno raduje to što su pi-

sci rasprava, o kquånim misliocima evropske filozofije, uglav-

nom, mlaði autori, koji su u svojim istraÿivaåkim projektima, po-

kazali da poseduju temeqno filozofsko obrazovawe nepohodno za

razmatrawe najsloÿenijih filozofskih pitawa. Vrednost wihovih

rasprava ne åini samo znalaåki izbor filozofskih problema, i na

relevantnoj literaturi strogo zasnovana metodologija wihove obrade,

veã i nastojawe da se pokaÿe vaÿnost filozofskog mišqewa za raz-

umevawe goruãih pitawa naše savremenosti. Sve to govori da se u

našem akademskom filozofskom ÿivotu pojavila nova generacija fi-

lozofa koja je u toku svojih studija ispunila najviše zahteve i usvo-

jila najviše standarde akademske filozofske kulture.

Jedan od predstavnika tog „novog talasa" srpskih filozofa je-

ste, svakako, i Zoran Kinðiã, docent na Fakultetu politiåkih nauka

u Beogradu, åiju je studiju Problem neidentiånog u filozofiji Teodora

Adorna, štampao izdavaå „Mali Nemo" iz Panåeva. Pre studije o

Adornu, Kinðiã je objavio raspravu o Kantovom shvatawu uma i vi-

še tekstova o Sartru, Brehtu i Hajdegeru, koji su naišli na lep

prijem u struånoj filozofskoj javnosti. Iako je Kinðiã veã za svoj

diplomski rad o Kantovoj filozofiji dobio, laskavo studentsko pri-

znawe, nagradu grada Beograda, o wegovom pristupu filozofskim

problemima i stilskim kvalitetima wegovog filozofskog diskursa,

prvu filozofski merodavnu ocenu dao je jedan od najboqih stilista

u srpskoj filozofiji, akademik Mihailo Ðuriã. Za ovu priliku, iz-

dvojiãu samo nekoliko konstatacija iz Ðuriãevog referata, koje se

odnose na Kinðiãevu magistarsku tezu o Hajdegeru: „U pitawu je

ozbiqan istraÿivaåki rad koji zasluÿuje mnoge pohvale i priznawa.

I to ne samo s obzirom na domaãe prilike, nego imajuãi u vidu i

stroÿa merila. Wegov hermeneutiåki domet i uåinak nimalo ne zao-

staje za wegovom filozofskom aktuelnošãu. To sigurno nije obiåno

rutinsko izlagawe Hajdegerovih pogleda, veã izrazito problemski

usmereno razmatrawe." Kad je reå o autorovom stilu i naåinu izlaga-

wa filozofskih problema, Ðuriã posebno istiåe da „Kinðiã piše

309

åistim i uglaðenim jezikom, ne razbacuje se suvišnim reåima. Åak i

znatno stariji i iskusniji istraÿivaåi retko kad uspevaju da tako je-

zgrovito kaÿu ono najvaÿnije i najbitnije. I to jednostavno i nepo-

sredno, bez gråa i zanosa. Wegovo izlagawe ne ostavqa nimalo sumwe

da je najvaÿniji zadatak filozofskog mišqewa danas da raskrsti s

metafizikom subjektivnosti i utre put drukåijem mišqewu, te da je

udeo Hajdegerovog mišqewa u pripremawu tog projekta izvanredno

velik, znaåajan i nezaobilazan." Ove ocene o åistoti i jednostavno-

sti izraza Kinðiãevog filozofskog stila ne bi imale neku posebnu

vrednost kada ne bismo imali u vidu da je on u svom dosadašwem ra-

du bio posveãen tumaåewu najteÿih filozofskih tekstova u evrop-

skoj filozofiji kao što su oni koje su pisali Hajdeger i Adorno.

Poznati tumaå Adornove filozofije Šnedelbah tvrdi da je „veãina

studenata koji su pratili Adornova predavawa na frankfurtskom

univerzitetu smatrala su da su teška, mraåna i fascinantna isto-

vremeno. Stoga su samo malobrojni uspeli da proniknu u smisao we-

govih rasprava." Svako ko bude imao potrebu da proåita Kinðiãevu

kwigu biãe prijatno iznenaðen kako je Adornova sloÿena i teško

uhvatqiva misao, zahvaqujuãi umešnosti interpretacije, našeg au-

tora postala jasna i prozraåna.

Kwiga o Adornu, koja, po autorovom skromnom priznawu, treba

da posluÿi kao osnova buduãim istraÿivawima i široj recepciji

filozofske misli ovog mislioca u našoj sredini, s obzirom na po-

stignut visok teorijski nivo interpretacije, moÿe se reãi da pred-

stavqa dragocen prilog našoj savremenoj filozofskoj kulturi. Šta-

više, ona ne samo da potvrðuje sve prethodno iznete ocene, veã nam

otkriva i neke nove filozofske i pedagoške kvalitete Kinðiãevog

pristupa filozofskim problemima. Prema mišqewu (autorovog men-

tora) Zdravka Kuåinara: „Studija Problem neidentiånog u filozofiji

Teodora Adorna, pisana je ne samo kao uvod u Adornovu filozofiju,

veã i kao uvoðewe u filozofsko mišqewe. Ona nadmašuje okvire

åisto struånog i akademskog rada i ukquåuje se u aktuelne sporove i

promišqawa o krizi savremenog åoveka. Kinðiãeva studija je vrlo

vredan prilog našoj filozofskoj literaturi. Ona svog autora afir-

miše kao dobrog poznavaoca savremene filozofije, kao zrelog is-

traÿivaåa i dobrog pisca."

Za Teodora Adorna (1903—1969) moÿemo, parafrazirajuãi åuve-

nu Hegelovu misao, reãi, da spada u red onih filozofa koji su u

svom filozofskom delu svoje vreme u mislima zahvatili. Roðen po-

åetkom prošlog veka, on je svojom filozofskom refleksijom na oso-

ben naåin obuhvatio najznaåajnije teorijske i društvene probleme

koji su karakterisali prvu i drugu polovinu tek minulog veka. Po

širini svojih filozofskih interesovawa i dubini svojih filozof-

skih uvida Adorno sigurno spada meðu one mislioce, bez kojih se to-

talitarni sistemi civilizovanog varvarstva koji su u HH veku kul-

310

minirali u ideologijama fašizma, nacizma i staqinizma, ne bi mo-

gli razumeti.

U uvodnom delu rasprave, koji je pisan, kao nagovor na filozo-

fiju, Kinðiã na lapidaran naåin odreðuje duhovni i politiåki kon-

tekst u kojem je nastalo Adornovo negativno mišqewe. To istorijsko

razdobqe autor sagledava kao epohu u kojoj preovladava pozitivnost

nauåno-tehniåke civilizacije. Meðutim, sloÿena epohalna situacija

koliko god ugroÿava qudsku slobodu i mišqewe, ona, po autorovom

mišqewu, istovremeno predstavqa pravi izazov za Adornovu fi-

lozofsku misao. Prema Kinðiãevom mišqewu, Adornova negativna

filozofija, nastala je kao „spoj proÿivqenog vlastitog iskustva i

izuzetne filozofske erudicije". Stoga, on u Adornovoj negativnoj

filozofiji vidi na savremen naåin shvaãenu ideju Kantove svetske

filozofije.

