Ketrin O'Flin

ŠTA JE NESTALO

P r e v o d : I v a n a Ć i r k o v i ć

Naziv originala: Catherine O’Flynn What was lost Copyright © Catherine O’Flynn 2007 Direktor i urednik Aleksandar Jasić Lektura Aleksandra Vićentijević Dizajn korica Ivana Nedić Prelom Signature Štampa PUBLISH BEOBOOK d.o.o. Bulevar JNA 3, 11222 Beograd Telefon : 063 273 520 e-mail: office@beobook.com www.beobook.com

Napisano za Pitera, i posvećeno sećanju na

Donala iz Hilstrita i Elen iz Ojlgejta

1984.

AGENCIJA „FALKON”

1

ločin se odigravao. Neotkriven, neprimećen. Nadala se da će stići na vreme. Vozač autobusa vozio je ustaljenih 15 milja na sat,

kočeći pred svakim zelenim svetlom dok se ne bi pretvorilo u crveno. Zažmurila je i nastavila putovanje u glavi koliko god je mogla sporije. Otvorila je oči, ali je autobus i dalje daleko zaostajao za njenom najgorom prognozom. Pešaci su ih prestizali, a vozač je zviždao.

Pogledala je u ostale putnike i pokušala da utvrdi njihove planira-ne aktivnosti za taj dan. Većina su bili penzioneri; izbrojala je četiri primerka iste velike torbe na plave kocke. Pribeležila je pojavu u svoju svesku; znala je da ne treba da veruje u slučajnosti.

Pročitala je reklame u autobusu. Većina su bile reklame reklama: „Ако čitate ovo, onda bi to mogli da rade i vaši kupci.” Pitala se da li je iko od putnika ikad iznajmljivao reklamni prostor u autobusu a i šta bi reklamirao kad bi to učinio.

Dođite i uživajte u mojoj velikoj torbi na plave kocke - napunjena je hranom za mačke.

Pričaću sa bilo kim o bilo čemu. Takođe jedem biskvite. Gospodin i gospođa Roberts, zvanično priznati tvorci najjačeg čaja na

svetu. Mi cedimo kesicu. Mirišem čudno, ali ne i neprijatno.

Kejt је pomislila da bi volela da objavi reklamu za agenciju. Sliku bi činile siluete nje i Mikija smeštene unutar optičkog stakla lupe. Ispod bi pisalo:

Z

6 AGENCIJA „FALKON”

Tragovi pronađeni. Osumnjičeni praćeni. Zločini otkriveni.

POSETITE NAŠU KANCELARIJU OPREMLJENU NAJNOVIJOM OPREMOM ZA PRISMOTRU.

Pribeležila je u svesku broj telefona sa reklame, odlučna da ga okrene u trenutku kada kancelarija počne zvanično da radi.

Autobus je konačno stigao do uređenih travnjaka i bednih, leprša-vih zastava osvetljenih industrijskih naselja koja su okruživala novo-otvoreni šoping centar Grin Ouks. Obratila je posebnu pažnju na blok 15 u naselju Lengsdejl, gde je jednom prisustvovala onom što je izgledalo kao rasprava između dva muškarca. Jedan muškarac imao je velike brkove, drugi je nosio naočari za sunce i bio bez jakne, uprkos hladnom danu - pomislila je da su obojica izgledali kao kriminalci. Posle izvesnog premišljanja i potonjih viđenja velikih belih kombija izvan bloka, došla je do zaključka da su dvojica muškaraca švercovali dijamante. Danas je u bloku sve bilo mirno.

Otvorila je svoju svesku na stranu sa naslovom „Blok 15 prismotra” ispisanim pri vrhu. Pored datuma od tog dana bila je napisala onim pomalo truckavim autobuskim rukopisom koji je dominirao na stranici: „Bez viđenja. Preuzimanje još jedne pošiljke iz Holandije?”

Petnaest minuta kasnije Kejt se kretala kroz klimatizovani vazduh pijace Grin Ouks. Ali, to nije bila prava pijaca. Bio je to podzemni deo šoping centra lociran pored autobuskih terminala i rezervisan za neprestižne, jeftine radnje: prodavnice pomodne robe, jeftine apoteke, prodavce lažnih parfema, smrdljive mesare, trgovce zapaljive odeće. Njihovi mirisi mešali su se sa mirisom sagorele prašine iz grejača smeštenih iznad vrata, izazivajući joj mučninu. Ovo je bilo najdalje dokle su se Kejtini saputnici usuđivali da uđu u centar. Bilo je to najpribližnije staroj ulici Haj, koja je postajala sve manje popularna od otvaranja šoping centra. A sad, kad god bi autobus prošao ulicom Haj, niko nije voleo da gleda u prekorne, zatarabljene ulaze prepune lišća i ambalaže od brze hrane.

7 Shvatila je da je sreda i da je od svog stalnog prodavca novina

zaboravila da kupi nedeljnik Bino. Nije imala drugog izbora nego da ode do sumornog kioska u centru da bi obezbedila svoj primerak. Posle toga, zastala je i ponovo osmotrila časopise True Detective na polici. Žena na prednjoj korici nije izgledala kao detektiv. Imala je na sebi mokasine i kišni mantil… i ništa više. Izgledala je kao neko iz skeča Dva Ronija1. Kejt se to nije sviđalo.

Popela se pokretnim stepenicama u prizemlje, u kojem su se nalazile prave radnje, fontane i plastične palme. U toku su bili školski praznici, ali je bilo previše rano za gužvu. Nikom od njenih drugova iz razreda nije bilo dopušteno da dođe u centar bez svojih roditelja. Ponekad bi naletela na porodičnu grupu koja je uključivala i jednog od njih, te bi usledilo nespretno pozdravljanje. Osetila je da odrasli nisu sa naklonošću gledali na njene solo izlete u svet, tako da je, kad god bi joj neka prodavačica, radnik iz obezbeđenja ili roditelj postavili pitanje, uvek odgovarala da se neodređeni odrasli srodnik nalazi u obližnjoj radnji. Međutim, uglavnom je niko nije ispitivao; zapravo, izgledalo je kao da je niko ne vidi. Ponekad je Kejt pomišljala da je nevidljiva.

Bilo je pola deset. Izvukla je svoj mukotrpno otkucani raspored iz zadnjeg džepa: 09:30 - 10:45 Tendi: ispitati voki-tokije i mikrofone 10:45 - 12:00 opšta prismotra centra 12:00 - 12:45 ručak kod Vanezija 12:45 - 13:30 Midlend Edjukešonal: pogledati jastučiće za mastilo za

uzimanje otisaka u bankama 13:30 - 15:30 osmatranje banaka 15:30 povratak kući autobusom

Požurila je do Tendija. Iznervirana, stigla je u Vanezijev restoran dobrih dvadeset minuta

1 Two Ronnies - Britanska humoristička serija koju je emitovao BBC 1 od 1971. do 1987.

godine.

8 posle podneva. Tako se nije ponašao pravi profesionalac; bio je to čist nemar. Sačekala je pored vrata da je smeste za sto, iako je mogla da vidi da je njen sto slobodan. Kao i uvek, ista gospođa odvela ju je do istog stola; Kejt se uvukla u narandžasti plastični separe iz kojeg je mogla da posmatra glavnu dvoranu centra.

,,Da li danas želiš da pogledaš jelovnik?”, upitala je konobarica. ,Ne, hvala. Mogu li da dobijem dečji specijal, molim vas, sa

milkšejkom od banana? I ako možete da ne stavite krastavac na bifburger, molim vas?”

„Nije to krastavac, već kiseli krastavčić, dušo.” Kejt je zabeležila u svoju svesku: „Krastavci i kiseli krastavčići -

nisu jedna te ista stvar: Ispitati u čemu je razlika.” Ne bi volela da je tako glupa greška oda za vreme neke misije u Sjedinjenim Državama.

Kejt se zagledala u veliku plastičnu flašu za kečap u obliku paradajza, koja se nalazila na njenom stolu. Bila je to jedna od njenih omiljenih stvari - savršeno je imala smisla.

Prošlog tromesečja u školi, Pol Roberts je naglas čitao svoj sastav „Najbolji rođendan”, koji je kulminirao odlaskom na večeru kod Vanezija, na koju su ga izveli i oditelji i baba i deda. Pričao je o tome kako je jeo špagete sa ćufticama, nešto što je, iz nekog razloga, bilo smešno i njemu i ostatku razreda. Uzbuđeno je čitao kako je pio milkšejke i naručivao „nikerboker glori”2. Rekao je da je bilo sjajno.

Kejt nije mogla da razume zašto subotom nije jednostavno izvodio samog sebe na ručak, kad mu se lo toliko sviđalo. Čak bi ona mogla da ga odvede prvi put i pokaže mu najbolje mesto za sedenje. Mogla bi da mu pokaže i malu tablu na zidu koja je mogla da se pomeri u stranu i otkrije sve one prljave tanjire koji su prolazili na pokretnoj traci. Mogla bi da mu kaže kako se nadala da će jednog dana moći da na traku postavi neku vrstu kamere sa automatskim okidačem koja bi putovala po celom restoranu i, neprimećena, snimala sve pre nego što bi se vratila do Kejt. Mogla bi da ga upozori na perača sudova za 2 „Knickerbocker Glory” - veoma složen desert koji se služi u velikoj čaši i sadrži sladoled, želatinastu smesu, voće i krem. Slojevi različitih ukusa naizmenično se ređaju u čašu, a zatim se sve preliva raznim vrstama sirupa, lešnicima, orasima i šlagom, često sa trešnjom na vrhu.

9 kojeg je mislila da možda ima ubilačke sklonosti; možda bi joj Pol pomogao da mu naprave zasedu (ako bi Miki to odobrio). Ali, ništa nije rekla. Samo se pitala.

Pogledala je oko sebe da bi se uverila da je niko ne posmatra, a onda je zavukla ruku u svoju torbu i izvadila Mikija. Postavila ga je pored sebe, kraj prozora, da ga konobarica ne bi primetila, i odakle je lepo mogao da posmatra prolaznike. Obučavala je Mikija da joj bude partner u agenciji. Miki se uglavnom bavio prismotrom. Bio je dovolj-no mali da bude neupadljiv, uprkos svojoj prilično čudnoj garderobi. Kejt se dopadala Mikijeva odeća, iako je to značilo da se nije stapao s okolinom onoliko koliko je to bilo poželjno. Nosio je prugasto gang-stersko odelo sa gamašnama. Gamašne su donekle kvarile efekat Sema Spejda3, ali ih je Kejt svejedno volela; zapravo, želela je da i sama ima par.

Miki je bio proizvod kompleta za ručni rad po imenu „Sašij svog gangstera Čarlija Čimpa”, koji je Kejt dobila od neke tetke. Čarli se izležavao zajedno sa ostalim Kejtinim plišanim igračkama tokom većeg dela njenog detinjstva, ali kad je prošle godine osnovala detektivsku agenciju, pomislila je da on kao stvoren za to. Ali, Čarli Čimp nije bilo dobro ime. Umesto toga, postao je Miki Majmun. Kejt ga je svakog jutra upućivala u plan rada, a on je uvek putovao s njom u njenoj platnenoj vojničkoj torbi.

Konobarica joj je donela narudžbinu. Kejt je jela burger i pažljivo čitala prvo izdanje nedeljnika Bino u novoj godini, dok je Miki netremice posmatrao neke sumnjive tinejdžere na ulici ispod njih.

3 Sem Spejd je fiktivni glavn i lik romana Malteški soko (1930) i raznih filmskih verzija istoimene knjige (npr. 1941. sa Hamfrijem Bogartom u ulozi Sema).

2

ejt je živela jednu autobusku stanicu dalje od Grin Ouksa. Njen dom nalazio se u jedinom preostalom bloku viktorijanskih kuća

u kruženju - trospratna izbočina od crvene cigle koja je izgledala neprikladno u mnoštvu sivo-belih kocki koje je izgradila opština. Kejtina kuća bila je stešnjena između prodavnice novina s jedne strane i mesare i piljarnice s druge. Njena kuća očigledno je i sama nekad bila radnja, ali je sad mrežasta zavesa visila u prednjem izlogu i ono što je bilo radnja, sad je bila dnevna soba u kojoj je Kejtina baka provodila svoja duga poslepodneva zabavljena gledanjem kvizova.

Kuća je bila jedina u bloku koja nije imala poslovnu svrhu (osim Kejtine navodne agencije) i jedina koja je korišćena kao dom. Niko od njenih komšija trgovaca nije živeo iznad svoje radnje; oko šest sati svake večeri oni bi zatvarali svoje radnje i odlazili svojim poluprikoli-cama u predgrađa, a Kejtina soba ostala bi okružena tišinom i prazninom.

Kejt je dobro poznavala i volela trgovce. Piljarnicu su vodili Erik i njegova žena, Mejvis. Nisu imali dece, ali su uvek bili ljubazni prema Kejt i svake godine kupovali su joj iznenađujuće dobro osmišljen božićni poklon. Prošle godine bio je to spirograf, koji je Kejt iskoristila da bi napravila logotip profesionalnog izgleda na svojim vizitkartama. Otkad je postala prezauzeta agencijom i stalnim prismotrama, Kejt nije mogla često da posećuje par, ali bi svejedno jednom nedeljno svratila na šolju čaja i, klateći nogama na stolici iza pulta, slušala Radio 2 i posmatrala kupce kako kupuju ogromne količine krompira.

Pored Erika i Mejvis nalazio se gospodin Votkin, mesar. Gospodin

K

11 Votkin bio je stariji čovek; Kejt je procenila da verovatno ima sedam-deset osam godina. Bio je to fin čovek sa finom ženom, ali je mali broj ljudi još uvek kupovao meso kod njega. Kejt je mislila da to možda ima veze sa načinom na koji je gospodin Votkin znao da stoji u izlogu i da velikom špahtlom pljeska muve o meso. Možda je to bila i neka vrsta želje za večitim samoodržavanjem; što je manje kupaca imao, gospodin Votkin je imao manje zaliha mesa, a što je imao manje mesa, sve je manje izgledao kao mesar i sve više kao poludeli starac koji je skupljao i izlagao komade mesa u svom izlogu. Prethodne nedelje Kejt je prolazila pored izloga i videla da se u njemu nalazio samo jedan zec (Kejt je bila sigurna da je jedina osoba na svetu koja je još uvek jela zečetinu bio upravo gospodin Votkin), nekoliko bubrega, jedno pile, jedna svinjska polutka i niz kobasica. Ovo samo po sebi nije bilo nimalo čudno za gospodina Votkina, ali ono što je nateralo Kejt da zastane i bolje pogleda bila je mesarova očigledno nova marketinška inicijativa. Činilo se da je bio pomalo posramljen zbog minimalističke prirode svog izloga, te je, možda da bi učinio da stvari izgledaju manje čudno (Kejt je osećala da se tu stvarno preračunao), aranžirao artikle na prilično dramatičan način. Otuda je izgledalo kao da pile vodi zeca u šetnju na uzici od kobasica, preko brežuljka od svinjetine, pod budnim okom tamnocrvenog bubrežnog sunca. Kejt je odvojila pogled od jezive scene i ugledala gospodina Votkina kako joj iznena-đeno klima glavom iz unutrašnjosti radnje, palčeva podignutih uvis, kao da je i sam bio zatečen svojim talentom.

S druge strane Kejtine kuće nalazio se gospodin Palmer, prodavac novina. Gospodin Palmer radio je sa svojim sinom, Adrijanom, koji je bio jedini kandidat za Kejtinog najboljeg prijatelja i ujedno prvi i zasad jedini klijent Agencije „Falkon”. Adrijan je imao dvadeset dve godine i bio je na univerzitetu. Gospodin Palmer želeo je da Adrijan napravi ‘pravu karijeru’ posle diplomiranja, ali Adrijan nije imao takve ambicije; bio je zadovoljan da provodi dane čitajući iza pulta i pomažući u rukovođenju malim biznisom. Porodica Palmer živela je u modernoj kući u nizu na obodu grada, ali su majka i sestra retko pose-ćivale radnju - slatka prodaja prepuštena je muškarcima u porodici. Adrijan se ophodio prema Kejt kao prema odrasloj osobi, a opet,

12 Adrijan se tako ophodio prema svima. Za razliku od svog oca, nije imao dara da izraz lica prilagodi različitim kupcima. Gospodin Pal-mer mogao je u sekundi da se prebaci sa stričevskog ‘Dakle, mladiću’, na savršeno iskreno ‚Tako šokantan naslov, zar ne, gospođo Stivens?’.

Međutim, kakvo god bilo Adrijanovo interesovanje, on je imao običaj da pretpostavlja da ga svi dele ili da će ga deliti ukoliko im on skrene pažnju. Provodio je popodneva zagnjuren u časopis NME4 ili čitajući knjige o muzičarima. Ozbiljnog izraza lica, preporučivao bi albume svojim mušterijama, naizgled nesvestan odsustva verovatnoće da gospođa Doerti odjednom pređe sa Fostera i Alena5 na MC56, ili da Debi Kejsi i njene cvrkutave drugarice ikad pronađu bilo šta od znača-ja u rečima Leonarda Koena7. Čim bi ga gospodin Palmer ostavio samog u radnji, Adrijan bi isključio radijski šou Džimija Janga i ubacio kasetu u maleni kasetofon. Mislio je da je razlog zbog koga ga niko nikad nije pitao za muziku koju je puštao bila stidljivost njegovih mušterija, tako da je uvek postavljao naškrabani znak na pult: „Trenutno na programu: Kapetan Bifhart, Lick Му Decals Off, Baby. Za dodatne informacije raspitajte se kod nekog od zaposlenih”.

Međutim, Adrijan je voleo da razgovara sa Kejt o otkrivanju zloči-na, o klasičnim detektivskim filmovima, o mušterijama koje su možda bile ubice, o mestima na kojima su možda zakopali tela svojih žrtava. Adrijan bi uvek smislio najmaštovitija mesta za odlaganje tela. Pone-kad bi Kejt išla s Adrijanom kod veleprodavaca, savetujući ga koje slatkiše da kupi; posmatrali bi razvijene magacionere i procenjivali koji je od njih imao kriminalni dosije.

Adrijan je znao za Agenciju „Falkon”, ali ne i za Mikija. Miki je bio strogo poverljiv. Gospodin Palmer postajao je sve razdraženiji zbog sitnih klinačkih krađa, i tako je Adrijan unajmio Agenciju „Falkon” da

4 National Music Express, britanski nedeljnik posvećen pop muzici koji izlazi od marta 1952. godine. 5 Foster & Allen, muzički duet iz Irske koji čine Mik Foster i Toni Alen. Uglavnom izvode tradicionalne irske pesme. 6 MC5, skraćenica za Motor City Five - hard rock bend iz SAD koji je bio aktivan do 1972. godine. 7 Leonard Cohen (1934), kanadski pevač, pisac i pesnik.

13 izvrši procenu bezbednosti u radnji. Kejt mu je rekla da je njena tarifa funta na dan plus troškovi. Rekla je da očekuje da će procena trajati pola dana i da neće biti troškova pošto je živela u kući do njihove, te je spremila fakturu na pedeset penija. Kejt je bila neopisivo ushićena zbog ove ‘odgovarajuće’ provizije. Čak je otišla i kupila pravi blok faktura sa indigo stranicama, koji je, budući da je koštao sedamdeset pet penija, ukazivao na deficit, ali ona je mislila na budućnost. Kejt je zamolila Adrijana da se ponaša isto kao što se ponašao kad je radio u radnji, a ona je uzela na sebe ulogu kradljivca. Rekla je da je to neop-hodno za utvrđivanje slabih tačaka u radnji. Kejt je napustila radnju posle dvadeset minuta i vratila se u kancelariju da bi otkucala izveštaj. Predala ga je Adrijanu nekoliko sati kasnije, uz slatkiše u vrednosti od trideset sedam penija, koje je uspela da ukrade. Izveštaj je bio u dva dela: prvi je detaljno opisivao njen boravak u radnji, a drugi davao preporuke za ‘iskorenjivanje kriminala’. Ovo je podrazumevalo dru-gačije postavljanje nekih od nepričvršćenih automata za slatkiše, pot-puni premeštaj stalka za čips i stavljanje dva ogledala na strateška mesta. Adrijanje tretirao izveštaj saistom ozbiljnošću s kojom je bio sastavljen i doslovce izvršio preporučene akcije. Gospodin Palmer je bio prezadovoljan postignutim rezultatom i krađe su, praktično, potpuno prestale. Kejt je pitala gospodina Palmera da li bi napisao pozitivne komentare o usluzi, pošto je videla da su i druge firme koristile lično iskustvo u promotivne svrhe. Zamišljala je svoju reklamu u autobusu, ovenčanu iskrenim pohvalama:

Usluga je bila brza i profesionalna, a cena veoma razumna. Naš agent je bio poverljiv, taktičan i nadasve EFIKASAN. Kriminal je drastično opao otkad smo pozvali Agenciju „Falkon”. Zato je bila pomalo razočarana kada je, umesto toga, gospodin

Palmer jednostavno rekao: „Odlično obavljeno, Kejt! Ti si prava mala zvezda!”

3

vaki put kad bi posetila Grin Ouks, Kejt bi uvek svratila u „Midlend Edjukešonal”, veliku radnju sa školskim i kancelarijskim

priborom. Današnji navodni razlog bio je provera njihove ponude jastučića za mastilo, ali je Kejt uvek nalazila izgovor da provede vreme u radnji. Sati bi proleteli.

Iako Sem Spejd u Malteškom sokolu nikad nije viđen kako kupuje kancelarijski pribor, Kejt je znala koliko je vrhunska kancelarijska oprema bila važna efikasnom istraživaču. Zapravo, kancelarijski pribor postao je neka vrsta rastućeg problema za Kejt. Na početku prošlog tromesečja prvi put je zavirila u orman sa školskim priborom u školi. Gospođa Finegan rekla je Kejt da će ona biti kontrolor pribora i uputila je u predstojeće obaveze i odgovornosti. Zbunila ju je činjeni-ca da je inače predusretljiva Kejt izgledala kao izgubljena u nekom svom svetu.

Gospođa Finegan: Izuzetno je važno da za svaku novu vežbanku koju izdaš, prethodno uzmeš potpisani isečak iz stare, popunjene vežbanke. Isečke moraš da stavljaš u ovu plastičnu kutiju, a na kraju svake nedelje broj isečaka u kutiji mora tačno da odgovara smanjenjem broja vežbanki koje zavodiš u revizorskom registru. Da li ti je to jasno, Kejt?

Kejt … Gospođa Finegan: Kejt? Kejt nije bila spremna za izobilje koje je zatekla u ormanu sa

školskim priborom. Kao prvo, to nije bio orman, već prostorija. Kao drugo, bilo je očigledno da je pribor koji su ona i drugi učenici koristili bio tek malena, veoma dosadna kap u nepreglednom moru

S

15 raspoloživog pribora. Prostorija je sadržala luksuzne artikle poput višebojnih hemijskih olovaka, metalnih rezača za olovke, celih pako-vanja flomastera pored ozbiljnih, ultramodernih artikala kao što su harmonika datoteke i velike, profesionalne heftalice. Kejt nije čula ni reč od onoga što je gospođa Finegan govorila zato što je bila u stanju potpunog fizičkog šoka.

Od tog poslepodneva orman je stalno bio u njenim mislima. Znala je da je za istraživača važno da se uživi u zločinački um, ali je sumnja-la u motive svog uma, koji je neprekidno smišljao načine kako da prevari revizorski registar. Plašila se da polako tone u korupciju.

Danas je u „Midlend Edjukešonalu” provela trideset minuta raz-gledajući pečate, pokušavajući da smisli razlog za kupovinu, ali bez uspeha. Sada je Kejt obavljala svoj uobičajeni posao ispred banaka i stambenih štednih zadruga. Osmatrala ih je više od sat vremena. Dve banke i tri štedne zadruge bile su smeštene jedna do druge na drugom spratu centra, pored dečjeg igrališta. Između njih se nalazila oaza veštačkog biljnog sveta okružena narandžastim plastičnim sedištima. Kejt je sedela, dok je Miki diskretno virio iz njene torbe.

Oduvek je smatrala da bi se svaki značajan zločin, koji bi se eventualno dogodio u centru, mogao odigrati samo na tom mestu. Bila je ubeđena u to. Ljudi iz obezbeđenja bili su previše zaokupljeni posmatranjem kradljivaca i besposličara, ali Kejt je gledala izvan okvira; jednoga dana, sve to vreme koje je ulagala u osmatranje svaka-ko će se isplatiti. Ponekad je dopuštala sebi da razmišlja o vrsti gra-đanskog priznanja koje bi dobila kada bi lično sprečila neku veliku pljačku. U „Binu” su dobra dela nagrađivana raskošnim obrokom koji se bez izuzetka sastojao od pire-krompira sa kobasicama. Kejt se više nadala nekom odlikovanju ili znački, i možda stalnom zaposlenju, pri čemu bi radila rame uz rame sa odraslim detektivima.

Radio Grin Ouks kreštao je u daljini dok je posmatrala prazna lica ljudi koji su ulazili u banke i izlazili iz njih. Posmatrala je kako ljudi uzimaju na stotine funti iz bankomata, kao ošamućeni. Jedan mladi par, svako sa po pet ili šest firmiranih kesa iz okolnih radnji, prišao je bankomatu, svako je uzeo po sto funti, a zatim su se opet uputili prema radnjama. Njihov beživotan izgled bio je deo sveopšteg

16 nestvarnog osećaja koji je vladao u centru. Izgledalo je kao da niko nema cilj; ušli bi u Kejtino vidno polje i blokirali joj pogled, kao da hodaju po nekom automatizmu. Ponekad ju je to plašilo. Pomislila bi da je ona možda jedina živa stvar u Grin Ouksu. U drugim prilikama, pomišljala bi da je duh koji opseda prolaze i pokretne stepenice.

Znala je da će jednog dana pored banaka ugledati nekog sa drugačijim izrazom lica. Zabrinutost ili prepredenost, mržnja ili žudnja, i ona će znati da je to osumnjičeni. Proučavala je lica, tragajući za bilo kakvim znakom zastranjivanja. Pogled joj se zaustavio na igralištu, gde neka deca njenih godina nisu izgledala impresionirana ponudom. Bila su prestara za penjalice, tobogane i bazen sa lopticama, ali za razliku od Kejt, deca kao da nisu uviđala da je ceo centar bio jedno veliko igralište. Osetila je tup bol usamljenosti u stomaku, ali ga njen mozak nije registrovao. To nije bilo ništa novo.

Kejtina omiljena knjiga, Kako biti detektiv (deo serijala „Mladi istraživač”), bila je sasvim izričita u pogledu bolnih stopala i dosade koji su neophodni za otkrivanje zločina. Čovek je morao da uloži dovoljno sati u toku dana, svakog dana:

Čak i noću, dobar detektiv spreman je za akciju. Morate da budete spremni da istražujete zločine i uđete u trag osumnjičenima. Lopuže su lukave i vole okrilje mraka.

Informacija je bila strogo poverljiva, ali Kejt je provela jednu noć u Grin Ouksu. Kod kuće je otkucala pismo o izmišljenoj ekskurziji i uputila se u centar sa Mikijem, čuturom i svojom sveskom. Stigla je u centar neposredno pre zatvaranja i sakrila se u maloj plastičnoj kući u sredini dečjeg igrališta. Čekala je tu sve dok prodavci nisu otišli svojim kućama i dok se muzika nije isključila. Pokušala je da ostane budna tokom cele noći, osmatrajući banke iz unutrašnjosti kućice, izlazeći povremeno da bi ih bliže pogledala i protegla noge. Verovatno je zaspala nešto pre svitanja; kada se probudila, banke su bile otvorene i prve mušterije već su bile unutra. Na svu sreću, Miki je kao pravi profesionalac bio na oprezu sve vreme, tako da ništa nije moglo da mu promakne. Ipak, bila je razočarana zbog nedostatka izdržljivosti. Bila je odlučna da ponovo pokuša i sledeči put ostane budna cele noći.

17 Čovek koji je sedeo dve stolice dalje od nje ustao je i otišao, i Kejt je

iznervirano shvatila da je sedeo tu poduže vreme, a da ona nije uspela da mu vidi lice. Možda je procenjivao „Lojds” banku, možda je imao koncentrisan izraz lica. Ustala je u nameri da ga prati, ali se predomi-slila kad je shvatila da bi trebalo da pođe kući. Napravila je u svesci belešku o završenoj smeni osmatranja, ugurala Mikijevu glavu u torbu i uputila se prema autobusu.

4

STROGO POVERLJIVO. DETEKTIVSKA SVESKA. VLASNIŠTVO AGENTA KEJT MINI.

Četvrtak, 19. april Muškarac preplanule kože u kariranoj sportskoj jakni ponovo kod

Vanezija. Ima novi par naočara sa čeličnim okvirima i tamnim staklima. Mislim da je Amerikanac, izgleda kao loš momak iz „Kolumba”. Sumnjam da je unajmljeni ubica koji vreba svoju metu. Počinjem da mislim da je u pitanju konobarica bez vrata. Mnogo je gledao u nju. Moram da otkrijem motiv za njeno ubistvo, ali ću sutra pokušati da je uvučem u neobavezan razgovor i upozorim je ukoliko je neophodno, ali prvo moram da nađem više dokaza o „gospodinu Preplanulom”.

Prilikom odlaska, dok je prolazio pored mog stola, ispustio je upaljač; mislim da je to bio pokušaj da vidi moje beleške. Brzo sam sakrila svesku ispod jelovnika, a on je prikrio poraz. Možda počinje da shvata da sam dostojan protivnik.

Petak, 20. april Danas nije bilo gospodina Preplanulog; umesto njega, pojavila se

žena sa sumnjivo lošom perikom. Da li su povezani??? Bila je izuzetno hladnokrvna; dok je jela svoje parče švarcvald torte, uopšte nije poka-zivala znake zabrinutosti.

Ni traga ni glasa od konobarice bez vrata - raspitala sam se o njoj kod konobarice koja me je uslužila; rečeno mi je da je danas njen „slobodan dan”. Zanimljivo.

Subota, 21. april

19 Danas ponovo u Vanezijevom restoranu. Gospodin Preplanuli

ponovo za svojim stolom u ćošku. Gospođa Perika takođe prisutna, ali više ne postoji sumnja da je povezana sa Preplanulim. Videla sam je kako uzima mnogo pilula iz različitih bočica - možda je nosila periku iz medicinskih, a ne iz kriminalnih razloga. Žena u plavom kišnom mantilu ponovo primećena na klupi ispred radnje sa opremom za bebe i decu „Mothercare”. Danas je imala dečja kolica, ali i dalje bez deteta.

Utorak, 24. april Danas nema ničeg za prijavljivanje. Primećen muškarac kako jede

koru od pomorandže iz braon papirne kese. Pratila ga 40 minuta, ali dalje zastranjivanje nije primećeno.

Provela dva sata ispred banaka - niko nije izgledao pogrešno. Sreda, 25. april Sredovečan čovek u iznošenom kaputu izgubio je nešto u jednoj od

korpi za otpatke. Videla ga kako zavlači ruku u korpu i vadi stvari. Pomislila sam da obezbeđenje prilazi da mu pomogne, ali umesto toga, oni su ga otpratili iz centra. Primetila sam da se zbunio i stavio u svoj džep stari hamburger koji je neko bacio. Odlučila se protiv daljeg istraživanja.

Četvrtak, 26. april Visoki belac viđen danas kako se krije u tropskom rastinju u

centralnom delu. Izgledalo je kao da razgovara sa listom. Bez očiglednog kriminalnog motiva, tako da smo se Miki i ja brzo udaljili.

Petak, 27. april Prilikom osmatranja banaka, usamljeni muškarac prošao je pored

mene i uleteo u „Berklis”. Nije bilo sumnje da je u pitanju prepad. Pošla za njim sa svojim fotoaparatom, ali ga samo zatekla kako viče na blagajnika zbog troškova koje je banka naplatila. Koristio je mnogo psovki, ali je bio nenaoružan i naizgled nezainteresovan za pljačkanje banke. Ipak, bila je to korisna vežba - zatekao nas je usnule.

5

ospođa Finegan smislila je inovativan raspored sedenja u trećem razredu osnovne škole. Raspored nije bio po abecednom redu

kao kod gospodina Gibsa; nije bio ni po uzoru na metod „plavi sto, crveni sto”, koji se sviđao gospođi Kres, i naravno da nije bio priželj-kivani „sedi pored svog druga” raspored koji se sviđao svakom dete-tu (gospođa Kres rekla je za ovaj predlog da je ‘tuđinski’).

Umesto toga, bio je to metod koji je za cilj imao uspostavljanje potpune ravnoteže. Zbir inteligencije, neposlušnosti, mirišljavosti i bučnosti svakog para trebalo je da bude približno isti u celom razredu, koliko god je to bilo moguće. Bučno dete bilo bi upareno sa tihim, a nevaljalo dete spojeno sa tužibabom.

Gospođa Finegan nesumnjivo se nadala da će izazvati nepoverenje i očaj: razred doušnika i ogorčenih rivala. Međutim, većini u razredu njen sistem omogućio je da sede pored svojih drugara. Srećna većina učenika nije imala prepoznatljive osobine ili crte, tako da su morali da budu upareni sa slično običnim učenicima, ili bi došlo do opasne prevlasti i neravnoteže.

Ipak, za onu nekolicinu na marginama razreda, sistem je bio kazneni. Kejt su smatrali za pametnu, vaspitanu, tihu i čistu devojčicu, i njena nagrada za to bilo je mesto pored Tereze Stenton.

Prvog dana njihovog sedenja za zajedničkim stolom, Tereza se okrenula prema Kejt i rekla: „Gledaj!”, a zatim brzo progutala pet centi pre nego što je otvorila usta i isplazila jezik da bi dokazala da je novčić nestao. Kejt je zacvilela i zagnjurila glavu u svoju radnu svesku, ali je Tereza zatim nastavila seriju podrigivanja pre nego što je

G

21 naročito nasilno podrigivanje izazvalo snažno izletanje novčića iz neke neopisive vlažne šupljine pravo na Kejtin rad.

Tereza se pridružila razredu na početku prolećnog polugodišta, navodno posle izbacivanja iz prethodne škole koju je pohađala, i njen dolazak potpuno je poremetio prihvaćenu hijerarhiju i odnose koji su utvrđeni još u obdaništu. Prethodno je postojala priznata najneposluš-nija devojčica u razredu, a ispred nje bio je samo najneposlušniji dečak u razredu. Tu su bili i najprljaviji dečak i devojčica, najčudniji dečak i devojčica… Kakva god bila razlika - najneposlušniji, najbučniji, najna-silniji - dečaci su uvek imali najekstremnijeg kandidata.

Sada su ovi bivši osvajači medalja posmatrali sa margina, zbunjeni i dezorijentisani, kako Tezera Stenton prolazi pored njih i završava na prvom mestu u svim disciplinama. Definicije su morale ponovo da se utvrde. Razred od tridesetoro dece je odrastao, to više nisu bili peto-godišnjaci uvereni da je ponašanje Imona Morgana bilo najgore moguće. Jednom prilikom, kada je univerzalno zastrašujuća gospođa Finegan napustila učionicu da bi uzela nešto iz ormana za školski pribor, Imon je zauzeo njeno mesto ispred razreda, izveo ne baš preciznu, ali neverovatno odvažnu imitaciju gospođe Finegan, a zatim je, ne obazirući se na uzvike i uzdahe razreda od dvadeset devet đaka, kredom na tabli napisao ‘kučka’. Kejt je mislila da će se onesvestiti od straha kada se gospođa Finegan vratila u učionicu. Niko u razredu neće zaboraviti to dugo poslepodne ispunjeno užasom, unakrsnim ispitivanjem i pretnjama, konačnim priznanjem Imona da bi spasao ostatak razreda i stravičnim osmehom gospođe Finegan kad je to učinio.

Prilikom svog prvog dana u razredu i očigledno nezainteresovana za predavanje gospođe Finegan o Kneževini Vels, Tereza je glasno zevnula, ne pokrivajući usta, a zatim je, naizgled nesvesna pogleda koje su joj upućivali ostali učenici, bučno ubacila knjige u svoj sto, pustila da poklopac tresne o sto i jednostavno izašla iz učionice. U razredu je zavladao haos. Poput male plemenske kulture čiji se svet potpuno raspada usled pojave kutije kornfleksa, razred nije mogao ni da počne da prilagođava ovaj postupak svetu koji je poznavao. Izlazak iz škole? Njih su ujutro dovodili u školu, odvodili su ih iz

22 škole uveče, tražili su dozvolu za odlazak u toalet, igrali su se u propisanim delovima igrališta, grupisali su se u redove u polja sile i granica; kako je ona mogla da pređe granicu koju niko drugi nije mogao da vidi? U danima koji su usledili, Tereza je bombardovala treći razred jednim nezamislivim šokom za drugim, od kojih je najveći možda bio njena potpuna nesvesnost gneva gospođe Finegan.

Prvog dana na času gospođe Finegan, Kejt je donela izuzetno tešku odluku da se radije upiški u gaćice nego zamoli gospođu Finegan da joj dopusti da ode u toalet. Za takvu odluku bilo je odgovorno peto-godišnje slušanje ljutitih vrisaka gospođe Finegan, koji su odjekivali hodnicima. A otkad je počela da pohađa njen čas, psiho-tična narav gospođe Finegan nije učinila ništa da promeni Kejtino mišljenje. Razredu je bilo teško da to pojmi, ali zaista je izgledalo kao da ih gospođa Finegan prezire. Svaka reč koju bi izgovorila bila je ispunjena mračnim, kiselim sarkazmom. Svakog dana gospođa Finegan rekla bi: „Dobro jutro, deco”, uspevajući da u ovaj jednosta-van pozdrav unese razna značenja, podsmeh i gorčinu od kojih je Kejt pripadala muka. Okrutan humor bio je ono što je razred očekivao i čemu se nadao većinom dana, zato što je alternativa bila gubitak živaca gospođe Finegan. Sam volumen njenog glasa bio je dovoljan da osete mučninu, dok je zloba u njenom glasu bila od one vrste koja se retko mogla čuti izvan doma; često je bilo i nasilja. Kada gospođa Finegan nije mogla da povuče Džona Ficpatrika za kosu zbog njegove nove, izuzetno kratke frizure, ona ga je umesto toga jednostavno udarila.

Međutim, Terezu ništa od toga nije moglo da gane. Nije bila u pitanju drskost Noela Brenana, koji je pokušao da se usiljeno osmehne kada ga je gospođa Finegan ošamarila; ovo je bila istinska ravnodušnost. Izgledalo je kao da gospođa Finegan i ostatak razreda uopšte nisu bili u Terezinom vidnom polju. Dok je gospođa Finegan vikala na Terezu i bola je prstom da bi naglasila svaki slog, Tereza je prazno gledala ispred sebe, kao da gleda stari crtać sa isključenim tonom. A onda je jednog dana gospođa Finegan konačno pronašla dugme za zvuk. Tereza je gledala kroz prozor dok je gospođa Finegan vikala na nju zato što je nacrtala čudovišna lica na svakoj strani svoje vežbanke. Na kraju svoje tirade i naizgled kao da prihvata poraz,

23 gospođa Finegan je rekla: „Uskoro ćeš opet biti izbačena iz škole, a onda nijedna škola neće hteti da te primi, tako da ćeš morati da ostaješ kod kuće tokom celog dana…”

Pre nego što je uspela da završi, Tereza je prvi put usmerila svoju punu pažnju na gospođu Finegan. Oči su joj se ispunile suzama i pola sata je nekontrolisano jecala. Gospođa Finegan je sve to posmatrala sa zaprepašćenjem, kao i ostatak razreda.

Za vreme odmora svi su pričali o Tezerinoj kapitulaciji, dok su prethodno svrgnuti nevaljali dečaci pokušavali da donekle povrate svoj ugled, tvrdeći da bi se pre smejali, a ne plakali, kad bi im neko zapretio ostankom kod kuće. I to je bila istina; pretnja gospođe Finegan delovala je krajnje neefikasno, jednako loše procenjena strate-gija kao i često pokušavana pretnja: „Аkо ne jedeš koricu od hleba, kosa ti se neće ukovrdžati”.

Međutim, sa svog mesta pored Tereze, Kejt je savršeno shvatila situaciju. Viđala je na Terezinim nogama i rukama povrede i opeko-tine kakve nikad ranije nije videla, i znala je zašto je Tereza želela da ostane u školi. Ponekad bi, za vreme poslepodnevnih časova, Tereza sedela zagledana kroz prozor, a Kejt bi zapala u trans, posmatrajući ivice modro-crnih oblaka koji su izvirili ispod Terezinih rukava.

6

osle škole, jednog kišnog četvrtka, Kejt je sedela za stolom u dnevnoj sobi, pokušavajući da smisli i napiše nešto zanimljivo o

Vikinzima. Razgledala je u svom udžbeniku sumorne fotografije koje su prikazivale zarđale metalne komade i polupanu grnčariju, i njene misli su odlutale. Setila se jedne druge prilike kada je sedela na istom mestu, ali baveći se mnogo važnijim stvarima. Crtala je urednu tabelu pomoću lenjira i olovke dok je u pozadini Ela Ficdžerald pevala o dami koja je bila skitnica. Njen otac je u kuhinji pevušio uz pesmu dok je spremao riblje štapiće i pomfrit za ručak.

„Tata, šta je to igra rakova8?”, uzviknula je Kejt. Razmišljala je o tome već izvesno vreme.

„ Šta je šta?” „Igra rakova. Ona kaže: ‘ne igra igru rakova sa baronima i grofo-

vima’.” Kejt je zamišljala muškarce sa monoklima i u ogrtačima kako se gegaju postrance.

„Nije igra rakova, već igra sranja”, doviknuo joj je otac. Kejt je bila pomalo šokirana. „Znaš već. To je neka vrsta igre sa kockicama. Stalno pričaju o

‘ispaljivanju sranja’. To je ono što hulje rade kada ne jure otmene ženske ili izvrdavaju federalce. Zar nije tako, šećeru?” Njen otac je sad već uveliko govorio zastrašujućim bruklinskim naglaskom.

„Tata, a da li svi ljudi u Njujorku pričaju kao patke?” Odgovor je stigao u vidu kuhinjske krpe koja joj je sletela na lice, bačena kroz 8 Kejt ovde navodi ‘crab game’, što doslovno znači ‘igra rakova’, ali je pravi naziv ove igre sa dve kockice ‘crap game’, što bi moglo da se prevede kao ‘igra sranja’.

P

25 otvor između kuhinje i trpezarije.

,,Da, tako je - pričaju kao patke i hodaju kao rakovi - sjajan je to grad. Bilo kako bilo, jesu li rezultati već skicirani?”

„Nisu, još uvek crtam tabelu.” Kejt je koristila lenjir da bi se osigurala da su linije tabele bile jednako razmaknute. Upravo su završili svoj najnoviji istraživački projekat. Ovonedeljni projekat bio je iscrpan izveštaj tipa koja je najbolja? o ušećerenim kruščicama9. Kejt i njen otac delili su zajedničku strast za ušećerenim kruščicama; posetili su petnaest različitih bombondžijskih radnji da bi uporedili veličine, šećerne premaze (ili ne), cene za količinu od sto grama, stepen kiselo-sti. Frenk je bio penzionisani statističar i on i Kejt provodili su veći deo svog zajedničkog vremena sastavljajući uredno ispisane izveštaje i tabele: najbolja čajdžinica u Vorvikšajeru, najbolji slano-kiseli čips, najmrzovoljnija konobarica svih vremena. Konačni vodič za najbolju mešavinu slatkiša po ceni od deset centi bio je planiran za naredni mesec.

Star šezdeset jednu godinu, Frenk je bio znatno stariji od roditelja druge dece u Kejtinom razredu, ali to Kejt nikad nije smetalo. Sjajno su se provodili zajedno. Kejt je procenjivala da je njen otac bio najmanje sto puta zabavniji i interesantniji i pametniji od svih drugih roditelja koje je viđala. Neki u njenom razredu imali su samo mamu, bez tate, ali je Kejt bila jedino dete koje je imalo tatu, ali ne i mamu. Majka ih je napustila kada je Kejt tek prohodala, i Kejt je se uopšte nije sećala. Ponekad se pitala kako bi našli prostora u svojim životima za još jednu osobu; jednostavno, nije bilo mesta koje bi mama mogla da popuni. Svaki vikend i školski raspust bili su unapred isplanirani. Odlasci na zanimljiva groblja, u rafinerije gasa, fabrike i zaboravljene delove grada. Frenk je ispunjavao lokalnu istoriju izmišljenim liko-vima sa blesavim imenima i besmislenim biografijama. Radnim danima, u večemjim satima, Kejt bi sedela na njegovom krilu i zajedno bi gledali TV, uvek se nadajući nekom starom američkom crno-belom filmu na BBC-ju 2: gangsteri, detektivi, loši momci, fatalne žene, senke

9 U pitanju je kuvani slatkiš po imenu ‘pear drop’koji se spravlja od šećera i raznih aroma i ima oblik male kruške.

26 i pištolji. Obožavali su Hemfrija Difrosta Bogarta i smejali se svaki put kad bi napravio budalu od Eliše Kuka Mlađeg ili Pitera Lora. Frenk bi izvodio grozne imitacije, a Kejt bi pokušavala da začini svoje rečenice tvrdokornim američkim dijalektom.

„Požuri, tata, Dosije Rokford počeće svakog trenutka.” „Požuri? Požuri?! Da li želiš nejednako pečene riblje štapiće? Zar

misliš da je lako postići istu nijansu fluorescentno narandžaste boje na obe strane? Da li znaš koliko je teško izbeći ‘rumeno površinsko zatamnjivanje’, kako to već nazivaju u najboljim restoranima? Učini mi uslugu i dozvoli da slobodno rukovodim u kuhinji.”

„Njegov telefon je zazvonio - sve propuštaš.” „То je vrsta žrtve koju veliki umetnici moraju da podnesu. Mislim

da je Mikelanđelo propustio nekoliko epizoda Kolumba dok je završavao Sikstinsku kapelu. Pikaso nikad nije čuo za Kvinsi. Uostalom, to je repriza - sve su reprize.”

Frenk je konačno proturio dva tanjira kroz otvor; seli su za sto i posmatrali Džima Rokforda kako na pecaroškom izletu otkriva više nego što je želeo.

Kad se emisija završila, Frenk je rekao Kejt da ode i pogleda u fioku u predsoblju. Vratila se sa malim paketom uvijenim u prugasti ukrasni papir.

„Šta je ovo?” „То je poklon za tebe.” „Od koga?” ,,Od mene. Od koga misliš?” „Zašto?” „Rekao sam da ću da ti kupim nešto posebno kada završimo

projekat ‘ušećerene kruščice’.” Kejt se široko osmehnula. Naravno da nije zaboravila to obećanje,

ali nije smatrala da je u redu da izgleda kao da je očekivala poklon. Otvorila je paket, a unutra se nalazila knjiga Kako biti detektiv. Kejt se ponovo osmehnula. Sviđao joj se izgled knjige.

„Mislio sam da bismo mogli zajedno da rešimo neke zločine - ja bih mogao da budem Sem Spejd, a ti njegov pomoćnik… kako se ono zvaše… Majls Arčer.”

27 „Njega ubijaju na početku filma.” „Da, pa, u redu, ali on nije imao ovu knjigu - ti ćeš biti pametnija.

Možemo da počnemo tako što ćemo otkriti ko nam krade jogurt za ko-ji mlekadžija tvrdi da ga ostavlja pred našim vratima svakog petka.”

„Tata, mislim da bismo mogli da uradimo mnogo više od toga. Možemo da uhvatimo prave zločince - pljačkaše banaka, kidnapere… Vidi, pokazuje ti kako da se maskiraš da bi mogao više da se približiš osumnjičenom… Pogledaj, ‘turista’, sjajno - niko ne bi posumnjao da fotografišeš kriminalce.”

„Mislim da bi turista bio pomalo upadljiv u ovom kraju. Ovo je ipak Birmingem.”

„Ili perač prozora… Tata, ovo je sjajna knjiga. Borićerno se protiv uličnih zločina.”

Ali, stvari se nisu tako odvijale. Nekoliko meseci kasnije, Kejt se probudila jednog jutra i otkrila da joj je soba okupana sunčevom svetlošću. Ustajanje joj nikad nije bilo jača strana, tako da je bila srećna što će jednom uspeti da iznenadi oca i već uveliko sedeti u krevetu i čitati kad joj on bude doneo jutarnju šolju čaja. Sedela je u krevetu i čekala da začuje bat njegovih koraka u kuhinji dok je s radija dopirala laka kantri muzika, ali ništa nije mogla da čuje. Ponovo je pročitala poglavlje o proveravanju alibija u knjizi Kako biti detektiv, i onda je konačno, razočarana zbog upropašćenog iznenađenja, ustala i sišla u kuhinju. Frižider je stajao otvoren, i unutra je ugledala jednu od očevih čizama smeštenu na margarinu. Pozvala ga je, ali odgovora nije bilo. Onda je u sudoperi ugledala gomilu dopola izgorelih dokumenata bačenih u vodu. Tu su se nalazile njegova autobuska povlastica, stare priznanice, nešto reklamne pošte i članak o statis-tičkim metodama. Dok se vraćala kroz kuhinju i ulazila u salon, pri-metila je sve više i više stvari koje nisu bile na svom mestu, mnoštvo malih, pogrešno smeštenih stvari. Ovo je bila neka čudna igra.

Našla je oca na podu spavaće sobe. Dok je otvarala vrata, učinilo joj se da ubrzano doziva njeno ime, ali kad mu je pritrčala i kleknula pored njega, on kao da je nije video i neprekidno je ponavljao istu nerazmljivu reč dok mu je ruka iznova pokušavala da uhvati neku nevidljivu leteću napast. Kejt je plakala dok ga je uzrujano protresala,

28 govoreći: „Probudi se, tata, probudi se”, iako je znala da on ne spava. Nije izgledao kao otac kojeg je poznavala. Lice mu je delovalo ljutito i gledao je pravo kroz nju, čak kao da pokušava da je odgurne. Znala je da bi trebalo nekog da pozove, ali nije mogla da zamisli sebe kako podiže slušalicu. Nije znala kako bi mogla da priča o njemu kao da nije prisutan.

Sirene su se najzad oglasile, kao i njena baka. Njen otac delovao je naročito uznemireno zbog kravate koju je nosio vozač ambulantnih kola; pokušavao je da je zgrabi dok je izvikivao novu reč koja je zvučala kao ‘Hari’. Bio je to poslednji zvuk koji je od njega čula. Umro je u bolnici četiri sata kasnije. Baka joj je rekla da je imao moždani udar. Kejt nije mogla da razume. To je bila nežna, brižna stvar10. Otac je znao da je miluje po glavi kad ne bi mogla da zaspi. Sedela je u bolničkom hodniku, zagledana u vrata kroz koja su ga odgurali, čekajući da ponovo oseti taj utešni dodir.

Od tog trenutka život je bio drugačiji. Kejtina baka došla je da živi s njom. Kao udovica, čija je ćerka jedinica ostavila Frenka i Kejt osam godina ranije zarad novog života u Australiji, Ajvi je tokom godina ostala u kontaktu sa Frenkom, slala je razglednice i povremeno ih posećivala, ali su ona i Kejt bile skoro potpuno strane jedna drugoj.

Ajvi se predstavila Kejt i rekla: „Neću dozvoliti da odeš u dom. Useliću se kod tebe da se to ne bi dogodilo. To ne bih nikome požele-la. Kuvaću za tebe i živeću ovde s tobom. Meni je sad potpuno svejedno gde živim. Žao mi je zbog tvog oca - zaista mi je žao. Nije tvoja krivica što je bio tako star, ali ja ne mogu da ti budem majka. Nemam smisla za te stvari. Probala sam jednom i vidi šta sam postigla. Tvoja majka je glupa žena. Žao mi je što to moram da kažem, ali to je istina. Udala se za čoveka dva puta starijeg od sebe, a onda je pobegla i ostavila te, i sad ja moram da pokupim sve parčiće… opet. Znam da si pametna devojčica i znam da si dobra devojčica, tako da sam sigurna da ćemo se lepo slagati. Jedino što moraš da znaš o meni jeste da volim da gledam kvizove i idem na bingo.”

10 U engleskom jeziku , za moždani udar kaže se ‘stroke’, reč koja ujedno znači milovati, pomilovati, gladiti - što objašnjava Kejtinu zbunjenost.

29 Kejt je klimnula glavom i prihvatila ove informacije uz jedan

dubok, unutrašnji uzdah. Otkrila je da su večeri duge i prazne, a noći još gore. Strepela je od

vikenda. Naučila je da ne razmišlja o Frenku kakav je bio te poslednje noći - njegov mozak napadnut krvnim pritiskom, zbunjen i sam, praveći nered po kući. Naučila je da razmišljanje o tome toliko boli, da predstavlja opasnost.

Našla je zaboravljenog plišanog majmuna u kredencu i osnovala Agenciju „Falkon”. Potpuno se posvetila spiskovima, prismotri, izveštajima, projektima. U školi se trudila najviše što je mogla, ćutala je, sedela je u komšijskoj radnji sa Adrijanom, kretala se iz sobe u sobu u velikoj kući.

7

ejt je trčala po obronku veštački napravljenog brega. Nebo iza nje bilo je ljubičaste boje, a snažan vetar povijao je ružno, tanušno i

vretenasto drveće, savijajući ga i šamarajući mu granje. Đubre je poterano iz grmlja i sada se kovitlalo u ciklonima u ulazima malih kuća. Spremala se oluja sa grmljavinom, i Kejt je, dok je trčala, mogla da oseti kako vazduh oko nje pucketa. Vetar je ubrzao njen korak kad se sjurila niz padinu i nastavila da trči. Osetila se nesalomivom trčeći pored slomljenog slakla autobuske stanice, preko talastastog pejzaža naselja i kroz napušteno četvorougaono dvorište između zgrada. Veš je ludački poigravao na žici u dvorištu i Kejt je slepo protrčala kroz njega, udišući cvetni miris deterdženta dok su joj se čaršavi obavijali oko lica. Nasmejala se i nastavila da trči pored škole, pored zapuštene montažne metodističke crkve, skakućući u trku, osećajući se izvan kontrole, nadajući se da će je vetar odneti. U trenutku kad su prve krupne kapi kiše pale na trotoar, već je trčala niz svoju ulicu. Želela j e da se smesti kraj svog prozora i posmatra kako nadolazeće munje preleću preko žica na pilonima.

Petnaest minuta kasnije sedela je i utučeno posmatrala natopljene ulice. Nebo je prešlo iz ljubičaste и sivu boju, a naelektrisano uzbuđenje predstojeće oluje brzo je splasnulo u sumornu stvarnost vlažnog poslepodneva. Posmatrala je kako se kapi kiše slivaju niz prozorsko okno, zamagljujući scenu s druge strane, i osetila kako je ispunjava poznata mučnina. Napolju će biti svetlo još nekoliko sati, a ona mora da sedi tu i sve posmatra kroz prozor.

Nije poznavala decu koja su živela u komšiluku. U normalnim okolnostima to joj nije smetalo: ionako su svi pohađali školu u ulici

K

31 Četam i izgledali nasilno ili kao da su im roditelji bili u bliskom srodstvu. Bila je srećna u svojoj kancelariji sa Mikijem i svojim dosijeima. Međutim, ponekad je znala da provede letnje veče posmatrajući grupe od tridesetoro ili četrdesetoro dece kako se zajedno igraju. Dosada je već znala njihove igre, toliko ih je puta gledala. Bilo je tu nekih koje je i ona igrala u školi, poput „britanski buldog”11 i „raunders”12, ali ona koja ju je zanimala bila je igra koju su deca zvala „zatvorenik”: bila je to neka čudna verzija žmurki, sa šutiranjem konzervi, oslobađanjem zarobljenika i bez očiglednih ograničenja. Jednom prilikom sedela je prikovana za prozor i posmatrala kako grupa tragača pročešljava naselje u potrazi za poslednjim dečakom koji se skrivao. Uspeo je da izdrži dva sata i sve vreme Kejt je mogla da ga sasvim jasno vidi na krovu jedne od malih kuća. Dok je svetlost jenjavala, a tragači sve nestrpljivije izvikivali njegovo ime, dečak je ugrabio priliku, skočio na krov pokriven crepo-vima i odatle izveo neverovatan skok na jedno od mladih stabala, koje se povilo pod njegovom težinom i spustilo ga na zemlju tik do konzerve koju je šutnuo i tako oslobodio zarobljenike. Kejt se pridružila ushićenim vriscima i smehu. Čak je obukla svoj kaput u nameri da izjuri napolje i pridruži im se, ali ju je hrabrost izdala kod ulaznih vrata.

