Kvajn - Naturalistička epistemologija

7/28/2019 Kvajn - Naturalistika epistemologija

1/12

1

NATURALISTIKA EPISTEMOLOGIJA1

V.V.O. Kvajn

Epistemologija je zainteresovana za osnove nauke. Shvaena tako iroko, kao jednu odsvojih oblasti epistemologija ukljuuje istraivanje osnova matematike. Poetkom ovog vekastrunjaci su mislili da su u ovoj oblasti njihova nastojanja urodila zapaenim uspehom:izgledalo je da je matematika potpuno svedena na logiku. Iz neto novije perspektive uvidelose da se ovo svoenje moe bolje opisati kao svoenje na logiku i teoriju skupova.Epistemoloki gledano, ova ispravka predstavlja razoarenje, poto se teoriji skupova nemoe pridati ona strogost i oiglednost koju povezujemo sa logikom. Ipak, u svetlukomparativnih merila uspeh postignut u pogledu osnova matematike slui za primer, tako daostatak epistemologije moemo malo rasvetliti uporeujui ga sa tom oblau.

Istraivanja osnova matematike dele se simetrino na dve vrste, na konceptualna idoktrinarna. Konceptualna istraivanja zanimaju se za znaenje, doktrinarna za istinu.Konceptualna istraivanja zanimaju se za razjanjenje pojmova definisanjem, i to nekih odnjih pomou ostalih. Doktrinarna istraivanja zanimaju se za utvrivanje zakona uz pomodokaza, i to nekih od njih na osnovu ostalih. U idealnom sluaju, nejasniji pojmovi bili bidefinisani pomou jasnijih, ime se poveava jasnoa, a manje oigledni zakoni bili bidokazani pomou oiglednijih, ime bi se poveala izvesnost. U idealnom sluaju,definicijama bi se svi pojmovi izveli iz jasnih i razgovetnih ideja, a dokazima bi se sve

teoreme izvele iz samooiglednih istina.Ta dva ideala su povezana. Jer, ako sve pojmove definiete koristei neki izabrani

podskup pojmova, time pokazujete kako se sve teoreme mogu prevesti na te odabrane

termine. to su ovi termini jasniji, verovatnije je da e pomou njih izraene istine bitioigledno istinite, ili izvodljive iz oiglednih istina. Ako bi, konkretno, svi matematiki

pojmovi bili svodljivi na jasne logike termine, sve matematike istine pretvorile bi se ulogike istine; a sve logike istine su svakako oigledne, ili su bar potencijalno oigledne, to

jest, izvodljive su iz oiglednih istina koracima od kojih je svaki oigledan.U stvari, upravo je ovaj ishod osporen, poto se matematika svodi jedino na teoriju

skupova, a ne na logiku u pravom smislu rei. Ipak, takvo svoenje uveava jasnou, alisamo zahvaljujui uzajamnim vezama koje postaju uoljive, ne i zbog toga to bi krajnji

termini do kojih se analizom dolazi bili jasniji od ostalih. to se tie krajnjih istina, aksiomateorije skupova, one su manje oigledne i izvesne da bi bile u prednosti nad veinommatematikih teorema koje bismo iz njih izveli. tavie, iz Gedelovih (Gdel) dela znamo dase za matematiku ne moe izgraditi nijedan konzistentan obuhvatniji aksiomatski sistem, akni kada bi se odustalo od samooiglednosti. Redukcionistiko zasnivanje matematike ostajematematiki i filozofski privlano, ali ne postie ono to bi epistemolog od njega eleo: nerazotkriva osnov matematikog znanja, ne pokazuje kako je mogua matematika izvesnost.

Ipak, uopteno govorei, za epistemologiju ostaje jedna spasonosna misao vezana za onustrukturalnu podvojenost koja je posebno upadljiva u zasnivanju matematike. Imam u vidu

1Prevod je raen prema Epistemology Naturalized, u: Quine, W.V., Ontological Relativity and Other

Essays, Columbia University Press, New York, 1969.


2/12

V.V.O. Kvajn

2

podelu na teoriju pojmova, ili znaenja, i teoriju doktrine, ili istine; jer, za epistemologijukoja se bavi empirijskim znanjem ta podela vai nita manje nego za zasnivanje matematike.Slinost je sledea. Kao to bi matematika trebalo da bude svedena na logiku, ili logika nateoriju skupova, tako bi empirijsko znanje trebalo nekako da bude zasnovano na ulnom

iskustvu. Pod ovim se podrazumeva objanjenje pojma fizikog objekta pomou senzornihtermina; to je konceptualna strana. Pod time se takoe podrazumeva opravdanje naegznanja istina o prirodi pomou senzornih termina; to je doktrinarna strana podele.

Epistemologiju empirijskog znanja Hjum (Hume) je promiljao s obzirom na obe stranepodele, konceptualnu i doktrinarnu. Njegovo bavljenje konceptualnom stranom problema

objanjenjem fizikog objekta pomou senzornih termina bilo je smelo i jednostavno: on jefizike objekte direktno poistovetio sa ulnim utiscima. Ako zdravorazumsko shvatanje,

polazei od toga da je jabuka jedan i postojan fiziki objekt dok su utisci mnotveni ikratkotrajni, pravi razliku izmeu materijalne jabuke i naih ulnih utisaka, onda, smatrao jeHjum, utoliko gore po zdravorazumsko shvatanje; ideja o tome da se u ovoj i onoj prilici radi

o jednoj istoj jabucipredstavlja obinu zabludu.Skoro jedan vek posle Hjumove Raspraveisto gledite o fizikim objektima zastupao je

Aleksandar Brajan Donson (Alexandar Bryan Johnson)2, jedan od prvih amerikih filozofa.Re gvoe imenuje jedan skup vizuelnih i taktilnih utisaka, pisao je Donson.

Kako onda stoje stvari sa doktrinarnom stranom, sa opravdanjem naeg znanja istina oprirodi? Tu je Hjum zapao u oajanje. Poistoveivanjem fizikih objekata sa ulnim utiscimaon je uspeo da neke iskaze o pojedinanim injenicama protumai kao nesumnjive istine, kaoistine o ulnim utiscima koji su predmet neposrednog znanja. Ali, opti iskazi, kao i iskazi o

buduim dogaajima, u pogledu svoje izvesnosti nisu dobili nita time to su protumaeni

kao iskazi o ulnim utiscima;jer, Hjum nije naao nikakvu racionalnu osnovu za predvianjetoga kakvi se utisci mogu javiti.

