JOŠ JEDNOM O NEKIM PITANJIMA - · PDF fileuspomena; opomenuti, predočiti nekome...

Đokica Jovanović,1 Pregledni članakFilozofski fakultet, UDK: 316.662-058.65; 316.75:323.1(497.11) Univerzitet u Beogradu Primljeno: 20.6.2014. DOI: 10.2298/SOC1403304J

JOŠ JEDNOM O NEKIM PITANJIMA KOMEMORATIVNE KULTURE*

Once More on some Issues of Commemorative Culture

ABSTRACT This text discusses some aspects of commemorative culture in our society. On one hand, commemorative culture belongs to the batch of ideas that make up the corpus of ideological ritualization of the past that divinizes the state (or, more precisely, divinizes a particular ideological order). However, the established commemorative culture in our country has been intrinsically fenced up by the nature of the ex-Yugoslav wars during the end of the previous century. It is essential to note that Serbia was not officially a participant in the wars which prevented the recognition of the social status of the people who actually took part in the wars. This fact further meant that it was even less likely that these individuals would be able to make their social position socially institutionalized which deprived them of their hard-earned social status, creating all kinds of unsolved social issues. These individuals remain unacknowledged nowadays as well. Those, as such, do not belong to commemorative culture. This is, at the same time, the rationale for the official non-recognition of the events and dates that marked the wars leading to the dissolution of the former Yugoslavia. The author of this paper thinks that it is necessary that a consensus be reached within the virtual boundaries of the now non-existent country about the nature of its commemorative culture. Only In such culture can all the newly founded states and relevant individuals be firmly grounded.KEY WORDS commemorability, (Yugoslav) wars, nationalism

APSTRAKT U ovom tekstu se razmatraju neki aspekti komemorativne kulture kod nas. Sa jedne strane, komemorativna kultura pripada korpusu ideološke ritualizacije prošlosti kojom se divinizuje država (tačnije, sasvim određeni ideološki poredak). Međutim, etablirana komemorabilna kultura kod nas je bitno omeđena prirodom jugoslovenskih ratova s kraja minulog stoleća u kojima Srbija zvanično

1 [email protected]* Ovaj tekst je napisan tokom rada na projektu Izazovi nove društvene integracije u Srbiji:

koncepti i akteri (179035), koji se realizuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Projekat je prihvatilo Ministarstvo Republike Srbije za nauku i tehnološki razvoj, a finansira ga Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

Đokica Jovanović: Još jednom o nekim pitanjima komemorativne kulture 305

nije učestvovala. U tom smislu nije moguće ni zvanično priznavanje određenog društvenog statusa učesnicima rata. To, dalje, znači da je još manje moguće da oni institucionalizuju svoj društveni položaj. Ta neinstucionalizacija ih stavlja u depriviran društveni položaj (neadekvatno rešena statusna i socijalna pitanja). Oni su zvanično nepriznati. Oni, kao takvi, ne pripadaju komemorativnoj kulturi. To je, ujedno, i razlog zvaničnog nepostojanja događaja i datuma koji se vezuju za ratove u kojima je razorena Jugoslavija. Autor smatra da je nužno je da se postigne saglasnost (na području bivše Jugoslavije) o tome šta je jedinstvena komemorativna kultura na tlu Jugoslavije. U takvoj će komemorativnoj kulturi učestvovati države-sledbenice Jugoslavije i svi zainteresovani pojedinci sa područja negdašnje jugoslovenske države.KLJUČNE REČI komemorabilnost, ratovi (jugoslovenski), nacionalizam.

Zašto govor o komemorativnoj kulturi? Komemoracija je sastavni deo svake kulture. Emotivni slojevi spadaju, poznato je, u dugo i često nerazmrsivo kulturno tkanje. Komemorativno u kulturi je, svakako, obeleženo i formirano pod uticajem emotivnog. Emotivno i sećanje, to su okosnice komemorativne kulture. Komemorativno, naravno, znači sećanje, a kultura sećanja je bila i jeste predmet interesa, kako politike, tako i teorije, a tako i umetnosti. Međutim, komemoracija2 (sećanje) i/ ili memorizacija (spomenici, umetnička dela, arhivi...) se temelje na komemorabilnosti, tj. dostojnosti nekoga ili nečega da bude predmetom sećanja. Dalje, kultura komemoracije se oslanja i na res gestae načelo3 – uzima tragične događaje kroz koje je prošao kolektiv ili kakav „zaslužni, pomena vredan pojedinac” za dostojne kolektivnog sećanja. Često se to dugotrajno osećanje tragičnog usuda predstavlja kao „herojsko”, ali i kao „tragični usud”. Kada se jedna kultura zaogrne plaštom komemoracije kao sećanja na sopstvenu kolektivnu žrtvu, onda pitanje dostojnosti sećanja nije pitanje potrebe sâme po sebi (uz svu rezervisanost prema mogućnosti postojanja dostojnosti sâme po sebi), već je pitanje odluke sa stanovišta određene ideološke paradigme.

2 Budući da su u ovom tekstu u upotrebi pojmovi komemoracija, komemorativno i komemorabilno treba ih ukratko obrazložiti. Ovi pojmovi su izvedenice od latinske reči com-mĕmĭni, što znači: sećati se. Pojam commĕmŏro znači: sećati se, pominjati – kao sećanje, uspomena; opomenuti, predočiti nekome nešto, napominjati, pripovedati. Commĕmŏrātĭo (komemoracija) znači: sećanje, spomen, uspomena, opominjanje, navođenje. I, na kraju, sledi pojam koji je ovde najznačajniji. To je pojam Commĕmŏrābĭlis: vredan pomena, dostojan sećanja, znamenit. Otuda sledi u našem jeziku komemorabilnost (sva tumačenja prema: Žepić, 1989). Osim ovih, treba imati u vidu i objašnjenja koja su dali Ivan Klajn i Milan Šipka (Klajn i Šipka, 2006): Commemorare ili komemorisati: održati govor u čast nekog pokojnika i commemorativus ili komemorativan: koji se priređuje u znak sećanja, radi spomena.

3 Što znači: „Junačka djela. Povijest” (Doroghy, 1986: 310). Bliže određenje pojma glasi i: „Spontani iskazi i iskazi o povređivanju i duševnim osećanjima izazavanim tim stanjem” (Law + Legal Information = Justice).

306 SOCIOLOGIJA, Vol. LVI (2014), N° 3

Kako komemoracije, kao javnog čina, nema bez komemorabilnosti, komemorabilnost je često oblikovana ideološkim. Recimo, u socijalizmu je komemorabilnost bila određena socijalističkom/ komunističkom ideologijom, te je ona uznošena svim aspektima apologetske kulture (vidi: Ivkov, 1988). Padom socijalizma, u javnom polju dolazi do pada socijalističke/ komunističke komemorativnosti. Sada nije retkost da je komemorabilno „saglasno” sa ideološkim vrednostima koje su bile suprotstavljene socijalističkim/ komunističkim. Dakle, uznosi se nacionalizam naspram kosmopolitizma (naročito u poslednjim jugoslovenskim ratovima); buržoasko naspram radničkog; četništvo naspram partizanskog pokreta... U tom pogledu je zanimljiv stav koji Todor Kuljić izriče pre desetak godina: „Godina 2005. bila je u svetu godina solidarnih savezničkih antifašističkih jubileja i podsećanja na žrtve fašizma. U procesu ujedinjenja Evropa traži zajedničke praznike i doteruje sećanja. Tome nasuprot na zapadnom Balkanu aktivan je građanski rat sećanja. Vladajuće elite novih mladih država preko praznika i komemoracija učvršćuju suverenitet, ističu vlastite žrtve i tuđa nedela i sračunato bude nove konfliktne emocije.” Malo dalje, na istom mestu, Kuljić, implicitno ukazuje na deficit komemorativne kulture: „Odmah treba reći da je teško verovati da će šokantna ogoljenost zločina izmeniti sećanje na poslednji građanski rat. Problem je složeniji nego što izgleda. Deo javnosti se zgražava, deo preko grafita odobrava zločin, a deo je verovatno ravnodušan. Važnije od kolebljivog javnog mnjenja je to da pomenute slike ne mogu uzdrmati niti izmeniti dubinske strukture domaće kulture sećanja (kurziv – moj)” (Kuljić, 2005: 117).