Danas je kiša svakog zadržala unutra . Kejt se pomerila od prozora i naterala sebe da nešto uradi.

Kejt je volela svoju sobu. Baka joj je dopustila da je preuredi posle očeve smrti, stoga je tepih zamenjen crno-belim kockastim linoleumom. Njen stari beli garderober od melamina, toaletni sto i komoda zamenjeni su za četiri polovna metalna ormana za dokumente duž jednog zida. Njen klimavi dečji sto zamenjen je velikim polovnim radnim stolom od čistog drveta. sa fiokama s jedne strane, a najbolje od svega bilo je što joj je preostalo dovoljno novca za stolicu na točkiće. Kejt je namestila sto tako da gleda direktno u vrata,

11 Britis h Bulldog - dečja igra u kojoj igrači trče od jedn e zone do druge, pokušavajući da izbegnu da ih ‚hvatači’ uhvate. 12 Rounders - igra u Engleskoj slična bejzbolu.

32 leđima okrenuta prozoru.

U skladu sa uputstvima u knjizi „Каkо biti detektiv”, okačila je ugaono ogledalo iznad vrata da bi, čak i dok sedi za stolom, mogla da vidi sve što se događa na ulici, a naročito da bi na vreme mogla da otkrije pokušaj nekog lažnog perača prozora da pročita njene beleške. Bilo je teško odupreti se porivu da se zaleti na linoleumu u svojoj stolici na točkiće, ali posle celog poslepodneva provedenog radeći upravo to, Kejt se sad a trudila da suzbije tu lošu naviku. Dopustila je sebi deset minuta zabave u stolici na dan, ali je, mimo toga, svako drugo kretanje u stolici moralo da bude krajnje funkcionalno. Ponekad bi se okrenula da uzme hemijsku olovku iz fioke i pravila da ne primećuje da je zavrtela stolicu više nego što je neophodno - bilo je teško ne varati bar malo ali uglavnom nije dolazilo do sramnih okretanja ili vrtenja izvan dozvoljenog vremena. Na stolu se nalazila Kejtina pisaća mašina koju je dobila na poklon za Božić kad je imala sedam godina. Iako je bio u pitanju samo plastičan dečji model, otkrila je da dobro obavlja posao i mislila da klijentima neće smetati. Među-tim, žalila je zbog nalepnica u obliku ponija i kučiča koje je nalepila na pisaću mašinu tog istog Božića; Sem Spejd nikad ne bi uradio tako nešto. Na stolu se takođe nalazila mala datoteka, u kojoj je nameravala da drži imena i druge podatke svojih kontakata. Dosad su samo tri kartice od ukupno dve stotine bile popunjene. Jedna je bila za njenog prvog komšiju Adrijana, jedna za lokalnu stanicu policije i jedna za DVLA13. Viđala je mnoge detektive u američkim filmovima kako proveravaju vozačke dozvole i registarske tablice. Nije bila sigurna kako je to funkcionisalo u Velikoj Britaniji, ali je za svaki slučaj iz telefonskog imenika uzela adresu u Svonsiju da bi uštedela vreme.

Ovog poslepodneva bila je zauzeta pravljenjem svoje nove sveske za identifikaciju. Prvobitnu svesku napravila je pre otprilike osamna-est meseci, pažljivo prateći uputstva u knjizi Kako biti detektiv. Sveska je imala trideset strana i svaka strana bila je isečena na četiri horizontalne trake. Na gornjoj traci svake strane Kejt je nacrtala niz

13 Driver and Vehicle Licensing Agency - Agencija za vozačke dozvole i registraciju vozila u Velikoj Britaniji.

33 frizura, na drugoj traci obrve, oči i vrhove noseva, na trećoj traci samo noseve, a na donjoj traci nalazile su se brade i usta. Kejt je bila relativno zadovoljna postignutim rezultatom, iako je otkrila da je, usled ograničenog crtačkog umeća, najmanje polovina lica ličilo jedno na drugo: varijacije na lice Artura Mularda. Međutim, sad je razmiš-ljala izvan okvira. Ideja ostavljanju reklame u autobus naterala ju je da kritički proceni svoju kancelariju i opremu, te je shvatila da sve to ne bi ostavilo baš najbolji utisak na potencijalne platežne klijente. Posedovanje sveske za identifikaciju bilo je dobra ideja i svakako od velike pomoći klijentu koji bi pokušavao da opiše osumnjičenog, ali je Kejt mislila da bi nekim a od njih ručno nacrtana sveska delovala neprofesionalno. I tako je danas pravila novu svesku, s tim što je ovog puta - i to je bio majstorski potez - koristila isečke iz časopisa. Kejt je na stolu imala ogroman svežanj časopisa koje joj je Adrijan sačuvao; počela je strpljivo da ih prelistava i iseca svaku stranu koja je sadržala dobru, jasnu sliku glave odgovarajuče veličine.

Kako je poslepodne prolazilo, i kiša je prestala da pada; u naselju se ponovo mogla čuti dečja graja i Kejt se odlučno usredsredila na lica stranaca.

8

ilo je to još jedno sparno poslepodne u trećem razredu. Kejt je gledala kroz prozor u kuće s druge strane ulice, gde su tri besna psa terorisala svakog ko bi se usudio da pređe preko travnate

površine posute đubretom. Kejt se plašila pasa, iako je, budući da je ujedena jedanaest puta tokom svog života, sumnjala da je u pitanju iracionalan strah. Naselje je bilo prepuno pasa - ljudi su ih kupovali da bi učinili svoje živote bezbednijim, ali stvari se nisu tako odvijale. Svi psi imali su psihološke probleme: mržnju prema deci, mržnju prema biciklima, mržnju prema raznosačima novina, mržnju prema crnim klincima, mržnju prema belim klincima, mržnju prema brzim predmetima; neki su mrzeli nebo i lajali i jurišali na njega tokom celog dana. Srećna okolnost za pse bila je činjenica da se u blizini uvek nalazio još jedan pas koji je delio njihovu psihozu i s kojim su mogli da se udruže u bandu. Čopori pasa istomišljenika patrolirali su naseljem, lutajući šetalištima i dvorištima kao pohotne i hrome grupe za podršku. Kejt je posmatrala njihove isplažene jezike i zle čeljusti, pokušavajući da ostane smirena. Vlasnici pasa ugledali bi je kako se daje u beg od njihovih slinavih, neobuzdanih i neverovatno nasilnih zveri i povikali za njom: „Nemoj da se plašiš, oni nanjuše strah”. Ovo je trebalo da bude koristan savet, ali Kejt ga nije razumela. Druga stvar koju nije mogla da shvati bila je razlika između ugriza i ujeda - mislila je da ima neke veze sa namerom - ali bilo je teško dokučiti. Od jedanaest puta koiiko je ujedena, šest puta je vlasnik psa bio prisutan na licu mesta, i svaki od njih prokomentarisao je napad sa: „Samo se igra. Ugrizao te je, nije te ujeo.”

Kejt je posmatrala dok je gospođa Birn, najmršavija žena na svetu, sa naporom prolazila pored pasa, gurajući dupla dečja kolica i noseći mnoštvo kesa sa namirnicama. Mislila je da nešto nije u redu sa

B

35 gospođom Birn, nešto veoma tužno što je imalo veze sa njenom nevid-ljivošću. Psi joj nisu zadavali probleme; jednostavno su gledali kroz nju, kao da ne postoji. Kćerka gospođe Birn, Karen, pohađala je Kejtin razred, i jednom je pozvala Kejt na čaj posle časova. Kejt je primetila da su čak i rođena deca jedva obraćala pažnju na gospođu Birn. Ona je bila samo senka koja se nervozno kretala od jedne do druge sobe. Tepisi u stanu bili su lepljivi svi do jednog, i nije bilo gospodina Birna. Kejt je pomisliia da je možda jednog dana, pošto je odlepio cipele od tepiha, odlučio da ne želi više da se zalepi, te je ostavio jadnu gospođu Birn još uvek prikovanu za šarenu mustru pod nogama.

Neprijatan zvuk struganja metalne stolice o pod učionice nevoljno je vratio Kejt u sadašnjosti na udžbenik na stolu pred njom. Bio je utorak, a vreme četvrt do tri. Utorkom i četvrtkom poslepodneva su bila posvećena matematici - cela poslepodneva. Ili je bar ranije bilo tako. Pre otprilike tri meseca, časovi matematike pretvorili su se u ustajale bare prepune očajanja i beznađa, što su ostali i do danas. U dobra stara vremena, tačnije u februaru, Kejt je stigla do 31. strane u udžbeniku za matematiku broj 4. Tu se prvi put susrela sa konceptom uglova i smerova. Autor udžbenika odlučio je da ilustruje temu pomoću slikovite priče koja je sadržala jedan kontrolni toranj na aerodromu i razne avione koji su se takmičili za mesto sletanja. Kejt je dugo proučavala stranicu. Imala je više nego dovoljno vremena: ona i Pedi Harli prešli su dve knjige više od ostatka razreda. Pokušavala je da natenane shvati male uzdignute kružne simbole, tačkaste linije i naizgled nasumične brojeve. Nisu imali smisla, ali Kejt nije bila u žurbi da pita gospođu Finegan.

Kejt je nekih sat vremena istraživala različita moguća tumačenja podataka. Prekrila je jednu stranu papira zamršenim proračunima kada ju je Pedi Harli kucnuo po laktu i ukazao da se i on zaglavio na 31. strani. Sedeli su i došaptavali se, razmenjujući predloge za rešava-nje problema, sve dok konačno, u pet do tri, posle bacanja novčića i Kejtinog poraza, Kejt nije podigla ruku i zatražila pomoć od gospođe Finegan.

Od tada su prošla tri meseca. Kejt i Pedi i dalje su bili na 31. strani, ali je razlika bila u tome što su i ostali učenici u razredu bili na toj strani. Koliko prethodne nedelje, najsporiji dečak u razredu, Mark Mekgrat, konačno se posrćući dovukao do sudbonosne strane, usput

36 se saplićući o tela drugih učenika koja su ga čekala na tom mestu.

Iako potpuno nepodesna za podučavanje mlađe dece, gospođa Finegan je, zapravo, bila veoma dobar matematičar. Prvog dana kada je Kejt zamolila za pomoć u vezi sa 31. stranom, gospođa Finegan bila je uverena da je dala najjasnije i najpreciznije moguće objašnjenje uglova i smerova. Nažalost, Kejt i Pedi nisu razumeli ni reč fakultet-skog predavanja koje je održala. Tokom nedelja koje su usledile, sve više i više učenika dizalo je ruke i raspitivalo se o 31. strani, i svaki put kad je njeno savršeno objašnjenje dočekano tupim pogledima, nešto bi u gospođi Finegan umrlo, sve dok konačno nije odustala od svega. Za poslednja dva meseca, bilo ko dovoljno glup da se usudi da kaže da se zaglavio na 31. strani, dobijao je jedan te isti odgovor izrečen nezainteresovanim glasom: „Pa, odglavi se sam”. Povremeno bi neki bistriji učenik, a uz to i debelokožac, pomislio da je rešio misteriju i predstavio gospođi Finegan svoju neizbežno pogrešnu interpretaciju podataka, ali bi ona samo uzvratila hladnim pogledom sve dok dete ne bi ponovo utonulo u tišinu.

Kejt je razmišljala o razlozima za i protiv voki-toki sistema za agenciju. Razlozi za bili su očigledni voki-toki bio je najneverovatnija stvar na svetu, bez konkurencije. Kejt nije mogla da bude u radnji koja je prodavala voki-toki setove, a da najmanje pola sata ne provede zagledana u razna pakovanja; za to vreme osećala je neku vrstu maničnog uzbuđenja. Upijala bi slike na kutijama koje su prikazivale dete sa voki-tokijem u ruci i cik-cak linije kako dopiru iz slušalice nagoveštavajući statičko pucketanje, nagoveštavajući zvučne talase, nagoveštavajući magiju - uz neki jednako isprekidani tekst tipa ,,Da li se čujemo? Kraj”. Kejt bi osetila nesvesticu. Razmišljala je o posedovanju voki-toki sistema kao što su druge devojčice razmišljale o posedovanju ponija. Razlozi protiv bili su jednako očigledni - Miki nije mogao da govori i nije mogao da drži predmete; bio bi beskoristan sa voki-tokijem. To ne bi bila magija, već samo nepokretan komad plastike koji bi morala selotejpom da zalepi za njegovu glavu. Kejt je uzdahnula i onda se štrecnula kada je videla da Tereza čita 63. stranu udžbenika za matematiku. Izbegavala je da razgovara sa Terezom otkad je ova digla ruke od ostalih učenika i odlučila da im se obraća jezikom podrigivanja, ali sad je bila isprovocirana prizorom Tereze koja je kaljala udaljeni raj 63. strane svojim luckastim prisus-

37 tvom.

„Gospođa Finegan je rekla da nikom od nas nije dopušteno da preskoči 31. stranu. Moramo sami da se odglavimo pre nego što možemo da nastavimo dalje.”

Tereza joj je nakratko uputila namršten pogled, ali je onda odustala od pokušaja da razume i usmerila pažnju na udžbenik.

Kejt je ponovo pokušala: „Tereza, ne možeš tek tako da radiš stranu koju želiš, moraš da prelaziš gradivo po redu. Da sam ja to uradila, do sad bih već bila na strani 100.”

Tereza je podigla pogled, ovog puta iznervirano. ,,Da, ali nisi mogla to da uradiš, zar ne? Zato što si još uvek zaglavljena na nekoj strani koju ona neće da objasni. Ona mi nije potrebna - ne može ništa da mi kaže.”

„Otkriće da si preskočila 31. stranu i onda će satima da viče.” „Каkо bi mogla da otkrije? Nije napustila svoj sto poslednja četiri

meseca. Slomljena je. Gledala sam je kako se lomi. Viče i sad, ali ne kao ranije; slomila se. Uostalom, nisam ništa preskočila. Lako je.”

Kejt je sedela izvesno vreme, svesrdno se trudeći da se ne upeca na taj mamac, znajući da će to biti samo uvod u neku novu Terezinu strahotu, ali je ipak popustila. „Pokaži mi šta si uradila na 31. strani.”

Tereza se vratila na željeno mesto u udžbeniku, a Kejt se pripre-mila da ugleda stranu ispunjenu nepristojnim crtežima ili čak umazanu izmetom - ništa je ne bi iznenadilo kada je Tereza bila u pitanju. Umesto toga, ukazala joj se uredno popunjena strana, zajedno sa nekim proračunima i beleškama na marginama.

Kejt je buljila u stranu pokušavajući da vidi kakve je glupe greške Tereza napravila, ali je u tom Tereza počela da o bjašnjava: „Аkо zamisliš da je krug, zapravo, torta koja je isečena na 360 parčića…” I tokom narednih dvadeset minuta Tereza je izvela jasan, sveobuhvatan monolog koji je savršeno objašnjavao sve što bi Kejt poželela da zna o uglovima i smerovima i drugim ključnim konceptima trigonometrije.

9

ponedeljak ujutro, prvog dana raspusta, Kejt je sazvala sastanak sa Mikijem da bi promislila strategiju Agencije „Falkon”. Poči-

njala je da sumnja da će se nešto veliko ikad odigrati u Grin Ouksu i brinula se kako će agencija stvoriti reputaciju. Dozvolila je sebi da se vrti u stolici na točkiće da bi podstakla razmišljanje. Miki ju je posmatrao sa svog mesta, naslonjen na pisaću mašinu.

„Moramo da rešimo zločin, Miki. To je ono što detektivi rade”, rekla je Kejt pre nego što je ponovo utonula u misli. Bilo je neophodno uložiti dovoljno vremena u lakav poduhvat, ali je dobar istraživač morao da se osloni i na instinkt. Kejtin instinkt oduvek joj je govorio da će se nešto ozbiljno dogoditi u Grin Ouksu, nešto što bi proslavilo njeno ime, ali se sad plašila da je njen instinkt možda omanuo.

Pregledala je svoje sveske i otkrila prilično malo materijala o Grin Ouksu - sumnje, nagađanja - ali bez pravih osumnjičenih, bez dokaza, bez zločina. Možda je, s obzirom na prisustvo radnika obezbeđenja i postavljene kamere, Agencija „Falkon”, jednostavno, gubila vreme.

Pogrešno mesto, pogrešno vreme - te reči su je opsedale. Možda je berba bila bolja u neposrednom komšiluku. Možda je

zločin bio na pragu njene kuće, možda je svakodnevno prolazila pored njega. Uvek je bila na oprezu, uvek je beležila događaje u komšiluku, kad god bi tu provodila vreme; ipak, možda je sad bio trenutak da upotrebi sredstva agencije.

Posle još jednog sata provedenog vrteći se u stolici, Kejt je imala predlog. Tokom naredne četiri nedelje Agencija „Falkon” posvetiće podjednako vremena lokalnom okruženju i Grin Ouksu. Po isteku tog

U

39 perioda, temeljno će pregledati beleške, posle čega će se agencija potpuno usredsrediti na onu lokaciju koja se bude pokazala potenci-jalno kriminalnijom.

Prvi dan nove strategije nije mogao bolje da otpočne. Jedan od raznosača novina g. Palmera javio je da je bolestan i Kejt ga je molila da umesto njega obavi poslepodnevni krug. To je bila zlatna prilika da istinski i izbliza osmotri dešavanja u komšiluku. Gospodin Palmer bio je sumnjičav: Kejt je bila premlada za posao i nije bio siguran da je to posao za devojčicu, ali pošto je Adrijan ležao bolestan od gripa, nije imao baš mnogo izbora.

Ugurala je Mikija pored primeraka Evening Maila u velikoj torbi za dostavu i uputila se, pomalo posrćući pod njenom težinom. Prvo je izvršila isporuku nizu opštinskih kuća. Svaka od njih imala je mali vrt na pročelju; svaki vrt bio je besprekorno uređen i odisao je ličnim pečatom vlasnika. U jednom se nalazila klupa, u drugom bunar želja, jedan je sadržao patuljka rumenog lica koji je pecao u jezeru veličine barice. Sunce je nemilosrdno sijalo, a miris kreozota ispunjavao je vazduh. Dok je prilazila svakom ulazu, Kejt je pokušavala da izvede što više zaključaka o stanarima po tragovima oko sebe. Prva kuća imala je znak na vratima na kojem je pisalo: ,,Ne obraćaj pažnju na psa, čuvaj se žene”, i Kejt je napravila mentalnu belešku da tu živi neka vrsta poremećene osobe. Druga kuća imala je znak koji je Kejt dugo proučavala, ali koji nije mogla da razume: ,,Ne torbarima, ne agentima”. Na kraju je zapisala tekst u svoju svesku. Mislila je da bi ‘torbar’ mogao da bude neka vrsta životinje sa torbom - možda vlasnik nije želeo da mu ona pojede cveće ili mačku.

Četvrta kuća imala je dograđeni trem, ali na vratima trema nije bilo poštanskog sandučeta. Posle kratkog premišljanja, Kejt je shvatila da će morati da otvori spoljašnja vrata da bi prišla prvobitnim ulaznim vratima na kojima se nalazilo sanduče. Nije mogla da vidi poentu toga. Nije mogla da razume kako su vlasnici, kad su se već upustili u tu politiku dodatnih vrata, znali kada da se zaustave. Zamišljala je niz uzastopnih ulaznih vrata, koja su se protezala duž prilaza, i dostav-ljače, koji su morali da prođu kroz svaka od njih da bi konačno stigli do poštanskog sandučeta. Otvorila je spoljašnja vrata od bele plastike

40 i otkrila da je mali prostor unutra ispunjen cipelama i jaknama. Polako je odmahnula glavom i naglas rekla Mikiju: „Ovo su ljudi kojima smo potrebni, Miki. Nezaključana vrata plus imovina jednako je zločin.” Odlučila je da im ubaci vizitkartu Agencije „Falkon” čim bude odštampala prvu količinu.

Kako je napredovala duž niza kuća, nailazila je na sve veći broj tremova. Svaki trem bio je svet za sebe prepun dokaza o vlasnicima. Neki su se dičili urednim stolovima i cvetnim aranžmanima, neki su bili ispunjeni viktorijanskim lutkama, neki su sadržali zbrku dečjih bicikala i rolšua, drugi su mirisali na čorbu od paradajza. Kejt je morala da zastane kod svake kuće i pribeleži nešto u svoju svesku. Beležila je zaključke o vlasnicima i odlučila da će ih pročitati Adrijanu kada se bude vratio na posao, da bi videla koliko je i šta o njima pogodila. Naročito je bila željna da s njim podeli uverenje da je u broju 32 živeo kidnaper, čemu su u prilog išle isečene novine i rolne širokog selotejpa na tremu. Kada je završila sa nizom kuća, pogledala je na svoj digitalni sat i zaprepastila se otkrićem da joj je bilo potrebno sat i po da izvrši dostavu za samo trideset kuća. Požurila je dalje.

Sledeća stanica bila je Trafalgar zgrada, dvadesetospratnica koja je stajala odvojeno od ostalih višespratnica, poput stražara koji čuva ulaz u naselje. Zgrada je bacala senku preko Kejtinog školskog igrališta; tokom godina, i iz različitih učionica, naučila je da kazuje vreme po delovima igrališta koji su bili osunčani i delovima koji nisu. Setila se čudnog, kratkotrajnog kulta dok je još išla u obdanište, kada su svi u grupi zdušno verovali da je duh živeo u jednom od stanova na dvade-setom spratu. Šćućurili bi se na betonu za svaki odmor i škiljili nagore u udaljeni prozor bez zavesa; povremeno bi neko dete vrisnulo i reklo da je videlo duha, i svi bi se razbežali po igralištu. Kejt ga nikad nije videla. Čak i sa pet godina nije bila sigurna da veruje u duhove, ali je svejedno nastavila da osmatra. To joj se više sviđalo od preskakanja konopca, igre koju su druge devojčice praktikovale za vreme odmora.

Uprkos senci koju je bacala zgrada, Kejt nikad nije bila unutar Trafalgarke. Sada je prošla pored pustog igrališta postavljenog ispred zgrade, u kojem je ponekad volela da visi sa penjalice i razmišlja. Uvek je bilo hladno na igralištu koje se nalazilo duboko u senci, na

41 udaru bočnih vetrova koji su se kovitlali oko zgrade. Stigla je do ulaznih vrata i pritisnula dugme na kojem je pisalo ‘dostava’, baš kako joj je gospodin Palmer naložio. Predvorje je imalo dva lifta i bilo je ispunjeno mirisom koji Kejt nikad ranije nije osetila. Miris je pomalo podsećao na bazen, pomalo na praznu učionicu. Bio je to tužan miris.

Gospodin Palmer složio je novine na način koji je omogućavao Kejt da počne dostavu od vrha zgrade i da se stepenicama spušta na svaki naredni sprat. Kejt je pritisnula dugme za lift i uskoro se mali crni prozor pretvorio u bledožuti, i vrata su se otvorila. Lift nije bio poput onih sjajnih staklenih liftova u Grin Ouksu; unutra je metal bio izubijan i prekriven imenima i rečima. Kejt se razočarala. Setila se dečjeg programa koji je nekad gledala sa ocem, kad je bila vrlo mala. Devojčica je živela u stambenoj zgradi sa svojim ljubimcima, mišom i psom. Ušla bi u lift svakog dana i miš bi skočio na nos psa da bi pritisnuo dugme za odgovarajući sprat. Kejt se to sviđalo. Tada joj je bila želja da živi u stambenoj zgradi sa liftom. Ali sad, dok se trudila da ne ugazi u baricu u uglu i posmatrala žigove od cigareta ugašenih o dugmiće, pomislila je da devojčica iz emisije možda i nije bila tako srećna.

Postupno je završila svaki od dvadeset spratova u zgradi, a da pri tom nije videla nijedno živo biće. Tragovi koje je mogla da prikupi o ljudima koji su tu živeli, bili su ograničeni na strujanja mirisa hrane i zvuke uključenih televizora koji su, kad bi podigla jezičak, dopirali iz svakog poštanskog sandučeta. Ovde niko nije stavljao cveće ili patuljke ispred svojih ulaznih vrata. Činilo joj se da niko od stanara ne koristi svoja ulazna vrata. Pitala se da li su ikad izlazili iz svog viso-kog, kockastog tornja ili su provodili dane čekajući na isporuke ‘dostavljača’ poput Kejt. Zamišljala je kako ljudi uzimaju novine koje je ubacivala kroz njihova vrata i čitaju o svetu koji nikad nisu poseći-vali. Prvi put joj je palo na pamet da su njeni drugari iz obdaništa bili u pravu. Osim što nije bio u pitanju samo jedan duh, već mnoštvo njih, po jedan u svakom stanu. Lebdeli su kroz zidove i komumcirali samo putem čudnih reči i simbola koje su ostavljali u liftu.

Ponovo se našavši na suncu, Kejt je prošetala do malih kuća, kojima su sledovali preostali primerci novina. Kontrast sa Trafalgar

42 zgradom bio je više nego upadljiv. Ljudi su sedeli na malim travnatim brežuljcima između kuća i deca su se igrala. Kejt je prepoznala neku od dece iz škole i osetila se nesigurno dok je prolazila pored njih sa svojom torbom. Razmenila je osmehe ili pozdrave, ali nije bila sposobna da ponovo izvadi svoju svesku i nastavi da beleži ono što je videla. Nežno je gurnula Mikija dublje u torbu, izvan vidika. Shvatila je da je to bila jedna od stvari koja joj se sviđala u vezi sa Grin Ouksom - niko je nije poznavao. Nije bila tiha devojčica iz razreda. Nije bila devojčica bez oca i majke. Bila je detektiv, nevidljivi operativac koji je kružio tržnim centrima i primećivao ono što niko drugi nije primećivao.

Zadubljena u svoja razmišljanja o kriminalu, Kejt nije primetila tri psa koja su je dopratila do mirnog dvorišta kojim je presecala put. Tek kad je jedan od njih počeo da reži, Kejt se okrenula i ugledala ih, isplaženih jezika i očiju prikovanih za nju. Rekla je sebi da im ne pokazuje strah, ali je poruka prekasno stigla do njenih nogu i već je bežala od njih najbrže što je mogla. Psi su pošli za njom, lajući kao podivljali. Torba je usporavala Kejt; ne razmišljajući previše, izvukla je Mikija i bacila novine iza sebe. Psi su se nakratko zaustavili da bi onjušili torbu, pružajući Kejt nekoliko sekundi prednosti da potrči brže nego što je ikad trčala, stižući u poslednjem trenutku do dela za odlaganje smeća u podnožju jedne od zgrada, uspevajući da otvori i zalupi vrata za sobom pre nego što su psi udarili o njih, ljutito skačući i režeći. Snažno je stegla Mikija uza sebe, naslanjajući se na smrdljivu kantu za đubre i vireći kroz prorez na vratima da bi videla pse. Činilo joj se da ne može dovoljno brzo da diše. Boleo ju je grudni koš i suze su joj navirale na oči. Pogrešno mesto, pogrešno vreme, pomislila je.

Naslonila je lice na Mikijevu mekanu glavu i zadihano mu šapnula na uši: „Promena strategije: sve sredstva ponovo se usmeravaju na Grin Ouks.”

10

mesecima koji su usledili, Adrijan i Kejt znali su da provode u prodavnici novina mrtve sate između pauze za ručak i dolaska

večernjih novina, smišljajući strašne priče o mušterijama. Voleli su da smišljaju živopisne likove i primenjuju detalje iz poznatih kriminalisti-čkih lilmova na blede i ćudljive oblike lokalnih penzionera, koji su svakodnevno svraćali po svoje biljne dražeje i primerke časopisa People’s Friends.

Adrijan: Da li si primetila da gospođa Dejl nije dolazila nekoliko dana?

Kejt: O čemu razmišljaš? Adrijan: Pa, gospodin Dejl je, dok je juče kupovao sto grama

dražeja za kašalj, viđen kako nosi nešto što je izgledalo kao veoma težak kofer.

Kejt: ! Adrijan: Tačno tako. Kada je priupitan za zdravlje svoje supruge,

prethodno pomenute gospođe Dejl, gospodin Dejl je odgovorio - pazi sad: „Boravi kod svoje sestre u Jarmutu.”

Kejt: To uvek kažu! Adrijan: Smešno, zar ne? Nikad ranije nismo čuli za za ‘sestru’ - ili

za ‘Jarmut’. Kejt: To je više nego smešno. To je sumnjivo. Adrijan: I ja sam to pomislio. Zato sam i rekao, onako slučajno,

naravno: „А vi, gospodine Dejl, da li ćete se vi pridružiti svojoj supruzi?”

Kejt: E ta ti je bila dobra, Adrijane. Adrijan: Da, to sam i sam pomislio.

U

44 Kejt: I, šta je rekao na to? Adrijan: Rekao je: ,,Da, baš sam se uputio tamo, zato i nosim kofer.

Došao sam samo da bih otkazao novine.” Kejt (posle pauze): Mudar je, zar ne? Adrijan: Đavolski mudar. Kejt: Otkaže ženu, a onda otkaže novine. Hladnokrvni gospodin

Dejl. Gospodina Džeksona iz Šovel Gardensa 42 zvali su ‘Nemilosrdnim

Plaćenikom’, zato što je nosio otmeni tri četvrt mantil i kožne rukavice. Gospodin Porlok, koji je svakog jutra parkirao svog jaguara ispred prodavnice da bi preuzeo novine, bio je ‘Džentlmen Utajivač’, pošto je bio jedina mušterija koja je kupovala Financial Times.Kelvin O’Rajli iz ulice Četam bio je ‘Pomoćnik u zločinu’, zato što je bio krupan, ali ne i previše bistar.

Sudeći po Adrijanu, svako ko bi zatražio čokoladne bombone sa limunom bio je ubica, a razlog za to bilo je njegovo gađenje prema tom slatkišu i uverenje da nijedna osoba koja poštuje zakon ne bi mogla da voli tako neprirodnu kombinaciju. „Iskoračili su iz okvira društvenih pravila, Kejt. Njihov moralni kompas je podivljao. Sve važi.” Pored toga, Adrijan bi svakog ko bi kupio običnu čokoladu zlokobno okarakteristao kao ‘Osobu mračnih apetita’.

Kejt se trudila da bazira svoje sumnje na konkretnijim dokazima, ali čak ni ona nije mogla a da ne posumnja u svakog ko bi kupio koktel čips od škampa. Ipak, oboje su se slagali da su kupci ,,kit ket” čokoladica u većini slučajeva bili sile dobra u društvu.

Adrijan je uglavnom ručao u tri sata posle podne, pošto bi gospo-din Palmer dovršio svoj ručak. Ako je Kejt bila na raspustu i vreme bilo lepo, odlazili bi u šetnju do kanala. Uprkos činjenici da je okruženje bilo mnogo podesnije za tu temu, retko su razgovarali o ubistvima i zločinima izvan prodavnice.

Jednog dana Kejt je upitala Adrijana: ,,Da li ćeš napustiti prodavnicu? Da li ćeš jednog dana naći posao u gradu?”

„Ne znam. Možda. Trudim se da ne razmišljam o tome.” „Аli tvom ocu će uvek biti potrebna pomoć, zar ne? Hoću da

kažem, on mora da ide kod veleprodavaca i radi knjigovodstvo: ko će

45 tad da vodi računa o prodavnici?”

„Ра, mislim da bi voleo da nađe asistenta da mu pomaže.” ,,Ne bi valjda zaposlio tvoju mlađu sestru?” Kejt je pomalo plašila

Adrijanova namrštena sestra pankerka. Adrijan se nasmejao. „Mislim da ona ne bi kročila u radnju. To nije

za nju. Previše je zauzeta trošeći na tonu gela za kosu i unakrsno me ispitujući o mojim muzičkim ukusima. Mislim da on ne želi da ijedno od nas dvoje radi ovde. Nije mu jasno zašto je potrošio sve te godine ulažući u moje obrazovanje, samo da bih ja završio kao prodavac ‘polo’ mentol bombona.”

„Аli, on se time bavi.” „Таkо је.” “Da li uvek radiš ono što tvoj otac želi?” Adrijan je uzdahnuo. „Ne, ne baš. Ali, radnja je ipak njegova.” „Аli, uopšteno, da li misliš da on zna šta je najbolje za tebe?” „Ne znam, Kejt, žao mi je. Zapravo, nemam neke velike ideje o

tome. Samo puštam da me struja nosi. Srećan sam ovde, ali on nije srećan što sam ja ovde.”

Kejt je ubacila kamenčić u kanal. „Mislim da odrasli ponekad… Pa, znam da si i ti odrastao, ali mislim na tate i mame - ili bake - oni misle da znaju šta je najbolje za njihovu decu, ali to nije tačno. Zapravo, često imaju veoma loše ideje, a deca imaju mnogo bolje ideje, ali to nije važno, zato što je baka, ili ko god, odrasla osoba i ona ima pravo da bira. Čak i ako je zbog toga mlađa osoba veoma nesrećna i očajna.” Kejt je zastala, kao da je završila, ali je onda ponovo počela, izbegavajući Adrijanov pogled. „Na primer, evo jednog primera…”, Adrijan je čuo podrhtavanje u njenom glasu, „moja baka - ali ne smem tako da je zovem - treba da je zovem Ajvi. Ajvi kaže da moram da idem u Redspun na kraju sledeće godine.”

„U internat?” „Da. Ona kaže da imaju besplatna mesta za pametnu decu - da je

to prilika i da život s njom nije dobar po mene. Kaže da ne može dobro da ste stara o meni. Kažem joj da mi staranje nije potrebno. Znam da napravim špagete na tost hlebu. Umem da koristim mašinu za pranje veša. A onda ona kaže da moram da budem sa ljudima

46 svojih godina. Ali, meni se to ne sviđa.” Kejt je pročistila grlo. „Ne sviđa mi se mnogo da budem sa vršnjacima. Oni ništa ne rade - samo gledaju televiziju… i… nisam sigurna da im se mnogo sviđam, zato što ne mogu da trčim previše brzo i mislim da možda neki od njih misle da sam čudna. Najviše volim kad dođe raspusti kad mogu da se bavim svojim detektivskim radom. Pokušala sam da joj kažem za to. Rekla sam joj da ću da rešavam zločine i da je tata želeo time da se bavim. Želeo je da budem detektiv, a ne da idem u neku glupu školu daleko od kuće. Tata me nikad ne bi poslao od sebe…”

Adrijan joj je pružio maramicu, ali ona i dalje nije gledala u njega. „Оnа kaže da ne bi trebalo da ti smetam u prodavnici. Ona kaže da

ti dosađujem i da nije prirodno da nemam prijatelje svog uzrasta. Kaže da me verovatno sažaljevaš i da misliš da sam veoma čudna.”

Adrijan je kleknuo i okrenuo Kejtinu glavu tako da je morala da ga pogleda. „Nemoj da je slušaš, Kejt. Ne dosađuješ mi i nisi čudna. Ti si moja drugarica. Poludeo bih bez tebe u radnji svakog poslepodneva. Vrediš više od svih njih. Divim ti se, Kejt, zaista. Samo pogledaj mene - imam dvadeset dve godine i ništa ne radim. Nigde ne idem. Ti imaš deset i stalno si u pokretu, uvek negde trčkaraš, uvek imaš neki projekat ili plan i stalno si uposlena. Zbog tebe odrasli izgledaju umrtvljeno. Nije važno koliko imaš godina, bio bih tvoj prijatelj i da imaš osamdeset pet ili dvadeset pet. Zračiš energijom više od svih nas zajedno. Trebalo bi da se ponosi tobom.”

Oboje su ćutali nekoliko minuta. Kejt je pogledala Adrijana i rekla: „Neću da idem u tu školu.”

11

ejt i Tereza sedele su na betonskim stepenicama zgrade Remzi. Uokvireno glazirano staklo ispred njih bilo je razbijeno, tako da su kroz njega jasno mogle da vide odmorište na drugom spratu

zgrade Četavej. „Da li si čula za riđokosog čoveka koji živi u broju 26?”, upitala je

Tereza. Kejt nije znala ništa o ljudima koji su živeli u tom bloku. Kad god

je Tereza pričala o svojim komšijama, činila je to sa pretpostavkom da ih je Kejt dobro poznavala i bila svesna njihovih navika. Kejt se to dopadalo.

„Оn ti je kao neka skitnica. Ima veliku riđu kosu i veliku riđu bradu . Sedi na brdu svaki dan i jede koru od pomorandže iz papirne kese. Zna da predviđa budućnost. Stalno mi govori šta će mi se dogoditi. Zna sve o tebi. Pričao mi je o tebi pre mnogo vremena.”

„Šta je rekao?”, upitala je Kejt. „Naterao me je da obećam da nikom neću da kažem.” Kejt se nije dalje raspitivala. Razgovori sa Terezom nikad nisu bili

neposredni. Uvek je bilo nekih zagonetki. Kejt se i to dopadalo. „Ко živi vrata do njega?”

„Jedan Irac. Zove se Vinsent O’Henorahan i priča ovako: ‘Odelo-delodelodelodelodel’. Moraš da zatvoriš oči da bi mogla da razumeš ono što govori, i nosi pantalone koje su mu premale. Bila sam u njegovom stanu. Bio je na svom prozoru i mahnuo mi je da svratim. Ušla sam i on mi je dao keks preliven ružičastim slezom i kokosom, ali nije ga nazvao keks, već Kimberli. Rekla sam mu da je to ime za devojčicu, a on je rekao da nikad nije upoznao devojčicu po imenu Kimberli. Onda me je pitao kako se zovem. Imao je slike Marije i Isusa svuda po stanu, a kuhinja mu je mirisala na blato. Rekla sam mu da se zovem Tereza i on je počeo da plače. Plakao je i plakao, glave polože-

K

48 ne na sto. Pojela sam keks i otišla odatle.”

Kejt je netremice posmatrala Terezu. Nije imala predstavu o tome koliko je bilo istine u onom što je Tereza govorila, a koliko je bilo izmišljeno. Počinjala je da pomišlja da je sve to istina. Počinjalaje da pomišlja da se Terezi nikad nisu događale normalne stvari. Ponovo je usmerila pažnju na odmorište. „Pogledaj - u onom tamo gledaju televiziju.” Bila je iznenađena da bilo ko može da gleda televiziju po tako sunčanom danu.

„То su gospodin i gospođa Frenks. Oni su najstariji ljudi u bloku. Gospođa Frenks drži televizor pojačan na najglasnije tokom celog dana. Sedi u velikom ćebetu koje je sama naštrikala, sa mnogo obojenih kvadrata. Gospodin Frenks mi je rekao da ga je naštrikala kad je bila mlađa. Kaže da nikad nije znao zašto ga je štrikala. Ponekad gospodin Frenks razgovara sa mnom i daje mi slatkiše od deset penija i kaže mi da sam dobra devojčica. A ponekad me naziva prljavom crnčugom i štrokavom meleskinjom, i kaže mi da se gubim i vratim u džunglu.”

Kejt i Tereza su se pogledale i počele da se smeju. Na užas gospođe Finegan, Kejt i Tereza počele su da se slažu. Još

od epizode sa vežbankom iz matematike, Kejt je postepeno otkrivala drugu stranu Tereze. Uviđala je koliko je Terezi bilo dosadno na času, kako je uvek znala odgovor, ali nikad nije podizala ruku. Kako je sedela tupog izraza lica i žvrljala po svesci dok su ostali u razredu davali jedan za drugim pogrešan odgovor. Videla je kako je gospođa Finegan gledala u Terezu kao da je ugazila u nešto. Skoro da je počela da razume zašto se Tereza ponašala tako blesavo.

Kejt je u početku bilapomalo cinična. Kad je shvatila da Tereza nije skroz luda, pozvala ju je kući na čaj. Pomislila je da bi Ajvi, kad bi je videla sa toliko priželjkivanom vršnjakinjom, promenila mišljenje o slanju Kejt u Redspun. Ali, Tereza je imala čudne priče i lude ideje, i činilo se da je volela da luta sam a isto koliko i Kejt. Kejt joj nije pokazala kancelariju, a nije joj rekla ni za agenciju… ali, mislila je da bi to mogla da učini jednog dana. Primetila je da je Tereza talentovana za prismotru.

Stepenice su bile sve neudobnije za sedenje, te su izašle napolje na

49 toplo popodnevno sunce. Neko je puštao Alteu i Donu14 i zvuk se razlegao praznim ulicama. Prešle su preko zelenih prostranstava između stambenih zgrada, pored penjalice na kojoj se neki mališan zaglavio i zvao u pomoć.

Udaljile su se od naselja, prešle preko železničkog mosta i pored starog, oronulog zida od cigle. Posle nekoliko stotina metara stigle su do malih zelenih vrata u zidu i prošle kroz njih pravo na Sent Džozefovo groblje. Crkva i groblje nalazili su se na strmoj padini. Crkva je bila na pola puta, a prilazilo joj se vijugavom putanjom sa vrha padine ili kolskim putem kroz veću kapiju u podnožju. Rašireni sa svih strana crkve nalazili su se grobovi, nasumice raštrkani na padini - mnogi od njih bili su sada porušeni ili nagnuti pod neverovatnim uglovima u visokoj travi i korovu.

Grobovi su bili stari - poticali su s kraja devetnaestog veka, pa sve do pedesetih godina dvadesetog. Jedini novi grobovi nalazili su se na maloj parceli iza prezbiterije, rezervisanoj za decu iz parohije. Izdvajajući se od ostalih nadgrobnih ploča prekrivenih bršljanom, ovi spomenici bili su od sjajnog crnog ili belog mermera, sa zlatnim natpisima i nasmejanim licima mrtve dece u malim ovalnim ramovi-ma. Uvek je bilo svežeg cveća na tim grobovima, uz kamene medvedi-će i izbledele lutke. Među njima se nalazio i grob Vejna. Vesta, dečaka kog se Kejt nejasno sećala iz obdaništa i koji je nekako uspeo da uvuče glavu u plastičnu kesu i uguši se. Sećali su ga se svake godine za vreme molitava u školi i na misi, ali se Kejt uvek pitala da li je zaista umro na taj način. Sve to više joj je ličilo na prikladnu priču upozore-nja. Kejt je samo čekala dan kada će nastavnici na školskom zboru predstaviti nekog slepog dečaka koji je izgubio vid kada ga je neko gađao grudvom u kojoj se krio kamen. Škola je već razgovarala sa dečakom sa jednom nogu koji je drugu izgubio igrajući se na voznim šinama. Kejt je zamišljala stravičan prizor nastavnika iz konkurentskih škola kako se nadmeću za povređenu decu u lokalnoj bolnici i pripisuju im niz prekršaja iz detinjstva. „Ovde imam malu devojčicu paraplegičara - idealno za iskorenjivanje klackanja na stolicama.” „Ovaj bezmalo slepi dečko idealan je za promociju šargarepa.” 14 Pevačice Althea Forrest i Donna Reid, duo sa Jamajke . Njihov hit ,,Uptown Top Ranking” bio je na prvom mestu singlova u Velikoj Britaniji 1978. godine. Iste godine izdale su istoimeni album, ali posle toga nisu imale značajniji uspeh na muzičkoj sceni.

50 Izgledalo je da je Tereza provodila dosta vremena na groblju.

Volela je oronuli zid od cigle koji je odvajao groblje od spoljašnjeg sveta. Crkva i okolni grobovi bili su iste starosti kao i kuće gde je živela Kejt. One su formirale još jedno malo ostrvo okruženo sa svih strana novim slepim ulicama i pasažima naselja. Ali, na groblju nije bilo nikog da ti dosađuje. Niko ga nije posećivao tokom nedelje. Sveštenik bi dolazio i odlazio svojim izlupanim volvom, ali nikad ne bi primećivao Terezu, koja je sedela u hladu zida i proučavala suve filigranske skelete mrtvog lišća.

Danas su sedele ispod divljeg kestena, pored nadgrobne ploče porodice Kirni. Roditelji i troje dece umrli su u istom požaru 1914. godine. Nadživela ih je najmlađa devojčica, Mjuriel, koja je živela do 1957. S ljubavlju je se sećao njen voljeni suprug Vilijam, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Tereza je ustala i prišla jednom žbunu s kojeg je počela da bere male crvene bobice.

„Nemoj da ih jedeš”, rekla je Kejt. „Mogle bi da budu otrovne.” „I jesu otrovne”, odgovorila je Tereza, ,,ali mala količina nije

smrtonosna. Ja neću da ih jedem.” „Zašto ih onda bereš?” „Zato što te od njih strašno boli stomak i imaš utisak da ti desni

gore.” Kejt je čekala na dalje objašnjenje, ali je Tereza samo nastavila da

bere bobice i stavlja ih u džep svog šortsa. Posle kratkog razmišljanja, Kejt je upitala: „Da li zato da bi mogla

da izostaneš iz škole?” „Idem u školu kad mi se hoće. Dolazim ovde i sedim bilo kad.”

Kada je napunila džepove, Tereza je sela pored Kejt i počela da čupa obližnju travu. „То je za mog tatu - on mi nije tata, ali moram tako da ga zovem. Volim da pravim stvari za njega.”

„Kakve stvari?”, upitala j e Kejt. „Stvari koje ga povređuju. Stvari od kojih se razboli. Stvari zbog

kojih mora da ostane u krevetu, daleko od nas. Daleko od moje mame. On mi kaže: ‘Donesi mi neko piće, umirem od žeđi.’ I tako odem i napravim mu lepu, osvežavajuću šolju lifta’ - to je onaj čaj s limunom koji te razbuđuje. Obožava ga. Voli kad sipam mnogo šećera - ‘vruća limunada’, tako je zove, zato što je pravo derište. I tako stavim jednu punu kašičicu ‘lifta’, dve pune kašičice ‘flash’ sredstva za čišćenje

51 poda sa aromom limuna i tri pune kašičice šećera - a on sve to popije kao da mesecima nije pio vodu.”

„Ра ti ga truješ!”, uskliknula je Kejt. „Ne trujem ga. Držim ga pod kontrolom. Volim da ga držim pod

kontrolom otprilike jednom mesečno. Da ga zadržim u njegovoj sobi. Da nam dam malo oduška. Voli džem na pecivu. To uvek jede za doručak. Pola kroasana prekrivenog dodatnim džemom. Viče iz svog kreveta: ‘Gde je moj doručak, devojko?’ I tako, sad mogu da stavim dodatne bobice u njegov dodatni džem.”

„Аli, zar mu ne pozli?” „Čujemo ga kako plače u spavaćoj sobi, previja se i drži za svoj

debeli stomak, i onda pojačamo televizor. Mama ga odvede kod doktora, a doktor kaže da ima čir na želucu, kaže da je to od pića. Doktor je glup - samo hoće da mu vidi leđa - doktor ne voli ljude iz naselja. Mama kaže: ‘Molim te, Karl, preklinjem te da ne piješ. Ubijaš se. Šta ćemo mi bez tebe?’ I tako je on udari pesnicom u lice i slomi joj rebra, a ja mu napravim nešto drugo.”

Kejt je neko vreme ćutala. Onda je rekla: „Nećeš ga ubiti, zar ne? Zato što bi te otkrili. Detektivi bi znali. Oni imaju forenzičare i urade obdukciju i nađu dokaze. Znali bi da je ubistvo. Poslali bi te negde.”

„Sviđa mi se ovde; tiho je i mirno, i niko mi ne dosađuje. Ali, kad sam kod kuće, pojačam televizor i jedino o čemu mogu da razmišljam je kako da pobegnem. Moja sestra je pobegla. Moja mama nikad neće pobeći. Moram da odem odavde. Krijem se i prikrivam i držim podalje od njega - već mesecima nije imao priliku - ali znam da hoće i, ako me opet pretuče, ubiću ga i onda ću gurnuti njegovo telo u otvor za bacanje đubreta i poslati ga dole u veliki kontejner15.”

15 Mnoge novije zgrad e u Engleskoj i van nje imaju na svakom spratu manju prostoriju, na čijem se jednom zidu nalazi otvor u koji se ubacuju kese s otpacima. Otvor je povezan sa tunelom koji se pruža od najvišeg sprata zgrade do podruma, u kojem se nalaze kontejneri. Kontejneri se prazne dva puta nedeljno, a ovakav način odlaganja otpadaka potpuno eliminiše potrebu za izlaskom iz zgrade.

12

STROGO POVERLJIVO. DETEKTIVSKA SVESKA. VLASNIŠTVO AGENTA KEJT MINI.

Petak, 24. avgust Prismotra u autobusu onemogućena zahvaljujući „Ludom Alenu”

koji je sedeo pored mene. Pokazao mi je svoju zbirku autobuskih karata (sve za broj 43) i pitao me da li verujem u Hrista Spasitelja. Rekla sam mu da ne postoji dovoljno dokaza.

Ponovo videla ženu sa dečjim kolicima. Danas je bila pored igrališta.

Subota, 25. avgust Adrijan mi je dozvolio da isprobam novi kasetofon u radnji.

Kvalitet zvuka promenljiv - teškoća postizanja jasnog zvuka zbog moje platnene torbe u kojoj je bio sakriven. Imam prilično čist snimak gospođe Hal kako traži kupon za igru „uoči lopticu”16 i gospodina Vikersa kako se ljuti zbog psećeg izmeta u naselju, a onda poduži nejasan dijalog u kojem su jedine razumljive reči „оn neće tolerisati slez”. Nisam sigurn a da ću snimiti mnogo u Grin Ouksu.

Nedelja, 26. avgust Sumnjivo ponašanje visokog ćopavog muškarca iza kuće gospodi-

na i gospođe Evans. Videla ga kako stoji ispred kapije na začelju kuće 16 Spot the Ball - veoma popularna igra u Velikoj Britaniji osamdesetih godina prošlog veka. Objavljuje se u dnevnim novinama, a igrač mora da pogodi poziciju lopte koja je uklonjena sa fotografije fudbalskog meča.

53 dvadeset minuta pre nego sto je nekoliko puta glasno šapnuo: „Širli” u pravcu jednog od prozora. Gospođa Evans pojavila se na prozoru i bacila muškarcu ključeve - ušao je na zadnja vrata. Nisam ga više videla. Adrijan je savetovao da ne kažem gospodinu Evansu… rekao je da je to afera!

Ponedeljak, 27. avgust Posetila gospodina Votkina, mesara, ovog poslepodneva. Primetila

da gospodin Votkin njuška meso kada u radnji nema mušterija - svaki komad mesa zbog kojeg namreška nos odmah stavlja u prednji deo vitrine. Gospodin Votkin je video da ga posmatram i objasnio mi „rotaciju robe” - vrlo zanimljivo.

Utorak, 28. avgust Danas otišla na groblje. Pričala tati o poslu. Veoma je tiho na

groblju. Bez prismotre. Sreda, 29. avgust Ponovo kod gospodina Votkina - i dalje veoma malo mušterija.

Primetila sličnost između pakovanja otrova za pacove koje gospodin Votkin drži skriveno iza vitrine i pakovanja začina za njegove ‘specijalne odreske’. Dalje primetila da gospodin Votkin deluje pomalo kratkovido (prvobitno je mislio da sam gospođa Kan) - sada sam veoma zabrinuta da bi gospodin Votkin mogao da počini ubistvo iz nehata.

Četvrtak, 30. avgust Crnomanjasta, zdepasta žena stajala je 45 minuta ispred ogranka

„Н. Semjuel” u Grin Ouksu i gledala u izlog. Samo je razgledala? Petak, 31. avgust Ispričala Adrijanu o bojazni u vezi sa gospodinom Votkinom, ali je

on rekao da više niko ne kupuje meso od gospodina Votkina i da ne treba da brinem. Adrijan je rekao da je mesara za gospodina Votkina više kao hobi. Rekao je da gospođa Votkin ponekad moli svoje

54 prijateljice da uđu u mesaru i kupe nešto, ali im ona uvek krišom vrati novac i kaže im da odmah bace meso u đubre. Zavere su tu, na mom pragu.

Subota, 1. septembar Grin Ouks: danas provela dva sata ispred banaka. Nema ništa za

prijavljivanje, osim niskog čoveka koji je nesvesno šetao okolo sa metar i po toalet papira zalepljenog za cipele.

Nedelja, 2. septembar Primetila sumnjivog muškarca kako dangubi na parkingu

„Sejnsburija” - nejasno mi je kakve su mu bile namere.

13

ejt je naučila nešto o Terezi što ju je zaprepastilo: Tereza nije razlikovala bilo kakvu hijerarhiju u nestašluku u školi. Razumela je da su izvesna dela smatrana lošim, ali vezu između tih radnji

jednostavno nije mogla da shvati. Bilo je potrebno mnogo vremena i mnogo proba i grešaka da bi postala svesna bilo kakve skale zla.

Naučila je da je reagovanje na školsko zvono na bilo koji način bilo potpuno pogrešno. Tereza je ranije znala da odgurne svoju stolicu i pobegne iz učionice čim bi čula zvono, izlećući naslepo na iznenađu-juće prazno dvorište. To je bilo netačno. Izgleda da je zvono bilo tu da bi nastavnica znala koliko ima sati, a ne da bi učenicima označilo slobodno vreme. Tereza je mislila da bi nastavnici bilo lakše da pogleda na svoj sat ili veliki sat, koji je otkucavao u prednjem delu učionice, ali sad je znala da su pripreme za beg morale da se obave mnogo diskretnije i sporije: knjige su postepeno morale da skliznu sa stola u torbu koja ih je čekala, dok bi ona sve vreme morala pažljivo da posmatra nastavnicu. Kejt joj je pomogla i Tereza je naučila da se tako ponaša. Ali čak i sad, kad su Kejt i Tereza otpočinjale svoju poslednju godinu u školi Sent Džozef, Tereza još uvek nije naučila da je reagovanje na zvono bilo manji prekršaj od, recimo, urezivanja svog imena u sto ili stavljanja crva u ružičasti puding od badema Darena Vola.

I tako je, posle iscrpnog istraživanja i nesvesnog pomeranja granica, Tereza konačno nabasala na najbezobrazniju stvar koja se mogla uraditi u školi. Jednog mračnog olujnog poslepodneva, za vreme užine, kada je kiša uslovila igru u zatvorenom, Tereza je prebrzo zaokrenula za ćošak i otkrila istinu. U naizgled beskrajnom ishodu, Tereza je otkrila da je trčanje sa makazama u ruci bilo najveće zlo, a da je trčanje sa makazama koje se katastrofalno sudaraju sa

K

56 butinom direktora škole bilo praktično nečuveno.

Vesti su se brzo širile uzavrelim učionicama, a glasine još brže. U roku od nekoliko minuta posle sudara, svuda su počele da se prepričavaju neverovatne priče. Tereza Stenton imala je sekiru. Tereza Stenton bola je sve živo. Tereza Stenton ubila je direktora škole i nameravala da ubije ostale nastavnike. Nesposobna da obrade tako eksplozivne tračeve, deca su mogla samo da trče u krugovima ili podivljalo skakuću gore-dole, kao psi za vreme oluje.

