ARGUMENTI ZA I PROTIV »POBOLJŠANJA« LJUDSKIH · 2010-03-26 · stavovi druge struje...

Veselin Mitrović1 Beograd

Pregledni naučni članak UDK: 57.089:342.7

Primljeno: 23. 10. 2009. DOI: 10.2298/SOC1001075M

ARGUMENTI ZA I PROTIV »POBOLJŠANJA« LJUDSKIH BIĆA GENETSKOM INTERVENCIJOM2

Arguments Pro and Con of the “Enhancement” of Human Beings through Genetic Intervention

ABSTRACT The paper aims to explain two basic standpoints regarding the enhancement of human beings through genetic engineering. Savulescu seems to be starting from a technoprogressive, (neo)liberal orientation, while Fukuyama′s position implies a step back – to (bio)conservatism, returning to the natural human rights. These opposing general attitudes reflect the same aspiration – towards greater control and monitoring by the state for the benefit of individuals and (or) humankind. While Fukuyama justifies the narrow use of biotechnology for the purpose of therapy and prevention of disease, so far Savulescu goes a step further, understanding „enhancement“ to include increasing the length and quality of life, and focuses exclusively on genetic intervention for this purpose. Discussing the same problems Fukuyama lists several reasons why we should limit the use of biotechnology – reasons of religious, utilitarian and philosophical nature. In this paper, arguments for and against genetic intervention are discussed, while cited examples are commented ad hoc. KEY WORDS Savulescu, Fukuyama, enhancement, genetic intervention, therapy, moral obligation, biotechnology APSTRAKT U tekstu ćemo pokušati da suočimo dva stava u vezi sa genetskim inženjeringom usmerenim ka «poboljšanju» ljudskih bića. Polazište Savulescua je, čini se, tehnoprogresivističke, (neo)liberalne orijentacije, dok Fukuyamin stav implicira korak unazad – ka (bio)konzervativizmu, vraćanjem sa ljudskih na prirodna prava. Iz suprotstavljenih stavova ovih uopštenih idejno-teorijskih orijentacija očitava se slična težnja – veći nadzor i kontrola države za dobrobit pojedinaca i (ili) ljudskog roda. I dok Fukuyama donekle opravdava korišćenje biotehnologije u svrhu lečenja i prevencija bolesti, dotle Savulescu ide i korak dalje, smatrajući pod pojmom «poboljšanja» povećanje dužine i kvaliteta života. Tom prilikom se koncentriše isključivo na genetičke intervencije u tu svrhu. Raspravljajući o istim problemima Fukuyama navodi nekoliko razloga iz kojih bi trebalo ograničiti upotrebu biotehnologije: religijske, utilitarističke i filozofske. U tekstu su izloženi argumenti pro et contra genetske intervencije, a navedeni primeri su komentarisani ad hoc. KLJUČNE REČI Savulecu, Fukuyama, poboljšanje, genetička intervencija, terapija, moralna obaveza, biotehnologija

———— 1 [email protected] 2 Skraćena verzija ovog teksta emitovana je na Trećem programu Radio Beograda 18. i 25.01. 2010. godine, u emisiji Nauka i društvo pod naslovom: «Genetske intervencije kod ljudi. Argumenti za i protiv»

76 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 1

Uvod

Termin poboljšanje potiče od engleskog izraza enhancement. Za razumevanje poboljšanja potrebno je napraviti nekoliko bitnih razlika. Striktno govoreći, poboljšanje ljudskih bića podrazumeva svaku aktivnost kojom usavršavamo svoja tela, duh, ili sposobnosti. Tako, držanje dijete, čitanje knjige, učenje, trening i slično, mogu se posmatrani kao izvesno (prirodno, tradicionalno) poboljšanje ljudskih bića (Allhof, Lin, Moor and Weckert, 2009: 8). «Međutim, postavlja se pitanje moramo li se držati ovih tradicionalnih metoda, kao što su učenje i trening, ili ćemo upotrebiti naučna saznanja kako bismo svoje fizičke i mentalne kapacitete poboljšali još direktnije i efikasnije» (Bostrom, Savulescu, 2009: 1)?

U ovom radu koncentrisaćemo se na poboljšanje ljudskih bića «kao podizanje kapaciteta iznad, za određenu vrstu, tipičnog nivoa, ili prelazak preko statistički normalnog funkcionisanja jedne individue» (Daniels, 2000: 309-322), uz pomoć genetskog inženjeringa. Ovakvo «poboljšanje» se razlikuje od «terapije» pod kojom se podrazumeva tretman usmeren na otklanjanje ili sprečavanje bolesti koja smanjuje nivo zdravlja ili funkcionisanja ispod tipičnog nivoa za određenu vrstu (Juengst, 1997). Naravno, moguće je postaviti pitanje koji je to normalan nivo ljudskih kapaciteta, ili prosečan nivo zdravlja (Harris, 2009: 140-142). Međutim u ovom odeljku, posvećenom definisanju pojmova, dovoljno je uslovno prihvatiti da postoji jedno opšte slaganje oko pomenutih normi, tipičnih nivoa, ili pojma statistički normalnog funkcionisanja jedne individue, koje se može opisati kao «stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i društvenog dobrog stanja» (www.bioethics.gov, april 2002). Uže uzev, definicija norme zdravlja može se posmatrati i kroz definiciju bolesti i ciljeve medicine, gde se pod bolešću ili nedostatkom smatra svako «spuštanje ispod tipičnog nivoa funkcionisanja jedne vrste», dok je cilj terapije «da popravi ili kompenzuje narušene mogućnosti i gubitke funkcija izazvane nekom bolešću ili nedostatkom, do tipičnog nivoa ili statistički normalnog funkcionisanja tipičnog za tu vrstu organizma» (Daniels, isto). «U slučaju terapije popravljanje disfunkcije predstavlja povratak na normalno funkcionisanje odozdo, dok je poboljšanje pomeranje od normalnog funkcionisanja vrste naviše». Ipak, zaključuje J. Harris (Džon Haris), «iz perspektive oštećene ili bolesne individue svaka terapija je poboljšanje» (Harris, 2009: 141).

Na definiciju poboljšanja sličnu prethodnima nailazimo i u radnim materijalima Predsedničkog bioetičkog saveta SAD: «Poboljšanje je usavršavanje ili produženje nekih karakteristika, kapaciteta ili aktivnosti ljudskih bića. S druge strane, izvesno razlikovanje je potrebno napraviti u odnosu na unapređenja ili usavršavanje kojim popravljamo izvesne poremećaje ili nedostatke, odnosno koje ima za cilj da nezdravu individuu dovede u zdravo stanje».3 Izraženije razlikovanje «poboljšanja» od «terapije» nalazimo u definisanju prvog pojma kao «promene strukture i funkcija tela» (Greely, 2005); zatim, viđenje posledica «poboljšanja» kao

———— 3 «Distinguishing Therapy and Enhancement», 2002.

Veselin Mitrović: Argumenti za i protiv „poboljšanja“ ljudskih bića... 77

«drastičnih promena ljudske prirode i u krajnjoj liniji ljudskog dostojanstva» (Fukuyama, 2003: 168-172). S druge strane, postoje i sasvim suprotne orijentacije, koje ne razlikuju prethodne pojmove, čime se olakšava neograničena upotreba biotehnologija (Bostrom and Roache, 2008; Savulescu, 2007, 2009; Harris, 2009).

Davanje steroida pacijentima sa distrofijom je pre terapija koja im pomaže u oporavku do «prosečnog nivoa zdravlja», dok, s druge strane, kada zdravi sportisti uzimaju ova sredstva kako bi prevazišli kapacitete fizičke snage (kakve inače ljudi poseduju) i popravili svoj rezultat primer je poboljšanja. Čitanje knjige svakako unapređuje naše znanje, ali ne doprinosi da na drastičan način prevaziđemo prosečne intelektualne sposobnosti naše vrste. S druge strane, kompjuterski implant u mozgu koji omogućuje direktan pristup internetu drastično prevazilazi nivo funkcionisanja ljudskog mozga (Allhof, Lin, Moor and Weckert, 2009: 8-9).

Iz navedenih definicija i primera uočavamo barem dve situacije karakteristične za poimanje poboljšanja: 1. Aktivnosti koje se tiču terapije i poboljšanja se ne razlikuju, već se razlika nalazi

u početnim uslovima ili stanju tretirane osobe u odnosu na normu tipičnu za vrstu.

2. S druge strane pomenute aktivnosti se mogu razlikovati, a njihova upotreba menja funkciju ili prevazilazi mogućnosti nekog dela tela, doprinoseći na taj način menjanju bića kao celine.

Iz ove početne definicije jasno je da je pojam poboljšanja sasvim dvosmislen. Pored uočenih distinkcija terapija-poboljšanje vezanih za razlikovanje norme zdravlja, ovaj pojam se može razlikovati i na osnovu tehnologije koja je primenjena pri nekoj intervenciji.4 Ipak, u ovom radu se koncentrišemo samo na objašnjavanje i