Posebnu paÿwu Kinðiã u svojoj raspravi posveãuje pristupu i

teškoãama u izlagawu Adornovog fragmentarnog i nesistematiånog

mišqewa. On smatra da bi svaki pokušaj da se u duhu školske filo-

zofije fragmenti Adornovog filozofskog opusa poveÿu u neku zao-

kruÿenu i uglaåanu celinu ugrozio sam duh Adornovog filozofira-

wa. Stoga je Kinðiã uveren da je jedini naåin da se u izlagawu Ador-

nove filozofije zahvati ono negativno, a da se ono pri tom ne zau-

stavi i okameni, odnosno uåini pozitivnim jeste interpretacija.

Taj kquå za tumaåewe Adornove filozofske misli Kinðiã je prona-

šao u Adornovom odnosu prema drugim filozofijama. Da se radi o

ispravnoj strategiji u otkrivawu glavnih intencija Adornove filo-

zofije, na indirektan naåin potvrðuje nam i sam frankfurtski mi-

slilac u jednom pismu upuãenom Tomasu Manu u kojem govori o svom

shvatawu tumaåewa kwiÿevnih dela pisca Åarobnog brega. „Onaj ko

danas misli da se ozbiqno pozabavi Vašim delom, taj ne sme da se

zadovoqi time da trapavo izvlaåi u wemu skrivene dubokoumne mi-

sli, nego mora da pokaÿe šta samo delo krije. Moralo bi to da bude

interpretacija u filozofskom smislu, a ne komentar filozofskog

sadrÿaja."

U tragawu za perspektivom iz koje bi se na najprikladniji na-

åin mogla izloÿiti suština Adornovog filozofskog mišqewa Kin-

ðiã se opredelio za ispitivawe jednog od onih motiva wegove filo-

zofije po kojem je filozofska misao frankfurtskog mislioca naj-

prepoznatqivija. Reå je, naravno, o problemu „neidentiånog". U is-

pitivawu ovog problema, u Adornovim kquånim spisima, autor is-

tiåe da postoje brojne teškoãe u odreðivawu samog znaåewa termina

neidentiåno. Buduãi da neidentiåno kao takvo ukazuje na razliku u

odnosu na identitet koji mu pojam spoqa nameãe, autor je sklon da

veruje da se ne moÿe striktno govoriti o pojmu neidentiånog veã sa-

mo o figuri neidentiånog. Posle analize sprovedene u glavnim

Adornovim spisima, Kinðiã smatra da je vrlo teško reãi da je

311

Adorno, kao kritiåar pojmovnog mišqewa, stvorio novi filozof-

ski pojam. Prema wegovom mišqewu, pre bi se moglo reãi da je reå

o figuri neidentiånog, koja na metaforiåki naåin obuhvata ono

što se ne moÿe pojmom imenovati.

Posle ukazivawa na uzroke koji su doveli do uspostavqawa i

prevlasti pojma identiteta, u zapadnoevropskoj civilizaciji, autor

razmatra na koji naåin i u kojim duhovnim i kulturnim formama se

ispoqava vladavina identiteta. Glavni deo ovog razmatrawa fokusi-

ran je na to da pokaÿe kako princip identiteta, ne samo da onemogu-

ãava uvid, veã i ugroÿava bilo koji oblik postojawa onog neidentiå-

nog u svim sferama qudskog ÿivota. U svojim kritiåkim analizama,

koje prate brojne distinkcije, autor pokazuje da je za funkcionisawe

modernog graðanskog društva kquåna ekonomska sfera koju karakte-

riše princip razmene. Stoga Kinðiã smatra da glavni uslov za

funkcionisawe kapitalistiåkog sistema jeste princip identiteta,

jer u razmenu moÿe uãi samo ono što je identiåno. Pored toga, autor

posebno istiåe da se mora imati u vidu da je u graðanskom društvu

cela ekonomska sfera podrÿana i snaÿnom ideologijom koja svoju

logistiku ima u masovnoj kulturi i medijima, što se na eklatantan

naåin pokazuje u današwoj fazi neoliberalnog kapitalistiåkog dru-

štva.

Ipak, Adorno, bez obzira na pesimistiånu sliku savremenog

sveta, ne pada u rezignaciju. Naprotiv, on, i u tom hladnom i otuðe-

nom svetu, nastoji da pronaðe moguãnosti da se takvom društvenom

sistemu pruÿi otpor. U traÿewu taåke oslonca za svoju kritiku on

ne ide putem Lukaåa, ili Markuzea, koji su verovali u kritiåki ot-

por radniåke klase ili marginalnih grupa kao što su studenti, veã

otpor vidi, pre svega, u preispitivawu same filozofije ili kako on

kaÿe u „moguãnosti druge refleksije". Iako je Adorno oštar kriti-

åar filozofije identiteta i identifikujuãeg mišqewa, on, po Kin-

ðiãevom mišqewu, ne odbacuje filozofiju, veã samo smatra da je

neophodno izvršiti filozofsku refleksiju cele evropske tradicije

u kojoj princip identiteta, koji se uglavnom vezuje za idealizam, ima

povlašten poloÿaj. Stoga je, po Adornovom mišqewu, neophodno, da

bi se spasilo ono neidentiåno, da princip identiteta izgubi svoju

dominantnu ulogu.