Za vreme jednog od mnogih zborova koji su organizovani kao posledica incidenta, na videlo je, iako nerado, izašla istinita, skromna razmera nesreće. Gospodin Vuds uspeo je da izbegne ozbiljno ranjavanje, ali je zato veoma dobar par „house of fraser” pantalona bio ‘rasporen bez mogućnosti popravke’. Kao relativni stručnjak na tom polju, Kejt nije bila preterano impresionirana pruženim forenzičar-skim dokazima. Gospodin Vuds podigao je pantalone da bi učenicima pokazao mali zarez na tkanini, i dok ih je polako okretao da bi svi mogli da se uvere, svečano je ponavljao: „Zamislite da je ovo bilo vaše lice”, ponekad dodajući lično ime nekog od učenika da bi ostavio jači utisak: ,,Da, Karen, zamisli. Tvoje lice.”

Tereza je bila zbunjena. Nije mogla da veruje da će je kazniti zbog nečeg što je bilo nesrećan slučaj, nije mogla da shvati svrhu svog kažnjavanja. Kejt je znala da će gospodin Vuds da napravi primer od Tereze. Posle specijalnog sastanka PTA17 objavljeno je da će Terezu suspendovati iz škole na nedelju dana. Vreme je bilo loše, tako da Tereza nije mogla da provede slobodne dane na groblju. Kejt je zamišljala Terezu zatoćenu u kockastoj kućici tankih zidova sa svojim očuhom, razmišljajući o načinima da ga ućutka. Više nego ikad, Kejt je želela da spreči zločin.

17 Parent Teacher Association - dobrovoljno udruženje roditelja i nastavnika koje deluje u okviru određene škole ili opštine, uglavnom radi prikupljanja sredstava za pomoć školi, uključivanja roditelja i zajednice u rad škole i drugih aktivnosti koje se odnose na dobrobit škole.

14

enjalica je imala oblik cevastog metalnog igloa. Metal je zarđao na određenim delovima, a kada bi vetar duvao, kao što je danas bio

slučaj, jurišajući vazduh pronalazio je prazne otvore za šrafove i pukotine u ramu i svirao tužnu melodiju na cevima. Kejt je obožavala taj zvuk. Pomagao joj je da razmišlja. Visila je naopačke na sredini igloa, kose obešene do crvenog betona. Prazne kesice čipsa i plastične kese vitlale su po obodima igrališta, a vazduhom se iz stanova širio miris kuvanog povrća, pomešan sa industrijskim metalnim mirisom iz fabrika.

Nalazila se na malom igralištu u senci Trafalgar zgrade; pogled joj je lutao od ulaza u blok, pored više stotina terasa, pored odeće koja se sušila na žicama, pored plastičnih tricikala i trulih kuhinjskih eleme-nata, pored zbrke televizijskih antena, do belih oblaka koji su se kretali bledoplavim nebeskim autoputom. Ako bi je noge izdale, počelo bi njeno beskrajno propadanje, sve dok konačno ne bi udarila u jedan od mekanih oblaka. Posmatrala ih je kako prolaze i razmišljala o osumnjičenom kojeg je videla u Grin Ouksu.

Kejt ga je ugledala u ponedeljak posle škole, čim je zaokrenula za ćošak i uputila se prema bankama. Bila je sigurna da je to bio isti čovek koji je sedeo tamo prethodnog dana. Tad ga nije dobro videla, ali je uočila određeno držanje koje je sad opet primetila. Oduvek je znala da će ugledati nešto drugačije u izrazu lica; dok se približavala, osetila je uzbuđenje prepoznavanja čim su crte njegovog lica postale jasnije. Čovek je gledao preko dečjeg igrališta u filijalu banke „Lojds”. Kejt je oprezno posmatrala iz ulaza štedne zadruge. Čovek je izgledao kao da pokušava da se normalno ponaša; Kejt je prepoznala znakove -

P

58 isto je radila kad god je osmatrala. Sedeo je čudno, stalno je gledao na svoj sat, pogled mu je šarao; nije izgledao tupavo. Kejt je pažljivo napravila širok krug i smestila se na udaljenoj klupi iza čoveka. Ovo je bio osumnjičeni, i to na mestu za koje je ona oduvek znala da će ga ugledati. Bila je smirena zato što je bila spremna. Znala je da težak posao sledi od tog trenutka. Na prvom mestu, iscrpno osmatranje. Morala je da sastavi razumljivu skicu plana osumnjičenog. Da li je radio sam? Ne baš verovatno, mislila je prvobitno Kejt; solo pljačke banaka bile su nagli, očajnički poslovi, bez planiranja. Izgledao je previše staloženo za tako nešto. Da li je ovo bilo početno osmatranje mesta ili je pljačka bila skoro sazrela? Kejt nije znala, ali je osećala da je ovo bio tek početak; osmatrala je banke već izvesno vreme, a muškarca je videla samo jednom ranije. Pitanje je bilo: koliko joj je vremena ostalo?

Od tog trenutka, svakodnevno ga je posmatrala. Uvek je sedeo ispred banaka u periodu od četiri do pet sati - u vreme pre zatvaranja. Kejt bi uhvatila spori autobus za Grin Ouks pravo iz škole. Sedela bi na svojoj omiljenoj klupi-osmatračnici i jela sendviče sa puterom od kikirikija, koje bi ujutro spakovala, i on bi se pojavio posle nekoliko minuta. Bilo je teško dokučiti koja je banka bila meta. Izgledalo je da je „Lojds”. Nije pravio beleške i nije fotografisao. Bio je previše profesio-nalan da bi radio nešto lako upadljivo. Kejt je sada shvatila da radi samostalno nije bilo ni traga ni glasa bandi ili saučesniku.

Sladoledžijin kamionet prošao je naseljem. Začuli su se zvuci „Greensleeves”18, a onda je sve utihnulo. Pokušala je da zamisli njego-vo lice. Bila se razočarala kada je otkrila da je njena ručno napravljena sveska za identifikaciju bila potpuno beskorisna pri susretu sa pravim izazovom. Prvog dana kad je dobro osmotrila osumnjičenog, otrčala je kući da bi pokušala da sklopi njegovo lice od delova tuđih lica. Njen najbolji rezultat uopšte nije ličio na njega. Njen najbolji rezultat nije ličio ni na šta na svetu. Jedino što ju je oraspolo-žilo bila je činjenica da profesionalno uklopljena lica u petom nastavku Policijske akademije nisu izgledala mnogo bolje. Kejt je pomislila da bi, kad bi ljudi s tak- 18 Tradicionalna engleska narodna pesma i melodija.

59 vim licima zaista šetali ulicama, čuvari iz zoološkog vrta morali da intervenišu i ustrele ih strelicama sa sedativom.

Kejt je nameravala da sledeći put ponese očev fotoaparat, ali je u međuvremenu morala da se osloni na stari, oprobani crtež - ili „identi-skicu”, kako se to zvalo u priručniku Kako biti detektiv.

Pažljivo osmotrite oblik i veličinu osumnjičenog. Ako imate vremena, napravite brzu skicu i koristite identi-reči da biste opisali svaki deo njegovog tela. (Kejt nije bila sigurna po čemu su se te reči razlikovale od obič-nih). Zapazite da li je krupan ili mali, debeo ili mršav, visok ili nizak, i kakvu odeću ima na sebi. Ne zaboravite - osumnjičeni može da pokuša da se preruši nošenjem različite odeće. (Kejt je podvukla ovu poslednju rečenicu).

Međutim, bilo je nečeg u njegovom pogledu što je znatno otežava-lo stvari. Njegove oči bile su nekako zastrašujuće i istovremeno ih je bilo nemoguće zapamtiti. Vrativši se u svoju kancelariju, rekla je Mikiju: ,,Ne sviđa mi se izgled njegovih očiju. Šta ti misliš o tome?”

Miki je bio razborit kao i uvek. „Mislim da u njima ima nasilja.” Miki je namrgođeno gledao u daljinu. „Ubica? Pa, to ne bi bio prvi put. Znamo da su solo pljačkaši

banaka ujedno nemilosrdni operativci.” Miki i Kejt posetili su biblioteku da bi obavili neka istraživanja.

Oboje su bili pomalo uznemireni brojem pljačkaša banka koji su počinili ubistvo. Džon Eldžin Džonson, usamljeni bandit naoružan čeličnim plavim revolverom. Čarls „Priti Boj” Flojd i Masakr u Kanzas Sitiju. Džordž „Bejbi Fejs” Nelson, Bader-Majnhof banda, Simbiotička oslobodilačka armija… spisak je bio poduži. Takve informacije bile su veoma neprijatne. Zapravo, oboje su bili prilično obeshrabreni načinom na koji se ton knjiga o kriminalu namenjenih odraslima razlikovao od veselih saveta i slika u knjizi Kako biti detektiv. Kejtin i Mikijev priručnik iscrpno se bavio prerušavanjima i tajnim šiframa, ali nije bilo ni reči o fanatičkim sektama Crvene armije, nijedan podatak o psihopatama spremnim da pucaju u svakom trenutku, ništa o potapanju u benzin i pretnjama upaljačem. Kejt je polako počinjala da sumnja u to do koje je merenje na knjiga bila verna životu.

Osetivši da su joj noge utrnule, Kejt se uspravila na penjalici i

60 pogledala po naselju. Shvatila je da ona i Miki ne bi mogli da prionu na osumnjičenog bez pomoći. Želela je da prikupi što više dokaza i informacija, da sazna gde je osumnjičeni odseo i kakav mu je bio plan bega. Svi pljačkaši prvo bi izveli probnu pljačku. Kejt je nameravala da čeka i posmatra, i pribeleži sve što bi videla. A onda, kada bi do pljačke konačno došlo, Kejt možda ne bi mogla da preda krivca, ali bi mogla da obezbedi dovoljno dokaza da ga policija lako pronađe. Bila je sigurna da bi to bilo dovoljno za specijalno zaposlenje o kojem je sanjala. To ne bi bio pravi posao, očigledno: i dalje bi pohađala školu, ali možda bi povremeno tražili njenu pomoć za komplikovanije operacije osmatranja.

Policija bi uvidela njenu korisnost. Koliko je još dece bilo obučeno poput nje? Koliko je njih bilo nevidljivo u meri u kojoj je izgledalo da je Kejt nevidljiva?

„Ра, Kejt, izgleda da su tvoje sumnje o kući broj 15 u industrijskom naselju Lengsdejl bile, kao i uvek, osnovane.”

„Krijumčarenje dijamanata?” „Таkо je. Široki prsten koji pokriva sve centre industrije dijama-

nata: Kejptaun, Amsterdam, zapadni Midlend19. Samo, problem je u tome što moramo da uđemo u stambenu jedinicu. Potrebne su nam fotografije paketa sa lica mesta. Niko od naših ljudi ne može da se približi. Pokušali smo sve - sa čitačima brojila za gas, peračima prozora - ali ovo su neke pametne lopuže. Ne daju nikom da se približi. Sumnjaju na svakog… osim možda…”

,,Na dete?” „Tačno.” Kejt je pogledala preko rashladnih tornjeva i videla svoju

budućnost jasno iscrtanu pred sobom. Rad u kancelariji, ručkovi sa Mikijem kod Vanezija, razgovori s Adrijanom o njenim slučajevima, uključivanje Tereze - ali nikako internat Redspun.

19 West Midlands - pokrajina u centralnoj Engleskoj.

2003.

GLASOVI U STATICI

15

ikad nije očekivao da vidi nešto na CCTV-ju20. Niko to nije očekivao u noćnoj smeni.

Gledao je u iste monitore poslednjih trinaest godina. Kada bi sklopio oči, i dalje bi mogao da vidi sve prazne hodnike i zaključana vrata u bledim nijansama sive boje. Ponekad je mislio da su to samo treperave fotografije - mrtva priroda koja se nikad neće promeniti. Ali, onda se ona pojavila usred noći i on to više nikad nije pomislio.

Danas je bio „Boksing dej”2121, a vreme - rano jutro. Tržni centar Grin Ouks nije radio samo na dan Božića i Uskrsa, a Kurt je radio oba ta dana kao deo ekipe od samo dva čoveka. Kupci nisu voleli kada tržni centar nije radio. Prošlog Božića video je standardno malu i gnevnu grupu ljudi ispred centra; udarali su pesnicama o staklena vrata i zahtevali pristup. Posmatrao ih je na monitoru i pomislio koliko su ličili na zombije. Živi mrtvaci tražili su povraćaj novca i zamenu robe.

Sedeći sad u kancelariji za službu obezbeđenja, sa starim radio-aparatom marke „philips” kao jedinim društvom, naslonio se u kožnoj stolici na točkiće i odvrnuo poklopac na termosu - pitao se da li je previše rano da se baci na svoje sendviče. Di-džej je posvećivao pesmu ,,Wichita Lineman” nekoj Odri iz Grejt Bara. Kurt je tiho pevušio uz Glena. Skot je izvukao kraću šibicu i nalazio se napolju u mraku, patrolirajući ledenim, spokojnim parkingom koji se nalazio na

20 CCTV - sistem kamera za nadzor koje su direktno povezane kablovima ili drugim sredstvima. 21 Boxing Day - dan posle katoličkog Božića, 26. decembar, kada su svuda velike rasprodaje.

N

63 obodu tržnog centra. Kurt nije mogao da se uzdrži i ne osmehne.

Vidokrug kamere se promenio i sad su se pred njim pojavila dvadeset četiri nova prizora. Nakratko je ugledao Skota na gornjem levom monitoru; kretao se dijagonalno preko donje polovine ekrana. Njegov dah bio je vidljiv sekund pre i posle pojavljivanja njegove prilike. Kurt je doneo novogodišnju odluku. Poranila je nedelju dana, ali je već znao kakva će biti. Nije bilo teško upamtiti je, zato što je bila ista i prošle i pretprošle godine: daće otkaz i napustiti Grin Ouks. S tim što je sad bio čvrsto rešen da to učini. Nikad nije nameravao da se dugo zadrži na tom radnom mestu i sada je prošlo već trinaest godina, a on nije znao kud su nestale. Patroliranje praznim hodnicima, jedenje sendviča u sred noći, posmatranje svog odraza u zatamnjenom staklu. Kao da nije bio sposoban da ode: nešto ga je uvek zadržavalo. Smetalo mu je što život brzo prolazi, a on kao da može samo da posmatra njegov prolazak. Nije imao ambicije da se bavim nečim drugim, ali je mislio da bi trebalo da je ima.

Sklopio je oči i zamislio termalnu sliku snimljenu visoko iznad njega - on i Skot kao dve malene crvene tačke u središtu prostrane, modre senke koja je prekrivala srce Midlenda. Za nekoliko sati tržni centar biće ispunjen telima, a on i Skot biće izgubljeni u mnoštvu drugih obojenih mrlja koje su se rojile i spajale. Kurt se dobrovoljno prijavio za duplu smenu, ali se užasavao buke i pometnje predstojećeg dana. Drugi čuvari imali su porodice i voleli su da provode praznike s njima. Naročito im se sviđalo da provode te dane sa svojim porodica-ma u Grin Ouksu , ili ponekad, za promenu, u nekom drugom tržnom centru. Kurt ih je viđao kako se namrgođeno probijaju kroz prazničnu gužvu, trudeći se da uživaju u životu na drugoj strani. Slobodno vreme - šta je trebalo da urade s njim?

Zagrizao je sendvič sa ribljom paštetom i pogledao na svoj sat: bilo je četiri sata ujutro. Za njega je najbolje vreme u smeni bilo od šest do osam. Voleo je da posmatra dolaske prvih radnika. Voleo je da vidi čistače kako neumoljivo uklanjaju sve tragove prethodnog dana, brišući otiske prstiju, metlama skupljajući kosu, usisavajući prašinu, uklanjajući dokaze. Osećao je kako mu se um pročišćava sa svakim njihovim pokretom. Urlajuća beba, nasilni penzioner, beskoristan

64 kradljivac, očajna žena, usamljeni muškarac, misteriozna osoba koja je koristila lift kao kenjaru… svi izbrisani jedan po jedan. Svi zapečaćeni u kese za đubre i odvezeni niz sive hodnike do kontejnera. Za njega je buđenje tržnog centra bilo kao uspavanka koja ga je smirivala i tešila pre nego što bi otišao kući na spavanje.

Nešto mu je zapalo za oko dok je posezao za čipsom; vratio je pogled na zid sa monitorima. Ugledao je priliku kako stoji ispred banaka i štednih zadruga na drugom spratu. Bilo je to dete, devojčica, iako nije mogao dobro da joj vidi lice. Stajala je potpuno nepomično, sa sveskom u ruci i plišanim majmunom koji je virio iz njene torbe. Kurt se okrenuo da uzme radio i upozori Skota; dok se ponovo okretao prema monitorima, video ju je kako nestaje sa slike. Promenio je vidokrug kamere: ništa. Brzo je proverio sve pozicije kamere, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa. Pozivajući Skota, iznenadio se kada je osetio kako mu srce tuče u grudima.

U pet minuta do sedam ujutro Lisa je parkirala svoja kola i liftom

se popela iz zaleđene podzemne garaže na prvi sprat tržnog centra Grin Ouks. Mrzela je traumatičan zvuk alarma koji ju je budio u pola šest, i mrzela je sedamnaest budnih sati koji su sledili, ali bilo je nečeg smirujućeg u tihoj predvidivosti kratke šetnje po tržnom centru rano svakog jutra. Nejasna melodija iz razglasa stapala se sa mirisom hemikalija za čišćenje i Lisinim umorom, dajući svemu nadzemaljski osećaj.

Ženski glas u liftu zamolio je da sačeka dok se vrata ne otvore. Lisa nije bila toliko nestrpljiva da pokuša bilo šta drugo. Zvonce je oglasilo otvaranje vrata i ona je iskoračila na veštačko praskozorje centralnog atrijuma. Bio je „Boksing dej” - zagarantovano ludilo - ali trenutno je sve bilo mirno.

Imala je utisak da klizi uglačanim stazama, pored vojske čistača koji su negovali, polirali i mazili tržni centar. Pomislilaje da je ‘čistač‘ previše grub opis. U Grin Ouksu, opšti proces čišćenja bio je podeljen na pedeset ili šezdeset grupa sa različitim zadacima, svaka od njih tajnovitija od prethodne. Činilo joj se da niko od čistača nije bio normalnog starosnog doba za rad u tržnom centru. Kao da je rat uzeo

65 živote svih između šesnaest i šezdeset godina. Možda ne rat, ali svakako bolje plaćeni poslovi. Bilo kako bilo, prizor očigledno dece koja rade rame uz rame sa slabašnim, reumatičnim starcima, pružao je Grin Ouksu izgled autentične radionice.

Danas je prvo prošla pored Reja, jednog iz legije perača izloga, koji je prelazio svojim sunđerom po zastakljenim površinama „Burger Kinga”. Bilo je nešto u Rejevoj pojavi što je teralo čoveka da mu dobaci „Dobro si, Rej?” glasnije nego što je potrebno svaki put kad bi ga ugledao, uz obavezan odgovor: „Sjajno, tja”. Nekoliko metara od Reja, mlađi dečak je, uz pomoć flašice ulja za bebe i krpe, polako vraćao sjaj metalnim ogradama u centru dugim preko šest kilometara, kao što je svakodnevno radio. Gore, na mezaninu, prošla je pored uzdignute motorizovane korpe na točkiće. U korpi se nalazio mladić koji je gurao sintetičku pajalicu u svaki od više miliona otvora na plastičnoj mrežastoj tavanici iznad svoje glave, pre nego što bi pomerio vozilo nekoliko metara dalje.

Međutim, nisu svi bili vidljivi. Lisa je bila više nego svesna skrive-nog prisustva radnika obezbeđenja u centru. Svakog jutra osećala je na sebi njihove umorne oči i bila izuzetno osetljiva na svaki pokret koji bi napravila. Neprekidna težina nadzora činila je da se oseća sumnjivo; tokom vremena, taj osećaj krivice razvio se u malu igru koju je volela da igra. Zamišljala je da u svojoj tašni, umesto stare mandarine i sedamnaest praznih koverti, nosi nešto interesantnije: malu tempiranu napravu, tajnu poruku, zabranjeni paket - nije bilo važno šta. Pomešala je razne žanrove i stvorila neku nerazumljivu fantaziju sa špijunima, teroristima i borcima pokreta otpora - fantazija se menjala iz dana u dan, ali su skriveni radnici obezbeđenja uvek bili u ulozi nacista.

Zamišljala je do koje je mere pružala kamerama ubedljiv i prirodan portret menadžera prve smene. Izgledala je kao podjarmljeni rob od glave do pete. Ko bi posumnjao u tako žalosno stvorenje? Da, dobro je odabrala otrcane patike. Prošla je odlučno, ali smireno pored „Dankin Dounats” i „Selebrejšan Kards”; dok je prolazila kroz vrata sa ogleda-lima u hodnik uslužnog odeljenja, zamišljala je pucketanje statike u radijima i srktaje čaja u prostoriji za obezbeđenje. Bila je sigurna da

66 uopšte ne izaziva sumnju među mljackavim, debelo-prstim proždira-čima keksa.

Prošavši kroz vrata, kradom je pošla duž sivih betonskih zidova. Ako bi je ovde uhvatili, misija bi doživela neuspeh. Nije ostavljala otiske dok je leđima otvarala svaka krilna vrata, preskakala je brisane prostore i uvek se zaustavljala i osluškivala zvuk koraka pre nego što bi zaokrenula za ćošak. Cilj je bio da stigne do zadnjih vrata radnje „Vaša muzika”, a da je pri tom niko ne vidi u hodnicima. Shvatala je to ozbiljnije nego što je smela da prizna. Koliko prethodne nedelje, bilo joj je neprijatno kad je otkrila da se neko iz „Dolkisa” penjao uz stepenice samo pet metara iza i verovatno bio svedok njene žalosne pantomime.

Danas je u daljini ugledala čuvara, te se brzo povukla u nišu iza ventilacione cevi i ostala tamo sve dok nije prošao. Ponovo izlazeći na hodnik, opazila je parče tkanine kako viri iza cevi nešto bliže podu. U normalnim okolnostima ne bi se obazirala na to. Parčići tkanine koji vire iza starih cevi retko su bili vredni pažnje. Ali, pošto je još uvek bila u pomalo tajnovitom raspoloženju, prišla je bliže. Bila je to neka vrsta mekane igračke. Postepeno je uspela da je izvuče i stala da joj se divi. Bio je visok dvadesetak centimetara, a na sebi je imao prugasto odelo i gamašne. Izraz na njegovom licu bio je strogo poslovan. Bio je to majmun. Lisa je bila zapanjena svojim otkrićem. Majmun je bio neverovatan, netaknuti fragment iz nekog drugog sveta koji je pao kao dar iz vedra neba. Nije mogla da pretpostavi kako se našao na tom mestu. Bio je pomalo prašnjavi umrljan sivom farbom na leđima, ali mimo toga, delovao je zabrinjavajuće sveže i vitalno. Da, zaista je bio gizdav dasa, majmun koji te ne bi osramotio u javnosti, majmun koga bi svuda mogao da nosiš. Lisa ga je očistila od prašine i onda ga je, zahvaljujući prethodno potpuno suvišnoj petlji na svojoj tašni, ugurala pored sebe. Nastavila je prema svom radnom mestu, ne mareći ko će je videti.

Neidentifikovani radnik obezbeđenja Tržni centar „ Upper North” Dok očima prelaziš po masi, pogled ti se uvek zaustavi na određenim

67 ljudima. Možda na devojci sjajnog lica sa zlatnim ciganskim minđušama. Možda na starici sa tamnom perikom. To je poput vrtenja brojčanika na radiju i čekanja da vidiš na kojoj će se stanici zaustaviti. a lica među licima - šta ona traže u Grin Ouksu?

Usamljeni muškarac koji kupuje nove košulje. Nesrećni par koji pokušava da preživi još jedno nedeljno popodne. Žena koja pokušava da privuče nečiju pažnju. Četiri stotine hiljada različitih priča u jednom danu, priča koje lebde u vazduhu poput balona i lepe se za tavanicu.

Oduvek sam znao da je Grin Ouks više od cigala i maltera. Glasovi se stapaju i daju mestu samo njemu svojstven zvuk. Niko ga ne primećuje, ali ga svi čuju; to je ono što ih dovodi u centar - statičko šištanje niske frekvencije. Kad bi mogao da podesiš na pravu frekvenciju, pojedinačni glasovi bi se probili i onda bi mogao sve da ih čuješ. Čuo bi šta se nadaju da mogu pronaći u Grin Ouksu. Čuo bi na koji način Grin Ouks može da im pomogne. Mislim da Grin Ouks svakom može da pomogne. Mislim da čuje sve glasove.

16

zgledalo je da će dan biti zaista paklen u „Vašoj muzici”: bankovni praznici22 uvek su bili prava gnjavaža. Tržni centar biće krcat i

kupci će dati oduška onoj posebno smrtonosnoj prazničnoj mešavini istrošenih živaca i gluposti, ljuti sami na sebe zbog nemogućnosti da odu negde drugde. Da stvari budu neizmerno gore, u radnji su očekivali posetu Gordona Tarnera, regionalnog menadžera - događaj zbog kojeg je Kraford uvek gubio zdrav razum.

Lisa je bila zamenik menadžera u muzičkom megastoru „Vaša muzika”; radila je direktno za glavnog menadžera radnje, visokog, mršavog i mrtvački bledog Dejva Kraforda. U teoriji, direktno je nadzirala pet menadžera, od kojih je svaki bio zadužen za svoj sprat. Kraford ju je prozvao „menadžerom na dužnosti”, a ovom jednostra-nom promenom naziva radnog mesta nekako je uspeo da suptilno promeni Lisinu ulogu tako da je ona sad bila član uprave od koga se očekivalo da radi najlošije smene. Bila je u radnji rano izjutra, kasno u noć, nedeljom i za vreme bankovnih praznika. To je, kako se činilo, bila njena dužnost.

Kraford je uglavnom bio stalni izvor zabave za Lisu. Nikad nije prestajala da se čudi načinu na koji je nedeljama uspevao da održi stepen gneva koji bi većina ljudi mogla da održi samo nekoliko minuta. Sviđao joj se način na koji je njegov rečnik postajao sve više mačo i nasilan što je tema koja ga je razljutila bila uzaludnija (‘Koja je pizda. pocepala ovaj jebeni omot?’). Njegovo odbacivanje logike i

22 Radni dan, često ponedeljak, kada su banke bile tradicionalno zatvorene, a dan je važio za državni praznik (uglavnom u Velikoj Britaniji i nekim drugim zemljama).

I

69 racionalnosti prosto je oduzimalo dah. Ipak, najviše je uživala u njegovom potpunom nedostatku samosvesnosti - način na koji je uvek nosio farmerke, koje su mu bile pretesne, a zatim ih bestidno vadio iz svoje guzice dok bi govorio, hodajući naokolo kao da je nedeljama bio u sedlu. Ovoga se naročito gnušalo obezbeđenje u radnji; osećali su se dovoljno kastrirano zato što su radili za homoseksualca, bez tog redovnog nagoveštaja analne neudobnosti.

Posete su bile prilika da više rukovodeće osoblje opravda svoja radna mesta. To je bila njihova prilika da dokažu da bi bez po muke mogli bolje da upravljaju radnjom od trenutnog rukovodstva. Ukazi-vali bi na propuštene prilike za prodaju, na neuredno plasiranje robe, na žalostan nedostatak poznavanja proizvoda, na loše usluživanje kupaca, na žvake ugažene u tepih i osoblje sa previše pirsinga. Po istom principu, ako bi neko od zaposlenih zeznuo stvar, to bi se protu-mačilo kao da je Kraford zeznuo stvar, a ako je Kraford zeznuo stvar, onda je i Tarner zeznuo stvar - i tako je vezivno tkivo zabrinutosti, panike i ucenjivanja povezivalo sve zaposlene, od šesnaestogodišnja-kinje, koja je radila samo subotom, pa sve do regionalnog menadžera.

Ali, u Grin Ouksu - i na Krafordovu nesreću - zaposlenima u „Vašoj muzici” više nije bilo stalo do toga. U prethodna tri meseca neprekidno su bili u stanju visoke uzbune, ucenjivani da rade preko-vremeno bez nadoknade, zato što je poseta za posetom najavljivana, a zatim iznenada otkazivana u poslednjem trenutku. Otkazivanja su bila deo igre: nije bilo loše malo prodrmati radnike pod pretnjom posete, a ujedno nije bilo razloga za sprovođenje pretnje. Ukupno je otkazano šesnaest poseta za tri meseca, i kako je osoblje postajalo sve umornije od priprema, tako je Kraford bio sve više maničan i paranoičan.

Lisa je čekala u Krafordovoj kancelariji dok je on petljao oko ogla-sne table, kačeći mnoštvo grafikona i tabela sa uzlaznim krivuljama. Nije bila raspoložena za njega, bila je previše umorna da bi se zabavljala.

Konačno je završio nameštanje scenografije i počeo da govori. „Dakle, prošetao sam radnjom pre pola sata i moram da kažem da je potpuno sjebana, u sranju do grla, katastrofalna. Da li si videla zid za

70 hitove sa top-lista? Postoje tri praznine u Šakirinoj polici. Rekao sam Karen: ‘Jebote, šta je s tim?’, na šta mi je odgovorila: ‘O, Dejve, naručila sam još trista u ponedeljak. Dobavljač ih nema na lageru; imamo poslednjih devedeset pet primeraka u regionu.’ Možeš li da poveruješ u to? Možeš li da poveruješ koliko je glupa? Rekao sam joj: ‘Ako imamo samo devedeset pet, šta kod đavola traže na zidu gde kupci mogu da ih se dočepaju? Skloni ih, spusti ih iza pulta dok ne dobijemo potvrdu da je Tarner krenuo; onda ih ponovo vrati na njihovo mesto.’ Samo me je pogledala, kao da sam ja taj s druge planete. Možeš li da uradiš nešto po pitanju njenog lica? Da li može da izgleda nesrećnije? Poželim da presečem sebi vene svaki put kad razgovaram s njom. Ako ona usluži nekog misterioznog kupca23, možemo odmah svi da se pakujemo i počnemo da tražimo nove poslove.

„Sledeće područje propasti je odeljak za viškove u magacinu. Da li si ga videla? Da li si videla šta se nalazi u njemu?”

Lisa je naglo shvatila da je ova kratka pauza u monologu bila znak da se od nje očekivao odgovor. Zaista nije imala snage da bude duhovita, ali posle premišljanja o mogućem alternativnom odgovoru, bila je primorana da kaže: „Viškovi?”

„Tačno! Da li je moguće da su svi toliko tupavi da ne mogu da shvate da, kad očekujemo posetu, svrha odeljka za viškove nije da se u njemu skladišti na stotine viškova to je kao veliki znak na kojem piše: ‘Da, mi nemamo pojma o nabavci, stalno pravimo greške’. Poenta je u tome da taj odeljak bude prazan, da bi posetioci mogli da se dive našoj preciznoj kontroli robe i prihoda. Reci Henriju da natrpa viškove u neke gajbe i odnese ih i sakrije u jednu od kabina u ženskom klozetu.”

„Tamo su samo dve kabine, Dejv, a jedna je već zauzeta kutijama sa „Star Trek” majicama.”

„Zar? Ali zato postoje savršeno dobri javni toaleti širom tržnog centra. Uostalom, to je samo na jedan dan - ili dok se posetioci ne

23 Misteriozni kupac - osoba koju kompanije angažuj u kako bi proverile nivo usluga u svojim maloprodajnim objektima.

71 pojave. Upravo je takav negativan stav ono što te sprečava da dobiješ sopstvenu radnju.

„То sam već doživeo sa onim majmunom iz obezbeđenja; požalio mi se na požarne izlaze zakrčene robom. Smara me time kako je on požarni i još nečim o gubitku života. Ne mogu da verujem da neko njegove veličine nema mesta za mozak. Govorio sam što sam mogao sporije i glasnije, nadajući se da ću dopreti do njega; rekao sam: ‘Nemoj da brineš. Pomerićemo kutije pre sledeće vatrogasne inspekcije. Niko neće saznati.’ Ponovo taj isti pogled koji kao da me svuda prati, nastavio je: ‘Šta ako danas izbije požar?’ Jednostavno sam se okrenuo i otišao. Ne mogu da izađem na kraj sa takvim stavom.

„I šta misliš, koga sam onda ugledao, ili, bolje reći, nanjušio, u uglu magacina, zauzetog stavljanjem etikete na robu, do malog Smrdu Smrdića? Doviknuo sam mu: Alo, Grejeme, danas imaš sreće. Uzmi slobodan dan.’ Ne moram da ti kažem da su se ostali neradnici ućutali i napeli da sve čuju - potpuno su bezosećajni. A on mi je odgovorio: Ali, moram da obradim brdo robe. Mislio sam da je danas poseta.’ Rekao sam mu: ‘Jeste, ali ti si dobio slobodan dan. Trči po svoju jaknu.‘ Ali ne, on još uvek ne kapira, a Henri mi tiho govori: ‘Sve je u redu, Dejve, pusti mene da popričam s njim.‘ A onda se Smrda opet javlja: ‘Ne razumem zašto želite da idem kući. To će značiti samo dodatni posao za ostale momke. Henri me je pitao da li bih radio za vreme pauze za ručak, zato što sam najbrži.’ Šta da ti kažem? Svi gledaju u mene, moram da budem iskren s njim, i tako kažem: ‘Možda si najbrži, ali vonjaš. Stvarno smrdiš. Svi to znaju, niko to neće da kaže, ali ja kažem zato što mi ne pada na pamet da Gordon Tarner počne da se davi kada uđe u magacin. Idi kući i okupaj se.’ Znaš, mogu da se zakunem da sam video tog malca kako kreće na mene, ali Henri ga je zadržao. Čudna je to skupina u magacinu, svi kao da su u bliskoj rodbinskoj vezi - ne znam kako Henri izlazi na kraj s njima.

„Zato nemoj samo tako da stojiš i bleneš kao prokleta ovca - idi i reši to.”

Lisa je uzela spisak koji je pravila, izašla iz Krafordove kancelarije natopljene duvanskim dimom i otišla da otvori radnju.

72 Kurt i Geri držali su za ruku svaki po jednog mladića dok su se

kroz plimu i oseku kupaca probijali u pravcu kancelarije za službu obezbeđenja. Momci su tragali za uzbuđenjem, ali nisu bili preterano dobri. Njihova prva greška bila je odeća koja je izgledala kao da su krenuli na audiciju za uloge kradljivaca u televizijskoj drami. Kurt se nadao da će da prevaziđu šalove obmotane oko lica i nisko navučene kačkete. Pravi banditi. Životi svih njih bili bi mnogo jednostavniji da momci nisu bili tako antitalentovani za krađu. Sad su pokušavali da se otmu onima koji su ih zarobili, doduše ne baš ubedljivo, dok je radio-stanica Grin Ouks puštala hit „Lighthouse Family”24. Kupci su ih posmatrali samozadovoljno, srećni u saznanju da niko nije prolazio nekažnjeno. Kurt se osećao umorno; dupla smena bila je beskrajna i mislio je da nema snage da izdrži Gerijevo predstojeće suđenje. Nije mogao da shvati zašto se Geri osećao tako pametnim kad god bi uhvatio nekog priglupog lopova. Znao je da će dvojica mladića sada biti podvrgnuta iscrpnoj priči o svakoj grešci koju su napravili, kao i da će im ponosno biti prikazano ono što je kamera snimila. Geri će stalno govoriti: „Niste baš tako pametni, zar ne?”, dok ih bude iznova i iznova podsećao kako ih je nadmudrio. Kurta nije zanimalo hvatanje kradljivaca. Pomislio je da je možda izabrao pogrešnu karijeru.

Sedeo je u ćošku i pitao se gde se sad nalazila ona devojčica. Te noći, on i Skot obavili su potpunu pretragu tržnog centra i uslužnih hodnika, ali nisu naišli ni na jedan trag. Odlučili su da je najverovatnije objašnjenje bilo da je dete odbeglo od kuće i sakrilo se u centru nešto pre zatvaranja na badnje veče. Ponekad su ljudi želeli da pobegnu od Božića - ponekad nisu imali izbora. Kurt je nazvao policiju, ali još niko nije bio prijavio nestalo dete. Policajac se nasmejao i rekao da je to bio prvi put da je dete pronađeno pre nego što je njegov nestanak prijavljen. Kurt nije shvatio šalu. Zabrinulo ga je nešto u vezi sa njenom potpunom nepokretnošću. U glavi mu je iskrsao prizor usamljene devojčice kako peva: „Jednom sam bila izgubljena, ali sada sam nađena.” 24 Uspešan britanski duet koji je bio aktivan od sredine devedesetih do 2000. godine.

73 Ostalo je dva sata pre nego što će moći da ode kući. Bilo je sasvim

verovatno da će Gerijev govor potrajati toliko. Dva izgrednika nisu reagovala na način koji se sviđao Geriju: nisu plakali zbog pretnje o obaveštavanju roditelja i policije, niti su ukazivali Geriju dužno pošto-vanje zbog sjajno obavljenog posla. To nije bio razlog zbog kog su danas došli u centar. Verovatno su došli da pokupe neke devojke, a kad u tome nisu uspeli, pomislili su da bi mogli da pokupe nešto drugo. Igrali su se svojim zipovima i izgledali kao da se strašno dosa-đuju. Kurt se dosađivao. To je bilo loše. Gerijev pristup bio je iscrplju-jući: nastaviće sve dok ne dobije zadovoljenje ili dok se policija ne pojavi.

Kurt se izvinio da mora da odradi papirologiju u drugoj prostoriji. On nije imao problema sa papirologijom. Mnogi čuvari su je prezirali, smatrajući je preprekom u obavljanju pravog posla. Neki od njih bi psovali zbog nje i potpuno podivljali, a onda bi Kurt predložio da to obavi umesto njih, da im uštedi vreme, i niko ne bi morao da pomene da ne znaju da čitaju i pišu. Kurt je prepoznavao znake – sramota i pocrvenele uši, stid maskiran pohlepnim buljenjem u žutu štampu za vreme ručka.

Skot je bio jedini čuvar u čijem se prisustvu Kurt osećao prijatno. Skot nije imao ni trunku zloće ili nadrkanosti u sebi. Skot je poverio Kurtu tajnu o svojoj nepismenosti i zamolio Kurta da ga nauči da čita i piše. Kurt je bio iznenađen i ponosan brzinom kojom je Skot učio. Jedina loša strana tog dogovora bila je da je Skot postao neočekivani obožavalac Džili Kuper25. Kod kuće je vežbao da čita na knjigama koje je njegova žena sejala na sve strane, tako da je sad, kad ne bi odušev-ljeno brbljao o fudbalskom klubu „Vest Bromvič Albion”, upoznavao Kurta sa najnovijim nestašlucima u štali. Nedavno je počeo da svako-dnevno kupuje Daily Mail, i Kurt se pitao kakvo je čudovište stvorio.

Kurt je završio svoje beleške i bacio pogled kroz prozor na kontrolnoj sobi - još jedan par očiju koji je skenirao tržni centar. Centralna bezbednosna služba bila je uvećana za čuvare i detektive

25 Jilly Cooper (1937) - engleska književnica koja je napisala nekoliko romantičnih romana, od kojih je prvi izdat 1975. godine.

74 koje su interno unajmljivale skoro sve radnje, tako da je ukupno dve stotine radnika obezbeđenja radilo na četiri kvadratna kilometra tržnog centra Grin Ouks. Posmatrači, pratioci, konobari, sumnjičavi umovi, dokoni umovi - svi oni tragali su za znakovima, tragali za nevoljom. Kurt je pomislio na sve te oči, oivičene umorom, kako lepršaju okolo poput muva. Gustina obezbeđenja u Grin Ouksu mogla je sasvim povoljno da se uporedi čak i sa onom u najburnijim delovima sveta. Kurt se pitao koliko je njegova zemlja već bila izdeljena na ta bezbednosna feudalna područja. Delovi spržene zemlje, skoro potpuno izbeljeni stalnim osmatranjem tako velikog broja različitih očiju. Pomislio je na svoju baku, koja je prošle godine bila stravično pretučena u sopstvenom stanu, i pitao se kada će nju smatrati vrednom pažnje koja je ukazivana asortimanu „nike” kačketa. Jednom je napravio grešku i pomenuo to Geriju - koji je bio bivši pajkan - a ovaj mu je odgovorio: ,,Ne treba nam više policajaca, treba nam manje crnčuga.”

Kurtov radio je iznenada zapucketao i on ga je prislonio na uvo da bi uhvatio svu statiku.

17

isa je sedela u izlogu „Burger Kinga” i uživala u zasićenim masnoćama i velikoj kutiji šećera. Častila je sebe. Nije mogla da se

suoči sa odeljenjem za osoblje. Naravno, Tarner se ponovo nije pojavio posle Božića i sada je, samo nekoliko nedelja kasnije, „Vaša muzika” dobila dojavu da se pripremi za posetu misterioznog kupca; Kraford je ponovo bio u grču. Bilo je nečeg u vazduhu Grin Ouksa što je teralo ljude da žude za složenim neukusima obrađene, industrijski doterane kalorične hrane - a Lisa je danas bila previše umorna da bi se izborila s tim. Neke od njenih kolega u „Vašoj muzici” trošile su znatna sred-stva na te stvari, i ona se pitala da li bi možda bilo bolje da budu plaćeni nedeljnim injekcijama modifikovanog skroba i transformisa-nih masnoća ubrizganih pravo u venu. Sasvim je lako mogla da zamisli grupu industrijski othranjenih maloprodavaca na baterije kako se guraju iza pulta, i Kraforda kako trlja ruke, posmatrajući uvećavanje svog prihoda.

Posmatrala je kako se poslednji trzaji januarskih rasprodaja odvijaju s one strane stakla. Tržni centar nije imao spoljašnje prozore, tako da su vremenski uslovi u svetu izvan centra mogli da se dokuče samo posmatranjem kupaca. Danas su svi bili obučeni kao američki fudbaleri - sa tesno nabijenim postavama i opremom za glavu. Neka rumena lica skinula su svoje slojeve i punjenja i sada su izgledala kao žgoljava, novorođena ždrebad dok su lako skakutala pored ostalih.

Lisa je posmatrala dete koje se vuklo iza svojih roditelja. Devojčica je imala neuredne šiške i nešto u vezi s njom podsetilo je Lisu na Kejt Mini. Naravno, Kejt sada ne bi bila dete. Bila bi odrasla osoba, samo nekoliko godina mlađa od Lise, ali je shvatila da je nemoguće

L

76 razmišljati o njoj na taj način. Slika u njenoj glavi uvek je bila ista: ozbiljna devojčica tužnih plavih očiju koje su te uvek budno pratile, uvek posmatrale.

Lisa je imala dvanaest godina kada je Kejt nestala. Devojčica koja je jednog dana izašla iz svoje kuće i nikad se više nije vratila - nestala je s lica zemlje. Bez svedoka, bez viđenja, bez tela. Lisa i Kejt nisu bile drugarice; zapravo, jedva da su se poznavale. Lisa je verovatno videla Kejt samo tri puta u životu. Ipak, jasno se sećala prvog puta kad su se srele.

Lisa je stajala ispred očeve radnje; bilo joj je dosadilo da ga čeka. Dok je čekala, postala je svesna prilike koja je, malo dalje niz put, stajala u ulazu druge radnje i virila. Lisa se nagnula napred da bi bolje pogledala, ali kad je to učinila, prilika se povukla. To se ponovilo nekoliko puta, sve dok Lisa nije odustala i pošla da ispita situaciju. Zatekla je devojčicu u poludubokim patikama i kratkoj jakni, sa sveskom u ruci. Devojčica je poskočila kad je ugledala Lisu i pokušala da skloni svesku s vidika.

„Šta to radiš?”, rekla je Lisa. „Ništa”, odgovorilaje Kejt. „Nešto radiš. Špijuniraš me? Ili me crtaš? Jer ako to radiš, moraš

odmah da mi daš crtež zato što sam samo ja vlasnik svoje slike i nemaš pravo na njenu kopiju, a ako pokušaš to da uradiš, mogu da te tužim za klevetu i nezakonito prisvajanje i… autorska prava.”

Kejt je trepnula i tiho rekla: „Posmatram kuću gospođe Lik preko puta. Otišla je na odmor, a ja pazim da se neki sumnjivi likovi ne vrzmaju oko kuće.”

Lisa je dugo posmatrala Kejt. Onda je rekla: „Šta?” „Prestupnici koji žele da ilegalno uđu u kuću gospođe Lik i

pobegnu s njenom imovinom.” Lisi je bilo potrebno izvesno vreme da upije ovu informaciju.

„Koliko dugo stojiš ovde sa tom sveskom?” ,,Ne tako dugo. Možda sat i po. Danas, u svakom slučaju.” Lisi se zavrtelo u glavi. „I šta si sve zapislala?” Kejt je poslušno otvorila svoju svesku - koja je imala razne minija-

turne naškrabane graničnike sa strane - i prelistala do određenog dela.

77 Pažljivo je pročitala stranu i zatim rekla: „16:03 - mačka vrši nuždu u bašti ispred kuće.”

„То je sve?” Kejt je ponovo prostudirala stranu. ,,Da, zasad. Jedan dečak je,

nešto ranije, prošao na triciklu, ali njega sam odbacila kao osumnjičenog. Ima samo tri godine.”

Lisa je pokušavala da zamisli kako to izgleda stajati na jednom te istom mestu sat i po, ali nije mogla. Njoj je samo deset minuta mirovanja predstavljalo pravo mučenje.

Kejt je pročistila grlo i rekla: „Šta radiš sa svojom kosom?” Lisa je brzo prinela ruku glavi. „Šta nije u redu? Je l’ ravna? Je l’

kriva? Šta se dogodilo?” „Ne, veoma je prava. Samo sam se pitala kako to radiš. Da li moraš

da spavaš na poseban način ili jedeš posebnu hranu? ” Lisa je sanjala da joj neko postavi takvo pitanje. „Ра, da bi imala

baš ovakvu frizuru, ne smeš previše često da pereš kosu, inače postane onako mekana kao kod Hauarda Džonsa26 i svi hoće da te prebiju. Pereš je svaka tri ili četiri dana. Posle pranja staviš na nju koliko god možeš gela, a zatim je isfeniraš naopačke, sve vreme snažno trljajući vrh glave - tako dobiješ klasičan izgled motorne testere. Naravno, ako želiš nešto što je više u stilu Roberta Smita27, morala bi da začešljaš pojedinačne pramenove kose. Mada, nemoj da koristiš sapun - samo stari pankeri koriste sapun da bi im kosa stajala uspravno - ne želiš da izgledaš kao da si iz grupe Exploited ili tako nešto. Onda stavi lak za kosu, ali ne neki skupi lak. Ako koristiš nešto pomodno poput „elneta”, to ti neće obaviti posao. Potrebno ti je nešto jeftino i lepljivo - „harmoni” je dobar. I ne zaboravi da je kiša tvoj najveći neprijatelj.”

Kejt je veoma pažljivo slušala Lisino izlaganje, i, iako je mogla da razume mnoge reči koje su upotrebljene, celokupan efekat bio je potpuno nerazumljiv.

26 Howard Jones (23. februar 1955) - engleski pevač koji je postao poznat tokom osamdesetih godina XX veka. 27 Robert James Smith (21. april 1959) - gitarista i pevač britanske rok grupe The Cure.

78 Lisa je nastavila: „Hoćeš da ti napravim ovakvu frizuru? Mogla

bih, ako hoćeš.” Kejt nije bilo potrebno dugo da bi odgovorila. „Ne hvala. Važno je

da ne skrećem pažnju na sebe. Nije podesna za posao kojim se bavim.”

Lisa je bila potpuno zbunjena odgovorom i zahvalna kad je konačno ugledala oca kako izlazi izradnje. Potrčala je prema njemu, ostavljajući Kejt bez reči pozdrava.

Setila se kako se tog dana odvezla očevim datsun kamionetom, gledajući preko ramena u Kejt, koja je još uvek stajala na istom mestu sa sveskom u ruci.

Sada se Lisa, ostavljajući pola hamburgera nepojedeno, naslonila na staklenu galeriju na četvrtom nivou i pogledala dole na glave ljudi u prizemlju. Pokreti su bili brzi i okretni na obodima: ljudi su ulazili i izlazili iz prodavnica, zakoračivali u ljudski potok i iskoračivali iz njega. Tempo je, prema sredini, bio znatno sporiji: lutajuće grupe tinejdžera i starijih ljudi, koji su se kretali bez određenog cilja i samo upijali stvari oko sebe. Oni su prvi ulazili u tržni centar i uvek poslednji izlazili iz njega, završna morena glečera. Lisa se pitala da li su ikad napuštali centar. Zamišljala ih je kako lutaju naokolo u rano jutro, zajedno grupisani u mračnim prolazima. U sredini sveg tog kretanja, jedan radnik obezbeđenja stajao je potpuno nepomičan. Zabacio je glavu unazad i zagledao se u staklenu tavanicu visoko iznad sebe, a Lisa je gledala nadole u njegovo tužno lice. Pogledi su irn se nakratko sreli; naslonjena na galeriju, Lisa je osetila blagu vrtoglavicu. Shvatila je da bi trebalo da se vrati u radnju.

Grin Ouks nije bio prijatno mesto za rad. Uprava tržnog centra je 1997. godine, u skladu sa poslovnim ciljevima kompanije „Ližur Lend Global Investments” (vlasnika četrdeset dva maloprodajna centra širom sveta), poslala svoj prvi godišnji upitnik da bi utvrdila uslove rada za devet hiljada zaposlenih u tržnom centru. Upitnik je otkrio nivoe nezadovoljstva koji su bili toliko dosledni i akutni, da je, neznano svojim subjektima, upitnik kasnije postao analiza slučaja studentima sociologije. Druga anketa nikad nije sprovedena.

Ključni problem u Grin Ouks u bio je j az između uslova za kupce i

79 uslova za osoblje. Centar je sagrađen u vreme kada je ideja o pretvara-nju tržnog centra u mesto koje pruža veće mogućnosti za dokoliča-renje tek bila u povoju u Evropi. Arhitekti i projektanti „Маrk 2 Grin Ouks” zdušno su prihvatili ideju o pružanju neuporedivog iskustva za kupce - sa mestima za odmor ispunjenim zelenilom, ergonomskim stolicama, svetlim i provetrenim atrijumima, vodenim atrakcijama, praktičnim parkingom, prostranim i raskošnim javnim toaletima. Suprotno tome, delovi za osoblje u svakoj radnji bili su skučeni da bi što više prostora moglo da se posveti prodaji. Objekti za osoblje bili su na veoma niskom nivou: malo toaleta, tamne unutrašnje prostorije, staromodna i neefikasna ventilacija i grejanje, goli zidovi od šupljikavih blokova, neprekidan smrad iz kanalizacije i znatno prisustvo pacova. Osoblje je jasno osećalo taj aparthejd. Čitali su dopise od uprave u kojima se od njih tražilo da ne koriste toalete i mesta za odmor predviđena za kupce, posmatrali su kako se njihov deo parkinga sve više udaljava od tržnog centra, prolazili su svakodnevno kroz svetlom okupane atrijume u mračne uslužne hodnike: dugačke, sive tunele koje je Lisa sad koristila da bi se vratila u svoju prodavnicu

„Vaša muzika” imala je pet spratova podređenih prodaji, a iznad njih bio je šesti sprat na kojem su se nalazili magacin i prostorija za osoblje. Pokušala je brzo da prođe kroz magacin. Osoblje u tom delu delilo se na dve vrste ljudi: na one kojima su nedostajale osnovne veštine ili higijena da bi prešli na prodajni sprat, i one koji više nisu mogli da se bakću s kupcima i koji su radije lepili nalepnice ceo dan, nego rizikovali da ponovo budu u blizini članova javnosti. Niko iz ove druge grupe, koja je uključivala Henrija, efikasnog ali depresivnog šefa magacina, nije danas bio na poslu. Umesto toga, tu su bila četiri sedamnaestogodišnjaka. Tri Meta i jedan Kiron. Svi su imali istu neurednu dugu kosu, svi su ozbiljno klimali glavama uz izuzetno glasnu nu-metal muziku od jutra do večeri i svi su uspevali pogrešno da shvate čak i najjednostavnija uputstva. Lisa je čekala lift i pokušala da ne razmišlja o haosu koji je videla dok je prolazila kroz magacin. Pet minuta kasnije još uvek je čekala, pokušavajući da ne reaguje na glasnu lomljavu i povremene jauke koji su dopirali iza njenih leđa.

80 Kupci su imali izbor i mogli da se kreću između spratova širokim

stepeništem ili skučenim liftom. Većina njih, još uvek očarana staklenim zidovima koji su bili hit osamdesetih godina, rado je birala lift. Osoblje nije moglo da bira: unošenje posebne šifre u liftu bilo je jedini način da prebace sebe i robu na šesti sprat i obrnuto. Lift je bio stalni izvor neprilika za njih, pošto su zahtevi kupaca za određenim spratom bili programirani da pregaze šifru osoblja, tako da je često bilo potrebno izdržati nekoliko putovanja uz i niz okno lifta pre nego što bi konačno stigli do šestog sprata. Bilo je neizbežno da nekolicina zbunjenih kupaca povremeno poseti šesti sprat. Uglavnom bi se zapanjili ili prestravljeno vrisnuli kad bi se vrata lifta otvorila, otkrivajući im da su nekako skrenuli s mape i našli se na mestu na kojem ne bi trebalo da budu . Međutim, povremeno bi se neki kupac iskrcao na šesti sprat, nesvestan zidova od šupljikavih blokova, kartonskih kutija, mašina za pakovanje i nedostatka svih simbola prodajnog odeljenja. Promuvao bi se po magacinu, odsutno tragajući za video kasetama „Touch of Frost”, i čak bi postao agresivan kad a bi osoblje pokušalo da ga pogura nazad do lifta.

S vremena na vreme, možda gnevan zbog nepokolebljive mržnje uperene na njega, lift bi iznenada ignorisao sve zahteve za spratovima i obrušio se punom brzinom u deo ispod prizemlja, u neupotreblja-vani podzemni produžetak okna u kojem bi se durio u trajanju od tridesetak sekundi do, u jednom slučaju, dva sata (kojom prilikom je nesrećni Kiron iz magacina bio u njemu). Većina osoblja iskusila je tu muku; i kad bi se lift zaleteo nadole, svi su, bez izuzetka, bili ubeđeni da je kabl pukao i da jure prema svom neminovnom kraju. Ali, šta kad se to događalo kupcima? Ko bi mogao da zamisli šta je u tim trenuci-ma prolazilo kroz njihove glave? Retko, ali sasvim posebno zadovolj-stvo predstavljalo je posmatranje propadajućeg lifta i prilika koje su se tiskale uz staklo, karikature izbečenih očiju i uspaničenih ruku. Danas, kad je lift konačno stigao, Lisa je s olakšanjem ustanovila da je prazan.

Kurt je sporo patrolirao paralelnim, nevidljivim svetom koji su

činili uslužni hodnici. Kilometar za kilometrom cevi, žica, ventilator-skih okana, razvodnih kutija, sigurnosnih pregrada, protivpožarnih

81 creva. Poput osvetljene pećinske mreže, uski prolazi iznenada su se proširivali u šuplje zalive za utovar, dok druge staze nikud nisu vodile. Sve je bilo sjajnosive boje i osećalo se na vrelu prašinu. Satima bi lutao kao u transu, krećući se nekom neodređenom putanjom, prolazeći kroz pokrete proveravanja svake kvake. Ponekad bi se zaustavio i pokušao da oseti gde se nalazio u odnosu na tržni centar, ali je retko pogađao. Voleo je da bude izgubljen, upetljan negde u zamršenoj orbiti centra.