Pitanje komemorativne kulture kod nas, a ni u zemljama nastalim na području Jugoslavije, još uvek nije stavljeno, u ozbiljnom smislu, na dnevni red zа razmatranjе na institucionalizovanom državnom nivou. Kada se kaže „u ozbiljnom smislu” to znači da država još uvek ne pokazuje spremnost da se suoči sa komemorabilnošću, tj. sa sâmim značenjem pojma commemoratio. Sa druge strane, to bi značilo da se komemorativno ne monopolizuje isključivo „za našu stvar”, sa stanovišta „državnog razloga” onako kako je definisan od strane aktuelne vladajuće ideološko-političke elite. Odmah valja dodati – komemorativnosti u smislu potpune „čistote i neokaljanosti” (purus putus) u odnosu prema ideološkom nema. I izvan polja ideološkog, takođe postoji kultura sećanja. Tačnije, prožima, kako društveni, tako i privatni život. Prema tome, „proučavanje kulture sećanja ne može se svesti na kritiku ideologije. Motivi za prekrajanjem prošlosti su raznovrsni. To može biti potraga za smislom pojedinačnog ili grupnog postojanja, integrativni napor za homogenizovanjem grupe, trajnija idejnoideološka ili kratkoročna partijska dnevnopolitička ideologizacija” (Kuljić, 2006: 45–46). Moris Albvaš (Maurice Halbwachs) kaže da mi „čuvamo uspomene na sve periode u našim životima, i one se stalno reprodukuju; kroz njih..., traje smisao našeg identiteta. Već upravo zato što se ove uspomene ponavljaju, jer se sukcesivno odnose na veoma različite sisteme pojmova u različitim periodima našeg života, one su izgubile formu i izgled koje su nekada imale” (Halbwachs, 1992:47). Međutim, kaže dalje Albvaš, savremena društva nameć u ljudima mnoga ograničenja. Ona prodiru svojim uticajem mnogo dublje, nego što je to slučaj u primitivnim društvima, zbog mnoštva i


složenosti društvenih odnosa. „Tačno je da se savremena društva pretvaraju da poštuju ličnost pojedinca. Pod uslovom da pojedinci obavljaju svoje osnovne dužnosti, oni su slobodni da žive i da misle kako im drago, da formiraju svoje stavove kako žele. Čini se da se društvo zaustavilo na pragu unutrašnjeg, ličnog života ljudi. Ali, dobro se zna da čak i onda kada društvo ljude ostavlja na miru to čini samo prividno” (Halbwachs, 1992:50).

Kuljić pokazuje da se sećanje u istorijskom smislu menjalo od mitskog i sakralnog u antici, preko „izvora znanja i istine u premodernom svetu do opadanja značaja pamćenja danas”. Shodno tome, Kuljić predlaže da se upotreba prošlosti sagledava u tri faze: u premodernoj, modernoj i globalizacijskoj fazi (Kuljić, 2006: 46). On zaključuje da, nasuprot široko praktikovanoj zlopupotrebi prošlosti, „pamćenje kao uslov društvenog kontinuiteta, nije spojivo samo sa egoizmom nego i sa altruizmom”. Negovanje pamćenja omogućava čoveku da prevaziđe vlastiti egoizam, kaže Kuljić, podsećajući na misao Karla Marksa (Karl Marx) da „interes nema pamćenja, jer misli samo na sebe”.Ovde, Kuljić, nalazi razlog za kritičku kulturu sećanja: „Normativno sećanje u obliku mitova i paraistoriografije posreduje identitet i pripadnost grupi, pa lako pravda moć. Smisao kritičke kulture sećanja je odgonetanje uzroka nametanja i prihvatanja iskrivljene prošlosti ove vrste (kurziv – moj)” (Kuljić, 2006: 332).

Ako imamo u vidu ideološki karakter kulture komemoracije, videćemo da je odavanje poštovanja prema kakvom (tragičnom, herojskom...) zbivanju, ili prema ljudskom činu, uglavnom selektivno. Suprotstavljene ili sukobljene strane, svaka iz svojih razloga, određuju koji je to događaj ili koji je to čin dostojan ili nedostojan sećanja i poštovanja, čime, uzajamno, negiraju komemorabilnost komemorativnoj kulturi koja pripada „drugoj strani”. Puno je takvih primera na području Jugoslavije. Primera radi, oprečne komemorabilne vrednosti pripusuju srpska i hrvatska zvanična politika događaju kao što je vojna operacija „Oluja”, kojom je „oslobođena” (iskaz zvanične politike u Hrvatskoj) Kninska Krajina, tj. kojom je izvršen zločin proterivanja srpskog naroda iz Kninske Krajine (iskaz zvanične politike u Srbiji). Pa, i onda kada se odaje poštovanje prema određenom događaju ili ljudima koji pripadaju suprotstavljenoj strani4 to se, ipak, čini tako da se širem istorijsko-kulturnom kontekstu (kome, dakako, pripadaju i događaji i ljudi sa „suprotne” strane) daje pečat komemorabilnosti koji je izrađen na „našoj” strani. Isto čine i oni „drugi”. Čak, i to priznavanje komemorabilnosti nečemu „suprotstavljenom” je obeleženo vrednosnim uzusima koje poštuju oni koji to čine – nešto se poštuje (makar i neprijateljsko) ako je u skladu sa moralnim vrednostima onoga koji izražava poštovanje. Na primer, na severozapadnom delu Košutnjaka se nalazi spomenik koji je braniocima Beograda, s jeseni 1915. godine, podigao feldmaršal August fon Makenzen (August von Mackensen). Na spomeniku je zapisan epitaf na nemačkom i srpskom jeziku: „Hier ruhen

4 Primera radi: sa pijetetom se neguju i groblja u kojima su sahranjeni vojnici „neprijateljskih” formacija – kako kod nas, tako i u svetu. Ili, nedavno je nemačka vlada odbila inicijativu dva lista (jedan je „Bild”) da se sa Memorijalnog spomenika palim sovjetskim vojnicima u Berlinu uklone dva sovjetska tenka T-34 u znak protesta protiv politike koju ruska vlada vodi u vezi sa krizom u Ukrajini (Petition fails to remove WWII Russian tanks. 16 Apr 2014).


serbische Helden – Ovde počivaju srpski junaci”. Dakle, ima u ovakvim gestovima, pored izražavanja poštovanja, i moralnog samouzdizanja. Ili, da li „samoreferentni spomenik može ikada da bude spomen na događaje van sebe (van sopstvenog značenja – dodavanje moje) ili samo, do u beskraj, proteže svoj gest, svoju komemoraciju (kurziv – moj), u prošlost, kao dislocirani znak „ (Young, 1999).

Ovde se postavlja opravdano pitanje komemorisanja događaja i vrednosti koje pripadaju, osvedočeno nehumanim ideološkim nazorima (nacizam, fašizam, staljinizam, autoritarizam...). U ovom slučaju bi valjalo da na scenu stupi humanističko obrazovanje i humanistička kultura, pomoću kojih će se ukazati na to da antihumani čin nije komemorabilan. Neko će reći da je određivanje sadržaja pojma „humaniteta” takođe stvar arbitrarnosti. No, ovakav prigovor se može obesnažiti ukazivanjem na posledice, tragove koje određene ideologije ostavljaju za sobom (ratni zločin, holokaust, nepoštovanje principa građanskih sloboda...). To je sa jedne strane. A sa druge strane kultura komemorabilnosti, između ostalog, upozorava na antihumane ideologije i njihove posledice. Zato je važno okretanje pažnje ka državi koja snažno utiče na zvanično proklamovanu komemorativnu kulturu. Iako država proklamativno uređuje kulturu sećanja, ona to ne čini imajući „večnost” za saveznika. Država, dakle, uvek iznova reaktuelizuje, rekontekstualizuje, reinterpretira... kako svoju prošlost, tako i sukobe u kojima učestvuje. Ona ideologizuje samu sebe, između ostalog, preko toga što ona određuje šta je komemorabilno u određenom istorijskom času.

Obrad Savić upućuje na to da Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) uočava jednu distinkciju kada se radi o sećanju. „Stalno komentarisanje svedočenja preživelih, na koje nas upućuje Agamben, predstavlja jedini pouzdan okvir za moralno razumevanje onog što je on nazvao „dubokom zagonetkom” sećanja/ svedočenja!” (Savić, 2006: 99–100). U osnovi svakog sećanja leži i jedna praznina. Drugačije rečeno, „preživeli svedoče i o nečemu o čemu nije moguće svedočenje. Dakle, govoriti o svedočenju preživelih nužno znači ispitivanje ove praznine, tačnije, to je pokušaj njenog osluškivanja. To je osluškivanje nečega što je odsutno u svedočenju preživelih, što znači preispitivanje baš te praznine...” (Agamben, 1999: 13). Ta praznina, koja je, nekad, eto, nedorečena, je ono o čemu se ne želi govoriti. Onda, pak, kada ta praznina ipak postane predmet javnog govora i javne ocene, može se govoriti, kaže na drugom mestu u svojoj knjizi Agamben, tek o preuzimanju (prihvatanju) odgovornosti, jer „preuzimanje odgovornosti je, u suštini, pravni, a ne etički gest. Taj gest ne izražava nešto što je plemenito i svetlo (kurziv – moj), već , jednostavno, obavezu, akt kojim čovek pristaje da bude poslan u zatvor kao jemac za dug... Kao takva, odgovornost je tesno isprepletena sa konceptom culpa, koji u širem smislu, ukazuje na okrivljivost za štetu. (To je razlog zašto su Rimljani poricali mogućnost krivice prema samima sebi: quid auis ex culpa sua damnum sentit, non intelligitur damnum sentire: šteta koju neko učini sebi nije pravno celishodna.) „ (Agamben, 2008: 22). Drugim rečima: prihvatanje odgovornosti ne mora nužno da bude i etički čin. A komemorabilno je uvek vezano za etičku dimenziju pojave. Čak i oni koji postupaju neetički, žele da legitimizuju svoje postupanje tvrdnjom o etičkoj osnovi njihovog postupanja – pozivaju se na komemorabilno.