Zaista ne vidim da smo na doktrinarnoj strani danas neto vie napredovali od Hjuma.Hjumovski kripac jeste i ljudski kripac. Na konceptualnoj strani je, meutim, bilo napretka.Kljuni korak je tu bio nainjen jo pre Aleksandra Brajana Donsona, mada se Donson nije

povodio za njim. Njega je nainio Bentam (Bentham) u svojoj teoriji fiktivnih entiteta. Korakkoji je Bentam nainio bio je u uvianju kontekstualne definicije, ili onoga to je on nazvao

parafrazom. On je uvideo da radi objanjenja nekog termina ne moramo da odredimo objektna koji bi taj termin referirao, pa ak ni sinonimnu re ili izraz; potrebno je samo da

pokaemo, bilo kojim sredstvima, kako je mogue prevesti sve one celovite reenice ukojima se dati termin upotrebljava. Hjumov i Donsonov oajniki pokuaj poistoveivanjafizikih objekata sa ulnim utiscima nije vie bio jedini zamislivi nain na koji se naemgovoru o fizikim objektima moe osigurati smislenost, ak i ako dopustimo da su ulniutisci jedino to je stvarno. Neko bi mogao pokuati da govor o fizikim objektima objasni

pomou govora o ulnim utiscima tako to bi reenice o fizikim objektima u celini preveona reenice o utiscima, ni sa im ne poistoveujui same fizike objekte.

Ova ideja o kontekstualnoj definiciji, odnosno uvid u to da je reenica primarni nosilacznaenja, bila je neophodna za napredak koji je usledio u zasnivanju matematike. Ona je bila

2Johnson, A.B.,A Treatise on Language (Berkeley, University of California Press, 1947).


3/12

Naturalistika epistemologija

3

vidna kod Fregea (Frege), a svoj puni znaaj zadobila je u Raselovom (Russell) uenju osingularnim opisima kao nepotpunim simbolima.

Kontekstualna definicija je predstavljala jedno od dva pribeita od kojih se moglooekivati da su spasonosna za konceptualnu stranu epistemologije empirijskog znanja. Drugo

je u tome da se za pomone pojmove iskoriste sredstva kojima raspolae teorija skupova.Epistemolog koji je voljan da svoju asketsku ontologiju ulnih utisaka potpomogne teorijomskupova nenadano se bogati: u igri nema samo utiske, nego i skupove utisaka, skupove

skupova, i tako navie. Pokuaji zasnivanja matematike pokazali su kako su ta pomonasredstva koja prua teorija skupova veoma mona dopuna; konano, pomou njih se moeizgraditi itav renik pojmova klasine matematike. Tako opremljen, na epistemolog nemora ni da poistoveuje fizike objekte sa ulnim utiscima, ni da se opredeli za kontekstualnudefiniciju; on moe da se nada da e u nekoj istananoj konstrukciji skupova skupova ulnihutisaka pronai kategoriju objekata koji imaju upravo ona formalna svojstva koja bi, ponjegovoj elji, trebalo da imaju fiziki objekti.

Pomenuta dva pribeita se po svom epistemolokom statusu veoma razlikuju.Kontekstualna definicija odoleva svakom napadu. Za reenice za koje je utvreno da kaoceline imaju znaenje ne moe se poricati da su smislene, pa su i njihovi sastavni terminismisleno upotrebljeni, bez obzira na to da li je za te termine, uzete izolovano, ponuen bilokoji prevod. Da su samo na nju pomiljali, Hjum i A.B. Donson bi kontekstualnu definicijukoristili sa zadovoljstvom. Pribegavanje skupovima, s druge strane, predstavlja upadljiv

ontoloki potez, odstupanje od asketske ontologije ulnih utisaka. Ima filozofa koji bi seradije odmah opredelili za fizike objekte nego to bi prihvatili sve ove skupove koji, na krajukrajeva, vode itavoj apstraktnoj ontologiji matematike.

Ipak, ovaj problem nije uvek bio jasan, i to usled prividnih nagovetaja o kontinuitetuizmeu elementarne logike i teorije skupova. Zbog toga se nekada za matematiku verovalo da

je svodljiva na logiku, to jest, na jednu bezazlenu i nesumnjivu logiku, od koje nasleuje ovekvalitete. I Rasel je verovatno zbog toga bio voljan pribegavanju skupovima kao i

kontekstualnoj definiciji kada je, u delu Our Knowledge of the External World(Nae znanje o

spoljanjem svetu) i drugde, svoju panju usmerio na epistemologiju empirijskog znanja, nanjenu konceptualnu stranu.

Objasniti spoljanji svet kao logiku konstrukciju iz ulnih podataka - takav je, da seposluimo Raselovim izrazima, bio program. Karnap (Carnap) se, u svom delu iz 1928. Derlogische Aufbau der Welt (Logika izgradnja sveta), najvie pribliio sprovoenju tog

programa.

Bila je to konceptualna strana epistemologije; ta je sa doktrinarnom stranom? Tu jehjumovski kripac ostao isti. Karnapove konstrukcije, ako bi bile do kraja sprovedene,omoguile bi nam da sve reenice o svetu prevedemo koristei terminologiju ulnih

podataka, ili opservacije, i uz to jo logike i teorijeskupova. Ali, prosta injenica da je jednareenicaformulisanapomou terminologije opservacije, logike i teorije skupova ne znai dase ona moe dokazatina osnovu opservacionih reenica i uz pomo logike i teorije skupova. Inajumerenija uoptavanja o svojstvima dostupnim opservaciji obuhvatie vie sluajeva odonih koje je data osoba imala prilike stvarno da opazi. Priznato je da je beznadean svaki

pokuaj da se prirodne nauke isto logikim putem zasnuju na neposrednom iskustvu. Onakrajnja motivacija epistemologije, i na njenoj konceptualnoj i na njenoj doktrinarnoj strani,


4/12

V.V.O. Kvajn

4

bila je kartezijansko traganje za izvesnou; to je traganje, meutim, sagledano kao uzaludno.Nada da se istinama o prirodi moe osigurati puni autoritet neposrednog iskustva bila jeuzaludna kao i nada da se istinama matematike moe osigurati potencijalna oiglednostsvojstvena elementarnoj logici.