Upravo je tu, u hodnicima, mogao nežno da da oduška svojim mislima. Mnoga njegova sećanja na Nensi postepno su bledela i on nije znao da li je to bilo dobro ili loše. Bilo mu je drago što je bol sve više slabio, što je već toliko izbledeo od one prve godine. Ali, to mu se činilo kao kompromis: sa bolom su odlazili i detalji i sećanja. Ljudi su mu govorili da „vreme leči sve”, ali on je shvatio da vreme ne leči, već da samo nagriza i zbunjuje, i da to uopšte nije ista stvar. Prošle su četiri godine otkad je ubijena. Ponekad, kad bi bio kod kuće u posle-podnevnim satima, sunce bi se probilo na određeni način kroz prozor na spavaćoj sobi, mrežasta zavesa pomerila bi se na povetarcu, stvarajući talasastu senku na zidu, i on bi se setio kako to izgleda biti voljen, kako je to zaspati i probuditi se s nečijom rukom u tvojoj. Trudio bi se da zadrži taj osećaj euforije koliko god bi mogao, ali je on uvek bio samo trenutan. Jedino što bi ponekad mogao da prizove bila su uglavnom sećanja na sećanja. Plašio se da razmišlja previše o prošlosti, plašio se da bi ponavljanje svega potpuno istrošilo sećanja. Već je zaboravio kako se smejala. Osećao je težinu i odgovornost jedine osobe koja je čuvala sva ta sećanja. Ponekad bi se uspaničio zbog toga, kao da pokušava da zadrži vodu u rukama. Želeo je da uskladišti sećanja na neko sigurno mesto, da ih ima u rezervi. Jedino što ju je činilo živom bile su kutije prepune njenih stvari, koje su pravile gužvu u njegovom stanu. Ipak, kutije mu nisu pružale dobar osećaj; samo su ispunjavale njegovu tugu nepotrebnim nemirom. Bilo je toliko tričarija u njima da se plašio da ih otvori. Na svako značajno pismo dolazilo je deset uvijenih bankovnih izvoda. Jedna kutija bila je prepuna bezvredne pošte koja je još uvek stizala na njeno ime - toliko ‘jednom u životu’ prilika koje je propustila kad je umrla. Kurt je

82 pažljivo čuvao zbirku, iako nije znao za koga je to radio.

Nastavio je da patrolira. Mnogi radnici obezbeđenja smatratli su da su određene deonice hodnika bile opsednute duhovima. Čuli su udaranje o vrata i šaputanja na praznim stepeništima, osećali iznenad-ne padove temperature, nalazili razmršena creva. Kurt ih je slušao za vreme pauze; bili su poput starica koje pokušavaju da nadmaše jedna drugu. ‘Ne seri’ priče prepune sranja. Iskreno klimanje glavama, komično praznoverje. Kurt nije osećao ni trunku paranormalnog dok je lutao prolazima, ali bi ga ponekad ispunila izvesna nelagodnost. Povremeno bi skrenuo za ćošak i našao se u slepoj ulici - uslužnom prolazu koji nikud nije vodio i nije imao šta da usluži - bilo je nečeg u praznom zidu pred njim od čega mu se stomak grčio dok se prisećao stare kuće u kojoj je odrastao i noćnih mora koje je imao kao dete. Na trenutak bi bio previše preplašen da se okrene, osećajući da ga je neko pratio do tog jednosmernog mesta. Radije bi zakoračio unazad nego okrenuo leđa tom zidu, ali bi ga i dalje pratio osećaj da ga neko posmatra. Osećao je to u zujanju u ušima, u pritisku iza kapaka. „Је l’ ima koga?”, rekao bi, i uvek požalio zbog toga.

Noćas je pomislio na devojčicu koju je video na monitoru nekoliko nedelja ranije. Bio je ponovio poziv policiji, ali i dalje niko nije prijavio nestalo dete. Nije mogao da se otrese osećaja da se nalazila negde u hodnicima zajedno s njim. Poželeo je da može da je nađe i vrati je njenoj kući.

Kurt je bio umoran. Lako bi mogao da se spusti na betonski pod i malo dremne, ali to bi bila loša ideja. Počeo je mnogo da spava otkad je Nensi umrla. Došlo je do toga da je mogao da spava koliko god je želeo. Problem je bio odlučiti se koliko je bilo normalno. Tokom prve godine spavao je kad god nije bio na poslu ili jeo. Mogao bi da spava celu noć, a ako je posle toga imao slobodan dan, i njega bi proveo dremajući.

Nije se previše iznenadio kada je jednog dana otkrio da je postao zavistan od spavanja. Međutim, otkrio je da mu je teško da razlikuje snove od stvarnosti i stvarnost od sećanja. Uplašio se da je san uticao na to da potpuno zaboravi pravu Nensi. Snovi su znali da ga prevare: predstavili bi se kao sećanja, pravili se da imaju prošlost; sadržali bi

83 druge snove. Prekasno je shvatio da su snovi bili encefalitički virus kojem je dopustio da se nastani u njegovom umu; virus se sada širio i povezivao i gutao istinu, uništavajući sve činjenice. Veliki delovi već su bili izgubljeni. Da li su Nensi i on nekad sedeli u krcatom baru i neuspešno pokušavali da ne posmatraju drugi par koji je vodio ljubav u ćošku? Da li su jednog sunčanog dana ugledali ogroman komad leda kako se sjaji na šumskom tlu? Da li je zaista imao isti ponovljeni san o Nensi sa crvenom kapom, onog dana kad ju je upoznao? Ili je sinoć sanjao o tome prvi put, a uz to sanjao i o ponovnom sanjanju? Zaprepastio se kad je otkrio da nema odgovore na ta pitanja, i tako je, posle godinu dana pospanosti, posetio lekara koji mu je dao uput za specijalistu, te je Kurt proveo nekoliko noći na klinici za poremećaje u spavanju. Na kraju su mu nabrojali sve uzroke koji se nisu odnosili na njegovo stanje. Nije imao narkolepsiju28 - iako je imao simptome hipnagogičnih halucinacija. Nije imao apneu29 - njegovo disanje bilo je sasvim u redu. Ne znajući šta dalje, konačno su mu rekli da je u pitanju idiopatska hipersomnija. Jedan konsultant rekao je Kurtu da je, u naučnom rečniku, to značilo da se „nе zna”. Eliminisali su sve druge mogućnosti; bila je to dijagnoza isključivanja. Kurt je razumeo deo o isključivanju. Lekar mu je savetovao da više ne radi u smenama, što Kurt nije mogao da uradi, i strogo ograniči sebe na osam sati sna svake noći, što mu je, na kraju, i pošlo za rukom.

Mesecima je imao teškoće. San bi mu se polako prišunjao dok bi čitao knjigu, san bi ga prevario da je još uvek budan, san bi puštao najbolje filmove. Ipak, postepeno je uspeo da se izbori sa napašću. Ali, kao i kod svakog zavisnika, otkrio je da je život sada proticao od sekunde do sekunde, i čak posle četiri godine, ponekad je mogao da oseti kako mu san nudi svoj stari odgovor.

Lutajući hodnicima u sitne sate, setio bi se Nensi i to bi mu

28 Narkolepsija j e bolest spavanja, koju karakteriše prekomerna dnevna pospanost sa nesvesnim epizodama spavanja tokom dana, poremećenim noćnim spavanjem i epizodama iznenadne slabosti. Neki od bolesnika doživljavaju epizode mišićne paralize ili halucinacije za vreme uspavljivanja ili prilikom buđenja. 29 Apnea j e prestanak disanja koji može trajat i 10, 20 ili 30 sekundi, posle čega čovek počne grčevito da udiše vazduh.

84 delovalo poput mašte, a ponekad bi zamišljao živote ljudi u tržnom centru, i to bi mu izgledalo kao sećanje. Žestoko se trudio da uoči razliku, ali je neka loša osmoza sve kvarila.

Anonimni muškarac Gornji istočni nivo tržnog centra Samo ću skoknuti do „ Vaše muzike” i baciti pogled na video odeljak. U

tome nema ničeg lošeg. Brz pogled na odeljak dok budem prolazio, ali se neću raspitivati na kasi. Ionako sam u prolazu. Usput mi je. Za danas nemam ništa posebno planirano, tako da mogu da kupim novine u ,,WHSmitu”, a kad sam već tamo, mogu da svratim u „Vašu muziku”.

Mogao bih da kupim novine u obližnjoj radnji i tako uštedim na autobuskoj karti, ali nikad ne znam koje novine želim dok ne stignem tamo, a „Smit” ima odličan izbor. Verovatno ću uzeti The Mirror, ali ću bar imati veći izbor. I moram da pokušam da prekinem tu rutinu. To je rekla ona gospođa na klinici poslednji put. Rekla je: „Iznenadi sebe ponekad, izadi iz rutine.” Možda ću to baš danas da učinim. Možda ću danas da kupim The Daily Gleaner, ili The Morning Star, ili The London Times ili The Manchester Guardian. Gospođa je rekla da više ne bi trebalo da dolazim ovamo, ali mislim da je to u redu ako sam samo u prolazu. Mislim da bi rekla da je u redu da bacim brz pogled na odeljak ukoliko prolazim tuda, na putu da kupim novine… ko zna koje.

Oh, pomislio sam da je to novi video, ali vidim da su samo napravili nov raspored u odeljku, ili je možda neko drugi uzeo tu epizodu i vratio je na pogrešno mesto. Ipak, zastao sam zbog toga, zato što znam da je gornji levi red za četvrti serijal uvek žute boje, ali je ovaj bio narandžast, a to je treći serijal. Sad sam morao da stanem. U suprotnom ne bih stao, ali bio je na pogrešnom mestu, tako da mi ne preostaje ništa drugo nego da im pomognem i vratim ga na pravo mesto. Pomislio sam da je novi video, novo izdanje. Ali znam da su rekli da ih više nema. To su rekli prošli put. Rekli su da nema svrhe da proveravam svaki dan, da više nije bilo epizoda planiranih za izdavanje. Bilo kako bilo, neću da proveravam na kasi neću da pitam da li je izašlo neko novo izdanje, zato što su prošli put rekli da neće.

I baš je dobro što neću da se raspitujem, danas je na kasi ona crvenokosa devojka. Čuo sam je prošli put, uzdahnula je. Bila je tako neljubazna prema meni. Nema pravo da bude neljubazna prema meni, ja sam mušterija i

85 dopušteno mi je da se raspitujem o novim izdanjima. Bila je neljubazna prema meni. Nije ništa rekla, ali znao sam po načinu na koji me je pogledala i kad je uzdahnula. Pa, danas neću da je pitam. Možda će me videti kako stojim ovde i očekivaće da joj priđem i pitam je, ali pokazaću joj da me uopšte ne poznaje, da se više ne bavim tim stvarima. Pošao sam da kupim novine. Još ne znam koje ću da uzmem. Kupiću novine, a onda ću možda ponovo da prođem ovuda na putu do autobuske stanice. Možda će ona biti na pauzi za ručak. Možda ću naleteti na momka sa spastičkim nogama; on je uvek ljubazan. Uostalom, mislim da on zna mnogo više o tome od nje.

18

ada je Kurt imao jedanaest godina, često je ostajao sam kod kuće petkom uveče. Njegovi roditelji otišli bi u klub, njegova starija

sestra otišla bi u posetu najboljoj drugarici - a on bi ostao kod kuće i jeo čips i čokoladu koliko god bi mogao. Ležao bi na sofi u patikama, balansirao čašu koka-kole na dralonskom rukohvatu - što mu je inače bilo zabranjeno - i gledao seriju Profesionalci. Ipak, mimo zvuka koji je emitovao televizor, mogao je da čuje druge zvuke - otkucaje sata, zujanje frižidera, pucketanje stepenica - i bio je sasvim siguran da ga kuća posmatra. Išao bi od sobe do sobe, paleći svetla, ponekad naglas uzvikujući, ali se osećaj neprijateljstva nije povlačio. Zavukao bi se u krevet i naizmenično tonuo u san i budio se, iščekujući da čuje očev ključ u bravi; znao je da je pod prismotrom čak i ispod pokrivača. Osećao je kako ga pritiska neko neumoljivo prisustvo.

Narednog jutra ispričao bi svojoj majci kako je Bodi uništio još jedna kola, uradio bi imitaciju Dojlovih pokreta na kuhinjskom linoleumu i nipošto ne bi spomenuo kuću i zvuke i svoj strah. Znao je da će se sve ponoviti narednog petka.

Kad je napunio dvanaest godina, njegova porodica uselila se u novu kuću i sve je prestalo; međutim, sad mu se ponekad događalo da od tri do pet ujutro, dok bi sedeo sam u kancelariji za obezbeđenje, čuje zvuk iza svojih leđa ili jasno oseti Nensino prisustvo u sobi, što bi ponovo izazivalo stari osećaj napetosti.

Kurt je jeo svoje sendviče od sardina i kečapa, zagledan u zatam-njeno staklo kancelarije. Pitao se da li se njegov izgled mnogo prome-nio od Nensine smrti: ko samu je još uvek bila ista, možda malo posedela; i dalje je delovao zabrinuto, čak više nego ranije. Pogledao je

K

87 u svoje cipele i pitao se da li bi joj se svidele. Bilo je teško pogoditi. Linija koja je razdvajala ono što je Nensi volela i ono što je mrzela bila je za njega potpuno nevidljiva. Za probu, skinuo bi neki džemper sa police u radnji, a ona bi se zgrozila i siknula: „Pogledaj samo te šavove!” Nensi je znala da kaže da Kurt uopšte nema osećaj za prefinjenost. Kurt je znao da kaže da je Nensi luda, da uvek navodi neku besmisleno misterioznu zamerku. Jednom prilikom vratila je košulju koju joj je kupio, pod izgovorom da je mislila da su rupice za dugmad smeštene pod pogrešnim uglom.

Kurt je pretpostavljao da je prilikom kupovine cipela koje je trenutno imao na sebi napravio neku grešku - nije bio siguran da su ušice dobro postavljene. Više nije verovao u sopstveno rasuđivanje, ali više nije imao na koga da se osloni.

Stigavši do prodajnog sprata, Lisa je primetila da Najveći hitovi 1 i 2

grupe „Kvin” dominiraju na čak dvanaest rafova u radnji. Jutros ih je bilo na samo četiri rafa, što je, po njenom mišljenju, bilo preterivanje, ali je posle zabavne razmene sa Krafordom razlika u mišljenju o tome postala očigledna.

Konačno je stigla do kase, sa sam o pet minuta zakašnjenja da bi pokrila Denovu pauzu za ručak. Njena prva mušterija bila je sredo-večna žena sa obrvama iscrtanim visoko na čelu: „Pomozi mi da ne tražim, dušo”, rekla je žena. „Gde je onaj „Kvin” album?”

Dok je Lisa vodila mušteriju do jednog od osam rafova, pored kojih je prošla na putu do kase, palo joj je na pamet da je žena možda bila slepa, a to bi lepo objasnilo i pogrešno iscrtane obrve. Ponekad se pitala da li bi ljudi radije bili slepi. „Pomozi mi da ne tražim” - čula bi više puta na dan, i nije mogla da shvati zašto je vizuelno traganje predstavljalo takav napor. Nije bila sigurna da li je akutna lenjost navodila ljude da mole drugu osobu da nađe nešto za njih, ili je možda bilo u pitanju uverenje da je vid konačan izvor koji nisu želeli da istroše.

Ostatak sata prošao je u aktivnostima standardnim za subotnje poslepodne. Reklamna kampanja za „Kvin” na TV-u obavljala je svoj mračan zadatak, te je svaka druga mušterija držala primerak Najvećih

88 hitova. U svakom od tih domaćinstava neko je prethodne večeri video svežu promotivnu reklamu za album, koji se prodavao godinama unazad, i sad su svi morali da ga imaju. Plašile su je te masovne plime i oseke i njena uloga u tom moru preporuka i manipulacija.

Uključivši jedan deo mozga na automatsko navođenje za usluživa-nje mušterija, drugi deo bio je slobodan da luta po sopstvenoj volji. U poslednje vreme često je razmišljala o svom bratu - možda zbog pred-stojeće dvadesetogodišnjice, možda zbog prirodnog ciklusa sećanja. Pokušala je da dočara njegovo lice iz mnoštva mušterija koje su se tiskale oko nje, ali je otkrila da ima poteškoća da se seti njegovih crta i da joj je nemoguće da zamisli kako bi sad izgledao.

Većina ljudi misli da je potpuno nestajanje neke osobe retka i teško izvodljiva stvar. Veruju da se svako na kraju ipak pojavi - živ ili mrtav, verski ili hemijski izmenjen. Međutim, Lisi se to dogodilo dva puta u životu. Prvo sa Kejt Mini, a onda, nedugo zatim, sa rođenim bratom.

Nestajanje nije delovalo kao čudan događaj u Lisinim očima: iznenadan nestanak neke osobe iz tvog života uvek je bio moguć. Ako bi njen dečko Ed kasnio u povratku iz kluba, pitala bi se da li je zauvek nestao - pao između pukotina, pravo s lica zemlje. Ono što ju je užasavalo u vezi s Edom bila je činjenica da nije bila sigurna da bi uopšte primetila njegov nestanak; uglavnom je jedva registrovala njegovo prisustvo. Međutim, odsustvo njenog brata bilo je neizmerno i nepodnošljivo. Osećala je kao da je deo nje negde otpao i ostavio je na vetrometini. Reagovala je kao i njen otac: povlačila se i skrivala od života. Stalno su upošljavali sebe i trudili se da ne razmišljaju o Adrijanu. Lisa se vukla u školu svakog dana, radila domaći koji su joj zadavali, govorila na francuskom kad bi to zatražili od nje, sedela sama u autobusu. Njen otac usluživao je mušterije, vozio se do veleprodavaca, brojao gomile novčića na kuhinjskom stolu i otvarao kese čipsa. S druge strane, njena majka se ponovo rodila i posvetila život Isusu i svešteniku nepouzdanog izgleda u lokalnoj pentekos-talnoj crkvi.

Lisa je sada znala da nestajanje nije bilo retka zgoda. Deset hiljada ljudi uspevalo je da to uradi svake godine. Njen brat bio je sahranjen

89 pri dnu nacionalne internet stranice posvećene nestalim osobama - njegova stara fotografija bila je skrivena ispod mnoštva drugih, svežijih misterija. Pregledajući stranice na veb sajtu, Lisa je mogla da posmatra menjanje frizura i kragni kroz vreme. Zamišljala je kako se slike smenjuju jedna za drugom, daleko u prošlost, do bledolike vikto-rijanske dece i dezertera Građanskog rata. Nedokučivi portreti mrtvih očiju. Adrijanova fotografija nalazila se na istoj stranici na kojoj se nalazila fotografija Kejt Mini. Svake godine na svoj rođendan Lisa je dobijala traku kompilacija od svog brata. Bez pisma, bez adrese, bez - koliko je mogla da vidi - skrivene poruke među izabranim pesmama. Jedina poruka bila je da je živ.

Neki ljudi - uključujući policiju - verovali su da je Lisin brat bio odgovoran za nestanak Kejt Mini. Bilo je to ubeđenje s kojim njen brat nije mogao da živi, i ono ga je nateralo da nestane. Ali, Lisa nikad nije sumnjala u njega.

Iako ju je Lisa srela svega nekoliko puta, Kejt Mini je praktično živela u radnji Lisinog oca. Kejt se lepo slagala s Adrijanom. Provodili su vreme zajedno. Lisa nikad nije smatrala čudnim druženje dvadeset-dvogodišnjeg muškarca sa desetogodišnjom devojčicom. Nikad nije smatrala čudnom njegovu odluku da radi u prodavnici slatkiša umesto da iskoristi svoju diplomu. Možda je njen otac bio drugačijeg mišljenja - ali Lisa nikad nije mislila da je njen brat čudak.

Sedmog decembra 1984. godine Adrijan je viđen kako sa Kejt Mini uskače u autobus u ulici Bul u centru Birminghema. Kejt više nikad nije viđena. Razni svedoci videli su ih zajedno u autobusu. Jedan svedok sećao se da je devojčica bila neodlučna da siđe iz autobusa i da ju je muškarac grubo izvukao napolje. Prilikom ispitivanja Adrijan je rekao da je pristao da pravi društvo Kejt. tokom prijemnog ispita za prestižni internat Redspun. Rekao je da Kejt nije želela da polaže ispit i da je on pošao da joj pruži moralnu podršku. Rekao je da je insistira-la da je on ne čeka, što je on i učinio, ali je ipak pošao s njom do kapije i posmatrao je kako odmiče prilazom i ulazi u školu. Međutim, njegova priča osporena je činjenicom da Kejt tog dana uopšte nije stigla u Redspun, kao i da nije predala kakav bilo ispitni papir.

Lisa je saslušala činjenice nebrojeno puta. Čitala je strašne stvari u

90 novinama. Videla je grafite ispisane na njihovoj kući. Ništa od toga nije je pogađalo. Činjenice su irelevantne kad čovek ima istinsku veru. Ni u jednom trenutku nije posumnjala na svog brata. Pokušala je da zamisli šta se stvarno moglo dogoditi sa Kejt, ko je došao i oteo je iz te škole. Pokušala je da zamisli nekog zlonamernog nastojnika ili ubila-čki nastrojenog radnika - i mada nijedan od tih scenarija nije imao prizvuk istine, svejedno nikad nije sumnjala u svog brata.

Primetivši sredovečnog muškarca koji je delovao izgubljeno nasred sprata, Lisa se polako vratila u sadašnjost. Red ispred kase bio je predugačak da bi napustila radno mesto, tako da nije mogla ništa da uradi, osim da posmatra njegovu paralisanost dok su ga horde kupaca zaobilazile. Videla je kako se mladić sa tankim brčićima namerno sudara sa čovekom, a zatim ga psuje što mu se isprečio na putu. Fredi Merkjuri je sve uveravao da su šampioni. Lisa i izgubljeni čovek znali su da to nije tako.

19

urt Stariji imao je visoka očekivanja u pogledu ponašanja svoje dece. Svi roditelji u naselju smatrali su Kurta i njegovu sestru

uzorima lepog vaspitanja: bili su učtivi, tihi i čisti. Kurt Stariji bio je ćutljiv čovek, koji je, kao i skoro svaki drugi muškarac u naselju, izgubio posao kad se ekonomija promenila. Prvo je zatvorena fabrika gasa, zatim ona za preradu uglja, a onda i ostale, uključujući i masiv-nu fabriku za proizvodnju mašinskog alata, u kojoj je radio Kurt Stari-ji. Međutim, za razliku od većine, Kurt Stariji uspeo je da nađe drugo zaposlenje u proizvodnji - pravi posao, kako je on to voleo da kaže. Ustajao je u pola pet svakog jutra i sedeo u autobusu dva sata da bi stigao do fabrike koja se nalazila na obodu Birminghema. Delovao je kao staromodan čovek: naporno je radio; bio je učtiv prema ženama; očekivao je od svoje dece da poštuju odrasle; nikad nije viđen u kupovini sa svojom ženom.

Kurtova majka Pet, iako prirodno sklona da bude mekša od njegovog oca, u svemu je povlađivala suprugu. Svaki zahtev bio je neizbežno dočekan sa: „Moraćeš da pitaš svog oca.” Kurt Stariji odlučivao je o svemu, i kad bi jednom odlučio, ništa se nije dovodilo u pitanje. Porodica ga se plašila. Gajio je strast prema kantri muzici, a ipak se prema njoj odnosio sa istom hladnom ozbiljnošću koju je koristio i u svakom drugom aspektu svog života. Svakog petka uveče vodio je svoju suprugu u lokalni radnički klub, u koji su gosti dolazili odeveni u kaubojsku opremu i igrali uz zvuke Džima Rivsa i Petsi Klajn. Kurt Stariji nije video ništa frivolno u doterivanju; ozbiljno bi peglao svoje crno kaubojsko odelo i glancao metalne diskove na svom kaubojskom šeširu pre nego što bi izašao iz kuće. Kad bi stigao u klub,

K

92 plesao bi ukočeno, ali precizno uz ritmove „Tenesi valcera” i drugih srednje brzih numera, i uvek bi odigrao jedan ples sa gospođom Glison, udovicom, zato što je bio džentlmen.

Biti dete takvog čoveka bilo je veliki teret, i Kurt i njegova sestra izvijali su se pod težinom. Njegova sestra izabrala je spektakularniji put, ali je Kurt smatrao skitanje dovoljnom pobunom. Kada je napunio deset godina, počeo je povremeno da izostaje iz škole na dan ili dva. Njegovi roditelji nikad nisu saznali; sam je pisao lekarske doznake i održavao pobunu na neupadljivom nivou.

Dani provedeni izvan škole bili su dani provedeni daleko od očekivanja drugih i jedine prilike da bude ono što jeste - čovek izašao iz senke. Nije to radio protiv svog oca, već za sebe: osećao je da mu je to potrebno, iako bi mu pozlilo od sramote svaki put kad bi pomislio da njegov otac može da otkrije šta je radio. Onda je jednog dana za dlaku izbegao upravo to - sada nije mogao da se seti šta se tačno dogodilo - neko nevaljalstvo koje je značilo da je umalo uhvaćen na delu, i to ga je dovoljno zaplašilo da prekine.

Pre toga, Kurt je provodio svoje pobunjeničke dane lutajući nemim ostacima industrije koji su okruživali njegovo naselje: cisterne za gas u staroj fabrici gasa, rashladni tornjevi, prazne fabrike, čudno obojeni bazeni, crne kolibe od cigle, kanal, nasip bez železničke pruge. Neke od fabrika bile su potpuno razrušene, neke samo delimično; rashladni tornjevi, previše opasni da bi se digli u vazduh, čekali su na demonti-ranje ciglu po ciglu. To su bila mesta u kojima su Kurtov otac i drugi ljudi iz naselja odrasli i radili; njihovo odsustvo ispunjavalo je krajolik melanholijom, koja je privlačila Kurta. Lutao bi sporim, tihim poslepodnevima, ne srećući nikog među korovom i ciglama. Popeo bi se kroz prozor ili otvor na zidu i zatekao još jedan nepregledan betonski plato prekriven zarđalim metalnim viškovima i misterioznim žigosanim oblicima koje je gurao u svoje džepove. Uživao je u tim prostorima i pravio skloništa u njihovim ćoškovima. Voleo je zvuk koji su proizvodili kalemi metalne žice kada bi vetar duvao kroz njih, voleo je način na koji je vazduh mirisao na amonijak, voleo je osećaj kao da je poslednja živa osoba na svetu, uzvikujući čudne reči oljušte-nim zidovima. Ponekad bi morao da baca kamenčiće na psa zlobnog

93 izgleda, ali to je bilo sve.

U dvorištu jedne od fabrika u Long Ejkru nalazio se četvrtasti otvor u betonskom podu; zarđale metalne merdevine prikačene za jednu stranu otvora vodile su dole u mrak. Kurt je provodio mnogo vremena zagledan u otvor; želeo je da siđe, ali je prvo morao da se uveri da dole nema ničeg lošeg. Ležao bi na tlu iznad otvora i buljio u crnilo, čekajući da oblici počnu da izranjaju. Ponekad bi promena u sunčevoj svetlosti dublje osvetlila okno, ali nikad nije mogao da vidi gde su se merdevine završavale. Pitao se da li je to bilo sklonište od bombi ili mesto za odlaganje opasnih hemikalija, ili možda mesto u koje su se slali lenji radnici. Pitao se da li je dole bilo blaga.

Jednoga dana uzeo je očevu baterijsku lampu s njenog mesta ispod sudopere u kuhinji. Osvetlio je otvor baterijskom lampom, ali i dalje nije mogao da vidi dokle se komora prostirala. Počeo je polako da se spušta niz merdevine, ali kad je shvatio dokle su one dopirale, uspani-čio se zbog spuštanja u mrak bez upotrebe ruku ili lampe, te se još brže spustio, skoro se okliznuvši na prečke. Doživeo je potpuni šok kad je konačno stigao na dno. Osvetlio je okolinu baterijskom lampom i video prostor veličine učionice. Prostorija je mirisala na vlagu i hladnoću. Parčići papira prekrivali su pod. Kurt je podigao nekoliko i osvetlio ih lampom. Bila su to stara uputstva za upotrebu: tehnički crteži i jednačine na požutelom, krtom papiru. Nije bilo nikakvog sklada u predmetima razbacanim po sobi: stara pokretna školska tabla bez bilo kakvog natpisa, komadići mašinerije, polomljeni kišobran. Polako se odšetao do najudaljenijeg dela prostorije. Nije bilo limenki piva ili bilo kakvog drugog znaka nedavnog boravka. Kurt je bio siguran da je otkrio ruševinu - prvi istraživač koji je naišao na palo carstvo. Stigavši do krajnjeg ćoška, okrenuo se da bi pogledao prema ulazu i uplašio se kad je uvideo da svetlost lampe nije mogla da dopre donde. Jedino što je mogao da vidi bila je napuštena komora bez mogućnosti izlaska. Odjednom ga je zaposela samo jedna misao: niko na svetu nije znao gde se on nalazio u tom trenutku. Bio je potpuno skriven, nestao sa lica zemlje. Saznanje je bilo nepodnošljivo i osećao je kako počinje da se guši; dok mu je zastrašujuća misao ispunjavala um, stara baterija u lampi digla je ruke i crkla. Crnilo ga je okruživalo

94 sa svih strana i na trenutak je pomislio da je mrtav. Jurnuo je naslepo. Posle nekoliko sekundi provedenih koprcajući se, stigao je do merdevina i uspeo da oguli koleno dok se uspaničeno penjao, sve vreme prestravljen da će neka zlokobna sila da ga povuče za noge.

Posle toga, za njega je otvor bio isto što i smrt - mesto na koje si mogao da odeš i vidiš kako smrt izgleda. Prekrio je otvor zalutalim komadom iverice i stavio kamenje na vrh. Kada bude prolazio tim delom fabrike, tačno će znati šta se nalazi ispod njegovih nogu.

Kurt je shvatio kuda idu njegova tajna mesta i sva njegova tiha industrijska igrališta. Posmatrao je montiranje skele za novi tržni centar koji se otvarao nekoliko stotina metara dalje, a onda i njenu demontažu.

Njegov otac već je zabranio ostalim članovima porodice da poseću-ju Grin Ouks. Tržni centar građen je na mestu njegove stare fabrike i Kurt Stariji je to smatrao uvredom za celu okolinu, mesto u kojem će žene raditi i u kojem će žene kupovati, i gde se ništa vredno neće proizvoditi. Međutim, Kurt je bio radoznao da vidi unutrašnjost. Želeo je da vidi da li će duhovi da prežive.

Den je uleteo u prostoriju za osoblje. „Jebeno prokletstvo. Trebalo mi je deset jebenih minuta da se

spustim jebenim liftom zato što su jebeni kupci pritiskali svako dugme i onda cvrkutali kao imbecili svaki put kad bi se lift zaustavio i - čudna li čuda - vrata otvorila na još jednom - da, pogodila si -spratu jebene radnje u kojoj se nalaze. Čovek bi pomislio da se vrata otvaraju s pogledom kroz Hablov svemirski teleskop. „Gde smo?”, i „Је l’ ovo sprat za igre?”, i ,,Ne znam. Piše četiri.”, i „Šta je četiri?”

„Isuse Hriste! Kako ti ljudi uopšte izlaze iz svojih kuća? Onda konačno stignem u prizemlje, proguram se kroz zamlate koje se muvaju između rafova, potrčim do „Marks i Spensera” i zaglavim se u redu one nakazne žene sa voštanim prstima. Znaš, merio sam joj vreme i trebalo joj je tačno četrdeset sekundi da otvori svaku kesicu i ugura sendvič unutra. To je jebeno neverovatno. Mislio sam da će me udariti srčka, toliko sam bio pod stresom. Zašto nju stavljaju na kasu? Ne može da uradi tu jednu stvar koju mora da uradi u svom životu:

95 stavi trouglaste plastične kutije u kockaste plastične kese. Treba da joj daju gumene rukavice - ili, još bolje, treba da joj odseku ruke, zato što od njih nema nikakve jebene vajde. Samo da znaš - posle beskrajnog balavljenja, konačno sam dobio svoj sendvič. Konačno sam se vratio na posao, izdržao pakleni lift i sada mi je preostalo tačno dvadeset minuta od sat vremena koliko imam za ručak, i kunem se bogom da ću, ako nema mleka u frižideru, odseći svoju kitu zarđalom kašikom.”

„Nema mleka”, rekla je Lisa apatično. Den je trepnuo, zatim uzdahnuo i srozao se u stolici nasuprot

njenoj, spuštajući glavu na sto. Soba za osoblje neprijatno je mirisala na pretrpanu korpu za otpatke koja se nalazila u ćošku. Ambalaža od „kentaki frajd” piletine ležala je na podu, čekajući da se neko od čistača smiluje, sagne i pozabavi njome.

„Šta si uzeo za ručak?”, upitala ga je. Den je odgovorio, ne podižući glavu sa stola. „Čajni pomfrit sa

pesto sosom i parmezanom, sendvič sa brijem i grožđem, ‘velik, debeo i gladak’, i milkšejk i profiterole u posudi.”

„Isuse. Šta si ti, Kaligula?” Den je podigao glavu i pogledao oko sebe. ,,Da, tako je, Kaligula u

svoj svojoj raskoši uživa u slatkom mirisu trule brze hrane. Izvinjavam se zbog svog bogatstva. Razumem da ovdašnji rad, naročito subotom, znači iskusiti tako nezapamćenu radost da je čovek mora ublažiti hranom - šta li je danas na meniju?” Den je proučio Lisin sivi sendvič napravljen u kućnoj radinosti. ,,Oh, dobri bože. O bože, ne - riblja pašteta? Da li ti zaista postojiš? Znaš, rat se završio, gotovo je sa bonovima i tačkicama. Uostalom, zašto ne odjebeš do kancelarije? Mislio sam da menadžeri tamo treba da provode svoje trosatne pauze za ručak.”

Lisa se osmehnula. „Znaš i sam da sam dvostruki agent. Volim da se valjam u blatu sa klincima pre nego što odem i podnesem izveštaj menadžmentu u vezi sa buntovničkim gunđanjem. Tako sam dobila pravi posao koji sad imam: neprekidno sam prodavala informacije o disidentima i odbijenim emigrantima.”

„Sranje”, rekao j e Den, kao da je doživeo otkrovenje. „Bilo kako bilo, kako si ti proveo dan?”, upitala je Lisa.

96 „Као i uvek. Bila je to još jedn a prilika da posmatram čovečanstvo

u njegovom najboljem izdanju. Ponekad čeznem za standardnim ludacima - znaš već, za onim opsesivno-kompulzivnima koji brinu zbog izgubljenih epizoda U autobusu’. Najviše moraš da paziš na mušterije zdrave pameti. Imao sam otprilike 417 kupaca koji su se žalili da je njihov željeni CD bio jeftiniji prošle nedelje. Objasnio sam im da je to zato što se rasprodaja završila u četvrtak, a oni su se, bez izuzetka, zagledali u mene i rekli: ‘Ali, ja želim sad da ga kupim’, na šta sam ja odgovarao, najljubaznije što sam mogao: ‘Pa, plašim se da se sad prodaje po punoj ceni. Možda je trebalo da ga kupite u četvrtak, kada je radnja bila prekrivena ogromnim natpisima koji su objavljivali da je poslednji dan za rasprodaju’. A onda - i ovo je onaj deo koji me svaki put izbaci iz takta - oni kažu: To je nezakonito’.”

„Šta je to? Odakle njima to pravničko sranje? Neka suluda, pore-mećena ideja sklepana od epizoda Watchdoga i sa poleđina kutija za kornfleks. Ne bi ih trebalo puštati napolje bez nadzora. S druge strane, postoji nešto što me čini spokojnim, a to je da su previše glupi da bi shvatili da, zapravo, postoji samo osam dana u godini kada neka rasprodaja nije u toku i da nova počinje koliko sutra. Stojim tako i slušam njihovo proseravanje i to me uopšte ne nervira, zato što znam da na spratu imamo hiljadu i po primeraka tog CD-a, koji samo čekaju na novu nalepnicu sa novim znakom za rasprodaju i da će uskoro biti vraćeni u prodajni deo po svojoj standardno niskoj ceni. To bih im možda i rekao u stara dobra vremena, ali sada ne, nikako…”

„То je prava pobeda”, rekla je Lisa, ali je Den samo ignorisao njenu upadicu.

„А onda mi je prišla žena u lepoj haljini i nešto me pitala. Ne znam zašto, ali bilo je nečeg u njoj zbog čega sam joj odmah bio naklonjen. Imala je lepo, jednostavno lice, znaš, nije izgledala kao da se sprema da vređa ili uloži žalbu. Svejedno, postavila mi je to pitanje, ali nisam mogao da razumem reči. Čuo sam samo neke zvuke. Ne znam da li je nedavno bila kod zubara ili je bila gluva, ili je imala problem s govorom ili tako nešto… ali, to mi uopšte nije smetalo, bilo mi je drago da pomognem osobi koja me nije maltretirala zbog rasprodaje. I tako, zamolio sam je da ponovi pitanje nekoliko puta, i postalo je baš

97 neprijatno zato što sam mogao da nazrem pokoju reč, ali sve zajedno nije imalo smisla. Nastavio sam da se izvinjavam, a onda sam konačno pomislio da bi trebalo da joj dam papir i olovku. Da li bi je to naljutilo? Da li bi to bilo uvredljivo ili bezosećajno ili tako nešto? Ali, situacija se pogoršavala i iza nje se pravio red, tako da sam joj pružio papir i olovku, i njeno lice se razvedrilo kao da je želela da kaže: ‘Odlično, zašto se ja toga nisam setila?’ I tako je počela da piše svoj zahtev, a ja sam se osećao prilično samozadovoljno, razmišljajući kako je na svetu još uvek bilo finih ljudi, kojima je vredelo ukazati pomoć i posvetiti im vreme. Vratila mi je papir s osmehom na licu; uzvratio sam joj osmeh i pogledao u papir na kojem je pisalo: ‘Strava vidi ne flim u videu’.”

„Šta?”, upitala je Lisa. „Tačno tako. ‘Strava vidi ne flim u videu.’ Upravo je tako zvučalo

ono što mi je prethodno govorila. Gledala me je s iščekivanjem, klima-jući glavom kao da je želela da kaže: ‘Je l’ sad vidiš o čemu je reč?’”

„I šta si ti uradio?” „Klimnuo sam glavom, želeći da joj dam do znanja da sam

razumeo situaciju, a onda sam joj rekao da mora da se popne na peti sprat i potraži Majka.”

Anonimni mladić Gornji sektor tržnog centra br. 3 Sad je tri sata. Tri. Naginjemo se preko galerije na gornjem nivou. Neke

devojke vrzmaju se ispod nas pored „Beskin-Robinsa”. Četiri devojke. Jedna ima frizuru kakvu je Britni imala pre dve godine. Marama koja nije baš „Barberi” prekriva joj polovinu lica, ali svejedno možeš da vidiš da je lepa. Drži mobilni telefon ispred sebe, a ostale tri se guraju oko nje i smeju. Primila je neku nepristojnu poruku. Pretvara se da je šokirana, ali se i dalje smeje.

Veoma je lepa, iako mogu da joj vidim samo oči, kao onaj nindža, Pakis. Tod će poželeti baš nju, i to će reći za koji minut, a onda će da kaže da Kion može da ima onu tamnu i da će Geri dobiti visoku. Onda će pogledati u mene i reći da mu se moja baš i ne sviđa, a neće se svideti ni meni, zato što mogu

98 da joj vidim celo lice i vidim da uopšte nije lepa. Ona bi trebalo da nosi maramu. Sada stojimo preko puta njih i one su nas spazile. Tod se pretvara da se bije s Kionom i stalno mu govori da odjebe i naziva ga drkadžijom i pizdom glasnije nego što to obično čini.

Posmatram onu ne baš lepu bez marame. Gleda u pravcu izlaza iz tržnog centra. Ne smeje se Todu i Kionu kao ostale devojke. Radije bih imao ostale devojke, ali iako nije lepa i nema sise, ipak bih je imao. Želim da sedim noću u parku, daleko od Toda i Kiona i Gerija. Sedeo bih na klupi pored jezerceta, i čovek bi znao da sam tamo samo zahvaljujući narandžastom vrhu moje mentol cigarete. Bilo bi hladno na klupi, ali imao bih devojku pored sebe. Takođe bi bila pored mene u autobusu, u zadnjem delu, na spratu. Ispisao bih njeno ime na sedištu i potpisao se pored njenog. Kupio bih joj prsten. Rekao bih ocu da odjebe. Kupovao bih joj pesme za koje znam da bi joj se svidele. Rekao bih Todu da odjebe. Sada Tod daje cigaretu lepoj devojci, a Kion i Geri prilaze drugim dvema, dok se moja devojka udaljava, ne obazirući se na nas.

20

Lisa je poznavala mnoge budilnike i znala je da nisu postojali na ovom svetu da bi ih ljudi voleli. Budilnici su znali pravo stanje stvari: dobar dan otpočinjao je uzvikom „Odjebi!”, dok je loš dan počinjao bacanjem na drugi kraj sobe i raspadanjem mehanizma. Zabavljali su je uzaludni pokušaji samoočuvanja koji su bili svojstveni mnogim budilnicima: usvajanje oblika voljenog crtanog lika ili omiljenog fudbalskog kluba - uzaludno, zato što bi čak i slatko dete radije razbilo Snupijevu glavu, nego trpelo tu strašnu buku. Lisa je provela znatan deo svog života kupujući budilnike. Otkrila je da je podjedna-kom brzinom trošila pastu za zube i budilnike. Visok procenat obrta bio je posledica dva faktora: prvi je bio prirodno rasipanje budilnika — razbijanje o zid, bacanje kroz prozor, neuspešni pokušaji bacanja u WC šolju; drugi faktor bio je razvijanje prirodne otpornosti korisnika na ton i nivo zvuka samog alarma, čime je on postajao beskoristan. I tako je svaki budilnik, koji bi kupila, imao obavezu da bude fizički izdržljiviji i zvučno odvratniji od svog prethodnika. Morala je nevoljno da prizna da je njen trenutni izbor bio naročito uspešan model, koji je uspeo da uđe u sedmi mesec svoje strahovlade. Grešila je u prošlosti, pretpostavljajući da je postojala korelacija između cene i efikasnosti. Potrošila je mnogo novca na „braunove” primerke, kao i na švajcarsku firmu koja je slala budilnike pouzećem. Trenutni model koštao je samo jednu funtu i četrdeset devet penija. U pitanju je bio jednostavan digitalni sat u lakoj, plastičnoj kugli - previše lakoj da bi postigla bilo kakvo ubrzanje prilikom bacanja na drugi kraj sobe. Alarm je bio neverovatan. Nisu ga sačinjavali pištanje ili zvonjava, već prilično glasno, ravnomerno i monotono zujanje. Zvuk je izazivao istu vrstu sveopšte panike i mučnine koju bi Lisa osetila svaki put pre nego što bi povraćala. Mogla je da ga toleriše najviše jednu i po

100 sekundu.

Danas je bio slobodan dan, a verovatno najbolja stvar u vezi sa slobodnim danom bila je činjenica da emetično zujanje budilnika nije moralo da se trpi čitavih četrdeset osam sati. Sunce je prekrivalo krevet, a Lisa je sanjala kako ubija psa kojeg je nekad imala kao ljubimca, dok je njen brat bacao koske preko ograde. Puščana paljba kao da je postajala sve glasnija; naglo se probudila, samo da bi čula glas koji je vikao na nemačkom: „Gott im Himmel, arrrrrrghghghgh!” Ušla je u dnevnu sobu u kojoj je Ed ležao ispružen na podu i igrao igricu „Medalja časti” pojačanu na najglasnije.

Lisa je živela s Edom i često se pitala kako je do toga uopšte došlo. Ed je, sasvim prirodno, radio u kući „Vaša Muzika” - Lisa nije poznavala drugačiju vrstu ljudi. Upali su u neku vrstu veze pre otprilike godinu dana i sada kao da nijedno od njih nije imalo energije ili petlju da raskine. Uglavnom je bila previše umorna da bi razmišljala o tome, a kad nije bila umorna, nalazila je druge izgovore. Uprkos tome što su radili zajedno, različite smene i polja odgovor-nosti značili su da su se Edu i Lisi putevi retko ukrštali u radnji, a kod kuće se nije često događalo da oboje budu budni u isto vreme. Lisa je pomislila da bi verovatno trebalo da bude srećna zbog retkih zajedničkih slobodnih dana. Sela je sa činijom kornfleksa i nemo gledala u ekran dok je Ed oslobađao Evropu.

Lisa: Šta bi ti voleo danas da radimo? Ed: Samo da se opustimo. Lisa: Da, ali kako? Šta bi želeo da radiš? Ed: Ništa, to mislim pod opuštanjem. Radim stvari svakodnevno

na poslu. Danas ne želim ništa da radim. Lisa: Zar ne želiš da pobegnemo negde? Izgleda da je lepo vreme.

Trebalo bi da izađemo odavde, odemo negde. Ed: Ne bi trebalo ništa da radimo. Želim samo da se isključim, ubi-

jam Nemce ili, ako želiš, mogli bi da uzmemo neki video, zalegnemo na sofu i jedemo tost celi dan.

Lisa: To mi se čini kao gubitak. Ed: Gubitak čega? Lisa: Gubitak vremena… života. Ed: U tome je svrha života, zar ne? Gubiti vreme dok ne umreš.

Moraš da gubiš vreme.

101 Lisa je prestala da ga sluša i zagledala se napolje, u plavo nebo.

Nastavila je da posmatra, sve dok nije osetila da je nagon za vrištanjem prošao. Znala je da se uvek tako ponašala: uvek bi se zagledala u nešto kad bi imala slobodan dan. Toliko je idealizovala vreme provedeno van radnog mesta, da ono nikad nije moglo da ispuni njena očekivanja. Pažljivo je proučavala svaki minut, pokuša-vajući da proceni da li je predstavljao optimalnu upotrebu vremena, sve dok se ne bi paralisala od neodlučnosti i zabrinutosti. Nije mogla da sedi mirno. Ustala je i pokušala da se seti nečeg lepog što bi mogla da uradi, ali više joj ništa nije preostalo, već je bila na svakoj jednodnevnoj ekskurziji u prečniku od osamdesetak kilometara. Pokušala je sa jednodnevnim putovanjima u druge gradove, dugim šetnjama po brdima, kišnim popodnevima u tužnim varošicama, safari parkovima, umetničkim galerijama… i Ed bi uvek rekao: „Zašto je to manje gubljenje vremena od sedenja kod kuće?”, i ona nikad nije imala odgovor na to.

Ed je mislio da je problem u njihovom stanu. Stalno je gnjavio Lisu da ode i pogleda nove stanove u potkrovlju koji su se gradili pored kanala. Govorio je da bi možda uživala u vremenu provedenom kod kuće kad bi živela u takvom stanu, i možda bi se lakše suočavala sa poslom kad bi posle njega mogla da se vrati na takvo mesto.

Opisivao bi luksuzni stil života, pijuckanje rashlađenog belog vina na balkonu. Lisa je zamišljala pogled s balkona na Grin Ouksu - na panoramu lepkomana koji su voleli da se urade na krovu. Zamišljala je kako živi u senci tržnog centra, pod teretom hipoteke, ali je pomislila da možda jednostavno samo odbija da odraste. Pristala je da ode i pogleda najjeftiniji stan - iako i dalje više nego skup - kasnije u toku nedelje.

Videla je da je pola jedanaest i uspaničila se da joj dan već izmiče ispod nogu. Trudila se da ne razmišlja o paketu koji je očekivala da stigne poštom. Lisa je bila sujeverna u tom pogledu: ako bi poželela da se nešto dogodi, da stigne neki paket, da telefon zazvoni, da se spasitelj pojavi - onda se to nikad ne bi dogodilo. Nije smela da brine o tome, morala je da obraća pažnju na druge stvari, i onda bi sve bilo u redu. Cele nedelje bezuspešno je pokušavala da ne razmišlja o bratovljevom paketu; svakog dana to bi bila prva stvar na koju bi pomislila. Danas je digla ruke od pokušaja da zaboravi na njega.

102 „Је l’ bilo pošte?” Ed je nastavio da ubija Nemce. „Nemam pojma, još nisam prolazio

pored vrata. Zašto se stalno raspituješ za poštu?” „Zato što danima nismo ništa dobijali.” „А tebi nedostaju obaveštenja o tome kako te čeka velika novčana

nagrada?” „Očekivala sam rođendanski poklon.” Ed je skrenuo pažnju sa ekrana i usmerio je na Lisu. „Rođendan ti je bio prošle nedelje. Ili možda imaš dva, kao

kraljica?” „Znam kad mi je bio rođendan. Očekivala sam poklon koji nije

stigao i samo se brinem da se možda nije izgubio.” „Nije ti se svideo moj poklon, je l’ da? Znao sam.” „О čemu ti to? Ne pričam o tvom poklonu. Očekujem nešto drugo,

od jedne druge osobe.” „Da, ali očigledno si zabrinuta zbog toga, zabrinuta da ti je

promakao. Kladim se da ne bi brinula da li si dobila moj.” „Ра, pošto je tvoj bio CD iz ’Vaše Muzike’, da se izgubio,

pretpostavljam da ne bih imala previše problema da mu nađem zamenu.”

„Је l’ zločin kupiti poklon u ’Vašoj muzici’? Da li bi poklon bio bolji da sam otišao u neku drugu radnju ili proveo sate lutajući po gradu, bez ideje šta da ti kupim?”

Lisa nije imala snage da da iskren odgovor na njegovo pitanje, nije bila spremna da se upusti u razgovor koji bi neminovno usledio. „Ne, CD je sjajan. Sviđa mi se. Nisam se šalila.”

„Ne znači da je Den razmišljao o poklonu više nego ja samo zato što ti je kupio neku snobovsku knjigu o fotografiji.”

„Da, znam”, slagala je Lisa. „Dakle, od koga to očekuješ poklon?” „Od brata.” Ed je ponovo bio izgubljen u Francuskoj, rešen da se pozabavi

nekim snajperima na gornjem prozoru napuštenog kafića. „Nisam znao da imaš brata”, promrmljao je.

„Zapravo ga i nemam”, rekla je Lisa. Naterala je sebe da prihvati činjenicu da bi joj šetnja pored kanala

možda prijala.

103

Kurt je posmatrao muškarca koji možda jeste, a možda i nije bio misteriozna osoba koja je koristila lift kao kenjaru. Pravio je sranje već četiri godine, ali još uvek niko nije uspeo da ga identifikuje. Radnici obezbeđenja bili su ispunjeni strahopoštovanjem: lift je imao staklene zidove - kako je to obavljao neprimećen? Neki su govorili da je dono-sio govna, ali je Kurt verovao da je prestupnik bio motivisan samim činom, a ne proizvodom. Sad je primetio muškarca u sivom kaputu, sa klasičnim naočarima sa debelim staklima, koji se neprekidno penjao i spuštao liftom. Kurt je zapazio da je, kad god bi se vrata otvorila na svakom spratu, čovek brzo pokušavao da ih zatvori pre nego što bi se još neko ukrcao.

Kurtovu pažnju odvukao je prizor slepog Dejva na drugom spratu i trenutna potreba da upozori ostale pripadnike obezbeđenja. Slepi Dejv bio je redovan posetilac Grin Ouksa, čovek koji je dovodio u pitanje kliše da slepi ljudi poseduju neku polunatprirodnu sposobnost snalaženja i intuitivnog osećaja za prisustva u svom okruženju. Dejv se sudarao sa većinom prepreka koje bi mu se našle na putu i bio je sklon očajničkom grljenju svakog uspravnog, fiksiranog predmeta isped sebe, kao čovek koji je nedeljama plutao po otvorenom moru. Mahao je svojim belim štapom u visini kolena, na taj način uglavnom ne uspevajući da detektuje stepenice ili druge prizemne oblike. U dva navrata nestao je preko ivice stepenica na trećem spratu. Kad ne bi bio u pokretu, Dejv je imao naviku da se prilično nasilno klati napred-nazad i jednom prilikom se, naizgled nesvestan da se nalazi ispred centralne fontane, nagnuo pod takvim uglom da se zateturao na zidu bazena pre nego što je naglavačke upao u njega. Mnogi u obezbeđenju sumnjali su da Dejv, zapravo, uopšte nije bio slep, i dok ga je Kurt sad posmatrao, činilo mu se da su Dejvove oči bile veoma usredsređene na plej stejšn u izlogu „Diksona”. Trenutak kasnije, Dejv kao da se setio svoje invalidnosti, te je zakoračio i glasno udario glavom o izlog. Kurt ga je posmatrao kako nastavlja svoj prestrašeni hod duž glavne promenade. Ljudi su mu se sklanjali s puta i oko njega se stvorila čistina prečnika desetak metara. Žena pored bankomata bila je potpuno nesvesna njegovog neizbežnog sudara s njom.

Kurt se setio da mu je rođendan i uzdahnuo. Znao je tačan broj rođendana koje je proveo u Grin Ouks u i pitao se koliko će ih još

104 provesti na tom mestu. Setio se svog intervjua za zaposlenje trinaest godina ranije. Dok ga je vodio do kancelarije za obezbeđenje, mladi čuvar velikih ušiju, koji mu je pokazivao put, otvoreno mu je rekao da je posao sranje, da je plata sranje i da je Grin Ouks najveće sranje od svih. Rekao mu je da ide na koledž i nađe bolji posao. Kurt je samo slegnuo ramenima. Imao je sedamnaest godina i bio nekvalifikovani radnik. U godini kad je napustio školu, nedostatak poslodavaca koji su stajali u redu i kucali na njegova vrata bio je više nego upadljiv.

One nedelje kada je Kurt trebalo da polaže svoje veliku maturu, njegov otac imao je izliv krvi u mozak. Kurt je propustio ispite i neko-liko meseci ostao je kod kuće sa majkom, pokušavajući da joj pomogne u nezi Kurta Starijeg. Dakle, Kurtovo zapošljavanje u Grin Ouks u bila je krivica njegovog oca. Nije bilo druge mogućnosti. Novac je bio prioritet.

Kurt nije mogao jasno da se seti svoje prve posete Grin Ouksu. Sećao se da mu je to bila misija koju je planirao za jedan od svojih besposlenih dana. Setio se svoje želje da prošeta mestom gde je njegov otac nekad radio. Kurtu je prizor fabrike bio tako živ u sećanju, da nije mogao da veruje da je uklonjen svaki njen trag. Bio je siguran da bi mogao da nađe pocrnele alatke ili zarđali ventil u nekom ćošku ili podrumu. Kasnije tokom godina, kao radnik obezbeđenja, viđao je fotografije plastičnih, crvenih ,,Wimpys” vagon-restorana i praistorij-skih supermarketa, ali nije mogao da se seti kad je Grin Ouks tačno otvoren - bila je to još jedna od mnogih praznina u njegovoj glavi.

Kurtova majka još uvek nije zakoračila u Grin Ouks. Poslušna, kao i uvek kad je njegov otac bio u pitanju, bila je jedna od sve manjeg broja kupaca koji su i dalje tvrdoglavo posećivali nekoliko preostalih lokalnih radnji. Bilo je teško stići do njih pošto autobus više nije imao stajalište u blizini, ali Pet bi svejedno prešla tri kilometra, idući pored Grin Ouksa i vukući svoja karirana kolica iza sebe dok bi išla uzbrdo. Kurt ju je često viđao kad bi autobus prošao, ostavljajući je izloženu vetru na trotoaru, kako škilji kroz izduvne gasove gustog saobraćaja. Stara ulica Haj bila je sablasno mesto. Ulazi zatarabljenih radnji postali su omiljena sastajališta udisačima laka za kosu i pijanicama. Skoro isključivo penzionerska klijentela bila je odličan izvor za lako otimanje torbi i tašni. Lokalne novine rezervisale su svake nedelje naslovnu stranu za stravičnu sliku pretučenog starog lica, ljubičastog i

105 oteklog, prekrivenog crnim šavovima, vodnjikavih očiju koje su ljutito sevale na svet. Sa pedeset pet godina, Pet je verovatno bila najmlađa žena koja je pazarila u ulici Haj, i bila je heroj kako penzionera, tako i trgovaca. Slala je pisma redakciji novina i gradskom veću, oplakujući stanje u kom se nalazila ulica. Gnjavila je policiju uličnim pijanicama. Pratila je prestrašene penzionere kad su išli u nabavku ili se nudila da obavi kupovinu umesto njih.