Nezaobilazna je uloga države u pitanjima komemorabilnosti. Jedna od najznačajnijih funkcija države je da bude garant vladajuće ideologije. U tom smislu valja podsetiti na stavove autorã koje vladajuća ideologija nastoji da istisne iz onoga što se smatra savremenom diskurzivnišću. Sud Karla Marksa i Fridriha Engelsa (Friedrich Engels) o prirodi države uopšte, te i o njenom represivnom karakteru, smatraju neki uticajni autori5, i danas uživa naučni legitimitet. Oni su ovako predstavili prirodu države: „Emancipacijom privatne svojine od zajednice država je postala posebna egzistencija pored i izvan građanskog društva; ali ona nije ništa drugo do oblik organizacije koji buržuji kako prema spolja tako i prema unutra sebi nužno daju u cilju uzajamne garantije svoje svojine i svojih interesa” (Marx i Engels, 1974: 68). Na sledećoj stranici oni zaključuju: „Noviji francuski, engleski i američki pisci se svi slažu u tome da država postoji samo radi privatne svojine, tako da je to prešlo i u običnu svest” (Marx i Engels, 1974: 69). Sličan stav neguje i Franc Openhajmer (Franz Oppenheimer), koji se ne može smatrati bliskim marksizmu6, te kaže: „Šta je, dakle, država u sociološkom smislu? Država je po svom postanku sasvim, a po svojoj suštini u prvim periodima svog postojanja gotovo sasvim, društvena ustanova, koju je pobednička ljudska gomila nametnula pobeđenoj ljudskoj gomili s jedinom svrhom da uspostavi vlast nad njom i da se osigura protiv unutrašnje pobune kao i protiv spoljašnjih nasrtaja. Vlast nema nikakvu drugu konačnu svrhu osim da pobednici ekonomski eksploatišu pobeđene (kurziv – moj)” (Oppenheimer, 1926: 15). A, kasnije, neposredno pred Oktobarsku revoluciju, u spisu Država i revolucija, u poglavlju Država – sredstvo za eksploataciju ugnjetene klase, Vladimir Iljič Lenjin (Владимир Ильич Ульянов Ленин) ovome dodaje: „Država je posebna organizacija sile, organizacija sile za ugnjetavanje neke klase” (Ленин, 1969: 23). Drugim rečima, država је instrument vladajućе klase. Dakle, ono što je vladajuće u jednoj državi, a to ne mora nužno biti vladajuća klasa u dijamatovskom smislu, može biti neka vladajuća grupacija, vladajući sloj... – gradi sebi podobnu državu i drži je u sopstvenim rukama. Pjer Prudon (Pierre-Joseph Proudhon) kaže da vladati nad čovekom „znači imati nadzor nad njim, nadgledati ga, špijunirati ga, upravljati njime, podvrgavati ga zakonu, prebrojavati ga, registrovati ga, pridikovati mu, kontrolisati ga, procenjivati ga, cenzurisati ga, naređivati mu, i sve to čine stvorenja koja nemaju ni pravo, ni mudrost, niti vrlinu da to čine... To je vlada; to je njena pravda; to je njen moral. Naravno da mislim da postoje demokrate među nama koji se pretvaraju da misle da ima bilo kakvog dobra u vladi; postoje socijalisti koji podržavaju ovu sramotu u ime slobode, jednakosti i bratstva;

5 Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm) Marksa, Engelsa i Lenjina naziva „velikanima” (Hobsbaum, 2002: 62). Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein) naglašava da je „Marks (je) redovno proglašavan mrtvim i često vaskrsavan. Kao što je slučaj sa bilo kojim misliocem njegovog ugleda, on je vredan ponovnog čitanja prvenstveno u svetlu tekuće stvarnosti (kurziv – moj)” (Valerštajn, 2005: 185).

6 Franc Openhajmer je „predstavnik građanske liberalne struje u političkoj ekonomiji, koja brani i prihvaća i neke elemente socijalizma. Profit je smatrao rezultatom eksploatacije, ali mu izvor nije vidio u privatnom vlasništvu i tržištu već jedino u monopolu zemljišnoga vlasništva, odnosno u isključenju radnika u pogledu posjedovanja zemlje (Bodensperre)” (Šentija, 1977-1982).


ima proletera koji promovišu svoju kandidaturu za predsednika republike! Licemerje!...” (Proudhon, 1969: 294). Ova Prudonova misao plastično oslikava razloge za odumiranje (marksizam)/ obaranje (anarhizam) države. Danas se za uklanjanje države jasno zalažu anarhisti obeju orijentacija (socijalonarhističke i anarhokapitalističke). Čak, danas su razlike između anarhizma i libertarijanizma sve manje vidljive, osim onda kada se odbacuje džava, kao instrument nasilja (anarhizam) ili joj se pripisuju tek funkcije „noćnog čuvara” (libertarijanizam). Kada je o ideologiji u klasnoj državi reč, Rolan Bart (Roland Gérard Barthes) će reći da postoji samo ideologija kojom vladajuća klasa drži državu u svojoj vlasti: „Obično se kaže „vladajuća ideologija”. Ovaj izraz je neprimeren. Jer, šta je to ideologija? To je upravo ideja sa svojstvom da vlada: ideologija može samo da bude vladajuća. Utoliko je tačno govoriti „ideologija vladajuće klase” budući pak da postoji podvlašćena klasa, ali je nedosledno govoriti „vladajuća ideologija” pošto nema podvlašćene ideologije. Prema „podvlašćenima” ne postoji ništa, nikakva ideologija, osim upravo – a to je poslednji stepen otuđenja – ideologija da su oni primorani (radi simbolizovanja, dakle, radi življenja) da služe klasi koja njima vlada. Socijalna borba se ne može svesti na borbu dve suprotne ideologije – to je subverzija svake ideologije koja je u pitanju” (Bart, 1975: 43–44). I danas je – dok se u eri globalizacije (u eri postmoderne), kao i u poznatoj istoriji, iscrtavaju nove demarkacione linije i otvaraju novi ideološki frontovi – rat ideološko oruđe. Militarizam, kao deo spoljne politike, je tek izraz državne ideologije, pri čemu ideologija svetskih sila ima arbitraran karakter. Zato je ona predmet kritike koja često dolazi sa levice. „Politički radikalizam Čomskog (Avram Noam Chomsky – dodavanje moje) baziran je na anarhističkim uverenjima... Njegova kritika arbitrarnog autoriteta najjasnije je artikulisana kroz kritiku spoljne politike Sjedinjenih Država, kao neokolonijalne i militarističke” (Heywood, 2003: 212). Otuda će, poput nekih savremenih autora, i Filip Bobit (Philip Bobbitt) u intervjuu datom Artu Klajneru (Art Kleiner) ustvrditi da „rat nije patologija. Rat je prirodno stanje države” (Kleiner, 2004).7 Iako sukobi i ratovi menjaju lik, iako ih prate sve raznovrsnija ideološka opravdanja, kao što i minule ratove prate često opozitna ideološka opravdanja, ideološko predstavljanje prirode rata će i nadalje biti jedno od konstitutivnih mesta komemorativne kulture.

* * *

Pre no razmotrimo neke crte sadašnje komemorativne kulture u Srbiji treba dati nekoliko prethodnih objašnjenja o njenoj uslovljenosti ratnim raspadom Jugoslavije. O uzrocima disolucije Jugoslavije objavljeno je mnogo knjiga i tekstova. Evo nekih objašnjenja.

Mirko Tepavac razlog vidi u neodrživoj diskrepanci između potrebe za demokratskim razvojem i dogmatskog karaktera vlasti Josipa Broza Tita. Tito je bio „budni čuvar političkog sistema koji se kolebao između dogme i demokratije. Raspad Jugoslavije je bio posledica ovog neodrživog političkog sistema, a ne

7 U ovom intervjuu Filip Bobit iznosi osnovne teze iz svoje knjige The Shield of Achilles. War, Peace and the Course of History (London: Allen Lane the Penguin Press, 2002).


njene politike, bez obzira na njene nedostatke. Titu se ne može zaboraviti to što je više vrednovao sopstvenu moć od političkog razvoja i razvoja demokratije... Ali Tito nije bio taj koji je ubio Jugoslaviju. Ubice su među nama”(Tepavac, 2000: 77). Prema Tepavčevom stavu Jugoslaviju su srušili akteri, od kojih su mnogi još uvek na političkoj sceni državica nastalih raspadom Jugoslavije.

Suzan Vudvort (Susan L. Woodward) pak smatra da su, na Zapadu, u opticaju dva tumačenja raspada Jugoslavije. „Prema jednom gledištu, ovo je bio građanski rat, koji je ukorenjen u istoriji i temperamentu na Balkanu, posebno u Bosni, gde je stanovništvo sklono etničkom sukobu i ratu za teritorije kad god imperijalna ili diktatorska kontrola nestanu. Drugo objašnjenje glasi da je agresiju ekspanzionističkog karaktera pokrenula revanšistički nastrojena Srbija. Ovim objašnjenjem se optužuju lideri u Srbiji da planiraju da anektiraju teritorije u susednim republikama u kojima Srbi žive radi stvaranja velike Srbije” (Woodward, 2000: 217–2189).