———— 4 Pored podele na prirodno i veštačko poboljšanje postoji podela i prema tehnologiji koja je primenjenja. Te tehnologije potiču iz četiri naučne oblasti: Nano-, Bio-, Info i Kogno-nauke (Spohrer, 2002: 103). Zatim, postoji podela na prirodno-veštačke, odnosno unutrašnje i spoljašnje tehnologije poboljšanja ljudskih bića koju nalazimo kod Jima Spohrera (Spohrer, 2002). Naime, on razlikuje «okvir od četiri osnovne unutrašnje-spoljašnje tehnologije poboljšanja» i nekoliko njihovih potkategorija. Na ovom mestu dovoljno je da ih samo nabrojimo: (1) izvan tela i okoline. Potkategorije su novi materijali, nova pomagala, zatim drugačiji konteksti zbivanja (npr. virtualna realnost), novi subjekti - npr. virtuelni alter ego futuriste Raya Kurzweila-Ramona (www.kurzweilai.net). (2) Izvan tela i osobe, sa novim medijatorima (alatima i pomagalima) kao subkategorijom. (3) Unutar tela-privremene tehnologije pod kojim se podrazumevaju nove tehnike oralno-digestivne upotrebe poboljšanja (npr. vizija pilule mudrosti, ali i postojeća farmaceutska sredstva za kontrolu ponašanja). (4) unutar tela-trajne, u koje spadaju novi organi (nova čula i nervni završeci), zatim nove veštine (nova upotreba postojećih čula i nervnih završetaka) i na kraju najbitnija i etički najupitnija kategorija novih gena (Spohrer, 2002: 104-112). Što se tiče same distinkcije prirodno-veštačko, vezane za pojam poboljšanja, ona može dovesti do poteškoća u razumevanju pojma «prirodnog». Na primer, X možemo smatrati prirodnim ako postoji bez ikakve ljudske intervencije, ili se odvija bez veštački konstruisanih pomagala. Tako se ishrana namirnicama koje su sakupljene, a ne uzgajane, ili trčanje (trening) bez patika, može smatrati prirodnim poboljšanjem, ali čitanje knjige (bilo to poboljšanje ili ne) u ovom slučaju biva diskutabilno jer knjiga ne bi postojala bez ljudi. Međutim, možemo tvrditi da knjigu u zavisnosti od nivoa kompleksnosti, možemo smatrati i prirodnim i veštačkim objektom. Takođe možemo arbitrirati da je knjiga prirodna, a računar nije, zbog kompleksnosti svoje izrade. S druge strane poznato je da je za pisanje ili proučavanje


analizu dva na prvi pogled suprostavljena stanovišta po pitanju poboljšanja, jer bi opširnija diskusija vezana za samo definisanje tog pojma zahtevala prostor jedne čitave knjige.

U tekstu ćemo pokušati da suočimo dva stava u vezi sa genetskim inženjeringom usmerenim ka «poboljšanju» ljudskih bića. U tu svrhu koristićemo stanovišta dva izrazita predstavnika, uslovno rečeno, transhumanističke i biokonzervativističke struje.5 Analizirani stavovi vezani za prvi pomenuti pravac ogledaju se kroz argumentacije Juliana Savulescua (Julian Savulesku), dok se stavovi druge struje predstavljaju kroz ideje Francisa Fukuyame (Frensis Fukujama).

Početna polazišta J. Savulescua i F. Fukuyame

Savulescu kreće od pitanja da li biologiju i medicinu treba koristiti i u svrhu «poboljšanja» ljudskog života, a ne samo u cilju prevencije i lečenja bolesti. Pod poboljšanjem ovaj autor uopšteno podrazumeva obezbeđivanje dužeg i kvalitetnijeg ljudskog veka u odnosu na današnja shvatanja. Način na koji se dolazi do ovog cilja je po njemu genetska intervencija (Savulescu, 2007: 517). S druge strane, postoje stanovišta, kao što je, primerice, Fukuyamino, da ovakvo dejstvo biotehnologije drastično utiče na ljudsku prirodu i u krajnjoj liniji na ljudsko dostojanstvo (Fukuyama, 2003: 168-172). Međutim, sledeći liberalne stavove Savulescu s početka tvrdi da poboljšanje treba da bude «dozvoljeno», ne obavezujuće. Po tome se, uostalom, i razlikuje liberalna od nacističke eugenike (Savulescu, 2007: 517). Gledano sa stanovišta evolucije to bi praktično značilo da liberalna eugenika odmaže selekciji tako što podiže, poboljšava, određene sposobnosti jedinki za bolje snalaženje u okruženju, dok nacistička potpomaže selekciju, na neprirodan način, uništavanjem nesposobnih i nepodobnih – «nearijevaca». Otvoreno ostaje samo pitanje arbitraže, o tome koja ljudska bića imaju savršen biološki materijal.

Samo nekoliko redova kasnije u navedenoj studiji Savulescu ide korak dalje od početnog liberalnog shvatanja, tvrdeći da ne samo da treba da bude dozvoljeno poboljšanje ljudskih bića, nego to treba da bude i moralna obaveza (Savulescu,

neke složene knjige potrebno i više godina. Dakle, svaki ovakav stav je, budući proizvoljan, teško odbraniti (Allhof, Lin, Moor and Weckert, 2009: 8-9). 5 Jedan od protivnika transhumanizna, Dale Carrico, daje kraće objašnjenje dva «suprostavljena» pravca. Biokonzervatizam predstavlja stav koji izražava sumnju po pitanju moralne upotrebe tehnološkog razvoja. On se u principu protivi genetičkim, protetičkim ili kognitivnim modifikacijama ljudskih bića. Razvijen je s jedne strane od konvencionalno desne politike verskog/kulturnog konzervativizma i konvencionalno levo nastrojene politike očuvanja čovekove sredine. Biokonzervativistička pozicija se u ime odbrane prirodnog, kao moralne kategorije, protivi medicinskim i drugim tehnološkim intervencijama usmerenim na poboljšanja trenutnih ljudskih i kulturnih granica. Tehno-progresivizam je zasnovan na stavu aktivne podrške tehnološkom razvoju u celini. Zalaže se za prakse genetskih, protetičkih i kognitivnih modifikacija ljudske vrste. Transhumanisti veruju da u uslovima regulisane legitimne demokratske i odgovorne vlasti u kojima je osigurano da troškove, rizike i koristi dele svi akteri, tehnološki razvoj predstavlja duboko osnaživanje i emancipaciju (Dale Carrico, 2004).


2007: 517-528). Da bi opravdao svoje polazište, ovaj autor pokušava da na nekoliko primera pruži etičku osnovicu za upotrebu biotehnologije u pomenute svrhe.

U praksi, navodi on, postoji mnogo koristi od poboljšanja ljudi. Jedan od rasprostranjenih primera jeste «estetska hirurgija, kojoj se mahom podvrgavaju žene, kako bi ulepšale svoje noseve, povećale grudi, ’napumpale’ usne, podigle jagodice na licu, izbelile i ojačale zube, i na kraju uklonile bore i masnoću. Ovakvi zahvati nisu strani ni muškarcima. Pored toga oni svoja tela ’pumpaju’ uz pomoć steroida. Dakle, industrija ’ulepšavanja’ tela je očit primer poboljšanja ljudi. U ovu vrstu telesnih promena spada i ’telesna umetnost’ - tetoviranje, telesne modifikacije - kao što je piercing itd. Moderni, profesionalni sport takođe koristi brojna dozvoljena i nedozvoljena sredstva kako bi povećao atletske performanse sportista. Na planu poboljšanja hrabrosti i pouzdanja, za savremeno društvo tipični su uplivi medikamenata kao što je prozac, ili pak upotreba alkohola. U poboljšanju koncentracije se koriste supstance od kafeina i nikotina, do hemijski proizvedenih stimulansa u tu svrhu» (Savulescu, 2007: 517-518). Na polju privatnosti, u domenu seksualnosti istraživanja pokazuju da 20 miliona muškaraca koristi viagru.6 Kao još radikalniji primer Savulescu se zalaže za korišćenje tkiva abortiranih ili veštački stvorenih fetusa u svrhu produženja ljudskog života. Taj vek ostvaren zamenom tkiva i organa procenjuje se i na dužinu trajanja od 120 godina7 (Savulescu, 2007: 518).

Ali, Fukuyama iznosi zabrinutost po ovom pitanju. Naime, «suočena sa izborom između umiranja i produženja životnog veka kroz terapijsku intervenciju, većina ljudi odlučiće se za ovo drugo, čak i ako će im se kao rezultat takvog tretmana kvalitet života u raznim stepenima smanjiti. Shodno tome dolazimo do scenarija u kome odnos između izdržavanih i onih koji ih izdržavaju postaje ekstreman, dovodeći do bitnog pada prosečnog životnog standarda stanovništva (Fukuyama, 2003: 116-117). Iako pripadnik transhumanističkog teorijskog pravca, Harris produžavanje životnog veka do drastičnih granica uz pomoć genskih mutacija matičnih ćelija takođe smatra neetičkim, jer drastično utiče na promenu normalnog funkcionisanja karakterističnog za našu vrstu (Harris, 2009: 141).

Međutim, nije u pitanju samo produžavanje života, nego i poboljšanje njegovog kvaliteta, tvrdi Savulescu. «Jedna šetnja parkom uveriće nas da nas ne definiše samo naše okruženje i kultura, nego upravo genetika. Bez obzira na odgajanje, doberman će biti u stanju da rastrgne pudlu, s druge strane ma kako da odgojite čivavu, nikad od nje nećete moći da stvorite dobermana. Osobine kao što su agresivnost, vrednoća, posebno izoštreno čulo njuha itd. rezultat su dugog procesa sparivanja i odabira. Danas se u uzgoju kako kućnih ljubimaca, tako i u svrhe stočarstva koriste brojne tehnološke modifikacije u domenu genetike životinja» ———— 6 Cheitlin et al., 1999. 7 Ovde se mora dati jedna ad hoc primedba vezana za viziju dugovečnih ili besmrtnih ljudskih bića. Zamislimo samo scenario sličan zapletu u filmu «Gorštak» Rasela Malkahija, gde se besmrtnici širom planete bore kako bi ostao samo jedan - pobednik čija je nagrada da postane smrtan i mogućnost da ostavi potomstvo.


(Savulescu, 2007: 519). Od lenjog majmuna genetičkom intervencijom na mozgu dobićete pravu «vrednicu».8

Takođe, eksperimentalno je dokazano da se genetičkom intervencijom može uticati na seksualno ponašanje životinja. «Genskom terapijom je promenjen gen poligamne livadske voluharice, genom monogamnog rođaka - prerijske voluharice. Kao rezultat dobili smo promenjeno seksualno ponašanje livadskog glodara, koji je postao monogaman».9 Prema Savulescuu, intervencijom na centar za nagrađivanje u mozgu na sličan način moguće je promeniti ponašanje zavisnika od droga (Savulescu, 2007: 519).