U međuvremenu, Kurtov otac sedeo je kod kuće, poduprt u svojoj „Раrker Knoll”, fotelji, nesvestan svih tih žrtava koje su podnosili u njegovo ime. Bio je potpuno paralizovan od moždanog udara i naizgled nesvestan. Niko nije znao u kojoj je meri - ako uopšte i jeste - bio svestan sveta oko sebe. Nije davao nikakve znakove, ali je i dalje sedeo u svom krutom položaju, pogleda uprtog pravo ispred sebe; i dalje su iz njega zračile moć i opasnost. Kurta je plašilo njegovo prisustvo. Osećao je da njegov otac zna za njegov posao. Mogao je da oseti njegov prezir prema Kurtovoj glupoj uniformi i celodnevnim šetnjama tokom kojih nije radio ništa osim posmatrao žensku odeću i jurio decu. Njegov otac radio je teške fizičke poslove tokom celog života - za šta? Da bi se njegova žena borila sa narkomanima i kriminalcima pokušavajući da kupi najjeftiniji komad mesa i da bi njegov sin polako gubio um zarađujući 4,25 funti na sat.

Kurtovu pažnju ponovo je privukao lift: muškarac sa naočarima debelih stakala pokušavao je da pobegne dok je slepi Dejv ulazio mašući svojim štapom. Vrata lifta su se zatvorila i sakrila ih od pogleda.

21

aključala je vrata iza sebe i uputila se uslužnim hodnicima prema glavnom delu tržnog centra. Kasno je završila posao. Kompjuter

je imao glavobolju ili tako nešto - nije želeo da objedini dnevni pazar i Lisa je morala da ostane i pokuša da ga odobrovolji. Nikad nije praktikovala svoje rutinsko prikrivanje u kasnim satima. Noću je samo želela da što pre ode odatle. Naslonila se na ružna siva vrata skrivena u zidu od ružnih sivih blokova i pojavila se s druge strane, kroz uglačanu površinu zapadnog dela tržnog centra.

Svetla su bila prigušena, a kad je stigla do glavnog izlaza za par-king, otkrila je da je zaključan. Pogledala je oko sebe u slabo osvetljeni centar i osetila ubod panike. Nikad nije ostala sama u njemu tako kasno. Radio Grin Ouks više se nije čuo, zujanje raznih mašina odavno je utihnulo - bila je potpuna tišina. Umesto njih, tu su bili samo nepoznati ćoškovi i senke, a vazduh je bio hladan.

Znala je da postoje požarni izlazi u uslužnim hodnicima. Nejasno se sećala neke komplikovane putanje do parkinga kojom su ona i drugi okasneli radnici krenuli jedne noći posle primanja robe, ali sad nije mogla da je se seti. Odlučila je da se spusti do fontane koja je tokom dana bila sastajalište za radnike obezbeđenja. Nadala se da će naići na jednog od njih koji je možda sad patrolirao tuda i zamoliti ga da joj otključa vrata.

Prošla je pored zatamnjenih izloga i videla kroz njih nered užurbane kupovine - tanke majice pregažene na tepihu, patike istumbane na podovima, prazne kese od čipsa u odeljcima za CD-ove. Nedostajala joj je neodređena zvonjava presnimljene muzike. Pitala se čija je bila ideja da se muzika pušta tako rano izjutra i zašto su je

Z

107 isključivali tokom noći. Sviđala joj se jutarnja muzika: činila je da sve deluje pomalo nerealno. Znala je da bi se osećala bolje kad bi sad mogla da je čuje.

Stigla je do fontane: ni traga ni glasa od čuvara. Osetila je kako strah raste u njoj i pokušala da se smiri. Pomislila je na svoje jutarnje pantomime i shvatila da bi izgledala istinski sumnjivo kad bi je čuvar sad ugledao; plašila se da je ne snimi jedna od kamera. Objasnila bi događaj sa zaključanim vratima, ali je zamišljala kako joj ne bi poverovali, a zatim bi je pretresli, pretpostavljajući da uopšte nije pokušavala da izađe, već da se vratila u centar koristeći svoje ključeve u nameri da ukrade robu iz radnje.

Lisa je bila sve uverenija da je neko posmatra; osećala se otkrivenom na jedan savršeno zastrašujući način. Neko ju je posmatrao, ali nije nameravao da joj pomogne. Osmatrao ju je i procenjivao. Uputila se nazad prema uglačanim vratima i odlučila da okuša sreću i pronađe put do parkinga kroz uslužne hodnike. Želela je da pobegne od kamera, da ponovo postane nevidljiva.

Četrdeset očajnih minuta kasnije ugledala je leđa radnika obezbe-đenja kako zamiču za ćošak u sivom hodniku daleko ispred nje. Njena paranoja bila je jača od želje da pobegne iz lavirinta, te se držala na odstojanju, nadajući se da bi neprimećena mogla da ga prati sve dok je ne bi odveo do izlaza. Držala se na velikom rastojanju i trudila da ide u korak s njim. Počela je polako da se smiruje dok ga je pratila. Njegova silueta podsećala ju je na brata. Strah je izbledeo i osećala je da više kontroliše situaciju, više kao lukavi terorista kojeg je glumila svakog jutra. Sada je ona bila posmatrač.

Bilo je negde oko jedanaest kada je Kurt iznenada prekinuo svoju

patrolu i zadržao dah. Stegao je mišiće na licu i pokušao da oslušne. Pokušao je da čuje mimo neznatnog zujanja fluorescentnih sijalica, mimo čak i skoro nerazgovetnih zvukova ventilacije, ali ništa se nije čulo. Bio je izgubljen u mislima i nije mogao da odredi koliko je bio svestan prisustva. Nastavio je dalje, ponašajući se onako kako se ponašao samo neko ko je mislio da ga posmatraju. Nije mu padalo na pamet da se vrati putem kojim je došao; nešto u vezi s tom idejom bilo

108 je krajnje neprivlačno. Znao je da može da pritisne dugme na svom voki-tokiju i dozove Skota. Znao je da ga neko prati.

Okrenuo se i ponovo pogledao niz sivi hodnik, ali nije imao šta da vidi. Okretanje je bilo loša ideja. Preplašio ga je prizor dugačkog praznog hodnika. Znao je da nije prazan: nešto se krilo. Nastavio je da korača, trudeći se da se seti o čemu je razmišljao, ali mu to nije polazi-lo za rukom. Zaustavio se još dva puta, osluškujući i osmatrajući, ali se dva puta ništa nije dogodilo.

Posle možda tri ili četiri minuta Kurt se konačno okrenuo i glasno rekao: „Је l’ tamo ima nekog?”, i iza stuba, šestmetara iza njega, pojavila se devojka sa torbom iz koje je virio majmun u odelu.

22

isa se pojavila iza cevi. Čuvar je spreda manje ličio na njenog brata - samo je bio slične građe. Izgledao je nervozno.

Nije bila sigurna šta da kaže, te su, posle trenutka čutanja, njene prve reči upućene njemu bile: „Izgubila sam se”. Počela je da objašnjava šta se dogodilo i kako je pokušavala da ode kući, ali je ućutala kad je uvidela da je on ne sluša, već da gleda u majmuna kojeg je prikačila za torbu.

„Odakle ti to?”, upitao je. „Našla sam ga u uslužnom hodniku. Bio je zavučen iza cevi.

Možda nije trebalo da ga pomeram. Jednostavno mi se svideo…” Ponovo je ućutala, a onda veselo dodala: „Ima gamašne.” Bila je svesna da zvuči kao idiot. Bila je preplašena dok je bila sam a i sad je previše pričala. Imala je nejasan utisak da je već viđala čuvarevo lice u tržnom centru. On je i dalje netremice gledao u majmuna i ćutao.

„Pomalo me plašiš”, rekla je Lisa konačno. To kao da ga je prizvalo svesti.

„Izvini. I ti si mene uplašila. Viđao sam tog majmuna ranije. Mis-lim da pripada jednoj devojčici. Video sam je jedne noći na ekranu. Možda je otad ponovo dolazila. Možda dolazi noću i krije se ovde - nosi svog majmuna sa sobom.” Kurt se ponovo zamislio. Posle nekoli-ko trenutka Lisa je pročistila grlo i on je progovorio: „Osećam da je trebalo više da se pomučim da bih je našao. Možda je u neprilici.”

Lisa se zagledala u njegovo lice. Prepoznala je njegov umor, ali se iza njega krila tuga. Na trenutak se uplašila da je zaspao. Pružila je ruku i dotakla mu rame i on je otvorio oči.

„Trebalo bi da pokušaš da je nađeš”, rekla je. „Možda je pobegla

L

110 od kuće…” Zastala je za trenutak i pomislila na svog brata. Čula je sebe kako govori: „Pomoći ću ti, ako želiš. Možda će je žena manje uplašiti. Mogli bismo da je nađemo i popričamo s njom. Ovo je strašno mesto da budeš usamljen.”

Pogledao ju je. „Zašto želiš da mi pomogneš?” Lisa nije bila sigurna kako da odgovori, pa je rekla istinu: „Zato što

sam već godinama izgubljena ovde -možda si i ti - ali nju bismo mogli da spasemo.”

Čuvar ju je poveo do izlaza.

Dve noći kasnije Kurt je čekao pored fontane. Rekla je da će završi-ti posao oko pola jedanaest. Rekao je Skotu da ga je zamolila da je povede u obilazak uslužnih hodnika kako se više nikad ne bi izgubila.

Pojavila se, te su se uputili sivim hodnicima u potrazi za bilo kakvim nagoveštajem života, bilo kakvim znakovima dečje aktivnosti. Kurt je prolazio tuda svake noći i zaista nije znao šta su očekivali da će naći: znakove koji bi im pokazali put kao u bajci, možda trag od omota pojedenih bombona. Lisa je imala kesu sa slatkišima i stavljala ih je svuda gde je mislila da bi dete moglo da ih vidi. Uz svaki slatkiš stavljala je i poruku na kojoj je pisalo: „Mislim da imam tvog majmuna. Dođi u ’Vašu muziku’ i traži Lisu.” Kurt se plašio da bi drugi čuvari mogli da nađu poruke i izvedu zaključak o nekoj erotskoj nameri, ali ništa nije rekao.

Osećali su se zbunjeno u prisustvu jedno drugog i njihov razgovor bio je krajnje uljudan. Razgovarali su o detetu, pitali se ko bi ona mogla da bude i zašto se krila u tržnom centru. Kurt je ispričao Lisi ono što je video. Njihova pretpostavka kretala se određenom puta-njom; nijedno kao da nije želelo da se suoči sa sumornom stvarnošću. Kurt je rekao da je ona možda bila vođa malih, sirotinjskih lopova koji su živeli u ventilacionim otvorima i krali maramice i džepne satove od imućnog naroda Grin Ouksa. Lisa je rekla da je devojčica možda bila ekscentrični patuljak-trilioner koji je posedovao Grin Ouks i nebrojene druge prodajne komplekse širom sveta. Kurt je rekao da su je možda ostavili u centru po rođenju i da je odgaja zajednica pacova u usluž-nim hodnicima. Lisa je rekla da je sveska možda ukazivala na to da je

111 u pitanju bilo neverovatno gramzivo dete koje je provodilo dane i noći praveći fantastično iscrpan spisak božićnih poklona.

Kurt se pomalo opustio. Bilo je mu je čudno što ne patrolira sam, ali mu se društvo baš dopadalo. Pitao se šta je Lisa mislila o njegovim cipelama; pitao se da li bi mogao da je konsultuje za mišljenje.

Bio je jedan sat kad su stigli do dela za otpad. Hodnik se širio u utonuli prostor sličan hangaru ispunjen ogromnim kontejnerima spremnim da prime sav otpad Grin Ouksa. Tokom dana Erik i Toun bili su zaduženi za taj deo. Savesno su čuvali kontejnere i delili svoje kraljevstvo na bizarne i detaljne načine koji su bili nedokučivi za sve osim za njih. Polistirolski omoti od kikirikija išli su u jedan kontejner, svi ostali oblici išli su u drugi; ravna plastična folija završavala je u jednom, ona sa pucketavim mehurićima u drugom; hrana i đubre uglavnom su odlagani zajedno, kao i drvo i metal, ali bi povremena promena u politici pretvorila takav raspored u najgori prekršaj. Koalicije i razmimoilaženja raznih grupa otpada kao da su se svako-dnevno menjali, i bilo je sasvim moguće da su Erik i Toun sve to izmišljali da bi se zabavljali. Kurt je često znao da stane i popriča s njima tokom svog obilaska, ali dok bi razgovarali, Erik i Toun su, da bi se uverili da se njihov zakon poštuje, držali na oku lenjivce iz radnji koji su marljivo secirali razne kutije i gajbe.

Povremeno bi nov ili umobolan radnik Grin Ouks a počeo da baca neraspakovane kutije, stalke za izlaganje robe i kese sa smećem u prvi kontejner na koji bi naišao, što bi imalo dramatični ishod. Toun je čak imao pištaljku kojom je oglašavao uzbunu. Prestupnik bi bio lišen slobode na nepotrebno nasilan način i odvučen nazad do kontejnera. Erik bi počeo da urla: „Šta to radiš, jebo te? Šta to radiš, jebo te?”, iznova i iznova dok bi Toun prestupniku, sada smeštenom u kontej-neru, zajedno sa pogrešno odloženim otpadom, u tišini objašnjavao metod razmeštanja svih vrsta đubreta, uz mrštenje i ljutito pokaziva-nje prstom. Erik i Toun su to zvali nula tolerancijom. Osamnaest meseci ranije jedan takav lupež uspeo je da pobegne Eriku i Tounu i nestane u lavirintu. Ručno nacrtani posteri još uvek su krasili okolinu.

112 Ljutiti crteži nekog deformisanog homunkula30 u bekstvu oslikavali su Erikov i Tounov osećaj za narušavanje reda, ali ih je nedostatak sličnosti sa ljudskim oblikom učinio neefikasnim sredstvom za identifikaciju.

Erik i Toun konstruisali su pored kontejnera neku vrstu gradića koji se sastojao od dve glavne daščare i nekoliko pomoćnih zgrada napravljenih od starih stalaka za izlaganje robe, kartonskih reklama za prošle atrakcije i itisona. Tu bi sedeli ispred daščara u spasenim stolicama, izgledajući kao zemljoposednici koji se klackaju na svojim tremovima i posmatraju svoju zemlju. Bilo je teško zamisliti Erika i Touna izvan njihove jazbine, ali svake večeri, tačno u šest, oni su odlazili svojim pravim domovima i, što je bilo još neverovatnije, svojim porodicama.

Bilo je kasno i Lisa i Kurt bili su umorni od pešačenja. Nijedno od njih, zapravo, nije očekivalo da će pronaći devojčicu prilikom prve potrage, ali bar su počeli. Možda će videti Lisine poruke. Možda se vratila tamo odakle je došla.

Kurt se osećao spokojnije pošto je nešto preduzeo. Seo je s Lisom na montažni trem kao da se divi pogledu i rekao: „Pretpostavljam da se možda već vratila kući.”

„Da - pretpostavljam da je to dobro.” „Da, bilo gde je bolje nego ovde.” „Ne znam - pretpostavljam da je, ako si nesrećan kod kuće, bilo

koje mesto bolje nego da si tamo.” Kurt ju je pogledao. „Da li si ti ikad morala da pobegneš od kuće?” Lisa je spustila pogled. „Da, jednom.” „Koliko si imala godina?” „Osam.” Kurt je mislio da ne bi trebalo da upita za razlog. „Gde si otišla?” „Sakrila sam se u vrtu.” „Oh… dakle, nisi zapravo pobegla od kuće.” „Da. Vrt je bio ogroman i ja sam se sakrila pri dnu, iza žive ograde.

30 Prema verovanju alhemičara, malo biće nalik čoveku dobijeno alhemijskim postupkom.

113 Spakovala sam ranac pun sokni i ponela ga sa sobom.”

„Samo sokne?” „Zaboravila sam na druge stvari. Znala sam da ima stvari koje

moraš svakodnevno da menjaš, ali nisam mogla da se setim koje su.” Kurt je posmatrao Lisu neko vreme, a onda upitao: ,,Da li su se

tvoji roditelji zabrinuli?” „Nisu ni primetili da sam otišla. Ostavila sam poruku u kojoj sam

objasnila svoje razloge, ali je moja mama izašla u vrt da prostre veš i našla me pre nego što je videla poruku.”

„Koji su bili tvoji razlozi?” „Da je , po milioniti put, kupila ‘viskont‘ keks s ukusom mentola

umesto pravi ‘jo-jo’ keks, iako sam stalno govorila da ne volim ‘viskonte‘ i da keksovi nisu isti.”

„Otišla si zbog keksa?” „Ne, ne samo zbog keksa - zbog onog što je keks predstavljao.” „А to je?” „Zanemarivanje.” „Zvuči prilično loše.” „Znaš šta je najgore?” „Ne.” „Najgore je ono što je moja mama rekla kad me je ugledala.” „Dobro.” „Neke od sokni ispale su iz ranca i ona me je ugledala i rekla: ‘Oh,

na izletu si sa svojim drugarima?’” „Pomislila je da su sokne tvoji drugari?” „Još gore - pomislila je da ja mislim da su sokne moji drugari.

Pomislila je da sam toliko glupa.” „О bože”, rekao je Kurt. „Tačno tako”, rekla je Lisa. „Hajde da sad promenimo temu.” Disk džokej Studio radia Grin Ouks Ššššššš. Tiho, draga. Strogo govoreći, ne bi trebalo da smo ovde ovako

kasno uveče. Ipak, pomislio sam da bi bilo lepo da odemo negde gde je mirnije,

114 a ti? Da imamo malo privatnosti? Da malo razgovaramo?

Smešno je, zar ne, kako možeš jednostavno da upoznaš nekog i odmah se povežeš s njim? Osetio sam nešto kad sam te večeras ugledao. Ne, ne mislim na taj način.Mislio sam da bi bila dobar slušalac. Imaš lepe oči, ljubazne oči. Zašto se smeješ? Mislim ozbiljno. To nije samo fraza.

Znaš, nisam oduvek bio glas radija Grin Ouks. Možda si premlada da bi se sećala: radio sam petnaest godina u radiju Vajvern Saund, razne emisije, ali me se većina ljudi seća zbog poslednjih osam godina kad sam vodio „Romantiku”. Bila je to velika emisija, od deset do ponoći svakog radnog dana - možda prekasno za tebe u to vreme. Bila je druga po slušanosti posle jutarnje emisije, i niko u Vajvernu nije imao ni približno toliko poziva slušalaca.

„Možeš li da pustiš ‘Air that I breathe’ od Hollies za moju devojku Saru, zato što je volim više nego što bih ikad mogao da joj kažem.”

„Molim te, da li možeš da posvetiš pesmu ‘Alone Again (Naturally)’ od Gilberta O’Salivena mojoj bivšoj devojci Džesiki? Prošle su tri godine, Džesika, ali ja te još uvek volim i želim da znaš da čekam.”

„Želim da pustiš ‘Reunited’ za moju princezu Minu. Reci joj da se više nikad neće ponoviti i da želim da mi oprosti.”

„Molim te pusti ‘Careless Whisper’ za Dejvida i reci mu da je on jedini lepak koji može da popravi moje slomljeno srce.”

Dobijali smo više zahteva nego što smo ikad mogli da ispunimo. Toliko aktivnosti vezanih za srce uperenih pravo u moju slušalicu. Da li možeš to da zamisliš? Možda si premlada da bi razumela. Bio sam provodnik za sav taj elektricitet. Sve te nevidljive munje koje su sevale po okrugu Vajvern - sve sam ih hvatao. Bilo je teško spavati noću i biti svestan svega što se događalo napolju. Sklopio bih oči i osetio neujednačeno kucanje svih tih uznemirenih srca. Ali, moje srce nije bilo uznemireno, moje srce bilo je nepomično, toliko nepomično da sampočeo da razmišljam da sam možda mrtav.

Sanjao sam svake noći o jednom mestu - znaš na koje mesto mislim? Da li si imala taj san? Sanjao sam svake noći o jednom mestu i znao sam da je to mesto smrt, i probudio bih se okupan znojem; i dok bih ležao na vlažnim čaršavima, osetio bih svoje tromo srce kako kuca tek toliko da me uveri da sam još uvek živ.

Vlasnici radio-stanice odlučivali su da li da skinu Glena Rajdela sa

115 noćnog vikend programa i produže „Romantiku” na sedam dana u nedelji. Imali smo utisak da, čak i kad bi se „Romantika” emitovala 24 sata na dan, ne bismo mogli da ispunimo sve zahteve - ljubavna patnja kao da se širila. Mislim da je moje srce bilo jedino srce u Vajvernu koje je i dalje bilo nepomično.

Onda je, kao grom iz vedra neba, sve stalo. Dve nedelje. To nije dug period, zar ne? Za dve nedelje spali smo sa potpuno preopterećenog sistema na nulu. Petak, 11. mart 1983 - niko nije pozvao. Neki masovni srčani zastoj, čudovišna koronarna atrofija, deset hiljada ućutkanih srca. Pokušao sam da ih oživim, pumpao sam grudi, puštao sam pesme koje bi rasplakale i mrtvaca, ali leš se ohladio. Ljubav je umrla, a ja se nikad nisam osećao tako živo. Da li možeš to da razumeš?

Izgubio sam posao, naravno, ali u roku od nekoliko meseci postao sam glas Grin Ouksa. Nikad nisam to posmatrao kao nazadovanje. Govorim ljudima u Grin Ouksu da je proleće stiglo, obaveštavam ih da je ostalo samo četrdeset devet dana za kupovinu do Božića - možda si me čula kad sam to govorio - kažem im da ove sezone tražimo inspiraciju na Istoku - i ne osećam se mrtvo. Kažem im da pre pola jedan mogu da uživaju u dva jela po ceni jednog u delu za ručavanje i pitam da li iko oseća da im srce danas čudno kuca? Pitam ih da li su ikad zvali „Romantiku” da bi zatražili pesmu za osobu pored sebe koja je nekad ispunjavala njihov vidik, a koju sad jedva da vide. Pitam ih da li su se ikad napili i napustili bar sa muškarcem duplo starijim od sebe i onda zaspali sa glavom u njegovom krilu. Pitam ih da li su uzeli u obzir mnoge prednosti Grin Ouks kreditne kartice i da li se ikad pitaju šta se dogodilo sa ljubavlju.

Pitam ih sve te stvari, draga moja, ali nikad ne čujem odgovore.

23

urt je mislio da izgleda mnogo bolje u zatamnjenom staklu kancelarije nego u pravom životu. Izgledao je preplanulo i

mršavije. Okrenuo je glavu s jedne strane na drugu, pokušavajući da sagleda svoj odraz iz novog ugla, pokušavajući da se iznenadi, pokušavajući da vidi dalje od sopstvenih očiju. Kad mu je to dosadilo, počeo je da se igra lopticom od aluminijumske folije na stolu. Loptica od aluminijumske folije bila je pravi prijatelj tokom dugih noći. Vežbanje ubacivanja u korpu za otpatke trajalo bi od petnaest do dvadeset minuta ili dok bi mu dosadilo da stalno ide po nju. Razlog zašto je ubacivanje loptice u korpu bilo sjajno nije bio konačan osećaj uspeha, već nepogrešiv osećaj u trenutku bacanja da će loptica pogoditi metu. Bio je to mali osećaj, ali svejedno dobar. Glas u njegovoj glavi, koji je, zapromenu, govorio nešto tako obično poput ‘da’. Prethodne nedelje smislio je nov način zabave sa lopticom. Ne toliko zabave, koliko ubijanja vremena. Otcepio bi mali komad folije i napravio minijaturnu lopticu, ali je ona i dalje bila dovoljno teška da propisno leti kroz vazduh. Onda bi se, skiopljenih očiju, zavrteo u svojoj stolici na točkiće, sve dok u jednom trenutku ne bi bacio mali srebrni grumen negde u kancelariju, ispucavajući ga u nemi univerzum. Zatim je mogao da provede do sat vremena metodično tragajući za česticom. Ponekad bi zamišljao da traga za palim meteorom (‘uzbuđenje raste’), ponekad za masovnim ubicom (‘klopka se zatvara’), a ponekad za nestalim detetom (‘nada bledi’). Međutim, večeras je bio umoran i neraspoložen, i folija nije mogla dovoljno da ga uzbudi.

Ponovo se okrenuo prema ekranima i prebacio ih na različite

K

117 prizore. Bilo je ukupno dvadeset četiri ekrana i svaki je mogao da prikaže snimke osam različitih kamera, omogućavajući Kurtu da pregleda 192 različite mrtve prirode Grin Ouksa u tri sata i sedamnaest minuta ove martovske noći. Pokretne stepenice bile su nepokretne, a isto sumorno polusvetlo protezalo se od nemih mesara u podrumu do nekoliko stotina praznih stolica uredno poređanih u delu za ručavanje na najvišem spratu. Nije bilo ničeg živog - ni ljudi, ni pasa, ni muva - osim pacova u uslužnim hodnicima, Skota na parkingu i njega u luksuznoj kožnoj stolici na točkiće.

Razmišljao je o usamljenosti kad ju je ponovo ugledao. Na ekranu broj šest, pored banaka, tamo gde je bila i prošli put. Zumirao je kameru, ne skidajući pogled s nje. Toliko se plašio da će ponovo nestati, da je šapnuo u radio: „Skote, Skote.”

Skotov odgovor glasno je zapucketao: „U redu, Kurte, stari druže. Jesi pristavio čajnik?”

„Skote, devojčica. Ponovo je u centru. Imam je na kameri, na drugom spartu pored banaka.”

„Ozbiljno, druže?” „Stoji tamo i gleda u vrata banke.” „ОК, popeću se gore i videti o čemu se radi.” „Važi, ali budi tih u slučaju da te čuje i pobegne. Skote, nemoj da je

uplašiš.” „U redu, samo nastavi da je posmatraš.” Kurt je krajičkom oka mogao da vidi Skotov odlazak sa parkinga i

kretanje preko ekrana. Različiti uglovi i položaji kamera činili su da njegovo napredovanje deluje nepravilno. Ponekad je izgledalo kao da joj se približava, a onda bi na sledećem ekranu izgledalo kao da se udaljava od nje. Ponovo je imala svesku i Kurt se iznenadio kad je video da majmun još uvek viri iz njene torbe. Lisa mora da je našla nešto drugo. Nešto u vezi s njom bilo mu je poznato. Kurt je znao da ju je već negde video. Možda za vreme prve smene. Zumirao je još više, ali i dalje nije mogao da dobije jasnu sliku njenog lica. Nosila je kamuflažnu jaknu koja joj je bila prevelika i izgledala je kao da je predana nečemu. Nije izgledala kao neko ko je u bekstvu, ali je Kurt osećao strah za nju.

118 Radio je ponovo zapucketao; sad je i Skot šaputao. „Kurte, sad sam

na prvom spratu, mislim da je najbolje da se popnem uslužnim stepenicama na sledeći sprat. U suprotnom, čuće me. Izaći ću na vrata pored ‘HSBC a’.”

„Odlično, tako ćeš biti odmah ispred nje - moći ćeš da je uhvatiš ako počne da beži.” Kurt je neznatno podesio ugao kamere tako da su uglačana vrata, na kojima će se pojaviti Skot, bila vidljiva u uglu ekrana sa devojčicom. Osećao je da ju je izneverio kad je prošli put nije pronašao, osećao je da joj nešto duguje; želeo je da joj pomogne. Sačekao je petnaest, dvadeset, trideset sekundi, a onda su se vrata polako otvorila i Skot je izašao odmah ispred devojčice. Nije se pomerila. Činilo se da ga uopšte nije videla, iako je njegova krupna prilika bila više nego primetna. Kurt je primetio da drhti. Sa svoje strane, Skot je delovao neodlučno. Napravio je nekoliko koraka prema njoj i onda se zaustavio. Kurt je posmatrao kako podiže radio do usta i pitao se zašto gubi vreme.

„Kurte, daj mi još neka uputstva.” „Samo joj se obrati, šta drugo da ti kažem?” „А gde je ona? Hoću da kažem, kojim je putem otišla?” „Zar si slep? Stoji odmah ispred tebe.” Skot se konačno pokrenuo i prišao joj nekoliko metara, sve dok nije

bio na samo desetak centimetara od devojčice koja se i dalje nije pomerala.

„Eto, sad je imaš. Pitaj je kako se zove, reci joj da je sve u redu. Izgleda kao da je zaleđena u mestu.”

Ali, Skot se nije obratio devojčici. Umesto toga, polako se okrenuo, kao da se plašio da ne napravi neki brzopleti pokret, nakrivio je glavu prema kameri i rekao: „Druže, ovde nema nikog.”

24

ržala je nogu na pedali za gas, turirajući motor, iako se saobraćaj nije pomerio već nekoliko minuta. Motor je bio previše napet,

čak histeričan, zahtevajući stalno dodavanje. Bilo kakvo smanjenje pritiska na pedalu - i motor bi se naglo povukao iz pregovora: trenutno bi stao. Morala je stalno da ga ubeđuje: vidi, ima dovoljno benzina, evo ti još malo, i još malo… udalji se od ivice. Zbog toga je kočenje bilo otežano. Lisa je usavršila neku vrstu štucajućeg zastoja; brzo bi premeštala nogu sa kočnice na gas, održavajući rad motora bez usporavanja.

Posmatrala je sporo rastvaranje žute fleke neonskog znaka za „Milenium Balti” na svom vetrobranu. Da li je raspravao Teri-Tomas održana sinoć? Ili veče pre toga? Sećala se da je Met skoro viknuo: „Nema jebene crtice”, ali to je bilo sve. Bilo je tu i isprekidanih delova razgovora o psima u toaletu, ali nije mogla da se seti s kim je pričala ili zašto. Den je u jednom trenutku uradio ono što je smatrao da je njegova dužnost kao Lisinog najboljeg prijatelja, i održao joj je standardno predavanje o Edu: zašto je traćila život sa tom samovoljnom, lenjom i lažljivom budalom - to je bila suština, ako se dobro sećala. Branila bi Eda, ali nikad, zapravo, nije znala odgovore na Denova pitanja. Sad je otkrila da se u mislima stalno vraća na radnika iz obezbeđenja i njihovu noćnu šetnju po tržnom centru. Brisači su obrisali curenje boje i znak za „Milenium Balti” ponovo je bio vidljiv.

Neće ponovo da pije viski. A pošto se već odrekla votke i džina, to je značilo prelazak na egzotičnija pića poput ruma i brendija. Belog ruma. To nije bilo previše čudno, zar ne? Bakardi i koka kola - pomalo

D

120 rane osamdesete, ali to je bilo okej. Da li se bakardi služio u „Orlu”? Lisa nije mogla da pomiri prizor Havane i „Orla”.

Sagrađen šezdesetih godina, „Оrао” je bio prostran bungalov od bež cigle koji je pokušavao da dočara duh seoske gostionice sa reljefnim staklom i uskim gredama. Tu težnju potkopavao je ogroman orao u stilu Trećeg rajha koji je dominirao prednjim delom paba. Više Berhtšgaden nego seoska gostionica. Upravo se tu, u narandžastoj sobi u začelju, skoro svake večeri okupljalo osoblje „Vaše muzike”. Kao da niko drugi nije koristio pab. Lokalci su ga napustili kad je jeftini primerak iz lanca pabova otvoren u Grin Ouks u . Osoblje „Vaše muzike” posećivalo je „Оrао” zato što je to bio jedini pabu prečniku od kilometar i po od tržnog centra i zbog opširnog i začudo ezoteričnog džuboksa oko kog bi mogli da se prepiru. Profesor Longher, onda Ester Vilijams, zatim Braća Luvin…

Šest meseci ranije, Lisa je, u retkom trenutku rešenosti, naterala sebe da napravi spisak boljih načina za provođenje večeri od sedenja u „Orlu”. Spisak je glasio:

1. videti se sa prijateljima koji ne rade u „Vašoj muzici” 2. pročitati knjigu 3. otići u bioskop 4. baviti se dobrotvornim radom 5. koncentrisati se i pokušati da se setim o čemu razmišljam svakog

jutra kad se probudim, ali odmah zaboravim 6. ispeći tortu 7. odlučiti se za neku frizuru 8 potražiti drugi posao 9. ukloniti braon fleku koja me uvek rastužuje sa kuhinjskog zida 10. posetiti mamu i tatu 11. noću prošetati gradom 12. napraviti neke fotografije 13. slušati CD-ove koje kupim, ali koje nikad ne slušam 14. razmišljati o nečemu 15. pričati s Edom. Ali, svake noći, posle još jednog posranog dana provedenog na

poslu, osećala bi nagon koji ne bi mogla da potisne, a koji se ticao

121 odlaska u narandžastu sobu u žačelju i gubljenja u izmaglici reči i lica i alkohola. Prostorija u kojoj je sve bilo tako jebeno smešno i u kojoj je vreme prolazilo deset puta brže nego inače. Volela je da provodi vreme s Denom. Nije bila u pitanju neka privlačnost, kao što je Ed ponekad znao da aludira. Den je bio njen najstariji prijatelj i Lisi se dopadala činjenica što ju je on poznavao pre nego što je počela da radi u „Vašoj muzici”. Lisa je smatrala da Den poznaje njenu bolju verziju - osobu sa interesovanjima i idejama i planovima. Sve što je bilo najbolje u vezi s Lisom, ili što je ne kad bilo najbolje, ostalo je sačuvano u Denovom sećanju i još je čekalo da ga pregazi novija, bleđa realnost. Isto je važilo i za njega. Oboje su gajili nadu jedno za drugo, iako ne i za sebe.

Ed nikad nije odlazio u „Оrао”. Pretvarao se da ne primećuje Denovu mržnju, ali ga je svejedno izbegavao, i Lisa je želela da se jednom prilikom ipak pojavi i bude fin, i na taj način dokaže Denovu grešku. Umesto toga, ostajao je kod kuće i igrao se na svom gramo-fonu ili izlazio sa svojim uvek preplanulim prijateljem u klubove koji su puštali onu vrstu belačke muzike za ples koju je Lisa mrzela. Večeras je Lisa bila zaglavljena u saobraćaju, ali bar je odlazila kući, a ne ostavljala kola da bi otišla do „Orla”. Znala je da Ed nije kod kuće i to je bilo sasvim u redu, zato što bi večeras mogla da ispeče tortu ili ukloni fleku, a posle toga mogla bi da razmišlja o nečemu.

Skot više nije želeo da radi s njim u noćnoj smeni. Zapravo, niko to

nije želeo osim Gevina. Skot se preplašio one večeri. Nije znao šta je bilo strašnije: stajanje na desetak centimetara od duha ili provođenje još pet sati u tržnom centru samo s Kurtom.

Reč se pronela među ostalim čuvarima i svi su se ponašali prema Kurtu kao da je telepata. Sam Kurt nije znao šta da misli o svemu tome. Nije se plašio, ali je bio uznemiren. Samo dvoje ljudi nije izgledalo uznemireno zbog incidenta (prihvaćen naziv za događaj koji se odigrao): Gevin, njegov novi noćni partner, i Džef, šef službe obezbeđenja.

Džef je insistirao da Kurt uzme nekoliko slobodnih dana. Smatrao je da je umor bio glavni krivac: previše uzastopnih noćnih smena.

122 „Ponekad kad si sjeban, misliš da si budan, čak izgledaš i zvučiš kao da si budan, ali zapravo sanjaš. Tako je i s mojom ženom. Viđao sam je kako ustaje i počinje da sprema nedeljni ručak usred noći. Možeš da razgovaraš s njom dok radi, i sve izgleda kao da je potpuno budna, ali je ona kilometrima daleko. Pre neku noć sedeli smo u krevetu i sasvim normalno razgovarali o proširenju kuće, kad je ona iznenada uzviknu-la: ’Vogan je krivac! On je pojeo sav grašak - videla sam pohlepnog đavola’, i ja sam shvatio da ona spava ko zna otkad.”

Kurt je na trenutak zamislio kako izgleda život gospođe Džef. Proširenje kuće bilo je aktuelno poslednjih osamnaest meseci. Džef je stalno pričao o tome, dovoljno da bi Kurt imao razumevanja za beg gospođe Džef u svet snova.

Džef je nastavio: „То je sve što se dogodilo. Spavao si; sanjao si. Ne obraćaj pažnju na ostale. Skot je potresen, to je razumljivo. Ponekad se i ja uplašim kad počne da traži jagnjeći but u garderoberu.”

I tako je Kurt proveo nekoliko dana kod kuće. Neodlučno je prihvatio Džefovu teoriju. Sećanje na viđenje deteta u oba navrata nije bilo neodređeno poput sna, ali je Kurt znao koliko su snovi mogli da budu obmanjujući. Mešao je snove i stvarnost u prošlosti; lekari su mu rekli da to nije bilo tako retko. Nemir koji je osetio kad ju je ugledao, donekle ga je podsećao na košmar. Brinuo se zato što je još uvek imao takve momente. Pitao se do koje je mere zaista rešio svoj problem sa spavanjem u proteklih nekoliko godina. Koliko je često bio u stanju sna, a ipak se sečao svega kao da je bio budan?

Dok je bio kod kuće, odlučio je da uradi nešto u pogledu svoje stare rezolucije. Morao je da nađe posao na kojem ne bi bio tako izolovan i koji nije podrazumevao smene. Bio je umoran od skrivanja od života u Grin Ouksu. To mu nije činilo ništa dobro.

I tako je Kurt sada provodio noći sa Gevinom. Poput Kurta, Gevin nije bio jedan od momaka - nije izlazio uveče na pivo, nije zumirao kamere na ženske grudi, bio je tih i svake večeri odlazio je kući svojoj ženi. Gevin je izgledao kao da ga sunčeva svetlost nikad nije obasjala. Kosa mu je bila bledoriđe boje, a koža mlečnobela. Bilo je nečeg u njegovim buljavim plavim očima što je Kurta podsećalo na Džerija Li Luisa. Izraz njegovog lica uvek je izgledao kao da je na ivici strašnog

123 gneva ili zločestog humora, ali se nijedno od ta dva nikad nije ostvarilo. Zapravo, Kurt ga nikad ranije nije čuo da govori, sve do prve večeri njihovog zajedničkog dežurstva, i tad je Gevin mnogo pričao. Kurt je pomislio da se Gevin posebno trudio da ga održi u budnom i opreznom stanju. Međutim, Gevinov mek, jedva čujan glas i izbor teme bili su slab podstrek i Kurt je dva puta tokom Gevinovog prvog noćnog monologa osetio kako pada u san. Manje-više isti monolog nastavljao se svake naredne noći, uz malo odstupanje od teme. Gevin je mogao satima da priča. Kurt nikada nije doživeo takve noći. Vreme između jedan i četiri kao da se proteglo na nekoliko dana. Bez obzira na to koliko bi dugo patrolirao parkingom ili uslužnim hodnicima, znao bi da ga Gevin čeka u kontrolnoj prostoriji, spreman da posluži još jednu porciju svog tihog, sporog mučenja.

Gevin je imao jednu temu, jednu strast, jednu trajnu opsesiju: Grin Ouks.

Kurt je otkrio da je Gevin radio u Grin Ouks u još od otvaranja centra davne 1983. godine. Na neki način, smatrao je sebe za kustosa tržnog centra - negovao je njegovu istoriju i brisao prašinu sa artefakata. Gevin bi ponekad izjavio: „Znam sve njegove tajne”, i Kurt bi stisnuo pesnicu oko svoje loptice od aluminijumske folije, shvataju-ći da će i on, vremenom, saznati sve tajne centra, a već je znao da nijedna od njih nije vredna saznanja.

Kurt je saznao da je Grin Ouks bio među prvim tržnim centrima nove generacije u zemlji, ali se nije smeo mešati sa prvim talasom stare generacije „Arndejla” i „Bul Ringsa” (uzgred, da li je shvatao koliko je bilo „Arndejl” centara u Ujedinjenom Kraljevstvu?). Saznao je da je Grin Ouks bio prvi centar sagrađen u bivšoj industrijskoj zoni daleko od gradskog jezgra i da je čak i danas, prostirući se na 140.000 kvadratnih metara, bio najveći u zemlji. Otkrio je da je u proseku 497.000 kupaca posećivalo centar u nedelji uoči Božića. Saznao je da je u svakom trenutku devetnaest liftova u centru moglo da preveze 350 ljudi, i da su subotom samo šest odsto kupaca bili nekvalifikovani radnici. Saznao je činjenicu da je čak 100.000 kubnih metara zagađe-nog otpada moralo da bude uklonjeno iz stare fabrike za gas. Otkrio je da su se uslužni prolazi u Grin Ouks u prostirali na nešto manje od

124 dvadeset kilometara i, trenutak pre nego što je potpuno otupeo, osetio je konačan snažan ubod neverice kad je saznao da je Gevin, zapravo, proveo jednu noć šetajući celom dužinom tih dvadesetak kilometara, snimajući ekspediciju na video kaseti. Kurt bi često, tokom narednih beskrajnih noći, zamišljao Gevina i njegovu katatoničnu ženu kako gledaju četvorosatni film o sivim hodnicima, dok je Gevin zamrzavao svoje omiljene sekvence i komentarisao.

Ponekad bi Gevin pričao o Grin Ouksu kao da je tržni centar bio živi stvor. Kao da su se čelik, staklo, beton i ljudi nekako sjedinili i napravili nešto mnogo veće, nešto vredno poštovanja. Gevin je imao kopije originalnih planova, imao je fotografije koje su ilustrovale faze gradnje tržnog centra, opravke i prepravke. Nameravao je da postavi izložbu fotografija u atrijumu u najskorijoj budućnosti. Da li je Kurt znao zašto? Ne, nije znao, zato što mnogi ljudi nisu shvatali da je oktobar 2004. godine označavao dvadeset prvi rođendan Grin Ouksa. Mnogi nisu smatrali da je datum vredan obeležavanja. Mnogi nisu znali sve njegove tajne.

25

isa je sedela u Krafordovoj stolici na točkiće, ne radujući se polu-satnom periodu koji će uslediti. Začulo se kucanje na vratima i u

sobu je ušao Stiv, hiroviti prodavac sa odeljenja za ‘laku muziku’. Teško je bilo zamisliti čoveka manje podesnog svom odabranom žanru.

Stiv: Lisa, da li želiš sada da razgovaramo? Lisa: Da, zamolila sam Majka da te pokriva na kasi. Stiv: Je l’ to ima neke veze s onim što se dogodilo pre neki dan? Lisa: Da, ima. Stiv: Okej, okej. Dobro, izrecituj mi disciplinske mere ili šta već, i ja

ću ih prihvatiti. Ne želim da izgubim posao. Radim naporno, održavam svoj rejon u savršenom redu, ali neki od tih ljudi, Lisa, oni se igraju s nama, znaš šta hoću da kažem? Zajebavaju nas.

Lisa: Znam, znam. Ali, pretpostavljam da bi trebalo da pokušaš da ne primaš sve k srcu.

Stiv: Dogodilo se samo jednom. Lisa: Pa, i jeste i nije. Mislim, to je bio prvi put da si udario mušte-

riju, ali ne i prvi put da si dopustio nekom od njih da te izvede iz takta.

Stiv: Nisam ga udario. Pokušavao sam to da objasnim prokletniku dok je urlao da ga napadam. Rekao sam: „Brate, da sam te napao, znao bi.”

Lisa: Vidi, Stive. Možemo da pričamo o onome što se dodogilo, ali želim odmah da utvrdim da si u prošlosti znao da budeš pomalo napet sa kupcima. U suprotnom, nećemo moći iskreno da sagledamo situaciju. Slažeš se?

L

126 Stiv: Pa, Lisa, ja želim da sarađujem. Kao što sam rekao, sviđa mi

se posao. Drago mi je što moram s tobom da razgovaram, a ne sa Krafordom. Znam da si verovatno morala da ga ubeđuješ da mi ne da momentalni otkaz. Ali, mislim da se ne slažem s tobom. Opisao bih sebe kao ‘neuobičajeno tolerantnu osobu’.

Lisa: Stive, seti se da često ručamo zajedno, seti se da često pokušavam da jedem svoj sendvič dok ti daješ oduška svom besu, ponekad i čitavih sat vremena. Sećaš li se momka od prošle nedelje?

Stiv: Bilo je mnogo momaka prošle nedelje. Svake nedelje ima mnogo momaka koji, svi do jednog, dolaze u želji da dokažu nešto Stivu.

Lisa: Važi. Dakle, momak o kojem pričam tražio je CD Reja Konifa. Stiv: A da, da, upravo o tome ti govorim. Lisa: Ne, to je upravo ono o čemu ja govorim. Stvar je bila smešna,

a ti si bio paranoičan. Stiv: Lisa, on me je posmatrao, gledao je kako skidam CD-ove iz

rafa i stavljam ih u kutiju koja se vraća kompaniji. Gledao me je kako to radim, a onda je video i kako stavljam na stotine drugih CD-ova odozgore. Zatim me je posmatrao kako nosim kutiju do lifta - a on je samo čekao i čekao. Konačno, kad su ruke već počele da mi drhte od napora, on prilazi i pita me da li imamo album The Нарру Sound o fRay Conniff od Reja Konifa.

Lisa: Čuj, Stive, videla sam šta si uradio zidu u kancelariji. Shvataš stvari previše lično. Morao si posle toga da previješ zglobove na prstima…

Stiv: Tačno tako. Udario sam pesnicom u zid, a ne u njegovo lice. „Neuobičajeno tolerantan”.

Lisa: To ide u prilog agresiji, Stive. Stiv: Čuj, Lisa - čekaj da ti ispričam nešto o tom momku. Reći ću ti

šta se dogodilo. Kunem se da ga nisam napao. Prišao mi je i rekao da pretpostavlja da ne mogu da mu pomognem i da je sve to sam o gubljenje vremena, ali da već godinama pokušava da nađe jednu melodiju - nemoj to da zaboraviš, Lisa: ‘godinama’ - melodiju koju je njegov otac stalno pevušio, jednu te istu strofu iznova i iznova. Otac mu je umro pre mnogo godina, i sad je želeo za majčin osamdeseti

127 rođendan da nađe tu melodiju i kupi je za nju, zato što zna da je ona oduvek želela da čuje punu verziju, ali da nikad nije znala koja je pesma u pitanju. Pomislio sam: fin momak, hoće da učini nešto lepo za svoju mamu. Rekao sam mu: „Znači, ne znate ko je umetnik i ne znate naziv pesme”, i on je rekao: „Ne, mislim da je beznadežno, imam sam o tu jednu strofu”.

Rekao sam mu: „Ра, sad ste ovde. Otpevajte mi strofu”, na šta će on: „Strofa je Gospodin subotnji ples”.

Lisa: Dobro. Stiv: Vidi u čemu je stvar, Lisa. To je razlog zašto volim svoj posao

i brinem za njega. Mogao je da pita bilo koga drugog u radnji, vero-vatno bilo koga u Grin Ouksu , i niko ne bi znao odgovor. Ali, ja sam odmah znao. Ne samo da sam znao, nego sam znao da je pogrešio strofu zato što sam i ja nekad grešio na istom mestu. Nije „Gospodin subotnji ples”, već „Propustio sam subotnji ples”. Je l’ vidiš?

Lisa: Lično, ne prepoznajem pesmu. Stiv: Ne? Dobro. Pa, kao što sam rekao, to je slučaj s većinom. Ali,

ja nisam većina. Volim svoj rejon, to je muzika uz koju sam odrastao. I tako mu kažem: „Zove se Don’t get around much more, a snimili su je razni umetnici. Mislim da na lageru imamo verziju grupe Ink Spots.” Moram da priznam da sam se osećao prilično dobro. Momak je ‘godinama’ tragao za tom pesmom. Mama će mu biti presrećna. I tako, odem i nađem CD - da, jedva sam ga našao. Cena je pristupačna, samo 5,99 funti - sve je savršeno. Dam je momku, a on kaže: „5.99 funti za jednu pesmu!?” Kapiraš? Ne: „Hvala vam” ili „Mama sad može da umre srećna”, već „5.99 za jednu pesmu?”

Lisa: Aha. Stiv: Onda mu kažem: „То nije samo jedna pesma, to je ceo album.

Možda će se vašoj majci svideti ostale pesme.” A on će na to: ,,Od crnačke grupe! Ne verujem.”

Lisa: Od crnačke grupe? Lepo. Stiv: Tačno tako. Zatim mi kaže: „Zar nemate pesmu kao singl?” Je

l’ slušaš ti ovo, Lisa? Znaš, pre samo trideset sekundi, tragao je ceo život za nazivom te pesme, da ne pričam o samoj pesmi, a sad očekuje da je nađe u singl verziji. I tako sam mu, veoma smireno, rekao: „Ра,

128 pesma je izdata 1937. godine. Jasno je da nemam singlove iz tog vremena.” Tad je počeo stvarno da se poigrava sa mnom. Nasmejao se, onako — gorko, i rekao: „I niste baš neki megastor, zar ne?” Možeš li da poveruješ, Lisa? Možda je tip došao pravo iz pakla. Dobro - priznajem da me je to malo iznerviralo…

Lisa: Malo iznerviralo? Je 1’ to sve? Stiv: Svakako, i tako sam malo gurnuo CD prema njemu i rekao:

„Mislim da treba da uzmete ovaj CD, odete na kasu i platite ga.” Na šta će on: „Ро toj ceni? Pa to je čista pljačka!” Pretpostavljam da sam ponovo malo gurnuo CD prema njemu - pa dobro, malo više ovog puta, možda u pravcu njegovog lica - i rekao, možda malo ubedljivije: „Kupi ga.” I onda je on počeo da viče kako ga napadam i kenjao mom takozvanom pretećem ponašanju.

Lisa: Vidim. Čuj, Stive, ja te potpuno razumem, ali mislim da je došlo vreme za premeštaj.

Stiv: O ne, Lisa, ne čini to, čoveče. Ne teraj me da idem u magacin. Ja nisam kao oni.

Lisa: Hajde de, Stive, biće to kao mali odmor od mušterija. Biće dobro za tebe.

Stiv: Lisa, ja nisam kao ti čudaci u magacinu. Oni ne govore, oni mrmljaju, kao u Letu iznad kukavičjeg gnezda. Ne stavljaj me tamo.

Lisa: Žao mi je, Stive, stvar nije u mojim rukama. Na otprilike šest meseci. Drži glavu dole i vreme će proći. Dolaziću ti u posetu.

Stiv: O, Isuse, pomozi mi.

Kurt je započeo noćnu smenu patrolirajući tržnim centrom. Ostavio je Gevina u kancelariji, zauzetog slušanjem statike u svom radiju. Kada je Kurt prvi put primetio da piskavo pucketanje, koje je dopiralo iz Gevinovog radija, nikad nije prestajalo, rekao je Gevinu da zameni radio, pretpostavljajući da je ovaj u kvaru. Međutim, Gevin mu je rekao da je sve u redu. Od tada, Kurt je često viđao Gevina kako sedi u kancelariji, naizgled zanesen zvucima koje je slušao.

Kurt je sve češće, otkad je počeo da radi sa Gevinom, sanjario. Iako je Gevin nedavno uključio poznavanje istorije evropske arhitekture u svoj konverzacioni program, Kurtu vreme svejedno nije prolazilo

129 dovoljno brzo. Gevin je prethodne godine išao u obilazak zamkova i crkava u Nemačkoj, i dok je upoznavao Kurta sa ključnim osobinama spomenika i zgrada, Kurt je osećao kako njegova volja za životom polako opada. Pokušavao je da napravi utočište u svojoj glavi u koje bi mogao da se skloni od bujice činjenica. Ponekad je sanjario da je nevidljiv, ponekad da je Gevin, zapravo, bio plod njegove mašte; prošle nedelje počeo je dokono da se pita koliko bi dugo mogao da brani Grin Ouks tokom opsade. Fantazija je bila toliko detaljna i zabavna, toliko otporna na Gevina, da je sad svake večeri mogao da se povuče u neki novi ćošak proračuna i projekcija dok bi patrolirao centrom, ili čak u kancelariji, dok bi Gevin slušao statiku u svojoj stolici na točkiće. Svake noći dodavao je pomalo svom planu i svake noći premotavanje je trajalo duže.

Odbrana je oduzimala dosta vremena. Ako svi ulazi u centar ne bi bili obezbeđeni, opsada bi se završila za samo nekoliko sati. Nije bio siguran da je obezbeđivanje svake putanje bilo moguće tokom samo jedne noći, ali to je bila pretpostavka koju je morao da prihvati. Morao bi nekako da se reši Gevina - da ga odlepi sa stolice i pošalje na neku misiju na parking. Opsada sa Gevinom pored sebe nije bila u igri, i Kurt je uživao smišljajući načine kako da ukloni svog kolegu. Robna kuća „Uradi sam” imala je sve što bi mu bilo potrebno da obezbedi ili minira svaki ulaz, ventilacioni otvor i požarni izlaz. Mnogi sati prove-deni su u mentalnom konstruisanju niza složenih klopki na širokim roto-vratima, uvek sa Gevinom kao ljudskim zamorčetom koje ispituje njihovu efikasnost. Kamere bi bile postavljene tako da pokrivaju sve potencijalne ulaze. Mir bi zavladao u dolini. Tišina bi ispunila deo za ručavanje. Osim jednog zauzetog kvadrata među milion i po praznih - mali prostor u kojem bi Kurt vredno radio na fazi dva projekta. Faza dva bila je građanski rat sa Kurtom kao agentom provocateur31. Kako bi centar mogao najnemilosrdnije da se uništi? Pokušao je da smisli način na koji bi svaki proizvod i beživotan predmet u centru doprineo sopstvenoj potrošnji. Proveo bi nedelje, možda mesece i godine zaključan unutar Grin Ouksa, naporno pripremajući ogromnu kulu od 31 Tajni agent koji podstiče osumnjičena lica da izvrše и protivzakonita dela.

130 karata, koja bi kulminirala konačnom implozijom tržnog centra. Ne, ne kulu od karata, već čudovišnu verziju mišolovke. Lančana reakcija koja bi izazvala na hiljade odvojenih događaja: odeću natopljenu alkoholom, stolice naslagane u nepreglednu lomaču, lutke smeštene u pekarske rerne. Kurt bi trčao pored u svojoj besprekornoj, ali staro-modnoj odeći, trčao bi najbrže što bi mogao, pokušavajući da bude prisutan na samom kraju.

Šetao je glavnim atrijumom, razmišljajući o maloprodajnom arma-gedonu, kad je ugledao Lisu kako se provlači ispod spuštajućih električnih roletni na „Vašoj muzici”. Zastao je na trenutak, posmatrajući je kako traga za svežnjem ključeva, pitajući se da li da joj priđe i donoseći konačnu odluku da bi trebalo.

„Zdravo.” Lisa je poskočila i naglo se okrenula. „Nisam te čula kako prilaziš.

Da li vam izdaju posebne nečujne cipele ako radite u obezbeđenju?” Kurt je odmahnuo glavom. „Ove nisu bile deo uniforme. Sam sam

ih kupio.” Zabrinuto je pogledao na svoje cipele i upitao: ,,Da li izgledaju kao cipele koje se dobijaju uz uniformu?”

I Lisa je pogledala na njegove cipele. „Da, plašim se da tako izgledaju.”

„Deluju jeftino?” „Ра, da. Žao mi je.” „То nije efekat koji sam želeo da postignem.” „Da li su bile skupe?” „Ne, bile su stvarno jeftine, ali mislio sam da ne izgledaju tako.”

Kurt je delovao obeshrabreno. Lisa je pokušala da promeni temu. „Ра, čujem da ti se priviđaju neke stvari.”

„Oh, znači i ti znaš za to.” „Mislim da svi znaju.” Kurt se osećao depresivno. Mislio je da je izgledao prilično otmeno

one noći kad ju je izvodio iz tržnog centra; mislio je da se baš lepo držao prilikom njihove potrage. Mislio je da je možda ostavio dobar utisak i ta mu se ideja, iz nekog razloga, veoma sviđala.

„Mada, šta je s majmunom? Zar to nije dokaz da ona postoji?”, upitala je Lisa.