ta je onda moglo podstai Karnapova herojska nastojanja na konceptualnoj straniepistemologije, kad je ve na doktrinarnoj strani bila naputena nada u izvesnost? Preostalasu ipak dva dobra razloga. Jedan je bio u tome to se od takvih konstrukcija moglo oekivatida e rasvetliti i razjasniti ulno svedoanstvo za nauku, ak i ako su koraci u izvoenjunaune doktrine iz ulnog svedoanstva takvi da se moraju pokazati nedovoljnim u pogleduizvesnosti. Drugi je razlog bio u tome to bi takve konstrukcije produbile razumevanje naegdiskursa o svetu, ak i nezavisno od pitanja o svedoanstvu; to bi itav kognitivni diskursuinilo toliko jasnim koliko su jasni opservacioni termini, logika i - moram sa aljenjemdodati - teorija skupova.

Bilo je tuno za epistemologe (Hjuma i ostale) to su morali da se pomire sa time da je

nauku o spoljanjem svetu nemogue striktno izvesti iz ulnog svedoanstva. Dva glavnanaela empirizma ipak su ostala van domaaja napada, i tako je ostalo do danas. Jedno naelo

je da bilo ta topredstavljasvedoanstvo za naukujesteulno svedoanstvo. Drugo naelo(kojem u se kasnije vratiti) jeste da sve uenje znaenja rei mora na kraju da poiva naulnom svedoanstvu. Otuda stalna privlanost ideje o logischer Aufbau u kojoj bi u prvi planizbio ulni sadraj diskursa. Da je Karnap i sproveo uspeno jednu takvu konstrukciju, kako

bi mogao da utvrdi da li je to ona prava? Ovo pitanje ne bi ni imalo smisla. On je tragao za

onim to je nazivao racionalnom rekonstrukcijom. Bilo koje konstruisanje fizikalistikogdiskursa pomou terminologije ulnog iskustva, logike i teorije skupova, bilo bi smatrano

zadovoljavajuim ako bi dovelo do toga da se fizikalistiki diskurs pokae adekvatnim. Akopostoji jedan nain da se to izvede, postoje mnogi, pa bi bilo koji od njih predstavljaoznaajno postignue.

Ali, zato je potrebno sve ovo stvaralako rekonstruisanje, sve ovo matanje? Svaevidencija od koje, na kraju krajeva, bilo ko mora da poe u izgradnji svoje slike sveta svodise na nadraivanje njegovih ulnih receptora. Zato prosto ne pogledamo kako se stvarnoodvija ova konstrukcija? Zato se ne opredelimo za psihologiju? Takvo preputanjeepistemolokog bremena psihologiji predstavlja potez koji je u prolosti bio odbaen kaocirkularno rasuivanje. Ako epistemolog ima za cilj da postavi valjane osnove za empirijskunauku, on svoj cilj izneverava ako za to koristi psihologiju ili neku drugu empirijsku nauku.

Ipak, takvi obziri u pogledu cirkularnosti pokazuju se kao neosnovani kada se okanemo sna o

deduktivnom izvoenju nauke iz opservacije. Ako bismo hteli prosto da razumemo vezuizmeu opservacije i nauke, preporuljivo je da koristimo bilo koje dostupne informacije,ukljuujui one koje nam prua ista ona nauka iju vezu sa opservacijom nastojimo darazumemo.

Meutim, preostaje jedan drugaiji razlog u prilog stvaralake rekonstrukcije, razlog kojinije povezan sa strahom od cirkularnosti. Hteli bismo da prevedemo nauku u logiku,

opservacione termine i teoriju skupova. Bio bi to veliki epistemoloki uspeh, jer bi sepokazalo da su svi ostali nauni pojmovi teorijski suvini. To bi ih uinilo legitimnim u onoj

meri u kojoj su i sami pojmovi teorije skupova, logike i opservacije legitimni pokazujui dasve to moe biti postignuto jednim terminolokim aparatom u naelu moe biti postignuto i


5/12


5

drugim. Ako bi sama psihologija mogla da prui ovakvu redukciju koja predstavlja istinskiprevod, to bi trebalo doekati s dobrodolicom; ali, sigurno je da ona to ne moe postii, jer jeizvesno da mi ne odrastamo uei definicije iz fizikalistikog jezika pomou termina jednog

prethodnog jezika teorije skupova, logike i opservacije. U tome bi onda bio sadran valjan

razlog da se istraje na racionalnoj rekonstrukciji: hoemo da ustanovimo sutinskubezazlenost fizikalnih pojmova pokazujui da su oni teorijski suvini.injenica je, ipak, da konstrukcija koju je Karnap skicirao u svom delu Der logische

Aufbau Der Weltni ne prua redukciju koja bi imala oblik prevoda. To ne bi inila ni ako bidata skica bila dopunjena. Kljuno mesto je ono na kojem Karnap objanjava kako bi trebalo

poloajima u fizikom prostoru i vremenu pripisati ulne kvalitete. Ova bi pripisivanjatrebalo tako sprovesti da se, koliko je to mogue, ispune izvesne utvrene praznine, a saobogaivanjem iskustva njih bi trebalo na odgovarajui nain izmeniti. Ma koliko dadoprinosi razjanjenju, ovaj plan ne daje nikakav klju za prevoenje reenica iz oblastinauke u reenice formulisane pomou terminologije opservacije, logike i teorije skupova.

Bilo koja takva redukcija je beznadena. Karnap se razoarao u nju 1936. godine, kada jeu tekstu Testability and Meaning (Proverljivost i znaenje)3 uveo takozvane formeredukcijekoje su slabije od definicije. Definicije uvek pokazuju kako se jedne reenice mogu

prevesti u ekvivalentne reenice. Kontekstualna definicija jednog termina pokazuje kako sereenice koje taj termin sadre mogu prevesti u ekvivalentne reenice koje ga ne sadre. Nadrugoj strani, uopteno govorei, Karnapove liberalizovane forme redukcije ne pruajuekvivalencije; one daju implikacije. One jedan novi termin objanjavaju, makar delimino,navoenjem nekih reenica koje su implicirane od strane onih reenica u kojima se taj termin

javlja, i drugih reenica koje impliciraju reenice u kojima se taj termin javlja.