Jedan od primera kod kojih se stavovi Savulescua i Fukuyame delimično preklapaju, jeste upotreba genetske intervencije u svrhu lečenja bolesti Huntingtonova Chorea. Dok prvi opravdava upotrebu genetske intervencije u svrhu lečenja, poistovećujući je sa lečenjem drugim metodama (Savulescu, 2007: 520), Fukuyama ističe da je umesto intervencije na pojedincu za slučajeve naslednih oboljenja moguća opcija i tzv. inženjering linije zametka, kojim je moguće eliminisanje gena odgovornog za oboljenje i iz organizma kasnijih potomaka konkretnog nosioca (Fukuyama, 2003: 106). Međutim, ovaj autor upozorava i na izvesne kontraefekte ovakvih intervencija, čime izražava sumnju u mogućnost genetske modifikacije koja prolazi bez propratnih posledica (Fukuyama, 2003: 96). Posledice nerazlučivanja intervencija vode do toga da se, na primer, «moralno opravdana - terapeutska, genska intervencija ljudske embrionske matične ćelije» (Hurlbut, 2004)10, može koristiti u domenu estetske i prehrambene industrije,11 sfere privatnosti-seksualnosti, kao i u odstranjivanje ili pojačavanje osobina kao što su agresivnost, solidarnost, kooperativnost itd (Savulescu, 2007: 519; 2009: 211-215). ———— 8 Liu Zheng, 2004. 9 Lim, M., 2004. Drugačije modifikovan gen koji kontroliše deo moždanog centra za nagrađivanje - vasopresin receptor gen kod majmuna, ukazuje na mogućnost sličnih intervencija i na ljudima. 10 Naime, u navedenom članku autor, inače pristalica biokonzervatizma, podržavajući genetsku mutaciju objašnjavajući da je moguće izbeći uništavanje ljudskog embriona u svrhu stvaranja, lečenja i eksperimentisanja matičnim ćelijama. Idealno rešenje koje bi po mnogim naučnicima bilo moguće jeste direktno reprogramiranje ćelija odraslih u funkcionalni ekvivalent embrionalnih matičnih ćelija (EMĆ). U normalnoj embriogenezi EMĆ se stvaraju u ograničenom prostoru (unutrašnjost ćelijske mase) u embrionu starom 4-5 dana (blastocit). U nekoliko predstojećih dana razvoja, serija ćelijskih signala stvara specifični obrazac genskog izraza koji karakteriše EMĆ i daje im sposobnost mnogoznačnosti, odnosno stvara mogućnost formiranja svih tipova ćelija ljudskog tela. Sa razumevanjem tačne molekularne prirode ovih signala biće moguće zaobići embriogenezu i direktno stvarati promene u ćelijama odraslih. Nažalost, može proći mnogo godina pre nego naše znanje i kontrola ovih faktora stvori uslove za ovakve intervencije. Za sada je moguće alternativno rešenje: genetski mutirano ćelijsko jezgro somatske ćelije, uz pomoć kojeg je moguće stvaranje ljudskog tkiva (kao što je slučaj sa kožom za transplataciju). To je tehnika transfera somatskog ćelijskog jezgra (kloniranje), uz prethodnu gensku mutaciju koja sprečava mogućnosti razvoja nastalog entiteta u celokupan organizam. (www.bioethics.gov, December 2004, W. B. Hurlbut, Altered Nuclear Transfer as a Morally Acceptable Means for the Procurement of Human Embryonic Stem Cells) 11 NASA je osnivanjem tima, na čelu sa Morrisom Benjaminsonom, na Touro Collegeu u Njujorku, načinila prve korake u proizvodnji mesa nastalog iz “matičnih ćelija posađenih u serum govečeta” još 2002. godine (Wolfson, 2002).


Kada je reč o primeni ovih biotehnologija u svrhu poboljšanja IQ, smanjivanja agresivnosti, poboljšanja sposobnosti za posebne atletske discipline, rano utvrđivanje pola - u svrhu izbora pola, uticanjem na monogamno ponašanje i, uopšte, na ponašanje ljudi, Savulescu ponavlja svoj stav da ne samo da to treba obezbediti, nego korišćenje ovih intervencija smatra i moralnom obavezom u svrhu stvaranja «srećnijih ljudi» (Savulescu, 2007: 520).

Viđeno iz Fukuyamine perspektive, ovakva primena biotehnologije ne samo da ima nepredvidive posledice, nego je već dovela do demografskih ali i socijalnih disbalansa u Aziji. «Prednost koja se u ovim kulturama daje muškoj deci, u kombinaciji sa jevtinim sonogramom i izborom abortusa dovela je do iskrivljenih socijalnih odnosa. Ovaj povećan broj muškaraca12 suočava se sa problemima od pronalaska odgovarajuće partnerke, do upuštanja u razna rizična i destruktivna ponašanja, dok s druge strane ovakva tendencija može dovesti i do poboljšane kontrole procesa udruživanja po parovima, što dovodi do veće stabilnosti porodičnog života za one koje stupe u brak» (Fukuyama, 2003: 99).

Tri argumenta pro i tri argumenta contra «etike poboljšanja»

1. Argument pro: «Izbor nepoboljšanja je pogrešan» Pretpostavimo situaciju odnosa «nemarnog odnosa roditelja» prema deci.

Naime, »nemarni roditelji su dobili dete sa izuzetnim osobinama. Dete ima izrazito razvijen intelekt, ali da bi se on održao na tom nivou potrebni su sasvim jednostavni, lako dostupni, jevtini dodaci u ishrani tog deteta.13

Međutim, u skladu sa kvalifikacijom «nemarni», oni zanemaraju tu ishranu, i to rezultira time da takvo dete sa izraženim intelektom stagnira do normalnog nivoa. «Naravno, ovo je pogrešno». ... Posmatrajmo sada slučaj «lenjih roditelja». Oni su dobili dete normalnog intelekta, ali ako ga budu hranili odgovarajućim dodacima njegov intelekt će rasti do intelekta deteta neodgovornih roditelja. Međutim, oni mogu biti zadovoljni sa dijetom koja održava normalni nivo intelekta. Ovo znači da nedostatak dostupnih i jevtinih dodataka u ishrani normalno dete onemogućava da dostigne izuzetan intelekt. ...»Postupak obe porodice je pogrešan. U osnovi posledice su iste: deca koja su mogla održati ili steći sjajan intelekt to nisu uspela, već su stagnirala ili ostala na nivou normalnog intelekta» (Savulescu, 2007: 521-522). Iako se može ustvrditi da u ovim postupcima nema ničega lošeg, Savulescu smatra da u je ovakvim slučajevima, kada nema nekih posebnih moralnih prepreka,

———— 12 Više videti u Nicholas Eberstadt, 1998. «Asia Tomorow, Gray and Male», The National Interest 53, str. 56-65; Terence H. Hull, 1990., «Recent Trends in Sex Ratios at Bird in China», Population and Development Rewiev 16, str. 63-83; Chai Bin Park, 1983. «Preference for Sons, family Size, and Sex Ratio: An Empirical Study in Korea», Demography 20, str. 333-352. Zanimljiv je primer Japana koji ima sasvim suprotne trendove, po pitanju prenatalne selekcije dece sa urođenim nedostatkom čak i u odnosu na zapadne zemlje (Shimazono, 2009:291-315). 13 Ovde se mora odmah upozoriti da Savulescu zapostavlja veoma važan faktor - ishranu i režim života majke, pre i posle porođaja.


nedavanje prehrambenih dodataka koji bi doveli do poboljšanja pogrešno, koliko i davanje tih dodataka koji će dovesti do poželjnijeg stanja detetovog intelekta. «Bilo bi dakle pogrešno da usled izostanka prehrambenih dodataka ne poboljšamo njihove psihičke, fizičke, kognitivne sposobnosti. Ako bismo ’ishranu’ zamenili ’biološkom intervencijom’, ispada da bi bilo moralno opravdano poboljšati intelekt dece» (Isto).

1. Argument contra: «Kompetitivna priroda poboljšanja» Pod ovim terminom Fukuyama podrazumeva problem koji se javlja iz

kompetitivne prirode mnogih ljudskih karakteristika i aktivnosti u kojima su dobici i gubici izjednačeni (Fukuyama, 2003: 117). Primer sa telesnom visinom pokazuje da ona pruža mnoge prednosti pojedincima koji u tom pogledu prevazilaze prosek. Te prednosti se kreću od seksualne privlačnosti, socijalnog statusa, pa do atletskih mogućnosti. Međutim, ako bi mnogi roditelji poželeli decu dovoljno visoku da mogu igrati u «nacionalnoj košarkaškoj ligi» (NBA), došlo bi to sveopšteg takmičenja u kome za učesnike ne bi bilo neke jasne prednosti (Isto).

Slična situacija je i sa intelektom koji je naveden napred, a koji je po rečima Fukuyame jedan od prvih i najočiglednijih ciljeva budućeg genetskog tretmana. «Jedno društvo sa višim nivoom prosečne inteligencije može postati bogatije, u meri u kojoj je produktivnost vezana za inteligenciju. No, dobit koju mnogi roditelji žele svojoj deci može na kraju ispasti iluzorna kad je reč o ostalim aspektima jer su prednosti veće inteligencije relativne a ne apsolutne. Zamislimo ljude koji bi želeli da im deca odu na Harvard. Međutim, konkurencija je mač sa dve oštrice: ako moje dete postane pametnije posle genske terapije i bude primljeno, ono će istisnuti tvoje dete. Moja odluka da dobijem bebu po porudžbini nameće troškove i vama (pre vašem detetu), pa u konačnom zbiru nije jasno da li je bilo ko od nas na dobitku» (Fukuyama, 2003: 117-118). S druge strane, postoje i ljudi koji iz religijskih ili nekih drugih razloga ne žele ili nisu u mogućnosti da njihova deca budu genetski modifikovana. Ova situacija sa sveopštom pomamom za genskom intervencijom dovela bi ih u neugodnu poziciju da apstinencijom od takvih promena svoju decu izlože riziku «regresije».