Najveãi broj Adornovih socioloških i filozofskih radova,

bilo da su nastali u okviru istraÿivaåkih projekata Instituta za

socijalna istraÿivawa u Frankfurtu, ili pak, nezavisno od wih,

posveãeni su razmatrawu kquånih pitawa naše savremenosti. Zajed-

no s Maksom Horkhajmerom, jednim od tvoraca kritiåke teorije dru-

štva, po åemu je frankfurtska filozofska škola postala najpozna-

tija filozofska struja leve orijentacije u HH veku, on je u Dijalek-

tici prosvetiteqstva (1947) dao jednu od najrelevantnijih filozof-

skih dijagnoza modernog doba. U ovom nevelikom, ali po svojim teza-

312

ma znamenitom i uticajnom filozofskom spisu, nalaze se svi kquå-

ni motivi Adornovog negativnog mišqewa, koje je svojom tematikom

i svojim radikalnim kritiåkim tonom oznaåilo preokret u razume-

vawu pojma prosvetiteqstva i geneze moderne subjektivnosti. Dok se

teorijska orijentacija frankfurtskog instituta tridesetih godina

prošlog veka, prema mišqewu nekih istraÿivaåa, moÿe shvatiti

kao direktan nastavak tradicije evropskog kritiåkog mišqewa koje

vodi od Hegela i Marksa, po mišqewu Manfreda Franka, Dijalek-

tika prosvetiteqstva predstavqa pokušaj da se konzervativna, an-

tiprosvetiteqska kritika civilizacije, koju su levo orijentisani

intelektualci prezirali kao izraz graðanske dekadencije, a koja je

upravo u doba Vajmarske republike donosila svoje bogate, ali nezdra-

ve plodove, integriše u kritiåki orijentisanu teoriju prosvetiteq-

stva. Shvatajuãi prosvetitqstvo u najširem smislu kao mišqewe,

koje je oduvek imalo za ciq osloboðewe qudi od straha i postavqawe

qudi za gospodare, frankfurtski mislioci su pokazali da se do kra-

ja prosveãeni svet u HH veku pojavio u znamewu trijumfa zla. Stoga,

Dijalektika prosvetiteqstva predstavqa pokušaj da se shvati taj

nesklad izmeðu ciqeva i posledica prosveãivawa zapadnoevropskog

mišqewa. U tom kontekstu Kinðiã sagledava i nastojawe Adorna i

Horkhajmera kao pokušaj da se reafirmišu negativne dimenzije mi-

šqewa i kritiåki preispitaju kquåni pojmovi evropske racional-

nosti, pojma totaliteta, identiteta, poloÿaja individuuma u moder-

nom društvu, uloga umetnosti i medija i funkcija masovne kulture u

ÿivotu savremenog åoveka.

Danas, na poåetku novog stoleãa i novog milenijuma, povratak

Adornovoj misli, autor ove kwige vidi kao snaÿan podsticaj filo-

zofskoj refleksiji. Prema Kinðiãevom mišqewu Adornova negativ-

na filozofija moÿe biti vaÿan podsticaj pogotovo za onoga ko veã

nema åvrsto izgraðenu teorijsku poziciju, ko je spreman na rizik ne-

posrednog suoåavawa s fenomenima savremenog sveta ÿivota. U kon-

tekstu najnovijih debata o društvu, u kojima nas neoliberalizam, jed-

na ili moÿda åak jedina preÿivela totalna ideologija, u savezu sa

pesimistiåkom antropologijom, svakodnevno navikava na novo stawe

u svetu, u kojem društvena nejednakost i iskquåivawe opet vaÿe kao

prirodne åiwenice, moÿda bi u dijagnostikovawu tih fenomena tre-

balo ponovo uneti disonantni ton Adornovog negativnog mišqewa

koje bi nam bilo od pomoãi, ne samo da boqe razumemo dominaciju

nauåno-tehnološkog duha naše savremene civilizacije, veã i da re-

åeno Adornovim reåima, „pokušamo da naðemo izlaz i izbavqewe iz

onog beznadeÿnog". S obzirom na svoje visoke teorijske kvalitete,

åini nam se da kwiga Zorana Kinðiãa Problem neidentiånog u Ador-

novoj filozofiji moÿe biti od velike pomoãi u orijentaciji svima

onima koji se odluåe na taj pokušaj.

Marinko LOLIÃ

313

IZAZOV POZNATIH TEMA

Olga Ellermeyer-Ÿivotiã, Stvaraoci i posrednici. Studije o srpskojkwiÿevnosti i srpsko-nemaåkim vezama, Filološki fakultet—Institut zakwiÿevnost i umetnost, „Åigoja štampa", Beograd 2007

Pri analizi izdvojenih kwiÿevnih åiwenica, uvek postoji ri-

zik da istraÿivaå, istorijski trenutak ili samo delo, odreðenom

svojom osobenošãu, nametnu neku sopstvenu perspektivu koju vreme i

kasniji pristupi ne mogu potvrditi. Uporedno posmatrawe kwiÿev-

nih tekstova otklawa, tako, bar jednu od mnogobrojnih hermeneutiå-

kih zabluda i opasnosti, buduãi da ne dozvoqava iluziju o totalitetu

i autonomiji dela u odnosu na druga kwiÿevna ostvarewa. Kada je reå

o vrednosnom odreðewu åiwenica koje nisu toliko podredive aksio-

loškom izazovu, relativizacija nikada nije izlišna. Zbog toga kom-

parativne studije sebi postavqaju za ciq da dati proces u kwiÿev-

nosti sagledaju u wegovom prirodnom okruÿewu, ne odequjuãi ga ve-

štaåki od podloge na kojoj se razvijao i sokova koje je iz we crpao. S

obzirom na åeste istorijske kontaktne veze, kwiÿevni srpsko-ne-

maåki odnosi nezaobilazna su tema mnogih uporednih analiza. U

kwizi Stvaraoci i posrednici Olge Elermajer-Ÿivotiã, åitavo prvo

poglavqe posveãeno je ovoj problematici, dok se u ostatku kwige ose-

ãa nuÿnost i neophodnost uporednog pristupa, koji autorka, buduãi

da je radni vek provela van svoje matiåne zemqe, kao lektor za srp-

skohrvatski jezik na Institutu za slavistiku Univerziteta u Ham-

burgu, ne moÿe i ne ÿeli da izbegne.

Sam naslov kwige upuãuje na zakquåak da je u kwizi jednaka pa-

ÿwa posveãena svim instancama u prouåavanom kwiÿevnom procesu.

Tako se veã prvi tekst kwige bavi jednim od kquånih vidova posre-

dovawa u kwiÿevnom delatništvu — prevodom. Tekst „Tereza Alber-

tina Luiza fon Jakob (Talfj, 1797—1997): Prevodi srpske narodne

poezije i konceptualizacija slike Srba u Nemaåkoj 19. veka" razma-

tra recepciju srpske narodne poezije u krugovima nemaåkih inte-

lektualaca, a naroåito romantiåara, stavqajuãi akcenat na relacije

prevodilaca, kritiåara prevoda i åitalaca. Ovaj tekst, kao i nared-

ni koji se bave srpsko-nemaåkim kwiÿevnim vezama, interesantni

su i zbog osobenog poloÿaja autorke koja iz drugaåije vizure sagleda-

va srpsku kwiÿevnost. Zbog toga, ona uoåava znaåaj naše narodne po-

ezije za nemaåku duhovnu klimu i stvaralaštvo, nasuprot uobiåaje-

nim tumaåewima vaÿnosti nemaåkog uticaja. Naglašava se interak-

cija koja je uvek prisutna u kontaktnim i intertekstualnim odnosi-

ma, bez obzira na veliåinu, tradiciju ili dominaciju jedne od datih

kultura. To je izuzetno znaåajno i za narednu studiju, naslovqenu

„Recepcija Vukovog dela Crna Gora i Crnogorci u putopisu Jedna po-

seta Crnoj Gori Hajnriha Štiglica", koja prouåava intertekstual-

314

ne veze, dominantne teme i autorske intencije obaju dela. Koliko iz-

meštena pozicija prouåavaoca naše kwiÿevnosti moÿe pogodovati

uspešnijim i celovitijim uvidima, i to ne samo zbog dostupnosti

šire literature, svedoåi rad „Crwanski i jedna antologija austrij-

skih ekspresionista". U wemu se polazi od Crwanskovih biograf-

skih podataka i pisama, ukazuje na antologiju Menschenheitdämmerung

Kurta Pintusa kao delo o kome Crwanski piše u ¡ Pismu iz Pariza

i promišqaju poetiåke srodnosti Crwanskove lirike sa ostvare-

wima ekspresionista nemaåkog govornog podruåja, naroåito Franca

Verfela i Georga Trakla.