U iskuenju smo da pretpostavimo kako je doputanje ovako liberalnih formi redukcije,u poreenju sa ranijim korakom koji je preduzeo Bentam doputajui kontekstualnedefinicije, samo jo jedan korak dalje u liberalizaciji. Prva i jaa vrsta rekonstrukcije mogla je

biti predstavljena kao jedna fiktivna istorija u kojoj smo zamislili kako nai preci pomouniza kontekstualnih definicija, i polazei od fenomenalistike osnove i teorije skupova, uvodetermine fizikalistikog diskursa. Nova i liberalnija vrsta racionalne rekonstrukcije jeste jednafiktivna istorija u kojoj zamiljamo nae pretkekako uvode ove termine pomou niza formiredukcije slabije vrste.

Ovo poreenje je ipak pogreno. Pre se radi o tome da prva i jaa vrsta racionalnerekonstrukcije, u kojoj je zastupljena definicija, ne ukljuuje nikakvu fiktivnu istoriju. Ona ne

predstavlja nita vie i nita manje nego skup uputstava - ili bi to predstavljala kada bi bilauspeno sprovedena - pomou kojih, ako ih se pridravamo, sve ono to sada postiemosluei se govorom o fizikim objektima moemo postii koristei terminologiju pojava iteorije skupova. To bi bila istinska redukcija prevoenjem, legitimisanje eliminacijom.

Definire est eliminare. Racionalna rekonstrukcija pomou Karnapovih kasnijih i liberalnijihformi redukcije nita od toga ne ini.

Slabljenje zahteva za definicijom i opredeljivanje za vrstu redukcije koja nije

eliminativna znai odricanje od poslednje prednosti koju je, prema naoj pretpostavci,racionalna rekonstrukcija zadrala u odnosu na psihologiju; naime, prednosti koju prua

3 Philosophy of Science 3-4, 1936.


6/12

V.V.O. Kvajn

6

redukcija prevoenjem. Ako se moemo nadati jedino rekonstrukciji koja nauku povezuje saiskustvom na eksplicitan nain, ali bez prevoenja, onda je izgleda pametnije da seopredelimo za psihologiju. Bolje da otkrijemo kako se nauka stvarno razvila i kako smo je

stekli nego da u tu svrhu smiljamo fiktivne tvorevine.

Empirista je nainio veliki ustupak kada je odustao od deduktivnog izvoenja istina oprirodi iz ulnog svedoanstva. Odustajui sada ak i od prevoenja ovih istina uopservacione termine i logiko-matematike pomone pojmove, on ini drugi veliki ustupak.Jer, pretpostavimo da zajedno sa starim empiristom Persom (Peirce) smatramo da se pravo

znaenje jednog iskaza sastoji u razlici koju bi njegova istinitost unela u mogue iskustvo.Zar ne bismo mogli da u jednoj reenici, formulisanoj u opservacionom jeziku i dugakoj kao

jedno poglavlje, izrazimo itavu razliku koju istinitost datog iskaza moe uneti u iskustvo, izar ne bismo mogli sve to onda da shvatimo kao prevod? ak i ako se razlika koju biistinitost tog iskaza unela u iskustvo u neodreenoj meri grana, jo uvek se moemo nadati daemo je u potpunosti obuhvatiti logikim implikacijama nae formulacije koja ima obim

jednog poglavlja, ba kao to moemo dati aksiome za beskonaan broj teorema. Naputa-jui nadu u takvoprevoenje, empirista dakle doputa da su empi- rijska znaenja tipinihiskaza o spoljanjem svetu nedostupna i ne- opisiva.

Kako da se objasni ova nedostupnost? Prosto na osnovu toga to su implikacije kojejedan tipian iskaz o fizikim objektima ima po iskustvo isuvie sloene da bi mogle bitiobuhvaene konanim skupom aksioma, ma kako obimnim? Ne; imam drukije objanjenje.Ono je u tome da tipian iskaz o fizikim objektima nema fond implikacija po iskustvo koji

bi se mogao nazvati njegovim vlastitim. Znatan deo teorije, ukupno uzev, obino e imatiimplikacije po iskustvo; tako dolazimo do proverljivih predvianja. Moda nismo u stanju da

objasnimo zato dospevamo do teorija koje nam daju uspena predvianja, ali do takvihteorija ipak dolazimo.

Ponekad, takoe, neko iskustvo koje teorija predvia izostaje; i tada, u idealnom sluaju,tu teoriju proglaavamo pogrenom. Meutim, izostanak predvienog iskustva opovrgava

jedino neki deo teorije uzet u celini, konjunkciju mnogih iskaza. Taj izostanak pokazuje da su

neki od tih iskaza (jedan ili vie njih) lani, ali ne pokazuje koji. Predviena iskustva, bilo dasu tano ili pogreno predviena, nisu implicirana bilo kojim od sastavnih iskaza teorije prenego nekim drugim. Sastavni iskazi, prema Persovim standardima, prosto nemaju empirijsko

znaenje; ali, dovoljno obuhvatan deo teorije ima empirijsko znaenje. Ako uopte moemopretendovati na neku vrstu logischer Aufbau der Welt, to mora biti ona u kojoj su tekstovi

koje bi trebalo prevesti u opservacioni i logiko-matematiki renik veinom obuhvatneteorije uzete kao celine, pre nego samo termini ili kratke reenice. Prevod neke teorije

predstavljao bi jednu glomaznu aksiomatizaciju ukupne razlike koju bi istinitost teorije unela

u iskustvo. Bio bi to jedan udan prevod, jer bi prevodio celinu ali ne i delove. U takvomjednom sluaju moda bi bilo bolje govoriti ne o prevodu nego prosto o opservacionojevidenciji za teorije; i jo uvek bismo s pravom mogli, sledei Persa, da ovo nazivamoempirijskim znaenjem teorija.