2. Argument pro: «Podudarnost» Opravdavajući gensku intervenciju kao metod «usavršavanja» ljudskih bića

Savulescu ističe da nema moralne razlike u intervencijama koje vrši okolina ili tretman medikamentima i s druge strane intervencije putem genetske modifikacije. Nastavljajući u tom tonu, on navodi: «U osnovi, mi prihvatamo intervencije okoline koje utiču na usavršavanje naše dece. Obrazovanje, ishrana i trening se koriste da bi od naše dece stvorile bolje ljude i povećale njihove šanse. Treniramo decu, da budu kooperativna, inteligentna, manje agresivna i dobro vaspitana. U tom smislu istraživači tragaju za načinima da kreiraju okruženje koje će tu mladu decu stimulisati kako bi maksimizirala svoj intelektualni razvoj» (Savulescu, 2007: 522).

Eksperiment s pacovom koji je oboleo od modifikovanog (prema njegovoj vrsti) Huntingtonovog sindroma pokazuje da stimulišuće okruženje utiče na


strukturu mozga obolelog14 na isti način kao i lek prozac koji se takođe koristi u terapiji ove bolesti demencije.15 Dakle, zaključuje Savulescu, izjednačavajući različite kategorije intervencija, ove manipulacije okolinom ili pak uticajem medikamenata takođe menjaju našu biologiju (Savulescu, 2007: 522).

Nasuprot toj tvrdnji, Fukuyama ističe da postoji razlika između manipulacije pod uticajem okruženja i manipulacije genetičkom modifikacijom: potonje mogu biti, a često i jesu, nepovratne (Fukuyama, 2003: 96-97). Međutim, i uticaj okoline može biti ireverzibilan, navodi Savulescu. Dete koje je zapostavljeno ili odbačeno nosiće ožiljke tokom daljeg razvoja ličnosti (Savulescu, 2007: 521; 522). Stoga ovaj autor, nakon početnog pitanja ima li suštinske (moralne) razlike u krajnjim efektima navedenih intervencija, u svetlu (neo)liberalne ideologije zaključuje: «Parovi bi trebalo da maksimiziraju genetske mogućnosti svoje dece, kako bi ova bila u stanju da vode dobar život i da obezbede sebi bolju ekonomsku i društvenu egzistenciju. Tu nema značajne moralne razlike između intervencije okolinom i genetskom modifikacijom» (Savulescu, 2007: 522).

2. Argument contra: «Poštovanje prirode» Nasuprot stavu koji izjednačava dejstvo sredine i gensku intervenciju stoji

Fukuyamino stanovište o poštovanju prirode, koje ga implicite dovodi na samo korak do dominacije prirodnih prava, karakteristične za konzervativnu socijalno-pravnu misao. Naime, kako ovaj autor ističe: «Postoje opravdani i mudri razlozi da se vratimo poštovanju prirodnog reda stvari i da ne mislimo kako ljudska bića mogu lako da ga poboljšaju kroz prigodne intervencije. Ovo se pokazalo tačnim u sferi životne sredine: ekosistemi su međusobno povezane celine čiju složenost često ne razumemo; izgradnja brane i uvođenje biljne monokulture uništava ravnotežu sistema na sasvim nepredvidive načine» (Fukuyama, 2003: 118). Slično je i sa ljudskom prirodom, tvrdi dalje Fukuyama. Težnja da se poboljšaju neki njeni aspekti za koje mislimo da ih dobro razumemo nije tako jednostavan proces. «Evolucija je možda slep proces, ali se ona odvija po nemilosrdnoj logici koja organizme čini podobnim za egzistiranje u sredini u kojoj se nalaze» (Isto). Danas je, nastavlja Fukuyama u istom tonu, politički korektno osuđivati ljudsku sklonost ka agresiji i nasilju i zgražavati se na krvoločnost koja je u ranijim periodima dovodila do osvajanja, dvoboja i sličnih aktivnosti. Po rečima biologa Richarda Alexandera, ljudska bića su naučila da sarađuju kako bi bila u stanju da se takmiče.16 Ljudska kompetitivnost i kooperativnost ostale su u ravnoteži u simbiotičkom odnosu ne samo u vreme evolucije nego i u današnjim ljudskim društvima i među savremenim pojedincima (Fukuyama, 2003: 119).

Dakle, kod Fukuyame se uticanje na prirodu veštačkim putem drastično razlikuje od promena nastalih pod uticajem okoline. Međutim, što se tiče tretmana farmaceutskim sredstvima i genskom intervencijom, ma koliko na prvi pogled protivni, istovremeno, na neki način, i podržavaju prethodni stav Savulescua, o ———— 14 Van Dallen, 2000. 15 de Marchi et al. 2001. 16 Više videti u Richard D. Alexander, 1990.


izjednačenosti farmakoloških i intervencija na genetskom nivou. Ipak ta izjednačenost nije rezultat analitičkog slaganja već se pre radi o dva različita nivoa njihovih argumentacija.

Prvo, Savulescu u prethodna dva argumenta pokušava da pokaže da nema moralne razlike u vrsti intervencija, bilo da su one rezultat okolnosti, ili dejstva leka, bilo «namerne» biološke intervencije na zdravim ljudima. Dakle, u njegovom stavu nema reči o kontraefektima ovih intervencija.

S druge strane, Fukuyama stoji na stanovištu da je intervencija putem medikamenta podjednako opasna i vodi u neku vrstu tiranije. Dakle u Fukuyaminom slučaju takođe postoji izjednačavanje intervencije putem lekova i genetske modifikacije. Pri tome ovaj autor ističe samo kontraefekte. Da bi potkrepio svoje argumente Fukuyama navodi da je spoznaja o ljudskom ponašanju baziranom na biohemijskim procesima dovela do razvoja moćnih sredstava za modifikaciju ljudskog ponašanja. S tim u vezi Fukuyama tvrdi da su litijum i drugi lekovi ubili frojdizam. U živote i ponašanje današnjeg čoveka ulaze zoloft, paxil, prozac i antidepresivi. Njihova upotreba nije čin socijalne kontrole koju možemo zamisliti. To nije nešto što bi despotska vlada uradila svojim građanima. To je društvena kontrola preko socijalno konstruisanih bolesti. To su činovi dobrih namera roditelja i nastavnika usmerenih ka deci (Fukuyama, 2003: 55-56.; 69)17

Dakle, dok Savulescu želi da pokaže da od tri vrste intervencija treba izabrati onu koja može biti najefikasnija i najtrajnija, Fukuyama stoji na stanovištu da bilo kakvo mešanje (osim ograničenog terapijskog) u prirodni red stvari vodi u kolaps ljudskog dostojanstva (Fukuyama, 2003: 175).

Sociološka implikacija oba stava, čini se, rezultira istim. Sa stanovišta prve «eugenike» dolazimo do biološki zatvorene društvene hijerarhije, u kojoj će dominirati «poboljšana» ljudska bića. S druge strane, Fukuyama upozorava i na opasnosti terapijske (genske) intervencije, genetički izazvanih poremećaja, jer: (1) ne prolaze bez neželjenih posledica; (2) dovode do promene opšteg ljudskog (genetskog) nasleđa (Fukuyama, 2003: 90-97). Stoga se da pretpostaviti da je Fukuyama zadovoljan našim trenutnim položajem u procesu evolucije. Međutim poznato je, grubo gledajući, «da pravac evolucije manje-više teče u pravcu poboljšanja čovečanstva, ili bar ne unazađuje taj proces», te se čini da Fukuyama preporučuje nepromenjeno stanje umesto promene na bolje (Harris, 2007: 34).

Naravno, ovako mračnu situaciju je moguće prevladati. Ako recimo zamislimo jednu biološki savršenu vrstu i drugu manje savršenu, ovoj drugoj ostaje da se ponaša kao, recimo, polu-parazit imela na krošnjama hrasta. Iako poseduje mogućnost fotosinteze, njoj nedostaje koren kojim bi crpla potrebnu vodu. Stoga se ova poluparazitska biljka «priključuje» na stablo domaćina od kojeg crpi vodu, dovodeći vremenom do sušenja njegovih grana, ali ostavljajući u funkciji koren i

———— 17 Za uvid u preciznije definisanu vezu ovih lekova i njihovog uticaja na društveno ponašanje korisnika videti Fukuyama, Rosenthal, 2002.


stablo koji sada služe kao provodnik za preko potrebnu vodu.18 Sličan primer je i sa pticom kukavicom, koja odlaže svoja jaja u gnezdo neke druge ptice. Pošto se njeni ptići izlegu pre ptića domaćina njihov «genski program» ih usmerava da unište jaja domaćina kako bi majka hranila njih-uljeze u ovom primeru. S druge strane, postoji i vrsta kooperativnosti koju zagovaraju oba autora. Ali, zapitajmo se ima li mesta kooperativnosti između fizički dominantnijih i manje moćnih vrsta? Priroda kaže – da. Brojni su primeri simbioze (doduše, neki su na granici parazitizma), tako recimo moćni predator kao što je krokodil, dopušta izvesnoj vrsti ptica da mu očisti ostatke hrane iz čeljusti.

Prethodna dva primera navode na pitanje: Da li je takva i sudbina onih koji ne žele da se genetski modifikuju?19 Na ovakav argument Savulescu uopšteno odgovara da nema direktne veze između poboljšanih ljudskih bića i diskriminacije. U tom slučaju važe sva pravila koja inače regulišu društvene odnose štiteći slabije i ograničavajući jače. Po njegovim rečima «tu neće biti diskriminacije između biološki superiornih i onih koji ne budu modifikovani, baš kao što u današnjem društvu nema diskriminacije za ljude sa nekim nedostatkom» (Savulescu, 2007: 530). Međutim svakodnevna iskustva pokazuju da upravo nije tako.