U istom poglavqu, Olga Elermajer-Ÿivotiã bavi se i tipolo-

škim relacijama dvaju pripovednih dela koja tematizuju HH stoleãe

kao fenomen. Ne direktno povezani, ali simultano nastali, Moj vek

Gintera Grasa i Vek Aleksandra Gatalice predstavqaju zanimqivo

svedoåanstvo o pokušaju usklaðivawa narativne strukture i temati-

ke, uloge pripovedaåa i ideološke postavke. Osim srpsko-nemaåkih

kontaktnih i tipoloških kwiÿevnih veza, autorki su bliski i kwi-

ÿevno-teorijski doprinosi nemaåkih slavista, posebno naratologa,

te se na taj naåin profilišu i weni istraÿivaåki pristupi. U tek-

stu „Skaz — mesto sukoba dvaju jezika kao izraza razliåitih sistema

smisla i vrednosti", ona analizira teorije o skazu hamburškog sla-

viste Roberta Hodela, na osnovu wegove studije Razmatrawa o skazu

kod Nikolaja S. Qeskova i Dragoslava Mihailoviãa. Prvo poglavqe

kwige zatvara tekst govora „O stogodišwici roðewa Eberharda Tan-

gla (1897—1997)", u kome se istiåu Tanglova dostignuãa u Hamburgu i

Beogradu, wegov rad na osnivawu serbokroatistike, kasniji lektor-

ski rad na beogradskom Univerzitetu i naåin ÿivota i drÿawa za

vreme teških ratnih uslova.

Drugo poglavqe kwige Stvaraoci i posrednici posveãeno je poe-

ziji. Autorka se naroåito usredsreðuje na kompoziciono-strukturne

probleme raznovrsnih pesniåkih dela srpske kwiÿevnosti. Studija

„Motiv noãi u realizaciji estetskog sadrÿaja Gorskog vijenca" raz-

matra semantiåke slojeve i moguãnosti datog motiva, odnosno wegove

veze sa sakralnom simbolikom, kvalitetom svetosti i Novim zave-

tom. Naredna tri teksta tematizuju, posredno ili neposredno, kon-

cepciju pesniåkog ciklusa i predstavqaju znaåajan doprinos ovoj

problematici, do sada kod nas ne toliko produbqenoj. Tako se u radu

„Iliãeva Ispovest — prvi umetniåki lirski ciklus u srpskoj kwi-

ÿevnosti" daje kratak istorijat ovog termina i iznose tematske i

estetske predispozicije datog niza Iliãevih pesama da obrazuju uob-

liåen ciklus, dok se u studiji „Duåiãev mit o stvarawu sveta u ci-

klusu Pesme ÿeni" daje teorijsko obrazloÿewe ciklusa kao kwiÿevne

pojave. U tom smislu, vaÿni su principi konstituisawa ciklusa kao

ÿanra, sintagmatsko vezivawe pesama, odreðeno poloÿajem lirskog

315

subjekta, objektom/adresatom iskaza, narativnim dogaðajem i vremen-

sko-prostornim datostima, a zatim i paradigmatsko vezivawe teksto-

va, zasnovano na principima ponavqawa, varijacija i uporeðivawa,

åisto lirskim postupcima koji na okupu drÿe širu celinu. Autorka

ukazuje na semantiåko usloÿwavawe ciklusa paralelom sa stvarawem

sveta i na ÿeninu simbolizaciju koja se kreãe od hipostaze Duha

boÿjega do åovekove apokalipse. Na sliånim teorijskim postavkama

zasniva se i tekst „Semantiåki potencijal ciklizacije u Rakiãevim

pesmama Na Kosovu", a meðu wima predwaåe teorijski uvidi nemaå-

kog slaviste Rajnharda Iblera. Wegova podela zbirki tekstova na

one u kojima dominira pragmatiåka funkcija i one u kojima je naj-

znaåajnija sintaksiåka ili pak semantiåka funkcija pokazuje se ko-

risnom za analizu datog Rakiãevog ciklusa. Olga Elermajer-Ÿivotiã

detaqno prouåava kompoziciju ciklusa, od wegovog naslova, preko

razliåitih relacija izmeðu pojedinaånih pesama, uloge lirskog su-

bjekta i adresata, pa sve do tematske organizacije. U radu „Kaÿa Ma-

tije Beãkoviãa kao umetniåka saga" još jednom se na delu pokazuje se-

miotiåki pristup, sa znaåajnim uplivima naratoloških teorija pri-

mewenih na poeziju, što daje dobre rezultate.

U pregledno ureðenoj kwizi studija Olge Elermajer-Ÿivotiã,

treãe poglavqe izdvojeno je za tumaåewa proznog stvaralaštva, od

Stankoviãa do Crwanskog. Ciklus, ovoga puta prozni, tema je teksta

„Pandemonijski karneval jurodiva ili Stankoviãevi Boÿji qudi kao

ciklus", u kome autorka razmatra principe integracije ovih Stanko-

viãevih kratkih priåa. Ona naglašava znaåaj kompozicije zbirke,

okvirnih priåa, naåina pripovedawa, kao i specifiånog shvatawa

prostora i vremena, za snaÿno i upeåatqivo aktualizovawe, pa i va-

rirawe datog siÿea. Teorije hamburških slavista i naratologa, kon-

kretno Volfa Šmida, posluÿiãe joj i u radu „Ekvivalencije u prozi

V. Petroviãa na primeru pripovetke Baban i Dikan". Tu se, naime,

na tragu Šmida, pokazuje kako proces nastajawa priåe u sebe ukquåu-

je „izbor momenata zbivawa" i „izbor odreðenih kvaliteta", a na taj

naåin tekst se usmerava ka jedinstvenom znaåewu. Na osnovu prin-

cipa similariteta i opozicije, pokazuje Olga Elermajer-Ÿivotiã,

formiraju se i likovi Babana i Dikana, noseãi stubovi date Petro-

viãeve pripovetke.