Jugoslavija je razorena, misli Jovo Bakić, između ostalog, zato što je nacionalizam bio jači od patriotizma (privrženosti državi), a sa druge strane o nestanku države konačnu odluku donose velike sile: „Po pravilu, u sukobu nacionalizma shvaćenog kao pripadnost etničkoj grupi i patriotizma shvaćenog kao pripadnost političkoj zajednici (državi), dakle u situaciji kada se pojedinac mora opredeljivati između ove dve privrženosti, nacionalizam odnosi prevagu. Da je to doista tako najbolje pokazuje primer Sovjetskog Saveza, SFR Jugoslavije, te Čehoslovačke koje su se raspale u momentu kada je patriotizam došao u nesaglasje sa nacionalizmom posebnih nacija u ovim višenacionalnim federacijama” (Bakić, 2006: 259–260). No, nestajanje države nije samo stvar unutrašnjih protivrečnosti, misli Bakić. Uloga velikih sila je, ipak, odlučujuća. „Proces nestajanja države upućuje na to da se radi o dužem procesu, koji čak može biti ugrađen u same temelje tek nastale države, koji traje dugo i ne može se odrediti kada će biti završen, jer o konačnom nestanku države zapravo odlučuju velike sile”(Bakić, 2011: 19).

Dejan Jović naglašava da se, pri razumevanju razloga za raspad Jugoslavije, moraju imati u vidu sledeći faktori: „(1) ekonomska kriza; (2) tzv. „drevna mržnja” (ancient ethnic hatred) među jugoslavenskim narodima; (3) nacionalizam; (4) kulturalne razlike među jugoslavenskim narodima; (5) promjene u međunarodnoj politici; (6) uloga raznih ličnosti u stvaranju i razaranju jugoslavenske države; (7) predmoderni karakter jugoslavenske države, koji se često uspoređuje s carstvima, nasuprot nacionalnoj državi, te (8) strukturalno-institucionalni razlozi” (Jović, 2001: 92). Izuzimajući argument o „drevnoj mržnji”, svi drugi pristupi su, kaže Dejan Jović, omogućili da se, na manje ili više uspešan način, raspad Jugoslavije višestrano osmotri. Pri tom, suočavamo se sa dva problema. Objašnjenja se često fokusiraju na jedan od razloga raspada Jugoslavije, dok se drugi relativizuju. A, sa druge strane često se zanemaruje subjektivna strana, tj. percepcija relevantnih političkih aktera, i, naročito, zanemaruje se ideološki faktor.

Milan Vukomanović (Vukomanović, 2004: 131) opovrgava u javnosti često isticanu ocenu da su jugoslovenski sukobi pokretani međureligijskom netrpeljivošću. Poput Dejana Jovića, koji odbacuje mitologizovano objašnjenje o


velikom značaju „drevne mržnje”, Vukomanović ne prihvata tvrdnje o presudnom uticaju međureligijskih razlika. Istovremeno, i Jović i Vukomanović priznaju uticaj kulturnih razlika, s tim, što se, ovde, religijske razlike uzimaju kao jedna od dimenzija u korpusu kulturnih razlika. „Visoko sekularizovano društvo 1960-ih i 1970-ih... moralo se, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, odjednom suočiti s masovnom etnomobilizacijom i baukom nacionalizma, politički isforsiranom identifikacijom religijskog i nacionalnog, kao i s vlastitom verskom polupismenošću u kojoj su eklezijastički filetizam i populizam pronašli svoje sigurno utočište... To je, naravno, našlo izraza i u nekim teorijama o religijskim korenima sukoba u SFRJ. Rat u bivšoj Jugoslaviji 1991–1995. godine bio je, međutim, više rezultat političkog i međuetničkog sukoba. Religija se u njemu pojavljuje kao značajan elemenat etniciteta, pa je u tom kontekstu rat doživljavan i kao međureligijski sukob” (Vukomanović, 2004: 131).

Prema tome, iako je neuputno očekivati da će o raspadu Jugoslavije biti postignut konsenzus, kako u teorijskom, tako i u političkom pogledu, mogu se ocrtati neke dimenzije koje se, uglavnom, ne dovode u pitanje, ali o čijem značaju i snazi, dakako, ne postoji saglasnost. Svaka od ovih tvrdnji, nesumnjivo, osvetljava neka važna obeležja, kao što su: nacionalizam, uloga akterã, kako jugoslovenskih, tako i onih van Jugoslavije, uloga velikih sila...

Česte su tvrdnje da je uloga Srbije u raspadu Jugoslavije uslovljena činjenicom da je vladajući državni aparat Srbije, i posle pada socijalizma, ostao na pozicijama odumiruće komunističke ideologije. Tačno je da su u Srbiji na vlasti ostale strukture iz minulog perioda. Ali, tačno je i to, da su one, u borbi za opstanak na vlasti, vrlo brzo (i, naravno, haotično) prelazile sa „komunističkih” ideoloških pretpostavki ka „novim” ideološkim pretpostavkama – mešavini nacionalizma i liberalizama. Upravo su u periodu najveće koncentracije vlasti u rukama bivših članova Saveza komunista napuštene konstitutivne tekovine socijalizma: društvena svojina je podržavljena, pa privatizovana; namesto ideologije internacionalizma i bratstva-i-jedinstva na tron je stupila nacionalistička (u mnogo čemu, šovinistička) ideologija8; najuticajniji duhovni centri su verske

8 O tome da socijalizam nije bio imun na nacionalizam govori podatak o izraženom neprijateljstvu koje je vladalo među nekim državama koje su se samoodređivale kao socijalističke. Neprijateljstvo nije bilo potaknuto samo doktrinarnim razlikama, već i sukobima na nacionalističkoj osnovi. Sukobljeni su bili SSSR i Kina, Jugoslavija i Bugarska (zbog bugarskih pretenzija na Vardarsku Makedoniju, koja je, kao SR Makedonija, bila jedna od jugoslovenskih republika), Vijetnam i Kampućija... O ovoj pojavi piše, u vreme socijalističkog poretka, uticajni poljski filozof Adam Šaf (Adam Schaff) u knjizi Perspektive savremenog socijalizma, naročito u poglavlju Nacionalizam protiv internacionalizma (Schaff, 1989: 129-158). Skoro za sve vreme trajanja jugoslovenskog socijalizma nacionalizam nije imao otvorenu podršku vladajućih, kako političkih, tako i kulturnih nomenklatura. Međutim, Savez komunista Jugoslavije je sve više sebi uporište gradio na etničkom, a ne na socijalnom principu. Tako se sâma vladajuća partija u praksi neretko legitimisala etničko-nacionalnim legitimacijama. Jedna od osnovnih posledica je bilo uspostavljanje nacionalnih političkih birokratija, koje su prevashodno „brinule o svojoj radničkoj klasi”. Oživeo je nacionalni princip u organizovanju društvenog života jer se postojeći poredak sve teže samoreprodukovao na osnovu petrifikovane ideologije „radničke klase”, a bez radnika-


institucije, a ne školske ili kulturne ustanove... U takvom ideološkom miljeu kolaboracionističke snage iz Drugog svetskog rata poprimaju oreol „boraca protiv okupatora i fašizma”. Na taj način se pokušava da se legalizuje kapitalizam u Srbiji najjačom legitimacijom – legitimacijom proizašlom iz „antifašističkog otpora” prokapitalističkih snaga. U ovom postupku osvajanja legitimacije se ide do javne tvrdnje da je upravo partizanski pokret bio spreman na kolaboraciju sa okupatorom. Time se, u stvari, želi delegitimizacija celog socijalističkog perioda. Ovu politiku Olivera Milosavljević naziva shizofrenom, tvrdeći da ta politika nema veze sa onim što se dešavalo u vreme Drugog svetskog rata i da nije slučajno na delu. „Zato ova šizofrena izokrenutost srpske sadašnje prošlosti nije tu slučajno. Ona nema mnogo veze sa onim što se desilo pre šezdeset godina. Ona ima veze samo sa mnogo bližom prošlošću, sa ratovima devedesetih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim društvom. Ne slave se gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih. Slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi. A kada jednog dana rehabilitacija četničke ideologije postane gotova stvar, onda će, veruje današnja politička elita, biti rehabilitovani i ratovi devedesetih koji su sa tom ideologijom vođeni” (Milosavljević, 2012: 117). U tekstu objavljenom dve godine docnije, Olivera Milosavljavić zaključuje: „Da bi realizovala svoj cilj, to jest da bi dala „demokratski” legitimitet sopstvenom ogoljenom nacionalizmu, ideologija je danas... došla do krajnje tačke spremnosti da se na prvi znak radikalno obračuna sa antifašizmom, svejedno da li komunističkim ili nekim drugim. U neuspelim pokušajima da prisvoji antifašizam i pripiše ga nacionalizmu i da „očisti” kvislinštvo od fašističkih naslaga i prikaže ga kao demokratski antikomunizam, vladajuća ideologija se našla u procepu. Antifašizam će, ipak, zbog svog vođstva, trajno ostati „komunistički” i samim tim za nacionalizam bez vrednosti. Kvislinzi će trajno ostati nacionalisti...” (Milosavljević, 2014: 127). „U haotičnoj idejnoj tranziciji na zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifašistička kultura sećanja postala je hegemona” (Kuljić, 2005: 172).9 Upravo su pripadnici vladajuće elite, dojučerašnji „komunisti”, napustili socijalizam, prišavši antisocijalističkim ideologijama. „Većina ostrašćenih domaćih kritičara... veću opasnost vidi u socijalističkom nasleđu, bez spremnosti da se upusti u raščlanjavanje njegovih istorijski vrlo promenljivih i šarolikih sadržaja, nego u krajnje desnim tribalističkim i ekskluzivističkim vizijama” (Ilic, 1999: 8). Upravo

građanina kao legitimnog političkog aktera. Bio je to period političkih afera i društvenih nemira. Pomenimo neke: pad Aleksandra Rankovića 1966. godine; Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskoga književnog jezika iz 1967; „Cestna afera” iz 1969. u Sloveniji; MASPOK ili Hrvatsko proljeće 1970. godine; albanske demonstracije na Kosovu 1969. i 1981. godine; Memorandum SANU 1986. O ovome su, pored ostalih, pisali i: Luka Marković (Marković, 1978), Marijan Korošić (Korošić, 1989), Branko Horvat (Horvat, 1989a i Horvat, 1989b), Nebojša Popov i dr. (Popov, prir, 1996), Mladen Lazić (Lazić, 1994) i (Lazić, 2005), Olivera Milosavljavić (Milosavljević, 2002), Mirko Đorđević i dr. (Đorđević, prir, 2003), Todor Kuljić (Kuljić, 2012).