131 „Ра, ne može baš da se poredi sa Skotovim dokazom da nikog nije

bilo ispred njega. Mislim da bi većina ljudi smatrala to ubedljivijim dokazom od majmuna. To je samo slučajnost. Možda ima mnogo plišanih životinja uguranih iza cevi u uslužnim hodnicima - ko zna? Devojčica nije bila tamo; bila je samo san.”

„Аli, bio si budan, zar ne?” „Ne, nisam.” Kurt je poželeo da ne mora da razgovara o tome.

„Mislio sam da sam budan i ponašao sam se tako, ali sam, zapravo, spavao. Imam problem sa spavanjem.”

„Da li si sad budan? Ili sam i ja san?” „Teško je reći.” „Аkо počnu da mi rastu krila ili odjednom progovorim na ruskom,

reći ćeš mi, zar ne?” „Okej. Možemo li sad da malo popričamo o tvojim drugaricama,

soknama?” Lisa se osmehnula. Pre nego što je naišao na Lisu, Kurt se vraćao u kancelariju da bi

pojeo svoje sendviče, ali je, pomislivši na Gevina, iznenada upitao: „Da li si gladna?”

„Uvek sam gladna posle posla.” „Da li moraš da žuriš kući?” Pomislila je na Eda, koji je verovatno jeo picu ispred TV-a, i na stan

koji je mirisao na čajnu kobasicu. Odmahnula je glavom. „Onda pođi sa mnom.” Kurt ju je poveo tržnim centrom do

glavnog atrijuma. Popeli su se pokretnim stepenicama do trećeg sprata, koji se sastojao od restoranskih ispostava postavljenih oko centralnog dela za sedenje - galerije ili terena ili terase, u zavisnosti od naziva koji ste prvi put čuli da se upotrebljava za taj deo tržnog centra. Dok su klizili stepenicama, Lisa je otkrila da je centar relativno lepo mesto. Bilo je nečeg magičnog u prostranim halama, u poluosvet-ljenju i nemom hodu pokretnih stepenica. Zabacila je glavu i zagledala se kroz staklenu tavanicu u crno nebo iznad njihovih glava; ugledala je svetla aviona koji je polako leteo nebom.

Kurt je upro prstom u jednu od kamera i šapnuo: „Nasmeši se

132 Gevinu, posmatra nas.”

Kad su stigli do gornjeg sprata, upitao je: „Šta voliš: japansku, italijansku, tajlandsku, meksičku…?”

Lisa se osmehnula i rekla: „Је l’ radiš ovo svake noći?” „Ovo mi je prvi put. Dosad mi nije palo na pamet. Uglavnom

jedem sendviče sa ribljom paštetom i slušam Gevina kako priča o različitim preduzimačima u istoriji Grin Ouksa.”

Lisa ga je pogledala. Prva srodna duša - uživalac riblje paštete kojeg je ikad srela - iskren i ponosan, ne skrivajući svoju naviku od sveta.

„Dakle, šta kažeš?”, upitao je ponovo. Promislila je nakratko. „Која bi ispostava mogla da obezbedi

sendvič sa prženim jajetom?” Osmehnuo se i uputio prema prvoj kuhinji u potrazi za sastojcima. Deset minuta kasnije sedeli su za jedinim osvetljenim stolom i jeli

svoje sendviče, okruženi preokrenutim stolicama i pomrčinom. Kurt je napravio Lisi čokoladni milk-šejk, ali je pogrešio formulu; osećala je kako glava počinje da je boli od napora da isisa gustu smesu kroz cevčicu.

Na kraju je odustala i rekla: ,,Ne mogu da prestanem da razmiš-ljam o pandama. Gledala sam sinoć emisiju o njima i stvarno me je deprimirala.”

„Zašto?” „Imaju užasnu egzistenciju, jesi znao? Provode život u potrazi za

listovima i bambusom za jelo, ali ta hrana nije dobra za njih, ne mogu da je svare, tako da uopšte nemaju energije. Moraju da legnu i stalno se odmaraju. Rastužuje me i sam o pričanje o tome. Tako su… izgubljene. Provedu ceo život u toj besmislenoj potrazi koja ih jednostavno uništi.”

„То mi zvuči poznato.” „Znam, mislim da me zato i deprimiralo. Traće živote tragajući za

bambusom, a zapravo im je potrebna ‘mars’ čokoladica.” „Ponekad zamišljam da sam tema nekog prirodnjačkog

dokumentarca snimljenog za neku drugu vrstu bića. Posmatraju me kako provodim život lutajući praznim hodnicima i proveravajući da li

133 su vrata zaključana. Pokušavam da zamislim njihov komentar. Mislim da bi bili potpuno zbunjeni.”

Ćutali su nekoliko trenutaka, a onda je on dodao: „Stvar je u tome da se, čak i kad ne razmišljam o dokumentarnim filmovima, osećam kao da me neko posmatra. Je l’ se to i tebi događa?”

Lisa je pomislila na ono što je osećala svakog jutra kad bi prolazila nadziranim hodnicima. „Da, ponekad.”

Kurt je oklevao, a zatim nastavio: „Ponekad se uplašim kad sam ovde sam. Osećam da me neko posmatra - ne samo kamere i Gevin. Možda je to ona devojčica, ili posmatram samog sebe. Ne znam. Jed-nostavno, imam takav utisak. Zbog toga se osećam usamljeno - kao da neko drži rastojanje. Posmatraju, ali ne žele da se približe.”

„Da li stalno imaš taj osećaj?”, upitala je Lisa. Kurt je promislio i shvatio da se sad, dok je razgovarao sa njom,

nije osećao tako. Očekivala je odgovor, ali on nije mogao da ga izgovori. Umesto toga, osmehnuo se, odmahnuo glavom i rekao: „Hajde da ukrademo neko parče torte.”

Anonimni muškarac Jedinica 300-380 „Marks i Spenser” Ovako sada provodimo nedelje. To je postalo prava tradicija. Ostajemo u

krevetu nekoliko sati i čitamo novine, a onda dolazimo. U novinama uvek ima nečeg zanimljivog: recenzija neke knjige ili CD-a, ponekad i recept. Čak i delovi koji ne izgledaju kao reklame, zapravo jesu reklame. U stvari, to više nisu novine, već katalozi.

Bilo kako bilo, to je naša misija za taj dan. Odlazak u Grin Ouks i nabavka svega što nam je potrebno. Možda ćemo, kad smo već ovde, pronaći još nešto što želimo.

Uveče odlazimo kući, jedemo lep obrok, slušamo novi album, čitamo prve stranice dobre knjige - i tako je prošao vikend. Uvek imam malu misiju, a onda i malu nagradu. Danas nismo našli ništa što bismo želeli da kupimo. Ulazimo u sve radnje, ali nam ništa posebno ne zapada za oko. Mada, napolju pada kiša; šta bismo drugo mogli da radimo? Da sedimo kod kuće i gledamo jedno u drugo? Da ludimo nedeljom poslepodne - to smo nekad radili. Hvala

134 bogu za radnje otvorene i nedeljom.

Sada posmatra kontinentalne hlebove i pravi onu njenu grimasu, kao da govori: „Istinski sam nesrećna u dubini duše i ti si jedini krivac za to, ali se zaista trudim da sakrijem osećanja.” Voli da igra te igre, kao da je bolja od svega ovog, kao da smatra naš život praznim i besmislenim na neki način koji ja ne mogu da razumem.

Ali, ja razumem, naravno. Razumem sve o njoj, sve o nama. Poznajem je, ali ona ne poznaje mene. Volim je.

26

Iz zvučnika je dopirala pesma Му Heart Will Go On, verzija izvedena na sintisajzeru. Kurt je sedeo u kafiću u ,,BHS-u”, čekajući da se njegova sestra Loreta pojavi. Krilo ga je peklo od vrelog čaja koji je prolio dok je sipao sebi šolju. Lakat mu je ležao u barici UHT mleka, koje je iscurilo iz plastične ambalaže kad ju je otvorio. Jeo je parče hladne, lepljive pite od jabuka, koje je koštalo 2,50 funti, a čije je testo imalo ukus kao da je stavio nešto mrtvo u usta. Svejedno, nije imao visoka očekivanja, a veštačka stvarnost nije mogla da prekrši luksuzno obećanje reči ‘poslepodne’ i ‘čaj’. Kao ostalih osam ili deset mušterija u kafiću, osećao se kao da razmazuje samog sebe.

On i Loti, kako je ona volela da je zovu, uglavnom su se sretali sam o jednom godišnje - neprijatno ukrštanje puteva u domu njihovih roditelja tokom božićnih praznika. Kurt je znao da njegova majka žali za bliskošću koju su delili kao deca, ali on nije mnogo razmišljao o tome. Njegova sestra otuđila se od porodice još kao tinejdžer i, mada je u skorije vreme, otkad je rodila sina, uspela da se pomiri sa majkom, ona i Kurt nikad nisu uspeli da povrate nešto od svoje bliskosti.

Kurt je bio ljut na Loretinu spektakularnu tinejdžersku pobunu - delimično zbog brige koju je prouzrokovala roditeljima, delimično zato što je to bilo tako neoriginalno. Razočarao se kad je otkrio da njegova starija sestra može da bude tako sebična i blesava. Kao da je pročitala neko uputstvo za svoj četrnaesti rođendan, a zatim počela da štriklira svaku stavku u programu mladalačke pobune. Postala je neka vrsta zakasnele pankerke sa razglednice, deset godina posle svih ostalih. Radila je standardne stvari sa kosom, bušila je standardna mesta na telu, zloupotrebljavala je rastvore, krala je iz majčine tašne,

136 spavala je sa svakim momkom u naselju pre nego što se iselila za šesnaesti rođendan da bi živela sa tridesetogodišnjim muškarcem koji se odazivao na nadimak Spit. Kurt ga je sreo samo jednom. Spit se pojavio na njihovom pragu jedne večeri da bi pokupio Loretu, a njihova majka je, očajna od brige i trudeći se da uradi pravu stvar, insistirala na tome da uđe i popije šolju čaja. Spit je seo na sofu i upustio se u nemo dvadesetominutno takmičenje u buljenju sa Kurtom Starijim dok je Pet veselo brbljala, kao da pred njom sede Džoani i Čači32 na putu da jedu hamburgere, a ne Loreta i Spit na putu da peku jedno drugo cigaretama. Konačno, nesposobna da ignoriše podrhtavanje na levoj strani lica Kurta Starijeg, Pet je očajnički pokušala da uvuče Spita u razgovor. Izvesno vreme je zabrinuto bacala pogled na belu plastičnu bočicu koja je visila sa lanca oko njegovog vrata.

„Spite, moram da te pitam nešto u vezi sa tvojom ogrlicom - šta čuvaš u toj bočici?”

Ne skidajući pogled sa Kurta Starijeg, Spit je odgovorio: „Povraćku.”

U tom trenutku, Kurt Stariji je, kao da je očekivao baš takav odgovor, skočio sa stolice i zaurlao: „Marš napolje!”

Začudo, Loreta i Spit (ili Mark, kako se sad zvao) i dalje su bili zajedno. Venčali su se kad je Loreti bilo sedamnaest godina, radili su u informacionoj tehnologiji, držali su guštere za kućne ljubimce, voleli su da gledaju „Bafija” i „Deep Space Nine”, i naginjali jeftinom gotskom efektu na polju odeće.

Kurt nije znao zašto je Loreta organizovala ovaj sastanak. Više nije bilo netrpeljivosti između njih, ali su i dalje bili stranci koji nisu imali šta da kažu jedno drugom. Pokušaj uspostavljanja nekog odnosa delovao bi izveštačeno, i oboje su zazirali od toga.

Kad je Kurt konačno osetio vlažnost na laktu, ugledao je Loretu koja mu je prilazila i posmatrala ga kako cedi mleko iz rukava.

Sipao joj je šolju čaja i ona je odmah prešla na stvar. „Mislila sam da bi trebalo da te obavestim da je mama juče

32 Likovi iz humorističke serije „Joanie loves Chachi”.

137 napadnuta. Išla je ulicom Haj, neki narkoman pokušao je da joj otme tašnu i ona se nije dala. Oborio ju je na zemlju i nastavio da je šutira sve dok nije pustila tašnu. Naravno, nije nameravala da nam kaže. Nije želela da se brinemo. Svratila sam sinoć u želji da je odvučem u bioskop i zatekla je u tom stanju.”

Kurt je pomislio na majčine masnice i jedva zadržao osećaj mučnine.

„Htela sam da vidim da li bi pokušao da popričaš s njom i urazumiš je. Veruje da je ovo neće promeniti. I dalje će nastaviti tamo da pazari. ‘Neće oni mene da pobede’, kaže mi - kao da je to neka igra. Zašto uopšte kupuje u toj ratnoj zoni, kad joj je Grin Ouks praktično na pragu? To je potpuno suludo.”

Kurt je gledao u svoj čaj i razmišljao o majci, želeći da je sad pored nje. „Mogla bi da dođe u Grin Ouks kad bi želela, ali to ne čini iz poštovanja prema tati. Grin Ouks je uvreda za njega.”

Loreta je delovala zbunjeno. „Tata nema pojma šta se događa oko njega… i zašto bi to bila uvreda? Njegova zabrana našeg dolaska ovde nikad nije imala moralnu osnovu.”

Kurt je osetio poznatu razdraženost zbog Loretinog odbijanja da vidi stvari s tuđe tačke gledišta. ,,U tome nema logike, nemoguće je racionalizovati takav stav. U pitanju je osećaj - osećaj bola. On se tako oseća, a to utiče na način na koji se mama oseća i na koji se ja osećam. Pitam se da li je svestan koliko sam ga razočarao zaposlivši se ovde.”

Loreta je dugo posmatrala Kurta pre nego što je progovorila. „Posetila sam Grin Ouks kad sam imala četrnaest godina. Bio je otvoren već nekoliko meseci i bila sam dovoljno stara da shvatim koliko je očeva zabrana bila smešna i besmislena. Vladao je porodicom kao neki viktorijanski otac, tobožnji moralni stub naselja, uvek spre-man da nas saplete ako bismo napravili pogrešan korak. Plašila sam ga se, ali sam, sa četrnaest godina, počinjala da razmišljam svojom glavom i zaista nisam mogla da shvatim zašto bi dolazak ovde predstavljao takav problem.”

„I tako sam jednog dana za vreme školskih praznika jednostavno prešla ulicu i ušla na vrata. Stigla sam rano da bih izbegla komšije. Vladala je mrtva tišina - centar samo što se otvorio. Nisam mogla da

138 poverujem da se sav taj glamur odjednom pojavio na našem pragu. Bilo je to kao da je svemirski brod sleteo na put. Sećam se da sam dugo posmatrala prugastu ružičasto-belu jaknu u izlogu ‘Klokhausa’- toliko sam je priželjkivala. Mislila sam da bi se moj život potpuno promenio samo kad bih imala tu jaknu. Buljila sam toliko dugo, da mi pogled više nije bio fokusiran, te sam, umesto u jaknu, gledala u svoj odraz, i tad sam ugledala tatu iza mene. Bio je okrenut leđima; imao je na sebi radno odelo čistača i brisao je pod.”

Kurt ju je nemo posmatrao. „Оn je radio ovde, Kurte. Bio je čistač. Nikad nije bilo posla u

fabrici na drugom kraju Birmingema. Zaposlio se ovde kad se Grin Ouks otvorio, kao i večina žena i šačica muškaraca iz naselja.”

Kurt nije mogao to da svari. Bilo je nemoguće. „Tata je radio u Grin Ouksu? Kao čistač?”

„Da, godinama. Ali, zar je to bilo tako strašno? Čemu sve to pre-tvaranje? Hoću da kažem, šta ima veze da li si fizički radnik, mena-džer u banci, čistač ili sakupljač govana - gde je tu ponos? Imao je neke veoma čudne ideje o ‘pravim muškarcima‘ i ‘ženskim poslovima’ i sličnim glupostima. Bila sam svesna toga u to vreme, ali kad imaš četrnaest godina, misliš da možeš da menjaš stvari. Misliš da možeš da kažeš: Nemoj tako da se osećaš - i da će to imati efekta. Bilo mi ga je tako žao. Samo sam želela da mu kažem da to nije važno. Bilo kako bilo”, Loreta je uzdahnula, „оn nije delio moje mišljenje. Sećam se da me je snažno uhvatio za zglob na ruci…” Glas joj je zamro dok se prisećala.

Kurt je bio pun pitanja. „Zašto mi nisi rekla?” „Oh… rekao je da nema nameru da dopusti da mu se porodica

smeje i da će, ako ikad kažem mami ili tebi, jednostavno otići i više se nikad neće vratiti. Vrlo melodramatično. Nikad vam nisam rekla, ali mi je njegov ponos postajao besmisleniji iz dana u dan. Smatrala sam da je on kao ličnost besmislen i počela sam da ga izazivam. Zapravo, zahvalna sam: imala sam sreće. Prestao je da bude osoba čija sam očekivanja morala da ispunjavam, više nisam morala da živim u njegovoj senci. Sad ne gajim neka posebna osećanja prema sebi i svom životu.”

139 Kurt je rekao: „Jadna mama…” Ali, Loreta ga je prekinula. ,,Ne brini za mamu. Verujem da je

odavno saznala istinu. Samo neko slep i tvrdoglav poput oca može da misli da je sačuvao tajnu. Znam da je mama zabrinuta za tebe. Misli da obožavaš tatu i da ti je potrebna zaštita. Trudi se da održi sliku odane, hrabre supruge - zato je postala žrtva pljačke. Brine se da te je otac razočarao, ti brineš da li si njega razočarao, a meni je sve to mnogo smešno. Živeo si u snu, Kurte, i krajnje je vreme da se probudiš.”

„Zdravo, Lisa. Uđi. Zamolio sam Dejva da ti nađe zamenu dok

budemo obavljali ovaj razgovor. Kao što znaš, došao sam danas u posetu radnji da bih popričao s ekipom i proverio da li smo svi na istoj talasnoj dužini, ali sam takođe želeo da iskoristim priliku da porazgo-varam s tobom.

Sad, između mene i tebe, znam da će radnja ‘Fortrel’ uskoro da objavi oglas za menadžera, i iako znam da bi Dejvu bilo žao da te izgubi, mislim da je pravo vreme da počneš da razmišljaš o izazovima budućnosti. Zasad neću više ništa da kažem na tu temu, ali ono što moram da kažem je da je od ključne važnosti da razumeš određene važne koncepte ako želiš da napreduješ i dobiješ svoju radnju.”

„Stani. Znam šta misliš: Ali, sad sam dežurni menadžer. Kako se to razlikuje od menadžera radnje?”

„U tome potpuno grešiš, potpuno. Pričamo o različitim planetama, različitim načinima viđenja stvari - zato sam odlučio da odvojim malo vremena i pokušam sve da ti objasnim. Napredovanje znači i suočava-nje sa novim izazovima; moraćeš da podstičeš ekipu da krene novim pravcima. I moraš da budeš u pravom psihičkom stanju da bi čvrsto držala upravljač. To je donekle slično stavljanju novog šešira. Da li razumeš šta pod tim podrazumevam?

Као što znaš, bavim se obukom unutar kompanije i jedna od prvih stvari koju trener mora da nauči jeste da nikad ne zaslepljuje svoje pripravnike naukom. Previše žargona i izgubila si ih. Kao trener ne smeš da zaboraviš da ljudi koje obučavaš ne znaju ništa o nauci upravljanja. To ne mora da znači da su glupi, ne znači da nisu

140 dovoljno bistri da bi razumeli… više je u pitanju… neznanje. Možda nisu u prošlosti razmišljali o upravljanju, samo su slušali i radili svoj posao. Samo bog zna koliko su se dugo smucali naokolo, potpuno slepi. Poenta je u tome, Lisa, da ne pretpostavljam da ovde ima nekog predznanja. Neću te zbunjivati izrazima koje ne razumeš i konceptima koje ne bi mogla da ukapiraš u jednom danu, okej? Ono što namera-vam da uradim je da popričam s tobom o dva veoma važna koncepta, ali koristiću ono što zovemo ‘umnim slikama’ da bih to uradio. Izvini - ponovo žargon! Umne slike su način pojednostavljivanja složene poruke. Poznate su još od početka istorije, Isus ih je koristio u Bibliji. Na neki način, i Isus je bio menadžer. Vođa ekipe. Pecaroš ljudi.

Dobro, znači, prvi koncept je nešto što zovemo ‘merdevine’ i to je način koji ti pomaže da proceniš gde se nalaziš i gde si se uputila. Zato želim da sklopiš oči na minut i zamisliš merdevine. Da li si uspela? Moram da napomenem da ne mislim na aluminijumske merdevine sa četiri ili šest stopa - izvini, trebalo je ranije to da pojasnim. Nadam se da nemaš sliku takvih merdevina u glavi, zato što će to predstavljati problem. Mislim prvenstveno na velike merde-vine, drvene ili metalne, svejedno. Sad zamisli sebe na tim merdevina-ma. Ne možeš da vidiš dno i ne možeš da vidiš vrh, ali ti se nalaziš negde na tim merdevinama. Ispod sebe možeš da vidiš Džima, vođu ekipe, ispod njega je Met, i tako sve niže i niže, sve dok na poslednjoj prečki ne vidiš osobu koja je možda zaposlena preko biroa. A zatim, iznad tebe, samo nekoliko prečki iznad, nalazi se Dejv; iznad njega je Gordon, i jedva možeš da nazreš ljude iznad njega, ali ih ne prepozna-ješ. Shvataš? Dakle, to je umna slika koju smo ti i ja naslikali. Sad ću da ostavim tu sliku kod tebe. Neću da pokušavam da je interpretiram umesto tebe. Želim da razmišljaš o njoj narednih nekoliko dana. Razmišljaj o tim merdevinama i onda ćemo, kad budemo ponovo razgovarali za nedelju dana, možda pričati o nečem potpuno drugom, možda o batu koraka na trećem spratu, i ja ću se iznenada okrenuti prema tebi i reći: ‘Merdevine’, a ti ćeš da mi kažeš šta si sve naučila o toj umnoj slici, važi?

Оkеј, idemo dalje. Sad možeš da otvoriš oči. Lisa, otvori oči. Sad ću da nacrtam nešto i ti ćeš da mi kažeš šta vidiš, u redu? Evo ga, reci mi

141 šta vidiš? Škampa? Škampa? Kao škampa iz kineske klope? Ne, Lisa, to nije škamp. Reći ću ti šta je to - u pitanju je helikopter. Ne škamp, već helikopter. Želim da se navikneš na prizor ovog helikoptera, zato ćeš se ubrzo svakodnevno voziti jednim od njih. Sad, nemoj da se uzbuđuješ - plata nije toliko dobra. Da, pogodila si: ovo je još jedna vrsta umne slike. Ne znam da li si se ikad vozila helikopterom, ali ja jesam i mogu da ti kažem da iz njega imaš potpuno drugačiji pogled na svet na tlu. Je l’ možeš to da shvatiš? Kada si u svom mini helikopteru, možeš iznenada da sletiš na prodajni sprat, a sa visine možeš da upravljaš trupama načinom koji one ne mogu da razumeju, zakucane u detaljima prizemlja. Želim da razmisliš o tome.

Uh. Mnogo toga smo prešli za jedan dan, zar ne? Izgledaš kao da ne možeš da primiš više informacija. Hajde, idemo da usrećimo neke kupce.”

Misteriozni kupac Zapadni parking Šifra radnje 359. Centralna Birmingem filijala. Potpuni izveštaj zasnovan na priloženim stranama. Posetio sam radnju

sredinom nedelje oko 11:15. Prilikom ulaska, ugledao sam člana prodajnog osoblja posle 60 sekundi. Član osoblja razgovarao je sa mušterijom. Tri kasirke nalazile su se za kasama i usluživale manji red kupaca. Vrzmao se po glavnom prodajnom spratu skoro 25 minuta, ali mi nijedan član osoblja nije prišao i ponudio se da mi pomogne. Na kraju sam morao da priđem jednom članu i pitam gde bih mogao da nađem muške pulovere. Član osoblja se osmehnuo i bio je ljubazan, ali mi je samo pokazao u kom se pravcu nalaze puloveri; nije me otpratio do tog dela radnje. Takođe, nije pitao da li mi je potrebna pomoć u vezi sa nečim drugim. Posle odabira pulovera, odneo sam artikal na kasu. Kasirka me nije pozdravila i brzo je obavila transakciju. Nije me pitala da li želim da stavi račun u kesu. Nije mi se zahvalila zbog kupovine u njihovoj radnji. Nije izrazila nadu da će me možda ponovo videti. Hladnokrvna kučka. Usluga mušterija: 27%.

142 Šifra restorana 177. AI47 Heloven filijala. Potpuni izveštaj zasnovan na priloženim stranama. Posetio sam restoran

sredinom nedelje oko 13:30. Prilikom ulaska u restoran dočekala me je nasmejana predstavnica osoblja i smestila me za sto u roku od 17 sekundi. Predstavnica osoblja mi je dala jelovnik i uverila me da će se vratiti ‘za nekoliko minuta’ da bi primila narudžbinu za piće. Tačno 76 sekundi kasnije, ista. konobarica se vratila i primila moju narudžbinu za dupli viski. Istovremeno je upitala da li sam spreman da naručim hranu ili mi je potrebno još nekoliko minuta. Odlučio sam da odmah naručim. Konobarica me je uputila u izbor dnevnih specijaliteta na obavešten i oduševljen način. Opredelio sam se za stavku sa glavnog jelovnika, a konobarica se postarala da me informiše o svim mogućim dodacima uz glavno jelo. Dodatno se postarala da joj sise budu tačno ispred mog lica tokom cele razmene. Konobarica se vratila sa jelom posle 7 minuta i 35 sekundi. Uredno je postavila tanjir, ponudila mi širok izbor začina, osmehnula se i naložila mi da uživam u svom obroku. Tačno 2 minuta i 50 sekundi kasnije, vratila se da me upita da li je sve u redu s obrokom. Obavestio sam je da je jelo zadovoljavajuće, ali da mi je kita stvarno bolna i kruta, te je zamolio da baci pogled. Član obezbeđenja prišao je mom stolu u roku od 27 sekundi i otpratio me iz restorana u narednih 15 sekundi. Nijedan član osoblja nije izrazio nadu da će me ponovo videti u restoranu. Usluga mušterija: 95%.

Šifra paba 421. Kvinton filijala. Potpuni izveštaj zasnovan na priloženim stranama. Ušao sam u pab oko

21:30, usred radne nedelje. Prišao sam baru i nijedan mi zajebant nije poželeo dobrodošlicu, osmehnuo se ili uhvatio moj pogled više od 11 minuta.

Konačno mi je prišao jedan od njih, debela, nevesela pizda. Uzeo je moju narudžbinu, ali me nije obavestio o asortimanu grickalica niti pitao da li može dodatno da mi pomogne. Seo sam za prljav sto sa prepunom pepeljarom, okružen najružnijim stvorenjima na prokletoj zemlji. Neprikriveni dodaci piću iz moje pljoske prošli su potpuno neprimećeno. Prilikom druge ili možda treće posete baru, nevesela pizda me je upitala da li mislim da sam dovoljno popio. Zatim sam otišao da proverim muški toalet. Toalet je prethodno

143 proveren sat vremena ranije od strane člana osoblja Trejsi, ali uprkos tome, otkrio sam da nije prijatno mesto za povraćanje. U odsustvu moje koleginice, te nezahvalne kučke, bio sam primoran da proverim i ženski toalet. Mrlje od ugašenih cigareta svuda po umivaonicima; moj odraz u ogledalu, posmatran kroz tragove od povraćke, izgledao je preplašeno. Dva člana obezbeđenja pomogla su mi da napustim lokal u roku od 3 minuta. Pre nego što sam otišao, obavestio sam osoblje i mušterije da nemaju blage veze sa usluživa-njem mušterija i da imam čvrstu nameru da spalim lokal do temelja. Usluga mušterija: 0%.

27

ad je konačno stigao, poklon je bio u vidu koverte, a ne omota. Prepoznala je bratovljev rukopis, ali je mogla da vidi da nije u

pitanju traka. Dugo je čekala pre nego što je otvorila kovertu, pokuša-vajući da se ne nada da će zateći pismo, reči, glas. Uzela je nož i otvorila je.

Draga Lisa, Nalazim da mi je glas pomalo hrapav kada pokušavam da razgovaram s

tobom posle toliko vremena. Pitam se kako sad izgledaš. Često se to pitam. Da li još uvek imaš

pankersku frizuru?Da li i dalje provodiš vreme između devet i jedanaest mučeći svaku pojedinačnu vlas raznim proizvodima sve dok se ne povinuju tvojoj volji? Pretpostavljam da nije tako. Vreme prolazi - ili bi barem tako trebalo da bude.

Danas sam ostao kod kuće, bolestan. Imao sam nezgodu na poslu prošle nedelje i slomio stopalo. Gledam kroz prozor u prelepo drvo prepuno pupoljaka naspram svetlo plavog neba. Ne mogu da odvojim pogled od njega.

Prošlo je skoro dvadeset godina, Lisa. Da li si to znala? Ne znam šta misliš o meni. Ne znam ni da li ćeš pročitati ovo pismo ili

ćeš ga jednostavno baciti. Verovatno smatraš da sam kukavica, verovatno misliš da sam nešto mnogo gore od toga. Nisam se zadržao dovoljno dugo da bih saznao. I dalje mislim da ni sad ne bih mogao da se suočim sa tim saznanjem.

Prošlo je mnogo vremena od kad sam bio sposoban da razmišljam o tuđim osećanjima. Mislim da sam se isključio ujednom trenutku… Ne znam, sećam se da sam se drugačije osećao u prošlosti. Kao da razmišljam samo o sebi - još

K

145 jedan razlog da ostanem na razdaljini - ja nisam baš dobra osoba, Lisa.

Da li si udata? Da li si sa nekim koga voliš? Nadam se. Nadam se da si srećna. Nadam se da nikad nisam bio uzrok tvoje tuge. Živeo sam nekoliko godina sa jednom ženom. Finom ženom po imenu Rejčel. Bilaje dobra i vodila je računa o meni. Rekla mi je da me voli. I ja sam rekao da je volim. Ali, pretpostavljam da nisam bio previše ubedljiv (izgleda da mi ubeđivanje ne ide od ruke). Rastali smo se i pitam se koliko mogu da okrivim prošlost za to.

Često razmišljam o tome u poslednje vreme dok sedim pored prozora i posmatram bele cvetove, crne grane i plavo nebo. Sećam se da sam, u vreme policijske istrage, kad je bilo stvarno loše i kad su svi imali isto mišljenje o meni, pokušavao da ubedim sebe da ćemo se za dvadeset godina prisećati svega i smejati se. Pa, skoro je došlo to vreme i stalno razmišljam o tome i pitam se da li ću se osećati drugačije.

Ponekad pomislim da je vreme da se vratim i suočim s onim od čega sam pobegao. Ponekad se ujutro probudim i pomislim: ovo je dan kad ću otići kući. Ali, uvek izgubim hrabrost.

Ovo pismo nikud ne vodi, zar ne? Jednako je bez pravca kao i moja nedavna razmišljanja. Samo sam želeo da ti napišem da želim da te vidim, ali da se plašim. Godinama sam pokušavao da zakopam prošlost, ali izgleda da nisam uspeo. Nadam se da me ne mrziš, Lisa.

Voli te Adrijan

Kurt je izašao iz biblioteke i odlučio da se prošeta desetak kilo-

metara do svog stana. Kiša je jako padala tokom celog puta, ali je on priželjkivao njene ozbiljne nasrtaje. Kad je stigao kući, legao je na pod dnevne sobe još uvek u kaputu, ispunjavajući malu prostoriju mirisom vlage i svežeg vazduha. Drhtao je zbog natopljene odeće. Um mu je grozničavo radio.

Nešto u Loretinoj priči o njenoj zabranjenoj poseti Grin Ouksu iznelo je na površinu davno zakopano sećanje. Proveo je ostatak poslepodneva u kafiću, pijuckajući hladan čaj i pokušavajući da utvrdi o čemu je reč.

Kad god je morao da pokuša i prizove nešto iz svog sećanja, Kurt se osećao kao da učestvuje u igri toplo-hladno i da neka druga,

146 dosadna osoba, dok traga u prostoru oko sebe, stalno govori ‘toplo’, ‘toplije’, ‘ah, sad je ledeno’. Jednom je, dok je rešavao ukrštene reči, zaboravio reč ‘peloton’ i proveo sate pokušavajući da je se seti. Svaki put kad bi mentalno pretražio um, dobio bi ‘vrelu’ uzbunu kad god bi pomislio na slovo ‘c’. Kad se konačno prisetio reči, prosto nije mogao da poveruje da ne počinje sa ‘c’. Bio je zgrožen svojim umom. Nije mogao da odluči da li je zlonameran ili jednostavno nesposoban.

Zbog toga je znao da u njegovom sećanju retko postoji trenutak prosvetljenja. Za njega je to više bilo kao sporo arheološko iskopava-nje. Danas u kafiću, sećanje je postepeno izranjalo na uznemirujući i neprijatno detaljan način. Ali čak i kad se setio, nije povezao svoje sećanje sa snovima o devojčici na ekranu. Tek kasnije, kad je u biblio-teci proverio stare novinske isečke i ponovo video njenu fotografiju, shvatio je da se Kejt Mini vratila da bi posećivala njegove snove.

Sećanja su mu navirala dok je ležao na golom podu. Ponovo je sedeo za kuhinjskim stolom kuće u kojoj je odrastao i čitao njeno ime po prvi put.

Viđao ju je u Grin Ouksu. Primetio je da se trudila da izgleda neupadljivo, baš kao i on. Trudila se da izgleda kao dete koje ima dobar razlog za izostajanje iz škole, kao dete u pratnji odrasle osobe. Video je način na koji se kradomice ‘kačila’ za odrasle koji su razgle-dali izloge i pažljivo šunjala za njima. Kurt je bio impresioniran: izgledala je kao da je dobro uvežbala nevidljivost. Za razliku od nje, on je osećao kako ga celo jutro progranjaju pogledi svih odraslih osoba u tržnom centru. Bežao je kad ju je ugledao kako se odlučno kreće prema izlazu. Ovo je bila njegova dugo priželjkivana poseta Grin Ouksu, ali nije mu se sviđala - bilo je previše svetlo, previše riskantno. Zurio je da se vrati na fabrički plato gde je mogao da bude nevidljiv. Zastao je kad ju je ugledao i ostao da je posmatra neko vreme. Shvatio je da je bila nevidljiva odraslima zato što je delovala tako zaokupljeno. Nije izgledala izgubljeno poput Kurta, nije izgledala zabrinuto; bila je predana, motivisana. Plišani majmun virio je iz njene torbe, a ona je nešto beležila u malu svesku, posmatrajući nekoga u daljini. Kurt je pratio njen pogled i u zadnjem trenutku, pre nego što je nestao kroz vrata sa zatamnjenim staklima, ugledao leđa

147 muškarca. Pogledala je oko sebe i uhvatila Kurtov pogled. Pogled joj je bio nedokučiv - prepun molbe ili upozorenja, Kurt nije znao čega. Shvatio ga je kao upozorenje i brzo otišao.

Slika na naslovnoj strani novina nekoliko dana kasnije nije previše podsećala na nju - izgledala je pre kao devojčurak u haljini - ali on je prepoznao lice. ‘Sve više se strahuje za nestalo dete’. Leđa njegove majke bila su mu okrenuta, te je pažljivo uvukao novine pored svog stripa. Nastavio je da potapa kornfleks u mleku dok je krajičkom oka čitao članak. Kejt Mini je poslednji put viđena u petak kada je otišla da polaže prijemni ispit za prestižnu školu Redspun, ali se tamo nije pojavila. Glasnogovornica za školu Redspun potvrdila je da nikakav ispitni papir nije predat od strane nestale devojčice. Njena baka, gospođa Ajvi Logan, stara 77 godina, prijavilaje nestanak deteta u petak uveče. Policija je sprovela istragu od vrata do vrata; dobrovoljci su se pridružili potrazi koja je obuhvatala okolinu Kejtine kuće i škole Redspun, mesta održavanja ispita. Kurt je pročitao rečenicu nekoliko puta. Zašto su tamo tragali? Mora da ju je još neko video u Grin Ouksu. Nije moguće da je on bio jedini.

Priznavanje izostanka iz škole nije bila opcija. Svaka druga moguć-nost činila se poželjnijom nego da njegov otac sazna ne samo za njegovu izdaju, nego i da je kročio u Grin Ouks. Kurt je čekao da istupi svedok, neko ko je znao da je tog dana boravila u tržnom centru. Trudio se da zanemari saznanje da je on bio jedini koji ju je video. Trudio se da zaboravi pogled koji su razmenili - tajni, nemi jezik dece. Štampa je brzo zaboravila njenu priču. Devojčica nije poticala iz normalne porodice; nije bila pogodna meta za žutu štampu. Njen nestanak je zabrinjavao Kurta, stalno je razmišljao o tome, možda ne koliko je trebalo i svakako ne u istoj meri u kojoj je razmišljao o očevom izrazu lica ako bi ikad otkrio da je njegov sin izostajao iz škole zbog poseta Grin Ouksu , ali dovoljno puta u toku te nedelje da ga pecka dok bi gledao Superstarove ili se igrao ‘britanskog buldoga’. Kada je, osmog dana po njenom nestanku, pročitao da je jedan od Kejtinih komšija priveden na ispitivanje, ubedio je sebe da je upravo nameravao da istupi sa neophodnim informacijama, da se baš spremao da bude hrabar, da se žrtvuje i prihvati posledice, ali da sad

148 nije bilo potrebe za tim: nekog čoveka su ispitivali; svi su znali šta je to značilo. Možda nikad nije primetio da do hapšenja nije došlo i da telo nije pronađeno. U mesecima koji su usledili možda jednostavno nije povezivao svoju malu tajnu sa osećajem da ga kuća stalno posmatra. Bio je relativno siguran da je premlad da bi shvatio šta je uradio. Relativno siguran da neće biti trajnih posledica. Relativno siguran da, u godinama koje slede, njegov san neće pohoditi čudni snovi.

28

Poslepodneva su uvek bila mirna. Posle gužve za vreme pauze za ručak i pre dolaska večernjeg izdanja novina, bilo je dovoljno vremena za obnavljanje zaliha, razvrstavanje novina za vraćanje izdavaču i brigu o tome da li će do naredne posete banci biti dovoljno novčanica od pet funti.

Ponekad bi čitav sat prošao bez ijedne mušterije. Gospodin Palmer se trudio da uvek bude uposlen. Znao je da će morati da izvrši izvesne promene prilikom naručivanja časopisa. Niko više nije kupovao stare časopise. Woman’s Own i Му Weekly stajali su netaknuti na stalku. Kokni Denis u veleprodaji rekao mu je da je kod časopisa za muškarce uočljiv rast.

Gospodin Palmer je pogledao korice i rekao, „Nikad nisam držao ovakve stvari.”

„Каkо to mislite?” rekao je Denis. ,,‘Ovakve stvari’? Ovo nije kao oni vaši Fiestas i Razzles. Savremeni su, zabavni, a za momke.”

„Mislim da ih moje dame ne bi smatrale zabavnim. One dolaze kod mene da bi kupile bombone za grlo, biljne tablete, dražeje od mentola - ne bih mogao da ih uslužim ako bi to buljilo u nas sa stalka.”

Gospodin Palmer je pogledao kroz staklo na ulaznim vratima u smeće koje se napolju vitlalo u krugovima. To je oduvek bila sigurna najava kiše. Danas nije mogao da brine zbog časopisa. Seo je i zagledao se u razigranu ambalažu. Zapravo, u poslednje vreme nije mogao da brine zbog mnogo toga. Stalno je zaboravljao da ponese ručak na posao ili je, ako bi ga poneo, zaboravljao da ga pojede. Uveče je sedeo u dnevnoj sobi i slušao otkucaje sata i povremene zvuke

150 kretanja njegove žene u drugoj sobi. Usamljenost je predstavljala fizičku bol. Ljubomora je bila mnogo bolnija. Više nije imala potrebu ili želju da razgovara s njim; umesto toga, razgovarala je s Isusom.

Doživeo je šok prethodne srede. U radnji je bilo četiri ili pet mušterija i svi su čekali da budu usluženi. Pošao je da uzme paklu „Lambert i Batler” cigareta kad je ugledao mušteriju na kraju reda. Bio je to Adrijan. Telo mu je bilo deblje i kosa tanja, ali to je bio njegov sin. Pogledi su im se na trenutak sreli dok se okretao da uzme cigarete. Ali, čak i kad je njegov um shvatio šta je video, nije se okrenuo da bi ponovo bacio pogled, nije uzviknuo njegovo ime. Vreme se odužilo. Netremice je posmatrao pakle cigareta. Adrijan. Morao je da se sabere. Morao je da kaže pravu stvar. Uzeo je paklu sa police i okrenuo se, ali njegov sin je otišao, a mušterija je pružala novac za svoje pljuge.

Sad je kiša počela da pada i da se sliva niz vrata. Stalno je postavljao sebi pitanje zašto nije potrčao za njim. Zašto nije bacio paklu cigareta, istrčao na ulicu i pojurio za svojim sinom? Zašto ga nije dovukao nazad? Kako je mogao da stoji i broji ponuđenih mu četiri funte i pedeset šest centi, a zatim preda mentol bombone sledećoj mušteriji dok je njegov sin istovremeno odlazio? Umesto toga, čekao je i čekao, uslužujući sve mušterije osim poslednje, pre nego što je rekao, ,,Da li možete da me izvinite na trenutak?” i istrčao napolje - prekasno - na praznu ulicu. Stajao je napolju i uzbuđeno gledao u svim pravcima, a kada se vratio u radnju i osetio suze na licu, osmehnuo se muškarcu i rekao: „Vetar je danas baš oštar.”

Bilo je hladno i vlažno na krovu - ali ne na preterano neprijatan

način, barem ne Kurtu. Odeća mu se lepila za telo i vetar je duvao po njegovoj vlažnoj koži, ali večeras uopšte nije imao drhtavicu zbog toga. Prijala mu je oštrina vremena; kiša kao da je terala san iz njegovih očiju. Naslonio se na bočnu ogradu i pogledao na gore, uzaludno tragajući za zvezdama. Ispod njega su se nalazila nepregled-na jutra parking mesta, a njihova praznina bila je osvetljena bledim, vretenastim svetiljkama postavljenim na svakih deset mesta. Iza parkinga nalazilo se nisko industrijsko naselje, mračnije osvetljeno, ali bučnije; čak i sa mesta na kojem se nalazio, mogao je da čuje dobova-

151 nje kiše po metalnim krovovima. Zatim je tu bilo i crnilo šipražja koje je okruživalo Grin Ouks - industrijske zone koje je tek trebalo da se razviju. Zemlja se gušila u korovu, prekrivena zarđalim metalnim otpadom iz davno nestalih fabrika, umršenim koturovima žice i ponekim komadom teške fabričke mašinerije.

Kurt je dobro poznavao šipražje, a ipak je sve bilo potpuno drugačije usled širenja Grin Ouksa; svaki deo je postepeno okretao svoje lice prema energiji koju je emitovao tržni centar. Kada bi se vozio kroz svoj stari komšiluk, otkrio bi da su nekad prometni putevi sada bili pretvoreni u ćorsokake, a parkovi u kojima se igrao bili su ispresecani novim puteljcima. Zamršeni skup novih puteva sekao je područje na njemu nepoznate načine i stalno je bio iznova iznenađen starim, skrivenim mestima koja su odjednom postala izložena svačijem pogledu, sa travom koja je rasla oko beskorisnih stubova. Kada je vreme bilo lepo, mogao je sa krova Grin Ouksada vidi vrh kuće u kojoj je odrastao - kuće za koju je znao da ga posmatra kad bi noću ostao sam. Čak i sad, kroz kišu i crnilo, mogao je da oseti kako ga i dalje posmatra.

Kurt je, posle razgovora sa Loretom, mnogo razmišljao o svom ocu. Pokušavao je da ga sagleda u novom svetlu, prizivao je sećanja da bi video da li se u njima nešto promenilo. Noćas se jasno sećao jedne scene iz detinjstva kada su njih dvojica stajali zajedno na auto-buskoj stanici neke tople letnje večeri. Otac je čitao novine dok se Kurt trudio da mislima prizove autobus dok ne izbroji do sto. Dva dečaka su se naizgled tukla u redu iza njih. Pretvarali su se da vežbaju kung fu jedan na drugom i gubili su ravnotežu pri svakom previsokom zamahu noge. Smejali su se sve glasnije i glasnije i psovali jedan drugog svaki put kad bi promašili. Kurt se još više skoncentrisao na autobus. Svaki put kad bi dečaci opsovali, morao je da počne odbrojavanje iz početka. Trgnuo se kada su prvi put izgovorili reči ‘jebi ga’. Krišom je pogledao oca, ali ovaj se krio iza novina. Kurt je poželeo da se autobus već jednom pojavi. Nekoliko nedelja ranije, jedna ružna reč neočekivano je odjeknula iz pravca televizora. Reč je bila ‘sranje’. Kurt Stariji je tada spustio svoje novine, prišao televizoru, isključio ga i poslao Kurta u njegovu sobu. Sada su se mnogo ružnije

152 reči čule svuda oko njih. Nekoliko žena u redu pokušalo je da ućutka dečake. Kurt Stariji je čitao svoje novine. Kurt je imao devet godina. Otac ga je vodio u bioskop na njegov rođendan. Dečaci su imali možda trinaest godina. Kurt se trudio da ne gleda u njih. Nazivali su jedan drugog onom rečju koja počinje na slovo ‘p’. Autobus nije imao nameru da se pojavi.

Kurt Stariji je završio sa čitanjem svojih novina; sklopio ih je i presavio u čvrstu rolnu, sve vreme izvirujući u nadi da će ugledati autobus. Onda se, ne menjajući izraz lica, polako okrenuo i prilično snažno udario novinama u lice prvo jednog, a onda i drugog dečaka, i tihim glasom rekao, ,,Vi i vaša prljava usta! Maknite se od mog sina i ovih dama.” Poslušali su ga - otrčali su pre nego što je iko mogao da vidi njihove suze.

Kurt nikad nije uspeo da utvrdi da li je bio postiđen ili ponosan zbog očeve reakcije tog dana, a ipak mu je taj događaj ostao urezan u sećanju. Kao da se u njemu krila suština mišljenja koje je imao o svom ocu: o zastrašujućem, odlučnom i moralnom pojedincu. Sada je uvideo da je pogrešio, misleći da ga poznaje, i da je bio glup zato što je dopustio da to pretpostavljeno saznanje oblikuje njegov život.

Kiša je sada padala još jače, ali Kurt nije bio u žurbi da se vrati Gevinovim monotonim diskusijama o Grin Ouksu. Kao da je Gevin znao koliko je bio dosadan i jedva je čekao da mu se Kurt suprotstavi; kao da je čekao da ga Kurt prozre, pre nego što se bace na neku drugu temu. Gevin ga je izvodio iz takta.

Razmišljao je o Kejt Mini. Razmišljao je o svom umu. Setio se prve noći kad ju je ugledao na ekranu i pitao se da li je njegova odluka da napusti Grin Ouks izazvala taj san. Možda je on smatrao da je došlo vreme da krene dalje, ali tržni centar još uvek nije bio spreman da ga pusti. I sad nije znao šta mu je činiti. Da li da ode u policiju? Da pokuša da je nađe? Svakako je bilo prekasno za te stvari. Pitao se da li je mogao da je spase - ili bi zakasnio čak i da je sve rekao svojoj majci kad je prvi put ugledao Kejtinu sliku u novinama? Pitao se da li je ono što nije uradio uopšte imalo neki značaj.

Misli su mu skrenule na Lisu. Sviđao mu se način na koji ga je gledala. Zbog toga se osećao kao da nije beskoristan. Nešto u vezi s

153 njom ispunjavalo ga je željom da kaže stvari, da otvori dušu. Želeo je ponovo da je vidi.

Ispod njega, na javnom parkingu u prizemlju, Kurt je mogao da vidi šačicu raštrkanih vozila. Uvek su jedan ili dva automobila ostajala kao nasukana na parkingu tokom noći - možda su pripadali kupcima koji su se zadržali zbog noćnog života, te ostavili svoja kola na parkingu za jedno veče, možda ljudima koji su zaboravili da su se dovezli kolima ili sa ljudima koji su, umesto svojim automobilom, otišli kući u kolima hitne pomoći - ko je to mogao da zna? Kurt je nešto ranije nakratko ugledao svetlost u kolima u udaljenom uglu parkinga, ali kad je ponovo pogledao, pomislio je da je to bila samo kiša koja je reflektovala svetlost. Odlučio je da svejedno ispita stvar - možda je neko spavao u kolima, a to nije bilo dopušteno. Biće to dobra desetominutna šetnja. Tehnički gledano i sudeći prema pravilima i propisima Grin Ouksa, ono što nije bilo dopušteno bilo je ‘kampovanje’. Kurt je mislio da su gola betonska polja krajnje neverovatna turistička destinacija, ali je Deren objasnio da se pravilo očigledno odnosilo na nepoželjna lica- putujuće prodavce, smrdljivce, putnike namernike, pedije33, cigane, prljave kopilane i lopove svih oblika i veličina - koji bi se ušunjali, posrali svaki deo parkinga i opljačkali svaku radnju čim bi im čovek okrenuo leđa. Drugo pravilo posle smernog termina ‘kamperi’ odnosilo se na ‘razuzdane vozače’. Niko nije smeo da se zabavlja na mračnom parkingu Grin Ouksa. Svaki bezbedan, prazan javni parking u okolini, zaključavao se svake večeri, primoravajući kradljivce automobila da sprovode svoje ubilačke napade u uskim putevima obližnjih naselja. Propisi tržnog centra dalje su zabranjivali svako drugo ‘prikriveno prisustvo’ unutar granica centra.

Kurt se sada nalazio na parkingu u prizemlju, te se polako uputio prema svakom od tri parkirana vozila. Bilo je nečeg veoma tužnog u prizoru automobila ostavljenog da prenoći na praznom parkingu - kao da je to samo dodatno isticalo usamljenost i prostranstvo. Stresao se kad ga je ponovo ispunio onaj nepogrešiv osećaj da ga neko posma- 33 Paddy - pogrdni naziv za osobe irskog porekla.

154 tra. Pitao se da li je Gevin upravio kameru na njega. Krećući se prema fiesti parkiranoj u uglu, pomislio je da kroz kišu može da vidi obrise osobe na vozačevom sedištu. Usporio je korak: pretpostavljao je da je u pitanju neki par i nije želeo da ih prekida. Tek kad je stigao na desetak metara od kola, ugledao je crevo koje je vodilo od izduvnog ventila do skoro zatvorenog vozačevog prozora, te se dao u trk i počeo idiotski da viče. Ugledao je muškarčevo pocrvenelo lice i znao je da je mrtav, ali je svejedno počeo da lupa o prozor svojom palicom sve dok nije slomio staklo, zatim je posegnuo unutra i povukao muškarčev u glavu prema sebi, roneći prve prave suze posle mnogo vremena; radio je zapucketao, a Gevinov nezainteresovan glas rekao, „То će biti treći od otvaranja centra 1983.”

29

ledala je u reči toliko dugo da više nisu imale nikakvo značenje. Hobiji i interesovanja. Šta je to značilo? Tehnički, to i nije bilo

pitanje; samo je par centimetara beline ispod teksta davalo do znanja da se nekakav odgovor zaista očekivao. Možda bi mogla da napiše jednako dvosmislen odgovor poput: ‘Dobro’, ili ‘Zdravo’, ili ‘Da’. Bila je to prava pošalica. Očigledno nije imala hobije i interesovanja, bila je dežurni menadžer… a ipak, prazni redovi i dalje su bili tu, kao da su želeli ili očekivali da imaš život izvan posla. Bila je to zamka, ali s takvim zamkama čovek je morao da se ponaša kao da ne shvata da su zamke. Lisa je znala da bi bilo previše očigledno kad bi napisala: „Nalazim da hobiji i interesovanja oduzimaju dragoceno vreme koje se može bolje utrošiti razvijanjem vrhunskih veština u plasiranju robe unutar radnje.” Takođe je znala da bi, čak i kad bi imala neka interesovanja, njihovo iskreno navođenje imalo katastrofalne posledi-ce; bilo bi jasno da je njena predanost poslu bila kompromitovana.

Posle dvadeset tri minuta provedena posmatrajući tri reči, iznena-da je dobila inspiraciju i napisala: „Šoping i čitanje časopisa.” Tako jednostavno. I istinito! Biće presrećni što je njen život zaista tako površan.

Ponovo je pročitala obrazac za prijavljivanje. Škiljila je sve vreme, kao da ju je sužavanje vidika na neki način štitilo od loših stvari koje su se odbijale o njenu mrežnjču. Delići su i dalje bili utisnuti u njen mozak. Ovo je bila potpisana izjava o poniženju. Svaki posrani odgo-vor bio je direktan poziv na nova sranja. Zamišljala je šta bi Den rekao kad bi ovo pročitao. Čak su i njegove najkitnjastije ulagivačke parodije bledele u poređenju sa pravim artiklom. Okrenula je papir licem na

G

156 dole na stolu. Nije se usuđivala da razmišlja o Denu. Strašno se izner-virao kada je otkrio da se Lisa prijavila za mesto menadžera. Iznenada se otvorio ponor između njegovog viđenja Lise i osobe u koju se ona pretvorila, i njegovo ogromno razočarenje bilo je više nego očigledno.

„Ne mogu da verujem da ćeš zaista da budeš menadžer radnje. Da se družiš s onim gibonima na konferencijama. Da ucenjuješ sedamna-estogodišnjake da rade prekovremeno bez naknade. Da teraš sve oko sebe da se ubijaju od posla da bi dobila svoj bonus i kupila sebi nova kola. Ne mogu da verujem da je to ono što želiš. Zar ne misliš da je ovde već dovoljno loše? Ideš u potpuno pogrešnom pravcu. Put vodi napolje, a ne dalje unutra. Padaš na najbezvezniji mamac od svih, na ‘dizajnersko potkrovlje’. To je tako bez ukusa. Tako je površno. ‘Ako budem živela na lepom mestu, sve će biti vredno truda’. O čemu to pričaš? Ništa nije vredno provođenja dvanaest sati dnevno radeći posao koji mrziš. Sećam te se kad smo radili zajeno u „Kiklopsu” - stalno si išla na svirke, uzbuđeno pričala o albumima i pravila si neke stvarno sjajne fotografije. Je l’ se sećaš toga? Je l’ se sećaš života pre nego što smo počeli da provodimo u „Orlu” svako prokleto veče izdi-rući se jedni na druge iz čiste dosade? Sećaš li se naših planova kad smo počeli da radimo ovde? Rekao sam da ću raditi godinu dana, i da ću posle toga da proputujem svet. Da, prošle su dve godine, častim se preskupim ručkovima, ali i dalje nameravam da idem. Šta se dogodilo sa kursom fotografije za koji si štedela? Kako ćeš to da izvedeš kada budeš imala hipoteku?

„Prvo se upustiš u tu čudnu, poluuvrnutu vezu s tim kretenom, a sada ćeš, pod njegovim uticajem, da uradiš ovo. Bilo bi me baš briga da li ćeš da prodaš dušu i živiš u svom posranom montažnom pot-krovlju ili čak da li ćeš da živiš sa sotoninim sinom, samo kad bih mislio da je to zaista ono što ti želiš, da je to zaista nešto što bi te usrećilo i da je posledica isključivo tvoje volje… ali, mislim da nije tako, mislim da mesečariš. Gora si od jebenih mušterija.”

Lisa je dugo ćutala, a onda je jednostavno rekla: „Mislim da si možda u pravu.”