Ova razmatranja sa sobom nose jedno filozofsko pitanje o uobiajenom nefilozofskomprevoenju, kao to je prevoenje sa engleskog na jezik Arunta ili na kineski. Jer, ako

reenice jedne teorije formulisane na engleskom jeziku imaju znaenje jedino kada se uzmusve zajedno, onda njihov prevod na jezik Arunta moemo opravdati opet jedino u celini. Nee


7/12


7

biti nikakvog opravdanja za povezivanje sastavnih reenica formulisanih na engleskom jezikui sastavnih reenica formulisanih na jeziku Arunta, osim ako takve korelacije dovedu doispravnog prevoda teorije kao celine. Sve dok je u prevodu ouvan zbir empirijskihimplikacija teorije kao celine, bilo koji prevod reenica na engleskom u reenice na

aruntskom jeziku bie jednako taan kao i bilo koji drugi. Ali, za oekivati je da bi mnogirazliiti naini prevoenja sastavnih reenica - naini koji se pojedinano u osnovi razlikuju -davali iste empirijske implikacije teoriji kao celini; odstupanja u prevodu jedne sastavne

reenice bila bi nadoknaenau prevodu druge sastavne reenice. Utoliko ne bi bilo nikakvogosnova da se kae koji je od dva upadljivo razliita prevoda pojedinanih reenica ispravan.To je uenje koje sam drugde zagovarao pod naslovom neodreenost prevoenja.4

Za jednog nekritikog mentalistu ni jedna takva neodreenost ne predstavlja opasnost.Svaki termin i svaka reenica jesu natpis pridat nekoj prostoj ili sloenoj ideji koja se nalazi usvesti. S druge strane, ako verifikacionistiku teoriju znaenja shvatimo ozbiljno,neodreenost se pokazuje neizbenom. Beki krug je zastupao verifikacionistiku teoriju

znaenja ali je nije shvatio dovoljno ozbiljno. Ako priznamo, zajedno sa Persom, da seznaenje teorijskih reenica u celini svodi na ono to bismo smatrali svedoanstvom u prilognjihove istinitosti, i ako priznamo, zajedno sa Dijemom (Duhem), da teorijske reenice imajusvoje svedoanstvo ne kao pojedinane reenice nego samo kao vei delovi teorije, onda jeneodreenost prevoda teorijskih reenica prirodan zakljuak. Izuzev opservacionih reenica,reenice su veinom teorijske. I obrnuto, kada se jednom usvoji, ovaj zakljuak zapeaujesudbinu bilo kog opteg pojma propozicionalnog znaenja ili, to se toga tie, stanja stvari.

Da li bi trebalo da nas nepoeljnost takvog zakljuka ubedi da napustimoverifikacionistiku teoriju znaenja? Svakako ne. Ona vrsta znaenja koja je osnovna za

prevoenje i za uenje vlastitog jezika nuno je empirijsko znaenje i nita vie. Dete prverei i reenice ui tako to ih slua i koristi u prisustvu odgovarajuih nadraaja. To moraju

biti spoljni nadraaji, jer oni moraju delovati i na dete i na govorno lice od kojeg ono ui5.Jedino tako dete moe da povee reenicu sa istim nadraajem koji je podstakao uitelja daizgovori reenicu, i jedino tako uitelj moe znati da li da odobri ili ne odobri ono to je deteizreklo. U ovoj razmeni subjektivna imaginacija uesnika ne igra nikakvu ulogu. Jezik jedrutveno usaen i kontrolisan: sticanje i vladanje jezikom poivaju, strogo govorei, nausklaivanju reenica sa nadraajima koji su zajedniki govornim licima. Unutranji faktorimogu varirati ad libitumbez tete po komunikaciju dokle god nije poremeeno usklaivanje

jezika sa spoljnim nadraajima. to se tie teorije o lingvistikom znaenju, svakako danemamo drugog izbora nego da budemo empiristi.

Ono to sam rekao o dejem uenju jednako vai i za lingvistovo uenje nekog novogjezika koji prouava. Ako se lingvista ne oslanja na srodne jezike za koje postoje prethodnoprihvaeni postupci prevoenja, onda on nema nikakve podatke osim istovremenog javljanjaopservaciono dostupnih nadraajnih situacija i jezikih reakcija govornih lica. Nijeiznenaujue to postoji neodreenost prevoenja jer, naravno, samo mali deo onoga toizriemo predstavlja izvetaj o prisutnim spoljnim nadraajima. Svakako da e lingvista nakraju doi do jednoznanog prevoda za sve izraze; ali, on e to postii jedino tako to e

4

Videti Quine, Ontological Relativity and Other Essays (Columbia University Press, New York, 1969), pp. 2ff.

5 Ibid., p. 28.


8/12

V.V.O. Kvajn

8

tokom prevoenja vrlo esto praviti arbitrarne izbore, arbitrarne makar toga ne bio svestan .Arbitrarne? Pod time podrazumevam da bi i u sluaju drugaijih izbora sve to je u naelu

podlono bilo kojoj vrsti provere na kraju moglo da ispadne kako treba.Dopustite mi da u drugaijem poretku poveem neke momente koje sam istakao.

Kljuno razmatranje na kojem poiva moj argument u prilog neodreenosti prevoenja bilo jeto da neki iskaz o svetu nema uvek, ili obino, jedan poseban skup empirijskih posledica kojebismo samo njemu mogli pripisivati. Ovo razmatranje je takoe posluilo za objanjenjenemogunosti jedne takve epistemoloke redukcije u kojoj bi svaka reenica bila izjednaenasa jednom reenicom formulisanom pomou opservacionih i logiko-matematikih termina.A nemogunost ovakve epistemoloke redukcije rasprila je i poslednju prednost kojuracionalna rekonstrukcija naizgled ima nad psihologijom.

Filozofi su se s razlogom razoarali u prevoenje svega u opservacionu i logiko-matematiku terminologiju. Oni su se u to razoarali ak i onda kada nisu uvideli razlog zbogkojeg je redukcija nemogua - to da iskazi uglavnom ne poseduju svoje sopstvene svenjeve

empirijskih posledica. U ovoj nemogunosti redukcije neki filozofi su videli krahepistemologije. Ve su Karnap i ostali logiki pozitivisti Bekog kruga upotrebljavali terminmetafizika peorativno, poriui mu smisao; na redu je bio termin epistemologija.Vitgentajn (Wittgenstein) i njegovi sledbenici, uglavnom sa Oksforda, smatrali su da odfilozofskog poziva preostaje jedino terapija: leenje filozofa od zablude da imaepistemolokih problema.