9 O slomu socijalizma, upravo od „pada Berlinskog zida”, pa nadalje, piše Todor Kuljić u studiji Prevladavanje prošlosti, naročito u poglavljima Slom socijalizma i prevladavanje prošlosti i Prevladavanje prošlosti u Jugoslaviji (Kuljić, 2002).


je SPS, partija koja je u vreme sloma Jugoslavije u Srbiji bila na vlasti i koja je bila označena kao prokomunistička, srušila socijalizam, uspostavila kapitalizam, otvorila breše nacionalizmu... Ta partija i njeni politički sateliti su vodili politiku antisocijalizma i antikomunizma.

To je slika sa jedne strane. Sa druge strane, srpska država odbacuje činjenicu da je učestvovala u ratu na području Jugoslavije, ne priznajući, time, svoju odgovornost, kako za slom Jugoslavije, tako i za učinjene zločine, kako se to kaže, „u ime srpskog naroda”. Pribeglo se strategiji kojom je trebalo pokazati da se ne radi o ratu za proširenje državnih granica, već da se radi o spontanim sukobima u kojima učestvuje „nezadovoljno i uplašeno srpsko stanovništvo koje živi u drugim republikama”. To stanovništvo je uistinu, pod dejstvom propagande, bilo uplašeno pred predpostavljenom mogućnošću novih represalija, poput onih koje su vršile okupatorske i kvislinške snage u toku Drugog svetskog rata, naročito nad Jevrejima, Srbima, Romima, antifašistima... Ti novi sukobi su objašnjavani politikom preventivnog udara („ako mi ne napadnemo njih, napašće oni nas i poubijaće nas kao u prošlom ratu...”). U propagandnom smislu, ovakav konstrukt je delovao istinito i snažno je mobilisao zajednicu koja se oseća ugroženom. U taj ratni sukob država Srbija zvanično nije bila involvirana, te o sebi gradi sliku: ona je moralni arbitar, a ne akter. To se vidi po sledećem: kada su vojni organi države Srbije mobilisali ljude, ona nisu pozivani u rat, već na vojnu vežbu (vojna vežba je mirnodopska praksa, a ne ratna). Istovremeno, prema zvaničnom tumačenju, paradržavne (paramilitarne) organizacije mobilisale ljudstvo kao „dobrovoljce”. „Celokupan proces mobilizacije od početka je bio neligitiman, jer su vojni obveznici masovno angažovani kao da će ići na vojnu vežbu, a ne u rat, koji nije ni proglašen. Stoga su čak i oni koji su mobilisani po pozivu, u nekom smislu nenamerno postali dobrovoljci za učešće u ratu, jer zvanično rata nije ni bilo” (Sekulić, 2008: 285). Čak i onima kojima u vojnim knjižicama piše da su učestvovali u ratnim dejstvima ne piše da su mobilisani za učešće u objavljenom ratu protiv definisane neprijateljske ratujuće strane/ države. Država, dakle, nije zvanično definisala svoje učešće u sukobu, to jest nije definisala karakter rata. Nije se obratila građanstvu, pa, shodno tome, i vojnim obveznicima, zvaničnim proglasom o tome zašto se ratuje i koji su ratni ciljevi. Država je na taj način sasvim svesno žrtvovala svoje građane koje je, suštinski, slala u rat, a zvanično ih je zvala da učestvuju na jednom mirnodopskom treniranju za mogući rat. No, kako se ratni požar uveliko širio, propaganda je sve češće obrazlagala učešće Srba i građana Srbije kao stvar njihovog ličnog patriotizma. Ili, kako oporo kaže Bertolt Breht (Bertolt Brecht): „Kad slušaš glavešine, ispada da oni rat vode samo iz straha božjega i samo za ono što je lepo i dobro. A kad malo bolje pogledaš, nisu oni baš glupavi, ratuju oni radi ćara. Da nije tako, ne bi u tome učestvovali i mali ljudi kao što sam ja” (Breht, 1990: 50).

Za karakterom ovog rata treba tragati i u jednom drugom, manje-više, prikrivenom smeru – u postupku privatizacije društvene svojine. Ono što se nazivalo patriotizmom i borbom za nacionalna prava bila je, najčešće, zavesa da bi se obavila vlasnička transformacija društvene svojine. Da bi se to postiglo trebalo je slomiti ideju (i ideologiju) bratstva-jedinstva, koja se temeljila,


između ostalog, i na koncepciji društvene svojine.10 Prvo je društvena svojina na arbitraran način pretopljena u državnu svojinu i tako je, u simboličkom smislu, izgubila „komunistički” karakter, a pripisan joj je nacionalni karakter. Da paradoks bude veći – ideologija bratstva u Evropi i na jugoslovenskom prostoru nije nastala kao „komunistička tvorevina”. Zasigurno se može pratiti od Francuske revolucije i Deklaracije o pravima čoveka i građanina pa do ideologije bratstva u monarhističkoj državi SHS/ Jugoslaviji. U tom je novoideološkom naletu izbrisana istina da ideja bratstva među ljudima, u osnovi, uopšte nije ekskluzivno „komunistički” konstrukt.

U jednom takvom čvoru su se sada našle naše društvene nauke koje su apologetski orijentisane11, a na osnovu kojih se želelo, sa stanovišta dominantne ideologije, vaspitanje u nacionalnom (najčešće, nacionalističkom) duhu. Pristupilo se novom pisanju udžbenika istorije, jer pisanje udžbenika je stvar zvanične istoriografije. U društvenom kontekstu u kome još traju simbolički ratovi, u kome su sećanja na poslednje ratove traumatična, time i selektivna, u kome traje ideološka suprostavljenost i isključivost... nije ni moguć konzistentan i programski konsolidovan obrazovni sistem. Zato se u našim udžbenicima nalaze nejasne i protivrečne formulacije, nejasna objašnjenja. Zato se, iz godine u godinu, menjaju interpretativni planovi. Kao u vreme koje je prethodilo ratu i kao za vreme sâmog rata, obrazovni sistem je do danas ostao na principima nacionalnog romantizma iz XIX stoleća, metnuo je na sebe znak „nacionalne budnice”. Te tako naša škola uznosi ratničke vrednosti – uzdiže junaštvo i junačku žrtvu zarad „višeg” narodnog, verskog... ideološkog razloga. Ona ne uči kulturi mira. U školi zasnovanoj na „herojskoj epici” se više pripovedaju storije o raznim vojskovođama, kraljevima i velmožama i o bunama, ustancima i ratovima, no što se uči socijalna istorija o trajanju i razvoju konkretnih zajednica. Učenici više uče i znaju o ratovima (nasilju), no što znaju o miru (stvarlaštvu).

10 Društvena svojina je imala, po mišljenju Branka Horvata, privatni karakter. „Ovdje je mjesto da se uoče dvije različite privatizacije, kapitalistička i socijalistička. Kapitalističku privatizaciju forsira MMF. Ona se u jugoslovenskim zemljama uglavnom svodi na rasprodaju narodne imovine stranom kapitalu. Socijalistička privatizacije provedena je 1950-52, kad su državna poduzeća predana na upravljanje zaposlenima tj. kad je zavedeno samoupravljanje. Socijalistička privatizacije je dovela do izrazito brzog privrednog razvoja. Kapitalistička privatizacije dovela je do zaostajanja” (Horvat, 2003). Mišljenje Branka Horvata, u aktuelnim raspravama, implicitno ili eksplicitno, neki istraživači kod nas dovode u pitanje. Međutim, „za svoju knjigu Politička ekonomija socijalizma, koja je prvo objavljena u Sjedinjenim Državama (The Political Economy of Socialism, M. E. Sharpe, Inc., Armonk, New York, 1982), Branko Horvat je nominovan za Nobelovu nagradu, ušavši u najuži izbor. Predlog je dalo Američko društvo ekonomista. Knjiga je u SAD proglašena knjigom godine” (Jovanović, 2012: 267-268).