Tri studije autorka je posvetila Andriãevim delima, baveãi se

uglavnom naratološkim kategorijama, odnosno pozicijama pripove-

daåa i perspektivom iz koje se predoåava fabula priåe. U prvoj od

wih, ona uporeðuje ÿenske likove u pripovetkama Tena hrvatskog

pripovedaåa Josipa Kozarca i Anikina vremena Ive Andriãa, tragaju-

ãi za poetiåkim obrascima prisutnim pri izgradwi ovih upeåatqi-

vih likova ÿena otpadnica, kao i za pripovedaåevim stavom u odno-

su na wihovu sudbinu. Odnos motivacije i mitologizacije u mnogome

ukazuje na razliåite vidove produbqivawa poznatog siÿea. Nesumwi-

316

vo znaåajni uvidi Olge Elermajer-Ÿivotiã u tumaåewe ciklusa kao

kwiÿevne pojave nastavqaju se i u studiji „Ravni pripovedaåeve

perspektive u Andriãevom ciklusu Kuãa na osami", gde se pripove-

daåevo selektivno seãawe i imaginirawe predoåavaju kao kquåni

princip strukturisawa priåa. Odnos recepcije i reprodukcije zbiva-

wa, slika je, zapravo, naåina nastajawa priåe i poimawa suštine

pripovedawa. Analiza pripovetke Deca, u sledeãem radu, autorki

pruÿa moguãnost da sagleda Andriãev odnos prema biblijskim moti-

vima, odnosno, prema konkretnom siÿeu progona Hrista, s obzirom

na antisemitizam kao centralni problem ove pripovetke. Autorkin

senzibilitet za Crwanskova dela pokazuje se i u posledwoj studiji,

pod naslovom „Femme fatale u romanu Kap španske krvi Miloša Cr-

wanskog", u kojoj ona vrlo vešto uporeðuje evropska kwiÿevna ostva-

rewa u kojima se tematizuje lik fatalne ÿene. Preko Manon Lesko,

Karmen, Salome i mnogih drugih, pa do Crwanskove Lole Montez,

uoåavaju se odluåujuãe fiziåke, psihiåke, moralne karakteristike

ovog tipskog lika.

Na odabranom korpusu tekstova srpske kwiÿevnosti, poezije i

proze, u kwizi Stvaraoci i posrednici, vešto se ocrtavaju smernice

i za daqe razvijawe predoåenih teorijskih rešewa, ali i za produ-

bqivawe ponuðenih analiza. Ovim putem, savremene naratološke te-

orije i teorija ciklusa uvode se, na pravi naåin, meðu istraÿivaåke

nazore naših prouåavalaca kwiÿevnosti. Zahvaqujuãi svojim uvidi-

ma sa obeju strana, iz razliåitih uglova, Olga Elermajer-Ÿivotiã

uspeva da spregne analitiånost, obaveštenost i komparativni me-

tod, imajuãi uvek u vidu neminovno i neprestano preplitawe razli-

åitih perspektiva u doÿivqaju kwiÿevnosti — one stvaralaåke, one

posredniåke i one, isto toliko znaåajne, åitalaåke.

Sowa VESELINOVIÃ

317

A U T O R I L E T O P I S A

TOMISLAV BEKIÃ (Novi Sad, 1935 — Novi Sad, 2008). Ger-

manista, bavio se istorijom nemaåke kwiÿevnosti, komparativnim

istraÿivawima veza i odnosa nemaåke i srpske kwiÿevnosti, kao i

prevoðewem s nemaåkog (S. Frojd, K. Jung, A. Adler, F. Babinger, T.

Man, G. Gezeman, M. Dor, M. Braun, M. Osten, O. Rank, J. Vajdenhajm

i dr.). Objavqene kwige: Tomas Man u našoj kwiÿevnoj kritici, 1987;

Nemaåka kwiÿevnost 2 (koautor), 1987; Germanoslavica — prilozi

prouåavawu uzajamnih kulturnih i kwiÿevnih veza izmeðu naše i ne-

maåke kulture ¡, 2001, ¡¡, 2003; Anica Saviã-Rebac kao posrednik iz-

meðu srpske i nemaåke kulture, 2004.

RIHARD VAGNER (RICHARD VAGNER), roðen 1952. u rumun-

skom Banatu. Studirao je germanistiku i rumunistiku i radio je kao

nastavnik nemaåkog jezika i novinar. Objavqivao je poeziju i prozu

na nemaåkom. Godine 1987. seli se u Nemaåku i od tada ÿivi i radi

kao slobodni kwiÿevnik u Berlinu. Dobitnik je velikog broja na-

grada i stipendija. Prevedeni odlomak je iz wegovog još neobjavqe-

nog romana. (Z. K.)

JOHANES VAJDENHAJM (JOHANNES WEIDENHEIM, 1918—2002).

Roðen u Baåkoj Topoli, a zapravo je Vrbašanin, jer se tamo školo-

vao i završio nemaåku uåiteqsku školu i Vrbas smatrao svojim za-

viåajem za koji je jako bio vezan (uzeo prezime Vajdenhajm — Wei-

de/vrba i Heim/dom) i o kojem je mnogo pisao (Marezi je u stvari

Vrbas). Pravo ime mu je bilo Ladislav Johanes Jakob Šmit. Pisao je

romane i pripovetke u kojima je obraðivao tematiku svog zaviåajnog,

vojvoðanskog prostora u kojem središwe mesto zauzima sudbina voj-

voðanskih Nemaca. Nakon Drugog svetskog rata je otišao u Nemaåku

i kao dobar poznavalac srpskog jezika preveo je više dela na nemaå-

ki (Andriã, Laliã, Koš, Oqaåa, Bulatoviã Ribnikar i dr.) i tako

uspešno promovisao našu kwiÿevnost u nemaåkom kulturnom pro-

storu. Umro je u Bonu. Romani: Kalemegdan (Kalemegdan), 1948; Turski

oåe naš (Das türkische Vaterunser), 1955; Susret ili sastajalište s

one strane krivice (Treffpunkt jenseits der Schuld), 1956; Åoveåe, kakvo

vreme ili buva u nemaåkoj bundi (Mensch, was für eine Zeit oder eine La-

us im deutschen Pelz), 1968; Povratak u Marezi (Heimkehr nach Mare-

318

si), 1994. Kwige pripovedaka: Letwa svetkovina u Mareziju (Ein Som-

merfest in Maresi), 1956; Marezijana (Maresiana), 1960; Panonska nove-

la. Ÿivotna povest Katarine D. (Pannonische Novelle. Lebenslauf der

Katharina D.), 1991. Posledwa kwiga mu je svojevrsna autobiografija

Marezi. Jedno detiwstvo u jednom podunavsko-švapskom selu (Maresi.

Eine Kindheit in einem donauschwäbischen Dorf), 1999.

SOWA VESELINOVIÃ, roðena 1981. u Novom Sadu. Piše

poeziju, eseje i kwiÿevnu kritiku. Kwiga pesama: Poema preko, 2008.