Ali, to se toga tie mislim da je moda korisnije rei da epistemologija jo traje, mada unovom okruenju i sa razjanjenim statusom. Epistemologija, ili neto nalik njoj, prostonalazi svoje mesto kao jedno poglavlje psihologije, pa shodno tome i prirodne nauke. Ona

izuava jedan prirodni fenomen, naime, oveka kao prirodno bie. Ovaj ljudski subjekt seizlae izvesnom eksperimentalno kontrolisanom inputu - izvesnim sklopovima zraenjaraznih frekvencija - i tokom vremena taj subjekt isporuuje u vidu autputa jedan opistrodimenzionalnog spoljanjeg sveta i njegove istorije. Relacija izmeu oskudnog inputa i

bujnog autputa jeste relacija na ije istraivanje smo podstaknuti unekoliko istim onimrazlozima koji su uvek podsticali epistemologiju; naime, da bismo uvideli kako su povezani

svedoanstvo i teorija, i na koje naine neija teorija o prirodi nadilazi bilo koje dostupnosvedoanstvo.

ak bi takvo jedno istraivanje jo uvek moglo da ukljui neto to bi bilo nalik starojracionalnoj rekonstrukciji, u bilo kojoj meri da je ona izvodljiva; jer, matovite konstrukcijemogu da nagoveste stvarne psiholoke procese gotovo na isti nain na koji to mogu postiimehaniki nadraaji. Meutim, upadljiva razlika izmeu stare epistemologije iepistemolokog poduhvata u ovom novom, psiholokom okruenju, jeste u tome to sadaslobodno moemo da koristimo empirijsku psihologiju.

Stara epistemologija je u izvesnom smislu teila ka tome da obuhvati prirodnu nauku; daje nekako konstruie polazei od ulnih podataka. Nasuprot tome, epistemologija u svomnovom okruenju jeste sadrana u prirodnoj nauci, kao jedno poglavlje psihologije. Ipak,stara tenja je na svoj nain takoe ostala na snazi. Mi prouavamo kako ljudski subjekt

postavlja fizike objekte i projektuje svoju fiziku polazei od onoga to mu je dato, pa

uviamo da je na poloaj u svetu upravo takav. Dakle, na istinski epistemoloki poduhvat -i psihologija u kojoj je on jedno poglavlje, i itava prirodna nauka u kojoj je psihologija jedna


9/12


9

knjiga - sve je to naa vlastita konstrukcija ili projekcija na osnovu nadraaja slinih onimakojima smo izloili naeg epistemolokog subjekta. Postoji tako uzajamna obuhvaenost,mada obuhvaenost u razliitom smislu: prirodne nauke epistemologijom i epistemologije

prirodnom naukom.

Ovo uzajamno obuhvatanje ponovo podsea na staru opasnost od cirkularnosti, ali jedobro to smo prestali da sanjamo o deduktivnom izvoenju nauke iz ulnih podataka. Upotrazi smo za jednim razumevanjem nauke kao institucije ili procesa unutar sveta, i ne

oekujemo da to razumevanje bude iole bolje od same nauke koja je njegov predmet. Ovajstav je u stvari stav za koji se ve u vreme Bekog kruga zalagao Nojrat (Neurath), sa

parabolom o mornaru koji svoj brod mora da opravlja u toku same plovidbe.

Jedna posledica sagledavanja epistemologije u psiholokom okruenju jeste da je timerazreena okorela stara zagonetka o epistemolokom prioritetu. Na nau retinu svetlost pada udve dimenzije a mi ipak bez svesnog zakljuivanja stvari vidimo u tri dimenzije. ta bitrebalo da smatramo opservacijom - nesvesno primanje nadraaja u dve dimenzije ili svesnu

predstavu o svetu kao trodimenzionalnom. U starom epistemolokom kontekstu davan jeprimat svesnom obliku, jer smo nastojali da putem racionalne rekonstrukcije opravdamo naeznanje o spoljanjem svetu, a to zahteva svesnost. Zahtev za svesnou je nestao onda kadasmo napustili pokuaj da putem racionalne rekonstrukcije opravdamo nae znanje ospoljanjem svetu. ta bi trebalo da smatramo opservacijom sada moe biti razreeno prekostimulacije ulnih receptora, gde god se tu svesnost nalazila.

Isto tako snagu gubi i izazov upuen od strane Getalt -psihologa ulnom atomizmu, kojije pre etrdeset godina izgledao toliko znaajan za epistemologiju. Bez obzira da li su uprvom planu nae svesti ulni atomi ili getalti, ono u emo bi pre svega valjalo videti input

za na kognitivni mehanizam jesu prosto nadraaji naih ulnih receptora. Stari paradoksi onesvesnim ulnim podacima i zakljuivanju, stari problemi o procesima zakljuivanja koji bimorali biti toliko brzo izvedeni - sve to vie nema nikakav znaaj.

U staro vreme kada psihologija nije bila omiljena raspravljalo se o pitanju

epistemolokog prioriteta. ta je epistemoloki prioritetno u odnosu na ta? Da li getaltiimaju prioritet u odnosu na ulne atome zato to ih zapaamo, ili bi iz nekog istananijegrazloga primat trebalo da damo ulnim atomima? Sada kada nam je doputeno da se

pozivamo na fiziku stimulaciju, problem nestaje; Aje epistemoloki prioritetnije u odnosuna B ukoliko je A uzrono blie ulnim receptorima nego B. Ili, to je u nekim aspektima

bolje, napustimo govor o epistemolokom prioritetu i govorimo jednostavno o tome ta jeuzrono najblie ulnim receptorima.

Negde 1932. godine u Bekom krugu se vodila rasprava o tome koje bi reenice bileopservacione, ili Protokollstze.6 Jedno stanovite bilo je da one imaju oblik izvetaja oulnim utiscima. Drugo je bilo da je to jedna elementarna vrsta iskaza o spoljanjem svetu, na

primer, Na stolu se nalazi crvena kocka. Tree, Nojratovo, bilo je da su one izvetaji orelacijama izmeu opaajnih subjekata i spoljanjih stvari: Oto sada vidi crvenu kocku nastolu. Najgore u svemu tome bilo je to to je izgledalo da nema objektivnog naina da sespor razrei: nikakvog naina da se pitanju osigura smislenost.