U nastavku ovog našeg ad hoc komentara ne možemo da izostavimo, čini se, tri veoma bitna pitanja koja previđaju oba autora. Prvo pitanje koje se logički nameće jeste: šta ako u takvom društvu dođe do sparivanja «savršenih mutanata» i «običnih ljudi»? Na taj način, jasno je svakom trezvenom čoveku, da se savršeni genetski potencijal gubi pod prisustvom «neusavršenih» gena. Svaka sledeća kombinacija dovodila bi do slabljenja stvorenih poboljšanja. Imajući u vidu današanja iskustva biologa, koji na veštački način odmažu selekciji vraćajući u prirodu gotovo izumrlu vrstu severnoameričkog crvenog vuka, budućnost ovakve dece ne bi bila svetla.20 Naime, ova vrsta vuka je specifična po tome da samo alfa ženka daje jednog mladunca u godini. S druge strane, kojoti su bolje adaptirani kroz evoluciju, jer poseduju mogućnost parenja sa ovim ženkama vukova, te su stoga i brojniji. Sparivanjem ovih vrsta se slabi genetski potencijal crvenog vuka, a sama vrsta polako nestaje. U tu svrhu biolozi koji kontrolišu ovu zajednicu vrše likvidaciju mešanaca kako odraslih tako i mladunaca.21 Imajući na umu našu opasku, s početka teksta, ovi stručnjaci prvo odmažu selekciju, vođeni liberalnom idejom, a

———— 18 Na ovom primeru sam zahvalan svojoj majci, inače biologu. 19 Prethodni primeri često se u praksi mogu smatrati popularno nazvanim Gatacca argumentom, društvenog raslojavanja poboljšanih i nepoboljšanih ljudskih bića, na osnovu njihove biološke strukture. http://www.search.com/reference/Transhumanism#Genetic_divide_.28Gattaca_argument.29 20 Na slične probleme ukazuje i Fred Charles Ikle (Ikle, 2001). Naime ovaj autor ovakva eugenička poboljšanja smatra luksuzom, koji će biti dostupan šačici bogataša, čije će genetski savršeno potomstvo pod uticajem prirodnog priraštaja ponovo biti preovladano. Današnja saznanja pokazuju da takva vrsta zahvata neće biti stvar luksuza (Savulescu, 2007: 529). 21 Više o ovoj vrsti videti preko portala: http://www.fws.gov/redwolf/index.html. Takođe videti dokumentarnu TV emisiju «Crveni vuk na raskršću», produkcija NG i BBC, emitovana na TV B92, ponedeljak 19.10.2009. u 15H.


potom je pomažu uništavajući neželjeni okot, u svetlu nacističke ideologije. Ovakve intervencije ljudi na prirodu otvaraju, stoga, mnoga mračna pitanja.

Drugo pitanje odnosi se samo na modifikovanu populaciju i njene poboljšane osobine. Pošto Savulescu koristi izuzetno pojednostavljen model - model ekvivalentnih i nezavisnih osobina22 - kada govori o osobinama kao što su povećanje inteligencije, kapaciteta memorije, empatije, kooperativnosti itd., to ćemo se i mi, vođeni tim primerom, služiti jednom dosta pojednostavljenom analitikom. Naime, poboljšati neku od ovih osobina, a ne uticati barem na još jednu nije moguće. Upravo na takvu situaciju upozorava eksperiment Tisena i Liua, koji su povećali IQ miša. Kao posledica te genetske modifikacije, taj miš je postao ekstremno osetljiv na bol.23 Takođe iz ličnih iskustava poznato je da bi povećanje memorijskih sposobnosti takođe dovelo do izvesnih patnji. Suština čovekove sposobnosti pamćenja i zaboravljanja jeste da su to selektivni procesi, koji često oslobađaju bolnih uspomena, i služe pamćenju (subjektivno i objektivno) važnih detalja. Dakle, uporedo povećanje memorijskih mogućnosti, IQ i empatije, imajući u vidu rezultate prethodnog eksperimenta, i negativne posledice preterane upotrebe neurofarmakoloških stimulansa (Fukuyama, 2003: 67) moglo bi dovesti ljudsko biće do granica destrukcije. Da bi se to sprečilo, u suprotnom modelu genetsko povećanje IQ ili memorije, moralo bi sledeću (popravnu) intervenciju upraviti u smeru sprečavanja bola,24 na snižavanje ili gašenje empatije ili pak isključivanje osećaja griže savesti. Takva selektivna upotreba neurofarmakoloških sredstava, koje na sličan način utiču na ponašanje ljudi, već je uveliko prisutna (Fukuyama, 2003: 68). Ovakvim intervencijama čini se da stvaramo savršenog sociopatu.

Treće pitanje pak nema veze sa moralnom (ne)opravdanošću genetske mutacije. Mutacija se sama po sebi dešava. Problem je u brzini mutacije, odnosno, kakva će biti funkcija trenutnih promena, uzrokovanih subjektivnim preferencijama, na duže staze? Zatim, isključuje li se izbor dece na vlastiti identitet?25 Neki autori postavljaju i pitanje problema u komunikaciji ne samo između poboljšanih i nepoboljšanih nego i između pojedinaca poboljšanih na različite načine. Ako određeni ljudi sa svetom mogu opštiti na način nezamisliv drugima (npr. noćni vid ili kretanje putem sonara, ili komunikacija mozak-mozak), neće li se time drastično promeniti osnovna iskustva koje međusobno delimo u pogledu zajedničke komunikacije (Allhof, Lin, 2006: 52)? I, na kraju, zašto drastično povećavati ljudske kapacitete i moći ovim putem, ako su već određeni ljudski kapaciteti od strane ———— 22 Ovakav model podrazumeva da sve navedene osobine koje su predmet poboljšanja jesu ekvivalentne i nezavisne, odnosno, da recimo povećanje IQ možemo posmatrati kao nezavisno (i ekvivalentno sa drugim) poboljšanje na nivou celine-ljudskog bića. 23 Više videti u eksperimentu: Tisen, Liu, 1999. 24 O posledicama gašenja bola i implikacijama asimboličkog bola, videti u Nikola Grahek, 2002., Ogledi o bolu, neurofilozofska istraživanja,53-69.; 89-109., Otkrovenje, Beograd. 25 Danas u modi može biti plava kosa, mali nos i atletski stas, odsustvo maljavosti itd., ali već sutra ne samo da se moda može izmeniti, nego se i «prirodno» izazvane promene sredine mogu pokazati kao pogubne za izrazito ćosave ljude sa recimo malim nosem ili pak izrazito visoke ljude. O «deci po porudžbini» ili The temptation to tyranny, videti u tekstu Thomasa H. Murraya (Murray, 2007).


države ograničeni pravnim sistemom kroz odricanje izvesnih ljudskih sposobnosti i kapaciteta? Iako neko poseduje moć i slobodu govora, sigurno je neće praktikovati tako što će na aerodromskom terminalu uzvikivati «bomba!»

3. Argument pro: «Nema razlika u tretiranju bolesti» Tvrdnja u korist genske intervencije se i ovaj put zasniva na poređenju

terapeutskog dejstva tretmana sa usavršavanjem ljudske prirode. Naime, Savulescu ne vidi razlog zašto prihvatiti jedno, a ne prihvatiti drugo. Po njemu «zdravlje nam omogućuje da živimo dobro, dok nas bolest u tome sprečava». Ipak, formula «dobrog života» je duboko filozofsko pitanje. «Po hedonističkoj teoriji, takav život se sastoji od srećnih iskustava i osećaja sreće. Po utilitaristima, svrha dobrog života je zadovoljavanje vlastitih preferencija. Izvesne objektivističke teorije smatraju da su određene aktivnosti dobre po ljude: razvijanje dubokih ličnih prijateljstava, razvijanje talenata, razumevanje svoje prirode i sveta oko sebe, sticanje znanja, pripadnost porodici itd. Međutim, život predstavlja stalnu trgovinu između zdravlja i onoga što nas čini srećnim. Tako recimo alpinisti rizikuju svoje živote, za osećaj osvajanja nekog vrha, pušači takođe prave sličan kompromis» (Savulescu, 2007: 523). Naša dužnost je, nastavlja ovaj autor, da kroz poboljšanje ljudski život učinimo boljim. Iako ne odgovara direktno na postavljene kompromise, iz primera koje navodi zaključuje se da se pod ovom vrstom poboljšanja podrazumeva «smirivanje impulsivnog temperamenta». Naime, primer koji se navodi prikazuje eksperiment sa četvorogodišnjom decom, koja su dobila po marshmallow , i upustvo da će, ako ga ne pojedu odmah, za nagradu dobiti još jedan. Ona deca koja su se suzdržala od momentalnog zadovoljstva, kroz deset godina su pokazala da imaju više socijalnih kontakta, postižu bolji uspeh u školi, ukratko imaju šansu da postanu uspešniji u životu.26 Dakle predlog Savulescua jeste da se zbog ovakvih pretpostavki karakteristike kao što su agresivnost i impulsivnost genetskom intervencijom smanje na minimum, a da se karakteristike empatije, kooperativnosti, discipline i sve one koje «poboljšavaju moralni karakter» usavrše, kako bi pojedinci postigli veći uspeh u životu. Dakle, izbegavanje rizičnog ponašanja, smanjivanje impulsivnosti koja često vodi u kriminal, jeste nešto što treba podsticati genetskom modifikacijom. To je po njemu moralna obaveza svakog pojedinca (Savulescu, 2007: 524-525).

Međutim, sama pomisao na takvo društvo u budućnosti rađa u nama ideju o jednolično programiranim, poslušnim pojedincima, kojima kultura, a samim tim i kontrakultura, neće biti poznata. Ukratko, to nije nikakvo društvo liberalnog uređenja, to je upravo prečica za autoritarnost. Ipak, Savulescu ostavlja izvesne rezerve, navodeći da to «neće biti proizvođenje savršene dece i da će misterija rađanja i odgoja i dalje postojati kroz stremljenje ka postignuću» (Savulescu, 2007: 532), ma šta se pod ovim dosta maglovitim pojmom postignuća u takvom društvu podrazumeva.

———— 26 Mischel et al., 1988.


3.Argument contra: «Potrebe vs. interesi» Prethodno izneto mišljenje svodi se na utilitarističko zadovoljavanje

određenih individualnih potreba u svrhu postizanja boljeg života. Ako bi ovakva težnja, shodno autorovom liberalnom opredeljenju kombinovanim sa «moralnom obavezom», na kojoj insistira, dobila kvalifikovanu ili super-većinu (ili bilo šta slično), onda ona postaje fundamentalno ljudsko pravo. Dakle, po Fukuyami, ovakav stav zapada u jednu vrstu sofizma, gde su ljudska prava »sve ono što ljudska bića kažu da su ljudska prava» (Fukuyama, 2003: 133).