I sad, dok je sedela za svojim kuhinjskim stolom i gledala u pod, i dalje je mislila isto. Denove reči su zaista imale smisla, ali nisu imale

157 pravo značenje. Osećala je neku vrstu tupog, dalekog bola zato što ga je razočarala. Znala je da mu duguje više od toga. Bio je jedina osoba kojoj je zaista bilo stalo do nje i onoga što je radila, ali nije videla nikakvu perspektivu u svom životu. Događaj je imao barem jedan pozitivan ishod: poterao je Dena. Dao je otkaz narednog dana i sad se spremao da pođe na svoje dugo najavljivano putovanje.

Od kad je primila Adrijanovo pismo, Lisa se osećala sve izdvojenije od svog svakodnevnog života. Znala je da bi trebalo da zastane i dobro razmisli o svemu, ali bilo joj je teško da se skoncentriše na bilo šta osim na mogućnost Adrijanovog povratka.

Popunivši prijavu za radno mesto, pokušala je da usredsredi svoje misli na Eda, na stan za koji je trebalo da potpišu ugovor naredne nedelje, na budućnost, ali je uglavnom uspevala samo da registruje šaru na tepihu i zapita se da li bi joj prijao keks. Uvek se zaglavljivala na istom mestu: „Šta osećam prema Edu?” Otkrila je da je nemoguće da odgovori na to pitanje.

Znala je zašto Den mrzi Eda; govorio joj je to dovoljno često. Razlog broj jedan bio je Edova lenjost i, iako je činjenica bila da je većina ljudi u „Vašoj muzici” mrzela svoj posao, takođe je bila činjenica da su svi bili predani radnici zato što su znali da bi, u suprot-nom, neko drugi morao da odradi njihov posao. Kad god bi Lisa potegla to pitanje s Edom, učinio bi da se oseća kao neki korporativni potrčko koji se igra menadžera. Rekao bi, ,,Ne plaćaju me dovoljno da mnogo radim,” s čim se Lisa slagala, ali je isto tako znala da to važi za sve radnike. Ed je znao da pretvori svoju lenjost i sebičluk u gest prkosa: ako bi svi radili najmanje moguće, stvari na poslu promenile bi se nabolje. Uvek je mrzela sebe posle tih rasprava, mrzela je stav koji je morala da zauzme i krajnji osećaj da je Ed bio u pravu, a ona grešila. Isto je bilo kod kuće. Ed ju je puštao da čisti i sređuje zato što je tvrdio da njemu nered ne smeta. Pretvarao se da ga zabavlja njena srednjestaleška želja za čistim tanjirima. Kao da su takve sitnice bile ispod njegovog nivoa, kao da on nije bio pripadnik srednjeg staleža.

Još jedan razlog zašto je Den mrzeo Eda bio je njegov prezir prema načinu na koji se Ed predstavljao. Bio je potpuno neimpresioniran

158 Edovim načinom pijenja ‘Scotch on the rocks34’ (i naručivanjem pića pod tim imenom), kao i njegovim hvalisavim citiranjem Sinatre, njegovom plačnom sentimentalnošću i samosažaljenjem uz čašicu i uopšte njegovim pokušajima da se predstavi kao zamišljena, mračna persona. Den je znao da kaže, „Оn je iz Solihala, jebo te. Kakvu mračnu prošlost može da ima?!” Iako ju je prvobitno pomalo privlačila ta Edova mračna strana, Lisa se razočarala kad je otkrila da Ed zaista. nije imao mračnu prošlost. Bogate roditelje, lepu sestru, diplomu srednje škole, ali ne i mrak. I zaista, njegov skorašnji entuzijazam za život u potkrovlju uopšte nije delovao mračno.

Palo joj je na pamet da je prema Edu osećala isto što je osećala i prema svom poslu - neku vrstu tupog prihvatanja. Pomislila je kako su se reči ‘tupo’ i ‘prihvatanje’ retko viđale na čestitkama za Dan zaljubljenih i da bi možda povremeno kupila koju kad bi im rečnik bio originalniji. Reči su je podsećale na njenog oca u braon džemperu sa jelenskom kožom našivenom na laktovima. Nikad nije pružio Lisi neki roditeljski savet ili je uputio, nije je ohrabrivao da nastavi sa fotografisanjem, nikad joj nije rekao da je previše dobra da bi trunula u tržnom centru. Prihvatao je svako razočarenje kao da ga je sve vreme očekivao i pokazivao je neko uvrnuto zadovoljstvo kad god bi imao pravo. Lisa je shvatila do koje je mere postala kao on.

,,…i to je bio peti. Šesti se dogodio 1995, a ona čak nije znala da je u

drugom stanju. Sećam je se zato što je izgledala baš mlado, mislio sam da ima dvanaest godina ili tako nešto, iako su rekli da ima šesnaest. Porodila se u radnji za prodaju čestitki koja se u to vreme nalazila u jedinici broj 47, ali koja se od tad preselila u broj 231 i sada posluje pod imenom „Hepi Dejz”. Bio sam prisutan kad je beba izašla iz nje. Sve sam video. Džepovi su joj bili puni ukradenih poklona – rođen-danskih torti na navijanje, onih bočica u obliku šampanjskih flaša sa tečnošću koja pravi mehuriće i plišanog mede sa imenom Alen ispisanim na stomaku. Posmatrao sam je ceo dan. Ispalo je da je otac bio njen rođak, a njega sam poznavao zato što sam ga u prošlosti 34 Viski s ledom.

159 uhvatio na delu, i kad je beba izašla, toliko je ličila na njega da sam pomislio, ‘I tebe ću uskoro viđati ovde, zar ne? Čekaću te.’ Naravno, to nije moglo da se dogodi zato što je beba bila mrtva, ali ja to nisam odmah shvatio. Mrtvorođena i modra. A rođak se zvao Kreg, a ne Alen.

„Zatim je nastupila pauza koja je trajala otprilike tri godine, ček’ da proverim…”

Gevin je bacio pogled na svoju svesku, listajući nekoliko strana pre nego što je nastavio. Sveska je bila novost. Izvadio ju je iz svoje kasete prethodne noći da bi zapisao detalje o samoubistvu. Na prednjoj korici bila je pomalo krivo zalepljena nalepnica na kojoj je pisalo: „Grin Ouks: Rođenja, smrti, velike nesreće”. Protumačio je Kurtovo stresanje kad je ugledao natpis kao zahtev za otkrivanjem sadržine sveske.

Kurt je bio čas usredsređen, čas potpuno dekoncentrisan. Ako bi se previše zamislio, ponovo bi ugledao lice muškarca u automobilu, te se brže-bolje vraćao u stvarnost, Gevinu i njegovoj maloj crnoj svesci.

Ono što ga je najviše uznemiravalo, otkrio je Kurt, bili su slučajni detalji koje je Gevin uključivao u svaki opis događaja, detalji za koje niko nije mogao da zna: misli šmrkača lepka dok su padali sa krova, poslednje reči koje je žena uputila svojoj prijateljici, neobavezan poklon koji supruga nikad neće primiti, osećanja mladića kad ga je devojka ostavila, iskrena osećanja konobarice u vezi sa teškim pijanci-ma, glas u njegovoj glavi koji mu nije dopuštao da ostane po strani, čudan osećaj koji je imala otkad je pojela krompir, strah koji je osetila u dahu di-džeja, način na koji je radnja puštala njenu omiljenu pesmu kad se beba rodila, način na koji ga je lice medicinskog tehničara pod-sećalo na njegovog oca, strašan stid koji je osetio kad se upiškio u gaće, iznenadno sećanja na ženinu kosu. Možda je Gevin sve to izmiš-ljao. Možda je sve izmišljao. Možda je sveska bila potpuno prazna.

Kurtove misli su odlutale. Skrhan bolom. Čovek je izgledao skrhan bolom. Lice je imalo izraz agonije zbog gubitka, kao da je napuštanje života bilo nepodnošljivo. Da je prišao kad je prvi put ugledao svet-lost, možda je mogao da popriča s njim, možda je mogao da mu kaže da se ne oprašta. Možda je mogao da mu ispriča kako je i sam želeo da

160 se oprosti mnogo puta posle Nensine smrti, ali nikad to nije učinio i pogledaj gde je sad, samo pogledaj gde je sad…

,,…ali, on nije umro. Slomio je skoro sve, ali ne i glavu, a mislim da mu je ona bila cilj. Mislim da mu je upravo glava prouzrokovala probleme, ali bio je to nespretan pad, to jest srećan pad u normalnim okolnostima, i sad samo želi ponovo da pokuša, ali bilo kako bilo, zbog toga je galerija bila zatvorena tri meseca i, naravno, čajdžinica „Mulberi Tri” zamenjena je 1997. sa…”

Nensino lice imalo je drugačiji izraz, nije bilo skrhano bolom; na njemu nije bilo emocija koje bi mogao da imenuje zato što uopšte nije podsećalo na nju. To nije bila grimasa koju je ona ikad koristila, i kako bi onda mogao da joj pripiše neka osećanja? Nije se slomio prilikom identifikovanja tela. Pokušali su da je doteraju posle sudara. Bilo je nešto modrica u predelu očiju, ali nije bilo drugih vidljivih povreda na glavi ili licu. Identifikovao ju je, znao je da je to ona, ali nije osećao bol zbog prepoznavanja, nije čuo vrisak konačnosti. Konačnost je sporo napredovala.

,,…ali tokom te prve godine, niko nije umro, niko nije rođen, niko nije pokušao da izvrši samoubistvo, niko nije viđao duhove, niko nije pretio da nas digne u vazduh, niko nije sipao lepak u naše brave, niko nije…”

Anonimni muškarac Klupa ispred ,,Next-a” Okej, to je to. Još deset minuta, najviše petnaest. Moram da izađem odavde. Udariću

nekog ako ne izađem, osećam kako bes raste u meni. Sada poznajem znakove. Petnaest minuta, najviše. Bolje bi joj bilo da izađe do tad. Zna kakav sam. Ne bi trebalo ovoliko da se nerviram. Ona prva počinje da histeriše kad stvari pođu naopako, ali je ona ta koja me dovodi u ovakve situacije. Mrzim ovo mesto.

Zašto me tera da dolazim ovde? Ne sviđa joj se da sama dolazi, kaže da je jednom neko bio opljačkan, te želi da je ja štitim. Ponekad to želi, a ponekad počne da vrišti ako kažem nekom momku da odstupi. Ne želim da je

161 opljačkaju, dakle šta drugo mogu da uradim? Kaže mi, „Svideće ti se kad stigneš tamo. Možeš da odeš i baciš pogled na video kasete u ‘Vašoj Muzici’”. Isuse Hriste, radije bih zapalio lice nego kročio tamo. Jeste videli tu radnju? Izgleda kao smak sveta u svinjcu. Ne mogu da podnesem gužvu - ona to zna.

Mrzim ovo mesto. Mrzim način na koji te svi posmatraju. Mrzim način na koji svi izgledaju. Voleo bih da povredim momka koji je seo na klupu preko puta moje. Misli da je neko i nešto, ali ja bih mu pokazao da nije tako. Zbog čega li misli da je nešto posebno?

Ovo je bolesna zgrada. Ima taj sindrom. To me stvamo pogada. U pitanju je miris ili svetlo ili muzika, ne znam tačno. Uvek osetim predznak migrene - mučninu, a onda me ispune ti osećaji - koje sad umem da prepoznam. Znam da nisu normalni. Ja sam bolestan čovek u bolesnoj zgradi. Prepoznavanje je prvi korak, ali nema nikakvu prokletu svrhu ako brzo ne izadem odavde. Muzika me sluđuje. „М People” za ime božje - dođe mi da razbijem nekog. Voleo bih da taj momak odjebe. Mogao bih sad da mu priđem i počnem da ga gazim po licu sve dok ne prestane da se podsmeva svakom gubitniku koji prođe. Vidao sam ga po naselju. On je niko i ništa tamo, apsolutno ništa. Zato je ovo mesto tako sjebano, zato što ovde misli da je neko, a ja stvarno želim da mu pokažem da nije.

Sad joj je ostalo još pet minuta, i svi će saznati za to, mislim da gubim kontrolu. Bože, kakav prizor. Zašto ovde ima tolikom debelih gubitnika? Trebalo bi da im se zabrani izlazak. Muka mi je od toga. Pravac deo za ručavanje da bi kupili salo i ugurali ga u malena usta smeštena povrh ogromnih tela. Debeli, ružni ili glupi - svi oni. Samo im pogledaj lica. Neverovatno. Kao svinje u govnima. Bože, kad bih imao pušku… Ali, jebote gde je ona? Koliko li može odeće da isproba? Da li misli da je meni stalo do njene odeće? Možda je ne kupuje zbog mene. Bože, kad samo pomislim kako se ponekad u „Britiš Ouku” unosi nekom momku u lice dok se provlači do ženskog toaleta. Ponekad mislim da je sa mnom samo da bi me kaznila. Ona je moja kazna za sve loše stvari koje sam počinio.

Isuse, sad onaj kreten startuje neku devojku - ona je zapravo impresio-nirana njime - eto, toliko je sve naopako. Moram da zažmurim.

Bože, molim te požuri. U velikom sam bolu.

30

d je skakutao gore-dole u praznoj dnevnoj sobi. Kad se zadovoljio, legao je i prislonio uvo na furnirani patos. Onda je počeo srećno

da pljeska zidove. Lisa nije imala pojma šta radi. Bila je prilično sigurna da ni on to ne zna.

Osećala se loše. Sve u stanu bilo je potpuno novo, a miris plastike i prašine podsetio ju je na sedenje na zadnjem sedištu očevog auto-mobila tokom letnjih poslepodneva dok je bila dete. Povraćalo joj se od iznenadnog sećanja na „opal frut” bombone omekšale od toplote.

„Sve mi deluje prilično solidno, Lis,” rekao je Ed. Lisa ga je posmatrala. Nije imala predstavu o čemu govori. Nikad

ga nije videla tako živahnog. Uzeo je brošuru lokalnog agenta za nekretnine. ,,Ne mogu da

odvojim pogled od ovoga: ‘Potpuno nov, luksuzan stan u ovoj uzbud-ljivoj novoj zgradi pruža mogućnost života pored kanala, na samo nekoliko stotina metara od poslovnog i tržnog centra Grin Ouks. Velika glavna spavaća soba sa pripadajućim kupatilom. Potpuno opremljena kuhinja po specifikaciji vodi u dnevnu sobu/trpezariju u čijem je sklopu terasa sa izvanrednim pogledom na dokove.’”

Lisa je izašla na malu metalnu terasu i bacila pogled na kofer koji je plutao po masnoj površini kanala. Prizor je bio neverovarno zlokoban.

„Mogli bismo ovo da priuštimo. Možeš li da zamisliš život ovde? Ali, mi bismo to mogli. Ako dobiješ taj posao u Fortrelu, sve bi bilo prosto k’o pasulj. Naravno, ti bi morala malo da putuješ, ali svejedno si rekla da ne želiš da živiš odmah pored radnog mesta.”

Lisa je pokušala da se usredsredi na kofer i da ne razmišlja o tome kako bi izgledalo živeti u senci jednog tržnog centra i provoditi dva

E

163 sata dnevno vozeći se na posao u drugom tržnom centru. Što je duže gledala na dole, sve ju je više plašila rastuća želja da se baci sa terase. Zagledala se u horizont u pokušaju da pobedi vrtoglavicu. Mogla je da vidi udaljeni toranj zgrade „Društva prijatelja”35 i njegove crvene viktorijanske cigle koje su ga izdvajale iz okolnih sivih blokova. Bila je tamo samo jednom kad je imala šest ili sedam godina. Majka ju je povela u grad, u kupovinu. Lisa se jasno sećala prugaste narandžaste rolke koju je nosila tom prilikom. Oduvek joj se sviđala, ali to je bio prvi put da ju je obukla od kad joj je neki dečak u školi rekao da izgleda tip-top. Bila je to čista glupost i niko se nije nasmejao njegovoj šali zato što ona nije izgledala tip-top („Mislim da tip-topovi ne nose farmerke, Džejsone”), ali više nije želela da je nosi. Žena sa tablicom prišla je njenoj majci i obratila joj se.

Onda se sagnula. „Zdravo, Lisa. Tvoja mama je rekla da ćeš biti ljubazna i pristati da odgovoriš na neka pitanja. To uopšte nije strašno. Nije u pitanju test. Samo želimo da probaš novi desert i kažeš nam svoje mišljenje.”

Majka se okrenula prema njoj i rekla, „То je istraživanje tržišta, Lisa.” Lisa nije imala predstavu o čemu je reč. Zamišljala je traganje za nečim po rafovima voća i povrća i muškarce kako nešto viču u vezi sa bluzama od poliestera.

Žena ih je povela u prostranu sobu u kući „Društva prijatelja”. Mnoštvo dugačkih stolova bilo je postavljeno u prostoriji, i tu i tamo su deca sedela i isprobavala neku vrstu obojenog deserta. Izgledao je kao puding od badema. Imali su ga u školi i Lisa ga je mrzela. Palo joj je na pamet da njena majka nije znala za to, zato što kod kuće nikad nisu jeli puding od badema. Majka je osetila kad joj je Lisa stegnula ruku, te je rekla, „Baš imaš sreće, zar ne? Imaš priliku da jedeš sav taj predivan dezert.”

Žena se vratila noseći malu plastičnu činiju punu neke ružičaste smese. Lisa je osetila kako joj znoj izbija na čelu. Pokušala je da ostane smirena. I ranije je morala da jede stvari koje joj se nisu sviđale. Prili-

35 Društvo prijatelja je hrišćanski verski pokret bez sveštenstva i obreda. Pripadnici su poznatiji pod imenom Kvekeri.

164 kom jedne posete bakinoj kući, poslužila se jafa keksom misleći da je u pitanju čokoladni biskvit. Morala je da se pretvara da je kombinacija bajatog keksa, gorke čokolade i želatina od narandže sve samo ne odvratna, to jest sve dok joj baka nije okrenula leđa i tako pružila priliku da strpa grozotu u svoj džep. Sad je morala da bude hrabra, morala je da bude ljubazna.

„Hajde Lisa, probaj malo i reci nam šta misliš.” Kašičicom je zahvatila malu količinu i prinela je ustima. Bilo je

grozno, isto kao ona stvar koju je jela u školi, ali sa ponekim puderas-tim grumenom. Progutala je, brzo napunila kašičicu još jednom i ponovo progutala, a onda odgurnula posudu.

„Fino,” rekla je, mršteći se. Uzela je čašu s vodom i popila više od pola.

„Је l’ to sve?” rekla je njena majka. „Samo fino?” „Fino, hvala,” rekla je Lisa. „Svidelo ti se, zar ne?” upitala je žena. Lisa se ustručavala, brinući se da će potvrdan odgovor značiti

novo probanje, ali je videla da se žena priprema da odnese posudu „Fino.”

„Koju bi јој осеnu dala od jedan do deset?” Lisa je pomislila da bi trebalo da da dobru ocenu. „Osam.” „Osam? To je dobro, zar ne?” ,,Da. Hvala vam,” ponovila je Lisa. Žena se osmehnula i sklonila posudu, a Lisa je počela da ustaje.

„Ра, videćemo da li je to najbolja od pet aroma, zar ne?” Bilo je to jedno grozno, beskrajno poslepodne. Stezala je ivicu stola

dok su pred nju iznošene nove i nekako sve odvratnije arome, nijednom ne odstupajući od odgovora „fino” i „osam”, uprkos rastu-ćoj frustraciji istraživača tržišta. Jela je sve sporije i sporije, uprkos majčinom sve većem nestrpljenju da pođu kući. Bila je ljubazna, uradila je ono što je mislila da se očekuje od nje i sve je zabrljala.

Shvatila je da Ed priča o teretani u suterenu. Pogledala ga je pravo u oči. ,,Ne sviđa mi se.”

„Šta, teretana?”

165 „Stan - ne sviđa mi se.” „Ра, Lisa, malo je kasno za…” „Čekaj… imam još nešto da kažem. Ne volim te, Ede, nikad te

nisam volela.” Bilo je lakše izgovoriti nego što je mislila. „I ti ne voliš mene, čak nisam sigurna ni da ti se dopadam. Šta mi to radimo? Zbog čega se pretvaramo?”

„Kako možeš to da kažeš?” „Zato što je istina, i ako je ne kažemo sada, stvari će samo da se

pogoršaju. Moraš da kažeš pravu stvar na samom početku, inače će samo nastaviti da donose posude.”

Kurt je posmatrao kako Gevin sipa „7 up” u šolju i stavlja šolju u

mikrotalasnu. Gevin je nešto pevušio. Kurt je pokušao da se usred-sredi na čitanje novina. Upravo je izdržao tridesetpetominutnu prezentaciju o zamku Vestenburg u Nemačkoj. Gevin je imao mnoštvo fotografija kamenih sivih hodnika, prilično sličnih onima kojima je svakodnevno patrolirao, mada su bili stariji i trošniji. Rekao je da zamak ima tajne poput Grin Ouksa. Kurt je u jednom trenutku morao da izvadi maramicu iz džepa zato što su mu oči zasuzile od dosade, nešto za šta nije sanjao da je moguće. Mikrotalasna je zapištala, te je ponovo bacio pogled na Gevina, koji je sad stavljao kesicu čaja u kipući gazirani sok i, i dalje pevušeći istu ne-melodiju, uzeo zamagljenu bocu sterilizovanog mleka iz svog ormarića i sipao veću količinu u čaj. Kurt je brzo skrenuo pogled kad se Gevin uputio prema svojoj omiljenoj kožnoj stolici, seo u nju i počeo da pije čaj prethodno ne izvadivši kesicu. Netremice je posmatrao Kurta. Često je to činio. Kurt je otkrio da je Gevin bio nesposoban da otpočne svoje monologe ako ne bi uspostavio kontakt očima, te mu je prešlo u naviku da drži glavu zaklonjenu iza novina ili zagnjurenu u svesku ili kesu začinjenog čipsa koliko god je mogao. Međutim, kao velemajstor njihovih nemih, zamornih okršaja, Gevin je naučio kako da kontrira tom potezu. Netremice bi se zagledao u Kurtovu glavu, a ishod bi uvek bio šah mat u njegovu korist. Kurt još uvek nije smislio blokadu za taj potez. Mogao je da izdrži Gevinov hladan pogled najviše dva ili tri minuta pre nego što bi osetio fizički pritisak pogleda na koži.

166 Štampane reči pred njim počele bi da se razlivaju; čim bi podigao glavu u znak prihvatanja poraza i uzvratio Gevinu pogled, Gevin bi se ponovo upustio u neki novi monolog.

„Da li se često pitaš kakva budućnost očekuje Grin Ouks?” „Nikad,” odgovorio je Kurt bez oklevanja. Gevin ga je ignorisao. „Ovo je peta faza Grin Ouksa - i mislim da

se svi pitamo gde ćemo posle nje. Hoću da kažem, gde možemo da idemo? Prva faza, naravno, bila je prvobitni tržni centar otvoren 1983. Pokrivajući sada smešnih 19.000 kvadratnih metara, njegova korisna površina uključivala je samo severni atrijum. Pijaca u prizemlju, nekoliko prodavnica iz lanaca na spratu. Mnogo zatamnjenog stakla i braon mermera. Bilo nas je samo šest u obezbeđenju - pare su se lako zarađivale tih dana. Deca su se previše plašila da bi krala. Bila su naviknuta na radnje u ulici Haj - zgrabiš robu, izađeš na vrata i zbrišeš. Ali ovde, kad izađeš na vrata, i dalje si unutra. U to vreme, ljudi su mislili da će se električne roletne spustiti na ulazima ako bi se alarm oglasio - mislili su da je ovo neka vrsta svemirske stanice. Verovatno su mislili da imamo pištolje i kamere na sve strane - bili su prestrašeni. Posao je bio lak tokom prvih šest meseci. Poneki bespos-leni klinac, ali ni blizu kao što je danas slučaj. Nije bilo bandi, noževa, nasilnih ludaka. Nije bilo misterioznih viđenja devojčica u kamuflaž-nim jaknama. To je bilo moje prvo zaposlenje. Bio sam ponosan na svoju uniformu.”

Kurt je nehotice frknuo na ovu poslednju izjavu. Gevin nije reagovao.

„Ne zaboravi, Grin Ouks nas je prihvatio kad drugi nisu hteli. Bio sam pomalo problematičan u školi - i platio sam za to u više navrata kod svog socijalnog radnika i psihijatrijskog nadzornika.”

Kurt se trgnuo. Gevin je izgovarao reč psihijatar kao ‘psih-a-jatar’. Bila je to još jedna mala osobenost stila od koje se Kurt ježio. Mrzeo je te aluzije na Gevinovu prošlost. Znao je da se od njega očekivalo da pita šta se dogodilo, ali je isto tako znao da će, ako to učini, umesto odgovora dobiti neko ‘što manje znaš, to bolje’ sranje. U tom smisli, Gevin se nije razlikovao od drugih seratora u obezbeđenju - trudili su se da začine svoje ‘mračne’ prošlosti.

167 „Dvanaesti mart 1986, osvit nove ere. Rođena je druga faza Grin

Ouksa - možda najambicioznija faza u njegovoj istoriji. Položen je kamen temeljac za tri nova tržna centra. Potpuno drugačiji dizajn - koristeći, naravno, kao preduzimače „С E Glejstou”, a ne „Меk-milana i Eskija” posle problema sa ventilacijom u uslužnim hodnicima. Stakleni krovovi, zidovi prekriveni ogledalima, hromirana obrada - osećaj veće slobode i otvorenosti inspirisan „Mjuler Ajnkaufs centrumu” u Nemačkoj. Danas se nikom ne sviđa severni atrijum; čak i pored prepravki, i dalje deluje braon i otrcano. Sećam se kad su ugradili staklene liftove - drugačije od onih u Sjedinjenim Državama - nisi mogao da isteraš klince iz njih. Verovatno si se zaposlio nekoliko godina posle toga. Da li si imao predstavu koliko su mere obezbeđe-nja bile vrhunske? Sve je bilo na nivou. Da li si svestan koliko si imao sreće?”

„Osećao sam se blagosloveno,” rekao je Kurt, krijući se iza svojih šaka.

„I sad smo stigli do pete faze - sva ta gradnja pored kanala - ivica pristaništa. Savršeni koncept životnog stila - kupuj, živi, zabavljaj se. Naravno, ako radiš ovde, ne možeš da priuštiš da živiš ovde… mi putujemo dovde, oni putuju odavde. Gore-dole, sve iz početka. Gospođa Bridžes, kuvarica, Gevin, radnik obezbeđenja, Asif, čistač, Sajid, magacioner - svi smo mi stalno zaposleni.”

Gevin je zastao i pogledao u Kurtove sklopljene oči. „Ne sviđaju ti se slepi hodnici, zar ne?”

Kurt je odjednom bio na oprezu. „Molim?” „Slepi hodnici. Uslužni hodnici koji nigde ne vode. Ne voliš ih.

Ponekad te posmatram na ekranu. Ne želiš da im okreneš leđa. Ti - kako da kažem? - da, ti se povlačiš… unazad, sve dok ne stigneš do ugla, onda se okreneš i nastaviš svojim putem. Sad, zašto bi hodao unatraške osim ako se plašiš da okreneš leđa? Šta je to tamo što izaziva strah?”

„Као prvo, tvoje jebeno posmatranje.” „Ne želiš da se plašiš mene.” „Ne?” „Ne, druže, mene ne treba da se plašiš. Ali, ti zidovi… znaš,

168 trebalo bi da si zahvalan: danas ima mnogo manje tih slepih uličica nego što je bilo ranije. Zazidaju hodnik čim se uvere da je nepotreban, da se neće graditi nešto što će zahtevati usluživanje. Jednostavno ih zatvore. I tako, neki od tih zidova pored kojih prolazimo predstavljaju džepove mrtvog vazduha. Male komore ničega. Ali, ti si to već znao.”

Kurt je skrenuo pogled. „Možda sam nekad čuo za to. Ali, koliko god ti bilo teško da poveruješ, ja ne pamtim takvu vrstu detalja.”

Gevin mu je uputio svoj nemilosrdan pogled. ,,U pravu si. Teško mi je da poverujem u to.”

31

Lisa je ugledala Martina na drugom kraju prodajnog sprata. Nameravala je da ga zameni na odeljenju klasične muzike - Ian je imao slobodan dan. Martin nije stajao iza kase, već kod staklenih vrata odeljenja, nervozno prelazeći pogledom po ostatku radnje u očajnoj potrazi za svojom zamenom. Izgledao je kao pas koji čeka da ga puste napolje - bio je to istinski žalostan prizor. Proleteo je pored nje čim je otvorila vrata i pre nego što je uopšte kročila na odeljenje. Lisa je uzdahnula i uputila se prema kasi. Barem nije bilo kupaca.

Zapečaćeno iza staklenih vrata, sa lažnim zidovima od orahovine, kožnim foteljama i tihom muzikom u pozadini, odeljenje je odavalo utisak utočišta, mesta za smirivanje pokidanih živaca posle dana provedenog na kasi za singlove. Međutim, utisak je bio lažan. Istina je bila da je odeljenje klasične muzike bilo kao pakao upakovan u kutiju.

Druga odeljenja privlačila su ponekog ekscentrika, povremenu napornu mušteriju, ali je klasično odeljenje privlačilo elitu poput neke moćne mačje metvice koja je ispuštala svoj miris po celom gradu. Istinski opsednuti, uznemirujuće čudni, zastrašujuće pedantni - svi su oni hrlili ka staklenoj kutiji. Lisa je zamišljala kako će jednog dana postaviti na vrata ventil koji će puštati mušterije unutra, ali ne i napo-lje, i da će, kada se odeljenje napuni, sipati u njega neki gas, zaroblja-vajući mušterije u nekoj vrsti raskošnog džema.

Počela je da raščišćava nered iza kase. Povremeno bi, ispod hrpa naizgled neuredno poslaganih CD-ova Dojč Gramofon i kopija časopisa Prajvet Aj, našla praznu flašu. Niko nije komentarisao Ianov alkoholi-zam. Flaša viskija, opširno poznavanje klasične muzike, sklonost ka sarkazmu i izrazito eksplozivna narav bili su jedini načini da se

170 prebrodi dan u staklenoj kutiji. Niko se nije usuđivao da razmišlja o Ianovoj penziji, koja se, s obzirom na njegovih pedeset osam godina, brzo približavala.

Dok je slagala kompozitore po abecednom redu, počela je da razmišlja o svom ocu.

Otkad se Ed iselio, konačno je počela da se bavi stvarima sa svog spiska. Otišla je prethodne nedelje u retku posetu roditeljima, ljuta na sebe što je prošlo toliko vremena. Nije se brinula za svoju majku. Provela je celu posetu razgovarajući sa Lisom o člancima o smaku sveta koje je pročitala u mrljavo fotokopiranim lecima. Međutim, lice njenog oca bilo je toliko tužno da se Lisa osećala prilično loše posle posete. Oduvek je pomalo krivila oca zbog Adrijanovog nestanka, ali je u poslednje vreme sumnja počinjala da je nagriza. Mislila je da je njen otac bio previše popustiljiv, da je trebalo da ubedi Adrijana da ima podršku porodice. Ipak, sad se pitala šta je on zaista mogao da učini. Šta je ona mogla da učini? Iz pisma koje je primila od Adrijana shvatila je da je odluka da ode bila samo njegova, i da će on sam odlučiti da li će se i kad vratiti. Njen otac nije bio odgovoran. Zamiš-ljala ga je kod kuće s majkom i njenim lecima i pitala se da li se ikad osećao usamljeno. Odlučila je da svrati posle posla i pokuša da ga nagovori da odu negde na piće.

Razmišljala je o tome gde bi mogla da ga izvede kad je čula nepo-grešiv zvuk ulaska gospodina Vejka na odeljenje. Gospodin Vejk se kretao u električnim invalidskim kolicima kojim nije umeo da upravlja.

Njegov dolazak uvek je najavljivan veselim zviždukanjem i zvucima rušenja CD-ova s kojima bi se sudarao.

„Dobro jutro, Lisa. Kako si danas?” „Оkеј, hvala. Kako ste vi, gospodine Vejk?” „Ра, znaš… preživljavam. Dakle, Lisa, verujem da je danas trebalo

da imaš još jednu isporuku - je l’ imaš neku lepu vest za mene?” Bilo je neverovatno da je gospodin Vejk i dalje očekivao kasetu

koju je naručio pre dvadeset tri meseca. Međutim, dok je pružao svoju tanku, pocepanu i iskrzanu specijalnu narudžbenicu, Lisa je uvidela da on još uvek optimistički očekuje da će se kaseta Mocartovog

171 Končerta za duvački orkestar pojaviti jednog dana. Opsovala je Iana u sebi. Naravno, kaseta nikad neće stići, odavno je bila skinuta sa spiska narudžbina. Pokušala je u nekoliko navrata da objasni gospodinu Vejku da se kasete izbacuju iz upotrebe - sve je danas bilo na CD-u - ali to ništa nije menjalo. Negde je pročitao da je kaseta dostupna i tako je posećivao radnju tri puta nedeljno da bi proverio da li je stigla, svaki put sa početnim optimizmom koji se neminovno pretvarao u srceparajuće razočarenje. Ian je to obožavao. Nikad mu nije bilo teško da izvede predstavu, pretražujući kutije, praveći se da je video kasetu ranije tog dana - i uvek je završavao sa osmehom i „Šta da se radi, gospodine Vejk - možda sutra. Siguran sam da nećete morati još dugo da čekate.” Uživao je u mučenju. Jednom je bio u tako lošem raspolo-ženju da je čak rekao gospodinu Vejku da je kaseta stigla prethodnog dana, ali da je greškom prodata drugom kupcu. Lisa nije imala srca, a ni snage da se još jednom izvinjava gospodinu Vejku.

Vejk je bio maleni čovek sa izrazito malom glavom, kao da je razmera bila neznatno promenjena iznad njegovih ramena, a ipak je danas, kao da želi da istakne svoju smanjenu lobanju, odlučio da navuče veliki kapu sa štitnicima za uši. Lisa je bila toliko zadubljena u njegovu tragičnu, specijalnu narudžbenicu da je tek sad primetila otvorenu propusnicu za autobus prikačenu za njegovu kapu. Shvatila je da je verovatno prikačio propusnicu da bi oslobodio ruke i tako imao bolju kontrolu nad svojim samovoljnim, električnim bojnim kolima prilikom ulaska i izlaska iz autobusa. Bilo je to dovitljivo rešenje za njegov problem.

Čim je shvatila da je u pitanju propusica za autobus, Lisa je znala da ni po koju cenu ne sme da pogleda u fotografiju. Fotografija koju je znala od ranije svakako će uticati na nju. Fotografija se nije smela pogledati, zato što bi samo jedan pogled izazvao reakciju koju ona ne bi mogla da kontroliše. Svetlost je obasjavala propusnicu, ali Lisa nije podizala pogled iznad najviše tačke lica gospodina Vejka. Najviša tačka bila je merilo; ako bude ugledala tu tačku u svom vidokrugu, onda će morati brzo da skrene pogled zato što bi posle toga ugledala fotografiju, a to nije smelo da se dogodi.

Sve je bilo u redu u prvih nekoliko minuta, dok je u kompjuteru

172 proveravala neminovno nepostojanje kasete. Ali, kad se okrenula, gospodin Vejk se zakašljao, usled čega je spustio glavu- brže nego što je Lisa očekivala. Trebalo je odmah da skrene pogled u stranu, ali bilo je prekasno i ugledala je fotografiju. Netremice ju je posmatrala, nesposobna da trepne.

Veći deo fotografije zauzimala je pozadina fotografske kabine prekrivena zavesom. Međutim, u zadnjem levom uglu, sklupčan uz ivicu okvira, nalazio se gospodin Vejk. Sedeo je zgrčen kao da se suočio sa streljačkim odredom, pokušavajući da ramenom probije tvrdi plastični zid kabine da bi umakao mecima. Njegova malena glava bila je plašljivo okrenuta prema fotoaparatu, a oči su mu bile izbečene od straha. Trudio se da izbegne sevanje blica, povlačeći se unazad da bi oslobodio prostor za svu tu svetlost. Svetlost ga je ipak obasjala, što je bilo očigledno po njegovom užasnutom izrazu lica. Iznad njegovog lica nalazio se povratni bljesak fotoaparata, mesto na kome se bljesak od bele eksplozije reflektovao u otvorenoj propusnici na njegovoj kapi. U propusnici se nalazila još jedna, najverovatnije starija fotografija koju Lisa nije mogla jasno da vidi, ali je pretpostav-ljala da je snimak bio sličan. Nešto je prelomilo u njoj: možda je krivac bilo baš to ponavljanje, taj beskrajni niz sve manjih kopija gospodina Vejka.

Stajala je nepokretno izvesno vreme, netremice posmatrajući fotografiju. Konačno je čula gospodina Vejka kako doziva njeno ime, te se brzo stresla.

„Lisa, Lisa, da li ti je dobro? Da li ima lepe vesti za mene? Da li je stigla?”

Lisa se ponovo zagledala u gospodina Vejka, a zatim je, bez reči prišla odeljku sa CD-ovima i uzela Mocartov Končerto za duvački orkestar, otišla do odeljka sa opremom i uzela jednu praznu kasetu od šezdeset minuta, vratila se do kase, stavila CD i kasetu u stub i rekla: „Imaćete je za deset minuta.”

Bilo je vreme da ode. Anonimna žena Sejnsburi parking

173 Nedeljom, je najgore, a svaka je nedelja gora od prethodne. Sedim po ceo

dan u praznoj kući. Idem od sobe do sobe, iz jedne stolice u drugu. Pomislim da bih rado popila šolju čaja, te stavim čajnik na šporet. Onda shvatim da ne želim čaj, pa isključim šporet. Pomislim da mi je potrebno nešto iz radnje na uglu, ali ne mogu da se setim o čemu je reč. Gledam kroz različite prozore i vidim sve druge prozore u ulici, ali niko drugi ne gleda napolje. Nikad ne vidim drugo lice. Pitam se šta oni rade nedeljom. Stojim tamo i gledam kroz komarnik u druge komarnike, i vreme prolazi strašno sporo.

Palo mi je na pamet da dodem u tržni centar. To je nešto što ljudi rade nedeljom. Viđala sam ih kako prolaze u autobusima. Znala sam da će ovde biti gužva. Teško je kad ovde nemaš neki cilj. Otišla sam u „Sejnsburi”. Pustila sam jednu krupnu ženu da uzme kolica pre nego što sam uzela svoja. Svi ostali gurali su se pored mene, grabeći kolica, ali ja sam sačekala tu ženu, nisam želela da se guram. Konačno je uzela svoja kolica i direktno se sudarila sa mnom. Kao da me nije videla. Prešla je kolicima preko mog nožnog prsta.

Stojim ovde već izvesno vreme. Kao da ne mogu da se pomerim. Znam da smetam, čujem kako ljudi cokću. Možda bi trebalo da ih zamolim za pomoć, ali nisam sigurna da bi me neko čuo kad bih progovorila.

Ponekad pomislim da bi bilo bolje kad ne bih postojala; ionako nisam sigurna da postojim nedeljom.

Dolazak ovde bio je greška. Još jedna greška. Zaista, umoma sam od njih.

32

isa nije bila u mogućnosti da poseti oca te večeri. Dva policajca čekala su je kad je završila sa poslom i odvela pravo u policijsku

stanicu. Nije dugo trajalo. Bila je kod kuće pre mraka. Stan je bio hladan kad je ušla. S obzirom na Edov odlazak, nije bilo nikog ko bi uključivao grejanje tokom dana. Bila je gladna, ali je sama pomisao na kuvanje ili čak ulaženje u kuhinju bila nezamisliva. Umesto toga, sela je u dnevnu sobu, okupanu sve slabijom dnevnom svetlošću. Suton je zamaskirao svaku boju, ostavljajući samo senke i obrise. Sedela je potpuno nepomično, osećajući kako postaje deo sobe - ništa više do još jedan oblik. Pomislila je da bi mogla zauvek ostati u tom položaju.

Dugo je posmatrala tamnu konturu telefona pre nego što je podigla slušalicu. Prva dva pokušaja biranja broja nisu uspela. Prvo je dobila zauzet signal, a zatim zbunjenu ženu koja je stalno ponavljala „Kaz?” u Lisino uvo sve dok nije prekinula vezu. Bilo bi lakše kad joj ruke ne bi podrhtavale. Pokušala je treći put, i posle nekoliko zvona, Kurt se javio na telefon.

„Zdravo, mama,” rekao je. To je zbunilo Lisu, a kad je pokušala da nešto izusti, shvatila je da

satima nije pričala i da joj se glas pretvorio u kreštanje: „..” „Mama? Pokušavao sam da te dobijem…” „Ја sam, Kurte. Lisa.” „Oh - zdravo.” Nastupila je pauza. „Ра, sad znaš da je moja mama

jedina osoba koja me zove.” Nije reagovala na to. „Dobila sam broj telefona od tvog šefa.

Nadam se da nemaš ništa protiv.” ,,Ne, drago mi je da te čujem. Kako si?”

L

175 Lisa nije odgovorila, nije znala šta da kaže. Pomislila je da još uvek

nije kasno da se povuče, nije postojao nijedan racionalan razlog da nastavi, ali je umesto toga rekla, „Moram da te vidim.”

Osetio je olakšanje kad je video da je dečko nestao bez traga. Stan

je mirisao i izgledao kao da je tek nedavno bio temeljno oriban. Lisa je izgledala umorno kad je otvorila vrata i, kako je veče odmicalo, Kurt je primetio da deluje manje cvrkutavo nego prilikom njihovih ranijih sastanaka. Pomislio je da je možda u pitanju piće. Odneo joj je bocu „dalvinija” i prilično su popili, uprkos Lisinoj prvobitnoj brizi da će joj pozliti. Kurt je doneo piće da bi smirio svoje živce: nije mogao da se seti kad je poslednji put popio piće s bilo kim. Nije mogao da se seti vremena kad je želeo to da učini. Tek je trebalo da sazna razlog za Lisin poziv - iako je očigledno bila reč o nečem ozbiljnijem od dosadašanjeg površnog ćaskanja o filmovirna i muzici. Jedina stvar koja ih je povezivala bila je devojčica - možda je Lisa otkrila nešto. Razgovor je polako prelazio iz neutralne zone na ličnu teritoriju; kako su sati prolazili, sedeli su i pijuckali viski i pričali jedno drugom priče iz prošlosti.

JEDAN SAT POSLE PONOĆI - KURT

„Nekad je tu bio jedan stari momak koji je svirao gitaru svuda po gradu. Pretpostavljam da je bio ulični pevač, ali nikad nije stavljao šešir na zemlju i nikad nije dobijao novac. Nije imao stalno mesto na kojem je svirao. Nailazio sam na njega neočekivano u nekom ulazu ili pored crkve ili kod autobuske stanice. Bio je neverovatno spor gitari-sta - neverovatno. Trebalo mu je nekoliko sekundi da promeni poziciju prstiju između nota, ali nikad nije svirao jednostavne, spore melodije koje bi možda odgovarale sporijoj ruci; njegov repertoar uvek je bio komplikovan, bila su to tehnički teška gitarska dela, toliko usporena da je trebalo da stojiš nepomično pet ili deset minuta pre nego što bi mogao da prepoznaš melodiju. Bilo je to kao da nije želeo da ostavi notu pre nego što je svaka njena nijansa i mogućnost bila potpuno istražena. I ja sam stajao i slušao, često duže od sat vremena.

176 Melodija me nije toliko interesovala; umesto toga, sviđalo mi se da se izgubim u svakoj noti zato što je svaka bila delo samo po sebi. Nije pravio grimase zbog napora ili frustracije dok je silio prste u pravi položaj; ne, bilo je to lice prepuno ushićenja, pravog transcenden-talnog, nesvesnog ushićenja. Za mene je njegov način izvođenja bio predivan, iako mislim da je bio nesvestan mog poštovanja koliko i ismevanja svih drugih.

„Jednog hladnog dana ugledao sam ga pored starog bioskopa. Svirao je neki beskrajan, uvojiti arpeđo. Nosio je balaklavu36 bez otvora za usta, a ispred njega na tlu nalazila se bela pozivnica na kojoj je pisalo: ‘Koncert Alfonsa. Uživo večeras. Blek Hors u 21:00.’ Do tog trenutka nisam znao kako se zove.

Još jedna osoba prisustvovala je Alfonsovom koncertu. Žena tamno crvene kose koja je plesala puna dva sata koliko je svirka trajala, iako mislim da je bila u pitanju samo jedna pesma. Sedeo sam za malim stolom sa svećom, a preko puta mene nalazio se jedini drugi sto i stolica, kao da je znao da će biti samo dvoje ljudi u publici. Na kraju pesme, Alfonso je malo odmahnuo glavom, kao da je po prvi put primetio naše prisustvo. Nastupio je trenutak nelagodnosti tokom kojeg sam razmišljao da li da jednostavno odem ili da mu se zahva-lim, ili da ostanem za svojim stolom sve dok on ne siđe s pozornice. Žena je ostala na drugom kraju prostorije, i nastavili smo da se pretvaramo kao da nismo primetili jedno drugo. Zatim je Alfonso progorovio, kao da se obraća brojnoj publici: ‘Želeo bih da posvetim ovu sledeću pesmu mladim ljubavnicima koji su večeras s nama,’ i zatim se upustio u staru pesmu Đanga Rajnharta koju je veličanstveno odsvirao, zviždeći uz komplikovani ciganski džez i pevajući prelepim, nežnim glasom.

Šta smo mogli da učinimo? Otišli smo i zajedno se napili. Zvala se Nensi. Zajedno smo proveli svaku noć tokom narednih pet godina. Nikad više nismo videli ili čuli Alfonsa.”

36 Vunena kapa koja potpuno pokriva glavu i vrat, sa otvorom za lice ili oči. Ime je dobila po selu Balaklava u Ukrajini. Pretpostavlja se da su konjanici nosili takve kape tokom bitke za Balaklavu 1854. godine, u Krimskom ratu.

177 DVA SATA POSLE PONOĆI - LISA

„Razmišljam u poslednje vreme da se moj mozak možda pokvario. Mislim da se ne ponaša onako kako mozgovi treba da se ponašaju. Primetila sam to pre nekoliko nedelja dok sam čekala da kompjuter izbaci dnevne cifre. Gledala sam u zid možda deset minuta kad sam shvatila da su misli koje su mi tokom tih deset minuta prolazile kroz glavu bile savršeno beznačajne - misli poput ‘zida’, ‘kontrolne ploče’, ‘sivila’, ‘papira’, ’braon mrlje’ - zapravo, to i nisu bile misli, samo osnovne funkcije raspoznavanja. Pokušala sam uopšteno da razmiš-ljam o svojim mislima, ali sam onda shvatila da retko, sve ređe zapravo, imam neke misli. I to ne samo misli, već trenutke ushićenja, ili osećanja, ambicije, bilo čega. Nisam sigurna koliko to već traje. Uputim se kolima na posao svako jutro, razmišljajući kako ću obraditi neku temu u svojoj glavi, i možda uspem da uobličim ključno pitanje, ali u roku od nekoliko minuta, sve se svede na ‘semafore’, ‘plavi auto’, ‘sivo nebo’. Kao da nemam neka suluda sinaptička odvajanja ili bilo kakav nivo apstrakcije koji me čine boljim od… puža. To me podseća na časove matematike. Bila sam strašno loša u matematici. Kad god bih pokušala da se skoncentrišem na neki koncept, moj mozak bi se ispraznio; bio bi potpuno i bukvalno prazan. Vreme bi prolazilo, testovi bi se predavali. Bila sam na dnu potoka pet godina, i to je baš dobro poređenje. Sve je bilo mračno i potopljeno na dnu potoka. Ali, stvar je u tome da je ta praznina bila neobična u to vreme, važila je samo kad sam morala da razmišljam o vektorima i diferenciranju. Sada se praznina proširila.

„Još nešto sam shvatila pre neki dan. Setila sam se kako sam, kao dete, bila nezaustavljiva. Sećam se kako sam uvek bila zauzeta, uvek sam bila na nekoj misiji, uvek istraživala ovo ili ono… uglavnom muziku. Moj brat je bio dosta stariji od mene, ali nije video nijedan razlog zbog koga jedna devojčica ne bi bila potpuno svesna svakog koraka u karijeri Lija Skreča Perija ili trenutka u kome je Dejvid Bouvi zauvek postao sranje ili razloga zbog kog je Džoni Keš bio sjajan, a Dorsi obična šala, ili, pak, zašto je Bob Dilan bio neprijatelj. Imao je

178 običaj da snima kompilacije za mene, i svaka je uključivala nekoliko namerno varljivih zapisa namenjenih proveravanju mojih kritičkih sposobnosti. Hoću da kažem da sam u to vreme imala samo osam godina - pretvorio me je u čudovište. U početku bih rekla da. mi se sviđa sve na kaseti, ali posle izvesnog vremena, počela bih da identifikujem patetično glupe pesme; na kraju bi počeo da mi se smeje zato što bih se obrušila na one smešno komplikovane i bolne pesme koje su mu se zapravo sviđale, a ponekad bih čak uspela da ga ube-dim da je neka pesma izvedena ili izobličena ili bleda senka nekog ranijeg dela. Kada si u tom uzrastu, mislim da muzika može mnogo više da te dotakne nego ikad više u životu. Imala sam običaj toliko da se zadubim u neki album ili singl da sam osećala kako me potpuno obavija. Uhvatila bih autobus za grad, otišla u staru ’Virdžin’ radnju i provela sate čitajući knjige, tragajući za naznakama i nagoveštajima, ozbiljno iščitavajući tekstove pesama u potrazi za znakovima. Brat me je vodio na svirke -verovatno smo bili čudan prizor, on je imao dvadeset dve godine, ja trinaest - ali to su zaista bili najbolji dani, najbolji dani mog života. Mislim da se nikad više neću osećati tako usredsređeno ili zainteresovano za nešto kao što sam se osećala kad bismo odlazili na svirke. Kao da sam sada sve to izgubila i nedostaje mi. Sada radim dvanaest sati na dan, mozak mi se pokvario i više uopšte ne čujem muziku.”

TRI SATA POSLE PONOĆI - KURT

„Bio sam u žalosti pre nego što je umrla. Tri meseca pre automobil-ske nesreće. Ponekad mislim da se auto sve vreme približavao, polako ubrzavao da bi upotpunio moju žalost. Probudiš se jednog dana i sve je drugačije… to stvarno može da se dogodi. Stvarno može da se dogodi da se, u noći kada oboje spavate, čvrsto zagrljeni, nešto zauvek promeni. Mogao sam to da osetim u obliku njenih leđa kad bih se probudio, nešto u vezi sa aspektom delovalo je nepoznato, koščato, izmenjeno. Bio je njen rođendan, te sam zavukao ruku pod krevet, izvukao sve poklone i smestio ih oko nje. Želeo sam da se probudi okružena poklonima. Nežno sam ih rasporedio po suncem okupanom

179 jorganu, iako je nešto u načinu na koji je ležala govorilo da je već budna. Ipak, šapnuo sam njeno ime i ona nije odgovorila. Sunce je obasjavalo krevet i znao sam da će se probuditi za nekoliko minuta. Uvek smo se budili zajedno, sa samo nekoliko minuta razlike. Ali, ona se nije pomerila. Razmišljao sam o redosledu kojim će otvarati poklo-ne, čuvajući najbolji za kraj. Mislim da je prošlo sat vremena, a onda se iznenada okrenula; oči su joj bile otvorene i znao sam da je bila budna sve vreme, možda satima, okrenuta od mene, zagledana u zid. Naravno, ona je znala da ja znam. Eto, bilo je tako brzo i tako okrutno. Više me nije volela. Nikad nije ništa rekla. Mislim da je bila u šoku isto koliko i ja. Nastavila je sa rutinom, govorila je da me voli, možda se nadala da će se ljubav vratiti. Nijedno od nas ništa nije reklo. Ponekad noću ne bih mogao da se uzdržim; plakao bih i plakao, a ona bi me držala u svom naručju. Oboje bismo ćutali; zagnjurio bih glavu u njene ruke, gurajući svoje telo sve bliže i bliže, stežući je sve jače, pokušavajući da osetim tu staru sigurnost, tu upotpunjenost, ali njih više nije bilo.

Trajalo je tri meseca. Pitam se koliko bi potrajalo pre nego što bi morala da ode. Koliko dugo bih zaboravljao da me ona više ne voli? Koliko dugo pre nego što mi podsetnici više ne bi bili potrebni? Posle tri meseca automobil ju je potpuno zbrisao, i onda je moja žalost odjednom postala zakonita a ne sramotna, tragična a ne banalna. Na njenoj sahrani, svi su mi govorili, ‘Znaš, toliko te je volela, ti si joj bio sve, baš sve’, i ja sam klimao glavom i odgovorao, ‘Znam, bio sam. Bilo je savršeno.’

Zakopao sam sva ta osećanja, zakopao ih koliko god sam mogao dublje uz pomoć snova i sna, misleći da sam možda sanjao tih poslednjih nekoliko meseci i da je ljubav bila prisutna do samog kraja. Mislio sam da je nemoguće da nešto tako stvarno i tako veliko zauvek nestane, pokušavao sam da lažem sebe… ali, sad i ti znaš istinu i moraš da je upamtiš, zbog mene. Ponekad mi je teško da se setim, teško je upamtiti tako nešto, ali ne želim da mi dopustiš da zabora-vim. Držaćeš moju ruku kao što je sada držiš i znaću da je to bila istina, i neću je prespavati sledeći put.”

ČETIRI SATA POSLE PONOĆI - LISA

180 „Trebalo je da se nađem s bratom kod ’Vimpija’u osam. Obično

smo zajedno odlazili u grad, ali morao je prvo da obavi neki drugi posao te večeri, tako da je ranije izašao iz kuće. Otac me je odvezao u grad. Imala sam trinaest godina i nije mu se sviđala ideja da se noću sama vozim autobusom. Ipak, Vimpi je bio bezbedan - šta bi loše moglo da se dogodi pod budnim okom bifitera37? Sedela sam tamo i pila oranžadu, gledajući u ulaznice po stoti put. Išli smo da slušamo Kraftverk…i meni je sve to izgledalo kao naučna fantastika. Bilo je to više od uzbuđenja - kao da sam se razbolela - nisam mogla da poveru-jem da stvarno idemo na njihov koncert, da ćemo ih videti uživo ili u strujnom kolu ili šta god da su bili. Kraftverk su bili mesto u mojoj glavi, atmosfera, određeno osećanje. Za mene je bila neverovatna sama ideja da Kraftverk zaista postoji tamo negde i, još čudnije, da drugi ljudi u ovom gradu znaju za njih i slušaju ih. Bila sam zaprepaš-ćena. I tako sam gledala kroz prozor i trudila se da pogodim koji prolaznici idu na njihov koncert, ali nije mi išlo od ruke. Bili su to ljudi sa kesama i kišobranima i vunenim kaputima, ljudi sa kovrdžavom smeđom kosom i karikama za bicikle, ljudi sa torbama. Dva potpuno disproporcijalna sveta. Bolela me je glava od neverovatnosti cele situacije, ili možda zbog iščekivanja - željna da vidim publiku koliko i „Kraftverk”. Celo veče bilo je jedno sporo i užasno mučenje dok sam slušala otkucaje sata i čekala brata koji se nikad nije pojavio. Imala sam dovoljno novca samo za jedno piće, nedovoljno za telefonski poziv. Čak i danas, kombinacija oranžade i ukusa plastične čaše odmah me ispuni osećajem beznađa i panike i razočarenja. Svakih par minuta, donela bih odluku da sama odem na koncert, ali onda bih ugledala brata kako pritrčava izlogu i traži me pogledom, i sve bi palo u vodu. Čudno je to: on se nikad nije pojavio s one strane izloga, ali meni je taj prizor urezan u sećanje kao da se stvarno dogodio. Mogu da vidim izraz panike i izvinjenja na njegovom licu. Na kraju je otac došao po mene.

37 Beefeater - naziv za ceremonijalnog čuvara Londonske tvrđave. U ovom slučaju, radi se o igri reči: beef (govedina) i eater (izelica), obzirom da je ,,Wimpy’s” lanac restorana brze hrane čiji je glavni proizvod hamburger.