LOJZE VIZER (LOJZE WIESER), pesnik, pripovedaå, prevodi-

lac i izdavaå. Jedan je od najistaknutijih stvaralaca meðu koruškim

Slovencima u Austriji. Piše dvojeziåno, stekao je glas jednog od

najuglednijih izdavaåa na nemaåkom govornom podruåju, posebno ori-

jentisanog na literature balkanskih naroda. Istiåu se wegovi pro-

jekti: radio serija „Avantura u glavi", edicija „Odabrana Evropa" i

Vizerova „Enciklopedija evropskog Istoka". Ÿivi i radi u Klagen-

furtu (Celovec). Kod našeg izdavaåa „Geopoetika" uskoro izlazi

wegova kwiga gastronomsko-literarnih priåa Kuvawe meðu ostalim

zvezdama. (Z. K.)

DUŠAN GLIŠOVIÃ, roðen 1953. u Beogradu. Germanista, ba-

vi se prouåavawem nemaåke kwiÿevnosti H¡H i HH veka i srp-

sko-nemaåkim kwiÿevnim vezama. Objavqena kwiga: Politik im Werk

Kafkas (Politika u Kafkinom delu, doktorska disertacija), 1996.

SLOBODAN GRUBAÅIÃ, roðen 1942. u Bileãkom logoru. Ger-

manista, piše studije, prevodi s nemaåkog, redovni je ålan Evropske

akademije nauka i umetnosti. Vaÿnija dela: Deutsches Lesebuch, 1970;

Nemaåki jezik, 1973; Heines Erzählprosa. Versuch einer Analyse, 1975;

„Proces" Franca Kafke, 1983; Istorija nemaåke kulture, 2001; Alek-

sandrijski svetionik — tumaåewa kwiÿevnosti od Aleksandrijske ško-

le do postmoderne, 2006.

MIHAEL GUTENBRUNER (MICHAEL GUTENBRUNNER), ro-

ðen 1919. u Althofenu. Hapsio ga je Gestapo, poslao u vojsku gde je

rawen, izvoðen pred vojni sud i osuðen na smrt. Preÿivevši rat,

stekao je ugled pesnika-humaniste koji u svom delu spaja veštinu

Karla Krausa i melanholiju Georga Trakla. Vaÿnije zbirke: Schwarze

Ruten (Crne šibe), 1947; Der Abstieg (Silazak), 1975; Gesang der Schif-

fe (Pesma brodova), 1980. (Z. K.)

SRÐAN DAMWANOVIÃ, roðen 1968. u Novom Sadu. Profesor

filozofije, piše filozofske i tekstove iz teorije umetnosti. Obja-

vqena kwiga: Mali reånik grešaka, 2005.

319

ERNST JANDL (ERNST JANDL), roðen 1922. u Beåu. Studirao

anglistiku. Wegovi poetski recitali, naroåito tzv. „Lautgedichte"

(zvuåne pesme) bili su veoma popularni u Evropi i Americi. Zajed-

no sa F. Mejreker napisao je nekoliko uspešnih radio-drama. Sao-

snivaå „Beåke grupe" i jedan od rodonaåelnika „konkretne poezije".

Umro je 2000. u Beåu. Vaÿnije zbirke: Andere Augen (Druge oåi), 1956;

Lange Gedichte (Duge pesme) 1964; Der künstliche Baum (Veštaåko dr-

vo), 1970; Der versteckte Hirte& (Skriveni pastir) 1975; Selbstporträt des

Schachspielers als trinkende Uhr (Autoportret šahiste kao åasovnika

koji pije), 1983. (Z. K.)

UVE KOLBE (UWE KOLBE) roðen 1957. u Berlinu gde je i od-

rastao, u tadašwoj NDR Nemaåkoj. Smatra se velikom nadom nemaåke

poezije. Ÿiveo u Hamburgu i Tibingenu, sada opet u Berlinu. Pored

poezije, objavquje eseje i prozu. Vaÿnije zbirke poezije: Roðen u ovoj

zemqi. Pesme 1975—1979, 1980; Oproštaji i druge qubavne pesme, 1983;

Bornholm ¡¡. Pesme, 1987; Otaxbinski kanal, 1990; Vineta, 1998. (Z. K.)

ZORAN KONSTANTINOVIÃ (Beograd, 1920 — Beograd, 2007).

Germanista, akademik, pisao eseje i nauåne radove, prevodio s ne-

maåkog, bio profesor komparativne kwiÿevnosti na Univerzitetu u

Insbruku u Austriji. Objavqene kwige: Deutsche Reisebeschreibungen

über Serbien und Montenegro, 1960; Ekspresionizam, 1967; Fenomenolo-

ški pristup kwiÿevnom delu, 1969; Weltliteratur. Strukturen und Model-

le, 1972; Phänomenologie und Literaturwissenschaft, 1974; Wemaåka kwi-

ÿevnost ¡, ¡¡, 1979, 1987; Uvod u uporedno prouåavawe kwiÿevnosti,

1984; Vergleichende Literaturwissenschaft, Bestandsaufnahme und Ausblick,

1989; Komparativno viðewe srpske kwiÿevnosti, 1993; Deutsch-ser-

bische Begegnungen — Überlegungen zur Geschichte der gegenseitigen Be-

ziehlungen zweier Völker, 1997; Polazišta (izbor iz radova Zorana

Konstantinoviãa), 2000; Grundlagentexte der Vergleichenden Literatur-

wissenschaft aus drei Jahrzehnten, 2000; Intertekstualna komparati-

stika, 2002; Eine Literaturgeschichte Mitteleuropas, 2003; Literarno de-

lo i nacionalni mentalitet — o jednom interdisciplinarnom pristu-

pu istoriji srpske kwiÿevnosti, 2006.

ZLATKO KRASNI, roðen 1951. u Sarajevu. Piše poeziju, kri-

tiku i oglede, prevodi s nemaåkog. Kwige pesama: Puni åas, 1980;

Tvrðava, 1984; Za odbeglim bilom, 1990; Stazama zmijskog jezika, 1991;

Majstori, 1992; Dijadema u odaji jada, 1995; Košuta u duši, 1997;

Razdeqeni reåima, 1999; Crni angel, 2000; Mitlesebuch, 2005; Pisma

Horaciju, 2005; Potpis/El autógrafo, 2006. Kwige ogleda, eseja i kri-

tika: Melanholija evropskog intelektualca, 1997; U vrtu doktora Ki-

tahare, 2005. Antologije: Antologija nemaåke pripovetke (1945—1985),

1986; Antologija prvobitne poezije (koautor), 1988; Antologija savre-

320

mene nemaåke poezije (1945—1989), 1989; Antologija kratke priåe Ne-

maåke, 1997; Antologija nemaåke lirike (koautor), 2001.

MARINKO LOLIÃ, roðen 1959. u Bawaluci, BiH. Filozof,

bavi se istraÿivawem klasiåne nemaåke filozofije i razvitkom

filozofije u Srbiji, objavquje nauåne rasprave i prikaze filozof-

skih kwiga. Priredio dve kwige Momåila T. Seleskoviãa: Srbija u

nemaåkom javnom mwewu 1914—1918, 1996; Filozofski spisi, 2000.