Problem sa «3. argumentom pro» jeste u tome što ne postoje individualna prava koja bi istovremeno bila i univerzalna. Stoga, Fukuyama navodi da ne postoje neki opšteprihvaćeni standardi za određivanje šta je dobro a šta je loše - osim onoga što data kultura proglasi kao dobro. Problem sa onim što jeste i onim što treba se po prethodnom «utilitarističkom» argumentu premošćava setom «želja», «htenja», «sreće», «zdravlja» i «potreba». Takvo pojednostavljenje proizašlo je po Fukuyami iz jedne etike utilitarista koju oni shvataju kao izvesnu nauku, sa jasno omeđenim pravilima za postizanje onoga što je najkorisnije. Problem je i u tome što se akcije ljudi ne zasnivaju na racionalnim kalkulacijama koje operišu kategorijama «bola» i «zadovoljstva». Pre svega, ove kategorije razlikuju se po svojoj dubini, što praktično znači da su neki osećaji dublji, jači i postojaniji od drugih. «Zadovoljstvo» koje imamo čitajući petparačku literaturu i recimo Rat i mir se razlikuju. Zatim, osećanja mogu biti usmerena u različitim pravcima. Neka zadovoljstva nas upućuju u suprotnim pravcima: narkoman može čeznuti za rehabilitacijom i životom bez droge i istovremeno želeti svoju sledeću dozu (Fukuyama, 2003: 136). Pušači ili alkoholičari mogu imati slične oprečne želje.

U praksi, ljudska bića premošćavaju «jeste» i «treba» putem vrednosti, koje su tesno vezane za ljudske emocije. Sva ona «treba» koja su na taj način izvedena, u najmanju ruku su složena koliko i ljudski emocionalni sistem (Fukuyama, 2003: 137). Međutim, svet vrednosti nije logički dvovalentan svet. Drugim rečima, postoje vrednosti koje se uzajamno isključuju, ne prestajući da budu vrednosti. Stvarnost vrednosti je nedosledna, ona se sastoji od antagonističkih elemenata koje je nemoguće istovremeno priznati, a svaki od tih elemenata u isti mah zahteva potpuno priznavanje. «Varanje života kroz pokušaje konciliranja neizlečivih antagonizama, pokušaji izbegavanja fatalnog ’ili-ili’ među protivrečnim vrednostima - sve to nije rezultat trenutnog nereda u ljudskom životu koji će nastankom nove ere biti otklonjen. To je rezultat prirode ljudske stvarnosti, čije nas antinomije neprekidno prate. Mi te antinomije možemo zaobilaziti nedoslednošću. Možemo ih prihvatiti kao deo univerzalne ljudske sudbine kako ne bismo dopustili definitivno opovrgavanje nečega što smatramo vrednim. Prema tome, trudimo se da odlažemo definitivne izbore sve dok nas ne iznenadi kraj života, koji je jedina situacija kad zaista prestaje mogućnost izbora» (Kolakovski, 1964:129). To znači da gotovo nema vrednosnog suda o tome šta je «dobro», a šta «loše», a da pri tom takav sud nije praćen snažnom emocijom. Ali, da li to onda znači da je utilitaristička logika Savulescuovog argumenta sa jasno određenim pravilima o tome šta je najkorisnije za


bolji život moguća samo u slučaju genetskog isključivanja iracionalnih, odnosno akcija zasnovanih na emocijama?

Najnoviji neurološki eksperimenti na polju istraživanja donošenja odluke, prouzrokovane uticajem kontrole amigdale, govore u prilog da ovaj deo mozga zadužen i za emotivne reakcije igra centralnu ulogu u neuralnom proračunu o potencijalnom gubitku i može biti odgovoran za stvaranje fenomena «loss aversion» («straha od gubitka»), koji je često presudan u ljudskoj aktivnosti.27 Usled ovoga se mogu objasniti i pojedine akcije ljudi koji deluju protivno teorije očekivane korisnosti, a u skladu sa teorijom očekivanog izbora.28 U komentarisanju ovih primera često se navode akcije njujorških taksista. Naime, poznato je da ovi nemaju fiksirano radno vreme, nego ga sami određuju u zavisnosti od visine zarade koju žele da ostvare. S tim u vezi, primećeno je da u danima kad je promet izuzetno veliki (tj. kada imaju mnogo mušterija tokom celog dana), taksisti, pošto bi ostvarili izvesnu – zadovoljavajuću – zaradu, prekidaju sa radom i odlaze kući. S druge strane u danima koji ne obiluju mušterijama, oni uporno ostaju da rade veoma dugo, ostvarujući manji prihod sa većim utroškom vremena, u odnosu na prethodnu situaciju. Sa stanovišta «ka cilju upravljene aktivnosti», kao i sa stanovišta klasične teorije očekivane korisnosti, ovakvo ponašanje je potpuno iracionalno.

Umesto da u danima kada je frekvencija mušterija izrazito velika, ostaju duže na poslu, ostvarujući veći dobitak,29 a u danima kada je priliv mušterija mali odlaze sa posla, ovi akteri deluju suprotno. Dakle, prethodni primer baziran na teoriji očekivanog izbora, koja se kosi sa utilitaristički orijentisanim trećim argumentom Savulescua, kao i stavovi vezani za nedoslednosti vrednosnog, odnosno emocionalnog sistema, pokazuju da je nemoguće izvesne želje ili htenja proglasiti univerzalno dobrim, poželjnim vrednostima ili pak poželjnim ponašanjem koje vodi

———— 27 Amigdala, zadužena za emocionalnu reakciju u sadejstvu sa prefrontalnim korteksom, koji «racionalizuje odluku» igra značajnu ulogu u donošenju izbora pri ljudskoj aktivnosti. Takođe je pokazano da jednom oštećeni amigdala centar, dovodi čoveka do trajne nemogućnosti da donese najelementarnije odluke iz domena svakodnevnog života. Videti članak u The Journal of Neuroscience, May 6, 2009, 29(18):5985-5991-5985: A Genetically Mediated Bias in Decision Making Driven byFailure of Amygdala Control, by Jonathan P. Roiser, Benedetto de Martino, Geoffrey C. Y. Tan, Dharshan Kumaran, Ben Seymour, Nicholas W. Wood, and Raymond J. Dolan. Portalu: http://www.fil.ion.ucl.ac.uk/~bseymour/papers/jn5985.pdf., pristupio 21.09.2009. 28 «Teoriju očekivanog izbora (Prospect Theory) razvili su Daniel Kahneman i Amos Tversky kao alternativu klasičnoj teoriji očekivane korisnosti. Središnji princip teorije očekivanog izbora jeste da pojedinac svaku situaciju odlučivanja posmatra kao nezavisan događaj u terminima dobitka ili gubitka od situaciono referentne tačke (a ne ukupnog bogatstva). Teorija postulira kako gubitak ima veću „vrijednost“ u apsolutnom smislu (za otprilike dvostruko) od dobitka iste vrijednosti. Teorija očekivanog izbora predviđa ponašanje donositelja odluke na temelju zakrivljenosti funkcije korisnosti. U domeni gubitaka donositelji odluke teže preuzimanju rizika a domeni dobitaka teže izbjegavanju rizika. Autori teorije uvode nelinearnu funkciju težine vjerojatnosti koja utječe na sklonost riziku» (Tipurić, Prester, 2006). O načinima delovanja i akcije više videti u Gilovich, Griffin, Kahneman, 2009. 29 Naime, ostajući duže na poslu i ostvarujući veći dobitak u danima sa većim brojem vožnji mogao bi se pokriti izostanak sa posla u danima kada je broj vožnji u toku dana izrazito mali.


u bolji život. S druge strane, veštačko eliminisanje emocionalnih reakcija izazvalo bi izvesne disfunkcionalnosti u ljudskim akcijama.

Zaključak

U svrhu rezimiranja iznesenih pojmova i argumenata, nakratko ćemo se vratiti na sam početak teksta. Zatim ćemo u jednom sintetizovanom tabelarnom prikazu dati kraći osvrt stavova, iz kojih se može izvući šire idejno-teorijsko opredeljenje pomenutih autora, kao i uže shvatanje njihovog poimanja etičnosti genetskog poboljšanja ljudskih bića.

Dakle, za razumevanje termina poboljšanja vezane su brojne dvosmislenosti. Prva leži u razlikovanju tog termina u odnosu na termin terapije. Ipak, moguće je napraviti izvesno razlikovanje tih pojmova. U ovom slučaju poboljšanje ljudskih bića definisali smo kao podizanje kapaciteta iznad, za određenu vrstu, tipičnog nivoa, ili prelazak preko statistički normalnog funkcionisanja jedne individue, uz pomoć genetskog inženjeringa. S druge strane, pod «terapijom» se podrazumeva tretman usmeren na otklanjanje ili sprečavanje bolesti koja smanjuje nivo zdravlja ili funkcionisanja ispod tipičnog nivoa za određenu vrstu. Međutim, brojni primeri pokazuju barem dve situacije u kojima se ti termini istovremeno podudaraju i razlikuju: 1. Aktivnosti koje se tiču terapije i poboljšanja se ne razlikuju, već se razlika nalazi

u početnim uslovima ili stanju tretirane osobe u odnosu na normu tipičnu za vrstu.

2. S druge strane pomenute aktivnosti se mogu razlikovati, a njihova upotreba menja funkciju ili prevazilazi mogućnosti nekog dela tela, doprinoseći na taj način menjanju bića kao celine.

Pored ovog razlikovanja naveli smo da postoje i razlikovanja datih intervencija na osnovu podele na «prirodna» i «veštačka» poboljšanja, kao i u odnosu na vrstu i okvir primene date tehnologije. Razlika u viđenju ovih termina ogleda se i u etičkim argumentacijama. U ovom radu smo analizirali dva idejno-teorijska pristupa pitanju poboljšanja. To su transhumanistički, ili tehno-progresivistički, i, s druge strane, biokonzervativistički pristup. Za ovu priliku odabrali smo, po našem mišljenju, dva izrazita predstavnika tih struja: Juliana Savulescua i Francisa Fukuyamu. Tokom ovog kratkog putovanja kroz argumentacije pomenutih autora mogli smo da uočimo nekoliko sličnosti i razlika u njihovim, na prvi pogled, suprostavljenim stanovištima. Pošto su stavovi koje ćemo navesti u tabeli ponuđeni na osnovu transhumanističkog pristupa poboljšanju, u završnom delu ćemo tom pravcu posvetiti nešto više pažnje nego drugom pristupu.