11 „...biti usred ove traume... i u isto vreme o svemu tome misliti, pisati ili govoriti u skladu sa strogim zahtevima naučne, novinarske, i uopšte profesionalne etike... krajnje je teško. Upravo zbog toga, najveći broj profesionalaca, naučnika (posebno onih u oblasti društvenih nauka), novinara... pao je duboko ispod ovih zahteva. I to na dva naizgled suprotna načina. Jedni su prosto izabrali svoju stranu. Po pravilu, stranu komfora, monopola, privilegije, bogatstva, sujete i moći. Sva njihova manipulacija zatim se sastojala u beskonačnom ponavljanju inače očigledne neistine kako je upravo njihovo znanje tobože apsolutno objektivno, istinito, naučno. Za razliku od onog drugog, koje je, naravno, sve suprotno, navodno subjektivno, nenaučno, neistinito” (Popović, 2005: 15).


* * *

Na osnovu primera koji slede se može skicirati kultura sećanja u današnjoj Srbiji.

1. Naši ratni veterani iz ratova u kojima je rušena Jugoslavija, su nalik stanovnicima terra incognite – zemlje, koja samu sebe, u poslednjoj instanci ne priznaje, jer ima ratne veterane koji su došli iz neobjavljenog rata, rata u kome „Srbija nije učestvovala”. Drugim rečima: ako se ne priznaje učešće države u ratu, onda se ne priznaje postojanje ratnih vojnih veterana (o ovome šire u: Sekulić, 2013; Marković, 2013). Društveni položaj veterana je vidljiv i po tome što oni, već godinama, traže zvanično priznanje njihovog statusa kao ratnih veterana Vojske SRJ/ RS, pa se, stoga i bore sa državom da im plati to što je dužna da im plati po osnovu njihovog učešća u ratu (Doderović: 2013). Da stvar bude još mučnija, država je jednoj grupi veterana priznala njihovo učešće u ratu. Rezervistima iz Prokuplja, Kuršumlije, Blaca, Doljevca i Žitorađe (Toplički okrug) i rezervistima iz Lebana i Bojnika (Jablanički okrug) su isplaćene ratne dnevnice za učešće u ratu na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Međutim, početkom ove godine Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava (ECHR) u Strazburu je odbacilo prvostepenu presudu kojom je Srbija obavezana da isplati dnevnice ratnim veteranima 1999. godine, angažovanim u vreme intervencije NATO-a u Srbiji. Tužbu je podnelo 30 veterana, uglavnom iz Niša i okoline. Važno je skrenuti pažnju na sledeće. Veterani su tražili državnu naknadu samo za onaj period kada je NATO vojno intervenisao nad Srbijom i Crnom Gorom. Za period kada je država bila napadnuta od strane država-članica zapadne vojne alijanse. Međutim, za onaj period (1991–1995), kada je Srbija, kao država, vojno intervenisala na području međunarodno priznatih država, u ratu u kome zvanično nije učestvovala, i kada su vršeni ratni zločini u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, veterani ne traže isplatu ratnih dnevnica. Dakle, priznaju da su pucali u „nepostojećem” ratu, jer, ovim činom (paradoksalno) potvrđuju da rata pre 1999. godine – nije ni bilo.

2. Veliku ulogu u veličanju militarne kulture igra i najuticajniji deo Srpske pravoslavne crkve, koji zastupa izrazito desničarske (militantne) ideologije. Posebno poštovanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i kod mnogih pravoslavnih vernika uživa vladika Nikolaj Velimirović (1881–1956). Zvanična državna politika, takođe, iskazuje Nikolaju Velimiroviću izuzetno poštovanje. Pre i, naročito za vreme II svetskog rata, Nikolaj Velimirović je bio blizak desničarskim, nacionalističkim snagama. Bio je, između ostalog, blizak sa Dimitrijem Ljotićem, deleći njegova protofašistička ideološka uverenja. Nikolaj Velimirović je zastupao ideju da srpski narod pripada arijevskoj rasi i da je najstariji u Evropi. Zagovarao je uspostavljanje „teodulije”, tj. pravoslavne teokratije – jedinstvo države i crkve. Njegova rehabilitacija je počela 80-tih godina minulog stoleća. Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je „Velimirović (je) odbačen kao „kleronacionalista”, „izdajnik” i „neprijatelj socijalističke revolucije”.


Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na nezvaničnu listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. Velimirovića su se odrekle čak i neke institucije Srpske pravoslavne crkve. Jedna od njih, Savez Udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, organizacija pravoslavnih sveštenika pod pokroviteljstvom države, bila je predvodnik javne kampanje koja je imala za cilj da ocrni Velimirovića” (Byford, 2005: 37). Posmrtni ostaci Nikolaja Velimirovića preneti su u Srbiju 1991. godine. A, 2003. godine Sveti arhijerejski sabor SPC je jednoglasnom odlukom svih arhijereja je doneo odluku da se vladika Nikolaj Velimirović upiše u kalendar svetih (šire u: Ranković, 2003).12

U predavanju Nacionalizam Svetoga Save (Velimirović, 1935/ 2013), koje je 1935. godine održao na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Vojska mora biti narodna, da bi imala svoje moralno opravdanje i blagoslov crkve... Najbolje ime ovakvoj vojsci jeste narodna odbrana. No ni kao narodna odbrana vojska se ne upotrebljuje ni u jednom sporu sa susednim narodima dokle se prethodno ne iscrpe sva sredstva za mirno rešenje spora.” Pitanje je: Ko odlučuje o tome da li su iscrpljena „sva sredstva za mirno rešenje spora” i na osnovu čega se zaključuje da li su ona iscrpljena? Potom, zašto bi se „upotrebljavala” vojska u bilo kakvom sporu, makar taj spor bio i nerešiv, i ako, pritom, druga strana ne pribegava „upotrebi” vojske? O ovome Nikolaj Velimirović ne govori. Drugim rečima, ovako ili onako, pod izgovorom o „nerešivosti” spora mirnim sredstvima, „narodna odbrana” će napasti. Ali, on, u rečenom predavanju, ovome dodaje sledeće: „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi (Adolfu Hitleru – dodavanje moje), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX stoleću on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.”

Velimirović ovo govori deset godina pošto je objavljen prvi tom Hitlerove Moje borbe (Mein Kampf) i devet godina od objavljivanja drugog toma. Te 1935. godine su doneseni Nirnberški zakoni. Tim zakonima je institucionalizovan progon Jevreja, Roma i drugih tzv. nearijevaca na rasnoj osnovi, kao i politički i ideološki nepoćudnih. Zakoni su bazirani na rasnoj teoriji koja Jevreje i Rome (koji potiču od Davida, od nearijevaca)

12 „O Nikolaju Velimiroviću je u poslednjih dvadeset i pet godina napisano na desetine knjiga, članaka i eseja; branjene su o njemu doktorske i magistarske teze; izdata su njegova sabrana dela, preštampavane besede u ko zna koliko navrata i u velikim tiražima... njegovi poštovaoci tvrde da su se dešavala brojna čudotvorna isceljenje dok je bio živ a i posle smrti. U cilju popularizacije reči i misli Nikolaja Velimirovića osmišljen je i projekat „Pesme iznad Istoka i Zapada”, muzički album koji se na kompakt-disku pojavio u aprilu 2001. godine, kao zajedničko izdanje PGP RTS i Radio-Svetigore. Projekat je okupio veliki broj poznatih pop i rok muzičara koji su komponovali i izvodili Velimirovićeve pesme i imao je značajnu medijsku podršku i pre objavljivana CD-a, kroz koju je on predstavljan kao „simbioza rokenrola i pravoslavlja”, tzv. „pravoslavni rokenrol” (Radić, 2010: 120).


smatra najnižom rasom koju treba izolovati i, na kraju, eliminisati. Eliminisati jer su „odgovorni” za najveća zla koja môre čovečanstvo – od ubistva Hrista pa do današnjih dana. Pre toga, 1933. godine, nakon inscenirane paljevine Rajhstaga (Više u: Shirer, 1960), izglasan je dekret pod nazivom Za zaštitu naroda i države. Za paljevinu Rajhstaga su, bez službene istrage i dokaza, bili optuženi komunisti. Dekretom su suspendovani neki delovi Vajmarskog ustava, kojima su garantovane lične i građanske slobode. Dekretom je propisana konfiskacija imovine, kao i hapšenje i zatvaranje ljudi bez suđenja. Iste godine, 13. jula 1934, u Rajhstagu Hitler je izjavio da je „u ovom trenutku on odgovoran za sudbinu Njemačkog naroda i zbog toga (je – dodavanje moje) postao i njegov vrhovni sudac”, pa da svi moraju znati da će svakome „u slučaju da se usudi i digne ruku protiv države, jedini rezultat biti neminovna smrt” (Bulok, 1954: 270). Da li ništa od svega ovoga, dok je izgovarao hvalospev Hitleru, Nikolaj Velimirović nije znao? Godine 1935. Adolf Hitler je odlikovao Nikolaja Velimirovića civilnim ordenom za njegov doprinos obnovi nemačkog vojnog groblja iz Prvog svetskog rata u Bitolju 1926. godine. „Pošto mu je nemački ambasador u Beogradu uručio odlikovanje (na velikoj svečanosti kojoj je prisustvovao i patrijarh Varnava), Velimirović je nedugo zatim javno izjavio da je nacistička Nemačka na putu da ostvari njegov sopstveni nacionalistički ideal. U govoru naslovljenom Nacionalizam svetog Save, Velimirović hvali Hitlera i čak ga po značaju poredi s osnivačem Srpske crkve, svetim Savom” (Byford, 2005: 32). U našem obrazovnom sistemu vladika Nikolaj Velimirović zauzima vidno mesto među značajnim nacionalnim delatnicima – zauzima visoko mesto i u zvaničnoj komemorativnoj kulturi.