IVAN NEGRIŠORAC, roðen 1956. u Trsteniku. Piše poeziju,

prozu, drame i kwiÿevnu kritiku. Kwige pesama: Trula jabuka, 1981;

Rakqar. Ÿeludac, 1983; Zemqopis, 1986; Abrakadabra, 1990; Toplo, hlad-

no, 1990; Hop, 1993; Veznici, 1995; Prilozi, 2002; Potajnik, 2007. Ro-

man: Anðeli umiru, 1998. Drame: Fredi umire, 1987; Kuc-kuc, 1989; Is-

traga je u toku, zar ne?, 2000; Vidiš li svice na nebu?, 2006. Kwiga

studija: Legitimacija za beskuãnike. Srpska neoavangardna poezija —

poetiåki identitet i razlike, 1996.

ALEKSANDAR NICBERG (ALEXANDER NITZBERG), roðen 1969.

u Moskvi, u umetniåkoj porodici. Godine 1980. iselio se u Nemaåku.

Studirao je germanistiku i filozofiju u Dizeldorfu gde i danas

ÿivi kao slobodni pisac, prevodilac, publicista, libretista i re-

citator. Višestruko nagraðivan, ålan je PEN-a. (Z. K.)

MANFRED OSTEN (MANFRED OSTEN), roðen 1938. u Ludvig-

slustu na severoistoku Nemaåke. Studirao prava, filozofiju, muzi-

kologiju i kwiÿevnost, doktorirao 1969. godine. Posledwih godi-

na se intenzivno bavi stvaralaštvom J. V. Getea. Objavqene kwige:

Alexander von Humboldt. Über die Freiheit des Menschen, 1999; „Alles

veloziferisch" oder Goethes Entdeckung Langsamkeit, 2003; Das geraubte

Gedächtnis, 2004.

INKA PARAJ (INKA PAREI), roðena 1967. u Frankfurtu na

Majni, ÿivi u Berlinu. Za svoj prvi roman Die Shattenboxerin dobila

je nagradu „Hans Erih Nosak". Ovo delo je prevedeno na devet jezika.

Takoðe je dobitnica prestiÿne nagrade „Ingeborg Bahman". (Z. K.)

OSKAR PASTIOR (OSKAR PASTIOR) roðen 1927. u Sibiwu,

Rumunija. Studirao germanistiku u Bukureštu. Od 1969. ÿivi u Ber-

linu kao slobodni pisac. Objavio sedamnaest zbirki pesama i pesa-

ma u prozi, kao i radio-drame, kwige za decu i prevode sa rumunskog.

Nosilac je nagrade „Georg Bihner" za 2006. godinu, kada je i premi-

nuo na sajmu kwiga u Frankfurtu. (Z. K.)

MILOJE PETROVIÃ, roðen 1934. u Beogradu. Novinar, obja-

vio niz intervjua sa mnogim poznatim liånostima iz sveta kulture.

321

Piše serije tekstova na srpske teme, u kojima uåestvuju akademici,

profesori, istoriåari. Do sada je objavio: Srbi i wihova crkva; Srbi

preko Save i Dunava u borbi za jedinstvenu Srbiju; Srbi i velike sile;

Stranci koji su zaduÿili Srbe; Socijalna patologija u Srbiji; Duhov-

na obnova u Srbiji; Srbi i Nemci, itd.

SAŠA RADOJÅIÃ, roðen 1963. u Somboru. Piše poeziju, kwi-

ÿevnu kritiku, eseje i prevodi s nemaåkog. Kwige pesama: Uzalud sno-

vi, 1985; Kamerna muzika, 1991; Amerika i druge pesme, 1994; Elegije,

nokturna, etide, 2001; Åetiri godišwa doba, 2004. Kwige kritika,

eseja i studija: Providni anðeli, 2003; Poezija, vreme buduãe, 2003;

Ništa i prah — antropološki pesimizam Sterijinog Davorja, 2006.

KRISTOF RANSMAJER (CHRISTOPH RANSMAYR), roðen 1954.

u mestu Vels, Austrija. Studirao filozofiju i etnologiju, ÿivi u

Irskoj i Beåu. Wegovi romani Uÿasi leda i mraka, Posledwi svet i

Morbus Kitahara prevedeni su na trideset jezika. Svi su izašli i

kod beogradske „Geopoetike" koja uskoro objavquje wegov najnoviji

roman u stihovima Leteãa planina. Dobitnik je najznaåajnijih kwi-

ÿevnih nagrada i smatra se vodeãim austrijskim piscem sredwe ge-

neracije. (Z. K.)

MONIKA RINK (MONIKA RINCK), roðena 1969, ÿivi u Ber-

linu. Godine 2001. pojavila joj se kwiga Studio pojmova 1996—2001, a

u oktobru 2006. izašla joj je kwiga eseja Ah, ta qubavna stvar!, za ko-

ju je te godine dobila nagradu „Hans Erih Nosak". Nakon prve zbirke

pesama Ushiãene daqine, 2004, izašla joj je zbirka poezije O nedo-

statku zagrqaja, 2007, a ovde prevedene pesme potiåu iz ove zbirke.

(Z. K.)

JOAHIM SARTORIJUS (JOACHIM SARTORIUS), roðen 1946. u

Nemaåkoj. Odrastao je u Tunisu, danas ÿivi u Berlinu, posle više-

godišwih boravaka u Wujorku, Istanbulu i Nikoziji. Od 2001. vodi

Berlinski festival. Wegove kwige pesama Govorim li kome, Trpeza

ãe se ohladiti, Niko se ne mrzne drugaåije, U egipatskim filmovima,

Imam noã, kao i zbirka eseja Unutrašwost brodova prevedene su na

brojne jezike. Godine 2006. objavio je zbirku odabranih pesama Alek-

sandrija, Bulevar Ramleh. Objavio je više kwiga u saradwi s umetni-

cima i izdavaå je dela Malkolma Laurija i Vilijama Karlosa Vili-

jamsa, kao i znaåajnih antologija Atlas novije poezije, Minima Poetica

i Aleksandrija fatamorgana. Za prevode ameriåke lirike Xona Eš-

berija i Volasa Stivensa 1998. godine je nagraðen nagradom „Paul

Šebart", a nosilac je i više drugih priznawa. (Z. K.)

322

GERHARD FALKNER (GERHARD FALKNER), roðen 1951. u Šva-

bahu, Nemaåka. Ÿiveo je u Wujorku, Berlinu, Minhenu, Amsterdamu,

Londonu, Rimu i San Francisku, pre nego što se naselio u malom

mestu Nirembergu u Nemaåkoj. Piše drame, eseje i prevodi. Nosilac

je brojih znaåajnih nagrada za poeziju. Prevoðen je na mnoge jezike.