6 Carnap,R., Protokollstze; Neurath,O., Protokollstze, Erkenntnis 3, 1932.


10/12

V.V.O. Kvajn

10

Pokuajmo sada da problem sagledamo potpuno u kontekstu spoljanjeg sveta.Neodreeno govorei, ono to bismo hteli od opservacionih reenica jeste da su one uzrononajblie ulnim receptorima. Ali, kako da izmerimo tu blizinu? Ideja bi se mogla izraziti naovaj nain: opservacione reenice jesu one reenice koje su, dok uimo jezik, najsnanije

uslovljene pre postojeim ulnim nadraajima nego prateim informacijama kojimaraspolaemo. Zamislimo tako jednu reenicu za koju se pitamo da li je istinita ili lana; sakojom bi trebalo da se saglasimo ili ne saglasimo. U tom sluaju data reenica jesteopservaciona reenica ukoliko na sud o tome da li je ona istinita zavisi samo od ulnihnadraaja kojima smo u tom trenutku izloeni.

Ali, sud o tome ne moe zavisiti samo od datih nadraaja, nezavisno od informacijakojima ve raspolaemo. Upravo u tome to smo nauili jezik velikim delom je ispoljeno

prikupljanje informacija, i to informacija bez kojih ne bismo mogli da donosimo takve

sudove o reenicama ma koliko one bile opservacione. Oigledno je, dakle, da nau definicijuopservacionih reenica moramo da oslabimo tako da glasi: jedna reenica je opservaciona

ako svaki sud o njenoj istinitosti zavisi od datih ulnih nadraaja i ni od kakvih prethodnoprikupljenih informacija osim onih koje ulaze u razumevanje same reenice.

Ova formulacija donosi novi problem: kako emo razlikovati one informacije koje ulazeu razumevanje reenice i one informacije za koje to nije sluaj? Ovo je problem razlikovanjaizmeu analitikih istina, koje proistiu prosto iz znaenja rei, i sintetikih istina, koje ne

poivaju samo na znaenju. to se toga tie, odavno tvrdim da je ova distinkcija prividna.Ipak, postoji jedan nagovetaj takve distinkcije za koji bi se reklo da ima smisla: za reenicukoja je istinita samo zahvaljujui znaenju rei trebalo bi da oekujemo, bar ukoliko je ona

jednostavna, da e se sa njom sloiti sva govorna lica date jezike zajednice. Moda se u

naoj definiciji opservacione reenice moemo osloboditi spornog pojma analitinosti takoto emo govoriti o ovom neproblematinom svojstvu opte prihvaenosti unutar jezikezajednice.

Ovo svojstvo svakako ne predstavlja nikakvo razjanjenje analitinosti. Data zajednicae se sloiti da je bilo crnih pasa, a da niko ko govori o analitinosti ne bi ovu istinu nazvaoanalitikom. Moje odbacivanje pojma analitinosti upravo znai to da se ne povlai nikakvagranica izmeu onoga to spada u prosto razumevanje reenica nekog jezika i onoga o emuzajednica ima isto miljenje. Sumnjam da je mogue napraviti objektivnu razliku izmeuznaenja i takve dodatne informacije kao to je rasprostranjenost unutar zajednice.

Ako se sada vratimo naem zadatku definisanja opservacionih reenica, dolazimo dosledeeg: opservaciona reenica je ona o kojoj sva govorna lica datog jezika donose isti sudkada su izloena istim nadraajima. Reeno u negativnom obliku, opservaciona reenica jeona na koju ne utiu razlike u prolim iskustvima pripadnika jezike zajednice.

Ova formulacija je potpuno u skladu sa ulogom koja se tradicionalno pridaje

opservacionim reenicama: da se s obzirom na njih donose konani sudovi o naunimteorijama. Jer, prema naoj definiciji, opservacione reenice jesu one reenice sa kojima ese, kada su izloeni jednoobraznoj stimulaciji, svi lanovi date zajednice sloiti. Koji jekriterijum lanstva u istoj zajednici? Prosto opta tenost razgovora. Ovaj kriterijum doputastepene, i zaista, u kontekstu nekih istraivanja zajednicu moemo sa dosta uspeha shvatiti

ue nego u kontekstu nekih drugih. Ono to se smatra opservacionom reenicom u kruguzajednice strunjaka nee biti tako shvaeno od strane ire zajednice.


11/12


11

Uopteno govorei, nema subjektivnosti u izraavanju opservacionih reenica, onakvihkakve su sada shvaene; to e obino biti reenice o fizikim objektima. Poto je osobenaodlika opservacione reenice to da, u situaciji kada su nadraaji isti, oko nje postojiintersubjektivno slaganje, verovatnije je da one govore o fizikim predmetima nego da ne

govore o njima.Stara sklonost da se opservacionim reenicama pripie subjektivan ulni sadraj pre sepokazuje kao jedna ironija ako imamo u vidu da se takoe smatra da bi na njima trebalo dapoiva sud o naunim hipotezama. Stara sklonost potie iz potrebe da se nauka zasnuje nanekim prethodnim i vrim osnovama u subjektovom iskustvu; mi smo, meutim, napustilitaj projekat.

Liavanje epistemologije njenog starog statusa prve filozofije oslobodilo je, videli smo,jedan talas epistemolokog nihilizma. Ovo raspoloenje se nekako odrazilo u sklonostiPolanija (Polanyi), Kuna (Kuhn), i kasnog Rasela Hansona (Russell Hanson) da umanje

ulogu svedoanstva i naglase kulturni relativizam. Hanson se ak usudio da obezvredi ideju o

opservaciji, dokazujui da takozvane opservacije variraju od osobe do osobe zavisno odznanja koje te osobe poseduju. Iskusni fiziar gleda u neki aparat i vi di cev za x-zrake.Gledajui u istom smeru, nestrunjak opaa jednu napravu od stakla i metala prepunu ica,reflektora, zavrtnjeva, lampi i prekidaa7. Opservacije jednog oveka za drugoga suzatvorena knjiga ili tvorevina mate. Ideja o opservaciji kao bezlinom i objektivnom izvorusvedoanstva za nauku izgubila je vrednost. Moj odgovor na primer sa x-zracima ve je netoranije bio nagoveten: ono to se smatra opservacionom reenicom varira u zavisnosti od togakoliki deo zajednice se uzima u obzir. Meutim, uvek moemo imati i jedan apsolutanstandard tako to emo uzeti u obzir sva govorna lica datog jezika, ili veinu.8Ironino je to

to bi filozofi, uvidevi da je stara epistemologija neodriva u svom celovitom obliku, trebaloda na to reaguju tako to e odbaciti jedan deo koji je tek sada dospeo u jasno vidno polje.