3. Naravno, ritualno komemorativno veličanje vojničkih pobeda (dakle, veličanje uniforme kao uznošenje militarizma) nije ekskluzivna osobenost srpske tradicionalne kulture. Kod većine nacija postoji ova vrsta demonstracije pripadnosti i demonstracije odvažnosti jednog naciona. Otuda parade, počasni strojevi, gardijski kordoni, fanfare i trube, zastave, grbovi, himne... sredstva mobilizacije, ujednačavanja, homogenizacije... Otuda, davanje primata pitomcima13 vojnih akademija u odnosu na studente drugih akademskih ustanova. Kada jedna klasa vojnih pitomaca diplomira onda to, ritualno, slavi država. Ritualom se uspostavlja mistična veza između predaka-vojnika i tek stasalih vojnika. Kada diplomiraju „obični” studenti, to slave porodica i prijatelji. Prvo slavlje je kičasto, etablirano i javno, drugo je potisnuto u sferu privatnosti. Sa promenljivim uspehom u raznim zemljama se uspeva u tome da militarni duh ne postane i dominantni duh. Jer, militarni duh teži ne samo militarizaciji društva

13 Da bi se, sa jedne strane, načinio simbolički otklon od perioda socijalizma, kada je u zvaničnoj upotrebi bio termin „vojni pitomac”, a sa druge, iz političko-pomodnih razloga, danas je u zvaničnoj upotrebi termin „kadet”, koji je u upotrebi, mahom, u zapadnim armijama. Na taj način je izbegnuta i „neugodna” asocijacija na ruski (ranije, sovjetski) izraz „питомец”.


već, prevashodno, uspostavi ideje militarizacije kao vladajuće ideje. Zato se agresija naziva odbranom. Kada neka vojska krene u napad na prostor izvan granica sopstvene države, taj se napad naziva odbranom. Vojna (militarna) ministarstva nazivaju se ministarstvima odbrane, agresija na drugu zemlju se naziva „odbranom nacionalnih interesa”, a rat će svaka od zaraćenih strana nazvati „pravednim”. „S pravednim ratom postoji teškoća jer se taj pojam često zloupotrebljava, tako da svaki cinik... može da primeti da se on može nalepiti na svaku, ma koliko grubu, agresiju. Oslobodilački ratovi su značajni ako su pobednički. U suprotnom su delo bandita ili terorista i postaju amblemi nacionalne bolesti.” (Mastnak, 2011: 18). Iznova čujemo Velimirovića: „Najbolje ime ovakvoj vojsci jeste narodna odbrana.”

4. I, događa se, posle svega, jedna skoro karikaturalna situacija. Vodeći političari (sa područja srušene Jugoslavije) se, jedni drugima i „njihovim narodima” izvinjavaju za počinjene zločine „u naše ime”. I svi ovi političari prave parodiju povodom ratne tragedije. Nategnuto se konstruišu neopravdane paralele sa činom Vili Branta (Willy Brandt)14. Vili Brant se 7. decembra 1970. godine, mimo protokola, spustio na kolena u znak sećanja na ustanak Jevreja 1943. godine u Varšavi i u znak kajanja za zločine, koje je njegova država počinila nad njima i nad drugim antifašistima. Vili Brant je imao moralno pravo da to učini – u vreme Drugog svetskog rata je bio antifašist i aktivno se borio protiv nacističke države. Naši „izvinjivači”15, međutim, nisu bili aktivni, otvoreni borci protiv zločinstava „sopstvene” države dok su se ta zločinstva činila. Gradili su tada, u prestoničkom komforu i sigurnosti, u mondenskim i snobovskim salonima, sopstvene političke karijere. Oni su oportunisti, a ne humanistički delatnici – oni nemaju legitmitet za komemorativni čin izvinjenja. Oni se izvinjavaju po protokolu.

5. Nasuprot ovome što je rečeno, ima i pokušaja da se progovori o balkanskim nesporazumima tako što se pokreće međusobni dijalog sa ljudima sa raznih balkanskih strana. Ovo je naročito važno jer su, kako kaže Vjekoslav Perica, srušeni jugoslovenski „ujediniteljski i pomiriteljski mitovi”. Otuda, „ne treba posebno isticati da će se to srpsko-hrvatsko „vječno” neprijateljstvo sada usađeno u nacionalne identitete i nacionalne crkve, negativno odraziti i na susjedne narode poput Bošnjaka, Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini, Makedonaca, Albanaca i drugih”(Perica, 2003: 222).

Jedan od pokušaja prevladavanja ideološki proizvedenog „večnog neprijateljstva” među narodima Balkana je projekat pisanja Istorijskih čitanki. Dubravka Stojanović je bila urednica srpskog izdanja serije Istorijskih čitanki (Stojanović, 2005) koje su pisali autori-saradnici iz zemalja Jugoistočne Evrope. O

14 Kancelar Savezne Republike Nemačke od 1969. do 1974. godine.15 U ime „svojih naroda”, zbog učinjenih zločina u ratovima na tlu Jugoslavije, „izvinjavali” su

se Svetozar Marović, Stjepan Mesić, Boris Tadić, Ivo Josipović...


značajnim istorijskim događajima se pisalo sa stanovišta različitih pretpostavki, pa i sa stanovišta različitih nacionalnih ideologija. Tek kada se pročita ovakvo štivo vidi se da se javnost nalazi u onoj situaciji koja je ocrtana u filmu Rašomon Akira Kurosave (Akira Kurosawa) i Kazua Mijagave (Kazuo Miyagawa). Ovo ostvarenje Dubravke Stojanović i njenih koleginica i kolega je vrlo važno za učenje kroz razumevanje različitosti. Na žalost, i o ovom projektu se manje-više zvanično ćuti. Te čitanke se nalaze na internetu, a ima ih i u štampanom obliku. Istine radi, nastavnici su slobodni da se, po svom nahođenju, koriste njima.

* * *

Šta se, dakle, može činiti u smislu uspostavljanja komemorativne kulture? Sa jedne strane, ratovi će trajati dokle god ima onih koji se rata sećaju. Sa druge, pak, strane, bez obzira na sećanje na rat, među najiskrenije zastupnike mira spada većina ratnih veterana. No, učinjen je veliki broj ratnih zločina, a veliki broj nikada neće biti otkriven, niti će javnost saznati ko su počinioci. Pre pokušaja uvrđivanja ikakve komemorabilnosti, koja bi bila konsenzualno prihvaćena na jugoslovenskom području, nužno je da se u svim zemljama, nastalim raspadom Jugoslavije, pokrene i okonča (u onoj meri u kojoj je moguć) proces dešovinizacije. Srbiji, takođe, sledi mučan unutrašnji proces razumevanja i ocene sopstvenog učešća u jugoslovenskim ratovima s kraja XX stoleća. I kada bude pokrenut, taj proces će biti težak, a njegov ishod nejasan, jer se „gotovo svi učesnici rata, i mnogi koji o ratu misle i govore, zapravo (se) bore da njihovo viđenje rata bude afirmisano kao jedino i neprikosnoveno. Da taj njihov sud i iskustvo budu prihvaćeni i od „naše” i od „njihove” strane. Tako je logična posledica toga da o ratu razgovaraju ljudi koji se ne čuju (kurziv – moj)”, jer je u ratu važilo jedinstveno pravilo: „Čoveka ne smeš ubiti, ali „ustašu, četnika, komunjaru, baliju, zveri...” smeš”. (Beara i Miljanović, 2006: 147).

Kao dobar početak, u pokušaju da se prevlada ratna trauma, kao i da komemorabilnost bude građena na istini o žrtvama, mogu se smatrati nastojanja koja čine Mirsad Tokača (Tokača et al, 2012) i Nataša Kandić (Kandić, 2011).

Literatura

Agamben, Giorgio. 1999. Remnants of Auschwitz. The Witness and the Archive. New York: Zone Books.

Bakić, Jovo. 2006. Teorijsko-istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji. Sociologija, Vol. XLVIII, N°3: 231–264.

Bakić, Jovo. 2011. Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači. Beograd: Službeni glasnik.Bart, Rolan. 1975. Zadovoljstvo u tekstu. Niš: Gradina.Beara V. i Miljanović P. 2006. Gde si to bio, sine moj?. Novi Sad: Društvo za zaštitu

mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991–1999. god.Breht, Bertolt. 1990. Majka hrabrost. Beograd: Prosveta.