Smatra se jednim od najznaåajnijih nemaåkih pesnika svoje generaci-

je uz Dursa Krunbajna. Znaåajnije zbirke pesama: Tako poåiwu da teku

dani, 1981; Dah ispod zemqe, 1984; Melanholija, 1991; Sedamnaest

odabranih pesama, 1994. Kwiga eseja: O bezvrednosti pesme. Fragmenti

i refleksije, 1993. Ovde prevedene pesme su iz zbirke Endogene pesme,

2000. (Z. K.)

OSKAR FRAJZINGER (OSCAR FREYSINGER), roðen 1960. u

Švajcarskoj. Prozni pisac, parlamentarac i profesor, ÿivi u Švaj-

carskoj, u Saviesu. Piše na francuskom i na nemaåkom. Dela: Krhki

svetovi (na nemaåkom), 2004; Druge misli (na francuskom), 2005;

Spirala šaha (roman na nemaåkom), 2006, preveden na srpski 2007.

(Z. K.)

PETER HANDKE (PETER HANDKE), roðen 1942. u Grifenu u

Koruškoj. Studirao prava u Gracu, gde je pripadao Gradaåkom krugu

pisaca. Nakon prvih kwiÿevnih uspeha (roman Obadi, drama Psova-

we publike i nastup pred novinarima u Prinstonu, SAD) stiåe slavu

i postaje kultni pisac bit-generacije. Kao romanopisac, pripove-

daå, pesnik, dramatiåar, pisac radio-drama, filmskih scenarija i

prevodilac, objavio je do danas pedesetak kwiga i prevoda s engle-

skog, francuskog, starogråkog i slovenaåkog jezika. Ÿivi kao slobo-

dan pisac u Šavilu kod Versaja, redovno poseãuje Srbiju svake godi-

ne. Nosilac je svih vaÿnijih nagrada za kwiÿevnost, osim Nobelove,

za koju i wegovi neprijateqi misle da mu je uskraãena iz politiåkih

razloga. Oko wegovih kwiga kritiåari se, poneti vanestetskim raz-

lozima, uglavnom spore, dok ih publika prihvata. Na temu raspada

Jugoslavije i demonizovawa Srbije napisao je pet kwiga: Oproštaj

sawara od devete zemqe, Zimsko putovawe na reke Dunav, Sava, Morava

i Drina ili Pravda za Srbiju, Letwi dodatak za zimsko putovawe,

Kroz suze pitajuãi i Oko velikog tribunala. Meðu posledwim kod nas

prevedenim delima spomenuli bismo roman Don Huan, dramu Podzem-

ni bluz, odabrane pesme Unutrašwi svet spoqašweg sveta unutra-

šweg sveta i kwigu putopisa Juåe, na putu, 2007. (Z. K.)

PAUL CELAN (PAUL CELAN), roðen 1920. u Åernovicima, Ru-

munija, u jevrejskoj porodici koja je govorila nemaåki. Godine 1942.

roditeqi su mu deportovani u logor smrti, krajem 1947. beÿi u Beå,

a 1948. nastavqa u Pariz gde posle studija ostaje da radi kao lektor i

prevodilac s francuskog, italijanskog i ruskog. Izvršio je samou-

323

bistvo 1970. godine. Nosilac je Bihnerove i nekoliko vrhunskih na-

grada za poeziju. Danas u svetu uÿiva ugled jednog od najznaåajnijih

pesnika HH veka. Vaÿnije zbirke: Der Sand aus den Urnen (Pesak iz

urni), 1948; Mohn und Gedächtnis (Mak i seãawe), 1952; Von Schwelle zu

Schwelle (Od praga do praga), 1955; Sprachgitter (Rešetke jezika), 1959;

Die Niemandsrose (Niåija ruÿa), 1963; Atemwende (Preokret daha),

1967; Fadensonnen (Vlaknasta sunca), 1968; Lichtzwang (Prinuda sve-

tlosti), 1970; Schneepart (Glas snega), 1971. (Z. K.)

PREDRAG ÅIÅOVAÅKI, roðen 1960. u Beogradu. Profesor fi-

lozofije na kolexu Holi Kros u Masaåusetsu, SAD. Piše eseje i

studije o Kantovoj filozofiji, epistemologiji i socijalnoj filozo-

fiji. Objavqene kwige: Anamorphosis: Kant on Knowledge and Ignoran-

ce (srpski prevod Anamorfoza: Kant o znawu i neznawu, 2005), 1997;

Svet u kom zajedno ÿivimo: Filozofska ukrštenica, 2002; Between

Truth and Illusion: Kant and the Crossroads of Modernity, 2002; Zvezdano

nebo i moralni zakon: Eseji o Kantovoj filozofiji, 2005; Dostoevsky

and the Affirmation of Life, 2008. Priredio: Essays by Lewis White Beck:

Fifty Years as a Philosopher, 1998; Kant's Legacy: Essays in Honor of Le-

wis White Beck, 2001; Destined for Evil? The Twentieth Century Respon-

ses, 2005; Albert Schweitzer's Ethical Vision: A Sourcebook, 2008.

ALBERT ŠVAJCER (ALBERT SCHWEITZER) je roðen 1875. go-

dine u Kajzersbergu, u delu Alzasa koji danas pripada Francuskoj, a

umro je 1965. godine u Lambareni, u današwoj afriåkoj republici

Gabon. Veã u svojim dvadesetim godinama, Švajcer je bio veoma ce-

wen orguqaš i autor kwige o Johanu Sebastijanu Bahu. On je takoðe

bio i proslavqeni teolog i filozof. U svojoj tridesetoj godini

ostavio je profesorsku karijeru na univerzitetu u Strasburu, da bi

studirao medicinu i otišao u Afriku da tamo radi kao lekar. Po

završenim studijama, 1913. godine, sa suprugom otvara bolnicu u

ekvatorijalnoj Africi i, sa mawim prekidima, Švajcer tamo ÿivi

i radi do smrti. Godine 1950. ameriåki magazin Life ga proglašava,

zajedno sa wegovim prijateqem Albertom Ajnštajnom, za najznaåajni-

ju liånost prve polovine dvadesetog veka. Godine 1952. Švajcer je

nagraðen Nobelovom nagradom za mir, za svoj humanitarni rad u

Africi, za promovisawe etike poštovawa ÿivota, kao i za napore

da se obustave sva daqa nuklearna testirawa i uništi sve atomsko

naoruÿawe. U naše vreme Ajnštajn se još uvek smatra najveãim åo-

vekom dvadesetog veka, a Švajcer je gotovo zaboravqen. Uprkos tome,

Verner Piht izraÿava mišqewe mnogih kada tvrdi da „Švajcer

ostaje najveãi moralista dvadesetog veka". (P. Å.)

PriredioBranislav KARANOVIÃ

324

letopis_482_1-2

Documents

Transcript of letopis_482_1-2