Na osnovu ovakvih sintetizovanih stavova i opredeljenja Savulescua i Fukuyame proizlaze i izvesne implikacije. Naprimer, stav Savulescua o tome da li je za individuu bolje da bude monogamna ili poligamna, kao i da li treba da bude ekstremno visoka, vredna ili lenja su relativizovane u zavisnosti od preferencija deteta. Ali, osobine kao što su povećanje empatije, memorije, IQ itd. su sigurno


osobine koje svi priželjkuju za svoju decu (Savulescu, 2007: 527-528). Pošto smo već komentarisali takav pojednostavljen i nesavršen model ekvivalentnih i nezavisnih poboljšanja osobina, ovde se nećemo na tome zadržavati. Stavovi od 1. do 5. praktično služe u svrhu opravdanja stava 6. i mogli bi se karakterisati kao tvrdnja da genetska modifikacija nije igranje boga. Naime, stav Savulescua kojeg karakteriše njegov etički model poboljšanja jeste da ako, primerice, našim mešanjem «sprečavamo rak, ili se, na primer, vakcinišemo, mi u tom istom smislu preuzimamo ulogu boga». Po njemu je pojam «poboljšanja» pogrešno nazvan. Takav pojam sugeriše luksuz. Međutim, poboljšanje života nije luksuz: «Nema moralnog razloga da ne sprečimo neke tipove ponašanja, kao što su nekontrolisana agresivnost, sociopatsko ponašanje i druge devijacije. Recite žrtvi zločina ili silovanja da treba da sačuvamo raznolikost i prirodni balans» (Savulescu, 2007: 529-530).

Tabelarni prikaz pojedinih stavova o poboljšanju ljudskih bića

Ovakvim stavom problem se ne samo pojednostavljuje nego i iskrivljuje. Pre

svega, poznato je da su pored ostalog agresivnost, ratovi i sl. često terali ljude na neprestano usavršavanje i pravljenje simbiotičkih strategija u cilju preživljavanja. Zatim, zamislimo na šta bi se sveo sport, bez borbenosti učesnika takmičenja? Treće, viktimološka perspektiva je iskorišćena u najbanalnijem smislu. Poznato je da već dugo vremena ljudski rod živi u društvima u kojima su navedena ponašanja prisutna, ali i sankcionisana.31 S druge strane, ko može garantovati da problemi proizašli iz delovanja savršenog mutanta ne bi izazvali slične, ako ne i strašnije devijacije?

———— 30 Ovaj ambivalentan stav i određenu podudarnost smo komentarisali napred, kod Fukuyaminog tumačenja odnosa ljudsko ponašanje-upotreba lekova-socijalna kontrola. 31 Sličan argument videti kod Fukuyame (Fukuyama, 2003: 165).

STAVOVI SAVULESCU FUKUYAMA 1. Tretman i prevencija bolesti imaju iste efekte kao genetska modifikacija.

DA DA i NE30

2. Put biološkog poboljšanja ne razlikuje se od puta koji nameće sredina tokom evolucije.

DA

NE

3. Izmenjena biologija nam pruža mogućnost da živimo bolje.

DA NE

4. Biološka manipulacija u svrhu «boljeg života» je etička DA NE 5. Ako utičemo na sprečavanje i lečenje bolesti, imamo i obavezu da pokušamo da menjamo osobine, tako da one individui daju najbolje šanse za kvalitetan život.

DA NE

6. Roditelji treba da odluče o vrsti poboljšanja osobina svoje dece.

DA NE

7. Empatija, povećanje IQ, memorije, monogamija, isključivanje agresivnosti i impulsivnosti su univerzalne i poželjne osobine.

DA NE


Stavovi 6. i 7. pokušavaju, s jedne strane, da održe liberalnu orijentaciju slobodnog izbora roditelja, dok s druge strane određene osobine «nameću» kao opšte poželjne i prihvaćene, smanjujući time slobodu samostalnog izbora, što vodi u neoliberalne vode. Međutim, Savulescu takođe smatra da bi bilo moralno promenu genetske strukture dece upraviti prema plauzibilnosti dečjeg interesovanja, odnosno na osnovu pretpostavke roditelja da li bi to dete želelo da bude košarkaš, muzičar, itd. te bi u tom pravcu trebalo usmeriti gensku mutaciju na povećanje telesne visine, ili istančan osećaj za muziku; zatim, ta intervencija treba da ostavi prostor i za samostalan razvoj deteta, i na kraju da genetske intervencije ne mogu čekati do momenta da dete samo donese odluku, odnosno da ih treba izvoditi u ranoj fazi embrionalnog razvoja (Savulescu, 2007: 533). Međutim, čini se da prvi i poslednji stav negirajući parafrazirani filozofski argument «budućnosti kao naše» nedvosmisleno isključuju samostalni izbor sopstvenog identiteta te dece.32

Sledeći rezimirane stavove (1-7), kao i suprostavljene argumente od 1. do 3. na osnovu tehnoprogresivističkog stanovišta dolazimo do dve opcije:

I Intervencija: a. tretiranje bolesti; b. sprečavanje bolesti - npr. inženjering linije zametka; c. viši nivo prevencije bolesti – u radikalnom, nepredvidivom pravcu, povećanje

dužine života ili savršena imunizacija može dovesti do prenaseljenosti, zatim povećanje inteligencije može voditi u povećan osećaj bola.33

d. zaštita «boljeg života»; e. poboljšanje «boljeg života»

II Neintervenisanje - ostajanje u prirodnom stanju: a. Nema tretiranja i prevencije bolesti; b. Nema genetskog poboljšanja.

Svakako da ova potonja opcija «ili-ili» vodi u drastično razumevanje pozitivnog, odnosno negativnog uticaja biotehnologija, ali stvarnost je mnogo složenija. Iako Savulescu sledi izrazito liberalna stanovišta o slobodnom izboru pojedinaca na poboljšanje sopstvenog života (naravno, ako to nije po cenu ugrožavanja drugih), ostvarivanju ekonomskog interesa i boljeg socijalnog statusa, čini se da nametanjem moralne obaveze intervencija, kao i proglašavanjem pojedinih osobina univerzalnim, zapada u jedan vid spoja konzervativativnog i liberalnog viđenja sveta. ———— 32 Argument «budućnost kao naša» ili FLO argument podrazumeva sledeće: »uskratiti (u našem slučaju unapred promeniti) život fetusu kao potencijalnom biću, nije isto kao i (promeniti) uskratiti život nama, jer mi nismo potencijalna, nego aktuelna živa bića. S druge strane i mi smo bili fetusi, te možemo tvrditi da svaki fetus može imati budućnost sličnu našoj. «Fetus bi dakle u budućnosti mogao da uživa u vrednostima sticanja prijateljstava i poznanstava, telesnih užitaka, vrednost osećanja pobede u timu, itd. imajući ovo u vidu (menjanje bez saglasnosti) uskraćivanje života ovakvom fetusu bilo bi pogrešno baš kao i (menjanje, bez naše saglasnosti) uskraćivanje života meni ili Vama» (Marquis, 2007: 400). 33 Za izdiferenciraniji pristup pojmu bola, odnosno osećaja i iskustva bola videti u Grahek, 2002.


Društvo u kojem bi se genetske modifikacije vršile uz moralno opravdano brisanja granice normalnog ili tipičnog sastava i funkcije ljudske vrste rezultiralo bi, po svemu sudeći, društvom u kome dosadašnje društvene klasifikacije ne važe, i u kome je postignuće pojedinaca determinisano njegovim genetskim sastavom. Takvo društvo bi se uopšteno posmatrajući svelo na jednu «biološki savršenu vrstu», sa manje-više sličnim poboljšanjima, i drugu vrstu biološki nepromenjenih jedinki, što otvara ozbiljna pitanja u kakvoj vrsti egzistencije se radi i da li je ona na duže staze moguća za potonju vrstu?

S druge strane, Fukuyamini stavovi mahom polaze od poštovanja prirodnog reda stvari. Ovaj stav je tokom istorije socijalne i pravne misli često i lako bivao ideologizovan. Ipak, ovaj autor pokušava da otkloni takvu mogućnost, skretanjem pažnje da prethodno liberalno poimanje prava na intervenciju poboljšanja vodi u krajnjoj liniji ne do pojedinačnih intervencija, nego u skladu sa pravom na jednakost ljudi dovodi do promene velikog dela genetskog potencijala ljudske vrste. Međutim, postoje pojedinci koji iz brojnih razloga ne žele da modifikuju sebe niti svoje potomke, i tu leži nova opasnost razdora zasnovana na biološkoj determinaciji i dominaciji. Upravo u ovim konstatacijama pokazuje se kontradiktornost Fukuyaminih stavova. S jedne strane stoji njegova izražena predostrožnost prema novim tehnologijama poboljšanja. Taj oprez se ogleda u prihvatanju sadašnjeg položaja čoveka u procesu evolucije, iako i danas postoje brojne i velike nejednakosti, pogotovo po pitanju dostupnosti novih tehnologija komunikacije, ali i socijalne i zdravstvene zaštite, kako na globalnom, tako i na nivou svakog posebnog društva. Međutim, poznato je, grubo gledajući, «da pravac evolucije manje-više teče u pravcu poboljšanja čovečanstva, ili bar ne unazađuje taj proces», te se čini da Fukuyama preporučuje nepromenjeno stanje umesto promene nabolje, ostavljajući aktuelnu «digitalnu» i «socijalnu» podeljenost kao prirodnu i neminovnu.