Razjanjenje pojma opservacione reenice jeste neto je poeljno, poto je taj pojam udva pogleda osnovan. Ova dva pogleda odgovaraju dualizmu koji sam uoio na poetku ovog

predavanja: dualizmu pojma i doktrine, znanja o tome ta jedna reenica znai i znanja otome da li je ona istinita. Opservaciona reenica je temeljna za oba ta poduhvata. Njen odnos

prema doktrini, prema naem znanju o tome ta je istinito, uglavnom je tradicionalan:opservacione reenice su riznica svedoanstva za naune hipoteze. Njen odnos premaznaenju takoe je bitan, poto su opservacione reenice one koje prvo uimo darazumevamo, i kao deca i kao lingvisti. Jer, opservacione reenice su upravo one kojemoemo dovesti u korelaciju sa opaljivim okolnostima koje pruaju povod za izricanjereenice ili slaganje sa njom, nezavisno od varijacija u prolim istorijama osoba od kojihdobijamo obavetenja. One predstavljajujedini ulaz u jezik.

Opservaciona reenica je kamen-temeljac semantike. Jer, kao to smo upravo videli, onaje osnovna za uenje jezika. Takoe, u njoj je znaenje najpostojanije. Reenice koje suunutar teorija na viem nivou nemaju nikakve empirijske posledice koje bi bile njihove

7 Hanson, N.R. Observation and Interpretation, u: Morgenbesser, S., ed., Philosophy of Science Today,

Basic Books, New York, 1966.8

Ovo ogranienje doputa povremena odstupanja kao to su sluajevi duevno poremeenih ili slepih osoba.

Takvi sluajevi se na drugaiji nain mogu iskljuiti tako to emo podesiti nivo tenosti razgovora pomoukojeg definiemo istost jezika. (Za dodavanje ove beleke i podsticaj na sadrajnije poboljavanje ovoglanka dugujem zahvalnost Barton Drebenu (Burton Dreben).)


12/12

V.V.O. Kvajn

12

vlastite; one su izloene sudu ulnog svedoanstva jedino u obliku manje ili vie obuhvatnihagregata. Opservaciona reenica, koja se nalazi na ulnoj periferiji tela nauke, jeste najmanji

proverljivi agregat; ona ima empirijski sadraj koji je u potpunosti njen i koji sama u sebinosi.

Nevolja sa neodreenou prevoda neznatno pogaa opservacione reenice.Izjednaavanje jedne opservacione reenice iz naeg jezika sa jednom opservacionomreenicom iz tueg jezika veinom je stvar empirijskog uoptavanja; ono je stvar istovetnostiniza nadraaja koji bi pobudili slaganje sa jednom reenicom i niza nadraaja koji bi pobudilislaganje sa drugom.9

Za predubeenja starog Bea nije okantno rei da epistemologija sada postajesemantika. Jer, kao i uvek epistemologija ostaje upuena na svedoanstvo, i znaenje kao iuvek ostaje upueno na verifikaciju; a svedoanstvo je verifikacija. Verovatnije je da e

predubeenja okirati to to, kada jednom odemo dalje od opservacionih reenica, znaenjese vie, uopteno govorei, ne moe jasno pripisati pojedinanim reenicama; takoe i to to

se epistemologija stapa sa psihologijom, ba kao i sa lingvistikom.ini mi se da bi ovo probijanje granica moglo da doprinese napretku u filozofski

zanimljivim istraivanjima ija je priroda nauna. Jedna mogua oblast jeste oblastperceptivnih uzora. Za poetak, razmotrimo foneme kao jednu lingvistiku pojavu. Sluajuimnogobrojne varijacije izgovorenih zvukova, mi obrazujemo naviku da svaki izgovoreni

zvukuzimamo kao priblian jednom ili drugom od ogranienog broja uzora, sveukupno okotrideset koji sainjavaju govornu azbuku. U praksi itav govor u naem jeziku moe biti uzetu vidu nizova upravo ovih trideset elemenata, ime se ispravljaju neznatna odstupanja. Sada,izvan oblasti jezika takoe verovatno postoji samo jedna po svoj prilici ograniena azbuka

perceptivnih uzora, s obzirom na koju ispoljavamo nesvesnu tenju ka pravilnomobrazovanju svih opaaja. Ako bismo ih eksperimentalno identifikovali, oni bi mogle bitishvaeni kao epistemoloki gradivni blokovi, delotvorni sastavni delovi iskustva. Oni sedelom mogu pokazati kao kulturno promenljivi, kao to je sluaj sa fonemima, a delom kaouniverzalni.

Osim toga postoji i oblast koju psiholog Donald T. Kembel (Donald T. Campbell) naziva

evolucionom epistemologijom.10 U ovoj oblasti imamo delo Hiseina Jilmaza (Hseyin

Yilmaz), koji je pokazao kako je mogue neke strukturalne odlike opaanja boja predvidetina osnovu koristi koje one imaju po opstanak.11 Sada kada smo epistemologiji dozvolili da se

slui sredstvima koje daje prirodna nauka, evolucija nam moe biti od pomoi i zarazjanjenje jedne jo izrazitije epistemoloke teme, indukcije.12

prevod sa engleskog:

ivan Lazovi

9 Cf., Quine, W.V., Word and Object, The MIT Press, Cambridge, Mass. 1960, pp. 31-46, 68.

10 Campbell, D.T., Methodological Suggestions from a Comparative Psychology of Knowledge Processes,

Inquiry 2, 1959.11

Yilmaz, H., On Color Vision and a New Approach to General Perception, u: Bernard, E.E. and Ka re,M.R., eds.,Biological Prototypes and Synthetic Systems, Plenum, New York, 1962; Perceptual Invariance

and the Psychophysical Law,Perception and Psychophysics 2, 1967.12 Videti Quine, W.V., Natural Kinds, u: Ontological Relativity and Other Essays, Columbia UniversityPress, New York, 1969.

Kvajn - Naturalistička epistemologija

Documents

Transcript of Kvajn - Naturalistička epistemologija