Bulok, Alen. 1954. Hitler: slika tiranije. Beograd: Zadruga Nip.Byford, Jovan. 2005. Potiskivanje i poricanje antisemitizma: Sećanje na vladiku

Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Čolović, Ivan. 1990. Folklor i politika. Etnološka tribina, br. 13: 61–69.Doderović, Milorad. 2013. Borci plaču posle rata. Niš: Udruženje boraca rata 1999.Đorđević, Mirko (prir.). Srpska konzervativna misao. Beograd: Helsinški odbor

za ljudska prava u Srbiji.Doroghy, Zvonimir. 1986. Blago latinskoga jezika. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.Halbwachs, Maurice. 1992. On Collective Memory. Chicago: The University of

Chicago Press.Heywood, Andrew. 2003. Political Ideologies. New York: Palgrave McMillan.Hobsbaum, Erik. 2002. Doba ekstrema. Istorija kratkog dvadesetog veka 1914–

1991. Beograd: Dereta.Horvat, Branko. 1989a. ABC jugoslavenskog socijalizma. Zagreb: Globus.Horvat, Branko. 1989b. Jugoslavensko društvo u krizi. Naprijed: Zagreb.Horvat, Branko. 2003. Socijalistička privatizacija bolja od kapitalističke. Povodom

knjige: Džozef Stiglic: Protivrečnosti globalizacije. Dostupno na: www.mail-archive.com/[email protected]/msg06233.html. Posećen 19. 4. 2010.

Ilic, Vladimir. 1999. A Sociology Study of the Political Subsystem in Yugoslavia. Praha: Research Support Scheme, Electronic Publishing Program. Dostupno na: http://rss.archives.ceu.hu/archive/00001013/01/14.pdf. Preuzeto 19. 7. 2011.

Ivkov, Marinko Arsić (prir.). 1988. Antologija srpske udvoričke poezije: od Dositeja do naših dana. Beograd: Panpublik.

Jovanović, Đokica. 2012. Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje. Beograd: institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Čigoja. Niš: SVEN.

Jović, Dejan. 2001. Razlozi za raspad socijalističke Jugoslavije: kritička analiza postojećih interpretacija, Reč, br. 62/8: 91–157.

Kandić, Nataša. 2011. Kosovska knjiga pamćenja: 1998–2000.: da ljudi pamte ljude. Beograd i Priština: Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosovo.

Klajn, IVan i Šipka, Milan. 2006. Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej.

Kleiner, Art. 2014. Philip Bobbitt: The Thought Leader Interview, New York: Strategy+Bussiness, br. 34. Dostupno na: http://www.strategy-business.com/article/04109?pg=all. Preuzeto 7. 4. 2014.

Korošić, Marijan. 1989. Jugoslavenska kriza. Zagreb: Naprijed i Ekonomski institut.

Kuljić, Todor. 2002. Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Kuljić, Todor. 2005. Anti-antifašizam. Godišnjak za društvenu istoriju, br. 1–3: 171–184.


Kuljić, Todor. 2005. Kritička kultura sećanja. Tri načela, u: Srećko Mihailović (ur.). Pet godina tranzicije u Srbiji. Beograd: Socijaldemokratski klub, Fondacija Friedrich Ebert.

Kuljić, Todor. 2006. Kultura sećanja. Beograd: Čigoja.Kuljić, Todor. 2012. Tito: sociološkoistorijska studija. Zrenjanin: Kulturni centar

Zrenjanina.Law + Legal Information = Justice. Dostupno na: http://www.duhaime.org.

Preuzeto 1. 12. 2010Lazić, Mladen. 1994. Društveni činioci raspada Jugoslavije, Sociološki pregled, 2,

Beogra: 155–166.Lazić, Mladen. 2005. Autoritarnost i nacionalizam kao mobilizacijske

pretpostavke sukoba na području SFRJ, Dijalog povjesničara/istoričara, sv. 9, Zagreb: 37–55.

Ленин, В. И. 1969. Государство и революция, u: В. И. Ленин, Полное собрание сочинений, т. 33. Москва: Издательство политической литературы.

Marković, Luka. 1978. Klasna borba i koncepcije razvoja. Zagreb: Naprijed.Marković, Olivera. 2013. Društveni položaj ratnih veterana u Srbiji – studija

slučaja. Doktorska disertacija odbranjena 2013. godine na FIlozofskom fakultetu u Beogradu.

Marx, Karl, Engels, Friedrich. 1974. Nemačka ideologija, u: K. Marx – F. Engels. Dela, tom 6, Beograd: Prosveta.

Mastnak, Tomaž. 2011. Vojna in natovski novorek. Delo, god. 61, br. 151.Milosavljević, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih

intelektualaca XX veka o „nama” i „drugima”. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Milosavljević, Olivera. 2012. Uzurpirana pobeda, u: Bešlin Milivoj i Atanacković, Petar (prir.). Antifašizam pred izazovima savremenosti. Novi Sad: Alternativna kulturna organizacija – AKO.

Milosavljević, Olivera. 2014. Fašizam i istorijski revizionizam, u: Petrović, Milo (prir.). Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije. Beograd: Udruženje Španski borci 1936–1939 u saradnji sa Fakultetom političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Oppenheimer, Franz. 1926. The State. New York: Vanguard Press.Perica, Vjekoslav. 2003. Uloga crkava u konstrukciji državotvornih mitova

Hrvatske i Srbije, u: Historijski mitovi na Balkanu, zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju.

Petition fails to remove WWII Russian tanks. 16 Apr 2014. Dostupno na: http://www.thelocal.de/20140416/petition-seeks-to-banish-russian-tanks-from-tiergarten. Preuzeto 3. 11. 2014.

Popov. Nebojša (prir.). 1996. Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd: Republika.

Popović, Milan. 2005. Dinamika ništavila: Sociologija neslobode. Zagreb: Durieux; Cetinje: Otvoreni kulturni forum.


Proudhon, P.-J. 1969. General Idea of the Revolution in the Nineteenth Century. New York: Haskell House Publishers.

Radić, Radmila. 2010. Pripadanje bez verovanja i poznavanja, u: Dimitrijević, Vojin (prir.). Novosti iz prošlosti. Znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije. Beograd: Beogradski centar za ljudska prava.

Ranković, Ljubomir. 21. 6. 2003. Zvone zvona Vladici, u: Večernje novosti.Savić, Obrad. 2006. Sećanje na ratne zločine: da li žrtve mogu da govore?, u:

Savić, Obrad & Miljanić Ana (eds.). Zajednica sećanja. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi. Beograd: Beogradski krug i CZKD.

Schaff, Adam. 1989. Perspektive savremenog socijalizma. Beograd: Izdavački centar Komunist.

Sekulić, Nada. 2008. „Levi” zaokreti nalevo i nadesno – sudbina „narodnog vojnika” i transformacija vojske pri raspadu Jugoslavije, u: Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ur.). Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.

Sekulić, Nada. 2013. Skriveni rat, Beograd: Udruženje ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Šentija, Josip (gl. ur.). 1977–1988. Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda.Zagreb: Opća enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža. Dostupno na: www.4shared.com/get/107097789/22b4f43c/Enciklopedija-Opsta.html. Posećen 1. 11. 2009.

Shirer, William L. 1960. The Rise and Fall of the Third Reich, poglavlje: The Last Days of the Republic: 1931–33. New York: Simon & Schuster.

Stojanović, Dubravka (ur. srpskog izdanja), u: Kuluri, Kristina. 2005. Osmansko carstvo; Nacije i države u jugoistočnoj Evropi; Balkanski ratovi i Drugi svetski rat. Beograd: Prosvetni pregled, Center for Democracy and Reconciliation in Southeast Europe.

Tepavac Mirko. 2000. Tito: 1945–1980, u: Udovički, Jasminka & Ridgeway, James (editors). Burn This House. The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham & London: Duke University Press.

Theweleit, Klaus. 1983. Muške fantazije. Masa i suprotni oblici. III. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

Tokača, Mirsad et al. 2012. Bosanska knjiga mrtvih: ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995. Sarajevo: Istraživačko dokumentacioni centar.

Valerštajn, Imanuel. 2005. Posle liberalizma. Beograd: Službeni glasnik.Velimirović, Nikolaj. 1935. Nacionalizam Svetoga Save. Predavanje na

Kolarčevom narodnom univerzitetu, održano 1935. Dostupno na: http://www.pravoslavljedanas.info/NacSvSave.htm. Preuzeto 29. 9. 2013.

Vukomanović, Milan. 2004. Uloga religije u jugoslovenskim sukobima, u: Hadžić, Miroslav (ur.), Nasilno rasturanje Jugoslavije: uzroci, dinamika, posledice. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose.

Woodward, Susan L. 2000. International Aspects of theWars in Former Yugoslavia: 1990–1996, u: Udovički, Jasminka & Ridgeway, James (editors).


Burn This House. The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham & London: Duke University Press.

Young, James E. 1999. Memory and Counter-Memory. Harvard Design Magazine, No. 9. Fall 1999. Dostupno na: http://www.harvarddesignmagazine.org/issues/9/memory-and-counter-memory. Preuzeto 16. 3. 2014.

Žepić, Milan. Gortan, Veljko (priredio). 1989. Latinsko – hrvatski ili srpski rječnik. Zagreb: Školska knjiga.

JOŠ JEDNOM O NEKIM PITANJIMA - · PDF fileuspomena; opomenuti, predočiti nekome...

Documents

Transcript of JOŠ JEDNOM O NEKIM PITANJIMA - · PDF fileuspomena; opomenuti, predočiti nekome...