Sledeći i komentarišući oba polazišta, nemoguće je i ne zapitati se kako onda uspostaviti metod u bioetici, kojim bismo iz više uglova posmatrali slučaj poboljšanja. Možda bi na kraju trebalo krenuti od Sidgwickovog (Sidžvik) klasičnog definisanja metoda etike, koji podrazumeva «različite metode u kojima preovladavaju razumna ubeđenja o tome šta bi trebalo učiniti. Odnosno, metod etike se sastoji u onome što definiše šta individualno ljudsko biće ’treba’ - ili šta je ’ispravno’ za njega da uradi polazeći od njegovog slobodnog izbora» (Sidgwick, 1962: 1). Međutim, uočljivo je da, iako smo analizirali dve suprostavljene teorijske struje, u njima nismo mogli naći dovoljno argumenta na osnovu kojih bi se moglo tvrditi da jedan pristup ima drastično različite društvene posledice od drugog. Pogotovo se to ogleda u zatvaranju društvene strukture i egzistencijalnom riziku za slabije.

Pri tome iz naizgled različitih teorijskih opredeljenja proizilazi da i jedna i druga struja teže većoj kontroli države. Iza težnje da se ljudska bića «poboljšaju», odnosno da se fizički ojačaju, da im se poveća koeficijent inteligencije, memorijske sposobnosti, produži život itd. leži u stvari potreba da se u pravno uređenom društvu ti kapaciteti u stvari stave pod kontrolu i ograniče. Dakle, podizanje kapaciteta


iznad, za određenu vrstu, tipičnog nivoa, ili prelazak preko statistički normalnog funkcionisanja jedne individue, uz pomoć genetskog inženjeringa, nameće potrebu: (1) uspostavljanja nove norme, što će poboljšane individue svrstati u zdrave, odnosno normalne, dok će one koji se ne poboljšaju automatski svrstati u grupu nezdravih, oštećenih; ili pak (2) neće doći do podizanja norme, ali neće izbrisati postojanje razlika između u ovom slučaju nadljudi, ili super-mutanata, i običnih, nepoboljšanih ljudskih bića. U demokratski uređenim društvima oba slučaja bi stoga implicirala jača ograničenja i kontrolu pojedinaca od strane države. Da li bi to obezbedilo podelu društvenih uloga bez diskriminacije na osnovu genetskih osobina ostaje otvoreno pitanje, na koje smo pokušali da damo delimičan odgovor kroz poznate slučajeve simbiotičkog i parazitskog života.

S druge strane, insistiranje biokonzervativističke struje na statusu quo, po pitanju upotrebe genetičkog inženjeringa, uz neprestani tehnološki rast, nameće strožu pravno-političku regulativu. U takvoj situaciji demokratska društva bi u najmanju ruku: (1) kršila pravo na autonomiju; (2) «otvorila bi vrata nelegalnim intervencijama» (Naam, 2005: 6).

Na kraju ovog rezimea ponuđenih argumentacija za i protiv genetskog «poboljšanja» ljudi, čini se da su ad hoc komentari i primeri koje smo izneli mnogo relevantniji za sociološki izdiferenciraniji pristup ovom slučaju.

Naime, početna suprostavljena stanovišta o korišćenju farmakoloških sredstava, ili genetskih intervencija, tretirala su samo pozitivne ili samo negativne efekte tih intervencija. Prikazane argumentacije su se koncentrisale na moralno opravdavanje različitih intervencija ili alata poboljšanja, međutim, zapostavili su «ranu analizu etike upotrebe tih tehnologija». Dakle, pokušavajući da opravdaju pojam poboljšanja kroz brisanje razlika između pojedinih aktivnosti, ukazujući samo na njihove posledice, zapostavili su da sagledaju njegovu suštinu. Iako je takav zadatak težak, on je i interesantan, jer nas nagoni da ustanovimo naša moralna opredeljenja i vrednosti koje ćemo ceniti u sferi društvenog života. Iz ovih razloga ovaj tekst bi mogao da bude polazna tačka jedne nove i obuhvatnije studije. U njoj bi pored analize etičkih argumentacija i nekoliko drugih trebalo analizirati barem još dve tačke: (1) različite tehnologije, okvire njihove primene i konkretne intervencije; kao i (2) metodološki pristup slučaju poboljšanja, koji se po svemu sudeći ne može osloniti samo na jednu teorijsku struju ili etiku, niti na samo jedan princip ili načelo.

Literatura

Alexander, Richard D. 1990. “How Did Humans Evolve? Reflections on the Uniquely Unique Species” University of Michigan. Museum of Zoology Special Publication 1:1-38.

Allhof F., Lin P., Moor J. Weckert J. 2009. Ethics of Human Enhancement: 25 Questions and Answers, US National Science Foundation.


Allhof F., Lin P. 2006. “Nanoethics and Human Enhancement: A Critical Evaluation of Recent Arguments”, u Nanotechnology Perceptions 2, 47-52. The Nanoethics Group and Department of Philosophy Western Michigan University.

Bainbridge W. S., Roco M. 2002. Converging Technologies for Improving of Human Performance: Nanotechnology, Biotechnology, Information Technology and Cognitive Science, National Science Foundation, Arlington, Virginia.

Bostrom N., Savulescu J. 2009. Human Enhancement, Oxford Univerity Press. Carrico Dale 2004. The Trouble with Transhumanism, Part Two.

http://ieet.org/index.php/IEET/more/carrico20041222/ Cheitlin, M. D. 1999. “ACC/AHA Expert Consensus Document. Use of Sildenafil (Viagra)

in Patients with Cardiovascular Disease”. Journal of American College of Cardiology/American Heart Association. Vol. 33(1): 273-82

de Martino Benedetto, Roiser Jonathan P., Tan Geoffrey C. Y., Kumaran Dharshan, Seymour Ben,. Wood Nicholas W, Dolan Raymond J. 2009. “A Genetically Mediated Bias in Decision Making Driven by Failure of Amygdala Control”, The Journal of Neuroscience, 29(18): 5985-5991.

de Marchi et al. 2001. “Fluoxetine in the Treatment of Huntington’s Disease”. Psychopharmacology, 153: 264–266.

Fukujama Frensis, 2003. Naša posthumana budućnost: posledice biotehnološke revolucije, CID, Podgorica.

Fukuyama, F. i Rosenthal, J. H. 2002. Prezentacija Fukuyamine knjige: Our Posthuman Future: Consequnces of the Biotechology Revolution. Pristupio preko portala: http://www.cceia.org/resources/transcripts/138.html.

Gilovich, T., Griffin , D. Kahneman, D. 2002. Heuristics and Biases: The Psychology of Intuitive Judgment. Cambridge, U.K.; New York: Cambridge University Press.

Grahek Nikola, 2002. Ogledi o bolu-Neurofilozofska istraživanja, Otkrovenje, Beograd. Halloway, M. 1999. “Flynns Effects”, Scientific American, 280/1 37 (Jan). Harris John, 2009. “Enhancements Are a Moral Obligation” u: Bostrom i Savulescu, Human

Enhancement, str. 131-155. Hurlbut W. B. 2004. Altered Nuclear Transfer as a Morally Acceptable Means for the

Procurement of Human Embryonic Stem Cells, u President′s Council on Bioethics, http://www.bioethics.gov/background/workpaper7.html

Ikle, Fred Charles 2001. “The Deconstruction of Death”, The National Interest, broj 62 (winter), str. 91-92.

Juengst, E.T. 1998. “What does Enhancement Mean”, u Enhancing Human Traits: Ethical and Social Implications, str. 29-47. Hasting Center Studies in Ethics.

Julian Savulescu, 2007. “Genetic Interventions and the Ethics of Enhancement of Human Being”, u The Oxford Handbook of Bioethics, by Bonnie Steinbock, Oxford University Press, Oxford.


Kahneman, D. i Tversky, A., Eds. 2000. Choices, values and frames. New York: Cambridge University Press.

Kolakovski, L., 1964. Filozofski eseji, Nolit, Beograd. Lim, M., 2004. “Enhanced partner preference in a promiscuous species by manipulating the

expression of a single gene”. Nature, 429:754-7 Liu Zheng, 2004. DNA targeting of rhinal cortex D2 receptor protein reversibly blocks

learning of cues that predict reward, PNAS 101: 12336-12341. Marquis Don, 2007. “Abortion Revisited”, u The Oxford Handbook of Bioethics, Oxford

University Press, Oxford. Mischel et al., 1988. “Delay of Gratification in Children”, Science, 26 May 1989: Vol. 244.

no. 4907, pp. 933 – 938. Murray, Thomas, H. 2007. “Enhancement” u The Oxford Handbook of Bioethics, by Bonnie

Steinbock, Oxford University Press, Oxford. Naam Ramirez, 2005. More than Human, Broadway Books, New York. President′s Council on Bioethics, april 2002. “Distinguishing Therapy and Enhancement”,

http://www.bioethics.gov/background/workpaper7.html Sidgwick, H. 1962. The Methods of Ethics, Macmillan, London. Shimazono Susumu, 2009. “Reasons Against the Selection of Life: From Japan′s Experience

of Prenatal Genetic Diagnosis”, u Human Enhancement. Spohrer Jim, 2002. “Nano-, Bio-, Info-, Cogno-, Socio- Convergence to Improve Human

Performance: Opportunities and Challenges”, u Converging Tehnologies for Improving of Humkan Performance: Nanotehnology, Biotehnology, Information Tehnology and Cognitive Science.

Steinfels, Peter, 1983. «Neokonzervativizam», Marksizam u svetu, br. 6-7, str. 5-110, NIRO Komunist, Beograd.

Tipurić Darko, Prester Jasna, «Teorija očekivanog izbora», članak kome je pristupljeno preko portala: http://web.efzg.hr/

Joe Tisen, Liu, G. Z. 1999. “Scientists Create Smart Mouse: Addition of Single Gene Improves Learning And Memory”, Science Daily, 09-02.

Van Dallen, 2000. “Delaying the Onset of Huntington's in Mice”, Nature 404, 721-722. Wolfson Wendy 2002. “Lab-grown Steaks Nearing the Menu” New Scientist,

http://www.newscientist.com/article/dn3208-labgrown-steaks-nearing-the-menu.html

ARGUMENTI ZA I PROTIV »POBOLJŠANJA« LJUDSKIH · 2010-03-26 · stavovi druge struje...

Documents

Transcript of ARGUMENTI ZA I PROTIV »POBOLJŠANJA« LJUDSKIH · 2010-03-26 · stavovi druge struje...