181 „Brata su zadržali u policijskoj stanici. Devojčica ро imenu Kejt

Mini nestala je blizu mesta gde je on radio i izgledalo je da je moj brat bio glavni osumnjičeni, iako nikad nije optužen. Niko nikad nije optu-žen, telo nikad nije pronađeno. U nedeljama koje su usledile, policija me je ispitivala o bratu i našoj ‘vezi’ - šta to znači? Bili smo u srodstvu… pa šta? Postavljali su mi grozna pitanja. Stalno su ponav-ljali da se verovatno osećam srećno što imam brata koji je toliko obraćao pažnju na mene, ali to nisu zaista mislili. Znala sam to čak i onda. Nisu imali pojma o muzici. Vratila sam se iz policijske stanice želeći da mu prepričam sve te gluposti o kojima su pričali, želela sam da mu kažem kako je jedan od njih napisao Kraft Vork u svoj blok umesto Kraftverk i kako su se uzbudili kad sam spomenula da ćemo zajedno uzeti NME38 zato što su pomislili da pričam o neprijatelju39. Koliko je to blesavo? Ali, moj brat nije mogao da razgovara sa mnom, nije čak hteo da me pogleda u oči. Nije mogao da podnese pomisao da su mi napunili glavu takvim pričama, i trebalo je otvoreno da mu kažem: nisu mi napunili glavu, ali mislila sam da je to bilo očigledno - izgovaranje bi nagovestilo sumnju, a sumnja mi nije bila ni na kraj pameti. Za mene se ništa nije promenilo, ali on više nikom nije vero-vao. Znam da mu je bilo teško zbog vređanja komšija, očevog ćutanja i majčinog neprekidnog plača, ali ja sam bila tu, njegov kompadre. Svejedno, za njega sam bila potpuno nevidljiva.

Odselio se. Mislim da je u početku mislio da bi trebalo da se skloni dok se devojčica ne pojavi ili dok neko ne prizna, ali to se naravno nikad nije dogodilo i on se nikad nije vratio. Nisam ga videla dvadeset godina. Nestao je, isto kao i ta devojčica. I dalje se pitam kako je mogao tako nešto da učini. Kako je mogao da ima tako malo vere? Toliko malo vere da čak nije mogao da me pogleda u oči. Zašto je izabrao odlazak da bi nagradio moju odanost?”

Bilo je pet sati ujutro. Nebo je, videlo se kroz prozor, prešlo iz crne

boje u plavu i ptice su imale štošta da kažu po tom pitanju. Kurt nije

38 Skraćenica za ,,New Musical Express” , popularan muzički časopis u Velikoj Britaniji. 39 Skraćenica NME na engleskom izgovara se isto kao i „еnеmу”, reč za neprijatelja.

182 mogao da pogleda u Lisu. Bilo mu je muka. Viski pomešan sa stidom i užasom. Da li je ona znala? Da li je shvatala da je njegovo čutanje bilo razlog zašto je njen brat bio osumnjičen? Osećao je vrtoglavicu.

Lisa je bila umorna, ali bistre glave. Pomislila je da je sad pravo vreme da kaže ono što je želela. „Našao si samoubicu na parkingu prošle nedelje, zar ne?”

Kurt je klimnuo, ne podižući pogled s poda. Osetila je kako joj suze klize niz lice pravo u krilo, ali je sačekala da

joj glas bude staložen pre nego što je ponovo progovorila. „Posetila me je policija. Izgleda da si našao mog brata Adrijana.” Kurt je odgurnuo stolicu i pobegao. Anonimni mladić Krov Sejnsburija Centralna kapija je noću zaključana, ali nije teško ući. Ušetamo na

parking pored zgrade UCI-a40 kao da nameravamo da pogledamo neki film, ali zatim odmah prođemo pored bioskopa i preko drugih parkinga do tržnog centra. Samo prosečeš nekoliko živih ograda - nije teško. Znamo gde su kamere postavljene: moramo da budemo na oprezu samo od čuvara. Uhvatio me je jedan njihov pas kad sam imao sedam godina i poderao mi nogu. Sada nosim nož sa sobom i zabo bi ga psu u vrat ako bi mi se ponovo približio. Džejson se plaši pasa; govorimo mu da se u senkama krije alsaški pas41 samo da bismo ga iznervirali, a on počne da se smeje i kaže nam da odjebemo, ali svejedno odmah počne da beži.

Sećam se onog dana kad je Trejsi napisala neku glupost u liftu dok smo se peli na krov. Neku nebulozu o njoj i Marku zauvek, i pitala me je za datum da bi mogla da ga napiše na dnu; pogledao sam na sat i rekao joj, ali kad sam digao pogled, Mark ju je ljubio. Bilo kako bilo, zbog toga se sećam da je bilo sedam sati i dvadeset minuta.

Nedelje za vreme leta su najbolje zato što ne moramo da čekamo da padne

40 Skraćenica za „United Cinema s International” , nekadašnji lanac bioskopa u Velikoj Britaniji. 41 Krupan ovčarsk i pas koji se koriste u policiji i kao vodič za slabovide osobe.

183 mrak. Osoblje završava s poslom oko pola šest. Stigli smo do krova i bilo je tek poslepodne; Rob je otrčao do ivice da bi se uverio da nema čuvara ili njihovih pasa. Džejson je izvadio lepak, i mi smo počeli da se smejemo zato što je ukrao mnogo. Kreg je izvadio svoj petrolej za punjenje upaljača zato što ne voli lepak.

Ne znam koliko smo dugo ležali na krovu. Posmatrao sam kako se oblak u obliku tenka kotrlja po nebu. Nijedna zgrada nije viša od tržnog centra, nema ko da nas posmatra. Onda je Džejson dojurio s kolicima koja je našao ostavljena pored lifta. Menjali smo se, jureći s njima po krovu. Onda je Rob rekao da pokušamo da se svi uglavimo u njih. Mark i Trejsi su se sabili u korpu, Kreg i Džejson su seli na ivicu, a Rob je legao propreko, s glavom napred, poput onog malog psa na haubi jaguara. Za mene nije bilo mesta, i Džejson je rekao, „Gurni nas, Stive.” I tako sam počeo da ih guram okolo. Mogao sam da vidim Trejsino lice pritisnuto uz žicu s unutrašnje strane; smejala se i setio sam se kako je bilo dok smo bili u šemi. Glava me je bolela od sunca i lepka, i bilo je teško gurati ih tamo-vamo, ali osećao sam se dobro zato što sam se prisećao vremena kada je Trejsi ljubila mene. Rekla je da ćemo zauvek biti zajedno, ali trajalo je samo šest nedelja. Trčao sam sa kolicima, i odjednom sam se osetio glupo gurajući ih po krovu, glupo zato što sam se družio sa Trejsi, iako je sad bila s Markom, glupo zato što sam bio jedini izvan kolica, a svi oni u njima, i tako sam stao. Ali, pretpostavljam da je sva ta težina značila da su kolica otišla dalje nego što sam mislio, i pokušao sam da ih dozovem zato što su kolica išla sve brže i brže niz padinu, ali oni su se smejali preglasno. Video sam da će prednji točkovi svaki čas da stignu do ivice i počeo sam da urlam; kad su se nagnula preko ivice, sve se pretvorilo u fotografiju. Mark i Trejsi su i dalje bili u kolicima, ali kolica su sad bila naopako, Rob je i dalje bio u ležećem položaju, nepokretan u vazduhu, a Kreg i Džejson su mlatili rukama po vazduhu kao da traže nešto za šta bi mogli da se uhvate. Svi su ostali na toj fotografiji dok se nije razvila u mojoj glavi, a onda su nestali.

33

uća je bila besprekorno čista, bila je sigurna u to. Usisavala je svakodnevno, čistila i brisala, ali je jednom nedeljno pravila

veliko spremanje. Prolećno spremanje - samo na nedeljnom nivou. Skidanje zavesa i pranje, ribanje rerne, čišćenje mrvica iza frižidera, pražnjenje, pranje i ponovno punjenje teglica za začine. Trebalo joj je dobrih sedam sati da sve završi, i sad je sedela za trpezarijskim stolom od lažne tikovine sa časopisom Kviz ispred sebe. Kuća je mirisala na sredstvo za pranje prozora; posmatrala je divlju igru mrežica i čaršava na žici u dvorištu. Osećala se slobodnom dok ih je posmatrala kako lete i talasaju se: skoro da je mogla da oseti kako vetar juriša kroz nju i odnosi je.

Otišla je u kuhinju i spravila sebi šolju čaja onako kako je volela. Još uvek je uživala što može to da uradi. Sipala je drugu kašičicu šećera i niko se nije namrštio. Odsekla je velikodušno parče torte od kafe koju je napravila prethodne večeri. Nameravala je da sedne i jede svoju tortu, pijucka svoj čaj i odgovara na pitanja o poznatim ličnosti-ma. I niko neće moći da je natera da se oseća loše. Kuća je bila obavijena tišinom. On je sedeo u svojoj standardnoj stolici, okrenut prema prozoru. Ostala je u dnu dnevne sobe, za stolom, izvan njegovog vidokruga. Bila je savršeno srećna.

Kad je Kurt Stariji imao izliv krvi u mozak, život se pretvorio u borbu. Bilo joj je potrebno Kurtovo prisustvo kod kuće da bi izašla na kraj sa svim obavezama -hranjenjem, presvlačenjem, kupanjem, navi-kavanjem na taj uporan pogled. Ali, kako je vreme odmicalo, sve je po stalo lakše i ubrzo je shvatila koliko je bila srećnija s njim u takvom stanju. Godinama je bila poput ptice, nervozno lepršajući oko njega, trudeći se da uradi pravu stvar, ali nikad na zadovoljavajući način.

K

185 Sada je hladnoća njegovog neodobravanja nestala i ona je mogla da radi sve što bi poželela - čak i nešto beznačajno poput dodavanja šećera u čaj ili povremene kupovine časopisa.

Bila je istina da i dalje nije kupovala u Grin Ouksu, ali to nije imalo veze s njim. Naravno da je znala da je lagao o svom poslu. Jedan od komšija primetio ga je u Grin Ouksu nedugo pošto se zaposlio tamo, ali ona je imala dovoljno razuma da mu ne da do znanja da zna za to. Tržni centar joj se jednostavno nije sviđao, nije mogla da razume zašto bi iko požeieo da kupuje tamo. Nije mogla da shvati zašto su se svi sjatili tamo i napustili lokalne radnje u kojima su prodavci znali tvoje ime i raspitivali se o tvojoj porodici. Napad ju je potresao, ali nije mogao da je zaustavi.

Oprala je šolju i tanjir i zagledala se u svoj odraz u kuhinjskom prozoru. Poput. Gregorija Peka, to je pomislila prvi put kad ga je ugledala. Bio je visok, crnokos i mračan. Kad su počeli da se viđaju, dodelila mu je ulogu romantičnog junaka. Mislila je da stroga spoljašnost krije duboke strasti. Mislila je da će, u njihovoj prvoj bračnoj noći, ona biti ključ koji će ga otključati. Znala je koliko bi bila srećna i ponosna kad bi njegova ozbiljna prilika bila potpuno predana njoj, očarana njome. Ali, pogrešila je. Stroga spoljašnjost krila je samo još veću strogoću i neraspoloženje. Za vreme njihove prve bračne noći, ponašao se kao da sledi neko uputstvo. Kao da je uopšte nije primeći-vao dok je mehanički gurao i manevrisao. Posle toga, njegov jedini komentar bio je da mu nije jasno u čemu je toliko frka.

Upali su u rutinu u kojoj je ona provodila dane očajnički pokušava-jući da mu udovolji, a on je provodio dane u stalnom nezadovoljstvu. Pomislila je da bi deca mogla da ga promene, ali su i deca ubrzo naučila da se šunjaju oko njega. Kurt je mucao kao dete, a Loreta se često krila ispod stola. Nije mogla da suzbije oduševljenje kad a se Loreta pobunila. U situaciji u kojoj bi druge majke postiđeno pognule glave zbog ponašanja svojih kćeri, Pet je osećala samo ponos. Ipak, brinula je zbog Kurta: bio je previše na nju, previše je polagao na očevo odobravanje, traćio je život pokušavajući da postigne nemogu-će.

Kao što se često događalo kad bi razmišljala o Kurtu, zvono na

186 vratima se oglasilo i sad je on stajao pred njom, izgledajući isto kao što je njegov otac izgledao u mladosti.

„Zdravo ljubavi, baš sam razmišljala o tebi.” Kurt se zagledao u nju. ,,Oh, mama, pogledaj kakvo ti je lice. Zašto

mi nisi rekla da se ovo dogodilo?” „Šta bi mogao da uradiš osim da brineš? Kakva je svrha

obaveštavati ljude o lošim stvarima?” To bi mogao da bude naš porodični moto, pomislio je Kurt.

Pogledao je u oca - video ga je kroz prozor sa razmaknutim zavesama; video je kako ljutito gleda u spoljašnji svet.

„Kako mu je danas?” ,,Oh, kao i uvek. Nešto je izvodio jutros za vreme doručka.” „Каkо si ti?” „Vrlo dobro, sine, vrlo dobro. Ne brini zbog modrica, izbledeće. Ne

mogu mene da zaplaše neki klinci. Znam njihova imena, rekla sam policiji. Uopšte ih se ne plašim.”

Kurt se osmehnuo. „Ti si zrno grožđa napravljeno od gvožđa, zar ne?”

„А od čega si ti napravljen? Od piljevine i lepka, čini mi se. Šta je s tobom? Grozno izgledaš. Da li se dobro hraniš? Je l’ spavaš uopšte?”

„Dobro sam, mama. Ne spavam mnogo u poslednje vreme, ali sve je u redu.”

„Brinem za tebe, samo da znaš.” „Znam.” „Volim te.” „Znam, mama.” „Rekao bi mi da nešto nije u redu, zar ne?” „Kakva je svrha obaveštavati ljude o lošim stvarima,” odgovorio je

Kurt, imitirajuči majčin glas. Nasmejala se. „Moram da skoknem do pošte pre nego što se

zatvori da podignem njegovu penziju. Hoćeš da ostaneš na čaju?” ,,Da, vidimo se za koji minut.” Pet je izašla, zatvarajući vrata za sobom, i Kurt je privukao stolicu i

seo ispred oca. Dugo je sedeo zagledan u njegove oči, duže nego što je mogao da podnese. Onda je počeo da govori, tiho i razgovetno.

187 „Bolja je nego što zaslužuješ, bolja nego što si ikad zasluživao. Da li

si čuo šta je rekla? Ništa ne može da je zaustavi. Napravljena je od gvožđa… a od čega smo mi napravljeni?

Trenutno ne mogu da spavam, tata. Ni oka da sklopim. Ležim budan i posmatram automobilske farove kako se kreću po tavanici. Razmišljao sam o sebi i o tome zašto sam ovakav kakav jesam. I o tebi sam razmišljao.

Da li znaš da nikad nisi razgovarao sa mnom dok sam odrastao? Govorio si mi šta da radim i šta da ne radim. Davao si mi uputstva. Mislim da te to ne čini dobrim ocem. Mislim da nisi napravio od mene dobrog ili jakog čoveka. Pa, pogledaj me - ja sam vreća puna sranja.

Video sam se s Loretom pre neki dan. Rekla mi je za tvoj tajni život čistača - morao sam da se nasmejem. Ne mogu da verujem da si sve vreme lagao. Lagao si i krio istinu, bez ikakvog razloga. Ne mrzim te zbog toga. Mrzim te zato što si preneo svoju slabost na mene. Zato što si mi dao gene slabića. Godinama sam krio istinu, krio je toliko duboko da sam skoro zaboravio na nju. Zaboravio sam na štetu koju sam možda prouzrokovao. Uvek sam se više brinuo da tebe ne razočaram.

Posmatram poigravanje narandžastih farova na tavanici i pitam se da li da joj kažem istinu. ‘Kakva je svrha obaveštavati ljude o lošim stvarima?’, kažem sebi. To neće vratiti njenog brata.’ Ali, to nije ono što zaista mislim. Razmišljam samo o tome koliko mi se sviđa, koliko me čini srećnim i koliko sam slab i sebičan zato što se plašim da je izgubim. Bolje je da ćutim.

Toliko ličim na tebe, tata. Lažov sam i kukavica. Da li si ponosan na to?”

34

prostoriji koja je mirisala na šećernu vunu, Lisa je posmatrala izložbene table. Gevin je dobio na raspolaganje neku zaborav-

ljenu staru odaju u ustajaloj pritoci centra za postavljanje svoje izložbe „21. rođendan Grin Ouksa”. Trebalo je da se nađe s Kurtom kod fontane u šest sati. Nazvao je i rekao da želi da razgovara s njom. I ona je želela da razgovara s njim. Želela je da mu kaže da je dala otkaz i da bi on trebalo da učini isto, želela je da mu kaže kako se oseća. I tako se, prekraćujući vreme pre sastanka s Kurtom, obrela na Gevino-voj izložbi, koja joj je izgledala kao žalostan, ali podesan način da se zauvek pozdravi sa Grin Ouksom.

Već se pozdravila sa Denom. Srela se s njim pre nego što je napustio zemlju i rekla mu da je bio u pravu u vezi sa svim: sa poslom, stanom, Edom. Nasmejao se kad mu je rekla da je dala otkaz istog dana kada je Gordon Tarner konačno došao u svoju dugo najavljivanu posetu radnji. Povela ga je u detaljan obilazak, vodeći računa da li je dobro osmotrio zakrčene požarne izlaze i kutije s robom sakrivene u ženskim toaletima, gde su, kao dodatni bonus, zatekli magacionera Grejema, kome je Kraford naredio da se sakrije za vreme posete. Den je rekao Lisi da je mnogo istraživao i otkrio koje bi zemlje trebalo da izbegava tokom svojih putovanja u cilju eliminisanja mogućnosti povratka kući sa dredovima, u prugastim pantalonama ili okićen bilo kakvom vrstom etničkog nakita. Rekao je da će se držati podalje od celog područja Pacifika, da slučajno ne bi zastranio. Obećao joj je da nikad neće plivati sa delfinima.

Prostorija u kojoj se održavala izložba nekad je bila otmena radnja za prodaju slatkiša, u kojoj si mogao da kupiš punjene bombone po

U

189 ceni petnaest puta većoj od uobičajene, a dobio bi ih upakovane u sjajnu kesu s ružičastim prugama - međutim, jedini ljudi koji su ikad posećivali slabo osvetljeni ćorsokak bili su ili izgubljeni i nisu namera-vali da plate dvadeset pet centi za pečurke od kokosa, ili su tražili toalete. Lisa je osetila nešto meko pod nogama i videla da se stara prugasta mentol bombona zalepila za njenu cipelu. Odlučila je da je ostavi i vidi koliko slatkiša njene cipele mogu da pokupe za vreme obilaska izložbe. Sviđala joj se ideja da hoda naokolo na unakaženim olupinama penušavih bombona i dražeja u obliku letećih tanjira.

Gevin je sedeo u uglu prostorije, obzirom da je uzeo godišnji odmor da bi nadzirao kolekciju. Kurt je upozorio Lisu na njega, tako da je nosila vokmen da bi se zaštitila od komentara dok je proučavala beskrajne fotografije i nacrte. Znala je da bi predugo zadržavanje ispred nekog dela predstavljalo poziv Gevinu da priđe i upusti se u razgovor. Slušala je „Smog” i zvuk gorkog očajanja Bilija Kelehena odlično je odgovarao turobnim prizorima.

Bratovljeva smrt stavila je Lisinu žalost u novu perspektivu. Otkrivala je da postoje različiti stepeni gubitka - suptilne gradacije nevidljive većini ljudi. Gubitak putem samoubistva bio je od druga-čijeg materijala od gubitka putem nestajanja. Želela je da popriča s nekim o tome. Želela je da popriča s Kurtom. Nije znala zašto je onako iznenada napustio njen stan prethodne večeri. Osećala se kao da počinje od početka, kao da je budna po prvi put posle toliko godina. Uprkos svemu, osećala je u sebi čvrstu, goruću svetlost kad god bi bila s Kurtom i sad, dok je tiho povušila uz Bilijev bariton, joj se činilo da po prvi put posle mnogo vremena ponovo čuje muziku.

Prelazila je s fotografije na fotografiju. Neke su bile zvanične slike za javnost, druge su očigledno poticale iz Gevinove privatne arhive. Prešla je na naročito dosadan deo koji se sastojao od fotografija uslužnih hodnika. Primetila je da su stražnji delovi prvobitno bili još mračniji, sa neofarbanim vratima i cevima. Pomislila je koliko je tipično bilo ostaviti hodnike za osoblje nezavršene dugo posle otvaranja centra. Gevinovi natpisi, ispisani detinjastim velikim slovima, objašnjavali su sve u sitne detalje: „Dok je deo tržnog centra predviđen za kupce pretrpeo 17 prepravki do danas, uslužna odelje-

190 nja okrečena su samo jednom, 1984. godine.” Muškarac u belom radnom odelu farbao je hodnik u sivu boju. Lisa se setila sive farbe na leđima majmuna kojeg je pronašla. Prenerazila se kad je shvatila da je majmun verovatno čekao tamo dvadeset godina da ga neko pronađe. Dok je posmatrala fotografije, osećala je rastuću odvratnost prema Grin Ouksu. Prizor za prizorom prikazivao je beskrajna lica njegove zlonamernosti. Radnik hitne pomoći držao je u naručju traumirano dete ispred neke vrste božićne pećine. Gospođa gradonačelnica, u svetloplavom poslovnom odelu, sekla je traku na otvaranju drugog tržnog centra. Policijska traka na krovu s kog su pali neki šmrkači lepka. Duško Dugouško od dva i po metra sa rukama obavijenim oko umrtvljene dece ispred „Vorner Braders” radnje. Udaljeni snimak nejasne prilike u liftu. Kit Čegvin, podignutih palčeva, okružen radnicima prerušenim u kante za đubre. Zrnasti snimak Kurta kako prolazi mračnim parkingom, najverovatnije napravljen CCTV zamrznutim kadrom.

Želela je da bude napolju na svetlosti. Želela je odmah da izađe i više se nikad ne vrati. Okrenula se, spremna da pobegne, i uopšte nije primetila da je i Gevin nestao.

35

urt je primetio izbledele fleke od pseće mokraće na trotoaru duž zgrada. Bilo mu je drago što uglavnom nije primećivao takve

stvari. Neko je prošao sa psom na uzici; pas se trudio da onjuši neku svežiju fleku i Kurt se pitao da li je pas ikad podizao pogled i primećivao zgrade iznad fleka.

Sedeo je u kafiću preko puta policijske stanice i pijuckao čaj, odlažući ulazak u zgradu.

Prošla su dva dana od susreta s Lisom, pri čemu joj je rekao da je video Kejt onog dana kad je nestala. Nije odlučio da to uradi: svetlo se jednostavno upalilo i reči su izletele. Nazvao ju je i zamolio da se nađu. Šetali su se kroz šumu u Saton Parku kada je sunce iznenada granulo iza oblaka i pojavile se senke svuda po šumskom tlu. Kurt je zastao i poljubio Lisu. Rekao joj je da je voli. Rekao joj je da želi zauvek da bude s njom, a onda joj je rekao da je on bio odgovoran za smrt njenog brata. Osećao je čudnu mešavinu ushićenja i užasa. Seli su na gomilu balvana. Držao je njenu ruku, ali je ona skrenula pogled. Posmatrao je kako senke od grana poigravaju po njenoj koži.

Najzad je progovorila. „Dakle, viđena je pošto ju je Adrijan ostavio. Da si rekao istinu, Adrijan bi bio eliminisan kao osumnjičeni, umesto što živi pod oblacima. Verovatno bi bio živ.” Skinula je mrava sa ruke. ,,Ne znam šta da kažem. Ne mogu da budem ljuta. Ne znam zašto. Volela bih da mogu. Saslušala sam te i onda sačekala da vidim kako ću se osećati, ali nema ljutnje. Ne znam da li je to zato što si bio dete. Ili zato što jednostavno ne mogu da zamislim neku drugu prošlost. Ili zato što, posle onog što si rekao kad si me poljubio, ne želim da zamislim neku drugu budućnost. Tužna sam. Volela bih da

K

192 smo to znali pre mesec dana. Volela bih da smo to znali pre dvadeset godina. Ali, znala sam da će se ovo dogoditi jednog dana - da će se dokaz pojaviti. Ipak, to kao da ništa ne menja za mene.”

Kurt je posmatrao marš mrava preko svoje patike. „Želim da odem u policiju. Možda bi to pomoglo.”

Lisa je uzdahnula. „Možeš da odeš ako hoćeš, ali ne bih očekivala toplu dobrodošlicu da sam na tvom mestu. Prilično su srećni zbog sadašnje teorije.”

Sad je sedeo u beloj sobi i razmišljao o tome koliko je bila u pravu. Niko mu nije ponudio čaj. Niko nije sedeo sa magnetofonom. Čekao je satima da mu se neki inspektor obrati, a kada je jedan konačno stigao, delovao je zauzeto i ravnodušno. Posle izvesnog vremena, prestao je da se dosađuje i umesto toga postao je neprijatan i prepun insinuacija.

„Dakle, vi sa zakašnjenjem prijavljujete viđenje Kejt Mini na dan njenog nestanka?”

„Таkо је.” „I kažete da je taj majmun dokaz da je ona bila u Grin Ouksu.” ,,Da, tamo je pronađen, u uslužnim hodnicima.” „А kako znamo da taj majmun ima bilo kakve veze sa Kejt Mini?” „Zato što se sećam da sam je video tog dana s njim.” „А majmuna je našla Lisa Palmer, sestra osumnjičenog u slučaju?” „Da.” „А Lisa Palmer je vaša prijateljica?” „Da.” „I svi mi volimo da pomažemo svojim prijateljima, zar ne?” ,,Od kakve je to pomoći? Njen brat je mrtav. Ne lažem.” „Vidite, smrt njenog brata ponovo sve oživljava, zar ne? Dobija

pomen u novinama. Naravno, ona ne želi da joj to zauvek visi iznad glave. Pretpostavljam da ni vi to ne želite.”

,,Da li se uvek ovako ophodite prema svedocima?” „Uvek proveravam da neko ne traći moje vreme.” „Ја ne traćim vaše vreme. Uzmite majmuna, izvršite ispitivanja,

proverite vlakna, proverite otiske prstiju, uradite radiokarbonsko datiranje… Ne znam šta radite, ali verovatno možete da otkrijete da li lažem.”

193 „О, pa to možemo da otkrijemo.” Netremice su se posmatrali sve dok inspektor nije naglo ustao. „Sačekajte ovde. Doneću neke obrasce da popunite.” Vrata su se zalupila za njim i Kurt je snažno udario glavom o sto.

Mrzeo je sebe zato što je ćutao tako dugo. Mrzeo je činjenicu da je pomogao istražnim organima da potkrepe svoje prljave umove. Najviše od svega, mrzeo je ono što je učinio Lisi.

Inspektor se vratio delujući dodatno iznervirano. „Ра, Kurte, plašim se da ćete morati još malo da sačekate. Danas baš imamo sreće. Izgleda da je glavna inspektorka čula za vaše tvrdnje - sam bog zna kako. Na putu je ovamo. Želi da razgovara s vama.”

1984.

OSTAJANJE U GRADU

36

oliko je prošlo do sad?” Kejt je pogledala na svoj sat. Bio je to onaj sat koji joj je otac kupio prošlog Božića pre nego što je umro. Bio je digitalni. Imao je

dvadeset i četiri funkcije. Vreme je svetlelo crvenom bojom na crnoj pozadini. Kejt ga je smatrala savršenim za noćne zasede.

„Dvadeset sedam minuta.” Adrijan je uzdahnuo. „966. Trebalo je da znamo. Poslušaj moj

savet, Kejt: nikad ne sedaj u autobus sa trocifrenim brojem.” „Zašto?” „Zato što saobraćaju otprilike dva puta na dan. Zato što idu u

mesta u koja niko ne želi da ide. Mesta u kojima žive čudaci. Idu na selo, Kejt.”

Kejt je namreškala nos. „Mislim da mi se selo ne sviđa.” „Bila bi luda da nije tako. Sve je braon i depresivno. Blatnjava

polja. Sivo nebo. Ljudi namrštenih lica. Stubovi dalekovoda.” Kejt je nakratko razmislila. „Mislim da ubice sa sekirama žive na

selu. Mislim da sam to negde pročitala - možda u mojoj knjizi.” „Mislim da si u pravu. Ubice sa sekirama. Vlasnici pušaka. Nosioci

šešira. Krave. Grozno je to mesto. I znaš šta? Nemaju prodavnice.” Kejt je ponovo razmislila i rekla, „Моrа da imaju neke prodavnice,

Kako kupuju stvari?” „Ne, nemaju prodavnice. Imaju mesta zvana ‘Spars’. Izgledaju kao

radnje, ali ne prodaju ništa osim možda neku švedsku robu i pakovanja krema od jaja. Vlasnici upere pušku u tebe ako zatražiš bilo šta drugo.”

,,Ne verujem da je to istina,” rekla je Kejt. Adrijan se nije trudio da odgovori; previše je deprimirao samog

sebe. Protrljao je ruke da bi se zagrejao.

K

196 Kejt je ponovo pogledala na svoj sat. Šta ako zakasni na ispit? Ili ga

potpuno propusti? To bi rešilo sve njene probleme. Ali, obećala je baki da će otići i nije volela da krši obećanja. Danas je bio petak i ispit će trajati celo jutro. Kejt je gorela od nestrpljenja. Trenutno je provodila svako veče tokom nedelje i celu subotu čekajući ili posmatrajući svog osumnjičenog. U protekloj nedelji došlo je do uzbudljivog razvoja situacije - znala je da čas samo što nije kucnuo. Odlučila je da se ne vrati u školu posle ispita. Reći će da je propustila autobus. Morala je da ode u Grin Ouks. Tog jutra napustila je kuću u očevoj staroj kamu-flažnoj jakni. Shvatila je da kamuflažni materijal nije bio idealan za stapanje s okruženjem tržnog centra, ali bili su joj potrebni džepovi za foto-aparat, magnetofon, svesku i more hemijskih olovaka. Adrijan je insistirao da pođe s njom kad je čuo da sama ide na putovanje koje je podrazumevalo višestruko presedanje. Kejt bi se uglavnom pobunila protiv bilo kakvog nagoveštaja da nije potpuno samostalna, ali joj je bilo drago zbog društva. Ipak, morala je negde da povuče granicu, odbijajući da je on sačeka posle ispita. Želela je požuri u Grin Ouks odmah po završetku ispita, a to je bila poverljiva informacija samo za nju i Mikija. Ubedila je Adrijana da je dovoljno sposobna da se sama vrati u školu.

Posle petnaestak minuta, autobus se konačno dovukao u njihov vidokrug. Adrijan i Kejt su izabrali prednja sedišta na spratu, ali ih je širi vidik, koji se pružao sa tih mesta, dodatno obeshrabrio. Kejt je posmatrala kako grad polako bledi i postepeno prelazi u turobna smeđa polja. Znala je da joj nedostaju ključni delići dokaza dok je sedela i trpela mučninu na beskrajnoj vožnji autobusom. Zamišljala je život u školi. Zamišljala je život daleko od radnji i ulica i stambenih blokova. Zamišljala je život daleko od Adrijana i Tereze. Zažmurila je da bi zadržala suze i, posle izvesnog vremena, zaspala je naslonjena na Adrijana. Sanjala je o osumnjičenom. Pratila ga je kroz neki hodnik. Nosio je veliku vreću, ali je novac ispadao iz nje i svaki put kad bi se Kejt sagnula da ga pokupi, novčanice bi se pretvorile u stranice iz njenog notesa. Vrtela se u krug pokušavajući da prikupi sve dokaze, a osumnjičeni je bežao. Odjednom je osetila kako je nešto vuče; probudila se i ugledala Adrijana kako stoji i vuče je za ruku.

„Hajde, Kejt. Stigli smo.”

37

drijan se pozdravio s njom na početku prilaza. Zapravo, nije se pozdravio, već je rekao, „Nastavi borbu, sestro. Ne zaboravi -

revolucija neće biti emitovana na televiziji.” Kejt nije imala predstavu šta je želeo time da kaže, ali je shvatila

kao neku vrstu opraštanja. Slabašno se osmehnula i prošla kroz kapiju. Dok je s mukom koračala uz dugačak prilaz na kiši, obrisi gotske škole sve više su rasli i postajali sve opresivniji. Kola su prolazila pored nje i zapljuskivala je, naizgled nesvesna njenog postojanja. Kejt je oklevala na parkingu, stojeći zaklonjena ispod nadstrešnice za bicikle. Posmatrala je kako se automobili iz naselja i rendž roveri uparkiravaju. Uzbuđeni roditelji bučno su predvodili svoju decu u pravcu školske zgrade i zlatne budućnosti. Kejt je posmatrala druge devojčice u njihovim pastelnim ružičastim haljinama, i osećala se kao drugačija vrsta. Zar nisu mogle da dođu autobusom, same? Zagledala se u njihova tupa lica i otkrila odgovor. Po sedamnaesti put tog jutra pomislila je da pobegne od kuće, ali dala je obećanje. Pa, bila je primorana da da obećanje i nije mogla da ga prekrši.

Kejt je ušla u zgradu i zatekla haos. Prodorni, samouvereni glasovi roditelja sudarali su se sa izvitoperenom akustikom školske dvorane sa drvenim podom. Izgledajući kao da imaju zatvor, deca su stajala na marginama dok su roditelji ljutito marširali naokolo pokušavajući da pronađu svoja imena na stolovima. Kejt je prišla prvom redu stolova i videla da su imena razvrstana po abecednom redu. Pošla je namerno zaobilaznim i sporim putem do gospođica Cund, Dak, Dit, Ervoker, Onions, Spamond. Zamišljala je da svakog jutra mora da prisustvuje

A

198 prozivci okružena tim vanzemaljcima. Misli su joj prekinute kad je konaćno stigla do stolova Mald i Monga, ne nalazeći nijednog Minija između njih.

Svuda oko malog nadzornika, roditelji su se gurali ispred Kejt i bučno tražili pažnju.

„Моја ćerka nema olovku.” „Prezime je O’Nions, a ne Onions.” „Моrа na svakih sat vremena da ide na kratku pauzu u toalet;

morate da je podsetite, ona neće sama da vam kaže.” „Gde mogu da sačekam?” Konačno, samo nekoliko trenutaka pre početka ispita, Kejt je uspe-

la da razgovara sa nadzornikom ispita. ,,Ne mogu da nađem svoj sto.” ,,Da li si ga potražila?” ,,Da, tako znam da ne mogu da ga nađem. Moje prezime je Mini,

ali stolovi idu od Mald do Monga.” ,,Da, pa, nisi jedina.” „Oh, u redu.” Kejt je mogla da vidi da joj žena posvećuje otprilike

pet odsto svoje pažnje. „Da, nešto je pošlo potpuno naopako sa upisom ove godine i

gospođa Brevil će morati da odgovara. Imamo spisak škola koje šalju svoje kandidate, ali ne i imena kandidata, što bi bilo bolje, zar ne? Iz koje škole dolaziš?”

„Sent Džozef.” Žena je pogledala na svoj spisak. „Da, imamo jednog kandidata na

spisku iz Sent Džozefa.” „Uredu?” „Da.” Nastala je pauza, a onda je Kejt rekla, „Ра, gde mogu da sednem?” „Da, pa, moraćeš da uradiš isto što su uradile druge devojčiće, a to

je da sedneš u poslednji red i prvo popuniš prijavu. Ona će biti priheftana za tvoj ispitni papir.”

Kejt je polako prišla poslednjem redu. Više nije bilo roditelja u prostoriji i ona se uputila prema jedinoj preostaloj slobodnoj klupi dok su se ostale devojčice revnosno koncentrisale na popunjavanje svojih imena.

199 Nije želela da ide u Redspun. Zamišljala je kako sedi i gleda neku

dosadnu hokejašku utakmicu na blatnjavom terenu dok je Tamara Onions pokušavala da nađe svoju olovku. Zamišljala je kako čita naslove o multimilionskoj pljački počinjenoj u Grin Ouksu. Setila se obećanja datog baki da će uraditi test najbolje što može i osetila je mučninu. Nakon što je videla druge devojčice, bila je potpuno sigurna da će njeno najbolje biti više nego dovoljno za upis u školu. Uzela je svoju hemijsku olovku da bi popunila ispitnu prijavu. Škola u koju se upisuje. Ime kandidata. Kućna adresa. A onda je, dok je ispisivala ime Sent Džozef, sve postalo jasno. Rešenje je bilo očigledno od samog početka. Neće prekršiti svoje obećanje, neće se upisati u Redspun, uradiće ono što je najbolje za sve uključene. Pored imena kandidata, jasno je napisala velikim slovima: Tereza Stenton.

2004.

STRAŽAR

38

ednom prilikom probudila se usred noći i otkrila da Kejt sedi na ivici njenog kreveta, zagledana u toaletni sto sa zbunjenim izrazom

lica. Tereza je skoro mogla da pruži ruku i dodirne je, ali umesto toga, probudila je muža da bi videla da li je i on mogao da vidi Kejt. Nije mogao, naravno.

Podigao se u sedeći položaj u svojoj smešnoj svilenoj pidžami i rekao, „Ne veruješ u duhove, zar ne?”

Bio je to još jedan dokaz da nisu bili jedno za drugo. Dokazi su se ređali već izvesno vreme.

Nije verovala u duhove. Oni su verovali u nju. Kejt je uvek bila s njom. Sedela bi iza nje dok je čekala da se raščisti

zastoj u saobraćaju na kružnom putu. Bila bi negde s njene leve strane, odmah izvan zraka svetlosti koji je bacala njena stona lampa, kad bi čitala izveštaje. Bila je miris zaoštrenih olovaka koji je Tereza primeći-vala kad bi bila umorna. Kejt je verovala u nju.

Naslonila je glavu na naslon zadnjeg sedišta i pogledala nagore u grad dok je klizio po površini automobila. Oblici i svetla proletali su pored prozora: osvetljeni trgovi u mračnim poslovnim blokovima, ljudi na ulazima u barove, napušteni kranovi, zaustavljeni satovi. Videla je te stvari i one su prolazile pravo kroz nju. Nije morala da razmišlja o njima ili da ih obrađuje. Želela je da uvek bude putnik.

Kola su se spustila u Kvinsvej i čađave svetiljke u tunelu reflekto-vale su se u njenim očima u prolazu sve dok ih nije polako sklopila. Pomislila je na čoveka ružičastog lica nađenog u njegovom automo-bilu. Više nije mogla da podnese da se pogleda u ogledalu. Istina je mogla da ga spase, ali istina nije bila njen prijatelj, nije je dovela do

J

202 mesta na kojem se sada nalazila.

Oduvek je znala da je verzija Adrijana Palmera o toku događaja bila istinita.

Inspektori koji su radili na slučaju mislili su da je on njihov čovek. Mislili su da je slučaj zakijučen. Čitala je dokumentaciju preko stotinu puta i svaki put se osećala sve šugavije zbog njihovog nemara, njiho-ve nesposobnosti, njihovih pretpostavki. Pustili su da Kejt postane žrtva sistema i Tereza je morala da sakrije svoj gnev i prezir svaki put kad bi ugledala te iste inspektore pored aparata za kafu ili kako se šepure duž hodnika u svojim mokasinama.

Naravno da je oduvek imala prednost u odnosu na njih, dokaze koje oni nisu imali, dokaze koje je izabrala da uskrati. Znala je da je Kejt odradila prijemni ispit u Redspunu.

Kola su pratila izdignuti kolosek Birminghemovog kružnog puta, obrušavajući se u tunele, a zatim nastavljajući gore, preko nadvožnja-ka. Tereza je bila umorna, ali potpuno budna i spremna za intervju koji joj je predstojao.

Nekada davno postojala je jedna devojčica sa modricama, devojči-ca koja je jela otpatke, devojičica koja nije znala pravila.

Kejt je pružila priliku toj devojčici i ona ju je oberučke prihvatila, trčeći s njom sve dok nije ostala potpuno sama. Posle srednje škole, došao je univerzitet, a zatim i njena karijera u policiji. Novinari su dolazili i intervjuisali je. Ona je bila priča. Boja njene kože. Njen pol. Njen položaj. Ta kombinacija bila im je beskrajno zanimljiva. Ona je bila inspiracija, blještava svetlost. Niko u policiji nije postizao rezultate poput glavne inspektorke Stenton, ali novinari se nikad nisu raspitivali o jedinom važnom rezultatu - koji je ostajao skriven. Pitali bi je šta ju je podsticalo - ali ona nikad ne bi odgovorila da su to bili duhovi. Pitali bi je kako je postala to što jeste - ali ona nikad ne bi odgovorila da su to bile tajne. Pitali bi je ko - ali ona nikad ne bi rekla da je to bila Kejt. Umesto toga, davala im je dosadne PR priče o lokalnim lenčugama u lošim kožnim jaknama. Tereza je pomislila kako bi svima mogla da uštedi mnogo vremena i mesta u novinama kad bi rekla istinu. Bila je to priča od jedne rečenice: imala je jedan cilj, jednu nameru, jedan dug sa odavno isteklim rokom dospeća -

203 nameravala je da je pronađe.

Ali, nikad nije imala sreće. Istraživala je, postavljala pitanja, pritiskala doušnike, ali niko je nije video: Kejt je bila nevidljiva devojčica. Tereza je već dvadeset godina pratila trag koji je vodio do istog ćorsokaka. Kejt je spustila svoju hemijsku olovku na kraju ispita i nestala s lica zemlje.

Sve do danas. Tereza je imala dojavu. Muškarac je ušetao u policij-sku stanicu, noseći plišanog majmuna. Godinama je krio istinu i Tereza zaista nije mogla da ga mrzi zbog toga. Vozač je čekao da se podigne rampa na parkingu policijske stanice i Tereza je osetila nalet adrenalina, svesna da nastupa trenutak istine. Kejt je izranjala na površinu.

39

straga je bila fokusirana na osoblje koje je radilo u Grin Ouksu u vreme Kejtinog nestanka. Kurtovo novo svedočenje smestilo je Kejt

u tržni centar, u uslužne hodnike u koje je zašla prateći neku osobu. Pročešljana je sva arhivska dokumentacija, imena su proverena u bazi kriminalnih dosijea, ljudi su saslušavani. Jedan nesrećan par policaja-ca poslat je da ispita Kurta Starijeg, otkrivajući da je iskustvo bilo beskorisno u meri u kojoj je Pet i nagovestila kad im je otvorila vrata.

Gevinovo ime se isticalo od samog početka. Imao je niz maloletnič-kih prestupa u dosta davnoj prošlosti da bi ga sprečili da radi kao radnik obezbeđenja u tržnom centru. Kao tinejdžer je prošao kroz fazu obijanja kuća. Nikad nije krao ili prourokovao štetu: samo mu se sviđalo da boravi u tuđim kućama, sviđalo mu se da ih razgleda. Mnogo značajnija bila je činjenica da je bio na nedozvoljenom odsustvu s posla sutradan po Kejtinom nestanku.

Kad ga je Tereza ugledala, osetila je kako joj se dlačice na vratu kostreše, a to se uvek događalo kad bi znala. Pre nego što ga je ispitala, pogledala je njegov video snimak o uslužnim hodnicima. Ponela je kasetu i odgledala je u svom stanu. Nesigurna kamera kretala se kroz sive hodnike. Ponekad je Gevinovo disanje bilo čujno, ponekad bi nešto nakratko prokomentarisao, ali su se uglavnom čuli samo njegovi koraci na tvrdom podu. Tereza je osetila kako je ekran uvlači u sebe. Prizori više nisu izgledali kao betonski hodnici; umesto toga, osećala se kao da je nešto provlači kroz neki ogroman organi-zam. Koraci kao da su bili njeni, ali ona uopšte nije imala kontrolu nad njima

Još uvek je zamišljeno gledala u televizor nakon što se kaseta zavr-

I

205 šila i statika ispunila ekran. Glava joj je bila puna prizora Kejt i nje kad su imale deset godina. Sad joj se činilo da su tada gorele poput sunca - imale su toliko svetlosti i energije da niko i ništa ne bi moglo da ih uništi. Odsutno je posmatrala kako oblici izranjaju iz nejasnog sivog ekrana i shvatila da je ona bila ta koja je izbledela, da je već godinama postajala sve bleđa. Poput zvezde, Kejt je možda umrla davno u prošlosti, ali je njena treperava svetlost i dalje doticala Terezu, i dalje joj je bila vodilja.

Sedela je zadubljena u misli skoro dvadeset minuta, a onda se statika na ekranu pretvorila u kotrljajuće linije i odjednom se slika ukazala kroz sneg. Bio je to još jedan snimak uslužnih hodnika - neki neidentifikovani ćošak - ali ovaj put, Gevin je bio ispred kamere. Ležao je na betonskom podu, lica pritisnutog uz zemlju, otvorenih očiju zagledanih napred. Tereza je posmatrala sa suzama u očima, svesna da je pronašla Kejt.

40

ranije sam osećao njen pogled na sebi. Nisam navikao na to. Proveo sam život posmatrajući druge. Niko nikad nije posmatrao mene. „Osetio bih pogled na leđima i znao bih da je ona tu negde, da sedi

i posmatra me. Nisam znao ko je ona niti šta želi, ali sam znao da je izabrala mene.

„Čini mi se da nikad ni sam razmišljao u korak s drugim ljudima. Čak i kao dete - uvek sam bio osobenjak, što je otežavalo život u školi. Osmatranje je pravi primer. Čuješ kako ljudi pričaju o ‘žrtvama’ proganjanja, ili o lovcu i plenu. Ja to posmatram na drugi način. Kada osmatraš nekog, nemaš kontrolu nad njegovim kretanjem. Može da radi ono što želi, i sve što ti preostaje je da stojiš u senci i posmatraš. To je osećaj bespomoćnosti. Ali, kad tebe neko posmatra, ti si glavni. Ako se ti pomeriš, on se pomeri. Da li je tebe neko tako posmatrao? Znaš li kakav je to osećaj?

Као da je uvek bila tu negde. Sedeo bih pored igrališta i posmatrao decu. Znao sam satima da sedim i posmatram - izgleda da nikom nije smetalo. Nedugo zatim, osetio bih njen pogled na sebi. Osećao bih kako me detaljno proučava, kako su moja kretanja zabeležena, uočena. Počela je da me prati po tržnom centru. Viđao bih je na kratko u izlozima radnji i u ogledalima. Kao da je moja moć nad njom postepeno rasla. Dan za danom, pratila bi me sve bliže i sve duže. Onda je jednog dana pošla za mnom kroz zatamnjena staklena vrata u uslužne hodnike.”

Nastupila je duga stanka, ali je Tereza ćutala i čekala da on nastavi. „Nisam imao pojma gde sam se uputio. Nisam razmišljao, samo

sam imao osećaj da je vučem za uzicu kroz zavoje i skretanja u

I

207 hodnicima. Mogao sam da čujem njene korake iza sebe. Nijednom se nisam osvrnuo - to bi razbilo čaroliju. Nisam želeo da se završi.

Izašao sam na požarni izlaz na gornjoj zapadnoj strani, i ona me je i dalje pratila. Oklevala je kod izlaza, nastupio je užasan trenutak kad sam pomislio da je sve gotovo, ali sad mislim da je ostavljala svoju igračku, onu koju je devojka pronašla. Trebalo je da primetim tu igračku, ali nikad nisam.

Pretpostavljam da ne znaš, ali u to vreme, cela površina na toj strani bila je gradilište. Bila je to zemlja označena za širenje tržnog centra, ali je izgradnja tek počela. Bilo je teško graditi na njoj. Neki delovi zemlje morali su da se iskopaju za temelje, drugi su morali da se popune da bi se podigao nivo. Rad je potpuno obustavljen zato što se centar nije pokazao uspešnim u meri u kojoj se prvobitno očekivalo, i vlasnici su se plašili troškova daljeg razvoja.

Bio je čudan osećaj biti napolju i znati da me ona još uvek prati. Nije imala gde da se sakrije, nije imala gde da pobegne. Ako bih se okrenuo, odmah bih je ugledao, ali nisam želeo da to uradim. Želeo sam da nastavim dalje i da ona uvek bude iza mene. Spustio sam se niz obronak gradilišta, sve do temelja. Tle je bilo veoma klizavo i neravno, ali je i ona nastavila. Nije imala izbora.

Površina temelja bila je prostrana, a u sredini su se nalazili niži platoi koje je trebalo uzdignuti. Spustio sam se u jedan od njih i sećam se da je na dnu bilo poslagano neko kamenje i jedna drvena ploča. Nešto me privuklo, te sam prišao i nogom pomerio drvo, samo da bih otkrio da je ploča pokrivala ulaz u još niži nivo - verovatno podrum stare fabrike. Merdevine su bile postavljene s jedne strane uskog okna. Vodile su dole u mrak. Mislim da sam želeo da budem u mraku, mislim da sam želeo da znam da li bih i dalje mogao da osećam njen pogled u tom crnilu, ali možda su to moje sadašnje misli. U to vreme nisam siguran o čemu sam razmišljao. Bilo je to kao da smo oboje bili programirani - ona da me prati, ja da je vodim. Mislim da nisam imao izbora.

Spustio sam se niz merdevine, posrćući dok nisam našao zid. Seo sam uz njega i čekao da ona siđe. Sviđala mi se ideja da ću moći da je posmatram dok se bude spuštala niz merdevine, ali da ću biti

208 nevidljiv za nju.

Čuo sam približavanje njenih koraka. Znao sam da će sići, veza između nas bila je neraskidiva. Posmatrao sam kako se njena desna noga polako pomalja preko ivice, spušta na merdevine, a zatim kako se druga spušta na sledeću prečku. Ali, leva noga je nekako promašila. Često viđam taj prizor u umu. Noga u letu pokušava da nađe oslonac. Nastupio je kratak trenutak u kojem sam je jasno video kako pada kroz zrak svetlosti, a zatim je nestala u crnilo ispod nje.

Bilo je nečeg u zvuku koji je ispustila kad je udarila o zemlju zbog čega sam znao da je mrtva. Prišao sam joj. Seo sam pored nje. Bilo je malo svetlosti na mestu gde je ležala. Nije disala, ali sam i dalje osećao njen pogled. Spustio sam glavu na beton pored njene i znao sam da će me uvek posmatrati. Pogledao sam joj u oči i vreme je stalo. Bio sam svestan rastućeg mraka, a onda i svitanja posle izvesnog vremena. To su bili najsrećniji sati mog života.”

Gevin je sedeo zagledan u daljinu, nesvestan istražne sobe. Tereza je sačekala nekoliko trenutaka pre nego što je rekla, „Zašto

nisi ispričao nekom?” Gevin ju je dugo posmatrao. Zatim je rekao, „Došla je meni. Nisam

mogao da dopustim da mi je neko oduzme. Bila je tamo i posmatrala me, bila je sa mnom. - bila je moja.

Nikad nisam smatrao za nesreću to što se dogodilo. Postojao je razlog za njen pad. Odveo sam je tamo iz nekog razloga. Čak i kad su došli buldožeri i zatrpali donje nivoe, osećao sam da je uvek uz mene. Tek su posle tog događaja na hiljade ljudi počeli da hrle u Grin Ouks. Širenje se nastavilo i prodaja je skočila. Analitičari su mislili da je u pitanju potrošački bum, ali ja sam to posmatrao drugačije.

Da li si znala da u Nemačkoj, u srednjem veku, kada su pokuša-vali da sagrade crkvu u Vilmnicu, graditelji nisu mogli da završe posao? Sve što bi sagradili u toku dana, srušilo bi se čim bi pao mrak. I tako su uzeli jedno dete, stavili mu kiflu u jednu ruku i baklju u drugu, smestili ga u udubljenje u temelju i zamalterisali. Zgrada je čvrsto stajala posle toga. Isti slučaj sa zamkom Vestenburg - specijalno sedište u zidu za dete. Toliko je plakala da su joj dali jabuku pre nego što su je zazidali. Širom Evrope postoje zakopana deca koja donose

209 prosperitet, sigurnost, sreću.

Ovo mesto je odabralo mene. Znao sam to kad sam se zaposlio: imao sam poseban osećaj svrsishodnosti, imao sam misiju. Šetao bih duž hodnika, osećajući kao da je celo mesto sagrađeno samo za mene. Sve je bilo prave veličine, sve je bilo savršeno na dodir. Zidovi kao da su mogli da me čuju, ogledala su pričala samnom. Čuo sam sva šaputanja, znao sam sve tajne. Ovo mesto je izabralo mene, i izabralo je nju.”

41

STROGO POVERLJIVO. DETEKTIVSKA SVESKA. VLASNIŠTVO AGENTA KEJT MINI.

Sreda, 5. decembar VEOMA VAŽAN DAN

Ostala u Grin Ouks u kasno ove večeri usled kasnog otvaranja. Osumnjičeni na standardnom mestu izmedu 16:00 i 17:00. Nakon što je otišao, prošetala sam se po tržnom centru u potrazi za bilo kakvim drugim znakovima sumnjivih aktivnosti - videla čoveka u električnim kolicima kako uništava promotivni poster za energetska pića - očigledno nenamerno. Ugledala osumnjičenog u 19:00 kako izlazi kroz zatamnjena staklena vrata pored „Burger Kinga” - prerušen u radnika obezbeđenja! Miki je ostao bez teksta.

Četvrtak, 6. decembar

Ni traga osumnjičenom ove večeri- zabrinut? Još uvek ne mogu da poverujem u prerušavanje - tačno kako je knjiga predvidela. Sada sam veoma blizu zločina. Miki je moj jedini poverenik. Tata bi bio ponosan na nas.

Petak, 7. decembar

Stigla u centar što sam brže mogla posle ispita u Redspunu. Ugledala osumnjičenog u 14:00 kako patrolira na četvrtom nivou, ponovo prerušen u radnika obezbeđenja. Pratili smo ga oprezno, držeći se na razdaljini koliko god je bilo moguće. Kada će prići banci?

15:00 - Upravo prisustvovala nestanku osumnjičenog kroz zatam-

211 njena staklena vrata pored banaka. Mislim da moram da pođem za njim - može da pokuša obijanje sa stražnje strane. Pomislila sam da je video moj odraz dok je prolazio kroz vrata, ali se nije okrenuo. Detektivi moraju da budu hrabri. Miki je sa mnom i biće moj stražar. Ulazim.

42

ko sklopim oči, i dalje se nalazim u stanici. Intervjui, birokratija, šolje tamnog čaja u bučnim prostorijama osvetljenim tankim fluorescentnim

svetiljkama. Pritiskam ‘stop’, pritiskam ‘snimi’, slušam premotavanje trake, pokušavam da predvidim kad će se zaustaviti.

Videla sam radnika obezbeđenja kako izlazi ruku pod ruku sa Lisom Palmer. Pomislila sam da ga zaustavim i zahvalim mu na datoj izjavi, ali mislim da se ne bi osvrnuo.

I ja moram da odem, više me ništa ne drži na ovom mestu. Umorna sam već dugo. Želim da odem negde na daleki sever gde noć nikad ne dolazi, a hladnoća čini da se osećaš kao nov.

Saobraćaj ide sporo, ali meni ne smeta. Imam potpisano priznanje. Imam tvoju svesku. Imam tvog odanog ortaka zatvorenog u kesu za dokaze. Vozim se kući, pravo u zalazeće sunce. Duž autoputa M5, njegovi niski zraci prodiru kroz moj zatamnjeni vetrobran. Svetlost je svuda oko mene.

A

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111-31 O’ФЛИН, Кетрин Šta je nestalo / Ketrin О’ Flin ; prevod Ivana Ćirković. Beograd : BeoBook, 2008 (Beograd : Publish). 251 str. Prevod dela: What was lost / Catherine O’Flynn. Tiraž 1.000. ISBN 978-86-87027-08-4 COBISS.SR-ID 148608268

214